Rečeno je davno, ne može biti da je to moja misao, da velika nužda zakon meњa. Ono što bi, eventualno, bilo moje zapažaњe sastoji se u takoreći opitnoj opservaciji da promene te vrste hoće da se pojačavaju baš u vremenima kad je velika nužda sasvim mala.
Ovaj neophodni teorijski uvod pomoći će da uočimo pravu meru u onome što nameravam u ovoj priči da iskopam. Ne pomiњem slučajno kopaњe; nije nikakav pesnički uzlet već asocijacija na samoj površini.
Tog jutra sam, po vrućini, pešačio prema gradu kad ugledah na obližњoj њivi povijenog, oznojenog čoveka. Kopa. Po neveštom držaњu motike zakљučih da nije iskusni zemљoradnik, pa ga osmotrih. Po iznošenom odelu kakvo sam i sam imao pre dvadesetak godina, po retkoj kosi koja je karakteristično osedela, videh da nije seљak. On odloži motiku i prepreči mi put. Srdačno mi steže ruku, a onda me još prisnije zagrli.
Bio sam siguran da se ne znamo. Predloži da sednemo pod orah.
– Ti nisi iz ovoga mesta – reče.
– A obojica nismo iz ovoga vremena – dodadoh.
– Zaustavљam pešake, namernike bez limuzine, – objasni mi. – A kad sam osetio i žuљeve na dlanu desnice, znao sam da si profesor.
– Brate po majčici matici! – uskliknuh. – Ustaj da se izљubimo!
Zapodenusmo zanimљivu konverzaciju. On mi reče mnogo lucidnog o istorijatu krompirove zlatice; kao magistar arheologije uživao je u magiji prošlog i znao je to da potencira na primeru ozloglašene bube koja ume da mnogo težačkog truda svede na gorku (krom)pirovu pobedu. Na kraju besede ja zavapih, ne bez patetike; ah, ta lepinotarsa decemlineata! Ovo da bih pokazao uviđavnost pažљivog slušaoca; a i hteo sam da stavim do znaњa sagovorniku da se može osloniti i na moju širu poљoprivrednu kulturu, mada sam doktor fizike, što nije neka legitimacija u sparnom danu pod orahom u društvu zaљubљenog u prošlost.
Potom sam mu pripovedao sa dosta detaљa kako se izlazi na kraj sa vraškom travom tipac, pa još na slomovratnim planinskim livadama. O klepaњu kose znavaše ponešto, ali je pritom dosta naivno ulazio u problem izbora pravog brusa. Ne, kosibaša biti ne bi mogao…
Pričali smo mnogo. Kako se gazi crni luk, kad je pravi momenat da se tele odluči, šta činiti protiv krtice, vredi li pokušati sa malinama, može li kunić dostići polnu zrelost pre godinu dana, dovodi li veštačko đubrivo do kiselosti ovog inače posnog i peskovitog tla. Priznajem da je moj sagovornik bio za nijansu svestraniji znalac meteorologije, a ja sam bio agrokulturniji u načelu – što se možda od mene nije očekivalo: imao sam jedan akademski stepen viška. Što je, proporcionalno, jedna stepenica egzistancijalnog maњka.
Zahvaљivao mi je što sam pristao na podsticajnu razmenu korisnih informacija. Teško je, reče, biti inokosan na њivi. Na šta mu ja, ne bez prekora rekoh:
– O, pa za koju to formu života kibucujete?
Baš tog momenta, posra me neka potpuno nezainteresovana ptica. Za divno čudo, istovremeno mi pade na glavu i zreo, krupan plod oraha.
– Nije sve crno kakano izgleda, – rekoh tužno.
Arheolog odrecitova poznate stihove:
Nit ga orah, nit ga kopah,
kao dar s nebesa pade orah.
Slušajući sam mislio, srećna je zemљa koju obrađuje poetska duša na ispadaњu…
Šta mi bi da se baš tog momenta setim kulturne revolucije u Kini? Pod prinudom, slali su navodno profesore univerziteta da obrađuju њive. Ovo naše je, ipak, dobrovoљno. Može li iko zdrav reći da je dobrovoљna kulturna revolucija gora od prinudne kulturne revolucije? Ne može. Nikad nije bilo isto: prinudna dobrovoљnost i dobrovoљna prinuda.
Bi mi milo da je i u ovim stvarima naša stvarnost baš sa humanutim likom…
Ali, vaљalo je meni ići put grada.
Ne koraknuh čestito ni tri puta, zaustaviše se sjajna, skupocena kola i mladić љubazno otvori vrata.
– Ulazi slobodno, – vikao je za mnom љubiteљ iskopina. – Ta prevejana baraba duša je od čoveka; nije to više geg iz pozorišta.
Cenio sam њegovu žrtvu dok je pridavao gas. Ometao sam mladića koji je ispoљavao samrtničku rešenost da negde stigne na vreme.
Kroz zamućena vetrobranska stakla gledao sam zabrinuto prema istoku; ne pogađam kakav će sutra biti dan; meteorologija mi je i daљe slaba. Tačka. Isto kao i nužda. A zakon je već promeњen.