Samoubistvo kao fenomen zanima, od najranijih vremena, široki krug stručњaka, ali i javnost u najmasovnijem smislu reči. Suicidalne porive pokušavaju da rasvetle filozofi, sociolozi, psihijatri… Posebno su u žiži naučni pokušaji da se nađe veza između broja samoubistava i nepristojnih uslova života.
Dovodi li pogoršaњe životnih uslova do povećaњa broja samoubica? Građani su uskraćeni za pravu informaciju. Svi znamo za slučajeve da su љudi digli ruku na sebe zbog materijalne bede i opšte depresije. Međutim, je li to pravilo? ili su samo sporadični akti? Ubedљiva statistika nam izmiče!
Lično verujem da broj onih koji su digli ruku na sebe nije ovih godina veliki; bar nije onoliki koliko su zacrtali kreatori naše sutrašњice. Da se dovedu u sklad predviđaњa i tvrdokorna stvarnost, institucije sistema pojačavaju pritisak i dižu opomene na nas. Ovde ćemo sa par reči osvetliti jedan segment te vrste: dizaњe opomene na građane od strane elektrodistribucije.
Lično je na mene dignuta jedna takva opomena, pa mogu da svedočim iz prve ruke. Evo, što se forme tiče: opomena lepo izgleda, papir je kvalitetan, format skladan, sami tekst opomene pristojno stilizovan; posebno je ukusno rešeњe udar-nog dela (pretњa neposrednim iskљučeњem): nešto krupnija slova u kompjuterskom slogu, skoro dražestan font, i nadasve љupka boja, diskretni lila tonalitet – sve upadљivo i malo ukoso. Moderno.
Rešio sam da se kao građanin uzjogunim. Opomena je podmetnuta u poštansko sanduče u strogoj diskreciji – nisam osetio došuњavaњe lica koje je donelo smradnu presudu. Prvo sam bio utučen; brzo sam se pribrao. Svejedno sam tu noć probdeo. Sastavio sam pismeni demarš koji ću ujutru izreći nadležnima. Hteo sam da pomenem najubitačnije argumente u najkraćoj formulaciji, stoga sam sastavio tekst koji glasi:
Vi ste eksponenti Države. Objavљujete moj dug Državi. Ali treba da znate da nisam dobio plate već za tri meseca. Dug Države prema meni je veći. Kako se usuđujete da izmirujete moje obaveze od juče, kad su neizmirene vaše obaveze od pre sto dana?
Stavio sam znak pitaњa, odahnuo sam: u veri da će im on biti kao omča oko vrata. Treba sa њima pisano, pismeno i otmeno…
Iza šaltera elektrodistribucije sačekala me je ovlašćena dama. Pročitala je protest bez uzbuđivaњa, puls joj je bio industrijski: pedeset herca. Rekla je, potrošeno se mora platiti; žalba nadređenoj instanci: druga vrata desno.
Na rečenoj adresi našao sam ovlašćenog, a više ostrašćenog gospodina. Na њega je tekst ostavio veseo utisak; pregoreli su mu osigurači i spontano rekao, da ja nisam mogao da se naљutim: Građanine, ludi ste kao struja!
Plemenitog čoveka! Pamtiću ga doveka! Zbog dijagnoze i pravnog leka. Neka!
Bio sam primљen i pročitan, a osećao sam se kao popišan.
Naveče sam na televiziji gledao neki francuski film o smrtnoj kazni. Dojmile su me se scene stražara i sudskih izvršiteљa koji se u čarapama prikradaju zatvorenoj žrtvi da ga iznenada ćape, saopšte vest o odbijaњu žalbe i odvedu bogu na istinu. Do zore mi se pričiњavao sumoran bat koraka bosih poštara oko mog sandučeta u dvorištu.
Agonija je trajala desetak dana. Svakog sam jutra ustajao izmožden; prva radњa se sastojala u testiraњu ringle: ukљučim, prospem kap vode i napregnuto čekam. Kad zaskakuće kapљica, kao da me sunce ogreje. Još jedan ceo, topao dan je preda mnom…
E, konačno jedne subote, đavo je došao po svoje. Ringla je ostala hladna kao glečer. Pomodreo sam, i od besa. Rešio sam ovog puta da intervenišem impulsivno, usmeno. Preskočio sam prvu instancu i s vrata počeo da vičem na od smeha zace-nutog gospodina. Više nisam lud, upozorio sam. Bar ne kao struja – iskљučili su je. Otreznio se i uputio me sprat iznad. Primila me je uљudna gospođa koja mi je rekla dve korisne stvari.
Prvo, građanine, treba da znate da taj novac koji vama uzmemo nama uzme država i otpravi vama u vidu penzija i plata. (Opa!) Treba da znate, novac vam se vraća kroz plate!
Drugo, ne dajte da vam seku struju! Niko ne sme da vam iskљuči struju! Mi smo protiv iskљučivosti.
Kako ste protiv? Evo lila na belo. Postoji i nalog za iskљučivost. Potežem ubitačne kontra-argumente….
Boљe da ste potegli štogod oštrije, po prilici sataru, govorila mi je sad već u četiri oka uљudna gospođa. Kakvi argumenti i bakrači! Sata-ra! Marš iz dvorišta! i kvit.
Od te duševne žene naučih tada dve važne stvari: za novac, oni su samo skretničari u њegovoj cirkulaciji od mene do mene; elektrodistribucija je institucija koju možeš isprašiti ako se pojavi s makazama. Nakaze, imam makaze!
Novo prikљučeњe sam platio, svaka se škola plaća… Ali, koliko li je onih koji, za razliku od mene, kao budale bez roptaњa trpe? Koji nisu dočuli za svoja prava? Koji ne znaju kako se formiraju fondovi za plate? Oni državu i zemљu doživљavaju kao stambeni prostor na koji bahatom gazdi plaćaju kiriju. A kirija se plaća bez roptaњa, i od vajkada. Kirija se trpi, dok je iole podnošљivo. Ali kad su računi veliki, kad kirija počne bukvalno da hara, tada podanici dospevaju u staњe hara-kirija.
Možda i nije loše da se pojavљuju prvi znaci sličnosti sa Japancima; makar i preko harikirija…