Komentar za početak
S kim si, onaki si. (Kad kažem hop, svi iz poslaničkog kluba skočite – je li to?)Zapisnuti!
MOĆ JEZIKA
Rečnici nas podučavaju da reč bologna može da znači, kolokvijalno, koještarija (pretentious nonsense).
Pa da smo bili dovoljno učeni, kao što nismo, možda bismo se na vreme zapitali – ta šta to mi uvodimo sa bolonjskim procesom u obrazovanje.
Pomolak tora, ali napuštenog
ТРИЈУМВИРАТИ
Ми имамо три народна сина
Али им се кадикад –
Промене имена!
Кумови су по народној мери;
Новина је:
Ми имамо три народне ћери!
Negantesima valja reći ne
Namjera nemara
Bliži se rasplet zapetljanih odnosa dvije republike u sastavu jugoslovenskog rezidijuma koji se šifruje sa S&CG. U ranu jesen ove 2004. godine učestalo slušam u beogradskoj čaršiji (dunjo moja) ono patetično pitanje: Kako sad (hajd budi pametan) u ovakvoj Srbiji može biti išta neprihvatljivo za Crnu Goru? Šta to može biti sporno i poslije smjene u oktobru 2000. godine? (O bože moj šta je to sporno?)
Dva su dobra razloga što želim tim pitanjem da se pozabavim. Prvi je: spektar ličnosti koje su voljne da tako nešto pitaju; postavljaju ga u novinama a) propali kandidati za ambasadore, b) šuškajući analitičari na televizijama, c) brkati savjetnici na tribinama, d) profesori privatnih fakulteta na okruglim stolovima, e) neprijazni utovljenici na rođendanima, te f) začuđujuće rutavi tinejdžeri na žurkama. Drugi je razlog što pojedinci iz te raznorodne a goleme skupine, za vjerovati je, nastupaju iskreno. Možda samo dobro glume, ali ću ovdje pristupiti profesionalno i raspravljati priznajući tim generalima srpske patriotske naive – dobre namjereen général. Neću ovdje pominjati očevidne grozote u koje spadaju rijeke pretvorene u zaboravljena groblja, pusti gradovi adaptirani za ambijent haunting tales cjelovečernjih filmova, ili bogomolje tretirane razornim eksplozivnim napravama. Obično prelistavanje dnevnih novina dovoljno je za voluminoznu sumornu kolekciju primjera anahrone hajdučije na osnovu koje možemo uzdahnuti vapajem starih Rimljana: Sapienti sat.
Pogledajmo neke od modusa manifestacije hajdučije. Primjeri su uzeti metodom slučajnog uzorka, to vam garantujem.
Od malih nogu (i malijeh noga) upućuju nas školske vlasti na epske pjesme u kojima se borba za slobodu izvodi kroz povremene prepade koje hajduci izvode skokovima iz klekovog grmlja dolje na drumove i konfiskacijom od Turaka tri tovara zlata. Govorio sam već o tome da se danas u Crnoj Gori bez odgovorne književne analize ne smiju ove umotvorine servirati na intelektualni jelovnik učenika. Ima jedan akademik u Beogradu koji je potrošio cirka tri leđena mastila da nagrdi Lenjina koji pod mostom čeka da orobi carsku kasu, a prosuo bi šest leđena suza kad bi neko izbacio iz školskog programa u Crnoj Gori junačku pjesmu Oranje Marka Kraljevića. Govorim, dakle, o smišljenom utemeljenju hajdučkog mita (boli njih kita). S druge strane, u samoj Srbiji, borba protiv ohajdučenja javne scene je duga i gorka. Paralelno sa romantičarskim ushitima hajdukovanjem, koje možemo nazrijeti u mnogim djelima đačke biblioteke, primjera radi, u Radičevićevoj pjesmi Ajduk (rode mili u preteškoj noći), pratimo i ukazivanja na civilizacijske stranputice. U satiričnoj pjesmi Al mi sada…, napisanoj 1856. godine, cinični i dobri boem Đura Jakšić veli:
Al” još teže meni pada,
Što ja nemam ko nekada
Mlado srce, moćne ruke;
Otišo bih u hajduke –
Stekao bih zlatne toke,
Krčmarice crnooke,
I na domu gojne voke.
Sve to mi još gledamo moj Đuro, i te zlatne toke, i te gojne voke i te dive crnooke koje se sada zovu estradne zvijezde, bar dok igraju arkan-kan na Zvezdinom stadionu…
Kad reprezent vlasti smije da šutne novinara u muda pred milion svjedoka (oni su gledaoci direktnog TV prenosa ovog nogetanja na javnoj sceni) bez ikakvog sudskog raspleta za taj svojevrsni testis-testa narodskog podivljenja, što je to ako nije hajdučija?
Kad reprezent vlasti može da dezavuiše saobraćajnog policajca na dužnosti, to je gospodo hajdučija. No, ako potom taj policajac bude i degradiran u službi, jer ne zna da je izabrano lice transcendentni nad-zakon, to je uznapredovala hajdučija. Ako se omladinski delinkvent može (daleko bilo) uspješno verati strmim skalinama do odaja gornjih u kojima ljetuju reprezenti vlasti, to jeste bolni refleks na jakšićevski dojam hajdučije. Kad ustvrdimo da su još nepismeni no ćefnuti dečarci ispisali grafite poruke međunacionalne mržnje, ili da su pod-tinejdžerske kategorije življa isprevrtale (metodom šta zna dete šta je sto kila) nadgrobne spomenike davno upokojenih inovjernika, eto klasične groteskne hajdučije.
E, posebna je vrsta hajdučije kad svetosavci (poluautomatskim kosijerima?) rašćeruju Crnogorske pravoslavce po Crnogorskoj planini Sinjavini, kraj Ružice kraj božje crkvice.
(Nije tačno da danas, u post-jakšićevskoj Srbiji, nema ko da sve to skupa nazove hajdučija. Međutim, oni koji se ispod te konstatacije žele potpisati, po prilici mogu stati u omanji kabinet naučnika-istoričara gospođe Latinke Perović.)
Idemo dalje. Hajdučija je kad skrojiš nane crnu pamučnu majicu broj 36 (dječja veličina) sa likom masovnog zločinca. Kad prodaješ priveske, kad prodaješ postere, kad prodaješ gusle, kad prodaješ cedeove, kad prodaješ krst što veliča lik masovnog ubice – sve je to hajdučija. Koja treba da nas bratski spaja? Ah, zašto se takva hajdučija ima nekome bolno emotivno dopasti u Crnoj Gori? Lično mi je žao što se kod Njegoša može pročitati aforizam: ‘Zlo činiti ko se od zla brani, tu zločinstva nije nikakvoga.”
Čovjek zabrinuta lica kaže: – ‘Kategorično i odgovorno tvrdim da general Mladić nije u Srbiji.” Takav logički treset saopštava osoba koja je vlasnik naučne titule, ima diplomu koju je stekao u tvrdoj univerzitetskoj utakmici za naučno zvanje koje je zasnovano da slavi naučnog metoda. Pred milionskom javnošću on se bruka jer devalvira stameni naučni princip da nepostojanje dokaza nije isto što i dokaz o nepostojanju. Ta pravno-logička hajdučija – što ima da se nekome sviđa, gospodo? Ali:
Hajdučija se više i ne spori, budući da se ne mogu sporiti hajduci. Zato zvaničnik i poziva: – ‘Najbolje je da se hajduci dobrovoljno predaju.” Što ima da se nekome dopada ova lingvistička tatula (kužnjak, datura stramonium)? Predati se – odvajkada znači: svojom voljom staviti se u ruke vlasti; umetanje dobrovoljnosti ovdje je indikator nedoučenosti, no sama nedoučenost surogat je za strah sopstvenoj političkoj stražnjici. Postoji samo a) predati se, ili b) biti uhapšen. Sve treće je bijeda nedostojnih narodnih predstavnika. To jest hajdučija političke neodgovornosti. Što bi se ona nekome dopala u Crnoj Gori dvadeset prvog vijeka?
Addenda. Hajdučija je i napasti Darvinovu evolucionističku teoriju svetosavskim strjelicama iz dogmatskog tobolca jedne sklerotizovane profesorke, člana klerotizovanog centralnog komiteta njene parlamentarne stranke. To je bila na sreću (zasad?) samo hajdučija u pokušaju. Jer se svetosavski legalisti nijesu sjetili da je objave na guslama koje za razliku od kompjutera ne zrače (opusculum citatum: Ali gusle, srbske gusle, lagati ne znadu).
Kad svetosavci iz Crne Gore zatraže od svetosavaca iz Srbije, i obrnuto, obeshajdučenje javnih poslova, steći će se dostojni preduslovi da na potezu Bijela – Crnja involvirani narodi civilizovano komuniciraju.
Pomolak viteza
OBJEKTKIVNO
Bar jednom u životu, svakog čovjeka, snađe ona situacija: moramo ti malo natrljati nos. Ništa lično! Sve je objektivno. A vidiš, sve je užasno kivno. No, pregura se! Poslije se samo sjećaš termina objektkivna analiza. Teško se izgovara, kako li se tek preživljava.
Pomolak mišljenja
ДВАДЕСЕТ СЕДМИ МАРТ
1. Двадесет седмог марта 1941. изашли су умни Србијанци на улице и тргове својих градова. Мислим на оне одговoрне грађане који су већ тада уочили да се морају супротставити нарастајућем злу фашизма, а пре свега раскинути ланце недоличног пакта. Били су то патриоти по најчистијој дефиници тога осјећања. Није их било мало у Србији. Узвикивали су пароле које су без сумње аутентична баштина слободарства, оне пароле из директоријума где се чувају сећања на независност и достојанство. Чуло се тога дана у Београду: „Боље гроб него роб“. Ми нисмо измислили овај узвик, али на српском најмелодичније одјекује! Реч је о пароли која мора остати видно истакнута у излогу културе пост-југословенских народа. Заиста, не може се језгровитије исказати порив човечности у једној државној заједници.
2. На жалост, постоје историчари и политичари који, ето, имају резерву према двадесет седмом марту. Они се мрште на помисао да постоје хероји и подвижници слободе, који могу и живот дати за змајјовинске и ђуројакшићке идеале. Њима се не скакуће по босанским планинама у надгорњавању са окупаторима и њиховим помагачима. Ма ни по асфалтираним улицама. Они с правом искаљују бијес на идеју Јасеновца, али не питају се откуд и како Јајинце. Мрска им је парола „Боље гроб него роб“. Имају дипломе филозофског факултета, група за историју.
3. Радије умрети него ропски живети –свијетла је европска парола. Поклич бриселске револуције, средином ускомешаног деветнаестог века гласио је баш тако: „Plutôt mourir que vivre esclaves.“ (Ту чињеницу наглашава Зилахи у Пурпурном вијеку, на страни 74.)
Но добро, шта је онда онај одважни узвик Боље гроб него роб, на улицама Београда 27. марта 1941? Увозна парола, плагијат или креација домаћег патриотизма? Или просто мудар одговор срчаних људи, наших предака, у правом историјском моменту?
Одговор је очевидан. Белодано је тужно понижавати акте слободоумља пљувањен на пароле неутемељено осумњичене као комунистичка улична бука. А било је таквог ревизионистичког задаха у „освртима“ десничарских кликојеба, доктора историјски наука.
Pomolak lisca
PROCVAT KULTURA
Poštovani drugovi i gospodo, kako se ko oseća! – dolazim iz kraja u kome upravo ovih dana cveta kultura. Boљe reći, cvetaju razne kulture. Mi smo ponosni upravo na taj multiplicitet kultura. One se razvijaju jedna pored druge. Nijedna nije na smetњi nekoj drugoj. Pre bi se moglo reći da jedna pospešuje druge. U svakom se slučaju ne može sporiti harmonično prožimaњe kultura u našem kraju.
Istina, svugde se može govoriti, pa i kod nas, o izvesnoj većinskoj kulturi, u kvantitativnom smislu dominantnoj. Ona u mnogo čemu daje pečat podnebљu, takoreći daje najveće prinose. Međutim, nema govora da ta preovlađujuća kultura guši ostale. Ona im ostavљa њihov životni miљe, ne troši њihov kiseonik. Radi se tu o međuprožimaњima kultura; tu je onaj srećni spoj њihov kad veća kultura vuče progres, a maњe kulture dopuњuju i daju onu nezamenљivu aromu, unose specifikum bez koga se ne da govoriti o osobenostima podnebљa i prostora kultura.
Često čujemo jadaњa o netrpeљivostima kultura. Mislim da se najčešće radi o neadekvatnom pristupu. Naše je iskustvo na tom planu određeno i jedinstveno. Ako se ne vodi računa o realnosti, redosledu, prioritetu, specifičnostima ili komu-nikacijama, sigurno će se javiti disproporcije i iskљučivosti. Sa malo brige i stručnosti, međutim, to se može izbeći; kulture dabome traže svoju podlogu, naročiti tajming i prilagođenu dinamiku.
Šablonski pristup raznim kulturama je pogrešan. Ne nađemo li optimalan raspored, model diversifikacije koji odgovara i, napokon, što da ne, imanentni stepen otvorenosti – promašili smo međuzavisnost kultura, interakciju faktora (bar onih presudnih); to je onda put degradacije kultura. Za divno čudo, u takvom pristupu (koji na sreću ni izbliza nije nametљiv, a kamoli jedini) nazaduje i sama najkrupnija kultura, koja daje statistički pečat sezone. Zato i govorim o našim iskustvima, koja zaobilaze zamke uprošćavaњa. Slučaj raznih kultura je kompleksan sistem. Izlaz je u tome da se razume suština te kompleksnosti. Izlaz nije u tome da se teži pojednostavљeњu koje guši maњe kulture, a ne dovodi do procvata markantnih. Mi ne mislimo da ako veći baca senku onaj maњi mora da uvene bez svetla, čistog zraka i okrepљujućeg daška. Kao i sve što bitiše pod kapom nebeskom, tako i kulture o kojima je reč treba da imaju, i imaju, svoju ekološku nišu, svoj genetski kod koji je tako sazdan da nalazi međuprostor za svoje punokrvno iskazivaњe.
Eto, da ne dužim, nosim vam pozdrav iz mog kraja multikultura. One sve bujaju, bez konflikata napreduju. Da ponovim: koja pre, koja kasnije – sve procvetaju.
Imam tu naravno taksativno zapisano, ali vam sada ne bih oduzimao vreme nabrajaњem o kojim se sve uspešnim poљoprivrednim kulturama radi.
Hvala i živeli!
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Srpska deco ne mučte se džabe, nego i vi postante barabe.