Tmuran je dan osvanuo tog 19. novembra, jedne od ovih godina. Obuo sam cipele, najbolje koje sam imao – samo sa jednom rupom na đonu. Napolju je kišilo, duvala je vetrina. Žurno sam zamakao u prvu sporednu ulicu. Kretao sam se diskretno. Nekoliko puta sam se oprezno osvrnuo. Čini se, niko me nije primetio. Iza robne kuće obišao sam prostorije Kluba pčelara, pa pored Doma omladine, šta god to značilo, uskočio u Park penzionera, a odatle bez većih poteškoća strugnuo sam u kapiju jedne zgrade zapuštene fasade, ojedenog maltera – sa grafitima ispisanim na meni nepoznatim svetskim jezicima. Ja sam profesor i bila je to moja škola. Dvorište pusto, hodnici prazni – prosvetna ustanova je tog momenta zjapila kao pećina. Nema ništa žalosnije od škole bez đaka. Đaci tog jutra nisu došli. U štrajku su. Protest su prethodnog dana bučno organizovali, u znak nezadovoljstva što su dobili domaći zadatak. (Iz kog predmeta, nisam mogao da se setim u svom polupometenom stanju.) Svejedno, ja i nisam hitao na nastavu. Bilo mi je javljeno iz računovodstva da dođem po platu. S tremom sam zakucao na ta vrata iza kojih su me redovno dočekivale smrknute službenice. Ušao sam što sam mogao odvažnije. Po sećanju navodim dijalog koji se vodio u toj sobi uz primetan zadah uglja iz peći koju popularno zovemo naftarica.
– Dobro jutro.
– Brojutro.
– Zvali ste me?
– Potpiši ovaj spisak!
– Je li ovo plata?
– Jeste.
– Nešto malo. Pitam, možda nije plata. Možda je neki dodatak plati. Biva…
– Potpiši, potpiši. Greške nema – plata je. I ne zamajavaj nas. Radimo.
– Ali, ovo nije ni za hleb! A plata po definiciji…
– Molimo, na granici smo strpljenja. Vi ste i bez toga profesor matematike. Opominjemo: ako vi nas definicijom, mi vas lemama.
– Pardon, miroljubiv sam; ali primećujem moraću nekome po spisku…
– Upravo to! Na tom mestu spiska potpis!
Potpisao sam i smotuljak ubacio u mali џep sa unutrašnje strane sakoa, gde pristojni ljudi u godinama obično ne drži ništa. Otišao sam bez pozdrava i taj je gest napokon ostavio povoljan utisak na prisutne.
Skrivajući namere, sa pojačanom diskrecijom, uspeo sam da zavaram tragove. Neprimetno sam upao u sobu islednika. On smireno diže glavu; ne bih rekao da je bio iznenađen. Tu sam zapodenuo sledeći razgovor:
– Dobar dan.
– Dobar dan. (Opa, razgovetan odgovor!)
– Plašite li se?
– Ne, zašto? Treba li?
– Predostrožnost nalaže da me neko pretrese. Možda nosim revolver!
– Suvišno. Već sam ošacovao da su vam џepovi prazni.
– Pogrešno! To jest, u pravu ste! Kako ste se samo tačno izrazili. Molim vas, bez zbunjivanja. Nosim platu. Svejedno, uhapsite me!
– Ali…
– Samo vi radite svoj posao. Vidite, od ovoga se ne živi.
– Znam priču. Snađi se.
– Sutra već, dobro: prekosutra, bez novca sam.
– Da.
– Vi me terate da kradem!
– Ne.
– Ali situacija je evidentna!
– Da.
– Stvar je jasna kao dva više dva. Ja sam kri-mi-na-lac! Dokaz: živ sam! Eto. Uhapsite me smesta!
– Ne.
– Ali možete da me lišite slobode, po zakonu kad poželite?
– Da.
– Onda odmah u zatvor!
– Ne! Čoveče, još nemamo neoborive dokaze. Slušajte, imamo i znatno teže slučajeve; vi možda možete u pošten život i do dvadesetog; ima ih koji su i desetog u mesecu već sumnjivi. Nego, budite ljubazni i napustite sobu!
U pratnji dva korektna ali odlučna momka silazio sam niz stepenice. Više se nisam neurotično osvrtao. Kiša je i dalje lila, podigao sam kragnu. Kako sam samo tog momenta želeo da mi je deda živ! On je svakog dana, u svakoj bogovoj prilici ponavljao: e, kriv sam što sam živ! Da ga pitam, je li to to!?
Odjednom se začula dečja graja. Jasno se čula vesela dečja razbrajalica:
U-ce-njen,
Pod-ce-njen,
Ne-o-ce-njen,
Za-ce-njen,
pa iz početka. Iz igre je ispadao onaj na kome se završavao zadnji slog zacenjen. Ne znam zašto, silno sam se poplašio.
Odjednom me je neko snažno ščepao za ruke; drmusao me je. Razbudio sam se. Nije kiša, prskaju me vodom uzrujani ukućani, da se rasanim. Buncao sam u snu nešto o cenama. U rukama sam grčevito stezao dedinu sliku. Supruga je plakala i molila se: Daleko bilo!
Pogledao sam kroz prozor: stvarno je bilo tmurno jutro tog 19. novembra, jedne od ovih godina. Ali, telefon je mučao. Biće da sam se, i pored budilnika, uspavao.
Zakasnio sam na čas, rekoh s osećanjem sramne krivice.
U trku sam navlačio mantil. Čuh na pragu komentar bunovne dece: Ćale, opet si nešto natraumio!