Komentar za početak
Tiha voda breg roni. (Kome i zašto? Ovo blage veze nema s poplavama.)Zapisnuti!
CIJELA RJEšENJA
Trig napominje, negdje i u nekoj svojoj knjizi, da slijedeća jednačina nema cjelobrojna rješenja: . Pisao sam jednom u CKL da ni neke geopolitičke i socijalne jednačine nemaju prosta (priželjkivana) rešenja.
Nemaju!
It can’t be helped.
Nevolja je što netalentovani političari to neće da shvate. Navodno, traže podesne mjere.
Tragično je da se to redovno izrodi u po-desne mjere.
Pomolak tora, ali napuštenog
АЈ
Ај, брзо ли се запате:
Лисичине репате
Заводнице бркате
Подрепаши и смлате
И живине пернате
Сподобе главате.
Ај, брзо ли запате
Сикофанте крилате.
Савладали занате!
Лажу. Краду. Сакате.
Отварају легате
Препродају фрегате
Купе коње и свате
Знају да се сјате!
(„Пусти их брате
Нек сваштачине и блате
Сутра теби ваљате…“)
Negantesima valja reći ne
Riječ o čojstvu i merhametu
Kako znamo da je neka knjiga dobra? Književni kritičari imaju manje ili više ubjedljive kriterijume po mjeri svog istančanog i kultivisanog ukusa pa nam nude svoje književne koordinatne sisteme na kojima se vide pretpostavljene pozicije i vjerovatni dometi književnih djela. Ali moja upitna rečenica odnosi se ovdje na poziciju čitaoca, ovako ili onako prosvijećenog, no definitivno slabo upućenog u književno-teorijske tajne. Pitanje je važno, jer slavu čitaoca ne smijemo okruniti. Čini mi se da je najtemeljniji kriterijum čitaočev sažet, kroz radosni naum, u ono nijemo zaklinjanje da će knjigu, koja ga okupira, još jedanput (kad-tad) pročitati, no tada sa neokrnjenom i većom pažnjom, natenane.
Slično su mi svjedočili u razgovoru mnogi prilježni čitaoci, među njima i oni za koje bih mogao ovdje upriličiti kvalifikativ: umni ljudi. Druga je stvar što od takvih mnogih planova da se pristupi ponovnom čitanju, često ne ispadne bog-zna-šta (ars longa).
Još se jasno sjećam da sam kao mlađi gimnazijalac, za jednog zimskog odmora, u hladnoj omanjoj sobi na istočnoj strani naše kamene kuće u Budimlji, pod jorganom, čitao Manov Čarobni brijeg. Od tvrdog đačkog uvjerenja da će u životu dugom biti dana da tih nekoliko stotina stranica još jednom pređem, danas nema ni traga… Možda ponekad pomislim, ali ni to odlučno, da ću se jednom kao zimski turista popeti na osniježeno kultno brdo Davos.
Koje sve debele a važne knjige nijesam stigao ni da otvorim! Razumljivo, nigdje i nikada nijesam pretjerano govorljiv kad je riječ o toj neslavnoj raboti. Izuzetno, ponekad me obuzme bezrazložna kuraž te sam spreman da javno ustanem u odbranu svoje lijenjosti. Znam osobu koja je pročitala sve tomove Pekićevog Zlatnog runa i tom rijetkom naporu kapa dolje. Jednom je i mene htjela da uvuče u tu avanturu, ali sam ja zaprijetio razvodom braka!
Međutim, neke knjige sam zaista pročitao dvaput, a neveliki broj po obimu manjih djela čitao sam nekoliko puta. Tamo je Jevremova Brđanska zemlja (Dolazim sa taraboša sa jadovnika / Iz crnih rupa iz gore dojčine / Evo okamenjenog konjanika / Niz zlatna točila od mjesečine). Svakih šest mjeseci pročitam one dvije poeme Mirka Kovača, jedna je na početku a druga na kraju njegove neraspadljive knjige Evropska trulež.
Ali postoje i čitaočeve obaveze! Ne možemo propustiti da ne pročitamo i drugi put Andrićev roman Na Drini ćuprija. Svako za sebe, laički i udarnički, mora pokušati da otkrije u ovoj literaturi one nerđajuće elemente koji su natjerali Nobelov komitet da se zagnjuri u hod vjekova koji se osipaju kroz bosanske gudure.
U toj višegradskoj hronici, hoću to da pomenem, ćutljivi i ćudljivi diplomata zove nas bez zazora Crnogorcima i na dva nas mjesta, po mojoj evidenciji, portretiše bez nervoze.
Prvi put se javlja slika u trećoj glavi, u mom primjerku romana na strani 46; lik nema lično ime, prosto je Crnogorac, ali ima gusle, “neugledne i malene kao podlanica, i kratko gudalo” koje izvlači iz dubokog džepa svoga sivog gunja. On hrabri ugroženu hrišćansku raju pjesmom; dovlači predanje o srpskom caru Stevanu, koji pije vino u Prizrenu iz kondira provizur Mijajla u sali koju osvjetljava drago kamenje sa njedara sestre Kandosije.
Drugi put evo nekog drugog Crnogorca, koji međutim liči na onog iz prvog dijela romana, u glavi XV na strani 214. “U njemu se nevidljivo rvu mnoga suprotna i nepomirljiva osećanja, a naročito veličina onoga što nosi u duši sa bedom i slabošću onoga što može da izrazi i pokaže pred drugima.” Zato i ovaj samo gusla, premda ima za nijansu više afiniteta prema lirici (Procviljeo sitan bosioče, / Tiha roso, što ne padaš na me?).
Ali ovo o Crnogorcima iz vizure Ivana Andrića, Antunovog sina sa Katarinom Pejić iz Travnika – samo uzgred. Hoću da nešto neskromno predložim. Ako ništa, pročitajte još jednom slijedeći supstrat iz romana, koji slika stihiju u kasabi na početku Prvog svjetskog rata:
“Ona gladna životinja koja živi u čoveku i ne sme da se pojavi dok se ne uklone prepreke dobrih običaja i zakona, sad je oslobođena. Znak je dat, prepreke su uklonjene. Kao što se često u ljudskoj povesnici dešava, prećutno su dopušteni nasilje i pljačka, pa i ubijanje, pod uslovom da se vrše u ime viših interesa, pod utvrđenim parolama, nad ograničenim brojem ljudi, određenog imena i ubeđenja. Čovek čista duha i otvorenih očiju, koji je tada živeo, mogao je da vidi kako se vrši to čudo i kako se celo jedno društvo preobražava u jednom danu. Za nekoliko trenutaka zbrisana je čaršija koja je počivala na velikoj tradiciji, u kojoj je uvek bilo i pritajene mržnje, i surevnjivosti i verske netrpeljivosti i osveštanih grubosti i svireposti, ali i čojstva i merhameta i osećanja za red i meru, osećanja koje je sve te zle nagone i grube navike držalo u snošljivim granicama i, na kraju, mirilo ih i podvrgavalo opštim interesima zajedničkog života. Ljudi koji su četrdeset godina vodili reč u čaršiji nestali su preko noći, kao da su svi odjednom pomrli zajedno sa navikama, shvatanjima i ustanovama koje su oni oličavali.”
Pa sad: zar ne čitati više puta, i u raznim vremenima, kroz mnoge faze naših života, ovo upozorenje o krhkosti tradicije dobra? Zar ne ponavljati upozorenje o potrebi permanentne kontrole kapaciteta osveštanih svireposti? Zar ne razmišljati o modalitetima zaštite opštih interesa zajedničkog života? Onaj koji daje znak da se prepreke ljudskosti i zakona uklone, je li on zločinac i nije li, možda, njegova neodgovornost komandnog karaktera?
Slijedeće godine, a radi ovdašnje reanimacije kakvog takvog čojstva i tananog merhameta, masovno bi trebalo da se čita drugi, peti i deseti put, kako ko, ona čudesna knjiga još jednog Ivana, Smrt Smail-age Čengića, napisana prije sto šezdeset godina. Ne sjećam se da li je i kako je, prije deset godina, kod nas obilježena okrugla brojka 150 godina od pojave ovog značajnog djela sa Crnogorskim tematom. (Bojim se da je tragične 1995. lako neko mogao da govori o ovom epu na nedostojan način, kao što su kvazivjernici usvakičas neodgovorno čerupali krila Gorskog vijenca, dok siroti gordi spjev nije počeo da liči na moćnu, vijek i po staru a operušanu ptičurinu koja posrće, pada u kovit i gubi visinu.)
Kako moram biti obziran prema svom čitaocu, koji je rijetko uljudan i uporan sabrat, i kojeg dabome služi zdravlje ali ima i sto svojih briga, ostaviću taj nenametljivi pledoaje u korist još jednog Ivana za neki drugi put.
Neću zaboraviti, jer je važno! Riječ je o čojstvu i merhametu, naime.
Pomolak viteza
FRAZAN ČOVJEK
Da, postoji termin: frazer. Za osobu koja se često i rado javlja za riječ, ali su mu govori puni fraza; osjeća se da je karijerista. Frazer je u izvjesnom smislu i politički frajer. Ali je ovih godina pred našim očima autentičan frazan čovjek. On takođe bestidno frazira, ali iz prostog razloga što je prazan pojedinac. To ga ne ometa u upornosti da kao plovak ostane na površini, naprotiv. Ima tu i autentične fizike: prazna posuda zaista lakše pliva.
Pomolak mišljenja
ZAPIS O DVA FIFIJA
Grofici Ziji se život nije mađarski skockao kako je zamišljala u svojim tinejdžerskim danima. Udala se brzopleto za nekog italijanskog fićfirića. Fićfirić je kicoš (mađ. fityfirity), a kaže se i vrtirep. Ubrzo je morala da emgrira iz paklenog braka. Otišla je iz Budimpešte u neko malo mjesto u Istri, da se osami i da vidi šta će donijeti vreme i mediteranska klima. O ovom detaljno pripovijeda Lajoš Zilahi u drugom tomu romana Ararat.
Grofica u jednom momentu svoje odiseje kupuje štene da joj prekrati dosadne usamljeničke dane. Nadenula mu je ime Fifi. (Imala je neke psihološke motive da ga nazove baš tako.)
Obezbedila je za Fifija sve što treba, kako može jedna plemkinja koja ne oskudeva. Korpu, ležaj, posudu za hranu, posudu za vodu; onda povodac, češalj, četku, gumenu kost, higijenske potrepštine.
Roman Ararat, saga o Dukajevima, pojavio se odmah posle Drugog svetskog rata, 1947 godine. Zilahijeva dela su bez zadrške prevođena kod nas, ne jednom. Zilahi je umro u Novom Sadu 1974.
Sada ćemo napustiti tužnu povest mađarske grofice i setiti se jedne dečje pesmice Dragana Lukića. Književnik Dušan Radović je visoko ocenio stihove na koje mislimo i uvrstio ih u Antologiju srpske poezije za decu.
Naslov pesme na strani 122 upravo glasi… Fifi.
Lukićev pas Fifi je vaspitan, čist, sa manirima. On je vlasništvo žene koja vodi računa o svim detaljima Fifijevog života. U šetnju ga vodi na uzici od svile. Fifi je sa noktima lila, ima mašnicu od tila. Vaspitava psa (Fifi, nisi slep). Razvija kod psa osećaj samosvesti (Fifi, ti znaš ko si). Zašto ne, gazdarica bi mogla biti grofica u izvesnim godinama. Takvih je bilo dosta posle raspada evropskih monarhija.
Pesnik Dragan Lukić je rođen 1928. U njegovoj biografiji piše: Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. Već početkom pedesetih godina uspešno piše dečju poeziju.
Kako se jedan Fifi ušunjao iz mađarskog jezika u nesrodni srpski jezik? Kako je vragolasto skočio iz proze u poeziju? To je čičak koji je zakačio tanku svilu naše pažnje onom oštrom kukom znaka pitanja. Odgovori nisu jako urgentni. Možda su i nebitni.
Bolje dva fifija nego jedan. (Foto: Fifijev kroki.)
Pomolak lisca
BIZGOV PIŠE DNEVNIK
Četvrtak, 27. septembar
Danas sam ručak preskočio; moja ćopava Dostana kuvala je celo pre podne deset zrna pasuљa u dva litra vode. Ne љutim se na њu, dobro je jadnica i to skanatorila. U stvari, mrzelo me da sađem sa krova, krpio sam mesto gde nam točurke prokišњava kad je vlažna jesen, a ova će biti takva, i ratna. Posle ću na partiju ajnca; prestao sam da idem na posao, rudnik će ionako prekosutra da zatarabi. Neko je oko tri guslao kod Poganoga Dola.
Petak, 28. septembar
Rano sam, neočekivano, imao posetu; vragomicao sam papriku sa suvom prekjučerašњom kolobotњicom, pa se poleknuh, imao sam da se udavim; istrčao sam na česmu. Kad uz puteљak od Frangića idu dvojica. Jednoga poznajem, Mijat Krkoњa, danguba ovdašњa. Drugi je imao crnu šubaru; neob-rijan čovek zelenih očiju, i u guњu. Kasnije sam čuo: odaziva se na ime Komo Kaplar.
Rekoše da računaju na mene. Počelo je. Majka otaџbina traži sinove. Pedeset godina robije mnogo je i za Nesrbina. Još su nešto govorili, slabo sam razumevao; ali se sećam da su rekli kako će neko i za nešto da plati. Mijat je na rastanku zakљučio: Polazimo sjutra, prije kokotova. Tutnuo mi je na dlan sto maraka. Ja sam se skamenio; nisam video tu novčanicu još od svoje svadbe. Šta bleneš u sitniš, rekao je Kaplar. Treba nešto i za brašњenik.
Subota, 29. septembar
U rasvit, čuo sam slab zvižduk. Loše sam spavao i odmah skočio s kreveta. Bez zadržavaњa uputili smo se uz Čukar. Nisam pitao, kuda idemo; bilo je nepotrebno. Čestitali su mi na prvom počivalu. Sad si nacionalista, čoveče!, rekao je Mijat mrkog izgleda. Kaplar me je važno pogledao zelenim očima i kratko klimnuo glavom; pribeležio je nešto u svoj notes. Kilometar daљe čekao nas je stari autobus, poluprazan. Pristigli su još neki kompaњoni, pa smo nastavili. Kroz prozor su odjeknula dva-tri rafa – (prekid teksta; iscepana tri lista).
Utorak, 2. oktobar
Vratio sam se kasno sinoć. Marsarati ne može uz ovaj moj puteљak, ostavio sam ga dole kod vodenice. Kako je to čudno: Zelenooki mi je pričao da je Mars bog rata Starih Rimљana; eto, kad to spojiš, dobiješ marsarati; Ali po њega treba otići. Kad su mi dali kљuč, opet sam blenuo u dlan. Mijat mi je u dosadi šapnuo (ako sam dobro zapamtio): Statusni simbol ratnika. Ne shvatam baš najboљe. Vidim da naš posao nema cenu. Dosta je naš narod trpeo.
Sreda, 3. oktobar
Kod Mijata Krkoњe meze. Prvoklasna šunka; ma, nije je on teglio. Ima dasa posilnog. Smešan je bio: na jedno rame šunka, na drugo motorna testera. I tako od jedne do druge kuće u akciji.
Počeo sam da pravim kuću. Najmio sam desetak Rumuna. Za šaku nemačke siće. Temeљ je pri kraju. Pili smo viski, kad se iz omara začu motorna testera. Biće to prvoklasna građa. A što da ne? A što bi rasla za drugoga?
Četvrtak, 4. oktobar
Izmlatio sam Dostanu. Previše zvoca, pita. One što ne rode, brzo se prozle. Šmajser ne držim napofatu, ali je ipak uočљiv. Gde ću ga? U novoj kući falabogu biće odaja na pretek; da se i ja jednom raskomotim. Ali џvangaњe ne podnosim, ni koliko Đedo iz Čikaga.
Petak, 5. oktobar
Nadgledam radove. Još ne pratim Dnevnik, treba struja da mi stigne od Graca ovih dana. Kako vreme leti! Već sutra ujutru ponovo na zadatak. Bajo P. je u bolnici. Ono da meni, Miki Bizgovu soli i okoliši! Sedeli smo u Mijatovom lokalu (prekjuče otvorio), kojeg je Komo krstio Kod tri krsta, kad Bajo poče: Ti vikend ratnici odu; riču; šetaju; rikošetajući se vrate sa ponešto plena! Nije čestito ni završio, dobio je ćušku da zapamti. A ostali da vide. Kafana se ispraznila – ne trebaju mi duhoviti. Ja sam nacionalista. A bogami će se ta moja žrtva poštovati!
Subota, 6. oktobar
Otisnuli smo se onamo, prema planu. Ovog puta nas je bilo više. Malo smo se i koškali. Jedni su me tražili u svoju ekipu; zvali su se Petoglavi orlovi. Ali su se o mene otimali i neki pod imenom Nemani sa dve čeљusti. Prikљučio sam se grupi Četvorooka zveriњa. Mada, pošteno, ni jedno, ni drugo, ni treće, ni četvrto … nikad nisam video u šumama zavičaja. Ali, biva. Smotru je izvršio Komo Kaplar, u nedostatku važnijih koji su većali o iznenadnim promenama u redosledu akcija. Nisam imao šiš u čarapi! Dobro, evo. Iznenada, desilo se ubi – (ponovo poderana sveska).
Utorak, 24. oktobar
Danas sam čitao pesmu Majko pravoslavna. Trebalo je vremena, bokte; zamara me, ali sam izdržao. Mogu ja sve kad hoću, samo sam školu mrzeo.
Sreda, 8. novembar
Biću izabran za poslanika. Na promotornom skupu sam rekao: Mi se, drugovi, borimo za bogato društvo. Biva, u toj borbi, kao i u svakoj drugoj da je neko raњen; pa će za њega to ispasti boga(љ)to društvo. (Sad se i ja pravim duhovit, podučavao me Komo Kaplar; ne sme se u borbi za svetu stvar biti smrtno ozbiљan; vidim, dobro je primљeno.) Sudbina je sudbina, hvala Bogu da smo rodu na usluzi. Pa kako se kome zalomi. A može li bogato društvo biti bez bogatih pojedinaca? Ne može. (Ovo su rekli oni, uglas.) Radimo za prosperitet, i on će doći!
Četvrtak, 14. decembar
Danas sam se razveo od Dostane. Dosta mi je Dostane. Nemam više vremena za њu. Pa nek nađe њeno društvo! Da se razumemo: razvod nema nikakve veze sa Suzanom iz Mostara. Sutra moram do Beograda. Svratiću u Morgen banku da otvorim kontić. Uštedelo se nešto, nisam ni ja repa bez kore-na…Treba da razmišљam i o povratku iz nacionalizma. Narod kaže, zasviraj i za čarapu (pardon: pojas) zadeni!
Napomena Što pišem ovaj dnevnik, ja? Mislim, šteta je da se ne sazna šta mi se događalo; tako sam stavio na papir prve zabeleške. A onda me povuklo; naročito kad mi je Suzana pokazala roman Memoari kљastog Pere. Pročitao sam, Bos traži da nam se malo jezik išlifuje, ako smo narodni predstavnici. O čemu se tamo pripoveda? Diletanti! Moje će štivo biti od prave sorte. A hvala bogu, zdrav sam i čitav, sa obije noge; izgledam kao puce. Zatrebala mi je pomoć oko gramatike. Našao sam učenu osobu, doktor nauka. Hoće da pomogne, duša od čoveka. A beše devedeset treća; za šaku nemačkog sitniša… Za sve se nađe leka, pa i za lektore.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Jugonostalgičar: Rado BiH u Sarajevo...