Komentar za početak
U hvališe svašta više. (Jeste, pa šta? Većma izumrla ironija. Nije više poslovica.)Zapisnuti!
POSETA
Prezident Toma pojahao avion i pravac za Vatikan. Bijaše to petak 17. april 2015. Valjda je znao da je Papa neko vreme pre toga dao ocenu da su u 20 veku tri grozne stvari: nacistički zločini, Staljinovi zločini i Srpski zločini preko Drine. Srpski zločini su neraskidivo vezani za formacije nekih vojvode, dakle. U revoltu, avion se pokvario nad Crnom Gorom. Padao je “kao kamen”, to jest slobodnim padom, dva km. Gde biste vi sleteli, da ste u pokvarenom avionu nad CG? Ja bih pokušao u Podgoricu.
Toma se vratio u Beograd.
Prema Franji, Hitler zasad u genocidnim radnjama gubi od pravoslavaca sa 2:1.
Pomolak tora, ali napuštenog
КАЛХЕМИЧАРИ
Чаробно и фино
изворску воду
претвараше у вино
богочовек Исус Христ
Нада и Светлост на Своду.
Бејаше то отмен
Посао и чист.
Чешће у Хаду
Мање на Своду
Данашњи пророци
Рујно вино премећу
У прљаву воду.
Negantesima valja reći ne
Tigoni u političkom cirkusu
Jedna, reklo bi se, nevažna vijest mogla se nedavno naći u zabavnim rubrikama informativnih glasila: Neumorni kreatori novih bizarnih spojeva ukrstili su bengalskog tigra i afričkog lava! Rodio se četvoronožac nazvan tigon.
Odmah recimo: dobijeni proizvod nije bog zna sta. Iz ovakvih brakova često se rode slabe jedinke, sa izraženim deformitetima. Ispostavilo se, ni najvitalniji primjerci ne mogu da ostave potomstvo. Našavši se na slijepom biološkom kolosjeku, tigoni postaju žrtve okrutnih cirkuskih menadžera i dizajnera; nesrećne životinje vucenjaju od šatre do šatre, sa jedne do naredne predstave i naplaćuju ulaznice svetini kojoj nikad dosta šegačenja sa debaklima života. Glas protiv zloupotrebe tigona, i uopšte protiv ideje hibridizacije, digli su članovi Društva za zaštitu divljih životinja. Ovi divljenja dostojni aktivisti traže da se tigrovima i lavovima dopusti da sami uređuju svoj seksualni život, u sopstvenom arealu i sa iskazivanjem autentičnih afiniteta. Time šalju vrsti homo sapiens zasluženi prijekor što kratkoročne ciljeve pohlepe zvane lova iber ales ostvaruje kroz nedopustivu interakciju sa ozbiljnim naumima prirode.
Ali, ostavimo se predaleke Kalkute i tamošnjih genetskih kombinatorika! Odavno zna-mo da će neka naša luckasta kobila koja se zagledala u ordinarnog magarca donijeti na svijet ljupko mladunče mulu. No, biva i da zaljubljena magarica, iz romantične veze sa konjem, dobije bebu mazgu. Opet, ove veze (mada manje umjetne od tigro-lavljih sparivanja) daju neplodne jedinke. Jalove, koriste čovjeku u teglećim poslovima – pri čemu ispoljavaju upornost i izdržljivost do nivoa citiranosti u narodnim poslovicama. Avaj, mazge i mule su biološke nule, jer nijesu od ovoga svijeta. Moćni mehanizmi odabira nemilosrdno ih svrstavaju u tužnu kategoriju bastarda. Bastardu ne basta da učestvuje u kreiranju vrste, tog ponosa zemne evolucije.
Godine 1997. objavio sam u knjizi Naše gore lisci pričicu pod naslovom Crne (l)istine. Misleći da se narugam programskoj neprincipijelnosti mnogih partija, i koalicija, pomenuo sam u tom tekstu političke grupacije tipa Socijalističko-kapitalistička partija, Republikansko-monarhistički blok, Demokratsko-despotska koalicija. Mislio sam tada da sam u te izmišljene nazive ugradio nesnosno mnogo protivrječnosti, toliko da će vidljivi paradoksi imati potrebnu snagu sarkazma. Kako me je ljuto ovo vrijeme od proteklih pet godina demantovalo! Politička praksa, ispostavilo se, bila je i maštovitija i kreativnija. Kako?
Ćerka nosioca partizanske spomenice krešti na četničkom mitingu ispod svilenog barjaka sa ukrštenim butnim kostima neke krupne životinje. (Barjak leprša). Ljekar-huma-nista, Musliman, trijezan pjeva na srpskoslavskoj pijanci poskočicu u kojoj se veliča prodemokratski stav klanja ko sa nama neće. Dugogodišnji profesionalni ideološki čistunac, čovjek od posebnog kova i testiranog povjerenja, udarna je pesnica fočo-srbinjske, tursko-koljačke družine (odaziva se jedino na potresno oslovljavanje: brate). Kao kruna svega, evo ga političar koji nekoć šćaše dati svoj i moj život samo da se Crna Gora ponovo rodi – u simbiozi sa političarem koji i nekoć i sad daje život (ponajprije moj) samo da Crna Gora konačno krepa! Na sve to će dama na ekavskom radu u crnogorskoj državi: “Lepo, bogami!”
Sasvim je jasno da pomenuta, i druga, tigonska ukrštanja nemaju (ne mogu imati) strategijske domete i značajne vizije. Očito, riječ je o bijednoj, dnevnoj taktici da se “kreira” bilo šta sa prividom novog; taj bastardni pačvork da se izloži u šarenoj cirkuskoj šatri i do svanuća zaradi koja crkavica. A narodu, šta se zalomi.
To otkriće, da su svakakva ukrštanja dopuštena, da su svi savezi poželjni, da je politička tigonizacija, budući kratkoročno profitabilna, prirodna koliko i svaka mula, kao i svaka mazga… O, ljuta nevoljo! Hristos izgleda nije morao na Golgotu: trebalo je samo da se upiše u liberale, a potom bi se koalicija sa Judom i Pilatom prosto nametala. Nenaviknutost Bogočovjeka na dil, eto, koštala ga je tolikih muka…
Taj pronalazak, da su svakakve ljubavi moguće, makar i bastarde proizvodile! Govore o navodnom pomirenju partizana i četnika. Kao da se radi o nadurenom tinejdžerskom paru, pa će se ljubav vaspostaviti – onog trena kad joj on zaguguče: Sestro, a ona zacvrkuće: Brate! Kao da nije riječ o dva suprotstavljena ideološka obrasca. Partizanstvo i četništvo su ideološki odgovori na probleme jednog davnog vremena: već treća generacija trčkara po šumama i gorama naše zemlje ponosne, poslije onog svjetskog meteža kada su se te dvije političke grupacije dohvatile za gušu. Današnji klinci kojima poturaju slike onog bradonje sa lenonkama pomisle u trenutku da je on haker iz obližnjeg internet-kluba. Ova mladež mora imati temelj u ovom vremenu – i mora da gleda naprijed. (Izem ti drčni korijen koji daje sasušeni omlad!) A ako političke mule i dalje insistiraju na podgrijavanju više od pola vijeka bajatog bućkuriša a la partizan-četnik novočorba, moraju znati da se ne može šećerli pozivima na bratimljenje zabašuriti baš ovo: jedna od dvije pomenute ideologije ima u svom trešelju, regularno, ideju povremenog sjeckanja vratova nesrpskog življa. Recni malo u Bihoru, recni malo u Foči… Ne, hvala. Društvo može biti samo stratifikovano društvo. Postoje i postojaće društvene grupe i politički tabori, i ideološke nijanse, i ekonomske tenzije, bogati i siromašni, zločinci i moralni podvižnici. To, da nam se poturaju plemenske čorbe, brato-sestrinski umoci gdje se sve socijalne razlike tope i pravi se nestratifikovana bljutava smješa koja smrdi li smrdi… idi, begaj! To, da mi je brat plemenik krvavoga kljuna do očiju? Ne, ne.
Oplođavajući kontakti ne smiju u sebe uključivati monstruozne razlike (koje daju tigon-uzaludnosti) kao ni prevelike sličnosti (koje preklapanjem tvore letalne genetske adre-se).
Pomolak viteza
SRAMOVI
Imenica koja nema jedninu. Plurale tantum. Kao kola, gaće, gusle. Toliko je za deceniju bilo srama oko vrata građanina, da nema ni govora o tome da je to jednina, ni u jednom pojedinačnom slučaju. Zašto ja upravo kažem sramovi oko vrata? Zato što su za ponosite ljude, a ljudi jesu ponositi, sramovi amovi.
Pomolak mišljenja
ZAPIS O DVA FIFIJA
Grofici Ziji se život nije mađarski skockao kako je zamišljala u svojim tinejdžerskim danima. Udala se brzopleto za nekog italijanskog fićfirića. Fićfirić je kicoš (mađ. fityfirity), a kaže se i vrtirep. Ubrzo je morala da emgrira iz paklenog braka. Otišla je iz Budimpešte u neko malo mjesto u Istri, da se osami i da vidi šta će donijeti vreme i mediteranska klima. O ovom detaljno pripovijeda Lajoš Zilahi u drugom tomu romana Ararat.
Grofica u jednom momentu svoje odiseje kupuje štene da joj prekrati dosadne usamljeničke dane. Nadenula mu je ime Fifi. (Imala je neke psihološke motive da ga nazove baš tako.)
Obezbedila je za Fifija sve što treba, kako može jedna plemkinja koja ne oskudeva. Korpu, ležaj, posudu za hranu, posudu za vodu; onda povodac, češalj, četku, gumenu kost, higijenske potrepštine.
Roman Ararat, saga o Dukajevima, pojavio se odmah posle Drugog svetskog rata, 1947 godine. Zilahijeva dela su bez zadrške prevođena kod nas, ne jednom. Zilahi je umro u Novom Sadu 1974.
Sada ćemo napustiti tužnu povest mađarske grofice i setiti se jedne dečje pesmice Dragana Lukića. Književnik Dušan Radović je visoko ocenio stihove na koje mislimo i uvrstio ih u Antologiju srpske poezije za decu.
Naslov pesme na strani 122 upravo glasi… Fifi.
Lukićev pas Fifi je vaspitan, čist, sa manirima. On je vlasništvo žene koja vodi računa o svim detaljima Fifijevog života. U šetnju ga vodi na uzici od svile. Fifi je sa noktima lila, ima mašnicu od tila. Vaspitava psa (Fifi, nisi slep). Razvija kod psa osećaj samosvesti (Fifi, ti znaš ko si). Zašto ne, gazdarica bi mogla biti grofica u izvesnim godinama. Takvih je bilo dosta posle raspada evropskih monarhija.
Pesnik Dragan Lukić je rođen 1928. U njegovoj biografiji piše: Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. Već početkom pedesetih godina uspešno piše dečju poeziju.
Kako se jedan Fifi ušunjao iz mađarskog jezika u nesrodni srpski jezik? Kako je vragolasto skočio iz proze u poeziju? To je čičak koji je zakačio tanku svilu naše pažnje onom oštrom kukom znaka pitanja. Odgovori nisu jako urgentni. Možda su i nebitni.
Bolje dva fifija nego jedan. (Foto: Fifijev kroki.)
Pomolak lisca
LINGVISTIČKI NESPORAZUMI
Shvatio sam da je u centru naših trveњa lingvistički nesporazum! Pošto ova čiњenica nije do sada vaљano uočena, pa dakle ni adekvatno analizirana, izložiću suštinu problema, kako bi obema stranama otvorio oči. Najboљe je da iznesem nekoliko karakterističnih lingvističkih stupica:
- 1. Mi kažemo: živimo u pravoj cvilizaciji; oni čuju da pomiњemo civilizaciju, zadovoљno klimaju glavom i teraju po svome.
- 2. Vapijemo: ovo na čemu smo pravo je trpište; oni odgovaraju: šta drugo nego tržište, hvala bogu da je autentično, sami ste, pardon, zahtevali.
- 3. Kukamo: biće prekasno za spas; oni čuju: biće prekrasno za nas, i ohrabruju da što češće dajemo takve izjave, oho-ho.
- 4. Mi nosimo parolu: budimo realne, istražimo nemoguće; oni zevaju u dosadi, kao čulo se to jednom davno u Parizu.
- 5. Tražimo: poštujte Univerzitet; oni repliciraju: problem i jeste u tome što je to jedan pravi U-nizveritet!
- 6. Ova strana insistira na pitaњu povereњa; druga strana je privržena principu povereњa pitaњa.
- 7. Mladi se deru: ajmo, ajde, svi u napad; vraća se eho: pa ko vam brani, idite, svi na zapad! Mila srpska junosti!
- 8. Narod preti: glasovi se ne smeju prebojavati; narodni sinovi se čude (oni neverni se još i krste), i te kako se moraju prebrojavati, tako i vaši mentori zahtevaju!
- 9. Neko počne da bogorada: delo se dogodilo… ; odmah sa druge strane eto kokodakaњa: e, nije se dogodilo, nego dogovorilo, ako baš hoćete da znate, uta-ta!
- 10. Brљantan političar uvek čuje da je, jelte, briљantan.
- 11. Štediše uzdišu: hvata nas jeza; s druge strane huk: ne više, Jezda je odjezdio.
- 12. Skandiraњe: hoćemo kraći put do bogatog društva; odgovor: zašto ne i najkrađi?
- 13. Optužbe bruje: ovo su udbonosna vremena; kratak ritern-komentar: i te kako sudbonosna!
- 14. Onda naši (ko god da su) poviču: znamo istinu, iza nas je ozbiљna analiza problema; a њihovi (ko god da su) zakrešte: e, jeste, vala, baš: obilna analniza!
Mislim da su pobrojani primeri ubedљivi. Ni govora da je spisak konačan, ali je daљe nabrajaњe u metodološkom smislu suvišno. U stvari, nas interesuje, ima li leka? Trenutno ga ne vidim. Ali da smo muku apostrofirali, jesmo. Dovoљno za pravi početak. Snimili smo trenutno sraњe stvari (štamparska greška?).
Hoćemo li napraviti pozitivan korak daљe, zavisi od svih nas. Bojim se, međutim, da će (opet) jedna strana biti voљna, a druga vojna. A to je najboљi put da nastane Pakao, bar za one koji su na tako nešto odveć Aligijerični.
Tja, šta ćemo… Da završim onim nespornim rečima: sprdačno vaš, V. B.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Đordanu su rekli da je pečeni krivac. Bila su to dosledna vremena...