Komentar za početak
Čeg se mudar stidi, tim se lud ponosi. (Ovo je samo agenda iz plana rada ludoga.)Zapisnuti!
MONSTRUM STUDENT
Ovog trinaestog septembra 2013 vijest je jasna: Čovek koji je osuđen zbog ubistva 77 ljudi u Norveškoj 2011. godine, Andres Bering Brejvik (34), primljen je na studije političkih nauka na Univerzitetu u Oslu.
To je onaj sluga imperijalističkog kapitalizma udruženog sa besprizornom crkvom hladnokrvno usmrtio 69 članova laburističke omladine. Bilo je još i nekoliko drugih leševa na ulici, da se Vlasi ne dosete. Bilo je to 22. Jula 2011.
Univerzitet je, vele izveštaji, bio u obavezi poštenog tretiranja Brejvika. Jašta je. Svi smo ganuti humanizmom vlasti: predsednik univerziteta Oslo Ole Peter Otersen rekao je da svi građani imaju pravo da stiču više obrazovanje. Jašta bre.
Pomolak tora, ali napuštenog
НАЗАД МАРШ
Слушам их како веле:
Свако нам добро желе;
Да нам се стада беле,
Да нам се роје челе,
Да прелива из саћа,
Да нам се жене браћа,
Да се дају селе,
Витке ко вите јеле.
Слушам их како веле…
Марш, фуњаре!
Марш, џукеле! (2х)
Слушам их да се туже
Како нас дан-ноћ служе;
Друже, хоће да пруже
Хлеба, соли и руже!
(Слаће од свиле уже
Кад нестане муже.)
Слушам их како се туже…
Марш, битанге!
Марш, лопуже!(2х)
Negantesima valja reći ne
Protoposlovice
Leksikoni nas uče da je poslovica sažeta formulacija iskustva. Bitno je znati da je ona izrikom i zaveštajna poruka. Obično se na nju gleda kao na jezgrovito opažanje prihvaćeno u tradiciji (dr Nada Milošević u Rečniku književnih termina, Nolit, Beograd 1986).
Kako su nastale poslovice? Zašto su se održale? Zbog čega su na glasu? Nastaju li i danas poslovice?
Bez obzira na brojnu literaturu, teško je poreći da ova pitanja kod nas nisu sasvim prevaziđena. Utisak je da zahtevaju dodatnu elaboraciju, naročito ono poslednje.
Veruje se da su mnoge poslovice autorski proizvod koji je vremenom prihvaćen kao prepoznatljiv narodni umetnički medaljon. Kroz istoriju, reference se zature i ostaju citati koji se, navodno, visoko kotiraju u matrici opšteljudskih vrednosnih stavova (setimo se poslovičnog zloslutnog upozorenja: Ko sudi, sudiće mu se.). Biva i ovako: Rečenice i stihovi slavljenih pesnika preuzimaju se kao poslovice (na primer, Njegoševo glasovito deseteračko uputstvo: Neka bude što biti ne može, koje je borbena crnogorska varijanta komentara hrišćanskog apologete Tertulijana Credo quia apsurdum).
Popularne su poslovice koje oslikavaju etički profil uglednika (Od glave riba smrdi). Među najčuvenije spadaju i one koje afirmišu mudrost malih ljudi (Ćutanje je zlato). Varijeteti su mnogi, ali su uvek u fokusu i poslovice koje su komentar istorijskih situacija. Pogledajmo samo kako je vešto skovan iskaz “Bolje grob nego rob“. Ovo dramatično upozorenje se prihvata kao način da se porazi sramota individualnog egoizma. (Očito, i njena inverzija može izraziti frustracije nekih skučenih vremena i potrebe nezanemarljivog broja podanika.) Postoje, dakle, i državotvorne poslovice. Njihova geneza je zanimljiva.
Državotvorne poslovice nastaju, po prilici, ovako. Bahati segmenti svite pri vrhu vlasti smisle za dnevnu upotrebu neku upečatljivu glupost (posebno uspele su, vidimo, apsurdne); detonacija te lingvističke bombe (koja počiva na dovoljno opštoj formulaciji neke akutne situacije te uspešno generiše željeni šok-talas) širi se u vremensko-prostornom smislu. Njenu verifikaciju snažno će podupreti ljudi od pera i komentatori, jer hoće i moraju; na kraju će narod nametnutu javnu kvalifikaciju svariti kao “mudru” poslovicu.
Dobar primjer te tehnologije je sve izvesnije na-naše-oči sazrevanje jedne bucmaste poslovice. Podanici neprestano slušaju, povodom Kosova (ali nije bitno): “Narod koji nema prošlost, nema ni budućnost.” Ništa neće pomoći ako samo odmahnemo rukom i rečenicu nazovemo običnim intelektualnim mlataranjem. U pozadini je napor da se sasvim konkretni državotvorni propusti i transparentna statusna nezajažljivost elite opravdaju poslovičnim nabojem naše kolektivne sudbine.
Centar kondenzacija ove “narodne mudrosti” je, može biti, u preambuli Ustava Srbije. Naime, tamo piše da građani Srbije donose Ustav “polazeći i od toga da je Pokrajina KiM sastavni deo teritorije Srbije”. To znači samo jedno: da je teritorija KiM večno srbijanska, jer je tamo njena prošlost (kolevka u simboličkoj ravni); u suprotnom, ne bi bilo budućnosti građana Srbije, što nije alternativa. Smisao insistiranja na definiciji sadašnjeg trenutka kroz prizmu spone budućnosti sa prošlošću takoreći je pravna obaveza najvišeg ranga. Zdušno i apriorističko odbijanje onog Ahtisarijevog plana samo je bilo prosta posledica poslovica…
Mnozina sada ponavljaju, jer moraju, tu rečenicu koja plasira kauzalno-posledičnu vezu juče-danas. Kao članovi Partije, kao Patriote. Jer nije lepo drugačije. Jer si inače unutrašnji neprijatelj. Idemo i na pleonazme: pod pogubnim si uticajem i Soroša i Čedonja (dva ih je mrska s tim nadimkom).
Svedoci smo faze formiranja protoposlovice iz magme političkog žargona. (Sam termin protoposlovica je složenica koja sadrži predmetak protos, što na grčkom znači najraniji, a bogami i najugledniji; moguće, poneki čitalac je složenicu shvatio kao “poslovicu koju rado koriste prote” – ni to tumačenje ovde ne želimo da osporimo.)
Usled dugog ponavljanja, protoposlovična “misao” će postati narodna mudrost. Skoro da je već zazvučala kao isfiltrirana činjenica bitisanja, bez obzira što je šuplje sve u njoj (ili baš zbog toga)!
Protoposlovice nastaju na ideološkim pijankama partijskih komiteta. Onda se nude narodu kao narodni proizvod – najvećma portparolaškim mehanizmima. Odabir prvih varijanti od kojih nastaju protoposlovice, fermentaciona jezgra nepomerljivih i nepomirljivih sudova, male su tajne narodskih, domaćinskih liderčića. Svakako, danas tu vidimo i uticaj “mladih lavova” u komitetima (tako zovu tu faunu!). Oni ponešto i čitaju, a znaju i da uključe kompjuter. Kad čitaju, čitaju hitove. Podvlače pojedine rečenice od kojih se može ispeći narodna mudrost.
Evo mogućeg scenarija nastanka protoposlovice “Narod koji zanemaruje prošlost, ne može računati na budućnost.” Neki obrazovani član Partije je, čitajući Suzanu Tamaro i njen roman Anima mundi (Megahit br. 106), uočio na strani 54 (Narodna knjiga, Alfa, 1997) sledeće reči:
“Izbrisao sam prošlost. Brišući je, poništio sam i budućnost.”
Podvukao je ovaj red, i duboko se zamislio. Kako on povazdan brine samo za naciju, ekstrapolisao je misao tako da se odnosi ne na sudbinu jednog pojedinca, što je bez veze, nego na srpsku naciju, što je seriozno i krucijalno. Tako je nastala ideja koja je saopštena šefu, a ovaj se opredelio za formulaciju koja glasi: Nacija koja nema prošlost, nema ni budućnost. Onda je ustao i krenuo na naredni sastanak; napravio je kratku stanku između dva svoja istorijska koraka, te riječ “nacija” ipak zamijenio širim pojmom “narod”. Ili je bilo tako nekako.
Kao što vidimo, odabir građe za pravi idiomatski naboj poslovice, ko i sam čin fuzionog paljenja pojmova u njenom jezgru, što podiže političku temperaturu, nije sasvim trivijalan postupak. Mučan je u svojoj banalnosti sav potonji njen aktivni život, a naročito kasniji njen kraj i izrežirani postupak umrtvljavanja do stadijuma hladnog patuljka.
Varijacije u tumačenju su moguće; ovako ili onako, jedno je sigurno – uskoro će naši đaci učiti u školama novu narodnu poslovicu. Biće vezana za Kosovo, uglavnom simbolično. A Kosovo će, pomoću ruskih stega, biti vezano za nas (riječ poslovica je ruskog porijekla). Ona će biti biser među biserima:
“Narod koji nema prošlost, nema ni budućnost.”
Ko sumnja, neka još jednom pročita: imamo iskaz kojeg krase notorni kvaliteti poslovice (Sprichwort, Proverb). Prije svega, vidi se namah da je to “rič odvijeka” (Menčetić). Nudi gotov zaključak. Ima rezigniranu primenu (svojstvo više nego poželjno). Zahtev nije dramatičan, ali opominje na važne obaveze.
Patriotske. One koje elita nameće neeliti.
Desi li se, a desiće se, da naši bardovi skloni asindetonici porade još malo na stilskom doterivanju izreke, te ostave tamo samo one najskuplje reči, dobićemo oblik “Bez prošlosti, bez budućnosti”. Kako ova forma, međutim, ima latiniziran šmek, neminovan je lingvistički kolaps na stadijum populističke parole:
“Prošlost – budućnost”.
Pomolak viteza
GARANATIRANJE
Vrsta posebno opake političke neiskrenosti. Partner da garanciju da će uslijediti prijekid vatre. Onda se naredi granatiranje, kad protivnik to najmanje očekuje, na bazi prethodnog obećanja. Garanatiranje nanosi teške gubitke. Posebno, ostavlja dodatni gorak ukus prijevare i dugotrajnog nepovjerenja. Izmislio? Garanatiram ti, nijesam!
Pomolak mišljenja
ZAPIS O DVA FIFIJA
Grofici Ziji se život nije mađarski skockao kako je zamišljala u svojim tinejdžerskim danima. Udala se brzopleto za nekog italijanskog fićfirića. Fićfirić je kicoš (mađ. fityfirity), a kaže se i vrtirep. Ubrzo je morala da emgrira iz paklenog braka. Otišla je iz Budimpešte u neko malo mjesto u Istri, da se osami i da vidi šta će donijeti vreme i mediteranska klima. O ovom detaljno pripovijeda Lajoš Zilahi u drugom tomu romana Ararat.
Grofica u jednom momentu svoje odiseje kupuje štene da joj prekrati dosadne usamljeničke dane. Nadenula mu je ime Fifi. (Imala je neke psihološke motive da ga nazove baš tako.)
Obezbedila je za Fifija sve što treba, kako može jedna plemkinja koja ne oskudeva. Korpu, ležaj, posudu za hranu, posudu za vodu; onda povodac, češalj, četku, gumenu kost, higijenske potrepštine.
Roman Ararat, saga o Dukajevima, pojavio se odmah posle Drugog svetskog rata, 1947 godine. Zilahijeva dela su bez zadrške prevođena kod nas, ne jednom. Zilahi je umro u Novom Sadu 1974.
Sada ćemo napustiti tužnu povest mađarske grofice i setiti se jedne dečje pesmice Dragana Lukića. Književnik Dušan Radović je visoko ocenio stihove na koje mislimo i uvrstio ih u Antologiju srpske poezije za decu.
Naslov pesme na strani 122 upravo glasi… Fifi.
Lukićev pas Fifi je vaspitan, čist, sa manirima. On je vlasništvo žene koja vodi računa o svim detaljima Fifijevog života. U šetnju ga vodi na uzici od svile. Fifi je sa noktima lila, ima mašnicu od tila. Vaspitava psa (Fifi, nisi slep). Razvija kod psa osećaj samosvesti (Fifi, ti znaš ko si). Zašto ne, gazdarica bi mogla biti grofica u izvesnim godinama. Takvih je bilo dosta posle raspada evropskih monarhija.
Pesnik Dragan Lukić je rođen 1928. U njegovoj biografiji piše: Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. Već početkom pedesetih godina uspešno piše dečju poeziju.
Kako se jedan Fifi ušunjao iz mađarskog jezika u nesrodni srpski jezik? Kako je vragolasto skočio iz proze u poeziju? To je čičak koji je zakačio tanku svilu naše pažnje onom oštrom kukom znaka pitanja. Odgovori nisu jako urgentni. Možda su i nebitni.
Bolje dva fifija nego jedan. (Foto: Fifijev kroki.)
Pomolak lisca
KNIN-ČORBA
Došao soldat (bazajući po krajinama u nedostatku rata) babi(ću) u okučane i iskao da mu da štogod da jede, a ona mu kazala da nema ništa u kući za jelo. Onda soldat reče:
– A ti mi daj barem lonac i malo vode da načinim knin-čorbu.
Baba mu to da, a on uzme bosanski lonac i metne u њega gvozdeni knin, pa nalije vode sa plitvica, izazove požarevac i metne nad vatru; kad se voda ugrije, a on zaište od babe slano i slankamen i baba mu da, te je posoli; kad voda uzavri, a on zaište malo korenice i kostajnice; baba mu da i to samo da vidi od čuda kakva će to biti knin-čorba, te saspe u onu vodu i zamete; stavi i šaku grahova; potom zaište jajce, te i њega razbije u onaj skrob; onda zaište još malo maslenice te ono zamasti, pa onda skine s vatre i knin izvadi, zafrљači ga da mu se ni traga ne zna za vjeki vjekov, a pomiњaće se kao KЊIN.
Onda je narod kusao knin-čorbu, a soldat ne.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Pokušavamo da uspostavimo vezu sa našim vremenom upornim dozivanjem: Oj, tempora!? Oj, more?