Komentar za početak
Odkud sam se nadao da me sunce ogreje, odonud me led bije. (Dvosmisleno. Kako iz ovog postići da se ne odnosi na Rusiju?)Zapisnuti!
NAŠA KUĆA
Naša kuća u Budimlji uvijek mi je bila draga. Volio sam što je od pouzdanih kamenih ploča iz Jejevica sazidana. Što je čvrsta i prostrana. Što nije na sprat: odmah iz bašte djeca utrčavaju u kuhinju i dnevnu sobu. Svako ljeto krečenje, a kreč domaći, mastan, punomastan, oštrog mirisa čistoće i dezinfekcije.
Znao sam naravno da ljudi imaju raskošnije kuće, bolji namještaj, više prostora, kompletnije grijanje – ali mi to nije ništa značilo. Posle prijatne večere sa braćom i sestrom selili bismo se u dnevnu sobu; pamtim šale i smijeh, vedrinu razgovora sa roditeljima, stricem i strinom i gostima. A na spavanje se išlo u drugu sobu, hladnu kao ledara. Ništa ne mari: zavijemo se u jorgan i zagrijemo ‘brlog’ svojim mladim tijelima. Tvrdo spavanje dok nas sunce jutarnje ne razbudi!
Ali jednu veliku prednost je naša kuća imala: visok plafon. Pričao nam je otac da je strogo pazio, u onoj nemaštini kad se pravila kuća, da postavi plafon što visočije! To mu je odnekud bila opsesija – visoka tavanica. On je držao da je taj uslov sine qua non. Smrklo mu se bilo što je u staroj kući udarao glavom u nadvratak! Tako, ja sam uvijek imao utisak da plafona i nema – da je tako visoko da je nebitno postoji li ili ne. To mi je davalo osjećanje prostora, slobode, netjeskobe.
Sećam se ovdje djetinjstva u vezi sa jednim citatom iz romana Zločin i kazna. Dostojevski je stavio u usta Raskoljnikovu ove riječi: “A znaš li, Sonja, da niske tavanice i teskobne sobe dušu i um pritiskaju!” (Peti dio, četvrti odjeljak.)
Dušu i um pritiskaju… Otac je imao teško djetinjstvo; ispisali su ga iz četvrtog osnovne, jer nije bilo novca za dalje školovanje; mogao je samo stariji brat Kosto da nastavi školovanje.
Dostojevskog sigurno nije čitao.
Pomolak tora, ali napuštenog
КОСМОПОЛИТИЗАМ МОЈЕ
ОТАЏБИНЕ
Нема збора:
Монтенегро Црна Гора
Тешко пати без простора сатјерана
Поред мора
Урвинама Дурмитора!
А живјети усред „тора“
Тешкоћа је, права мора –
И за племе што не мари
За имиџом да су борци –
Како не би слободари,
Оригинал Црногорци,
Пожељели да отворе
Спољна врата и прозоре
Монтенегра Црне Горе?
Боже драги гдје се створе!
Пут под ноге прије зоре!
Сви горштачке носе боре,
Сви отмено дрчно зборе.
Расијано у просторе
Становници Монтенегра
Пригњечене Црне Горе…
Negantesima valja reći ne
Najpoznatije crnogorsko samoubistvo
Nedavno se navršilo sto godina od kako je umro Marko Popović, poznatiji kao Marko Miljanov. Ne kažem da nije bilo dostojanstvenih svečanih akademija, besjeda i obilježavanja događaja; samo, u tom broju se pomaljao i rep odbojnih, svakako i suštinski gnusnih, šepurenja; dnevno-politički rep patriotskih ćurlikanja; a bila je tu i vazda podgrijana i svetosavski agresivno-posesivna misao posrbljavanja Crnogorskih prvaka i njihovih djela.
Mi, međutim, treba da se zadržimo ovdje na priči broj 6 u Primjerima čojstva i junaštva. Riječ je o klasičnom štivu koje se i u čitankama pominje, pa da iznesem samo osnovne podatke.
Kivan nekim povodom, a povode je uglavnom sam birao i tumačio, skadarski Vezir, koji je pokrenuo osvajačku vojsku da pokori Kuče, nudi izbor Crnogorcu Đulji Jovanovu: a) barjak carski (da ga nosi kao izdajnik) ili b) konopac (za na grlo). Đulja odgovara: Pomozi bože, hoću konopac na grlo, a ne barjak na Kuče! Zulumćar mu daje šansu da se predomisli. (Jer šta je smrt bez poniženja?) Đulja je odbio ponudu, da se predomisli, i tresnuo nogama u šticu, ‘te se prevrnuo”.
Običan Čovjek našao je u sebi snage da kaže: Sam ću ja, pašo, mać šticu, da se ne muče tvoji Turci. Samoubistvo. Najpoznatije samoubistvo opisano u Crnogorskim knjigama.
Na teško pitanje, kako prepoznati je li došao kraj sopstvenome životu, i koji je egzaktno sekund onaj pošljednji, sudnji,- odgovorio je literarni junak ove čudesne proze nepogrješivo i pravovremeno. Čitaocu će stići tim povodom do pameti da postoje ljudi koji su ne obični građani, nego čelnici država, pa se još diče (a mnogi ih potpaljuju, da je tako već nikako) da su vođe, voždovi, istorijske ličnosti – a ne znaju da izvrše, na primer, samoubistvo, simbolično, pa i stvarno, kao prosti čovjek Đulja. Jesu li oni nesvjesni pravila vrhunske i jedinstvene igre? Možda su umislili da su besmrtni (nije se šaliti ni sa takvom pretpostavkom)? Olako su stali na čelo naroda, da ga vode, a ne mogu da upravljaju svojim životom, ni kad je evidentno kud on curi. Pada im na pamet da čuvaju unuka, u momentu kad valja povući neki mnogo logičniji i sudbonosniji potez.
Naravno da je paša mogao i trenutno da ubije Đulju. Ali, on ga stavlja na probu: da vidi čvrstinu morala, kad već traje tragedija (genocidni put do ojađene brdske raje ionako zna). Đulja shvata da je on već mrtav u prvom činu ove nepotrebne predstave, savremeni državnici ne shvataju! Ne vide da ih ovovremene paše samo kušaju, jesu li dostojni potomci. Razumiju li, išta? Kušaju ih da uđu u knjige i slavu, oni bi navodno da obrađuju dva hektara vinograda.
Nastradalo je na desetine mladića, oni bi da imaju starost. Ako ništa, dobra je i špilja. U stanju su da se kriju! Imaju tjelohranitelje. Prerušavaju se.
Etički potencijal samoubistva se ne smije zagubiti, jer se društvo razboli: pobrka kriterijume, ne zna cijenu života i upotrebu oduška smrti. Ko ne osjeća u sebi toliku snagu, da može držati etički potencijal samoubistva na potrebnom nivou, taj se i ne kandiduje za čelnika. Mogao je i Đulja da računa na starost, i da možda trampi svoju zlu sudbinu na opštu nesreću Kuča. Ali, nije. Šta znači akt polaganja zakletve pred Narodnom skupštinom, ako ne da je izabrani sposoban da ne degradira, kad do toga dođe, samooslobađajući naboj samoubistva? Ništa nije grđe viđeti no bivše predsjednike koji se kao mrcine vuku po budžacima otadžbine i krijumčare svoju bezvrijednu čapru dok smišljaju načine da neopaženi šmugne iz jednog sivog dana u još mračniji naredni dan. Da ojađeni narod smišlja zakone, šta sa njima Pojedincima je mučno i osjećanje da su obožavali osobu koja nema kuraži, da skonča.
Književnik Marko Popović uočava i maestralno naglašava dvije bitne karakteristike ponuđene paradigmatične priče. Jedna je: psihološka pozicija žrtve pred smutnjom kvazi-izbora. Druga je problematično šepurenje kabadahije, u kojem je odurna mješavina igre, licemjerja, likovanja i fešte.
Sva životnost ova dva centralna motiva jarko se ogleda u skoro-dvodecenijskim balkanskim preživljavanjima (koja još traju), a u kojima je Crna Gora učestvovala, što nevoljno, što voljno. Jer: Kako su se završavali pohodi takozvane međunarodne zajednice ovdje, ondje, tuda i svuda? Jesu li prekršioci po kratkom postupku snosili odmjerenu kaznu? Je li jači, po pravu jačega, presijecao događaje bez prenemaganja i zluradosti? Ništa od toga! Uvijek je tu bila i neka zastava, za ponijeti gdje treba, lažna zakrpa sugerisanog “sopstvenog” izbora. Jeste, moramo da brinemo i kuda će nas odvesti najnovija zastava Ustavne povelje; u normalne građanske okvire ili malo velje?
Marko Miljanov, književnik, jasno veli: Postoji nemoral djelioca pravde, i kukavičluk nevoljnika. Sve je manje u modi da se poraženi “junački smakne”. Ali to gubitnika ne opravdava u pogrešnom uvjerenje ili “opredjeljenju” da se domogao autohtonog odlučivanja o svojoj sudbini i o posljedicama po narod. Po mom ukusu bi bilo da jači brzo dokrajči, i ne kuša (nehrišćanski!) dvostruku smrt žrtve. Ali bahati veziri o tome misle drugačije, danas pogotovo! Toga treba biti svjestan. Svačije je, kad je u pitanju javno dobro, da se sjeti: bar može ćušnuti šticu ispod nogu. I da je vezirovo pitanje – prijetvorno prenemaganje diktatora koji se, vazda, dosađuju na gubilištu. Ali, kakve veze ima ta ubistvena vlastelinska danguba sa sudbinom raba Đulje Jovanova? Stameni zakon u njemu mu veli da čovjek, ako hoće, može da obezbijedi časnije lice sopstvene smrti. Što je, vidimo put do duhovnog vaskrsnuća.
Markova priča o osionom Veziru koji provodi zaludnje dane po Crnoj Gori i filozofu egzistencije Đulji, jedna je od ponajboljih u pisanoj Crnogorskoj riznici. I kao što ima literarnih epizoda za koje bismo više voljeli da ih istisnemo iz dnevnog života zamazanog politikom, i pošaljemo u isključivu nadležnost akademskih institucija – tako postoje čudesne novele, kao ova Markova, koja bi morala biti bez prekida u svijesti svih naših uglednika. I bez razlike onih, koje metla istorije (ovako ili onako) postavi na poligon ništavila. Pošto:
Bitno je da preživi etika autentičnog izbora. A ona je sva u prepoznavanju psihološke koherencije pojedinca, kao i u građenju istorijske dosljednosti kolektiviteta.
Ako je istina da Kuči nemaju spomenik Đulji Jovanovom, evo moja malenkost se zalaže da se započnu neophodni građevinski radovi.
Što? Je li neobično da se dižu spomenici literarnim junacima? Možda i jeste. Ali posigur bi to bilo u poljzu afirmacije beskompromisne crnogorske čovječnosti i napokon u duhu književnog stvaralaštva krupne intelektualne figure Crne Gore, pisca Povelje slobode, vojvode Marka Miljanovog Popovića.
Pomolak viteza
RETROG RADNI NAROD
Sredinom osamdesetih imali smo radni narod kao stub ideološke potke društva. Samo deset godina potom imamo retrog radni narod u funkciji jedne drugačije ideološke optike. Osnovno teorijsko pitanje je tu: kako od radnog naroda postaje retrog radni narod? Tako što se narodu sugeriše da gleda unazad, stalno unazad, napregnuto unazad i što dalje unazad (latinski: retro, natrag, nazad) sve dok ne postane retrogradan (latinski: retrogradus, nazadan, zaostao). šta je so soli zahtjeva da se gleda u mrklinu unazada doznaćete ako pogledate u ovom Riječniku posebnu odrednicu unazad.
Pomolak mišljenja
GENIJE
Dosadno je bez Ajnštajna u medijskom prostoru. Zato je utješno da se emituje serijal „Genije“ o životu ovog fizičara, na televiziji National Geographic. Drugu epizodu smo gledali u nedjelju 30. aprila 2017. od 22 časa. Kad smo svojevremeno objavili knjigu „Podvig mladog Ajnštajna – devet članka koji su utemeljili modernu fiziku“ (Mikroknjiga, Beograd 2005) napisali smo na koricama da je Ajnštajn „najzaslužniji fizičar svih vremena“. Mislimo da su ovo tačne, a odmjerene riječi.
Početak serijala je obećavajući. Scenaristi su iskoristili podatke iz Ajnštajnove Autobiografije. Miloš i ja smo čitali i prevodili ovu knjigu. Otud znamo da je ona teška za ekranizaciju, zbog toga što Ajnštajn stavlja znak jednakosti između života i djela. Po njemu, važni su misaoni procesi u mozgu i jednačine i rezultati koji proisteknu, ako proisteknu, a koji se na kraju radnog dana mogu staviti na papir. Svaki dan je radni dan, inače ne postoji. Dobro, tu su i takozvani događaji, o njima Ajnštajn piše uzgred, ovlaš i samo u kontekstu razmišljanja na temu Šta je ovaj svijet u koji smo zaronjeni? A to nije pravi predložak za TV radnju kakva se svakodnevno propagira u filmovima, pričama i reportažama na malom ekranu. Zbog toga, pohvale za ekipu koja je iz takve „suve drenovine“ iscijedila kapi uzbudljivih scena! Gluma je dobra, dinamika radnje na nivou, savremena je režija. Gledaćemo i dalje.
To da je Ajnštajn poistovjetio biografiju sa stručnim i naučnim radom u oblasti fizike navodi nas na sjećanje da je jedan Nišlija, vrhunski pjesnik, ostavio za sobom, u svom kratkom vijeku, niz jarkih stihova, koje danas citiramo i opravdano vadimo iz zaborava. Nedavno je reditelj Oliver Frljić govorio kako mu ne izlaze iz uma stihovi Branka Miljkovića, jer o njemu je riječ: Isto je pevati i umirati. Ovaj balkanski genije tvrdi isto što i fizičar: rezultat mog života su pjesme koje sam napisao; one nijesu izmišljena stihovanja, one su sadržaj mojih dana provedenih na ovome svijetu. Miljković je umro mlad. Da je pisao autobiografiju, izgleda bi postupio po Ajnštajnovom receptu: ničega nema van stvaralačkih trenutaka u životu autora.
Ova priča nam donosi u sjećanje jedan stari vic. Vojnik je na pregledu kod psihijatra. Doktor mu pokazuje nalivpero i pita, „Na šta vas asocira ovaj predmet?“ Vojnik bez razmišljanja i ustezanja odgovara: „Na p…u.“. Doktor se mršti i ponavlja pitanje pokazujući mu pepeljaru. Vojnik odgovara isto. I treći put doktor testira pacijenta vojnika, postavlja mu isto pitanje pokazujući maramicu. Vojnik odgovara da ga asocira na p…u. Psihijatar je konsterniran. Vojnik ga tješi: „Doktore, ne uzduđujte se. Što god da mi pokažete, ja stalno i jedino mislim na p…u.“
Tako je i sa Ajnštajnom. Možete ga odvesti i na vašar u Topoli, on će tamo tražiti rešenje jednačine gravitacionog polja. U istim okolnostima Miljković bi odrecitovao najnoviji stih svoje buduće pjesme.
(Pa, možda i neka naša serija o Miljkoviću u budućnosti nije nemoguća misija?)
Pomolak lisca
PRONALAZAK
Otkrio sam unitarizam tamo gde vam ne bi… Ali, kud sam zapeo, dozvolite da se predstavim.
Ja sam biolog. Doktor sam nauka (nerado ovo ističem, i ako ističem činim to ne da vas ikako opčinim, već pre svega da potcrtam časnu čiњenicu da sam radan i pošten čovek, ozbiљan pregalac, a ta mi legitimacija, pred vama, treba već i zbog onog što ću u daљem tekstu izneti). U zadњe vreme zanet sam bionikom, jednom disciplinom koja je savremena i perspektivna, a u nas nedovoљno popularisana. Radeći na svojim problemima, primetio sam ovih dana jednu sporednu stvar, mada ne i sasvim efemernu, premda sam toga postao svestan kad se ona kao takoreći nus-produkt isprečila na mom radnom stolu.
Elem, evo o čemu je reč. Pokušaću da jednostavnim sredstvima opišem suštinu problema.
Posmatrajte svoju ruku. Pokušajte da se počešete prstima te iste ruke po celoj toj ruci! Naravno, ne ide. Bez uzbuđeњa, molim vas. Ako do sada to niste primetili, nije greh, i sam sam godinama to previđao… Vidite, dlan možete počešati, pa i malo niže, do korena šake – ako se boљe potrudite. Ali daљe od toga ni slučajno! Da se počešete oko lakta, pa to je naprosto fantazija!
Posle prvog otrežњeњa otkrićemo da, opet, možemo dosegnuti rame, pa i nešto niže, prema mišici u staњu smo neke regije kože da počešemo. Već na polovini mišice, prsti zapiњu: daљe ne ide.
Tako, sa potrebnom naučnom skrupuloznošću možemo zakљučiti: dobar deo ruke van je domašaja prstiju i samim tim ostavљen na milost i nemilost dejstva svraba. A šta to znači, nije vam teško shvatiti. Dosada svraba, ma kog porekla on bio, svima nam je hiљadama puta presedala. Onemogućiti nekome da se, u datom momentu (baš u datom momentu!) i na datom mestu (i nigde drugde!) detaљno i pošteno počeše? nema veće božje kazne, naravno! Sad, pretpostavimo da vam je komarac sleteo na podlakticu. Ništa više i ništa ozbiљnije. Ta, šta kažem! Ne komarac, dovoљna je jedna ordinarna muva. Na vama je sada da se počešete, ili ćete lepo poludeti. Ali, kako? Izneta analiza pokazuje da, tamo, prsti baš te ruke ne mogu ni slučajno dosegnuti. Upravo sa ovog mesta je startovala moja imaginacija. Ova potencijalna nevoљa bilo kog od nas inspirisala me je da predložim jedan pronalazak, spravu za češaњe zabitih mesta ruke. U osnovi, to je jedan, nije neodmereno reći, mali robot; svojevrsni robot; inicira se prstima ruke, kroz posebne naprstke. Impulsi se prenose do izvršnih organa (specijalne četkice) koje se mogu protegnuti tako da servisiraju celu dužinu ruke. Neću vas zamarati detaљima konstrukcije! Dovoљno je napomenuti da meni, kako rekoh stručњaku za bioniku, nije bilo teško rešiti neke tehničke poteškoće. Nije neke, no celi niz њih, ali sve-jedno, sad su ti problemi prošlost. I sve funkcioniše kako je zamišљeno. Izvršio sam probe, razume se. To je nešto što čini posao! Može se reći – ništa revolucionarno, ali da olakšava ži-vot, to da. Nije mala stvar.
Dobro, sad da kažem o neveselim događajima koji se desiše posle mojih stvaralačkih radosti izazvanih uspešno okončanim korisnim poslom. Reših da patentiram pronalazak. Što da ne, i vi biste poželeli to isto na mom mestu. Šta kažem: poželeli? Pa moja je dužnost, kao naučnika i pronalazača, da obelodaњujem znaњa do kojih dolazim, da to grune u narod.
Elem, odem u patentni biro. Takva i takva stvar, kažem. Ovo su crteži, ovo proračuni. A ovo je realizacija. Ozbiљan posao, kompletirano. Radi, proverite.
Čuo sam od mnogih: o aљkavosti administracije koja selekcioniše pronalaske. Ta i čitam svaki dan rđava iskustva drugih! A evo da kažem: aљkavost – to je, uveravam vas, blaga reč. Sad, i ja sam na redu da se uverim kako oni koji treba da podstiču inovatorstvo čine upravo obrnuto: koče, destimulišu, zagorčavaju, deprimiraju.
Rečju, završilo se na ovom. Službenik me strogo pogledao, ne daj bože kao da pred sobom ima umobolnog čudaka i, uz ironičan (sic!) osmeh, odgurnuo sav moj trud. Jedva da me udostojio krunskog argumenta protiv pronalaska kojeg sam sa puno љubavi nazvao: kibernetizovani samopodešavajući istoruki samodržač.
Taj krucijalni razlog arogantnog odbijača bio je ovaj. Svrab na nekom mestu jedne ruke može se prirodno odstraniti češaњem prstima druge ruke.
Da ne poverujete da na tako odgovornom mestu sedi čeљade koje će u kritičnom momentu (za mene, za druge, za nauku) izgovoriti te i takve banalne, prizemne, grube reči! S kim ja onda da komuniciram? Preko kojeg kanala da se nametnem javnosti? I da li uopšte da trošim vreme na objašњavaњu očitih istina?
Kome da ekspliciram da jedna ruka treba da bude slobodna, samostalna ruka, koja autonomno funkcioniše i može (konačno: mora) biti samo-dovoљna? Samo takve ruke u organizmu, samo takav skup samoposluživajućih organa može biti na celovit način uklopљen u jedinstvo organizma.
Ruka koja se nije razvijala ni toliko da se sama može počešati, ne može biti istinski prihvatљiv deo jednog skupa organa koji bi da čine bratski samoorganizovano ujediњen organizam…
Sad kad sam sve ovo ispričao, oprezno ali i odlučno pozivam čitaoca (i samog besumњe šokiranog prezentiranim čiњenicama) da se vrati na početak priče. Tamo sam, naoko brzopleto istrčao sa jednom neugodnom kvalifikacijom. Ne da verujem, nego pouzdano znam, da se taj prvi pogrešni utisak u čitaocu postepeno transformisao do uvereњa kojeg se i sam držim: korov unitarizma ne bira kulturu koju će da zajaše! I uvek ima bezazlenu masku.
S poštovaњem, malo razočarani, još uvek ne i deprimirani sugrađanin.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Samo da izbjegnemo kolaps - naša čula posrnula.