Komentar za početak
Novci, kad odlaze, imaju sto nogu; a kad dolaze, samo dve. (I to premijerske.)Zapisnuti!
OBRAZOVANJE
Piše na jednom mjestu Balša Brković da su vitezovi u srednjem vijeku njegovali sedam vještina. Među tim vještinama nalazio se šah i pisanje soneta.
Pomolak tora, ali napuštenog
ТАМАН ТАМО
Тамо где се брзо смркава
Расте кратка, дивља трава
Која се једном (тешко) коси
(не нише отава).
Тамо где се брзо смркава
Не цвета агава, нема смокава –
Тамо где брзо мрче
Ничу смрче.
Тамо где се брзо смркава
Сумњају, али се слави слава,
Кратка је, али постоји јава,
Ретка су, али се траже права.
(Правила су као срче,
Тамо где рано мрче.)
Negantesima valja reći ne
Zaostala slika
E, sve je manje razgaljujuće dokolice; prorijedile su se prave prilike da se odigra partija šaha. A šteta! Koliko god hvalili liberalni kapitalizam od kojeg neko cokće a neko cvokoće, naiđe dan kada biste vodili ljutu neprofitabilnu bitku drvenim figurama, puni vedrine i kantovskog ushita od ogoljene ljepote i jedinstvene kontemplacije.
Šah sam rano naučio od oca. On je zapazio da je protivnik zabrinut ako ga smjesta srčano napadneš, te je u tu svrhu već u trećem potezu postavljao damu na polje b6. Nikad nije predao partiju prije mata. Taman posla. Vajkao se kad izgubi figuru bez kompenzacije, ali u Crnoj Gori to nije ništa dramatično.
Strateškim dubinama u šahu učio me je profesor i majstor Maksim Lutovac. Jedne godine je bio i oficijelni šampion Crne Gore. Napisao je obimnu knjigu Šahovski vijenac, o šahu u našoj postojbini. I jedan sjetni životopis rano preminulog autentičnog talenta Bata Kontića – Balada o Vladimiru. Danas šahovskog pustolova Maksima možete sresti u starome Crnogorskom gradu Baru, kako šeta širokim ulicama i zabrinuto gleda đe se lomi more o mramorje podno tvrdog rta Volujice.
Stigao sam da pročitam i po neku šahovsku knjigu. Zapamtio sam da je ruski velemajstor Krogijus upozoravao na čestu i opasnu grešku koja se zove zaostala slika. Vi mislite, na primjer, da vam je top još na važnoj poziciji f1 – ali ne, potez prije ste ga pomjerili i proračun vam u ovom momentu ne vrijedi ni lule duvana!
Pomalo pompezno, među šahistima se često zapodijeva tema: šta je šah? Pokušavaju da odgonetnu, čega je više u tom plemenitom pletivu: umjetnosti, nauke ili igre? (Oni kojima je to kocka, odavno imaju pročišćene pojmove.) Zbilja, šta reći? Niko ne sumnja da bi se našlo vještih sastavljača definicija, ali smo s pravom prepadnuti od onih nategnutih, formalno sveobuhvatnih sudova, koje na kraju malo ko razumije, a niko ne cijeni niti upotrebljava. Na primjer, svakako ste čuli za zakonsko određenje, šta je to saobraćajna nezgoda? Realna negativna društvena pojava koja nastaje kao “nus proizvod” snažnih odnosa ljudskih, socijalnih, tehničkih i prirodnih faktora u sistemu odvijanja saobraćaja. Ajte, molim Vas.
Sve u svemu, jednoga su dana ta mudrovanja dosadila velemajstoru Aleksandru Matanoviću pa je napisao knjigu Šah je šah. Koliko se sjećam, mišlju i primjerima stvaralaštva oštro je stao na stanovište da nijedna autentična djelatnost nije ništa drugo do ona sama. Ne treba je tumačiti pojmovima izvan nje, metod ne daje rezultate. A vjerovatne su i manipulacije.
Navode me ove zgode da vam ispričam, uljudni Crnogorci, kako sam prošlog ljeta, šetajući iza Jejevica, sreo jedno čeljade. Ide mi u susret plećati seljak srednjeg rasta, u fanjeli. Još iz daleka, kako čkilji, kako se izvija i kočoperi, vidim da hoće neku caku da saopšti. Rukujemo se; ima snažnu šaku, fino i izražajno lice, koža mu crvena na jagodicama, već sijedi iza ušiju. Nepitan, nestrpljivo i razgovijetno me obavještava: “Ja sam Crnogorac!”
Ćutim, ne znam što dalje da činim sa takvom trivijalnom informacijom. No on čeka; nešto moram reći. Mislim, je li uputno da ga pohvalim – bogme ih nema mnogo koji se tim diče Dobro vidim, nije zatvorio usta. Vire mu žuti zubi i crne mu se i škrbine i oči, sprema se nekog vraga da likuje, odlučno je podigao desnu ruku sa tri ukočena kvrgava prsta, i najzad nastavio: “Ali ja sam i Srbin!” Krenuo sam dalje. Beznadežan slučaj. On se osvrće, očekivao je da ga pitam – kako sad? Viknuo je za mnom (kao da sam to pitanje i postavio): “Pa tako, nijesam Turčin!”
Naravno da sve ove replike nije on izmislio. Servira ih po Crnoj Gori neko ko suptilnije zna kako perfidno lako i površno otrovati težačku dušu. U centru mesijanstva, koji je van Crne Gore, planirana je priča, koju valja posijati po Crnoj Gori, da je pojam Crnogorca šupalj. Da ta riječ ništa ne znači van odrednica koje su van nje! Da je to besadržajnost koju tek treba opredmetiti. Postoje živi ljudi, postoje aktivne partije, koje svakog dana, od 6 ujutru, u toj i toj kafani, pojašnjavaju ljudima da su tabule raze, i da će se realizovati tek kad popovi i akademici odonud ispišu srpsko ime na pustoj, intaktnoj sivoj moždanoj crnogorskoj masi.
Prevara je smišljena da funkcioniše na dosta jednostavnoj logičkoj smicalici. To je ona pamet koja bi pokušala da na pitanje: “šta je metal?” odgovori “materijal koji nije drvo”. Time se nijesmo makli s mjesta; ostalo je još beskonačno mnogo stvari koje možemo eliminisati kao kandidate za definiciju metala – metal nije sir, nije vuna, nije pleksiglas… – i mi još uvijek ništa pozitivno ne znamo o sadržaju razmatranog pojma. A dabome, drvo ne spada u metale. Crnogorac, koji nije Turčin, na volšeban heuristički način postaje kandidat za Srbina! Za čim neće sve posegnuti perverzna kolaboraciona nesamosvjesna jedinka. Lanac zaključivanja mora se odjednom prekinuti: Crnogorac nije Turčin, nije Moldavac, nije Aboridžanin. Pa, stani, dođavola, mora da je Srbin! Ne može biti da nije niko. Jer ne smije biti definisan kao autentičan. On postoji jedino ako bude prepoznat kao jednak nekom već postojećem, spoljašnjem, van-njega-samog egzistirajućem badži. E.
Boje se od samorealizacije Crnogoraca kao od kuge. On se ne smije osjećati i djelovati kao self-sufficient subjekt! Crnogorac samopodržavajući entitet – to nikako! Mora mu se šest puta dnevno reći (i prije i poslije obroka) da on svoju porciju nije zaradio, da je ne može zaraditi, i da se ne nada da će ju ikad sam sebi obezbijediti! Tako: zadrto, misionarsko nametanje Crnogorcima importovanog identiteta samo je manifestacija jedne partijske od-ranoga-jutra cvrcnutosti; koja drži da su svi ovdašnji nastali od Srba (a najbolje ako prihvatimo da se to desilo frakcionaškom komunističkom destilacijom na burnoj revolucionarnoj vatri). Vjerodostojnost ove propovijedi nije tvrđa od one tipične učeničke omaške da je čovjek nastao od majmuna. Ne, vele biolozi; te dvije specije imale su zajedničkog pretka.
Dakako, nema nijedne antropološke relevantnosti koja se može ili smije osporiti homo sapiensu iz Crne Gore. Nema nijedne nijanse na skali etičnosti kojoj se može ustanoviti manjak u spektru crnogorske čovječnosti. Nema nijednog državnog atributa koji bi bio stran, volšeban, neodrživ i neprimjeren Crnoj Gori. Nema nijednog svojstva koje krasi ozbiljne samo-razvijajuće narode a koje se ne bi moglo prepoznati među Crnogorcima. Nema tog istorijskog argumenta kojim se može zamahnuti po kičmi ozbiljne, krvave, znojave, slobodarske, nekalkulantske crnogorske uspravnosti u hodu kroz vjekove. Zbog toga, kao u očaravajućoj, umnoj igri šaha (koju je Bergman posudio za simbol čovjekove prometejske sukobljenosti sa smrću) moramo odlučno stati na reper poganluku i objaviti:
Crnogorac je Crnogorac. Nema tu podrazumijevanja, čuvajmo se psihološkog efekta zaostale šahovske slike. A ne postoji namjera da ikome naškodimo (Primum non nocere).
Pomolak viteza
SPORAZOM
Iskrivljeni govor, lokalizam; način na koji su neki izgovarali riječ sporazum. Oni su u kompromisu vidjeli poraz uma, za njih je živjeti sporazumno isto što i s porazom uma. Zato su cinično i bahato govorili: sporazom. Na primjer, nijesu hteli da potpišu Z 4 s porazom…
Pomolak mišljenja
EVROPSKA SMRT U NEVIĐBOGU
Prošlog ponedeljka smo se bavili temom gradacije smrti. Nije isto umrijeti od konopca i od plotuna. Vidjeli smo da su domaći autori propustili da konsultuju inostranu literaturu, kako bi dosegli željeni nivo objektivnosti.
Ljudska mašta je neiscrpna u sposobnosti da izmisli najmorbidnije vrste ubijanja. Tek što smo naučili da čitamo, dobijamo bajke kao lektiru. Izvor najgroznijih noćnih mora je ona bajka u kojoj vještica vješta u kulinarstvu priprema kazan vrele vode da skuva dvoje nevine dječice. Motiv smo uvezli iz njemačke i engleske književnosti, iz evropske dakle, pa i svjetske literature.
Poslije toga, kroz tinejdžerske romane usvajamo znanja o diljacima tamne puti koji kuvaju uhapšene bijelce. Spisak autora takvih avanturističkih novela je poveliki, a mogli bismo da prozovemo slavnog Francuza Žila Verna.
U srednjoj školi inspirišu nas da pročitamo prvi moderni crnogorski roman Neviđbog Rista Ratkovića. Najgroznija scena između korica toga djela je ritual kuvanja nekog mučenika u kazanu varenike. Krivica žrtve nije mala, riječ je o beskrupuloznom zelenašu ili takvom nekom korumpiranom tipu. Svejedno je muka ljudskom duhu za pročitati detaljan opis ubistva. Uskovitlala se bila i prašina književne afere u intelektualnim krugovima – je li dopustivo takvo vrijeđanje javnog morala na stranicama umjetničkog djela. Nije izostala ni prateća priča o slobodi literarnog stvaranja.
Teško će vas neko uvrstiti u obrazovane ljude ako nijeste pročitali silnu knjigu Kraljević i prosjak od Marka Tvena? Tamo nađemo na strani 85 (Izdanje kuće Mladost iz Zagreba 1977, biblioteka Jelen) opet nešto o – kuvanja homo sapiensa:
Jedan se nesrećnik žali da su ga osudili na kuvanje uživo. Tom Kenti, prosjak, veli na to: „Da si otrovao i sto ljudi ne bi trebalo da umreš takvom smrću.“ Prisutni grof Hertford pojašnjava: „Takva se kazna odnosi na trovače. U Njemačkoj, kovače lažnog novca osuđuju na kuvanje u ulju, ali ih ne bacaju odmah u kazan, već ih konopcem spuštaju postepeno, lagano: prvo stopala pa noge, pa…
Tom je pokrio lice rukama, da odagna nesnosnu sliku“.
Još da pomenemo Orvela. U njegovom slavnom romanu „84“ može se pročitati na strani 215 i ovo: „and reprisals aganst prisoner which extend even to boiling and burrying alive – are looked upon as normal“.
Kako da tumačimo ove sadržaje, pitamo se od malija noga do danas. Moramo da čitamo dopunsku literaturu. Književni kritičari i psiholozi nam ne pomažu koliko bi mogli. U svakom slučaju vidimo da postoje dokazi našeg dugog evropskog staža.
Pomolak lisca
CRNE (L)ISTINE
Otkad znam komšiju Tuњa, znam ga kao povučenog, mrgodnog čoveka. Na pitaњe: kako si? koje niko ozbiљan više i ne razmatra, tamnim glasom naširoko raspreda da se sve ojelo, da jedva spaja kraj s krajem. Pa bi obavezno završio dramatičnom konstatacijom: A da kako? Ka jado jadov i mrčo mrčov.
Eto, taj me Tuњo jutros sreo, podigao glavu, smeška se krajičkom usana; neke mu iskrice iz očiju – da ne poverujem! Priđe i diskretno mi šapnu: Upalilo je. Nisam ni ja tikva bez korena. Ubacili su mi ime na crnu listu Socijalkapitalističke partije. U kompjuteru je!
Od ranije znam da je moj kolega sa posla Krњo još odavno na crnoj listi. Ali ne vladajuće partije, već opozicionog Republikanskomonarhističkog bloka, u širokim slojevima znanog kao Krst uz kost, a tačnije najmoćnijeg partnera u koaliciji, Demokratskodespotske partije. Ne krije on to, naprotiv. Kad oko devet sati pijemo petu jutarњu kafu, prosto likuje – navodi razgovor na tu temu i vidimo mu neku auru tajanstvenu na čelu kad ga zapitkujemo: šta? kako?
Koincidencija! Juče, kad sam pokušavao da povežem ove čiњenice, upade sin u sobu i postavi provokativno pitaњe: Ćale, jesi li ti profesor univerziteta? Pitaњe me zateče! Reših da ostvarim s tim u vezi neku vaspitnu dobit, te odgovarajući potvrdno namestih izvesnu ponositu pozu. Dete jedva dočeka. Daj mi, onda, veli, trista maraka za patike; dobro, dvesta – ne moraju biti prva liga. Pokuњeno rekoh: Nemam.
Uvek me tako razdire neki samozaborav.
ãTo sam i očekivao, reče moj naslednik fiksirajući me odlučno u intelektualno čelo. Ali, slušaj, da se dogovorimo. Vreme je već jednom da se uozbiљiš. Porodičan si čovek. Hteo si hleba bez motike? – nije sve izgubљeno, postoji još jedna šansa; potrudi se. Budeš li nekakav disident, za dvadeset godina ti ne gine vila na Dediњu.
Crv sumњe naseli se u moju izmoždenu lobaњu. Kako se u stvari dospeva na crnu listu? Tuњo i Krњo o tome ćute, a to je bitan segment postupka. Najlakše je bilo da pošteno platim nekom uslugu, i mirna… (zamalo rekoh!) A krenuo sam pogrešnim putem; iako nisam kљuse, pouzdao sam se u se.
Sreo sam predsednika Glavnog odbora i u brk mu rekao da nikad neću ući u SKP. On mi sasvim određeno reče da onda idem u PM. Ckvrњče! Jučeraњče. Ne zna s kim ima posla. Dvostruki udarnik sa Omladinske Radne Akcije! On se posprd-nu: Tvrd je ORA voćka čudnovata. I ode da igra bilijar.
Rešio sam potom da napadnem opozicioni blok. Smislio sam otrovni aforizam: Mi znamo najkrađi put do blagostaњa; transparent s tim tekstom nosio sam na mitingu opozicije, hodajući u kontrasmeru. Posledice su bile žalosne. Jedino se u opozicionim novinama Kreštalica oglasila izvesna dama sa kratkim komentarom da je viđen natpis anonimusa koga neće lapis i da je to još jedan dokaz da nam treba Apis. O crnoj listi ni primisli.
Onda sam se okomio na Crkvu. Kupio sam na ček Ničeovog Antihrista i poslao ne mojem nego Њegovom Preosveštenstvu. Napisao sam i posvetu pod naslovom: slepigram
Kada poče da se šeta
Skupi sanduk; svete mošti
Video sam, mimo sveta
Neće proći bez glupošti.
Onda pun potpis, i adresa, s kraćom biografijom. Posrednim putem sam se informisao kako mi se akcija izjalovila; samleo me je žrvaњ hrišćanskog milosrđa iz domena dogme nemilosrdnog praštaњa, naročito neprijateљima.
Zloban i podoban pokušao sam sa Srpskom Akademijom Nauka i Umetnosti. Sastavio sam osmerac koji je imao da deluje kao jedanaesterac u fudbalu: najteža osuda-
Zavapiše kad u SANU
Stare bitke, stara slava!
Video sam ko na dlanu
Da će narod da crkava.
Ne kažem da nisu hteli da reaguju, ali birali su tih meseci podpredsednika, i ja sam ispoљio nestrpљeњe.
Aktivirao sam jedan od glavnih aduta: performans pred očima vlasti; pred očima javnosti. Neka gledaju, kad već ne čitaju! Nabavio sam malo belo mače i crvenim slovima preko leđa napisao: MORGEN. Ceo dan sam s њim šetao po Pionir-skom parku. Naišla je patrola milicije. Ja se ponadah, ali oni samo pomilovaše umiљatu životiњu.
E, tu ne izdržah. Popeh se na najviše drvo u gradu. Inspirisan jednom slavnom scenom iz Felinijevog filma, vikao sam koliko me grlo nosi: Hoću crnu listu! Hoću listu! Lrnu cistu!!
Narod se masovno okupљao i u smehu zabavљao. U opštoj graji samo su nagađali šta ja to hoću, i pitali da li to baš mora da bude crno…
Trenutno, umesto crne liste imam belu košuљu; kopča se na leđa.
Ustanova i nije tako daleko od Dediњa…
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Imali su državotvorovi primjedbu na Versajsku Jugu. I napraviše Veresijsku Jugu...