Komentar za početak
Svetu se ne može ugoditi. (Opet neke tikvice, reče drug Tito.)Zapisnuti!
RAŽANJ ZA HEROJA
Goran Babić, dobar književnik, još živi pod svojim dobroćudnim brkovima, i čita, i u ime nas lijenjih. Objavio je krajem februara 2014. i ove kratke a stravične rečenice:
Na suđenju generalu Dragoljubu Mihailoviću 1946, pojavio se svedok optužbe Branko Zotović. On je posvjedočio da su mu zarobljenom 1942. godine vojnici đenerala Mihailovića nad užarenim ugljevljem pekli noge tako da je ostao bez tabana.
Na suđenju se nije pojavio drugi svjedok, Živojin Đurđević, čiji se spomenik i danas može vidjeti na Debelom brdu između Valjeva i Bajine Bašte. Kao partizanskog jataka, ovog su srpskog seljaka 25. 5. 1943. na tom mjestu gdje mu je sad spomenik četnici živog ispekli na ražnju.
Kudravi reditelj Radoš Bajić eno ga neumorno šparta Srbijom pronoseći slavu đenerala Draže. Na ramenu nosi obravnicu, u obravnici grumen uglja za požižanje četničkih ognjeva.
Oprezno zaobilazi Debelo Brdo.
Pomolak tora, ali napuštenog
КАЛХЕМИЧАРИ
Чаробно и фино
изворску воду
претвараше у вино
богочовек Исус Христ
Нада и Светлост на Своду.
Бејаше то отмен
Посао и чист.
Чешће у Хаду
Мање на Своду
Данашњи пророци
Рујно вино премећу
У прљаву воду.
Negantesima valja reći ne
Žvrljanje
Ostavio sam parče hljeba namazano džemom i otrčao po čaj. Nijesam se ni minut zadržao, a zakasnio sam: tušta i tma mrava već je okupiralo moj doručak na dekici u majskoj, cvjetnoj bašti. Hm.
Okopao sam mali vrt pod prozorom; iždžikljale lale, njišu se bokori crvenih krunica. I dok spavam poslije prijatnog umora, eto podzemne invazije glodara; udarci motike bili su pouzdan signal za atak nevidljive vojske! Krtice riju i odnose lukovice. Ujutru vidite uvele stabljike i na njima pognute sparušene crvene vijence. Ai.
Izglačam fasadu doma i dvaput okrečim domaćim zagašenim krečom – neću se dugo radovati bjelini i čistoći zida. Jedno jutro površina će osvanuti omrčena na onom najljepšem mjestu. Uzalud ću nastojati da pročitam poruku – tu smisla nema. Poneko slovo postoji, može se i pokoja riječ sročiti, ali je to sporedno i neuređeno. Sprejadžija je samo isprljao podlogu, to vam tvrdim. I još sam siguran: Drugom i nije stremio. Svoju šuplju dušu usrećio je sa dvije ili tri krupne, a javne krmače. Eto ti.
šta je ovo? Žudnja za smislom Transcendencije? Erotizam obnaženog erektovanog Grafita? Anihilacija ničega? Priprema za naredni politički stampedo?
Ne smetaju mi simboli i sugestije, kad su odmjerene i bar malo duhovite. Neke poruke su dobre, ima ih istinski potresnih (kad prolazim beogradskom ulicom Maksima Gorkog, obavezno zastanem pred grafitom Mama!?).
Ali su mnogi zidovi u našim gradovima prosto iškrabani, nagrđeni. Ruglo radi rugla.
Na čistom zidu prirodno-matematičkog fakulteta u K. stoji lijepa firma: Akvarijum. Ah, znao sam da će se neko potpisati, malo i dopisati; bilo je samo pitanje dana. I taj dan je došao, dabogda-ne-osvanuo. Prolazim i čitam: sveža riba. Banalno jest, ali što mari – prostor je unakažen.
S druge strane mi nije žao što u Glavnoj ulici, negde kod Crkve, stoji već podugo upadljiv grafit: Još sam živ. Kad god prođem, pročitam, i mislim o nečemu važnijem nego što je ljutnja na prljanje fasada.
Davno, ministarstva prosvjete su propisivala obavezan predmet u osnovnoj školi Lijepo pisanje. Jeste, imao sam ja čas lijepog pisanja u rasporedu časova. Pripremao sam se da što bolje iskoristim tih četrdeset pet minuta. Imao sam čistu pernicu (tako smo tada zvali dršku u koju se nasađivalo sjajno, metalno, elastično pero, rasječeno posredini). Umočim pero u gusto, plavo mastilo; ako oprezno vučem pernicu po papiru, ostaje trag tanke kose linije. Ako kontrolisano pritisnem pernicu, rasječeno pero se širi i dobijam uspravnu debelu liniju. O, kako sam na ovaj način znao da se potpišem, stvarno sam satima gledao u rukopis i divio se svojoj rukotvorini.
E, na času lijepog pisanja desilo bi se ponekad, poslije dugog truda, poslije uspješnog posla, da ti se – na samom kraju stranice! – prolije mastilo i upropasti djelo i unepovrat ode trud vrijeme. Ta neoprostiva rugoba i sramota zvala se krmača. Ona se doživljavalo kao bruka, nego šta. Ne samo kao lična bruka, nego ako hoćete i kao bruka odjeljenja i bezmalo bruka učitelja. Zato se taj list hitro cijepao, gužvao svom silinom i stavljao u najskriveniji džep, da bi se poslije časa nečasna loptica papira nekako trajno uništila na pouzdan i diskretan način.
Tvrdim vam:
I dan-danas bih mogao da se potpišem čitko i raskošno, isto kako je krasnopisao sad blagopočivši matičar Leposavić s Buča kod Ivangrada, ili kako vazda čini i sam šef neke vladareve kancelarije za ukaze i odlikovanja, samo kad bih imao ondašnje indigo plavo mastilo i ondašnju vitku pernicu oštrog, a mekog, a elastičnog pera. I kad mi ne bi svaki minut zvonio mobilni telefon.
Dakle je lijepo pisanje sušti oblik komunikacije. Čovjek od ugleda mora da piše, a ispod napisanog da se potpiše, čitko, pamtljivo, originalno – da se vidi otprve da je školovan, i uz to kanda blagorodan mimo-svijet. Lijep, upečatljiv rukopis doživljavam kao lično obraćanje date uljuđene persone. Ovo zapamtite:
Ne može a da vas ne potrese kad u Muzeju u ulici Jevremovoj u Beogradu vidite rukopis Dositejev! I kako se potpisao Branko Radičević u spomenaru Mine Karadžić. Izvinite.
S druge strane, svuda oko nas kao buve skaču mirijade ružnih slova, iz mirijada ličnih azbuka katapultirana nabijeđena slova, sve to na kraju ukorovljeno u nečitke rečenice. Budiboksnama rukopisi! Kad ih uporediš sa klinastim pismom, sviđa ti se klinasto pismo. Ne znam što je onaj išao u Egipat da na hijeroglifima oštri i kuša svoje čulo za dešifrovanje; mogao je komotno da sjedi kod kuće i zanima se receptima ljekara opšte prakse. Grafolozi koji analiziraju potpise univerzitetskih profesora ne mogu a da ih nešto ne asocira na kokošinje čepanje. Takvog bih potpisivača važnih dokumenata u studentskim služvbama najradije uputio psihijatru, samo kad bih jadan znao da se pak ovaj neće smjesta oduševiti (a hoće, upozarok). Postoje takmičenja iz svega i svačega. Niko neće da priredi takmičenje u lijepom pisanju. Takmičenja u žvrljanju već postoje; učesnici su koliko nepozvani, toliko i besprizorni.
A šta je ovo danas?
Đaci se ponose škrabanjem. Hvale se žvrljotinom. Roditelji to čitaju prsa nadutijeh. što nečitkije štivo, to je ponos roditelja nadmeniji. Rodbina uvećava konfuziju: Blagoš strini, već piše kao akademik! Obično Braunovo kretanje, eto tome je nalik, nazivaju razrađenim manirom i ispisanom rukom. Ružnoću traga olovke posmatraju kao posljedicu iskustva i dugog, zamornog treninga. Skoro da se nečitkost dovodi i neraskidivu korelaciju sa intelektualnom istrošenošću spisatelja.
Tinejdžeri, kad do tinejdžerstva dođe, zbog efekta miline usled naviljaka pohvala, upadaju u ovakvu frustraciju: ne vide korist od ovog imanentno vrijednog žvrljanja ako je ono smješteno (time i zarobljeno) između korica svesaka? Dobro bi bilo to blago nekako objelodaniti… Osjećaju tjeskobe itekako sad doprinose kompjuteri. Sve se ukucava, pa i ljubavno pismo! Javljaš se djedu sa studija u fontu Times new roman, sajz 12. Ko zna, možda umije rukom da napiše pisano slovo dž tek zanemarljiv procenat đačke populacije? Podmuklije pitanje je: veliko ili malo ćirilično slovo dž?
Hoću reći, prirodno se javlja kod mladih potreba pisanja “grafita” – po fasadama (nekad belog) grada. Kako prirodno? Originalnost ima unutrašnju silu koja vodi ispoljavanju talenta, materijalizuje se akt samopotvrđivanja, tu poentu želim da istaknem.
Postoji teorija da sam ja odrastao u jednom represivnom društvenom sistemu. Tako osakaćen u mozgu, i na druge načine, uskraćen sam za autentični pojam slobode. Kako mogu da se liječim? Tako što ću javno da žvrljam po zidovima moje otadžbine. Hm, brajko, takva je to jedna bajkovita teorija… Na ovom mjestu, autorima i širiocima te teorije jedino pominjem majku, a ogorčenije o primijenjenom žvrljotinjskom fenomenu na drugom mjestu u ovoj knjizi (tamo gdje još navrćem i žubor vodu).
Pomolak viteza
AMFORIZAM
Amfora je vaza prijeistorijskog i antičkog doba. Trbušastog je oblika. Oslikana je kompozicijama mitološkog karaktjera. Amfora je starina, često i ljepota, te zato skupocenost. Aforizam je kratak litjerarni oblik kojim se kazuje neka životna istina. U našoj književnosti aforizam je čest. Postoji i mišljenje, da je taj aforizam visokog nivoa. Treba ipak primijetiti da postoje i podvrste našeg aforizma. Jedan pravac se zove amforizam. To je aforizam koji izbjegava životne teme i ide što dalje od savremenih objekata. Ništa stvarno škakljivo i rizično, moto je amforizma. Napraviti bezopasnu dosjetku, to je sve. I kad je najbolji, kitnjast, lijep, mitologiziran, trbuškasti amforizam samo je za vitrinu. Dok se pominje Hag, amforističar piše na temu niskih penzija. Za njega Srebrenica ne postoji (slučajno, to je blizu istine), jer je u fokusu njegove pažnje jedan vic o udovicama iz prošlog vijeka. Ali insistira da je bespoštedni kritičar svega postojećeg – u enciklopediji.
Pomolak mišljenja
NULTI NIVO NISKOSTI
1. Zgranemo se nad oslobađajućom presudom za počinioce nekog gnusnog dela. Rđav pravni ishod demorališe građane. Blizak nam bude lik sluge Jerneja: nekažnjen kriminal povređuje čulo pravice. Pre četiri stotine godina zar Šekspir nije pevao:
For in the fatness of these pursy times
Virtue itself of vice must pardon beg.
U našem prevodu:
Dođu vremena kad se ugoji javno mnjenje
Pa sami porok od vrline ište izvinjenje.
2. Ne lezi vraže, u sjajnoj minijaturi Priča nadčuvara parka piše Čehov o presudi koja ignoriše formalne fakte zarad viših moralnih ciljeva.
Lekar Vilson dolazi u jedno malo mjesto da radi i živi. Učen je i stručan, pristojan čovjek. Predusretljiv, pomaže uvek i svakome. Vremenom, stekao je u novoj sredini rang sveca. Nijednu uslugu nije otkazao. Bez ijednog neprijatelja, osećao se siguran i poštovan.
Psi, mačke i krave… životinje su ga susretale sa gestovima zadovoljstva.
3. Taj Vilson je jednog dana nađen mrtav na terenu, u jednoj urvini. Krv, povrede, rane – sve je govorilo o nasilnoj smrti.
Opšta žalost i neverica zavladale su u gradiću. Nemoguće da je takvom čoveku neko oduzeo život! Zaključili su da je dobri čovek pao sa stijene i poginuo.
Kad je nešto nezamislivo, to je i nestvarno. I niskost ima dno.
4. No, jednog dana je ubica otkriven. Dokazi su bili neoborivi. Nitkov je imao kod sebe burmuticu ubijenog. U kući počinioca je policija pronašla krvavu odeću ubijenog… Sud je vijećao. Kristalno jasan slučaj ubistva iz koristoljublja. Činjenice nesporne. Nijedna sumnjiva okolnost. Pa ipak, sudija nije mogao da prevali preko usta riječ da je uhapšena skitnica ubila njihovog doktora!
5. Ubica je oslobođen. Niko nije teretio sud za nepravičnu presudu. Svi su stali iza misli da je čovjek nesposoban za nedjelo kao što je ubistvo blagorodne osobe. Istrajavanje u stavu da smo bolji nego što jesmo mora voditi ka porastu ljudskosti. Čehov nas upozorava da se plemenite misli i moralnost ne kuju samo od jednostrane istinoljubivosti.
Pomolak lisca
PRESEЉEЊE ILI PRIČA O DVA ANĐELA NEBESKA
Ko drži do sebe, gledaće da živi u glavnom gradu. To sam shvatio, pošto sam osamnaest godina proveo u palanci. Nije važno u kojoj; mogu samo reći, kamo sreće da je bilo u Smederevskoj.
Elem, jednog jutra sam se razbudio i rekao: za Beograd! Ostalo je da posle te prelomne rečenice elaboriram neka praktična pitaњa tipa 1) u koju opštinu? 2) u koju ulicu? 3) kad tačno? Ovo posledњe pitaњe sam najlakše eliminisao. Kao skroman čovek, seliću se u avgustu. Dosta Beograđana je tada na odmoru te će moj dolazak izazvati minimalnu disturbaciju. Takva anonimnost je prigodna i ja je savršeno doziram. Nisam potrošio suviše vremena ni u odgonetaњu prvog pitaњa. Snašao sam se izvrsno ne otvarajući kartu grada. Ako postoji naseљe koje nosi otmeno i razgaљujuće ime Zvezdara, šta tu još ima pametno čeљade da razmišљa? Nije prilika da iznosim svoj, neću reći nabujali ali hoću stabilni, dobro omeđeni patriotizam, međutim povezano je sa temom. Kako? Mnogi se sprdaju sa primislima da smo mi potomci nebeskog naroda (uočite finesu koja mi daje ozbiљnost: potomci); ja zastupam tu genezu, držeći celu priču za par excellence figuru neraskidivu od naše prirode. I onda recite nije li normalno da sam se bez kolebaњa odlučio: živeću na Zvezdari, tu gde se svakog trena, kroz magičnu moć imena (nomen est omen), asocira jedna nebeska vertikala koja oplemeњuje. Nije to nešto što je suvišno, zar ne?
I taman bejah na putu čiste lepršavosti, zaveden lakoćom izbora i raskrčenim stazama bliske budućnosti, kad zapeh na izboru ulice. Spotakoh se na pitaњu 2) koje sam skoro bio proglasio za irelevantno. Razumem da je važno je li ulica bučna ili ne; svetla ili ne; asfaltirana ili ne; zelena ili ne. Tešio sam se da to nisu viša pitaњa, narodna na koncu pitaњa – da su to pitaњa ne više i ne šire nego ekološka pitaњa i kao takva rešiva banalno, skromna do površnosti. Iz opreza i jedne sistematičnosti (za koju ne biste pretpostavili da sam je stekao u provinciji) reših da to pitaњe izbora ulice završim ipak metodološki korektno. Zavirio sam u imenik ulica.
Kakvih tu sve nema imena! I komunističkih i neorealističkih. Dopustite digresiju, nisu zaobiđeni ni brojni naši knezovi (bili ili ne bili radi kavzi).
Baš u vezi s knezovima primetim jedan sjajan naziv: Ulica kneza Mutimira. Skoro da sam poskočio sa stolice. Ne, izvinite, znam toliko istorije, nije da prvi put sričem to ime. Ali, znate kako je: smetne se s uma. Jednu blagost istorijsku, jedno pamćeњe plemensko, a da milovaњe predaka osetio sam tog časa. Nije li mnogo naše mutimirstvo najvredniji teret naše prošlosti? Nisu li naši Mutimiri zavredeli najsvetlije stranice istorije? Nije li mutiti mir najčasnije narodno zaveštaњe koje se prenosilo s brda na brdo, iz veka u vek, s kolena na koleno?
Tako da sam radosno zakљučio: živeću u ulici kneza Mutimira.
Ali od čega zavise naše sudbine? Od malog pomeraja (merљivog milimetrima) našeg očnog mišića. Baš tako. Skliznuo mi je pogled do jedne susedne ulice i kao što slučaj hoće…
Beše to ulica kneza Trpimira.
Pa sad vi recite da me nije na iskušeњe Svevišњi metnuo. Opomena za jednostranost. Nismo mi samo mutimiri, bili smo isto toliko (ako ne i više) trpimiri. Koliko smo mutili, toliko smo i trpeli. Ponekad smo trpeli i kad nismo mutili.
Otkriće me je stavilo na neplanirane muke. Da li sam ja veći patriota kad mutim ili kad trpim? Imam li veći ugled kao građanin u ulici trpimira ili u ulici mutimira? Mučen dilemama, utonuo sam u san. Javio se Đavolak koji mi krešti u uvo da su Mutimiri kreature Pale ovamo iz samog Pakla. Najposle shvatam da mi je, u stvari, upaљen televizor! Budim se, obliva me znoj; kao noj odbijam da dignem glavu sa jastuka: s ulice dopire graja (miting) i jasno čujem da psuju Trpimira.
Tu sam izgubio samopouzdaњe koje me je do tada na pravi način služilo i navodilo na ispravne zakљučke. Izabrati se mora, ali kako? I jedno i drugo rešeњe je dovoљno srpsko, kao što je iz moje analize proizašlo. No, ipak ne mogu stanovati u više od jedne ulice istovremeno. Kako se drugi љudi suočavaju sa odgovarajućim antinomijama? Ne verujem da prekonoć preleću iz ulice u ulicu? Čovek ipak nije tica; bar nemamo tu vrstu krila, ako i jesmo anđeli nebeski; kao što to behu dva srpska kneza. A opet, ući u jednu ulicu od dve pomenute, u bilo koju, i tu ostati uprkos svemu dugo, možda do kraja života…
Preseљeњe se oteglo.
A rekao bi čovek: veliki li je Beograd. Bar tako izgleda iz palanke. U kojoj sam do daљњeg.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Prvo su me negirali, a onda nogirali.