Category: jež

Toliko se namnožilo afera plagiranja u novijoj intelektualnoj praksi da sam kao čitalac i (samozvani) Ježev kritičar postao već i neurotičan. Čim vidim novu odštampotinu, refleksno mi se javi upozoravajući stav: a da nije reč o još jednom plagijatu? Tako i ovog puta. Za 800 dinara kupio sam novi roman Vuka Draškovića „Aleksandar od Jugoslavije“. Izdavač naravno hvali knjigu. Ipak, roman mora proći moj test otpornosti materijala. Pa na posao!

Čitao sam mudru, setnu knjigu „Hadrijanovi memoari“ od Margerite Jursenar (prevod: Ivanka Pavlović, No limits books). Stigao sam do 118. stranice kad me prekide televizija iz susedne sobe.

Vuk Drašković je napisao roman „Ko je ubio Katarinu?“

Kazandžija Blagoje već dugo čeka na pristaništu da uplovi lađa „Kosmet“. I akademik Kostić čeka lađu, ali iz drugog pravca, onu koja se zove „Srpska“. On dakle stajaše, a kazandžija se neprestano vrtijaše. I sumrak se poče hvatati, a lađa još nema. Uđoše u mehanu. Mehana je čista, teško da se uporedi sa onom iz 1882, u koju nas je uvodio Laza Lazarević. Konobar je uljudan, nema potrebe za osornošću od pre sto godina („A šta je ovo ovako masno? Je li, magarče“). I ne pije se „nekaka šomavača“, već rakija tomavača.

U uvodu autor konstatuje da se vode „neobično i bespotrebno oštre polemike“ o društvenim nejednakostima koje danas navodno proizvodi kapitalizam; naglašava da njegov doprinos diskusiji „nije nimalo personalan“. On oseća potrebu da saopšti svoj uvid o sudbini „čoveka u raljama privatne svojine“. To će učiniti prelamajući problem kroz prizmu antropologije.

Koliko mi uopšte vladamo našim sudbinama? I da li vladamo, ikoliko? Dobro, reklo bi se, u izvesnom smislu, ponekad, nešto kontrolišemo… Ali, ne zavaravajmo se preko mere! Ispričaću šta je mene snašlo.

Demokritov filozofski sistem je u osnovi ateistički. (OK, zato demokritija i nije demokratija.) Po njegovom učenju, osnovicu sveta čini materija koja se kreće – atomi. Svet postoji od iskona (Štamparska greška. Moderne demokratije vele da svet postoji od ikona, i da se sastoji od ikona.) Od Demokrita potiče i teorija koja veru u bogove tumači strahom ljudi od prirodnih pojava, koje su primitivnog čoveka naterale da strepi pred njima i da im pripisuje čudotvornu moć (Kakva tačna postavka, pa i anticipacija. S tim što se danas prirodne pojave odigravaju i u demokratskim skupštinama. Jednoga su pitali, ada zašto tako nelogično pričaš i šašavo se ponašaš? On im je demokritski objasnio: lako je vama, ja moram na raport pred Prirodnu Pojavu!)

Недавно сам у антикварници купио књигу о старогрчком филозофу Демокриту (470 – 360). Књига је вредна сама по себи, али сам се брзо уверио да сам сјајно трговао. Неки претходни читалац оставио је на маргинама своје коментаре и размишљања. Интервенције су занимљиве за читаоце Јежа и овде их прилажем уз минималне, углавном стилске преправке. Маргиналије су дате у заградама и црвеним фонтом. Анонимни читалац, видимо, склон је мишљењу да демократија нема алтернативу. Постоји, постоји, и зове се демокритија.