Category: proza

Rečeno je davno, ne može biti da je to moja misao, da velika nužda zakon meњa. Ono što bi, eventualno, bilo moje zapažaњe sastoji se u takoreći opitnoj opservaciji da promene te vrste hoće da se pojačavaju baš u vremenima kad je velika nužda sasvim mala.

Tmuran je dan osvanuo tog 19. novembra, jedne od ovih godina. Obuo sam cipele, najbolje koje sam imao – samo sa jednom rupom na đonu. Napolju je kišilo, duvala je vetrina. Žurno sam zamakao u prvu sporednu ulicu. Kretao sam se diskretno. Nekoliko puta sam se oprezno osvrnuo. Čini se, niko me nije primetio. Iza robne kuće obišao sam prostorije Kluba pčelara, pa pored Doma omladine, šta god to značilo, uskočio u Park penzionera, a odatle bez većih poteškoća strugnuo sam u kapiju jedne zgrade zapuštene fasade, ojedenog maltera – sa grafitima ispisanim na meni nepoznatim svetskim jezicima. Ja sam profesor i bila je to moja škola.

Kad napunite pedeset godina, neminovno dolazi do preispitivaњa životnog puta. Tako bar piše u ozbiљnim kњigama iz psihologije. Najpoganije pitaњe, koje se u tom postupku retrospekcije nameće, glasi: šta ste uopšte stekli? Analizirajući, svako potencira ono što je za њega bitno.

Propatio sam u godinama đakovaњa moje dece. Znam dosta љudi koji o svojoj muci pričaju dok je ona aktuelna – da duši olakšaju. Ja spadam u onaj drugi psihološki soj: sad kad je tegoba minula, želim da iznesem par reminiscencija na neke pedagoško-porodične dileme. Sam postupak bi se mogao krstiti kao roditeљska distanca. U psihološkoj ravni, radi se o, možda problematičnom, zadovoљstvu uz sećaњe na nevoљe koje smo prebrodili.

Karađorđa nisu ubili Turci, već kum. (Zna se i ko je ubicu najmio, ali o tome u drugoj priči.)

Pošao sam u šetњu. Iz prve bočne ulice izlete neko i ustremi se na mene. U trenu pomislih: terorista, te nagoh u bekstvo. Ali, bilo je kasno. Pridošlica mi je već držao podužu cev ispod nosa. Bio je to mikrofon. Jedna druga spodoba me je uporno snimala.

Gvozden je bio fin, pristojan čovek. Stakloduvač u radionici jednog naučnog instituta, važio je za pouzdanog zanatliju. Znam ga sa odbojkaškog terena, gde smo se okupљali u pola deset, u pauzi za doručak. Komunikativan, otvoren, spreman za šalu, ubrzo je postao zaštitni znak dobrog razumevaњa u našem kolektivu. Od miљa smo ga zvali Gvožđe, što je on oduševљeno prihvatio. Ubrzo se našlo onih koji su u sebi otkrili ostatke nekadašњeg znaњa hemije i javila se nova, skraćena formula nadimka: Fe, što se, naravno izgovaralo u dahu EFE. Zdravo, Efe. Kako si, Efe? Serviraj, Efe! Efe, vidimo se u birtiji.

Samoubistvo kao fenomen zanima, od najranijih vremena, široki krug stručњaka, ali i javnost u najmasovnijem smislu reči. Suicidalne porive pokušavaju da rasvetle filozofi, sociolozi, psihijatri… Posebno su u žiži naučni pokušaji da se nađe veza između broja samoubistava i nepristojnih uslova života.

Otkad znam komšiju Tuњa, znam ga kao povučenog, mrgodnog čoveka. Na pitaњe: kako si? koje niko ozbiљan više i ne razmatra, tamnim glasom naširoko raspreda da se sve ojelo, da jedva spaja kraj s krajem. Pa bi obavezno završio dramatičnom konstatacijom: A da kako? Ka jado jadov i mrčo mrčov.

Zbog jake zuboboљe uputio sam se lekaru. U Domu zdravљa, međutim, zatekoh sablasnu tišinu. Tek kad otvorih peta vrata, videh prvu osobu u belom mantilu. Bio je to primarijus Vrzić. Na mišici je nosio crvenu traku sa natpisom: dežurni. Jedva da me je i pogledao; nastavio je da stilizuje svoj plakat za štrajk. Kako mene tog časa nije zanimao dežurni, već ažurni lekar, nervozno sam prekinuo њegov stvaralački trans: Boli me zub!

Naš svet nerado ide kod psihijatra. A ja sam išao. Te se lako može zakљučiti o veličini muke koja me beše pritisnula.

Hodao sam ulicom ingeniozno promišљajući našu društvenu zbiљu. Eto, trudim se da nikad ne budem zaludan. S druge strane, to mi je davnašњa navika. Naime, ako sam homo sapiens, a neko i to mora biti, ja svakog trena treba da vodim računa da se razlikujem od one kod nas ižџikљale populacije koju socionauka označava terminom homo kasapiens.