Komentar za početak
Od inata nema goreg zanata. (Nejasno; a legendarni srpski inat?)Zapisnuti!
PRANJE USANA
Kažu da je misionarstvo bijelog čovjeka u Americi podrazumijevalo da se sapunom isperu usne Indijanca koji je (krijućke) progovorio maternjim jezikom.
Možemo se zgražavati nad tom vrstom okrutnosti siledžija. Ali je misionar uvijek isti, i svuda isti. Ako je za deset godina nestalo sto hiljada deklarisanih Crnogoraca u Crnoj Gori i nestalo sto hiljada deklarisanih Crnogoraca u Srbiji – vi mislite da pravoslavni misionari nijesu sposobni da nam peru usne? Vi to mislite samo zato što nas zovu braćom?
Od 1991. do 2003. povećao se broj Srba na popisu za oko 150 000. Porast svakako nije rezultat povećane seksualne živahnosti umantijašenih pravoslavaca.
Pomolak tora, ali napuštenog
БАНДЕРИЉ-ЕРО С ОВОГА СВИЈЕТА
Не видимо Тореадора,
Не излази из чадора.
Зна се ко коси а ко воду носи:
Око нас су бандериљероси.
Меркају, њуше, чешу, траже
Да начепе, да убоду, да раздраже.
Наши шпанци далеко виде:
Без банде риљероса нема кориде!
Negantesima valja reći ne
Mitingaš Vuk Mićunović
Sve mi se češće čini, ovo je vrijeme da intelektualci Crne Gore učine naredni podvig. Da se založe protiv svakodnevne nedolične eksploatacije Njegoša i njegovog djela. Da kažu: dosta. Da upozore: ozbiljna crnogorska kultura je locirala velikog pjesnika u panorami baštine, i idemo dalje. Da upozore: stop orgijanju samozvanih mudrijaša na sajmu deseteračkih sentencijadâ. Da omeđe šta je nauka i kritika o Gorskom vijencu, a šta puste govorancije i zlehuda pisanija o Njegošu, i okolo Njegoša; Da zatraže: onaučenje i uozbiljenje njegošologije. Da se drastično prorijede manipulatorski simpozijumi na kojima činodejstvuju portparoli i arhilažovi stranaka i eparhija, nazdravičari plemena i romatičarski nacionalistički padavičari. Jer inače: mi retardiramo u tinejdžersko bubuljičavo samočešanje gdje nam drugi poručuju da nas svrbi. U simboličkoj ravni, oceubistvo (sit venia verbo!), rekoše, preduslov je odrastanja i sazrijevanja potomaka.
Šta bi se time dobilo? Da ne može svaka šuša svakih pet minuta da se javi za riječ, čučeći iza ovog ili onog Njegoševog citata. Zašto ja te čučavce koji znaju da govore samo kroz buđavi samoproglašeni filter citata iz Gorskog vijenca zovem šuše? Pa to su oni isti, danas nešto stariji ali ne zato i mudriji ljudi, koje smo zapamtili iz školskih klupa kao ordinarne neznalice; nikad ništa suvislo nijesu zaključili o književnom stvaralaštvu crnogorskog pjesnika; nijednu zanimljivu analizu nijesu napisali o vrijednostima Luče mikrokozme; nijedan ezgakno naglašen citat nijesmo čuli iz njihovih usta – vrteli su samo tri ili četiri dvostiha iz Gorskog vijenca, i to nedovoljno akuratno; cijele godine vukli su jedinice iz književnosti i maternjeg jezika, a dvojke su im poklanjane 15. juna; znojili su se od danas malo eksploatisanih Njegoševih termina, kojih je desetak na kojoj bilo stranici; za boga živa nijesu shvatali već prvi stih “viđi vraga su sedam binjišah”, a najuporniji, u očaju duše svoje, stizali su najviše još do jedanaestog stiha “Zloga gosta Evropi Orkana!”. I, ni makac! Ovo je bio njihov domet i njihova noćna mora. A danas?
Ti isti ne daju Njegošu počinuti. A uvijek je u pitanju samo zloupotreba. Galame na trgu, nose parolu “što su naše gore umučale”. Idu da brane most, ističu Njegoševu sliku. Stavilo ga za poslanika, mudruje iza mikrofona “ćud lisičja ne treba kurjaku”. Izabralo ga da predsjedava na seminaru, predlaže zaključak “puče kolan svečevoj kobili”. Platilo ga da krvometi po selu, pjeva iz mozga “ne bojim se od vražjega kota…”. Svetosavski igumanski marš po transverzali Berane-Nikšić ide po taktu deseteračke, njegoševski garnirane koračnice. Okamenili su viziju svekolikog svijeta na srpsko-turske antinomije.
Najviše su se zalijepili za stih “neka bude što biti ne može”. Deset ovih kontroverznih slogova odmetnulo se iz celine teksta i danas pluta po Crnoj Gori i šire kao parola svakoga i za svašta. U njoj je više iracionalnosti nego što može jedan skroman stanovnik da izdrži. Kad iščupaš ciglu iz fasade, nit je fasada više otmena, nit ona cigla čemu vrijedi. I ovaj stih sam za sebe, kojim zamahuje ko hoće i kako hoće, postao je ćepanica koja nas tu i tamo mlatne po glavi. U opticaju od jutra do sjutra, stih se premetnuo u kostur svoga apsurda. Na kraju se pitamo, kako nešto može biti ako ne može biti? I zašto bismo željeli da bude, ako ne može da bude? I koji je naš interes u toj nadnaravnoj ujdurmi? Treba vratiti odlomak cjelini, a cjelinu staviti u biblioteku, a biblioteku čuvati u školi. Pa profesori i đaci neka analiziraju slojevitost i dubine umjetničkog djela, na slavu Njegoša i ponos našeg življa.
Pogledajte! šta su neznalice učinjele od 519. stiha: “a ja zebem od mnogo mišljenja”. Opravdanja za svaku površnost. Izgovor za poslednjeg zvijuka. Pokriće za bilo koju nedoslednost. Javni opticaj tog krika van okrilja atmosfere iz koje je odlepršao napraviće od Mićunovića mitingaša kojemu je istekao rok upotrebe. Ima u Gorskom vijencu još nekoliko sličnih izjava kojima je pripisan značaj kvazisentence; neznalice su ih, nepogrješivim njuhom za štetu, podvukle crnim flomasterom, istrgle iz djela i bacile u etar, niz štampu, u brzake interneta. U tom smislu, dobar je primer i ona raspojasana rezignacija “ko razgađa u nas ne pogađa”. E vidimo kako naši prvoloptaši poentiraju!
Neuki trkopišački citatolozi nas u stid ugone. Delikatno čeljade da u zemlju propadne. Ko misli dobro Njegošu, više ne laprda po sokacima žvaku “do istrage njine ali naše”; niti upozorava “da krstimo vodom ali krvlju! Trijebimo gubu iz torine”. Kao i u svakom drugom umjetničkom djelu, u Gorskom vijencu, po holografskom principu: dio nosi bitne informacije o cjelini ali sa smanjenom rezolucijom, sa mutnijom slikom; fraktal ima simetriju makroskopske arhitekture ali ne smije izgubiti interakciju sa susjednim elementima, niti svojstva konotacije. Neznalice o tom ne mogu ništa znati i odstranimo ih iz majstorske radionice!
Po nalogu, Njegoš je grubo iščupan iz ondašnje istorijske epohe. Politička operacionalizacija počiva na utiskivanju novih sadržaja u pojmove stare više od vijek i po. Tako se dobija obmana koja ima svoj slikoviti analogon u postupku nabijanja šapke Živojina Mišića na nabreklu tintaru jednog bosanskog samozvanog generala. Prevara je naravno vidljiva, ali to nije sve – trebalo bi falsifikatore lišiti logističke podrške. Da apsurd bude potpun, provijant doturaju snage koje su juče glasale za Aljkavog Predsjednika (na engleskom: Slob = aljkava osoba; vidjeti Morton – Benson englesko-srpskohrvatski rečnik, Prosveta, Beograd 1987.), a danas prave koaliciju sa onima koji su glasali protiv tog njihovog idola (trenutnog Haškog uhapšenika). Dakle, individue takvog prevratničkog sklopa nama ovdje tumače, na primjer, moderni smisao pojma poturčenjaštva!! Oduprimo se toj zamjeni teza koja unosi zlu krv među građane Crne Gore! Njegoš je značajni crnogorski pjesnik kojeg crnogorski intelektualci (prije svega) moraju odbraniti od golotinje ulice i prostakluka međustranačkih bitaka. To što mutivode igraju i na kartu evidentnog nagomilavanja funkcija kod Njegoša (književnik, vladar, vladika), neka bude dodatni motiv da mi sami raščišćavamo šikare naše istorije, ne blateći nepotrebno i samu teoriju književnosti.
Mučne dihotomije crnogorske države iz prve polovine devetnaestog vijeka nijesu one iste koje se danas pokušavaju udahnuti u naša pluća. Posebno, umjetničke istine nemaju snagu dnevno-političke feljtonistike – tog identiteta nikad i nigdje nije bilo. Zato, onaj koji je Gorski Vijenac ubacio u same izvore smutnji, a Njegoša delegirao za Garašaninovoga sekretara, čini prvorazredni poganluk, i zna šta čini. Smognimo snage da taj virus konfiniramo i razorimo mu genetski kod.
Razgovarajmo o savremenicima; o stvaraocima oko nas. O mladim književnicima i novim svijetlima na kulturnom poligonu. Njegoš je već u enciklopediji. Tamo mu je najbolje. Njegov je slučaj apsolviran. Tu više nema šta da se podgrijeva. Ne osvrćimo se olako. Idimo dalje.
Pomolak viteza
KOR MILO
Kormilo je uređaj za upravljanje lađom. Kaže se, s rukama na kormilu lađe. Figurativno, kormilo znači vođstvo. Kaže se, on je za kormilom države. Ovo preneseno značenje je posebno interesantno. Riječ kormilo zvuči ubjedljivo, jer se lijepo čuje slog milo. Stvar je uznaprijedovala u Crnoj Gori, gdje se u stvari pojavila verzija kor milo. Bukvalno, riječ sugeriše da je upravljačko mjesto, bilo gdje a prije svega u državi, srcu milo (kor, od latinske riječi cor, srce). Ne možemo se oteti utisku da su novu riječ prije svih, i zdušno, propagirali – iz dnevnopolitičkih razloga – pripadnici jedne tamošnje proslobodanske partije; svakom su zgodom voljeli da napišu kor Milo, sa evidentnom optužbom za zloupotrebu na jednom konkretnom rukovodećem položaju.
Pomolak mišljenja
PREDVIĐANJA I PREVIĐANJA
Čitamo tekstove na internetu. Slušamo izveštaje na radiju. Prelistavamo štampu. I ne razumemo! Konfuzija nije posledica jezičkih teškoća. Naša patnja je više alpinistička – ne uspevamo da se popnemo uz glatku liticu besmisla. Nudimo dva sveža primera.
Primjer 1 Medijska kuća B92 nam objašnjava šta se desilo na današnji dan:
Petnaestog maja 1945. nemačke trupe napustile su Jugoslaviju u Drugom svetskom ratu. U četvorogodišnjem ratu poginulo je 1.706.000 ljudi, a zemlja je porušena i opustošena.
Da pojasnimo atmosferu koja se čitaocu sugeriše ovom informacijom: Nestašni turisti iz Nemačke veselili su se neko vreme u Beogradu i svuda okolo. Jugend je preterala sa konzumiranjem alkohola. Neki inventar je stradao, bilo je i porušenih objekata, pa i mrtvih telesa. Kad su shvatili da postaje neprijatno, rešili su da se bez dodatne pompe vrate u Nemačku. Počinjala je i radna nedelja, možda. Tek, napustili su naše krajeve. Začudili su se da je na Balkanu ostalo bez života više od milion ljudi. Mrtvi su počeli da zaudaraju, nije više bilo lepog provoda. Idemo dečki. Leševi i šut na napuštenoj pozornici? Neko će već da počisti scenu.
Trebalo je dati ovakvu odlučnu i konciznu, moralnu informaciju:
Petnaestog maja 1945. definitivno su poraženi na jugoslovenskom tlu njemački okupatori i njihove zločinačke sluge. Partizanska narodna vojska, u okviru antifašističke Alijanse, protjerala je i poslednjeg hitlerovca iz naše domovine. Granula je sloboda poslije četvorogodišnje naporne oslobodilačke borbe. Okupator je prouzrokovao masovne pogibije, veliku patnju i enormna razaranja. Smrt fašizmu – sloboda narodu.
Primjer 2 Elitni autor uticajnog dnevnika „Danas“ iznosi svoje mišljenje povodom nasrtaja peticionaša na status teorije evolucije u našim školama. Pošto je (korektno) ponovio da ostaje privržen crkvenom nauku koji se zove kreacionizam („čvrsto verujem da je ovaj svet i čoveka u njemu stvorio Gospod Bog), dosledno ali i pomirljivo zaključuje:
Školskih planova i programa što se tiče, ostajem pri stanovištu da u njima treba da budu zastupljene i kreacionistička i evolucionistička teorija, pa neka đaci biraju koja im bolje odgovara.
Da pojasnimo atmosferu koja se čitaocu sugeriše ovim stavom: Što god ko izjavi, jednako je vredna ponuda na švedskom stolu post-istina. Kreacionizam je, kao i darvinizam, tek jedna teorija. (Ali verski stav nije teorija, već skup dogmi. Teorija je skup uvida u istinitost pojave, uvida koji se podvrgavaju kriterijumima naučnog metoda.) Nauka ili nauk o nečemu – čovječanstvu je potpuno svejedno. Đaku treba prepustiti da odluči da li je Zemlja lopta ili ploča. Ignorišimo fakt da nauka može da predvidi moment pomračenja Sunca (koristeći zakon gravitacije), i da izračuna starost stijene u zemljinoj kori (koristeći zakon radioaktivnog raspada). Crkvena previđanja jednako su valjana kao i savremena naučna predviđanja.
A očekivali smo (sa dosta valjanih razloga) da savremeni, obrazovani intelektualci stanu iza ovakve edukacione politike:
Školskih planova i programa što se tiče, ostajemo pri stanovištu da u njima treba da bude zastupljena evolucionistička teorija (koja počiva na naučnom metodu). Đacima treba reći da je kreacinistički stav jedan davno prevaziđeni vjerski nauk u neskladu sa dobro utemeljenim naučnim činjenicama. Civilizacijski napredak ne sledi iz biranja stanovišta koja pojedincu bolje odgovaraju, nego iz kolektivnog, školskog opredeljenja za znanja koja su bliža, i sve bliža istini. Smrt nauku – sloboda nauci.
Pomolak lisca
KAKO SE RADIKALIO ČELIK
Gvozden je bio fin, pristojan čovek. Stakloduvač u radionici jednog naučnog instituta, važio je za pouzdanog zanatliju. Znam ga sa odbojkaškog terena, gde smo se okupљali u pola deset, u pauzi za doručak. Komunikativan, otvoren, spreman za šalu, ubrzo je postao zaštitni znak dobrog razumevaњa u našem kolektivu. Od miљa smo ga zvali Gvožđe, što je on oduševљeno prihvatio. Ubrzo se našlo onih koji su u sebi otkrili ostatke nekadašњeg znaњa hemije i javila se nova, skraćena formula nadimka: Fe, što se, naravno izgovaralo u dahu EFE. Zdravo, Efe. Kako si, Efe? Serviraj, Efe! Efe, vidimo se u birtiji.
Efe je, kao i ja, bio član Partije. Povremeno smo se skupљali povodom Sastanaka. Najčešće je dnevni red bio jadan i bled; diskutovali smo, ćutali i skrivali poglede. Sala u kojoj smo se nalazili, ta jedna u kojoj smo se uvek i svi zatvarali, ponela je nečasno ali zasluženo ime Tikva. Efe, hoćeš li da daš sebi oduška u Tikvi? Hoću, ali zajedno! Vidimo se u tri u Tikvi, i sl.
A onda su se vremena promenila. Prestali smo sa jednoglumљem; imali smo kraći nastranački pluralizam, da bismo se skrasili u modernoj eu-ropskoj opciji, čiji se balkanski varijetet naziva višesraњačka demokratija. Rasturili smo se; ja sam i firmu promenio.
Prođe neko vreme, sretnem Gvozdena na ulici. Ave, Efe; kako si, u kojoj si partiji? SPsssst, kaže on. Šeret, kao i uvek, bi mi milo da ga vidim u starom izdaњu. Pitam ga za zajedničkog drugara Blaška. On mi izrecitova: Što se tiče Blaška, radi na tome da biografiju zataška. Ali on je kolporter, primetih ja. Ne više, reče drug Gvozden. Umesto toga, treba mu folportret od ugleda; postao je doktor nauka. Kako? Preko noći, reče Efe. Može li se od kolporata do doktorata, preko noći. Može, konstatuje Efe. Vidim, drug Gvozden se promenio. Malo ironiše; počeo da psuje; pravi igre reči.
Ne prođe ni mesec, sretnem Šarca. Dobar smečer iz onih odbojkaških dana. Žali mi se da mu je Efe iz čista mira opsovao majku. Ne mogu da poverujem! Zašto bi, on? Šta se to sa љudima događa? Pozovem Efea telefonom. Pa dobro, čoveče, šta se to s tobom događa? Smeje se i veli, ništa posebno, trenira drskost. Rutinska stvar. Čeliči se. Kako šef propagira. Nije ništa lično. Politička stvar. Ne ostavљa lične traume. Pozdravi me sa SRSsssssst! Pitam, je li rekao ćirilicom, ili latinicom? Ćirilicom, kaže. I sve u tome stilu.
Prođe još neko vreme. Jedno veče, ukљučim televizor i lepo vidim: okrugli sto. Na centralnoj poziciji, razbaškario se Gvozden. Ne može da se dođe do reči od њega. Voditeљ čupa kosu s glave. Rektor propao u fijoku od stola. Gvozden preti. Otvara dosijee. Pomiњe majke, strine i tetke. Poziva na boks-meč. Pљuje. Vadi pištoљ. Nisam imao izbora. Odmah pozovem Blaška. Znaš šta, počnem ja. Ništa mi ne govori, prekida me on. Sve sam video. Predloži! Moramo ga maći iz Glavnog odbora, procedim ja kratko. O kej, veli Blaško. Prihvaćeno. Blaško je melem na ranu, mislim dok nervozno šetam po stanu. Malo je takvih љudi koji te u momentu shvate. U takvim stvarima mora ići glatko ili nikako. Već su me zvali iz Centrale. Poruka je kratka: kako se brzo išlo od uličnog prodavca večerњaka do doktora nauka, još se brže može sići od doktora nauka do prodavca večerњaka na ulici. Pusti, vraga! Ipak je dobro biti doktor nauka, zakљučih. Dobro je umovao deda-Avram (ne onaj, nego moj deda): Pita je glasita, ali meso je meso…
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Jesu li to mutacije mutave generacije? U nadzemnom podzemlju mnogo levorukih ljudi...