Komentar za početak
Ne gori obraz od sunca, već od poštenih ljudi. (Ko je vidio da u Skupštini nekome obraz gori?)Zapisnuti!
SVETI STEFAN
Olga Bože Aničina je slavila Stefandan; jednom ili dvaput sam i sam dolazio na slavu u kući Aničina. Pitao sam se, nijesam znao, ko i šta taj Stefan?
Arhiđakonu Stefanu prvomučeniku apostol Pavle je svojim rukama kamenicama razmrskao glavu na javnom mestu.
O ovome u životopisu apostola Pavla (Djela apostolska u Bibliji). O, sa kakvim poštovanjem, kako neupitno, pominje Vladeta Jerotić (na primer) svetoga Pavla…
Pomolak tora, ali napuštenog
КОСМОПОЛИТИЗАМ МОЈЕ
ОТАЏБИНЕ
Нема збора:
Монтенегро Црна Гора
Тешко пати без простора сатјерана
Поред мора
Урвинама Дурмитора!
А живјети усред „тора“
Тешкоћа је, права мора –
И за племе што не мари
За имиџом да су борци –
Како не би слободари,
Оригинал Црногорци,
Пожељели да отворе
Спољна врата и прозоре
Монтенегра Црне Горе?
Боже драги гдје се створе!
Пут под ноге прије зоре!
Сви горштачке носе боре,
Сви отмено дрчно зборе.
Расијано у просторе
Становници Монтенегра
Пригњечене Црне Горе…
Negantesima valja reći ne
Svetosavske štrajkačlije
Mrzitelji škole kod nas su brojni, i javljaju se u nekoliko alotropskih modifikacija. Za ovu priliku izdvojio sam tri vrste prononsiranih školomrzaca: štrajkači, presretači karijera i matematikofobi. Recimo po neku riječ o njima.
A) Štrajkači se kod nas regrutuju iz redova truanata. Mi imamo dosta truanata, ali po običaju ne imenujemo grozne stvari pa ne znam kako da prevedem taj engleski termin (možda: bježalo?). Truant je, kad jednom, o paradoksa, postane nastavnik, opsjednut idejom da štrajkuje. Kako je usov štrajkova kod nas bespogovorno korelisan sa množenjem prosvjetitelja – svetosavaca, ne možemo a da se ne osvrnemo na praksu vješanja ikone dotičnog sveca na vidnim panoima naših škola. Šta mi u stvari znamo o Svetom Savi? Problem je dijelom u evidentnoj činjenici da niko nema toliko vremena, energije i volje da pročita sve relevantno. Posljedica naše neobaviještenosti, koja je dakle iznuđena u ovom ili onom obimu, žalosna je: prosto, lako nas je prevariti. Ne stignemo da provjerimo sve podatke! Srećom, nijesmo sami, pa ponešto razjasne drugi u ime nas i za nas. Tako u Beogradskoj Republici za jul 2002. možemo da ponovo pročitamo Veselina Čajkanovića, na temu Svetosavlje, paganstvo i hrišćanstvo. Evo nekih Veselinovih navoda: a) Sveti Sava je, u jednoj priči, prokleo i upropastio svog psa, za koga se izrikom kaže da mu je bio veran i da se od njega nije odmicao… b) Sveti Sava je drugom prilikom prokleo celo selo, da se više ne množi, i da od tada svi seljaci nose samo crno odelo. c) Zbog toga što mu jedan čovek u selu Slivnici nije dao hleba, izrekao je svetac strašno prokletstvo nad celim selom: da nemaju nikad svojih kuća, nego da se potucaju po tuđim kućama… d) U jednoj pripovijeci iz sela Temnići priča se kako je Sveti Sava upropastio ticu kosa takoreći ni za šta. e) Ima jedno verovanje poznato u mnogim srpskim krajevima, koje Svetoga Savu dovodi u bizarnu vezu sa vucima. Prema tom verovanju, Sveti Sava o svome danu saziva u planini sve vukove što ih ima, i – u vezi sa jednim starinskim shvatanjem da vuk ima prava da traži i dobije svoju nafaku – određuje im hranu (tajin) za narednu godinu, to jest šalje ih u razne torove i daje uputstvo šta da tu zakolju i pojedu.
Kako iz svih ovih dogodovština, i fakta da je Sveti Sava okarakterisan kao božanstvo čija je oblast stočarstvo i stoka, proizilazi urgentna odluka da njegova slika mora da visi u učionicama i zbornicama Crnogorskih škola? Kad je o tome neko relevantan, u nadležnim ustanovama, i uz poštovanje javnosti, promišljao? Možda jeste; uzmimo da je neutješni zaključak tada bio da do danas Crnogorka nije rodila ništa dostojno da se u vidu slike okači u prosvjetnim institucijama. Te da smo prinuđeni da izložimo uvozne veličine pred oči mališana. Ali što tada izbor nije pao na, recimo, jednog Dositeja Obradovića? Mislimo na onog upornog, marljivog i obrazovanog Vojvođanina koji je propovijedao, na primer, ovo: “Bolje je mnogo jednu pametnu i poleznu knjigu s kolikim mu drago troškom dati da se na naš jezik prevede i naštampa, nego dvanaest zvonara sazidati i u sve nji velika zvona poizvešati: zrno pameti neće se deci našoj pridodati, ako ćedu im doveka zvona lupati. (…) Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce!” On je još savjetovao da se kao prirodna prihvati činjenica da postoje Srblji raznih zakona i nekolikih vjera. I da pisac treba da se uznese i do univerzalnog humanizma te da piše za um, za srce i za naravi človečeske! Eto, autor tako uzvišenog programa etiketiran je kao meki Srbin, pa je u učionice okačeno štogod tvrđe. U sramnoj sportskoj disciplini pljuvanja na Dositejevo prosvetiteljstvo visoko se svojevremeno plasirao Slobodan Jovanović za koga je Obradović raspop i svrzimantija (!); nošen ambicijom da jednom za svagda poentira, nazvao ga je Slobodan osnivačem srpske literature u kojoj nema Boga. (Ju, naopako!)
Posle provale svetosavlja osuli su se, rekosmo, štrajkovi. Štrajk u školama? Da, sa tendencijom da bude višegodišnji. Da šteta bude nenadoknadiva. Da proces varvarizacije naše djece bude ireverzibilan. Ko su ti unesrećitelji naših potomaka? Ko ih je priučio da školski čas može da bude kratak koliko mu drago? Da polugođe traje koliko mu drago? Šta će nama buduće zakašnjelo saznanje da je neko želio da Crnogorsko školstvo propadne? Zaprla im dabogda zimnica.
B) Utisku, da od propasti prosvjete nije šteta, doprinosi i raširena pojava da obrazovanost i diploma nijesu potrebni uslovi za obavljanje javnih poslova. Koliko je samo balvana zajušilo mnoge važne kucavice u mnogim resorima, pa ništa. U vremenima kad je fakultetska diploma zaista raširena pojava i prva odskočna daska za kvalifikovanu djelatnost, uzdanje u zdrav mozak neinficiran studijama samo je manifestacija pogane mrzosti na školu. Bagatelisanje pripremnih intelektualnih napora za formiranje važnih karijera dostiže ovdje i ondje razmjere groteske! Nikako nam ne izbija iz glave slavni slučaj osobe koja je dogurala do načelnika saniteta, ili tako nekako, pokupila najviša odlikovanja vojna i civilna, tu u susjedstvu, a da nije imala diplomu bilo kog medicinskog fakulteta. Niti mu je tu diplomu neko tražio, niti je neko primijetio da dotični ne umije da operiše ili dijagnosticira. A vremena su burna. Treba ići u susret događajima, ne gubiti dugo vrijeme u školskoj klupi. Presretati! Ići u susret karijeri! Završavati životnu školu. Školovati se uz rad, uveče i na terenu. Presretači položaja i funkcija znaju da je škola danguba; nije na poljzu najbržima; zakrečava arterije samoproklamovanih kreativaca. Ali jednom prihvaćen metod primjenljiv je bez ograničenja:
U našim nesrećnim ratovima izgleda se umjesto vojne stručnosti tražilo nešto drugo (zato su preopterećeni sudovi od kućnog praga pa do Haga). Javnost bruji o izvjesnom M. N. Odjeci buke stižu do nas. Nije nam slučajno priča zanimljiva. Ko je N.? S. kelner, koji 1991. odlazi u Z. Ubrzo se obreo u G., još dok su kasarne JNA blokirali. Preko noći stiče činove. Komanduje gardijskim brigadama n. vojske, pa redom Sad ga optužuju za brojna nedjela protiv civila u G., posebno za naređenje da se strijelja na desetine nenaoružanih građana, itd. Eto te paradigme! Majko božja koliko je, pred rat, i tamo i ovamo i na sve strane bilo školovanih generala! Kad je zapucalo, komandovali su kelneri! Čini mi se da je i u B. bilo slično. ‘Kelneri” su munjevito proizvođeni u generale. Čemu tolike skupe vojne škole? Toliki narodni troškovi da se proizvede komandni kadar? Sad se tamo pitaju, a pitanje nam se čini poznato, koji će nam norac stajaća vojska i sjedeći oficiri kad u NOR-u (narodno oslobodilačkom ratu) ne trebuju? Srednja ugostiteljska, to je nešto drugo. Koji će nam norac, ako uvijek pronađemo, kad zatreba, po nekog mirka, koji ni mrava ne bi…?
C) Matematika je kod nas opšte mjesto jednog pervertiranog mita! Još mi je pred očima lik popularnog rokera koji se pred kamerama šeretski hvali da je iz računa imao samo dvojke, a i to mu je bilo poklonjeno zbog talenta. Dok tu bruku javno saopštava, ne bez smisla za glumu striže uokolo očima po uglovima auditorijuma, i naslađuje se gromkim aplauzom masovnog odobravanja. Mislim, zabavljač je, neka mu bude.
Ali evo na TV i u novinama, poznati pisac je za uvođenje vjeronauke u škole. Sporno je: kako bahato argumentuje. Kaže, otprilike: Ni ja nisam volio matematiku, pa sam ipak morao godinama da slušam i matematiku. Grozno je: kad se tako zbori javno, iz usta poznatog čoveka. (Izjava je potrebna jer je viđen za ambasadora savezne države na jednom ostrvu). Formalno logički naprasno ukravaćen gospodin je u pravu. Zbilja, zašto se u školama uči fizika, a ne sanovnik? Zašto se izučava astronomija a ne horoskop? Ko je odlučio? Zapad? To je onaj stav: radi se o ujdurmi (za vjerovati je: komunističkoj), nikako o sublimiranom svjetskom i vjekovnom iskustvu koje je dovelo do pouzdanih civilizacijskih načela čovečanstva. Eto, neko ko nije sklon Srbima, jedno jutro je mrzovoljno zaključio: malo ćemo mučiti pravoslavce matematikom! U istu saznajnu i pedagošku ravan da dovede nauku, matematiku i vjeronauku može samo neko ko je protagonista onog mentaliteta koji je natjerao Adama Mihnjika da citira Ivu Andrića: Balkan je teško razumjeti, jer na Balkanu svi lažu i ne zna se kome vjerovati. Jedan govori jedno, drugi drugo, treći treće i čovek se gubi u svemu tome Dodajmo ovo: Avion, kojim rečeni pisac (probuđeni dio naroda!) aterira na Zdipar, gdje li, da nas tamo, sve nas, reprezentuje – srušio bi se, da ne bješe matematike, strmoglavce u J. M. Ako bi uopšte poletio (sa visokooktanskim religioznim zanosom u turbomotoru).
Crnogorci, koji su na nedavnim izborima još jednom demonstrirali zavidni smisao za modernost, očekuju da škole budu institucije za dostojno obrazovanje. To se neće obistiniti ako štrajkačlije nema ko da zaustavi, karijeriste nema ko da kontroliše; a mrzilogičare nema ko da pljune. Metronom građanskog strpljenja odbrojava.
Pomolak viteza
ERA S ONOGA SVIJETA
Tadašnji predsjednik svih građana Jugoslavije uputio je 11. septembra 2000. godine ove riječi u etar: Oni su portparoli okupatora pod imenom tobožnjih opozicionih lidera. Oni nemaju nikakav program. Oni su površno dresirani papagaji svojih dementnih zapadnih gazda. Njegova supruga, četiri dana kasnije, iznijela je naš zadatak na globalnom planu: Treba promeniti svet! Ja vjerujem u pobunu potlačenih, malih i siromašnih ljudi. Muž je bio nestrpljiv, ko da čeka da se taj planetarni zadatak izvrši, pa je u Beranama 20. septembra ponovo bio oštar i direktan prema domaćem zlu; opozicija je tada identifikovana sa menažerijom zečeva, pacova i hijena. To je mali insert iz našeg političkog života; on pokazuje da su građani u ovoj deceniji znali da izglasaju loše predstavnike, da su ovi potom bili spremni da se legitimišu kao štetočine za druge i za same građane, ne prezajući da ubrzaju proces zaglupljivanja unesrećenog življa. Takvi lideri utrli su put Jezdama, Dafinama – kome sve ne! Era koju nikad ne smijemo da zaboravimo zvaće se Era s onoga svijeta. O, šta su sve prevaranti od dobroćudnih odnijeli na… ovaj svijet.
Pomolak mišljenja
SMRT MARKE PULVER UND BLEI
1. Kad je crnogorski osamnaestogodišnji mladić koji obećava, Borislav Pekić, osuđen 1948. za antidržavnu aktivnost, doživio je kaznu (po sopstvenom priznanju) kao legalnu posљedicu onoga što je svjesno učinio. Izdržao je u tamnici много i vidio svašta. Potom je to svašta i opisao u tri debele memoarske sveske sa, danas slavnim, naslovom Godine koje su pojeli skakavci.
Da bi efektno i promptno napakostio svojim arhineprijateljima komunistima, na jednom mjestu ironiše na račun sudije (crnogorca) Milonje Stijovića.
Taj Stijović, piše Borislav, razgovarao bi sa na-smrt-osuđenim čovjekom. Pitao bi ga uljudno, kakvu smrt želi. Sudija se služio riječima koje bi se i danas mogle čuti kao narodni narativ u selima Police kraj Berana: „Voljka ti vješanje, voljka ti strijeljanje“.
Pekić vjeruje da je time poentirao – opisao suštu blamažu neukih a bahatih pobjednika (komunjara). Nesrećnik bi izabrao; ali u presudi nije pisalo, na primjer, da je egzekutirani izbjegao ponižavajuću smrt konopcem „po naročitoj milosti Josipa Broza Tita“. Niti da je privilegovan aktom strijeljanja.
2. U romanu Purpurni vek opisuje Lajoš Zilahi nešto interesantno. U revolucionarnim danima sredinom devetnaestog vijeka pohapšeni su neki antimonarhisti, Košutovi sљedbenici, Mađari i drugi. Sudilo im se po kratkom postupku, i surovo. Citat sa strane 295. glasi:
„Po naročitoj milosti Franje Josifa, četvorica među na smrt osuđenima izbegli su smrt konopcem. Oni su imali privilegiju smrti Pulver und Blei, odnosno od baruta i olova. Ovakvo izvršenje smrtne presude je manje ponižavajuće. Oni su izdahnuli sutradan, pokošeni plotunom streljačkog voda.“
3. Ali mnogo, mnogo prije vakta koje opisuje Zilahi postojao je običaj gradacije smrtne kazne. Ja sam pogledao o tome u kultnoj knjizi koja piše o Robinu Hudu (the best-loved outlaw of all time). Uglednici tog doba (trinaesti vijek), koji zaslužuju otmenu titulu vitez, mogli su, ako zapadnu nevolja, tražiti od svojih neprijatelja da im se omogući dostojna smrt od mača (die by the sword). Vješanje se shvatalo i kao čin ponižavanja, sramota žrtve. Na primer, jednoj okoreloj rđi od zločinca Robin Hud presuđuje „a shameful death by the rope“.
Skakavci su, izgleda, pojeli i vjekove.
Šta da se radi.
Pomolak lisca
SRBIN KOD PSIHIJATRA
Naš svet nerado ide kod psihijatra. A ja sam išao. Te se lako može zakљučiti o veličini muke koja me beše pritisnula.
U ordinaciju sam ušao sa tremom, ali ipak odlučno.
– Dobar dan, izvoli. Đe si dosad? – prijatno me toplinom iznenadi doktor i odmah uspostavi kontakt sa jednom izmučenom dušom. – Reci, junače, šta te muči?
Učinih napor da se stručno izrazim:
– Identitet ličnosti. Sumњe u sopstvenu ostvarenost.
– Zvuči tipično. Pojasni, čoče! – ohrabri me doktor.
– Imam samo jednu biografiju. Dobro, možda i deo druge. Ali, više od toga, ne. Malo, brate, za moje godine.
– Mislim da uviđam, – reče psihijatar. – Hoćeš da kažeš…
– … da nemam bar tri regularne biografije. Kao svaki naš intelektualac od ugleda. To me frustrira.
Doktor se zamisli. Preturao je po sećaњu iz svoje profesionalne prakse. Najzad reče:
– To može da bude problem. Ostali su se potrudili u trećoj, četvrtoj deceniji života, te stoga nemam prećeranog iskustva sa tom boљkom. Ne zato što nije boљka, nego što joj većina ne podlegne! Kako si se dao?
– Naivno! Studirao na fakuletu, završio. Posle radio u struci. Težњa ka usavršavaњu. A vreme leti. Tek pre neku godinu setim se: pa to je sve materijal za samo jednu biografiju. Uh! Na brzinu sam napisao nekoliko pesama. Nije mnogo, ali je bar početak jedne nove biografije. No kasnim, grdno kasnim.
– Čekaj, – prekide me sagovornik. – Možda ipak ima spasa. Pričaj o primerima koji su tebi na srcu. Da ja uočim srž sindroma.
– O, toliko je svetlih primera, doktore! Ali neću pomiњati savremenike, višestruko je nezgodno. Vi se sećate slučaja dr Sime Markovića?
– Matematičar. Doktorirao kod Alasa, ej!
– I ne samo to, i ne samo to. Pisao je kњige iz fizike. O teoriji relativnosti, o kvantnoj teoriji…
– A obojica znamo, svi znaju, za њegov žestoki politički angažman.
Ja nestrpљivo nastavih:
– Koji se završio tako kako se završio. Ali to nije najbitnije. Њemu se posrećilo; bila je to treća biografija! Pa da pomenem slučaj Sime Lozanića; hemičar, diplomata, zaverenik. Možda nisam sve naveo, ali multiplicitet biografija evidentan.
– Dosta! – reče doktor. – Vidim, razumem. Sad ćeš u zanosu da mi pričaš o fizičaru Pavlu Saviću, pa ćeš sa prirodnih da pređeš na društvene nauke. A kad tek uđeš u oblast umetnosti…
Bejah zaustio da kažem nešto aktuelno, kad me prekide telefon; boљe što ne dođoh do reči. Doktor zgrabi slušalicu; pogrešnu; nervozno se maši za drugi telefon; napregnuto slušaše dva-tri trena. Onda poskoči od radosti. Raširi ruke.
– Izabran sam! Dobro je, izabran sam; zasad ne u Savez kњiževnika, što sam očekivao, već za poslanika! Prekidamo lečeњe. Dobro, prekidamo prvu seansu. Čekaju me, čoče!
Ja se snuždih. Staњe mi se namah pogorša i izađoh iz bolnice.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Kakvu urotu? Crna Gora više ne može podnijeti onoliku dobrotu svojih sinova.