Komentar za početak
Trpež i krpež pola sveta drže. (Gde to vidiš majketi? 50% je davno stiglo na 90%. )Zapisnuti!
SVETI STEFAN
Olga Bože Aničina je slavila Stefandan; jednom ili dvaput sam i sam dolazio na slavu u kući Aničina. Pitao sam se, nijesam znao, ko i šta taj Stefan?
Arhiđakonu Stefanu prvomučeniku apostol Pavle je svojim rukama kamenicama razmrskao glavu na javnom mestu.
O ovome u životopisu apostola Pavla (Djela apostolska u Bibliji). O, sa kakvim poštovanjem, kako neupitno, pominje Vladeta Jerotić (na primer) svetoga Pavla…
Pomolak tora, ali napuštenog
ТРУДБЕНИК
Љуби га тетка!
Због брзих кола
Због мањка школа
Због вишка пара
Због дара
Да новац ствара
У узрасту тинејџера
Алал вера!
Љуби га тетка!
И јуче и данас и сутра
И испочетка
И недељом и средом
И сваког боговог петка
Љуби га тетка!
Љуби га тетка!
Што косу фарба
Што се шетка
Што му треба дискотетка
Љуби га тетка!
Уопште, због иметка.
Negantesima valja reći ne
O lijepa o draga, o zlatna slobodo
Nešto malo logike što je čovjeku ostalo kao evolucioni amanet ljubomorno se čuva u svim lobanjama. Davno je uočena sujeta pojedinca, da mu se u pamet ne dira, a najbolje je taj grijeh oholosti formulisao negdje onaj Dekart kad se cinično filozofski, a sportski transparetno i nonšalantno izrazio – da bi svako niz poljanu potrčao za svojom pameću.
Na psihološkom planu, to je pozitivno. Jer vidim jednu korisnu posljedicu: svi smo grdno osjetljivi na pokušaje da nam se napadne common sense. U sami vrh uvreda idu bahatosti u odnosu na naš način zaključivanja! Tako funkcioniše važna institucija javnog mnjenja…
Sad, smislili su, vidim, novu sortu istoričara. Teško je govoriti o novoj sorti, kad u voćnjaku imaš visokorodnu posebnost tipa “krestić”, pa ipak! Ja sam ih vidio, uslikane za prestižne televizije; objašnjavaju sve u vezi sa Danom pobjede (9. maj) – čemu nama sloboda, ko nam je donosi i kako je valja konzumirati. Na početku svega emancipatorskog, zna se, bijaše Pobjeda. Govorahu li logično mladohistorici?
Ne, nego uravnoteženo (brajko moj). Mi smo, vele, nosioci, u svjetskoj konkurenciji, svijetlih rekordâ, baš kad je riječ o antifašističkoj podvižnosti sredinom prošlog vijeka. Dva se podviga mogu navesti, kaže državni historik. Evo, prvi grad u poniženoj Evropi preoteli su od Hitlerove vojske i oslobodili – antifašistički četnici (što god to značilo). Drugo, pri kraju rata imali smo silnu vojsku, ogromnu, drugu po brojnosti kad je riječ o pokretima otpora nacističkoj nemani širom svijeta.
Etatistički historik je i sam zaprepašćen. Ta ova antifašistička vojska zbilja je bila impresivna, valjda se u njoj valjalo i svih osam stotina hiljada osvjetnika. Bio je zaustio, da imenuje armiju kao srpsku; pa, nije. Uzdržao se; ne zbog istine, nego zbog uviđavnosti; vaspitan je i ne bi da uvrijedi, ni one koji su u zabludi, bar ne na ovakav dan. Sa arhetipskom pozom čkiljenja, krajičkom usana izgovara da je po šumama i gorama naše zemlje ponosne marširala 1945… jugoslovenska vojska!
Sad recite, da nije tako. Ti si partizanski sin – onda je to bila jugoslovenska narodnooslobodilačka vojska. A ti tamo si četnički sin – onda je to bila jugoslovenska kraljevska vojska u otadžbini. To se zove narodno pomirenje! Čekam da pomene ko je bio na čelu te impozantne, svjetski relevantne formacije oslobodilaca, koja tjera Hitlerove horde u proljeće 1945. (Musolinija su još 1943. slomili četnici sa gvozdenim krstom oko vrata). Neće da gukne!
No, zamislite grotesku: Ide vojska, tutnji ogromna armada, maršira osam stotina hiljada ljudi, mladih ljudi, ljutih mladih pravednika – ide… Ali ide sama! Sa kraj Bosne do Mora napreduje sama. Ona ide, ruši sve pred sobom – i nema komandanta. Kakva je to vojska? To je vojska cunami tipa.
Bogo moj. U to nas uvjerava mladi elitni etatistički historik. Pa to li je bio cilj pada istočnog totalitarizma – da konačno čujemo takve uravnotežene, konačne demokratske istine? No ništa ne biva preko noći:
Da bi se stiglo da čistog terena, da se tako može govoriti i riječima pucati po puku ispred televizora, bilo je potrebno da se prethodno, svakom zgodnom prilikom, kao i onom koja je manje zgodna, natrlja nos jednom engleskom državniku (što nam je kriti: nos bogme crven od viskija). Kriv je ko krivo drvo, i zbog Jalte, i zbog Barija. I one zvučne depeše iz Londona koja se 1944. prosula iz tajnih i javnih Filipsovih radioprijemnika na baterije, širom balkanskog fronta. Zbog one depeše… koja je ostavila na cjedilu, bez legimiteta i provijanata, uzornu vojsku trojki.
Ima sistema u novoj laži, kako ga ne bi bilo. Dosad su sičali (glagol Đure Jakšića; zmija siče): pobili ste nam cvijet srpske omladine na Sremskom frontu. Mobilisali ste nevine mladiće, desetkovali (namjerno) banku srpskih gena. Više neće tako govoriti, bar ne vazda, i ne tako decidno, neće više. Zašto? Jer će te mrtve mladiće da zloupotrijebe. Trenutno su oni jezgro jugoslovenske vojske koja je 1945. godine pobijedila fašizam, a uskoro će se transformisati u svesrpsku vojsku (mislim da će biti dobrovoljačka!) koja je na svojim plećima iznijela balkansku golgotu u Drugom svjetskom ratu. Idemo na novu doktrinu: Čije žrtve, toga i pobjeda. Zato, preboljećemo Sremski front (do skora: nepotreban, do prekjuče: sračunata klanica srpske budućnosti). Makar crkli, proguraćemo stav:
Četnici su slomili Hitlera. Nevidljivi neprijatelj je najopasniji! Kvislinzi su bili drugdje. Ovdje smo bili antifašisti. Svi, svi, svi – i šlus! Isto važi i za četnike u Crnoj Gori. (I pomogućstvu: Anšlus!) Kad je historik histerik, on pristane i da smrdi kao državo-tvor.
U centru Beograda, ispod Tašmajdana, postoji vojni bunker koji su sagradili hitlerovci u toku Drugog svjetskog rata. Vele, tu je bilo rezervno komandno mjesto okupatorske armade. Dok gledam snimke te impozantne utvrde, za tren se izmještam u ta teška vremena. Kako su ti naci-đavoli sve to uspijevali? Koliko je bilo zemljanih radova! Koliko je cimenta valjalo dopremiti! Koju silnu armaturu su trebovali! Koliko daske za šalovanje, nije šala koliko šprajceva za potkočiti. Sve to pod nemogućim uslovima ometanja od četničkih antifašističkih snaga u Srbiji! Taj germanski soj…
Novine su u utorak 10. maja 2005. godine (drugi dan Pobjede) javile da je na Samitu državne zajednice Srbija i Crna Gora govorio Vuk Drašković. Navodno, šef je diplomatije izgovorio metaforu dana: opisao je našu državnu zajednicu kao pticu koja leti unazad (asocijacija na mitsku pticu jednog staroameričkog naroda). Citirano je: “Ona vidi odakle dolazi, ali ne vidi kuda ide”.
Govornik je izvesno mislio i na retrogradnost Crne Gore, premda nije pominjao jato. Bolja je ničim ne pomućena, uprošćena vizija unitarističke rikverc avis-utvare.
U nedjelju, 15. maja (šestog dana Pobjede) slušam državne TV vijesti. Direktna posljedica te moje sažaljenja dostojne navike bilo je saznanje da se, tog časa, na Ravnoj gori razbuktava neobuzdana svečanost oficijelnog obilježavanja šezdesetogodišnjice četni-čke pobjede nad fašizmom u Drugom svjetskom ratu, te pobjedine verifikacije tokom konflikata u jugoistočnoj Evropi krajem vijeka.
Ustanem da otvorim prozor i provjetrim sobu, kad imam što za vidjeti! Čudno znamenje na nebu iznad Beograda – grdna jedna ptica, iz američkog mita, okićena američkim ordenjem, leti pravcem jug-sjever. Gleda ka Ravnoj gori; a anusom je okrenuta ka svijetloj budućnosti…
Pomolak viteza
POVREDA ČLANKA
Povreda članka se dešava atletičarima. Vrlo je česta kod skakača uvis i udalj, i kod troskokskakača. Dalje, fudbaleri se često žale da imaju povrijeđen članak. Takođe, desi se ta vrsta nezgode padobrancima. U svakom slučaju, do nedavno je termin povreda članka isključivo bio vezan za sportiste, za fizičke aktivnosti. Kad evo, počeše da govore o povrijedi članka u novinarstvu. Novinar smisli izvještaj, urednik malčice interveniše na osjetljivom mjestu, a šta je osjetljivije od članka! I, eto povrede. Povreda članka sportiste liječi se klasičnim medicinskim sredstvima. Ponekad je cjelishodan i slani zavoj, koji nam je baba zavijala na kakav bubotak. Povreda članka novinara principijelno je neizliječiva; ako novinar izjavi da ima povredu, to će mu biti posljednja povreda u karijeri, bar u toj izdavačkoj kući. Ako novinar prećuti povredu članka, onda je umro kao novinar, ne samo u toj kući. Kako god postupi, ne valja za članak. Do povrede članka ne smije doći, to je. Ko pristane na povredu članka, nikad više ne smije ni reći da je imao povredu članka. Povreda članka prijelazi u gangrenu, ovako ili onako. Mnogi novinari su u ovoj deceniji, zbog povreda članka, hroničnih, ostajali na radu i poslije ispunjenih uslova za penziju!
Pomolak mišljenja
Slavija, nesuđeni Bulevar Čestitosti
Prva slika: Noć je, nad blatnjavom periferijom odavno se smrklo. Po neki retki namernik žurno prođe Slavijom. Jedne majske vlažne večeri, u neko doba, jedna otmena gospođa nailazi sa fenjerom u levoj i štapom u desnoj ruci. To se čestita pesnikinja Maksimović vraća iz grada.
Druga slika: Noć je, plavet se zgusnula, retke no bučne bombe padaju oko Slavije. Trese se poprsje bronzanog Dimitrija Tucovića. Ispred starog hotela na klupi sedi čestiti i stasiti Stevan Raičković i tiho zbori: Na Trgu Slavija, u dubokoj tmini, / Sedim sam na klupi… ko da sam jedini.
Treća slika: Dva čestita korifeja, već ostareli velemajstori Gligorić i Smislov, igraju poslednju partiju svog dugog šahovskog rivaliteta. Povuku potez, pa netremice gledaju, preko leđa bronzanog Tucovića, u plavet nad Ušćem. Obojicu, nesumnjivo, šah pobeđuje. Partija će se po prilici završiti rezultatom 0:0.
Četvrta slika. Silazim od Proleterskih brigada strmom Beogradskom ulicom. Na Trgu, sa desne strane, vidim sunčani časovnik. Vedro je i čestita senka kosmičkog vremena klizi ka desetki horizontalnog brojčanika.
Sve ove slike prošlih dana, koje mi se javljaju na pomen Slavije, iščezle su. Utulio se Desankih fenjer, prazna je Stevanova klupa, Svetozar i Vasilij predali su izgubljene pozicije. Ruka kojoj smo dosezali do zvezde Severnjače odsečena je.
Mislio sam: ostaće bar poprsje nad kostima čestitog patriote Dimitrija, radničkog poslanika i tribuna sirotinje i obespravljenih.
Mislio sam: ne može sve da nestane sa Slavije. Mislio sam da Zmajeve reči iz Svetlih grobova neće utihnuti: Jest, tako je, braćo draga, / Ti grobovi nisu rake, / Već kolevke novih snaga!
Mislio sam da spomenici čuvaju tradiciju (Spajajući gromkim jekom / I Božanskom silom nekom, / Spajajući vek sa vekom / I čoveka sa čovekom.). Mislio sam: i da hoćemo ne možemo izmestiti sve naše grobove u ograđene komunalne parcele (Groblje j’ zemlja kom se hodi; / Groblje j’ voda kom se brodi; / Groblje — vrti i gradine; / Groblje — brda i doline, / Svaka stopa: Grob do groba).
Prevario sam se. Odneće nekud Dimitrijeve kosti, zatrpaće rupu, ograbuljaće humus, zasadiće beton.
Bronzu Dimitrijevu će spustiti uz staklenu neoliberalnu fasadu jedne… banke.
Na Slaviji, za koju smo se nadali da će biti preimenovana u Bulevar Čestitosti, na mesto gde je bio grob rodoljuba, radničkog poslanika i tribuna sirotinje i obespravljenih – piškiće fontana.
Eh, moja čestita Desanka. Eh, moji čestiti Stevane, Svetozare, Vasilij. Eh, moj čestiti časovniče. Eh… Kakav cinizam.
Pomolak lisca
KAKO SE RADIKALIO ČELIK
Gvozden je bio fin, pristojan čovek. Stakloduvač u radionici jednog naučnog instituta, važio je za pouzdanog zanatliju. Znam ga sa odbojkaškog terena, gde smo se okupљali u pola deset, u pauzi za doručak. Komunikativan, otvoren, spreman za šalu, ubrzo je postao zaštitni znak dobrog razumevaњa u našem kolektivu. Od miљa smo ga zvali Gvožđe, što je on oduševљeno prihvatio. Ubrzo se našlo onih koji su u sebi otkrili ostatke nekadašњeg znaњa hemije i javila se nova, skraćena formula nadimka: Fe, što se, naravno izgovaralo u dahu EFE. Zdravo, Efe. Kako si, Efe? Serviraj, Efe! Efe, vidimo se u birtiji.
Efe je, kao i ja, bio član Partije. Povremeno smo se skupљali povodom Sastanaka. Najčešće je dnevni red bio jadan i bled; diskutovali smo, ćutali i skrivali poglede. Sala u kojoj smo se nalazili, ta jedna u kojoj smo se uvek i svi zatvarali, ponela je nečasno ali zasluženo ime Tikva. Efe, hoćeš li da daš sebi oduška u Tikvi? Hoću, ali zajedno! Vidimo se u tri u Tikvi, i sl.
A onda su se vremena promenila. Prestali smo sa jednoglumљem; imali smo kraći nastranački pluralizam, da bismo se skrasili u modernoj eu-ropskoj opciji, čiji se balkanski varijetet naziva višesraњačka demokratija. Rasturili smo se; ja sam i firmu promenio.
Prođe neko vreme, sretnem Gvozdena na ulici. Ave, Efe; kako si, u kojoj si partiji? SPsssst, kaže on. Šeret, kao i uvek, bi mi milo da ga vidim u starom izdaњu. Pitam ga za zajedničkog drugara Blaška. On mi izrecitova: Što se tiče Blaška, radi na tome da biografiju zataška. Ali on je kolporter, primetih ja. Ne više, reče drug Gvozden. Umesto toga, treba mu folportret od ugleda; postao je doktor nauka. Kako? Preko noći, reče Efe. Može li se od kolporata do doktorata, preko noći. Može, konstatuje Efe. Vidim, drug Gvozden se promenio. Malo ironiše; počeo da psuje; pravi igre reči.
Ne prođe ni mesec, sretnem Šarca. Dobar smečer iz onih odbojkaških dana. Žali mi se da mu je Efe iz čista mira opsovao majku. Ne mogu da poverujem! Zašto bi, on? Šta se to sa љudima događa? Pozovem Efea telefonom. Pa dobro, čoveče, šta se to s tobom događa? Smeje se i veli, ništa posebno, trenira drskost. Rutinska stvar. Čeliči se. Kako šef propagira. Nije ništa lično. Politička stvar. Ne ostavљa lične traume. Pozdravi me sa SRSsssssst! Pitam, je li rekao ćirilicom, ili latinicom? Ćirilicom, kaže. I sve u tome stilu.
Prođe još neko vreme. Jedno veče, ukљučim televizor i lepo vidim: okrugli sto. Na centralnoj poziciji, razbaškario se Gvozden. Ne može da se dođe do reči od њega. Voditeљ čupa kosu s glave. Rektor propao u fijoku od stola. Gvozden preti. Otvara dosijee. Pomiњe majke, strine i tetke. Poziva na boks-meč. Pљuje. Vadi pištoљ. Nisam imao izbora. Odmah pozovem Blaška. Znaš šta, počnem ja. Ništa mi ne govori, prekida me on. Sve sam video. Predloži! Moramo ga maći iz Glavnog odbora, procedim ja kratko. O kej, veli Blaško. Prihvaćeno. Blaško je melem na ranu, mislim dok nervozno šetam po stanu. Malo je takvih љudi koji te u momentu shvate. U takvim stvarima mora ići glatko ili nikako. Već su me zvali iz Centrale. Poruka je kratka: kako se brzo išlo od uličnog prodavca večerњaka do doktora nauka, još se brže može sići od doktora nauka do prodavca večerњaka na ulici. Pusti, vraga! Ipak je dobro biti doktor nauka, zakљučih. Dobro je umovao deda-Avram (ne onaj, nego moj deda): Pita je glasita, ali meso je meso…
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Ko ne podnosi sličnost, zaglibi u bezličnost.