Komentar za početak
Odkud sam se nadao da me sunce ogreje, odonud me led bije. (Dvosmisleno. Kako iz ovog postići da se ne odnosi na Rusiju?)Zapisnuti!
MOJ OTAC
To se redovno događalo subotom. Otac iskreno i veselo predloži mojoj majci da pođe na zabavu (igranku) u zadružni dom u Budimlji, da prošeta, čuje priče i vidi se sa narodom iz sela. Ona bi rado prihvatila predlog – relaksacija na kraju porodične radne nedelje, na toj jednoj vrsti lokalnog druženja i zabave.
Brzo bi uzela čistu haljinu i novu šamiju. Sa njom je redovno išla i očeva sestra, moja tetka, koja bi pred veče došla sa Babina da se vidimo i da prenoći. Ali bi povele i mene, na moju veliku dječačku radost; još je bilo rano za krevet. Radoznalo sam ‘snimao’ svijet odraslih.
U velikoj Sali zadružnog doma omladina je plesala. Standardni “bend” su činili harmonikaš i violinista, ponekad uz pomoć frulaša. Igrala su se i kola: sitna i crnogorsko narodno oro. Puno utisaka za dva sata druženja i posmatranja. Ali drugi put o detaljima ovog zanimljivog folklora. Naumio sam da ispričam nešto o ocu.
Dok bi mi polazili, otac bi već razgrnuo po kuhinjskom stolu neke svoje sveske. Bile su pune kratkih zabilježaka, a na svakoj stranici su se ređali neki spiskovi. Na primer, spisak: vade; redoslijed navodnjavanja parcela. Na primer, spisak aktivnih boraca za vrijeme drugog rata, počev od septembra 1943. pa dalje. I slično… Koristio je i listove A4 formata, sa blagom plavom nijansom, koji su bili ispresijecani vertikalnim i horizontalnim, jedva vidljivim linijama – taj papir smo zvali “Visoki karo”, i tamo je otac unosio one najduže spiskove koje je, zamišljen i namrgođen, više puta prepravljao i prepisivao.
Oko deset sati mi se vraćamo, raspoloženi, ja redovno glibave obuće, i pričamo glasno, prepričavamo što smo viđeli i čuli. Pas Ćako bi nas sačekivao čak kod Cklada.
Još s vrata pogledao bih na radni sto. Otac i dalje zagnjuren u spiskove, zamišljen ali ne i zabrinut; poneko ime je precrtano, neko dodato; umetnuti komentari.
Jednu sitnicu sam zapazio: jedinicu je redovno pisao sa tačkom iznad. To mi je bilo zabavno, glasno bih se smijao – u školi smo svi pisali bez te čudne levitirajuće tačke, Jednom sam oca zapitao, pa šta to treba da znači? On je pomirljivo izustio samo svoju čudesnu uzrečicu “koga?” – ali nikad nije prihvatio moju arogantnu sugestiju. Iduće subote dolazili su novi spiskovi, ponovo od broja jedan sa tačkom nad glavom. Ali i to ću da ostavim za neki budući zapis.
Kao momčić već zapamtio sam priču o očevom teškom ranjavanju u decembru 1941. Komšija ga je pozvao da izađe na vrata kuće, da mu nešto kaže. Otac je otvorio vrata, držeći za ruku moju dvogodišnju sestru Vinku. Vidio je pred sobom Čukića koji je uperio pušku kragujevku u očeve grudi. (Mnogo godina potom pričao je: vidio sam crno grotlo cijevi i zurio u rupu.) Zlotvor je opalio samo jedan metak – sa te distance se ne promašuje. Otišao je ubica mirno putem prema Šeru. Otac je ležao u lokvi krvi, majka je zakukala, a Vinka vrištala. Razlozi za ubistvo su bili banalni: Otac je partizan, a ubica talijanski kolaboracionist. Formalno, ubistvo je osveta za atentat na plemenika Čukića, koji je bio marionetski predsjednik okupirane opštine Berane. (Pleme je ofrlje donijelo odluku ko je mogući ubica i označilo metu; faktički, Miko nije pucao, iako je bio u partizanskoj četi, atentator je bio vižljasti i spretni Vojo Maslovarić sa Mašta, koji je potom poginuo u borbama za oslobođenje u Bosni i proglašen za narodnog heroja.)
Čudesnim spletom okolnosti Miko je ostao živ posle višemjesečne agonije, neurednog liječenja i napornog skrivanja od kvislinga.
Nikad nijesam osjetio kod oca da je imao trajnu traumu sjećanja na ovaj događaj, opreznost u kretanju, osvrtanje ili promjenu planova i putanja. Išao je nenaoružan. Bez vidnih simptoma straha od još jednog pucnja. A omraze u selu nijesu bivale manje i nikad nijesu presahle, pa do dana današnjeg – čini mi se.
Ne shvatam: veselo društvance dolazi sa priredbe ili igranke; pritiskamo kvaku, ulazimo. Vrata nezaključana. Na prozorima nema kapaka. A otac spokojno inovira spiskove.
Kako je moguće da se ne osigurava baš ni na koji način od nekog novog atentata iz duboke pomrčine? Ta je pomisao bila daleko od njega. Tvrdo je vjerovao da je sa završetkom rata prestao i svaki lov na ljude, da nema više podjela i pizmi. Često je išao pješke, uvijek pješke, do Babina kod sestre, svakog dana do radnog mjesta u gradu; bez žurbe, bez panike, škrto pozdravljajući poznate i nepoznate. Noću i danju, ljeti i zimi, kad je suvo i kad su povodnje.
Mi djeca smo rasli u atmosferi totalnog spokojstva. Bez ikakve ideje o podlosti u okolini, o snivanju osvete tu, bukvalno iza ćoška.
Njegovo praštanje pokušaja ubistva i gušenje straha od zlih ljudi koji snuju svoje tokove prava i pravde do danas je ostala za mene najjarkija crta u karakteru moga oca – uzvišena i časna, a vazda nedokučivo misteriozna u mom duhu do staračkih dana.
Ko zna? ona tačka nad jedinicom možda je nagovještaj metka, ipak neki simbol mogućeg belaja koji se krije u zamršenim mrežama lokalnih zemljišnih, imovinskih ili ideoloških spiskova?
Pomolak tora, ali napuštenog
И ОВАЈ ЗНАМЕН ЗЕМЉЕ СРБИЈЕ
Усред једног дичног града,
Крај сокака од Ивеше,
Стоји стара трошна зграда
(сјајан знамен из културе!)
Која једном давно беше
Дом песника, барда Ђуре.
Истрошена ћеремида,
А прозори заковани.
Пукотина преко зида
Двапут дубља него лани.
Јер у доба Јакшић Ђуре
Не бејаше беомала,
Не бејаше арматуре –
Преко мере беше кала.
Дрво труло, зид се круни.
Поцрнела зјапе врата.
На тавану још се буни
Дух сликара од заната.
Када прођем крај капије
Око влажи, срце бије:
Видим Ђуру како пије
Љуту прошлост Шумадије.
Гледам камин: тама гори.
Нахерени, црни рог
Сенку крије, она збори:
Не да ђаво, не да бог.
Хоћемо ли тужног Ђуру
Још једанпут као канту
Износити на тортуру:
Шутирати у Сабанту?
Крагујевац,
Март 1993.
Negantesima valja reći ne
Nikao cvijet iz baljege
Uviđavno čeljade ne može bez velikog štrecanja zaviriti u tumuše istorije. Ovo stoga što se najčešće dešava da se autentična slika prošlih zbivanja veoma razlikuje od sadašnjih miraža uokvirenih mitskim pozlatama. Inkompatibilnost mita i istine, na veliku žalost, toliko je frekventna i toliko nedelikatna da prijeti uništenjem našeg samopoštovanja. Skrušeno jadikujemo baštineći dva oprečna suda! Evo pogledajmo:
Ono što je bilo evidentna manifestacija kolektivnog kukavičluka, zapamćeno je kao mudra suzdržanost; egzemplarni nevaljaluk prepričava se u porodici kao humanitarni podvig; klasični zločin knjiži se kao neophodna predostrožnost; pljačka je poistovjećena sa slobodarskim porivima; paljenje kuće i ubistvo čeljadi, od odojčeta do šlogiranog sungulata, akt je, je li, odbrane svete vjere; proćerivanje tri sela ispada nacionalni prioritet; konfiskacija tuđe imovine ne ispadne ništa – nije vrijedno spomena.
Ako bismo pošteno preispitali lik i djelo predaka koji su, po legendi, svijetla znamenja naše istorije, pitanje je bi li od našeg šepurenja ostalo išta više od sjećanja na kolekciju dosadnih brukâ. Vidiš da je ova veličina pljačkala puke siromahe, sve sa blesavim ciljem da poveća svoju ionako veliku imovinu; vidiš da je onaj junak zapalio majku sa đecom u ubogoj njihovoj rodnoj kućici; vidiš da se otmjena ljuba nacionalnog prvaka zakitila opljačkanim nakitom; vidiš ogavnu korupciju; vidiš kretenski karijerizam; vidiš pomahnitalo vlastoljublje; vidiš što ne smiješ da ispričaš, niti samom sebi u osami da priznaš.
Vidiš kontinuirano davanje obraza za guzicu koje potomci verifikuju kao časno trajanje po neupitnom principu “vazda svoj na svome”. Jeste:
što god pohvališ iz nacionalne istorije, činiš to na sopstveni, ne mali rizik. Koje god ime pomeneš u pozitivnom kontekstu, sjutra ćeš se kajati. Koju god bivšu akciju preporučiš, rehabilitovao si dobar dio rasnih nitkova.
Tako, brbljivost nas teško košta. Pitaju nas, šta reče? Znaš li, mrčo, šta se iza toga krije? Izgleda samo ti nijesi čuo za ono? Jesi li pođetinjio, kad ti je ovo tvoj izbor? Đe si rastao? Đe to ima? Koje ti to čitaš knjige? Džabe si se školovao…
To ne znači da ćeš ćutanjem obezbijediti svoj lagodan položaj. Prije ili kasnije polagaćeš račune, što se nijesi izjasnio po tom i tom pitanju. Dobro smo gledali, nijesi bio na ovoj strani. Sve smo prelistali – ti ništa o onome! Tu nedostaje tvoj potpis! Zadovijek!
Pa ipak, naša pozicija kada je riječ o prošlosti nije tako beznadežna. Mora se pribjeći parcijalnoj afirmaciji parcijalnih učinaka. Vidimo: zahtjev za nedodirljivim integritetom bilo čije biografije, pretjeran je. Integralno konzumiranje prošlosti ubija nam apetit; jestivost svega i svačega nikud ne vodi i moramo liječiti tu vrstu alavosti. Ali opet, negiranje svega ostavlja nas zimomorne i pometene na vjetrovitim pustarama istorije.
Čini se da u djelatnosti pojedinih istorijskih ličnosti ima pregnuća koja se mogu podržati. Stajući iza uočene ideje, ne mislimo da operemo fleke nesojstva sa džamadana te persone. Namjera je na sasvim drugoj strani. Afirmativne tirade vezane za segmente riječi i djela nekog iz ranijih vremena prilažu se zbog omladine, zbog dana koji nailaze. Nekako se moraju pozlaćivati vrijednosni sistemi zajednice. Ideje iz prošlosti, za koje nam se čini da se mogu reparirati i preporučiti, ne smijemo zaboraviti ili prećutkivati uz izgovor da ih je i autor, onda, ovako ili onako, nedosljednošću, okaljao. Ako smijem reći, na planu morala nacije, valja primijeniti vrijednosni ključ koji, koliko razumijem, u poslovima književnosti zastupaju mudri i odmjereni: umjetničko relevantna kreativnost pojedinca ne mora (ne treba) da se pokopa u bezdanu jamu zaborava (ali i da se ne slavi čudovišno pompezno), samo zato što biografija književnika obiluje i zaista odurnim ideološkim bazdom (nacizma, na primjer). Postoji klica kreativnosti, dakle, koja zaslužuje da ostvari svoj genetski zapis, a roditeljska posteljica će i onako da gnjili i trune. Ponegdje se čuje i ovako: nikao cvijet iz baljege.
Možda je pogodan primer za ilustraciju onaj koji je Crnogorcima svakako blizak: vojvoda iz Kuča, Marko Popović, sin Miljanov. (O savremenicima sudiće neko još nerođen.)
Ima nekoliko mladih crnogorskih istoričara i polemičara koji istražuju, znaju i iznose bez zazora “istinu po sebi” iz prošlosti Crne Gore. Mi pozdravljamo tu pojavu; vrlo je dobra njihova spremnost da razmite našu prošlost. Čuli smo jasno od njih ono što smo slutili: vojvoda Marko, a on je samo jedan od mnozine , ne može biti amnestiran od mana kao što su žudnja za vlašću, “neobjašnjiv” porast ličnog bogatstva u godinama dok je bio visoki državni službenik, dvoličnost, štreberstvo uz primjere neblagorodnosti koji se direktno kose sa, njime javno proklamovanim, principima etičnosti. Sve to stoji i ne smije biti zatureno: torba naših tereta je prepuna, ali je ne skidajmo sa umornog ramena ni za trenutak.
Ali u evaluaciji tegobne duše njegove, koja je kompleksna i protivrječna duša čovjekova, naići ćemo na jedno biserno književno djelo (Primjeri čojstva i junaštva) i na upotrebljiv, izazovan moralni princip (Princip čojstva i junaštva).
Primjeri čojstva i junaštva književno je djelo koje čini čast crnogorskoj pisanoj riječi, kako god tu knjigu pogledali i u kojigod period čitaoca situirali. Izborom tema, namjerom i elaboracijom, autor je ostvario pun pogodak. Tamo su tekstovi koji univerzalnošću jedne etičnosti na nekoliko mjesta hoće da nadmaše (bogme) mnoge stranice Gorskog vijenca.
Pokušaj da se etika Crnogoraca sagleda kroz dihotomiju čojstva i junaštva, vrijedan je pažnje. Bez obzira koliko je to originalan poduhvat, činjenica je da ima odjeka u našoj sredini, da je prihvaćen kao moguć, mada zahtijevan odgovor na dileme ljudskosti i slobodarstva i sada i ubuduće.
Ovdje je, vidimo, riječ o poslovima cijeđenja, a to je jedini proces koji ima smisla kada se obaziremo na prohujala vremena. Mutljag istorije neka ne prođe kroz filter ovih dana. Pogledajmo koliko je, i za što, upotrebljiva frakcija koja se destilisala kroz naša najčistija htijenja. Taj bistri miomirisni, opojni koncentrat prošlosti čini se da će dati svježinu sjutrašnjeg dana. Trunje, smrdljivi polutrulež, rđa, bazda, otpad, gadež svake vrste – ne prenosi se u novi život; tu vrstu otpada već ćemo i sami, našim životima, sopstvenim akcijama dovoljno izdašno generisati i ostaviti svojim potomcima, na iskušenje: što sa njim? Ništa, svo to đubre u mutnu Maricu!
Prema tome, rast kristala (pravilnih, uzbudljivih, čistobojnih, otpornih, naočitih) iz svakojake džibre istorije je jedino o čemu govorimo. U vrijednosni sistem naših i sjutrašnjih dana valja ugraditi to nasljeđe sa Meduna i nadziđivati našim materijalom taj princip čojstva i junaštva. Izdržljiv je to temelj.
Ne dižemo spomenik umrlim ljudima. Oplemenjujemo ambijent za život danas, a to će reći misli su nam usmjerene duž pozitivne ose nedokučivog i strašnog Vremena.
Pomolak viteza
LIBERTI BALAST
Ličnost iz balkanskog horora koji je sniman kod nas. U poznatom djelu svjetske kinematografije, postavlja se pitanje ko je ubio napast zvanu Liberti Valans; ubicu, oslobodioca građana od zla, doživljavamo kao heroja. U domaćem proizvodu, pak, Liberti Balast stalno postavlja pitanje, ko se to sprema da ga ubije? Sve vrijeme drame monstrum je živ, a građani strepe za ne budu optuženi. Niko nije heroj, a svi mogu biti žrtve. Istinit, potresan i dosadan film.
Pomolak mišljenja
VOJNO LICE
Na stanici osamnaestice posmatram oficira. Prijatan lik, blage linije lica, možda ima blizu šezdeset. Pokušavam da diskretno protumačim čin sa epoleta, mislim da je potpukovnik. Obrazi bledunjavi, usne pune i neznatno stusnute; oči mu umorne, nosi maslinasto-sivi džak na leđima i crnu, nabreklu oficirsku torbu preko ramena. Sam je. Cipele čiste, ali se vide tragovi pešačenja po makadamu. Pantalone uredne, ipak na butinama neznatno zgužvane. Neka vojna vežba, govorim sebi i okolo, skoro glasno.
Vojno lice se sad približava sporim korakom vozilu koje nailazi. Gužva na ulaznim vratima. Oficir pokušava da uđe, ali se dvoumi. Onda još oštrije kreće ka srednjim vratima, pa neočekivano malakše na metar od ulaza. Na kraju propušta ovaj autobus, ne izgleda razočaran, čeka dalje bez nervoze. Zaključujem da se vraća sa terena, žurbu je ostavio na primer na Pasuljanskim livadama. Ne kasni tamo kuda smera.
Postoji vojska u Srbiji. Nečim se zanima, ima planove koje izvršava. Aktivni sastav uvežbava povremeno taktiku i strategiju. Trudi se.
Kod kuće, nezavisno od ovog zapažanja od jutros na ulici, čitam novine. Na jednom mestu vest koja me vraća na događaj kod stajališta GSP:
Završeno logorovanje pripadnika Prvog topovsko-haubičkog diviziona i Mešovitog raketnog artiljerijskog diviziona Mešovite artiljerijske brigade iz Niša.
Sa rangom najvišeg razumevanja i toplinom pune simpatije tvrdim:
Zemljoradnik koji je služio i još služi ovu jedinicu ponoviće sa celom skromnošću i visokom poštom i zavidnom odrešitošću – ne zamuckujući – puni naziv ove vojne formacije. Zemljoradnik iz Žitorađe, susjednog sela ili bilo kojeg sela pored Leskovca. Danas ili sutra, ili kroz deset godina. Na smotri, u maršu ili na straži. U hodu na sahrani, u kolu na svadbi ili na zaokretu pluga na kraju brazde. Velim reći će vam taj kao iz svoje brzometke kojoj zna marku i broj:
Prvi topovsko-haubički divizion i Mešoviti raketni artiljerijski divizion Mešovite artiljerijske brigade.
Sa tim i dotle je sve u redu. Nešto drugo odavno ne razumem i reći ću to što mi je na jeziku rizikujući sasvim nekalkulantski i prihvatajući unapred bez roptanja ovu ili onu ili neku treću etiketu koju sam svojim stavom zaslužio ili ne-zaslužio:
Što se taj divizion i što se ta brigada i što se ta naša mešovita mehanizacija i ti naši časni stratezi i pouzdani težaci ne vraćaju sa nekog probijanja generacijama sanjanog puta, sa neke andrićevske mostogradnje preko duboke provalije, sa nekog protezanja vodovoda do suvih planina i žednih meštana – pa da zajedno zapjevamo pjesmu rada i izgradnje i zaigramo bećarac i trojanac osokoljene nade i prijatnog umora?
Pomolak lisca
PEDAGOŠKA POEMA U TRANZICIJI
Spustio sam teme na kauč i uz velike napore, steњući, podigao noge uza zid. Dok se krv slivala u glavu i damari bili u slepoočnice, pozvao sam sina. Ušao je i stao zaprepašćen.
– Ali, ćale… – promucao je.
– Ništa: ćale, – odbrusio sam. – Sedi i slušaj.
– Tebi nije dobro?
– To možda. Ali ako i daљe budeš zakerao, biće mi još gore!
– Zašto dubiš na glavi? – upitao me polako i razgovetno.
– Sine, ono što sada hoću da ti kažem, može se samo u ovoj pozi recitovati. Prelazim na stvar: jesi li još u dobrim odnosima sa probisvetom Simićem? Da, da, onim iz komšiluka?
– Pa ne, još od davnih dana kada sam dobio batine zbog tog družeњa.
– Obnovi to drugarstvo, ako nije kasno. Reci mu da nema ništa zazorno u tome što je prepisivao tvoje domaće. Izvini se. Pitaj ga je li slobodno koji put s њim u šverc. To što si pao na ispitu i tri dana ne izlaziš iz sobe, to rade samo gusani. Simić već im diplomu za nedajbože. Raspitaj se.
Dva-tri puta je nevoљnik hteo da me prekine; nije došao do reči. Ja sam mleo i mleo, iz duška, kao čaktalo. Skoro bez razmišљaњa. A i šta je tu imalo da se posebno smisli? Sve sušta suprotnost onome šta sam savetovao pre petnaestak godina.
– Napregnućemo se za jedne patike, a mobilni telefon posle toga što pre. Pa plivaj! A navike počni da meњaš odmah, pod hitno. Sinoć si legao u deset, to zdravo čeљade više ne radi. Ne budali. Još jednom: kњige baci, ne dangubi, a na diplomu misli!
Sve teže sam disao. Dečko je bio u šoku. Na ivici plača, ne izdrža, izjuri iz sobe. U sumanutom tempu nastavio sam monolog, iz mozga vičući za њim:
– Tri godine obdaništa, plus osam godina osnovne škole, plus četiri gimnazije, plus četiri fakulteta, plus četiri za magistraturu, plus četiri godine doktorat – to je 27 (dvadeset sedam) godina crnčeњa. A posle toga još toliko godina preda-nog rada na fakultetu. A finale? 27 dana na ulici, jer plata u iznosu dva puta po 270 dinara kasni četiri puta po 27 dana. E, nećeš mojim putem! E, ne dam majčin sine! Samo preko mene mrtva. Odučiću te. Nećeš mi takav rasti. Ne utiri mi lozu, moju i tvoju! Ako nisam umeo ja, moraš bar ti biti pri pameti koliko i svi glupaci. Zapni! Dosta je jedan blavor u kući! Nema mesta za dve zamlate! Lenštino. Osvesti se… Odumi.
Klonuh na kauč, posle 27 minuta lajaњa. Osetih kajaњe: jesam li preterao? Kako će ovaj žuč i čemer delovati na mladu psihu? Zabrinuh se. Polako, na prstima se prikradoh dečjoj sobi. Povireh kroz kљučaonicu. Uznemiren, svašta sam očekivao.
Ali videh svog sina na kauču, u čudnoj pozi: noge ka plafonu, glava na ležaju; lice zajapureno, čelo u grču, sav u stavu napregnutog odlučivaњa.
Navreše mi suze jadosnice.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Novine nijesu hartija od vrijednosti.