Komentar za početak
U hvališe svašta više. (Jeste, pa šta? Većma izumrla ironija. Nije više poslovica.)Zapisnuti!
STEPENICE
U raznim kulturama praktikuju se osobene forme izvršenja smrtnih kazni. A svaka posebno kultura ima svoju istoriju izvršenja smrtnih kazni. Duga je to priča o ’legalnim usmrćenjima’.
Naročiti, okrutni i pun simboličkog naboja način ubistva osuđenika smislili su gusari.
Izvršenje presude počinje tako što se pirat upućuje da hoda daskom koja je pričvršćena za palubu, a koja drugim krajem visi nad ambisom okeana. Svakim svojim korakom krivac je bliži konačnoj propasti, padu među gladne ajkule u dubini okeana. Povratka nema; odustane li od progresivnog koračanja zaradiće smrt bolniju i težu. Svakim korakom nesrećnika je propast njegova na korak bliže. Ubrzo nastupa iskorak u bezdan, noga više nema oslonac u ovome svijetu.
(Wikipedia: Walking the plank was a method of execution practiced on special occasion by pirates, mutineers, and other rogue seafarers. For the amusement of the perpetrators (and the psychological torture of the victims), captives were bound so they could not swim or tread water and forced to walk off a wooden plank or beam extended over the side of a ship.)
Ovim riječima je dočarao čovjekov izlazak iz života Ivo Andrić (Sveske & Znakovi pored puta, strana 110.).
“Uzalud pokušavam da se setim otkad to ja silazim ovim stepenicama koje vode samo napred i samo naniže, a uz koje, naviše, nema puta ni povratka. Sve što mogu, to je da se s vremena na vreme zaustavim, ali samo za minut-dva, koliko da kažem sebi i vama nešto o ovom mom putovanju nizbrdo. A to nije mnogo. Upravo, sve što pouzdano znam to je: da jedna od ovih stepenica, ne znam koja, završava ambisom i da je, prema tome, poslednja. Pa i pored toga, ja idem vedro, bez žurbe, ali i bez oklevanja. Ne znam zašto, ali hteo bih da se zna da sam tako silazio ovim stepenicama, i da smatram da tako treba da čovek pređe ovaj svoj put, mirno, rešeno, bez oklevanja i vajkanja. To je ono što zavisi od mene i tako treba svi da radimo.”
Pomolak tora, ali napuštenog
ПОВИНУЈУЋА ПОВЕСТ
ПОВИНИСА
Препоручи да ме тамо приме;
Да утекнем, да препливам плиме.
Повинос је моје друго има.
Да презимим ове дуге зиме –
Прехрани ме, дивим имаш чиме!
Повинос је моје право име…
Не реци им! помози ми тиме.
Пружи заклон – задужио си ме.
Повинос је: презиме и име.
Акобогда мењаће се климе,
Нећу чучат под богато виме,
Биће понос моје сушто име.
Negantesima valja reći ne
Svetosavske štrajkačlije
Mrzitelji škole kod nas su brojni, i javljaju se u nekoliko alotropskih modifikacija. Za ovu priliku izdvojio sam tri vrste prononsiranih školomrzaca: štrajkači, presretači karijera i matematikofobi. Recimo po neku riječ o njima.
A) Štrajkači se kod nas regrutuju iz redova truanata. Mi imamo dosta truanata, ali po običaju ne imenujemo grozne stvari pa ne znam kako da prevedem taj engleski termin (možda: bježalo?). Truant je, kad jednom, o paradoksa, postane nastavnik, opsjednut idejom da štrajkuje. Kako je usov štrajkova kod nas bespogovorno korelisan sa množenjem prosvjetitelja – svetosavaca, ne možemo a da se ne osvrnemo na praksu vješanja ikone dotičnog sveca na vidnim panoima naših škola. Šta mi u stvari znamo o Svetom Savi? Problem je dijelom u evidentnoj činjenici da niko nema toliko vremena, energije i volje da pročita sve relevantno. Posljedica naše neobaviještenosti, koja je dakle iznuđena u ovom ili onom obimu, žalosna je: prosto, lako nas je prevariti. Ne stignemo da provjerimo sve podatke! Srećom, nijesmo sami, pa ponešto razjasne drugi u ime nas i za nas. Tako u Beogradskoj Republici za jul 2002. možemo da ponovo pročitamo Veselina Čajkanovića, na temu Svetosavlje, paganstvo i hrišćanstvo. Evo nekih Veselinovih navoda: a) Sveti Sava je, u jednoj priči, prokleo i upropastio svog psa, za koga se izrikom kaže da mu je bio veran i da se od njega nije odmicao… b) Sveti Sava je drugom prilikom prokleo celo selo, da se više ne množi, i da od tada svi seljaci nose samo crno odelo. c) Zbog toga što mu jedan čovek u selu Slivnici nije dao hleba, izrekao je svetac strašno prokletstvo nad celim selom: da nemaju nikad svojih kuća, nego da se potucaju po tuđim kućama… d) U jednoj pripovijeci iz sela Temnići priča se kako je Sveti Sava upropastio ticu kosa takoreći ni za šta. e) Ima jedno verovanje poznato u mnogim srpskim krajevima, koje Svetoga Savu dovodi u bizarnu vezu sa vucima. Prema tom verovanju, Sveti Sava o svome danu saziva u planini sve vukove što ih ima, i – u vezi sa jednim starinskim shvatanjem da vuk ima prava da traži i dobije svoju nafaku – određuje im hranu (tajin) za narednu godinu, to jest šalje ih u razne torove i daje uputstvo šta da tu zakolju i pojedu.
Kako iz svih ovih dogodovština, i fakta da je Sveti Sava okarakterisan kao božanstvo čija je oblast stočarstvo i stoka, proizilazi urgentna odluka da njegova slika mora da visi u učionicama i zbornicama Crnogorskih škola? Kad je o tome neko relevantan, u nadležnim ustanovama, i uz poštovanje javnosti, promišljao? Možda jeste; uzmimo da je neutješni zaključak tada bio da do danas Crnogorka nije rodila ništa dostojno da se u vidu slike okači u prosvjetnim institucijama. Te da smo prinuđeni da izložimo uvozne veličine pred oči mališana. Ali što tada izbor nije pao na, recimo, jednog Dositeja Obradovića? Mislimo na onog upornog, marljivog i obrazovanog Vojvođanina koji je propovijedao, na primer, ovo: “Bolje je mnogo jednu pametnu i poleznu knjigu s kolikim mu drago troškom dati da se na naš jezik prevede i naštampa, nego dvanaest zvonara sazidati i u sve nji velika zvona poizvešati: zrno pameti neće se deci našoj pridodati, ako ćedu im doveka zvona lupati. (…) Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce!” On je još savjetovao da se kao prirodna prihvati činjenica da postoje Srblji raznih zakona i nekolikih vjera. I da pisac treba da se uznese i do univerzalnog humanizma te da piše za um, za srce i za naravi človečeske! Eto, autor tako uzvišenog programa etiketiran je kao meki Srbin, pa je u učionice okačeno štogod tvrđe. U sramnoj sportskoj disciplini pljuvanja na Dositejevo prosvetiteljstvo visoko se svojevremeno plasirao Slobodan Jovanović za koga je Obradović raspop i svrzimantija (!); nošen ambicijom da jednom za svagda poentira, nazvao ga je Slobodan osnivačem srpske literature u kojoj nema Boga. (Ju, naopako!)
Posle provale svetosavlja osuli su se, rekosmo, štrajkovi. Štrajk u školama? Da, sa tendencijom da bude višegodišnji. Da šteta bude nenadoknadiva. Da proces varvarizacije naše djece bude ireverzibilan. Ko su ti unesrećitelji naših potomaka? Ko ih je priučio da školski čas može da bude kratak koliko mu drago? Da polugođe traje koliko mu drago? Šta će nama buduće zakašnjelo saznanje da je neko želio da Crnogorsko školstvo propadne? Zaprla im dabogda zimnica.
B) Utisku, da od propasti prosvjete nije šteta, doprinosi i raširena pojava da obrazovanost i diploma nijesu potrebni uslovi za obavljanje javnih poslova. Koliko je samo balvana zajušilo mnoge važne kucavice u mnogim resorima, pa ništa. U vremenima kad je fakultetska diploma zaista raširena pojava i prva odskočna daska za kvalifikovanu djelatnost, uzdanje u zdrav mozak neinficiran studijama samo je manifestacija pogane mrzosti na školu. Bagatelisanje pripremnih intelektualnih napora za formiranje važnih karijera dostiže ovdje i ondje razmjere groteske! Nikako nam ne izbija iz glave slavni slučaj osobe koja je dogurala do načelnika saniteta, ili tako nekako, pokupila najviša odlikovanja vojna i civilna, tu u susjedstvu, a da nije imala diplomu bilo kog medicinskog fakulteta. Niti mu je tu diplomu neko tražio, niti je neko primijetio da dotični ne umije da operiše ili dijagnosticira. A vremena su burna. Treba ići u susret događajima, ne gubiti dugo vrijeme u školskoj klupi. Presretati! Ići u susret karijeri! Završavati životnu školu. Školovati se uz rad, uveče i na terenu. Presretači položaja i funkcija znaju da je škola danguba; nije na poljzu najbržima; zakrečava arterije samoproklamovanih kreativaca. Ali jednom prihvaćen metod primjenljiv je bez ograničenja:
U našim nesrećnim ratovima izgleda se umjesto vojne stručnosti tražilo nešto drugo (zato su preopterećeni sudovi od kućnog praga pa do Haga). Javnost bruji o izvjesnom M. N. Odjeci buke stižu do nas. Nije nam slučajno priča zanimljiva. Ko je N.? S. kelner, koji 1991. odlazi u Z. Ubrzo se obreo u G., još dok su kasarne JNA blokirali. Preko noći stiče činove. Komanduje gardijskim brigadama n. vojske, pa redom Sad ga optužuju za brojna nedjela protiv civila u G., posebno za naređenje da se strijelja na desetine nenaoružanih građana, itd. Eto te paradigme! Majko božja koliko je, pred rat, i tamo i ovamo i na sve strane bilo školovanih generala! Kad je zapucalo, komandovali su kelneri! Čini mi se da je i u B. bilo slično. ‘Kelneri” su munjevito proizvođeni u generale. Čemu tolike skupe vojne škole? Toliki narodni troškovi da se proizvede komandni kadar? Sad se tamo pitaju, a pitanje nam se čini poznato, koji će nam norac stajaća vojska i sjedeći oficiri kad u NOR-u (narodno oslobodilačkom ratu) ne trebuju? Srednja ugostiteljska, to je nešto drugo. Koji će nam norac, ako uvijek pronađemo, kad zatreba, po nekog mirka, koji ni mrava ne bi…?
C) Matematika je kod nas opšte mjesto jednog pervertiranog mita! Još mi je pred očima lik popularnog rokera koji se pred kamerama šeretski hvali da je iz računa imao samo dvojke, a i to mu je bilo poklonjeno zbog talenta. Dok tu bruku javno saopštava, ne bez smisla za glumu striže uokolo očima po uglovima auditorijuma, i naslađuje se gromkim aplauzom masovnog odobravanja. Mislim, zabavljač je, neka mu bude.
Ali evo na TV i u novinama, poznati pisac je za uvođenje vjeronauke u škole. Sporno je: kako bahato argumentuje. Kaže, otprilike: Ni ja nisam volio matematiku, pa sam ipak morao godinama da slušam i matematiku. Grozno je: kad se tako zbori javno, iz usta poznatog čoveka. (Izjava je potrebna jer je viđen za ambasadora savezne države na jednom ostrvu). Formalno logički naprasno ukravaćen gospodin je u pravu. Zbilja, zašto se u školama uči fizika, a ne sanovnik? Zašto se izučava astronomija a ne horoskop? Ko je odlučio? Zapad? To je onaj stav: radi se o ujdurmi (za vjerovati je: komunističkoj), nikako o sublimiranom svjetskom i vjekovnom iskustvu koje je dovelo do pouzdanih civilizacijskih načela čovečanstva. Eto, neko ko nije sklon Srbima, jedno jutro je mrzovoljno zaključio: malo ćemo mučiti pravoslavce matematikom! U istu saznajnu i pedagošku ravan da dovede nauku, matematiku i vjeronauku može samo neko ko je protagonista onog mentaliteta koji je natjerao Adama Mihnjika da citira Ivu Andrića: Balkan je teško razumjeti, jer na Balkanu svi lažu i ne zna se kome vjerovati. Jedan govori jedno, drugi drugo, treći treće i čovek se gubi u svemu tome Dodajmo ovo: Avion, kojim rečeni pisac (probuđeni dio naroda!) aterira na Zdipar, gdje li, da nas tamo, sve nas, reprezentuje – srušio bi se, da ne bješe matematike, strmoglavce u J. M. Ako bi uopšte poletio (sa visokooktanskim religioznim zanosom u turbomotoru).
Crnogorci, koji su na nedavnim izborima još jednom demonstrirali zavidni smisao za modernost, očekuju da škole budu institucije za dostojno obrazovanje. To se neće obistiniti ako štrajkačlije nema ko da zaustavi, karijeriste nema ko da kontroliše; a mrzilogičare nema ko da pljune. Metronom građanskog strpljenja odbrojava.
Pomolak viteza
OFICIRSKI TVRDOKOR
Kor je latinska riječ za sve predstavnike jednog reda ljudi, čije karakteristike razmatramo datog časa. Oficirski kor je dobro uhodana sintagma za sve oficire u posmatranoj skupini. Oficirski korovi su početno igrali važne uloge u istoriji naših društveno političkih vratolomija. I sad, neočekivano primjećujemo da se za sve to silno vrijeme nije iskristalisao termin oficirski tvrdokor; a na vrhu je jezika. Nije kasno; i nije nepotrebno ovog časa. I izgleda biće aktuelno.
Pomolak mišljenja
DETERMINIZAM U LANCU SLUČAJNOSTI
Slučajno sam tog dana rano putovao gradskim autobusom. Dan sunčan, topao posle duge i oštre zime. U vozilu nije gužva. Sjedim i čitam knjigu. Imam pola sata lektire, prekraćujem dosadu.
U knjizi se pripoveda o ljubavnoj vezi grofice Zije Dukaj i italijanskog zavodnika po imenu Filip. Mlada plemkinja je zaljubljena u svog izabranika. Jedva čeka svadbu. Ona voli naočitog crnpurastog momka. Udavača je bogata, ali i zgodna devojka, primerno vaspitanja i uzorno odgojena.
Grofica Zija ne može da sakrije ljubav, kao što se ustanovljava u mnogim knjigama da je to nemoguće. Ali je aristokratski delikatna i tek diskretno otkriva roditeljima: Ja volim Filipa.
Čitajući, slučajno sam promašio stanicu i izašao na sledećoj. Bližilo se podne. Bio sam gladan. Neplanirano sam odlučio, kad sam već u tom kraju, da kupim burek; najbolji je onaj kod Ilića.
Slučajno sam odabrao do pekare prečicu preko malog parka.
Pitao sam se ima li već prvih ljubičica na sitnim brežuljcima u parku. Ne, nema. Rano je. Do pre pet dana bili su žestoki mrazevi.
Slučajno sam se upitao, je li baš da nema ni jedne jedine ljubičice ovog toplog jutra na pragu proleće? Ipak, eno tamo se nešto plavi. Ma, kao da su ljubičasti grozdovi?
Uočio sam kamen pored stepeništa. Ugnezdio se u ležaju od platanovog lišća boje livadskog meda; okolo je bilo i nekoliko bakarnih folija sletelih preko noći sa obližnjeg hrasta. Uz ivice kamena veselo su se probijale nežne žuto-zelene travke. U sredini se kamen svodio na uglačani maleni amfiteatar sa zapisom u boji svežih martovskih ljubičica.
Seo sam na betonsku stepenicu i s nevericom pročitao:
„Ja volim Filipa“
(Doručkovao sam tek pošto sam kod kuće stavio na papir ovaj čudnovati lanac slučajnosti.)
Pomolak lisca
CRNE (L)ISTINE
Otkad znam komšiju Tuњa, znam ga kao povučenog, mrgodnog čoveka. Na pitaњe: kako si? koje niko ozbiљan više i ne razmatra, tamnim glasom naširoko raspreda da se sve ojelo, da jedva spaja kraj s krajem. Pa bi obavezno završio dramatičnom konstatacijom: A da kako? Ka jado jadov i mrčo mrčov.
Eto, taj me Tuњo jutros sreo, podigao glavu, smeška se krajičkom usana; neke mu iskrice iz očiju – da ne poverujem! Priđe i diskretno mi šapnu: Upalilo je. Nisam ni ja tikva bez korena. Ubacili su mi ime na crnu listu Socijalkapitalističke partije. U kompjuteru je!
Od ranije znam da je moj kolega sa posla Krњo još odavno na crnoj listi. Ali ne vladajuće partije, već opozicionog Republikanskomonarhističkog bloka, u širokim slojevima znanog kao Krst uz kost, a tačnije najmoćnijeg partnera u koaliciji, Demokratskodespotske partije. Ne krije on to, naprotiv. Kad oko devet sati pijemo petu jutarњu kafu, prosto likuje – navodi razgovor na tu temu i vidimo mu neku auru tajanstvenu na čelu kad ga zapitkujemo: šta? kako?
Koincidencija! Juče, kad sam pokušavao da povežem ove čiњenice, upade sin u sobu i postavi provokativno pitaњe: Ćale, jesi li ti profesor univerziteta? Pitaњe me zateče! Reših da ostvarim s tim u vezi neku vaspitnu dobit, te odgovarajući potvrdno namestih izvesnu ponositu pozu. Dete jedva dočeka. Daj mi, onda, veli, trista maraka za patike; dobro, dvesta – ne moraju biti prva liga. Pokuњeno rekoh: Nemam.
Uvek me tako razdire neki samozaborav.
ãTo sam i očekivao, reče moj naslednik fiksirajući me odlučno u intelektualno čelo. Ali, slušaj, da se dogovorimo. Vreme je već jednom da se uozbiљiš. Porodičan si čovek. Hteo si hleba bez motike? – nije sve izgubљeno, postoji još jedna šansa; potrudi se. Budeš li nekakav disident, za dvadeset godina ti ne gine vila na Dediњu.
Crv sumњe naseli se u moju izmoždenu lobaњu. Kako se u stvari dospeva na crnu listu? Tuњo i Krњo o tome ćute, a to je bitan segment postupka. Najlakše je bilo da pošteno platim nekom uslugu, i mirna… (zamalo rekoh!) A krenuo sam pogrešnim putem; iako nisam kљuse, pouzdao sam se u se.
Sreo sam predsednika Glavnog odbora i u brk mu rekao da nikad neću ući u SKP. On mi sasvim određeno reče da onda idem u PM. Ckvrњče! Jučeraњče. Ne zna s kim ima posla. Dvostruki udarnik sa Omladinske Radne Akcije! On se posprd-nu: Tvrd je ORA voćka čudnovata. I ode da igra bilijar.
Rešio sam potom da napadnem opozicioni blok. Smislio sam otrovni aforizam: Mi znamo najkrađi put do blagostaњa; transparent s tim tekstom nosio sam na mitingu opozicije, hodajući u kontrasmeru. Posledice su bile žalosne. Jedino se u opozicionim novinama Kreštalica oglasila izvesna dama sa kratkim komentarom da je viđen natpis anonimusa koga neće lapis i da je to još jedan dokaz da nam treba Apis. O crnoj listi ni primisli.
Onda sam se okomio na Crkvu. Kupio sam na ček Ničeovog Antihrista i poslao ne mojem nego Њegovom Preosveštenstvu. Napisao sam i posvetu pod naslovom: slepigram
Kada poče da se šeta
Skupi sanduk; svete mošti
Video sam, mimo sveta
Neće proći bez glupošti.
Onda pun potpis, i adresa, s kraćom biografijom. Posrednim putem sam se informisao kako mi se akcija izjalovila; samleo me je žrvaњ hrišćanskog milosrđa iz domena dogme nemilosrdnog praštaњa, naročito neprijateљima.
Zloban i podoban pokušao sam sa Srpskom Akademijom Nauka i Umetnosti. Sastavio sam osmerac koji je imao da deluje kao jedanaesterac u fudbalu: najteža osuda-
Zavapiše kad u SANU
Stare bitke, stara slava!
Video sam ko na dlanu
Da će narod da crkava.
Ne kažem da nisu hteli da reaguju, ali birali su tih meseci podpredsednika, i ja sam ispoљio nestrpљeњe.
Aktivirao sam jedan od glavnih aduta: performans pred očima vlasti; pred očima javnosti. Neka gledaju, kad već ne čitaju! Nabavio sam malo belo mače i crvenim slovima preko leđa napisao: MORGEN. Ceo dan sam s њim šetao po Pionir-skom parku. Naišla je patrola milicije. Ja se ponadah, ali oni samo pomilovaše umiљatu životiњu.
E, tu ne izdržah. Popeh se na najviše drvo u gradu. Inspirisan jednom slavnom scenom iz Felinijevog filma, vikao sam koliko me grlo nosi: Hoću crnu listu! Hoću listu! Lrnu cistu!!
Narod se masovno okupљao i u smehu zabavљao. U opštoj graji samo su nagađali šta ja to hoću, i pitali da li to baš mora da bude crno…
Trenutno, umesto crne liste imam belu košuљu; kopča se na leđa.
Ustanova i nije tako daleko od Dediњa…
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Optimisti smo, biće bolje. Svakog dana korak napred.