Komentar za početak
Tiha voda breg roni. (Kome i zašto? Ovo blage veze nema s poplavama.)Zapisnuti!
YOKEL
Tešku uvredu zadajemo nekom kad mu kažemo džukela. Englezi imaju riječ yokel, seljačina.
Pomolak tora, ali napuštenog
ГОЗБА
гајили су Предањ
пунокрвни Предањ
утовили Предањ
ставили на Ражањ
натегнули Чокањ
наложили Огањ.
смислили су Слогањ
окретали Предањ
чварио се Ражањ
правили се Важањ
читали су Кажањ
отсекли су Лобањ
од печеног Предањ
сервирали Лобањ
печен мозак преда Њ.
Negantesima valja reći ne
Nauka i opskurne tendencije
Statistički pokazatelji, sumorni bez sumnje, upozoravali su nas, sve do nedavno, na pad zrelosti prosudjivanja u uzorku populacije i zakrečenje zdrave percepcije pojava. A u toj nebuloznoj rupi možda smo još uvijek! Sjećate li se? U plasiranu priču da će neke velike zemlje zadesiti zaslužene kataklizme i razorne epidemije vjerovao je svaki drugi ispitanik. U natprirodna svojstva znaka target polagalo je nade opet skoro pola građana. Frapantno je pritom: trideset posto visokoobrazovanih osoba očekivalo je nama naklonjenu osvetničku snagu natprirodnog karaktera! Napadane su i egzaktne nauke:
U danima prije totalnog pomračenja Sunca 11. avgusta 1999. godine javnost je bila preplavljena informacijama zabrinjavajuće niskog kvaliteta o ovom relativno rijetkom prirodnom fenomenu. Iskorišćena su sredstva elektronskih komunikacija da se podanicima predoče tobožnje opasnosti koje vrebaju neopreznog i naivnog stanovnika. Ostao je nelagodni utisak da treba zazirati od pomračenja Sunca, kloniti se pojave, spuštati roletne i privremeno se povući u podrume. Jedna poznata pijaca u Beogradu bila je prazna u po bijela dana! O nivou zaplašenosti ljudi mogu da svedočim iz ličnih kontakata sa osobama koja su od mene tražile savjete i razjašnjenja. Raspirivanje zazora od prirodnih fenomena pod izgovorom brige za narodno zdravlje generisalo je svojevrsnu anksioznost koja je za višestruko žaljenje. Tako malo činimo u liječenju trezvenosti, a ona je uslov snalaženja u svijetu i častan odabir za životno načelo! Jesmo li izvukli prave pouke?
U samoj biti nauke je njom samom prihvaćen postulat da nijedan podatak nije finalan u smislu njegove apriorne nepromenljivosti. Svaka naučna teorija je otvorena ponuda, uvijek gotova da uključi i novi evidencioni materijal, i u onim slučajevima, i naročito tada, kada je svježi podaci dovode u poziciju da bude prevaziđena i odbačena. Suština nauke počiva upravo na potencijalnoj nedovršenosti svake teorije u svakom momentu. Mehanizmi preispitivanja inherentni su nauci i dovedeni skoro do automatizma. Na primer, danas sudimo sa više tolerancije prema Ptolomejevom geocentrizmu nego što je to bio slučaj u devetnaestom vijeku, prije sticanja iskustva sa relativističkim zakonima kretanja. Ali nedovršenost zgrade nauke u tom smislu ne znači dopuštenje da se djeci onemogući pristup činjenicama visoke vjerodostojnosti. Hoćemo li mi to promovisati ljude koji uče da atomi ne postoje? Hoćemo li prećutati sjajni Darvinov uvid u razvoj vrsta kroz milenijume? Hoćemo li se praviti slijepi da postoji snažna zasnovanost “Big Bang” teorije za koju brojni fizičari na Planeti uporno traže alternative u okviru naučnog metoda? Da Zemlja nije loptasta? Da se ne kreće oko Sunca i da na Suncu ne vidimo pjege?
Kad pomenuh pjege: Sedmog maja posmatrao sam sa asistentima i studentima u opservatoriji Belerofont (koju sam osnovao sa saradnicima prije dvadeset godina na krovu kragujevačkog fakulteta nauka) rjeđu astronomsku pojavu, prelazak planete Merkura preko Sunčevog diska. Istovremeno smo vidjeli da je čisto lice naše zvijezde nagrđeno mnogim pjegama; ona najkrupnija bješe blizu centra i po našim preliminarnim procjenama u nju je moglo da stane ne manje od deset Merkura! Kad bi onaj pretenciozni pop Amfibije htio da zna o tome bar onoliko koliko je podvižnički otkrivao Galilej, a koliko je danas osnovcima dostupno, ne bi se zalijetao da sebe i svoju instituciju slavodobitno poredi sa Suncem, a u smislu neokaljanosti, vječnosti i unikatnosti. Ne samo što mu je promakla mogućnost pomračenja Sunca, ništa maliciozni vjetropir nije ugatao! Jer je Sunce tek jedno od sličnih nebeskih tijela, kakvih je samo u našoj Galaktici na milijarde. I jer je Sunce evoluciji (kosmičkim reformama!) podložan objekat kojemu se može predvidjeti, i opisati, kraj. Da ne budem prestrog: Sa aspekta pjega, možda je i nesvjesno u pravu! Na silueti njegove mitropoLije vidljive su i bez teleskopa grdne crne pjege – lišajevi truležnog etnofiletizma, granule bezvjerja, velike sjenke istorijskih, političkih i konfesionih manipulacija. Kako se samo nađu i udruže za izvodjenje opskurnog poduhvata! Gledao sam umantijašenog slikara, onda čestog saputnika čeličnog Amfibija, kako se pred kamerama upinje da izloži svoju teoriju o petrološkim karakteristikama (sic!) tla Balkana; s brižnim izrazom na licu, s močugom u rukama, objašnjavao je da su ispod nas gigantske ploče; ploče su olovne i cinkane i plivaju u enormnom elektrolitu; te je samo pitanje trena kad će ta galvanska konstrukcija pravično zaiskriti pozitivnim potencijalima božje srdžbe koja će Srbljima uliti snagu a svima drugima donijeti definitivnu propast. Užireni i utiraženi pisac, iz iste opskurne kolonije, piše svojim sunarodnicima da su kosmonauti iz vasione lako uočavali sveta pravoslavna mjesta; a da specijalno svijetlo je na tim lokacijama tinjalo; kosmonauti su odmah znali da se radi o Pećkoj patrijaršiji i Hilandaru. Kakvo je to svijetlo? Naravno, ne dade se opisati terminima fizike, nadnaravno je, isijava spasonosnu energiju miline; kakva je ta energija još? Neuništiva. Javio se i biznismen koji je arsenalu vojnih ubojnih sredstava dodao nešto radikalno novo i zaista opskurno: elipton! Šta je elipton? Oružje koje radi na principu spajanja neutrona i protona, pri visokoj temperaturi, jado moj. Znaju li fizičari svijeta nešto o tome? Ne. Ko ga posjeduje? Slastičar. Ko mu je to donio iz Rusije? Lingvista. Ko je posredovao? SPC Pop. Bezglavo i ogavno praznovjerje. Sa kojom svrhom? Da se odnjeguje tupa i nekritička jedinka. Savremena filozofska misao tretira praznoverje (nadrinaučnost) kao jednu od komponenti autoritarne ličnosti; podliježu mu pojedinci prepadnuti od zahtjeva odgovornosti. U najkorovnije vidove sujevjerja spada astrologija koja nesmetano cvjeta oko nas, bez ikakvih uredničkih ograda o smislu i namjeni tih prognoza horoskopskog tipa. Elem, od eliptona neće biti ništa, ali brojni modeli opskurnih fosilnih zduhačkih samostrela već rigaju vatru:
Jednom su to nervozni pokušaji revitalizacije crkvenih dogmi; drugi put izleti u sumrake sujevjerja; treći put predikcije sa ishodima ne dubljim od horoskopskih dometa; četvrti put konstrukcije koje atakuju na biologiju i fiziku direktno. A uvijek je riječ o sumornom ciljanju u srce nauke: logiku. U situaciji kada ljudsko društvo postaje sve zavisnije od nauke i tehnologije, za primetiti je da se istim tempom ne povećava i broj ljudi koji ikako razumiju tu spregu. Zato je program kontinualnog komuniciranja sa građaninom, kome valja ukazivati na dimenziju trezvenosti u poimanju naučno-tehnološke suštine svijeta u godinama koje su pred nama, jedan od važnijih zadataka savremenih državnih institucija – prije svih laičkih škola i nereligioznog univerziteta.
Pomolak viteza
PRAVI LELEK
Svaka prijesuda se završava poštenim stavom koji se zove: pravni lijek. Pravni lijek je uputstvo zainteresovanoj strani, na kakakvu vrste odbrane i pomoći još može računati. Izuzetno, savjet da se potraži arbitraža više instance u nekim krupnim pitanjima (tumačenje ustavnog rješenja, izborna krađa, nadležnost republike, problem autokefalnosti i slično) naziva se, po opštem uvjerenju, pravi lelek.
Pomolak mišljenja
MISTERIJA ŠARENIH KOЊA
Najslavniji šareni koњ jugoslovenakih zemaљa je Šarac Marka Kraљevića. Marko je najveći junak i nepobjedivi megdanџija. Šarac je njegov saputnik i sapatnik, koњ nad koњima. Odakle Marku Šarac?
Marko je jednom putovao za grad Kostur. Postoji li to mjesto? Pitaњe je suvišno na Balkanu. Susreo je neke kiriџije i kupio od njih šareno, gubavo ždrebe. Vidio je u њemu budućeg dobrog koњa. Odmah je testirao životiњu. Uzeo ga je za rep i pokušao da omane oko sebe; gubavo se ždrebe ne dade pomaći sa mesta.
Marko je ždrebe izliječio. Potom ga je naučio da pije vino. Zdrav koњ koji je podnapit može naravno i da poleti. Možda je dobio krila i iz zavisti – nije podnosio da je boљi od njega onaj Jabučilo. Šarčeva su krila bila nevidљiva (ništa neobično, čitali smo i da su na pijacama prasad teža nego na vagi, jer im je težina iznutra). Upotrebљavao je šareni Markov koњ svoju stealt tehnologiju samo u teškim konfliktima.
Šarac je bio i gizdav koњ, neobične lepote u dlaci i telu. Hod mu je bio kraљevski, kas viteški, a galop vilinski. Šarac je bio moćan u svemu.
Izuzev u seksu. Nijedan konj mu nije mogao umaći, ali kobile su mu umicale. Kako sad?
Prosto osvrtanje nam govori da je šarenih koњa malo i sve maњe. To zapažaњe nije od juče. Stiglo je i u poslovicu da uđe. O tome govore pisani tragovi od prije dvesta godina. U Gorskom vijencu (stih 2416/7) kaže serdar Vukota: „Trag se grdni њegov iskopao / kako što je šarenim koњima“.
Tako, Šarčevi potomci, nepobjedivi na megdanskim poљima, ispali su iz evolucione trke. Da li nam ovo nešto govori?
Misterija dobija na maglovitosti ako znamo da surova darvinistička procedura nije sustigla i neke druge šarene vrste. Ne možemo se otresti paščadi šarova. Svrake će nas nadživjeti. Krave šaruљe su ukras zelenih livada.
Dakle, šarac –ne. Šarov – da.
(Mada, medved panda nema blistavu perspektivu. To je ipak kineski problem.)
Foto: Šareni koњ. Relikvija na biološkoj nizbrdici ispod dalekovoda, simbola modernosti.
Pomolak lisca
IZBARABЉIVAЊE INTELEKTUALACA
Rečeno je davno, ne može biti da je to moja misao, da velika nužda zakon meњa. Ono što bi, eventualno, bilo moje zapažaњe sastoji se u takoreći opitnoj opservaciji da promene te vrste hoće da se pojačavaju baš u vremenima kad je velika nužda sasvim mala.
Ovaj neophodni teorijski uvod pomoći će da uočimo pravu meru u onome što nameravam u ovoj priči da iskopam. Ne pomiњem slučajno kopaњe; nije nikakav pesnički uzlet već asocijacija na samoj površini.
Tog jutra sam, po vrućini, pešačio prema gradu kad ugledah na obližњoj њivi povijenog, oznojenog čoveka. Kopa. Po neveštom držaњu motike zakљučih da nije iskusni zemљoradnik, pa ga osmotrih. Po iznošenom odelu kakvo sam i sam imao pre dvadesetak godina, po retkoj kosi koja je karakteristično osedela, videh da nije seљak. On odloži motiku i prepreči mi put. Srdačno mi steže ruku, a onda me još prisnije zagrli.
Bio sam siguran da se ne znamo. Predloži da sednemo pod orah.
– Ti nisi iz ovoga mesta – reče.
– A obojica nismo iz ovoga vremena – dodadoh.
– Zaustavљam pešake, namernike bez limuzine, – objasni mi. – A kad sam osetio i žuљeve na dlanu desnice, znao sam da si profesor.
– Brate po majčici matici! – uskliknuh. – Ustaj da se izљubimo!
Zapodenusmo zanimљivu konverzaciju. On mi reče mnogo lucidnog o istorijatu krompirove zlatice; kao magistar arheologije uživao je u magiji prošlog i znao je to da potencira na primeru ozloglašene bube koja ume da mnogo težačkog truda svede na gorku (krom)pirovu pobedu. Na kraju besede ja zavapih, ne bez patetike; ah, ta lepinotarsa decemlineata! Ovo da bih pokazao uviđavnost pažљivog slušaoca; a i hteo sam da stavim do znaњa sagovorniku da se može osloniti i na moju širu poљoprivrednu kulturu, mada sam doktor fizike, što nije neka legitimacija u sparnom danu pod orahom u društvu zaљubљenog u prošlost.
Potom sam mu pripovedao sa dosta detaљa kako se izlazi na kraj sa vraškom travom tipac, pa još na slomovratnim planinskim livadama. O klepaњu kose znavaše ponešto, ali je pritom dosta naivno ulazio u problem izbora pravog brusa. Ne, kosibaša biti ne bi mogao…
Pričali smo mnogo. Kako se gazi crni luk, kad je pravi momenat da se tele odluči, šta činiti protiv krtice, vredi li pokušati sa malinama, može li kunić dostići polnu zrelost pre godinu dana, dovodi li veštačko đubrivo do kiselosti ovog inače posnog i peskovitog tla. Priznajem da je moj sagovornik bio za nijansu svestraniji znalac meteorologije, a ja sam bio agrokulturniji u načelu – što se možda od mene nije očekivalo: imao sam jedan akademski stepen viška. Što je, proporcionalno, jedna stepenica egzistancijalnog maњka.
Zahvaљivao mi je što sam pristao na podsticajnu razmenu korisnih informacija. Teško je, reče, biti inokosan na њivi. Na šta mu ja, ne bez prekora rekoh:
– O, pa za koju to formu života kibucujete?
Baš tog momenta, posra me neka potpuno nezainteresovana ptica. Za divno čudo, istovremeno mi pade na glavu i zreo, krupan plod oraha.
– Nije sve crno kakano izgleda, – rekoh tužno.
Arheolog odrecitova poznate stihove:
Nit ga orah, nit ga kopah,
kao dar s nebesa pade orah.
Slušajući sam mislio, srećna je zemљa koju obrađuje poetska duša na ispadaњu…
Šta mi bi da se baš tog momenta setim kulturne revolucije u Kini? Pod prinudom, slali su navodno profesore univerziteta da obrađuju њive. Ovo naše je, ipak, dobrovoљno. Može li iko zdrav reći da je dobrovoљna kulturna revolucija gora od prinudne kulturne revolucije? Ne može. Nikad nije bilo isto: prinudna dobrovoљnost i dobrovoљna prinuda.
Bi mi milo da je i u ovim stvarima naša stvarnost baš sa humanutim likom…
Ali, vaљalo je meni ići put grada.
Ne koraknuh čestito ni tri puta, zaustaviše se sjajna, skupocena kola i mladić љubazno otvori vrata.
– Ulazi slobodno, – vikao je za mnom љubiteљ iskopina. – Ta prevejana baraba duša je od čoveka; nije to više geg iz pozorišta.
Cenio sam њegovu žrtvu dok je pridavao gas. Ometao sam mladića koji je ispoљavao samrtničku rešenost da negde stigne na vreme.
Kroz zamućena vetrobranska stakla gledao sam zabrinuto prema istoku; ne pogađam kakav će sutra biti dan; meteorologija mi je i daљe slaba. Tačka. Isto kao i nužda. A zakon je već promeњen.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Dere se na građane: KGBem vam nanu!