Komentar za početak
Oteto – prokleto. (Previše sažeto; teško se onda napraviti izuzetak.)Zapisnuti!
ŽIVJETI ISTINU, SARAMAGO
“Jer je već sad moguće zamisliti vreme u kojem će ljudsko ponašanje biti do te mere veštačko da će bez razmišljanja nipodaštavati otvorenost, neposrednost, jednostavnost, te najdivnije i blistave karakterne osobine u koje je, dok se nisu obrazovale i zaživele bilo uloženo mnogo truda u davnim epohama, kada smo, iako svesni laži koju smo izmislili, još uvek verovali da smo u stanju da živimo istinu.”
Ovu sumornu prognozu stavio je na papir portugalski nobelovac Saramago u romanu ’povest o opsadi Lisabona’ (Beograd, Laguna 2018, strana 194).
Pomolak tora, ali napuštenog
ЕГАЛАБАЛАВАЦ
Као врло мал
Царем императорем постал
Шалабајзер Егалабал.
Уз дворске фолове
Уз препуне столове
Правио је егалабалове.
Царски је скривао двор
Његов тужни скор
Отмен прљав веш:
Много спрдњи и шал
Понеки грозни леш
На хиљаде ситних зал.
На ниске гране спал
Великог царства
Император мал
Недорасли Егалабал.
И сњим (грехота)
Поштована
Учитељица живота.
Negantesima valja reći ne
Kamilavka
Kad se od moje kuće spustim do Rijeke, te preskočim Ponor i popnem se na onu zaravan prema istočnom dijelu Budimlje koju zovemo Bileli Brijeg, vazda zasuzim od miline gledajući zelene lugove sa crnom vrbom i visokom, modrom jovom. Dan prije odlaska prema Lovćenu prošao sam tom stazom i živo se sjetio događaja od prije nekolike decenija. Imao sam najviše devetnaest godina. Hodajući, naišao sam na malo stado ovaca i dvije krave. Čuvala ih je sitna, uredna starica; sjedjela je na prostrtom gunju i prela neku singavu vunu. Iznenadio sam je svojim nailaskom, a kad sam joj nazvao dobardan, ustala je sa naporom no odlučno i bez mrzovolje; odložila je drvenu kuđelju sa vretenom; popravila crnu šamiju koju je vezivala skoro do očiju i pobožno rekla:
“Dobra vi sreća.”
Do danas mislim da nema uljudnijeg otpozdrava od ovog Crnogorskog dobrosrećanja. Još me u mom selu stariji ljudi dočekuju tim riječima, mada sve ređe: uzima maha neki čudni zazor od naših autentičnih riječi, idioma i sintagmi.
U ceremoniju pozdravljanja nekad je neizostavno ulazio otmjeni ritual podizanja šešira; gest ostavlja utisak i kad se samo ovlaš dodirne obod ovog odjevnog i modnog predmeta koji obavezno mora biti crn. Šezdesetih godina prošlog vijeka kroz Berane je prolazio dobri čovjek, popularni professor matematike (sic) Đoko Aković. On je nosio kačket; i obavezno ga je, uz naklon, skidao kad bismo ga mi, učenici, sreli i pozdravili. Profesor Aković otišao je u legendu, a mi kao da srljamo u površnost pozdravljanja
Svetosavci se ljube, ali to mora biti triput. Pritom se javlja tehnički problem, nekom više a nekom manje, a koji se zove nos. U momentu prelaska sa lijevog na desni obraz, nosevi se zakače. U povratnom pravcu, isto; poteškoća ostaje neprevaziđena. Bez obzira što u svijetu postoje narodi koji se hotimice pozdravljaju baš izvjesnim trljanjem nos uz nos, za naše poimanje dostojanstva sudar izraslina na licu je više incident nego iskaz dobrodošlice. Ako me neko pita, više mi se sviđa onaj prostosrdačan pristup koji je najdirektnije popularisao dobri Zoran Radmilović, usvakičas pitajući ljupku učiteljicu u selu Nepričavi: Jesmo li se mi danas zdravili?
Rasprostranio se oko nas italijaski pozdrav ciao. Čujem u prolazu migrensku rečenicu: “Ćao Ćale, imaš kravatu boli glava!” Nemam ništa protiv toga.
Hrvati su izmislili pozdrav, ono osobeno “Bog”. Kratko je, zvučno, dovoljno metafizično i nije bez golicavog šarma kad se izgovori malo šeretski “Bok”. Tada se javlja jedna bočna, sasvim ljudska akustička asocijacija na putenost, što je svakome milo. Nema kraju razgovoru na ove teme, ali znaj:
Kad ti nepoznata osoba priđe bez kape i bez pozdrava – nešto važno hoće da ti rekne.
O tome sam htio da pričam.
Trideset prvog oktobra ove godine prevalio sam sa prijateljima pet stotina kilometara, tamo i ovamo, da hodočastimo do Lovćena i pozdravimo Jevremove stražare. Podranili smo kao naši đedovi, kad su odlazili u drva. Stigli smo u podnožje kultne Planine prije devet sati.
Nijesmo pješačili ni pedeset koraka po mekoj travi, u pravcu crkve na Ivanovim Koritima, kad nam u susret krenu nama nepoznat šezdesetogodišnjak. Tražio je nekoga kome može ispričati svoju srdžbu i “enigmu” i izbor je, kao u panici, pao na grupu sjevernjaka. Vatreno je smjesta počeo da priča, bez pozdrava.
Njegov problem je ideja koja ga dugo okupira i koja je narasla do javnog značaja, a on nema mogućnosti da je “plasira pred javno mnjenje Crne Gore”.
Kad je tako, saslušali smo ga. Gospodin čije smo ime na našu sramotu zaboravili, ali iskrenost svakako nijesmo, pita:
Kako to da svetosavska osoba koja za sebe veli da regularno sjedi na tronu svetog Petra Cetinjskog, ne nosi identična znamenja svoje duhovne unikatnosti koja su krasila i slavnog prethodnika? Prostije – što se bar ponekad ne pojavi pred vjernicima u propisnoj odeždi koja uključuje bijelu kapu? (August Šenoa je pisao: Vladika se kamilavkom hvali, pečom kiti šijačka se snaša.)
Objasnio sam uvaženom neznancu da u toj oblasti ne mogu biti dostojan sudija, ali da pitanje razumijem u svim iznijetim dimenzijama i posebno u njegovoj logičkoj konzistentnosti.
Zbilja, da li to Amfibije neće da poštuje propisanu pojavnost za poglavara crkve kojoj je pripadao sveti Petar? Teško je povjerovati u tu mogućnost. Ali to znači onda da mu bijela kapa ne pripada – da ju ne smije po internim pravila koristiti on, već samo onaj jedan koji mu je nadredjen.
Bijela kapa govori o savršenom kontinuitetu autonomnosti Crnogorske pravoslavne crkve. Zato se Sveti Petar i mogao kad treba i kad je propisano pokazivati u svijetlim tonovima. Zato se kvazi-duhovnik Amfibije, može i Anatemije koji krije, brani i bratosilja zločinitelje, prikazuje uvijek i isključivo u najcrnjim tonovima; on nije na tronu crkve kojoj pripada. Pošast nije isto što i počast. Crno bez bijelo ne može da se diči nasljeđivanjem vodeće pozicije u drugoj, Crnogorskoj crkvi. Tu nema govora o trajanju Jednoga. Tu ima govora o manipulaciji vjernicima, korišćenjem kitnjastog tuđeg perja po receptu vrapca podunavca. Tu ima govora o pljački duhovne tradicije Crnogorskog naroda. Učinjenom poslu mane nema? Ma, ima! Odluke da nema Crnogoraca, njihove države, njihovog jezika i njihove Crkve – ništave su sublimne gluposti jedne Joint Criminal Enterprise družine.
Takav je bio formalno-logički slijed misli moga sagovornika.
Kasnije toga dana slušao sam primjereno, neprentenciozno obraćanje narodu na Ivanovim livadama poglavara Crnogorske pravoslavne crkve, vladike Mikaila. Birao je blage, razumljive riječi. Pogled mu je odavao radost, zračio je dobrodošlicom. Prepoznavao je nadu naroda okupljenog podno Lovćena. Nije kinjio nikoga, onim ružnim arsenalom kojim se počesto služi svetosavski čelnik u Crnoj Gori, a koji uključuje ono nemoguće proklinjanje koje treba da vuče korijene do sedmog koljena, brale moj.
Nije prijetio. Gledao je povremeno u rumenilo nad krševitim horizontom s jedne i druge strane Njegoševog mauzoleja.
Nosio je bijelu kapu.
Učinilo mi se da nas je na kraju pozdravio riječima: Dobra vi bila sreća!
Pomolak viteza
HIRONIČNO
Ironično znači podrugljivo, zajedljivo; hir znači tvrdoglavost, mušićavost (prof. Marijan Filipović, Džepni rječnik stranih riječi); hroničan znači povremen, dugotrajan. Ustalio se tip (intelektualac li je, političar li je, avanturista li je?) koji podrugljivo, tvrdoglavo i dugotrajno zaglupljuje narod učenjem o potrebi da narod povremeno izglasa NE svemu i svačemu na ovome svijetu. Tu ćemo vrstu ponašanja nazvati hironični stav. Neki od ovih Neoista imaju veze sa prekodrinskim veslom, ali nije to presudno u suštini hironičnog učenja. Umjesto rijeke Drine, može se prijeći i Lijeva Rijeka, na primjer.
Pomolak mišljenja
EVROPSKA SMRT U NEVIĐBOGU
Prošlog ponedeljka smo se bavili temom gradacije smrti. Nije isto umrijeti od konopca i od plotuna. Vidjeli smo da su domaći autori propustili da konsultuju inostranu literaturu, kako bi dosegli željeni nivo objektivnosti.
Ljudska mašta je neiscrpna u sposobnosti da izmisli najmorbidnije vrste ubijanja. Tek što smo naučili da čitamo, dobijamo bajke kao lektiru. Izvor najgroznijih noćnih mora je ona bajka u kojoj vještica vješta u kulinarstvu priprema kazan vrele vode da skuva dvoje nevine dječice. Motiv smo uvezli iz njemačke i engleske književnosti, iz evropske dakle, pa i svjetske literature.
Poslije toga, kroz tinejdžerske romane usvajamo znanja o diljacima tamne puti koji kuvaju uhapšene bijelce. Spisak autora takvih avanturističkih novela je poveliki, a mogli bismo da prozovemo slavnog Francuza Žila Verna.
U srednjoj školi inspirišu nas da pročitamo prvi moderni crnogorski roman Neviđbog Rista Ratkovića. Najgroznija scena između korica toga djela je ritual kuvanja nekog mučenika u kazanu varenike. Krivica žrtve nije mala, riječ je o beskrupuloznom zelenašu ili takvom nekom korumpiranom tipu. Svejedno je muka ljudskom duhu za pročitati detaljan opis ubistva. Uskovitlala se bila i prašina književne afere u intelektualnim krugovima – je li dopustivo takvo vrijeđanje javnog morala na stranicama umjetničkog djela. Nije izostala ni prateća priča o slobodi literarnog stvaranja.
Teško će vas neko uvrstiti u obrazovane ljude ako nijeste pročitali silnu knjigu Kraljević i prosjak od Marka Tvena? Tamo nađemo na strani 85 (Izdanje kuće Mladost iz Zagreba 1977, biblioteka Jelen) opet nešto o – kuvanja homo sapiensa:
Jedan se nesrećnik žali da su ga osudili na kuvanje uživo. Tom Kenti, prosjak, veli na to: „Da si otrovao i sto ljudi ne bi trebalo da umreš takvom smrću.“ Prisutni grof Hertford pojašnjava: „Takva se kazna odnosi na trovače. U Njemačkoj, kovače lažnog novca osuđuju na kuvanje u ulju, ali ih ne bacaju odmah u kazan, već ih konopcem spuštaju postepeno, lagano: prvo stopala pa noge, pa…
Tom je pokrio lice rukama, da odagna nesnosnu sliku“.
Još da pomenemo Orvela. U njegovom slavnom romanu „84“ može se pročitati na strani 215 i ovo: „and reprisals aganst prisoner which extend even to boiling and burrying alive – are looked upon as normal“.
Kako da tumačimo ove sadržaje, pitamo se od malija noga do danas. Moramo da čitamo dopunsku literaturu. Književni kritičari i psiholozi nam ne pomažu koliko bi mogli. U svakom slučaju vidimo da postoje dokazi našeg dugog evropskog staža.
Pomolak lisca
DRAKONSKA NAGRADA
Čuvao sam se toga, svejednako me je snašlo. Dobio sam kњiževnu nagradu.
Mislio sam da ne spadam u grupu stvaralaca koja je tom pretњom ozbiљnije ugrožena. Literarno delo mi je neveliko po obimu i ne bi se reklo da je kod publike prihvaćeno. Pa, kako je onda došlo do nežeљene vrednoće i nagrađaja koji je usledio?
Početkom godine, kontam usled insuficijencije racionalnosti, napisao sam esej pod naslovom Marković Ante Portas. U tekstu sam se osvrnuo na našu društvenu neo-zbiљu početkom devedesetih. U raspravi sam zastupao tezu da mi je sada boљe nego pre sedam godina. Izvrgao sam ruglu uvreženo mišљeњe da su mi tadašњih dve hiљade maraka plate više konstituisale dostojanstvo nego današњih dvesta maraka. Da se razumemo, sve sam to pisao u nastupu malodušnosti i esej od početka do kraja nosi pečat jednog autopsihoterapeutskog pos-tupka, što još nije greška. Greška je usledila kad mi se to publikovalo.
Dojurili su novinari. Pitali su kako sam se odlučio za izdavača. Odgovorio sam da je samo jedan s teškom mukom pristao, i to kad sam obezbedio sponzor-deliju. Onda su u jednom pitaњu sugerisali da se moje štivo može čitati i kao de fakto fina post-modernistička proza. Ja sam to odlučno odbio uz komentar da se o postu može kojekako govoriti, da je post kod nekih u zadњe vreme moderan, čak da se može govoriti i o mom ličnom postu ako prihvatimo neospornu čiњenicu da je on kao takav iznuđen. Jedan mlađi poslenik pisane reči, isko-ristivši pauzu, pitao me je učtivo, vrlo ozbiљnim tonom: utirem li ja to nove puteve naše društvene misli i kњiževnog izraza.
Prekinuo sam ga i rekao da se već godinama samo panično batrgam da mi ne utru trag. On se diskretno nasmejao i stavio mi do znaњa da je razumeo moju potrebu za delikatno osenčenom skromnošću, ali da – kao i uvek – delo živi svojim životom čim se otrgne od autora. Šta se tu može!
Prikazi u štampi bili su laskavi. Jedan naslov je glasio: Osvetљene Augijeve štale naše bliske prošlosti. Večerњi list je pisao o zori lucidnosti mrzovoљnog intelektualca u kaљuzi krize.
Zabrinuo sam se. Krug se zatvarao. Počeo sam da uviđam da se moj slučaj dovodi u vezu sa jednom upravo oformљenom kњiževnom nagradom. Insinuacije su bile više nego prepoznatљive. Čemerno sam se osećao u klopci. Aždaha priznaњa je tražila nove žrtve…
Kad me je pozvao izdavač, slutio sam eskalaciju slučaja. Oštro me je prekoreo, gde sam? Na pecaњu; kad je kertes, nek je kertes! Pa kako dovraga nemam mobilni telefon? Dosta mi je i ovaj debilni. Spremili smo pompeznu promociju… Ko će da govori. Onaj jedan. Ajaoooj.
Žiri je zasedao stojeći. Žurilo im se. Odluka je bila kako jednoglasna, tako i preglasna. Konačno su našli laure-ata. Jahaće ga kao da je Pegaz.
Sve živo čeљade podnese. Preživeće se i ovo. Ali me peče što žreci ne uzeše u obzir olakotnu čiњenicu, da mi je ovo prvi put.
Nevin nisam, ali zašto baš odmah drakonska nagrada?
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Zagađenje je nebesko! Niko ne skuplja sekundarne političke sirovine.