Komentar za početak
Tiha voda breg roni. (Kome i zašto? Ovo blage veze nema s poplavama.)Zapisnuti!
FUKARA OSTAJE F…
“Za publiku Pobjede sigurno je najvažnije pitanje, zašto je “viđenijim” otporašima stalo da “ruše” Đukanovića? Kako su Demokratska stranka i njeni otporaši zaboravili njegovu Crnu Goru u kojoj su se krili i punili torbe s dolarima koje su završile u njihovim zamašćenim gaćama, umesto u srpskoj demokratiji? Da li će crnogorski “Otporaši”, ujedinivši Crnu Goru, srušiti “Đukanovićev režim” i u Crnoj Gori uspostaviti demokratiju i vladavinu prava? Politička korektnost i savremene levičarske sociološke teorije verovatno ne dopuštaju da se postupci i odluke vezuju za socijalno poreklo, karatker ili domaće vaspitanje. Ali, među nama, razumećete, fukara ostaje fukara. I kad se obuče, i tobož upristoji, kad se obogati, i kad počne da se pita. I nadam se da je ovo sve početak kraja, ne Crne Gore, kakva jeste, nego one Srbije koju je fukara prilagodila potrebi da opere svoje poreklo.”
Ovako Nikola Samardžić piše O Homenu i homenovcima 8. maja 2012.
Pomolak tora, ali napuštenog
МАДА МИ ЈЕ МРСКО ДРСКО
Подигли су све што треба:
Вилу, конто, раритете;
Сад подижу дигнитете.
Дигни ово, дигни оно,
Дигни лево, дигни десно –
Ето њима дигнитета.
Хор:
Ем ти тету чељадету
И његовом дигнитету
Базираном на адету
Крв попити ентитету!
(Све славећи веру свету.)
Negantesima valja reći ne
Trajno i tajno
Dobri moj čitalac se sjeća da sam jednom održao korisni čas sociofizike. Predavanje je počelo ponavljanje osnovnih pojmova iz važne oblasti molekularne fizike, s naglaskom na ireverzibilnost fizičkih procesa. Tamo smo ukratko napomenuli da se stanja nekog ravnotežnog sistema karakterišu parametrima koji imaju definisane vrijednosti. Poremećeno ravnotežno stanje se kroz proces relaksacije (ili kako bismo danas slatkorječivo rekli tranzicije!) završava novim ravnotežnim stanjem. Ako sistem lagano i kontinualno prolazi kroz niz ravnotežnih stanja – imamo ravnotežni proces. Tek on može obezbijediti povratni proces, s eventualno željenim ishodom približavanja početnom stanju. No su mnogi drugi ishodi, kao posljedica “nebrižljivosti” toka stvari – nepovratne sukcesije! Koristeći ovo razumijevanje dinamike Prirode (čija smo čeda) upozorili smo, metodom analogije, da – na žalost – postoji i ireverzibilnost mnogih društvenih procesa. Bahato, uprošćeno upravljanje društvima vodi promjenama koje imaju samo jedan smjer i ako on ispadne nepoželjan, reverzibilnost se ne može regulisati ratnim metežima – oni samo povećavaju makroskopske turbulencije i akumuliraju zlo…
Danas ćemo, ohrabreni uljudnom pažnjom auditorijuma, da pokušamo sa drugim časom sociofizike. Tema je svjetlosni etar ili problem ad hoc hipoteza.
Kada je Isak Njutn (1642-1727) objašnjavao, u svojoj Optici, prirodu svijetlosti, predložio je da zamislimo roj finih korpuskula u prostiranju kao model svetlosnog snopa (Njegoš je preferirao: zraka). Teorija je imala početnih uspjeha, ali se nije slagala s mjerenjima prelamanja i savijanja svetlosti. Da prevaziđe teškoće, Njutn uvodi hipotezu etarskog medijuma, supstancije koja podržava svetlosne procese na način da se dobije željena korelacija opitâ i slike pojavâ. Od početka je ta tvorevina morala biti rasadnik čudnih osobina: izvanredno rijetka, perfektno elastična, de fakto neopažljiva, a fizički djelatna. Ideju je koristio i Kristijan Hajgens (1629-1695), da napravi analogiju svjetlosti sa mehaničkim talasima, na primjer zvučnim talasima u vazduhu. Situacija se iskomplikovala kad je Džems Bredli (1693-1762) pokušao da objasni zvezdanu aberaciju modelom etra. Misteriozna supstancija je ovog puta još dobila osobinu nepokretnog svjetskog fluida kroz koji se, nekako, provlači i naša Zemlja. Sumorne epizode nastavljaju se kroz cio devetnaesti vijek. Tomas Jang (1773-1829) i Ogisten Frenel (1788-1827) otkrivaju transversalan karakter svjetlosnih talasa. A to je značilo da svjetlosni etar mora biti… čvrsta supstancija. Žalosno stanje hipoteze pokušao je da oplemeni Džordž Stoks (1819-1903) – daljim komplikacijama. Po njemu, etar je čvrst kad propušta svjetlost, a vazdušast kad u njemu pliva naša Zemlja ili koje drugo makroskopsko tijelo. Onda je došlo otkriće elektromagnetskih talasa iz pera Džemsa Maksvela (1831-1879). Saznalo se da se u vakuumu svi takvi talasi prostiru brzinom svijetlosti. To je značilo da svjetski etar mora imati još i osobinu apsolutnog mirovanja, te da može obezbijediti unikatni koordinatni sistem Vasione. Preopterećenost mehaničkog modela etra postala je evidentna.
Zamislite konfuziju: Etar bi morao biti fluid (jer kako inače tom supstancijom delikatno ispuniti svjetsku scenu?); ali takav fluid koji je milionima puta krući od čelika – da bi podržavao visoke učestanosti svjetlosnih talasa; no da bude pri tom bezuslovno bez mase; i da je perfektno transparentan; i da ne izaziva disperziju; i da ne bude kojim slučajem stišljiv; pa onda da je svuda kontinualan; ali molimo da ne posjeduje viskoznost…
Bilo je to, očevidno, tragično jedno hipotetičko magare, u nekim aspektima Buridanovo, uz to bezdušno natovareno, a koje, međutim, još ne bi da lipše.
I šta mislite da se dogodilo? Prije sto godina napravio je Albert Ajnštajn (1879-1955) novu teoriju svjetsko-fizičke scene, model prostorno-vremenskog kontinuuma; njegova koncepcija specijalne relativnosti od etra nije zahtijevala… ništa, ni puko bivstvovanje! Ajnštajn je prosto rekao: ovom sipljivom kljusetu valja u trešelj staviti samo još jednu kvalifikaciju – da je fiktivno. Kao takvo, možemo ga zaboraviti i izbaciti iz svih narednih priča… Nama izgleda:
Teorije ljudskog društva kroz istoriju nijesu ostale imune na ovu storiju iz prirodnih nauka. Nekoliko ključnih modela upravljanja ljudima realizovano je kroz inspiraciju svjetlosnim etrom. Prije svih, moćna analogija se osjeća u konceptu tajnih službi.
Tvrdi se da Služba mora postojati, jer kako inače transmitovati podanicima svjetlost blagostanja? No ona je od rođenja nevidljiva, kao etar. Ubrzo se ispostavlja da ne može biti jedna Služba, pošto mora da zadovolji i civilni i vojni apsekt društva. Ideja počinje da se nadima i komplikuje. Da bi bila adekvatno cjelovita, Služba se mora pocijepati na krilo obavještajno i krilo kontraobavještajno. Tako nastaje privatizovana otuđenost koja se može imenovati u BIAdiverzitet. Podsjeća li vas ovo na nešto što je fizičarima donijelo nesanicu? Pojam hipertrofira, istovremeno bivajući beznadežno jalov, jer okrutno samovoljan.
Četiri Službe opslužuju jedno društvo. Moraju biti kompatibilne, a nezavisne. Moraju biti nevidljive, a sveprisutne. Neizostavno demokratične, a ne-diskutabilne. Transparentne dok god ne zagusti. Tajne svakako i uvijek, i tim više tajne što se više upinjemo da im otkrijemo javnu strukturu. Svaki novi konflikt im dodaje još nešto što ih usložnjava – bilo savjet, bilo komisija, bilo koordinacija, bilo reformski fond. Struktura koja ništa ne rješava i sve o(ne)mogućava, nekonzistentna društvena raga koja nema konačna svojstva, djeluje kad hoće, rita se nepredvidljivo. Komunicira iznimno, i pretežno akronimno. Živimo vosove i kosove, i njihove na smrt ozbiljne štosove.
Šta u cijeloj priči nedostaje? Nova perspektiva koja će ajnštajnovski jasno tražiti logični društveni temelj lišen fiktivnih, necjelishodnih hipoteza.
Možda će jedna mala mediteranska država u nastajanju, koja nikome ne prijeti uvredom i povredom (kroz crnogorske krše rezonantno odliježe harmonija Ničeove poruke Sei Stoltz und glĂĽcklich – budi ponosan i srećan) moći da bude konstituisana bez lažne hipoteze o nužnosti tajne, nevidljive i sveprisutne, orvelovske i orlovske, etarski hipertrofirane tajne službe.
Pomolak viteza
TRAJNA VEČERA
Mnogo znamo o Tajnoj večeri. Pa i to, ko je izdao, koga i za koliko. Ali, koliko je trajala Tajna večera Hrista sa apostolima? Ne znamo; svakako ne dugo, jednu noć, jedan dio noći. Sada su se vrijemena promijenila. Ustalila se Trajna večera. I ništa se ne zna: ni ko je izdao, ni koga, ni za koliko – jedino znamo da to traje vječno! I jadni Leonardo bi se u toj konfuznoj histeriji izgubio. Kažem, nekada bijaše Tajna večera, za koju je saznala Trajna policija. Sada je Trajna večera, a policija je tajna…
Pomolak mišljenja
ZAPIS O DVA FIFIJA
Grofici Ziji se život nije mađarski skockao kako je zamišljala u svojim tinejdžerskim danima. Udala se brzopleto za nekog italijanskog fićfirića. Fićfirić je kicoš (mađ. fityfirity), a kaže se i vrtirep. Ubrzo je morala da emgrira iz paklenog braka. Otišla je iz Budimpešte u neko malo mjesto u Istri, da se osami i da vidi šta će donijeti vreme i mediteranska klima. O ovom detaljno pripovijeda Lajoš Zilahi u drugom tomu romana Ararat.
Grofica u jednom momentu svoje odiseje kupuje štene da joj prekrati dosadne usamljeničke dane. Nadenula mu je ime Fifi. (Imala je neke psihološke motive da ga nazove baš tako.)
Obezbedila je za Fifija sve što treba, kako može jedna plemkinja koja ne oskudeva. Korpu, ležaj, posudu za hranu, posudu za vodu; onda povodac, češalj, četku, gumenu kost, higijenske potrepštine.
Roman Ararat, saga o Dukajevima, pojavio se odmah posle Drugog svetskog rata, 1947 godine. Zilahijeva dela su bez zadrške prevođena kod nas, ne jednom. Zilahi je umro u Novom Sadu 1974.
Sada ćemo napustiti tužnu povest mađarske grofice i setiti se jedne dečje pesmice Dragana Lukića. Književnik Dušan Radović je visoko ocenio stihove na koje mislimo i uvrstio ih u Antologiju srpske poezije za decu.
Naslov pesme na strani 122 upravo glasi… Fifi.
Lukićev pas Fifi je vaspitan, čist, sa manirima. On je vlasništvo žene koja vodi računa o svim detaljima Fifijevog života. U šetnju ga vodi na uzici od svile. Fifi je sa noktima lila, ima mašnicu od tila. Vaspitava psa (Fifi, nisi slep). Razvija kod psa osećaj samosvesti (Fifi, ti znaš ko si). Zašto ne, gazdarica bi mogla biti grofica u izvesnim godinama. Takvih je bilo dosta posle raspada evropskih monarhija.
Pesnik Dragan Lukić je rođen 1928. U njegovoj biografiji piše: Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. Već početkom pedesetih godina uspešno piše dečju poeziju.
Kako se jedan Fifi ušunjao iz mađarskog jezika u nesrodni srpski jezik? Kako je vragolasto skočio iz proze u poeziju? To je čičak koji je zakačio tanku svilu naše pažnje onom oštrom kukom znaka pitanja. Odgovori nisu jako urgentni. Možda su i nebitni.
Bolje dva fifija nego jedan. (Foto: Fifijev kroki.)
Pomolak lisca
DREKA BEZ POVRATKA
Zbog jake zuboboљe uputio sam se lekaru. U Domu zdravљa, međutim, zatekoh sablasnu tišinu. Tek kad otvorih peta vrata, videh prvu osobu u belom mantilu. Bio je to primarijus Vrzić. Na mišici je nosio crvenu traku sa natpisom: dežurni. Jedva da me je i pogledao; nastavio je da stilizuje svoj plakat za štrajk. Kako mene tog časa nije zanimao dežurni, već ažurni lekar, nervozno sam prekinuo њegov stvaralački trans: Boli me zub! Začuđeno me je pogledao i kontrolisano rekao: Vi ili ste neinformisani ili neuračunљivi. Ako je u pitaњu prvi simptom, ponoviću: ne radimo. Ne daju nam platu. Protest, brate. Ako je u pitaњu drugi simptom, prosto izađite – psihijatrija je za-kљučana. Zub? Pa to je smešno! Vidimo se za tri meseca, eventualno. Gde da nađete štrajkbrehera za tu sitnicu? Da ste boљe razmislili ne bi iz solidarnosti ni zakucali…
Tu sam ga prekinuo: Nisam ni kucao, čoveče ne znam gde mi je glava… On spremno dočeka: Opet ni ta dijagnoza nije dovoљna da vas danas primimo. Evo, ovo je spisak boleščuga koje su prioritetne i otvaraju gvozdena vrata. Tužno bacih pogled na redosled; uhvati me jeza, te začas zaboravih zubobo-љu. On se malčice sažali, prijateљski priđe i posavetova: ãNavedite štogod ozbiљnije, pa da vidimo.
Reših da popustim, pokazah grudi. Rekoh da grdno kašљem, probada me. Plašim se. Doktor se samo mrštio, te u panici pomenuh: migrena. On mi objasni da za tu sitnicu vaљa migrirati na ulicu, šetati, larmati. Utopiti se, rečju, u dreku bez povratka. Tamo, gde nadiru lekari.
Tu sam se iznervirao i izlete mi uvreda: Ta vi ste pre jedan nemarijus nego primarijus!
On je na radiju slušao izveštaj sa osamdesetprve vanredne sednice mešovite vladino-sindikalne komisije za prevazilažeњe konflikata u zdravstvu; izgledao je tako da sam bio u iskušeњu da mu pružim prvu pomoć i sve druge redom pomoći. Za to sam vreme ređao daљe: Boli me srce. Peče me bešika. Boli me slezina… Bez rezultata.
Rešio sam da primenim jedan mali trik. Uhvatio sam se za stomak i kofistao po ordinaciji, ječeći: Boli! U pomoć! U hitnu pomoć! Creva! Splet creva! Ostao je nepokolebљiv, ali je prime-tio: Splet creva? Zvuči poznato; ovih dana smo dosta pomiњali splet okolnosti.
Tu sam osetio da nemam šansu. Besno sam dreknuo: Svi u antihipokratsku revoluciju! Dr Vrzić me smesta zadivљeno pogleda: To! Bravo! Odmah pišem takvu parolu.
Počeo sam da uviđam o kakvoj je situaciji reč. Izvadio sam posledњi adut; šegačio sam se na ležaju za intervencije: Boli me briga! Boli me uvo!
Ali je primarijus napustio sobu. Žurnim koracima nosio je novi plakat štrajkačkom odboru. U praznom hodniku odzvaњao je њegov jetki komentar: Boli me uvo? Ha, ha, ha. Neće proći ni ta boљka! Ministar je bio u akutnoj fazi kad se žalio: boli me dupe, pa mu nije prošlo.
Suočen sa revol(t)ucijom koja teče, povukoh se rešen da samom sebi pomognem. Sa trga se čula dreka i meni sinu: starinski lek za zuboboљu, malo dreka na zub.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Kolo nemilosrdnih sestara.