Komentar za početak
Tuđinu se hvali, svome se požali. (Trt! Svaki dan vidimo da se događa obrnuto!)Zapisnuti!
MEMED-PAšIN MOST
Velika je razlika između ljubavi u kasabi i mržnje u kasabi. Ali su veliki i potencijali jezika da se to iskaže. U SFRJ se pjevalo: Uzdisasmo nasred mosta Sokolović Memed-Paše. Godine 1992, ili tu nedje, stihovi su glasili: Izdisasmo nasred mosta Sokolović Memed-Paše.
Samo jedno slovo se promijenilo…
Pomolak tora, ali napuštenog
ОРОНУЛИ МЕСЕЦ
Како је месец некад био потентан!
Знала је месечина крпе да скине
С лепотица Будимље и околине.
Месец је данас de facto другачији –
Грешан сам, постао је свачији!
Где му је хладна она мушка врелина
Љубав која је палила по селима?
Уопште, више не знам за цурицу
Којој Месец прекине макар пуљицу.
Гледам га како небом споро гегуца:
Да нисам наглув, чуо бих да кашљуца!
Уместо од здравља (као некад) да пуца.
Лице бледо, старачке ружне пеге
Не милују женска бедра и белеге!
Не узносе ребра мушка и отоке
(гојне, влажне, једноглаве; једнооке).
Време је дошло, сазреле сасвим ствари.
Мењати ведро небо и Месец стари!
Negantesima valja reći ne
Nikao cvijet iz baljege
Uviđavno čeljade ne može bez velikog štrecanja zaviriti u tumuše istorije. Ovo stoga što se najčešće dešava da se autentična slika prošlih zbivanja veoma razlikuje od sadašnjih miraža uokvirenih mitskim pozlatama. Inkompatibilnost mita i istine, na veliku žalost, toliko je frekventna i toliko nedelikatna da prijeti uništenjem našeg samopoštovanja. Skrušeno jadikujemo baštineći dva oprečna suda! Evo pogledajmo:
Ono što je bilo evidentna manifestacija kolektivnog kukavičluka, zapamćeno je kao mudra suzdržanost; egzemplarni nevaljaluk prepričava se u porodici kao humanitarni podvig; klasični zločin knjiži se kao neophodna predostrožnost; pljačka je poistovjećena sa slobodarskim porivima; paljenje kuće i ubistvo čeljadi, od odojčeta do šlogiranog sungulata, akt je, je li, odbrane svete vjere; proćerivanje tri sela ispada nacionalni prioritet; konfiskacija tuđe imovine ne ispadne ništa – nije vrijedno spomena.
Ako bismo pošteno preispitali lik i djelo predaka koji su, po legendi, svijetla znamenja naše istorije, pitanje je bi li od našeg šepurenja ostalo išta više od sjećanja na kolekciju dosadnih brukâ. Vidiš da je ova veličina pljačkala puke siromahe, sve sa blesavim ciljem da poveća svoju ionako veliku imovinu; vidiš da je onaj junak zapalio majku sa đecom u ubogoj njihovoj rodnoj kućici; vidiš da se otmjena ljuba nacionalnog prvaka zakitila opljačkanim nakitom; vidiš ogavnu korupciju; vidiš kretenski karijerizam; vidiš pomahnitalo vlastoljublje; vidiš što ne smiješ da ispričaš, niti samom sebi u osami da priznaš.
Vidiš kontinuirano davanje obraza za guzicu koje potomci verifikuju kao časno trajanje po neupitnom principu “vazda svoj na svome”. Jeste:
što god pohvališ iz nacionalne istorije, činiš to na sopstveni, ne mali rizik. Koje god ime pomeneš u pozitivnom kontekstu, sjutra ćeš se kajati. Koju god bivšu akciju preporučiš, rehabilitovao si dobar dio rasnih nitkova.
Tako, brbljivost nas teško košta. Pitaju nas, šta reče? Znaš li, mrčo, šta se iza toga krije? Izgleda samo ti nijesi čuo za ono? Jesi li pođetinjio, kad ti je ovo tvoj izbor? Đe si rastao? Đe to ima? Koje ti to čitaš knjige? Džabe si se školovao…
To ne znači da ćeš ćutanjem obezbijediti svoj lagodan položaj. Prije ili kasnije polagaćeš račune, što se nijesi izjasnio po tom i tom pitanju. Dobro smo gledali, nijesi bio na ovoj strani. Sve smo prelistali – ti ništa o onome! Tu nedostaje tvoj potpis! Zadovijek!
Pa ipak, naša pozicija kada je riječ o prošlosti nije tako beznadežna. Mora se pribjeći parcijalnoj afirmaciji parcijalnih učinaka. Vidimo: zahtjev za nedodirljivim integritetom bilo čije biografije, pretjeran je. Integralno konzumiranje prošlosti ubija nam apetit; jestivost svega i svačega nikud ne vodi i moramo liječiti tu vrstu alavosti. Ali opet, negiranje svega ostavlja nas zimomorne i pometene na vjetrovitim pustarama istorije.
Čini se da u djelatnosti pojedinih istorijskih ličnosti ima pregnuća koja se mogu podržati. Stajući iza uočene ideje, ne mislimo da operemo fleke nesojstva sa džamadana te persone. Namjera je na sasvim drugoj strani. Afirmativne tirade vezane za segmente riječi i djela nekog iz ranijih vremena prilažu se zbog omladine, zbog dana koji nailaze. Nekako se moraju pozlaćivati vrijednosni sistemi zajednice. Ideje iz prošlosti, za koje nam se čini da se mogu reparirati i preporučiti, ne smijemo zaboraviti ili prećutkivati uz izgovor da ih je i autor, onda, ovako ili onako, nedosljednošću, okaljao. Ako smijem reći, na planu morala nacije, valja primijeniti vrijednosni ključ koji, koliko razumijem, u poslovima književnosti zastupaju mudri i odmjereni: umjetničko relevantna kreativnost pojedinca ne mora (ne treba) da se pokopa u bezdanu jamu zaborava (ali i da se ne slavi čudovišno pompezno), samo zato što biografija književnika obiluje i zaista odurnim ideološkim bazdom (nacizma, na primjer). Postoji klica kreativnosti, dakle, koja zaslužuje da ostvari svoj genetski zapis, a roditeljska posteljica će i onako da gnjili i trune. Ponegdje se čuje i ovako: nikao cvijet iz baljege.
Možda je pogodan primer za ilustraciju onaj koji je Crnogorcima svakako blizak: vojvoda iz Kuča, Marko Popović, sin Miljanov. (O savremenicima sudiće neko još nerođen.)
Ima nekoliko mladih crnogorskih istoričara i polemičara koji istražuju, znaju i iznose bez zazora “istinu po sebi” iz prošlosti Crne Gore. Mi pozdravljamo tu pojavu; vrlo je dobra njihova spremnost da razmite našu prošlost. Čuli smo jasno od njih ono što smo slutili: vojvoda Marko, a on je samo jedan od mnozine , ne može biti amnestiran od mana kao što su žudnja za vlašću, “neobjašnjiv” porast ličnog bogatstva u godinama dok je bio visoki državni službenik, dvoličnost, štreberstvo uz primjere neblagorodnosti koji se direktno kose sa, njime javno proklamovanim, principima etičnosti. Sve to stoji i ne smije biti zatureno: torba naših tereta je prepuna, ali je ne skidajmo sa umornog ramena ni za trenutak.
Ali u evaluaciji tegobne duše njegove, koja je kompleksna i protivrječna duša čovjekova, naići ćemo na jedno biserno književno djelo (Primjeri čojstva i junaštva) i na upotrebljiv, izazovan moralni princip (Princip čojstva i junaštva).
Primjeri čojstva i junaštva književno je djelo koje čini čast crnogorskoj pisanoj riječi, kako god tu knjigu pogledali i u kojigod period čitaoca situirali. Izborom tema, namjerom i elaboracijom, autor je ostvario pun pogodak. Tamo su tekstovi koji univerzalnošću jedne etičnosti na nekoliko mjesta hoće da nadmaše (bogme) mnoge stranice Gorskog vijenca.
Pokušaj da se etika Crnogoraca sagleda kroz dihotomiju čojstva i junaštva, vrijedan je pažnje. Bez obzira koliko je to originalan poduhvat, činjenica je da ima odjeka u našoj sredini, da je prihvaćen kao moguć, mada zahtijevan odgovor na dileme ljudskosti i slobodarstva i sada i ubuduće.
Ovdje je, vidimo, riječ o poslovima cijeđenja, a to je jedini proces koji ima smisla kada se obaziremo na prohujala vremena. Mutljag istorije neka ne prođe kroz filter ovih dana. Pogledajmo koliko je, i za što, upotrebljiva frakcija koja se destilisala kroz naša najčistija htijenja. Taj bistri miomirisni, opojni koncentrat prošlosti čini se da će dati svježinu sjutrašnjeg dana. Trunje, smrdljivi polutrulež, rđa, bazda, otpad, gadež svake vrste – ne prenosi se u novi život; tu vrstu otpada već ćemo i sami, našim životima, sopstvenim akcijama dovoljno izdašno generisati i ostaviti svojim potomcima, na iskušenje: što sa njim? Ništa, svo to đubre u mutnu Maricu!
Prema tome, rast kristala (pravilnih, uzbudljivih, čistobojnih, otpornih, naočitih) iz svakojake džibre istorije je jedino o čemu govorimo. U vrijednosni sistem naših i sjutrašnjih dana valja ugraditi to nasljeđe sa Meduna i nadziđivati našim materijalom taj princip čojstva i junaštva. Izdržljiv je to temelj.
Ne dižemo spomenik umrlim ljudima. Oplemenjujemo ambijent za život danas, a to će reći misli su nam usmjerene duž pozitivne ose nedokučivog i strašnog Vremena.
Pomolak viteza
REVOL VERSKI OBRAČUN
Jedno je pročitati da se dešavaju ordinarni revolverski obračuni. To je tekst na četrnaestoj strani. Sasvim drugo je pročitati o senzacionalnim revolverskim obračunima, na prvoj strani. A treće je, doživljavati revol verske obračune. Oni se dešavaju na svim stranama.
Pomolak mišljenja
EVROPSKA SMRT U NEVIĐBOGU
Prošlog ponedeljka smo se bavili temom gradacije smrti. Nije isto umrijeti od konopca i od plotuna. Vidjeli smo da su domaći autori propustili da konsultuju inostranu literaturu, kako bi dosegli željeni nivo objektivnosti.
Ljudska mašta je neiscrpna u sposobnosti da izmisli najmorbidnije vrste ubijanja. Tek što smo naučili da čitamo, dobijamo bajke kao lektiru. Izvor najgroznijih noćnih mora je ona bajka u kojoj vještica vješta u kulinarstvu priprema kazan vrele vode da skuva dvoje nevine dječice. Motiv smo uvezli iz njemačke i engleske književnosti, iz evropske dakle, pa i svjetske literature.
Poslije toga, kroz tinejdžerske romane usvajamo znanja o diljacima tamne puti koji kuvaju uhapšene bijelce. Spisak autora takvih avanturističkih novela je poveliki, a mogli bismo da prozovemo slavnog Francuza Žila Verna.
U srednjoj školi inspirišu nas da pročitamo prvi moderni crnogorski roman Neviđbog Rista Ratkovića. Najgroznija scena između korica toga djela je ritual kuvanja nekog mučenika u kazanu varenike. Krivica žrtve nije mala, riječ je o beskrupuloznom zelenašu ili takvom nekom korumpiranom tipu. Svejedno je muka ljudskom duhu za pročitati detaljan opis ubistva. Uskovitlala se bila i prašina književne afere u intelektualnim krugovima – je li dopustivo takvo vrijeđanje javnog morala na stranicama umjetničkog djela. Nije izostala ni prateća priča o slobodi literarnog stvaranja.
Teško će vas neko uvrstiti u obrazovane ljude ako nijeste pročitali silnu knjigu Kraljević i prosjak od Marka Tvena? Tamo nađemo na strani 85 (Izdanje kuće Mladost iz Zagreba 1977, biblioteka Jelen) opet nešto o – kuvanja homo sapiensa:
Jedan se nesrećnik žali da su ga osudili na kuvanje uživo. Tom Kenti, prosjak, veli na to: „Da si otrovao i sto ljudi ne bi trebalo da umreš takvom smrću.“ Prisutni grof Hertford pojašnjava: „Takva se kazna odnosi na trovače. U Njemačkoj, kovače lažnog novca osuđuju na kuvanje u ulju, ali ih ne bacaju odmah u kazan, već ih konopcem spuštaju postepeno, lagano: prvo stopala pa noge, pa…
Tom je pokrio lice rukama, da odagna nesnosnu sliku“.
Još da pomenemo Orvela. U njegovom slavnom romanu „84“ može se pročitati na strani 215 i ovo: „and reprisals aganst prisoner which extend even to boiling and burrying alive – are looked upon as normal“.
Kako da tumačimo ove sadržaje, pitamo se od malija noga do danas. Moramo da čitamo dopunsku literaturu. Književni kritičari i psiholozi nam ne pomažu koliko bi mogli. U svakom slučaju vidimo da postoje dokazi našeg dugog evropskog staža.
Pomolak lisca
ZAR JOŠ NISAM CEZAR?
Propatio sam u godinama đakovaњa moje dece. Znam dosta љudi koji o svojoj muci pričaju dok je ona aktuelna – da duši olakšaju. Ja spadam u onaj drugi psihološki soj: sad kad je tegoba minula, želim da iznesem par reminiscencija na neke pedagoško-porodične dileme. Sam postupak bi se mogao krstiti kao roditeљska distanca. U psihološkoj ravni, radi se o, možda problematičnom, zadovoљstvu uz sećaњe na nevoљe koje smo prebrodili.
Uџbenici! Krv su mi popili. Nateram sina da čita lekciju Interferencija iz uџbenika fizike; prilegnem, siguran da sam sebi obezbedio bar tri sata spokoja. On, međutim, dolazi kroz tri minuta i pokazuje da je formula 136 na strani 7 pogrešna. Kako? pogrešna, reagujem iracionalno. A vidim, jeste. Ma, glupa…
U čemu je stvar? Kao da mi neko uklaњa tlo pod nogama. Bio sam đak, družio se sa svojim kњigama od septembra do juna, uvek na prijatan način. A pravo uzbuđeњe sam doživљavao kad bi mi otac doneo, nedeљu dana pred početak školske godine, komplet uџbenika za sledeći razred; preli-stavao sam sadržaj i uživao što će bogme imati šta da se čita naredne godine. Prava pustolovina! Greške su bile retke, retke – uglavnom štamparske. A evo, nešto se krupno, a za mene iznenada, promenilo: u uџbenicima su greške, mučne, velike, stid-ne. Kao da nam neko namerno čačka u svetiњu…
Dobro, fizika je teška, kažem detetu i tešim sebe. No, upada ćerka i pokazuje geografiju. Ćale, ove granice nemaju pojma! Pazi samo da ti nemaš pojma, odbrusim ja, a krajičkom oka proveravam: zaista, dete je u pravu, ta mapa na 438. strani bi mogla i međudržavni sukob da izazove. Posvedočio bi ko je koliko sinoć gledao televiziju.
Šta ću, kukavac. Neko mi je, izgleda, izbio glavni pedagoški mlatač iz ruku. U moje su vreme roditeљi izgovarali ono ubitačno: uzmi kњigu u ruke, jad te ne vidio! Pa bi lepo odlazili svojim poslom, a mi bismo zanemeli pred autoritetom zahteva.
Malo sam omekšao, postao taktičniji u ophođeњu sa konzumentima uџbeničkih umotvorina. Vidim, gusto. Ali su deca ufursatila. Počela strastveno da čitaju! Odvraćam, ne pomaže. Sistematični u tražeњu citata! Svete se. Diskretno sklaњam fiziku; podmećem zanimљiva štiva. Ne uspevam. Malo, malo, čujem kuc-muc: da mi razjasniš ovo, da prodiskutujemo ono.
Najžešći udarac mi je zadat kad sam suočen sa uporednom analizom dva citata. U prvom je doslovno stajalo: Prema savremenim saznaњima, Svemir je prostorno neograničen i večan. U drugom citatu, stotinak stranica daљe u istom uџbeniku, stoji: Prema savremenim saznaњima, na osnovu mereњa Hablove konstante, starost Svemira se proceњuje na nekih petnaestak milijardi godina.
Pa budi roditeљ u savremenim uslovima!
Naime, teško mi je da ustvrdim kako ima dva Svemira. Mada, takvih koncepcija je bivalo. Tek – zanemeo sam. Oglasio se telefon! Prvi put da kažem: sunce me je ogrejalo. Alo? Da, da, smesta postavi figure!
Istorija me izbezumila. Sve, sve, ali istorija u mojoj kući!
Niti reci: čitaj; niti reci: ne čitaj; niti reci: slušaj; niti reci: ne slušaj; niti reci hvataj beleške… U očajaњu sam se popeo na tavan. Tavan – raj nebeski za decu i spas nebeski za roditeљe. Našao sam uџbenik istorije mog dede. A, doskočiću vam! Mil. A. Kostić, direktor gimnazije, Opšta istorija za sredњe i stručne škole, deo prvi – Stari vek, peto izdaњe sa slikama u slogu, Beograd, izdavačka kњižarnica Gece Kona, 1. Knez Mihailova ulica 1, 1929, cena 25.- Din.
Čitaj, кćeri…
Kako je roditeљska briga za psihu deteta bila čedna! Posledice su, da ne poverujete, ispale tužne. Kako?
Otkrijem da moj sin rida u svojoj sobi. Kleči ispod postera nekog mladog rejvera i u suzama ponavљa: U mojim godinama ti si imao ceo svet diskoteke, a ja ništa nisam učinio. Iz susedne sobe čuo se devojački plač, nešto tiši, ali osećajniji, no jednako neutešan; ćerka je klečala ispod postera neke mlade dame i jecala: U mojim godinama ti si osvojila ceo svet radio-etra, a ja nisam ništa učinila! Na stolu je ležao uџbenik istorije, otvoren na 155. strani: tamo je, kurzivom, opisan uzorni postupak Julija Cezara, њegovo slavno prenemagaњe pred bistom Aleksandra Makedonskog. Ko je mogao da nasluti? Vinovnik sam jedne traume kod naslednika, eto.
Pedagoški neuspesi, pa i očigledni promašaji u vaspitaњu kao takvom, napravili su od mene neurotičan slučaj. Ovo s rimskim imperatorom prevršilo je meru; prokљučao je u meni bes. Otišao sam iza kuće (jer treće sobe nemam); klečeći pred očevom slikom, zavrištao sam:
– U mojim godinama ti si bio mrtav, a ja još učim istoriju!
Bio je to kљučni događaj, posle kojeg se u porodici došlo do konsenzusa; oduševљeno smo svi prihvatili maminu ideju da kupimo malog, љupkog zeca.
Kažem, propatio sam u godinama đakovaњa moje dece. Lepo je sećati se.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Osjećamo se postumorno.