Komentar za početak
Um caruje, snaga klade valja. (Ovo se neko zajebava. Snaga caruje, umni klade valjaju.)Zapisnuti!
PONOS GEJOVA
Zakazana je gej parada za 10. oktobar 2010, u Beogradu. Po zakonu može, po EU poželjno, vlast formalno saglasna. Protiv su fašistički eskadroni (Obraz, Dveri, 1389, delovi Crkve…)
U komentaru M. Vasića se primećuje da ovi koji arlauču protiv parade, pod firmom da štite moral, tradiciju, Kosovo, identitet – u stvari brane prioritet na ulicu. Tamo je njihova politika
Pomolak tora, ali napuštenog
БАНДЕРИЉ-ЕРО С ОВОГА СВИЈЕТА
Не видимо Тореадора,
Не излази из чадора.
Зна се ко коси а ко воду носи:
Око нас су бандериљероси.
Меркају, њуше, чешу, траже
Да начепе, да убоду, да раздраже.
Наши шпанци далеко виде:
Без банде риљероса нема кориде!
Negantesima valja reći ne
O lijepa o draga, o zlatna slobodo
Nešto malo logike što je čovjeku ostalo kao evolucioni amanet ljubomorno se čuva u svim lobanjama. Davno je uočena sujeta pojedinca, da mu se u pamet ne dira, a najbolje je taj grijeh oholosti formulisao negdje onaj Dekart kad se cinično filozofski, a sportski transparetno i nonšalantno izrazio – da bi svako niz poljanu potrčao za svojom pameću.
Na psihološkom planu, to je pozitivno. Jer vidim jednu korisnu posljedicu: svi smo grdno osjetljivi na pokušaje da nam se napadne common sense. U sami vrh uvreda idu bahatosti u odnosu na naš način zaključivanja! Tako funkcioniše važna institucija javnog mnjenja…
Sad, smislili su, vidim, novu sortu istoričara. Teško je govoriti o novoj sorti, kad u voćnjaku imaš visokorodnu posebnost tipa “krestić”, pa ipak! Ja sam ih vidio, uslikane za prestižne televizije; objašnjavaju sve u vezi sa Danom pobjede (9. maj) – čemu nama sloboda, ko nam je donosi i kako je valja konzumirati. Na početku svega emancipatorskog, zna se, bijaše Pobjeda. Govorahu li logično mladohistorici?
Ne, nego uravnoteženo (brajko moj). Mi smo, vele, nosioci, u svjetskoj konkurenciji, svijetlih rekordâ, baš kad je riječ o antifašističkoj podvižnosti sredinom prošlog vijeka. Dva se podviga mogu navesti, kaže državni historik. Evo, prvi grad u poniženoj Evropi preoteli su od Hitlerove vojske i oslobodili – antifašistički četnici (što god to značilo). Drugo, pri kraju rata imali smo silnu vojsku, ogromnu, drugu po brojnosti kad je riječ o pokretima otpora nacističkoj nemani širom svijeta.
Etatistički historik je i sam zaprepašćen. Ta ova antifašistička vojska zbilja je bila impresivna, valjda se u njoj valjalo i svih osam stotina hiljada osvjetnika. Bio je zaustio, da imenuje armiju kao srpsku; pa, nije. Uzdržao se; ne zbog istine, nego zbog uviđavnosti; vaspitan je i ne bi da uvrijedi, ni one koji su u zabludi, bar ne na ovakav dan. Sa arhetipskom pozom čkiljenja, krajičkom usana izgovara da je po šumama i gorama naše zemlje ponosne marširala 1945… jugoslovenska vojska!
Sad recite, da nije tako. Ti si partizanski sin – onda je to bila jugoslovenska narodnooslobodilačka vojska. A ti tamo si četnički sin – onda je to bila jugoslovenska kraljevska vojska u otadžbini. To se zove narodno pomirenje! Čekam da pomene ko je bio na čelu te impozantne, svjetski relevantne formacije oslobodilaca, koja tjera Hitlerove horde u proljeće 1945. (Musolinija su još 1943. slomili četnici sa gvozdenim krstom oko vrata). Neće da gukne!
No, zamislite grotesku: Ide vojska, tutnji ogromna armada, maršira osam stotina hiljada ljudi, mladih ljudi, ljutih mladih pravednika – ide… Ali ide sama! Sa kraj Bosne do Mora napreduje sama. Ona ide, ruši sve pred sobom – i nema komandanta. Kakva je to vojska? To je vojska cunami tipa.
Bogo moj. U to nas uvjerava mladi elitni etatistički historik. Pa to li je bio cilj pada istočnog totalitarizma – da konačno čujemo takve uravnotežene, konačne demokratske istine? No ništa ne biva preko noći:
Da bi se stiglo da čistog terena, da se tako može govoriti i riječima pucati po puku ispred televizora, bilo je potrebno da se prethodno, svakom zgodnom prilikom, kao i onom koja je manje zgodna, natrlja nos jednom engleskom državniku (što nam je kriti: nos bogme crven od viskija). Kriv je ko krivo drvo, i zbog Jalte, i zbog Barija. I one zvučne depeše iz Londona koja se 1944. prosula iz tajnih i javnih Filipsovih radioprijemnika na baterije, širom balkanskog fronta. Zbog one depeše… koja je ostavila na cjedilu, bez legimiteta i provijanata, uzornu vojsku trojki.
Ima sistema u novoj laži, kako ga ne bi bilo. Dosad su sičali (glagol Đure Jakšića; zmija siče): pobili ste nam cvijet srpske omladine na Sremskom frontu. Mobilisali ste nevine mladiće, desetkovali (namjerno) banku srpskih gena. Više neće tako govoriti, bar ne vazda, i ne tako decidno, neće više. Zašto? Jer će te mrtve mladiće da zloupotrijebe. Trenutno su oni jezgro jugoslovenske vojske koja je 1945. godine pobijedila fašizam, a uskoro će se transformisati u svesrpsku vojsku (mislim da će biti dobrovoljačka!) koja je na svojim plećima iznijela balkansku golgotu u Drugom svjetskom ratu. Idemo na novu doktrinu: Čije žrtve, toga i pobjeda. Zato, preboljećemo Sremski front (do skora: nepotreban, do prekjuče: sračunata klanica srpske budućnosti). Makar crkli, proguraćemo stav:
Četnici su slomili Hitlera. Nevidljivi neprijatelj je najopasniji! Kvislinzi su bili drugdje. Ovdje smo bili antifašisti. Svi, svi, svi – i šlus! Isto važi i za četnike u Crnoj Gori. (I pomogućstvu: Anšlus!) Kad je historik histerik, on pristane i da smrdi kao državo-tvor.
U centru Beograda, ispod Tašmajdana, postoji vojni bunker koji su sagradili hitlerovci u toku Drugog svjetskog rata. Vele, tu je bilo rezervno komandno mjesto okupatorske armade. Dok gledam snimke te impozantne utvrde, za tren se izmještam u ta teška vremena. Kako su ti naci-đavoli sve to uspijevali? Koliko je bilo zemljanih radova! Koliko je cimenta valjalo dopremiti! Koju silnu armaturu su trebovali! Koliko daske za šalovanje, nije šala koliko šprajceva za potkočiti. Sve to pod nemogućim uslovima ometanja od četničkih antifašističkih snaga u Srbiji! Taj germanski soj…
Novine su u utorak 10. maja 2005. godine (drugi dan Pobjede) javile da je na Samitu državne zajednice Srbija i Crna Gora govorio Vuk Drašković. Navodno, šef je diplomatije izgovorio metaforu dana: opisao je našu državnu zajednicu kao pticu koja leti unazad (asocijacija na mitsku pticu jednog staroameričkog naroda). Citirano je: “Ona vidi odakle dolazi, ali ne vidi kuda ide”.
Govornik je izvesno mislio i na retrogradnost Crne Gore, premda nije pominjao jato. Bolja je ničim ne pomućena, uprošćena vizija unitarističke rikverc avis-utvare.
U nedjelju, 15. maja (šestog dana Pobjede) slušam državne TV vijesti. Direktna posljedica te moje sažaljenja dostojne navike bilo je saznanje da se, tog časa, na Ravnoj gori razbuktava neobuzdana svečanost oficijelnog obilježavanja šezdesetogodišnjice četni-čke pobjede nad fašizmom u Drugom svjetskom ratu, te pobjedine verifikacije tokom konflikata u jugoistočnoj Evropi krajem vijeka.
Ustanem da otvorim prozor i provjetrim sobu, kad imam što za vidjeti! Čudno znamenje na nebu iznad Beograda – grdna jedna ptica, iz američkog mita, okićena američkim ordenjem, leti pravcem jug-sjever. Gleda ka Ravnoj gori; a anusom je okrenuta ka svijetloj budućnosti…
Pomolak viteza
SRAMOTATI SE OKO VLASTI
Dođu dani kad valja podnijeti račune. Pitaju, šta ste radili u okolini vlasti tada i tada? Viđeni ste na sumnjivom mjestu, evo ovog datuma. Smucali ste se na onoj konferenciji. Ne recite da ne znate za njenu promociju i da nijeste tada diskutovali! Nečujno, siroti čovjek upada u mrežu crne udovice. Neki i bučno. Na početku to izgleda čak progresivno. Poslije se naplaćuje angažman. Na kraju je bruka, i muka. Smogao sam snage da napišem glagol za koji svi znaju, ali ga guraju pod tepih: sramotati se. Postoji samo jedna primjena, kad ga moramo izgovoriti: sramotati se oko vlasti. Motati se oko vlasti, na vlastitu sramotu…
Pomolak mišljenja
PREDVIĐANJA I PREVIĐANJA
Čitamo tekstove na internetu. Slušamo izveštaje na radiju. Prelistavamo štampu. I ne razumemo! Konfuzija nije posledica jezičkih teškoća. Naša patnja je više alpinistička – ne uspevamo da se popnemo uz glatku liticu besmisla. Nudimo dva sveža primera.
Primjer 1 Medijska kuća B92 nam objašnjava šta se desilo na današnji dan:
Petnaestog maja 1945. nemačke trupe napustile su Jugoslaviju u Drugom svetskom ratu. U četvorogodišnjem ratu poginulo je 1.706.000 ljudi, a zemlja je porušena i opustošena.
Da pojasnimo atmosferu koja se čitaocu sugeriše ovom informacijom: Nestašni turisti iz Nemačke veselili su se neko vreme u Beogradu i svuda okolo. Jugend je preterala sa konzumiranjem alkohola. Neki inventar je stradao, bilo je i porušenih objekata, pa i mrtvih telesa. Kad su shvatili da postaje neprijatno, rešili su da se bez dodatne pompe vrate u Nemačku. Počinjala je i radna nedelja, možda. Tek, napustili su naše krajeve. Začudili su se da je na Balkanu ostalo bez života više od milion ljudi. Mrtvi su počeli da zaudaraju, nije više bilo lepog provoda. Idemo dečki. Leševi i šut na napuštenoj pozornici? Neko će već da počisti scenu.
Trebalo je dati ovakvu odlučnu i konciznu, moralnu informaciju:
Petnaestog maja 1945. definitivno su poraženi na jugoslovenskom tlu njemački okupatori i njihove zločinačke sluge. Partizanska narodna vojska, u okviru antifašističke Alijanse, protjerala je i poslednjeg hitlerovca iz naše domovine. Granula je sloboda poslije četvorogodišnje naporne oslobodilačke borbe. Okupator je prouzrokovao masovne pogibije, veliku patnju i enormna razaranja. Smrt fašizmu – sloboda narodu.
Primjer 2 Elitni autor uticajnog dnevnika „Danas“ iznosi svoje mišljenje povodom nasrtaja peticionaša na status teorije evolucije u našim školama. Pošto je (korektno) ponovio da ostaje privržen crkvenom nauku koji se zove kreacionizam („čvrsto verujem da je ovaj svet i čoveka u njemu stvorio Gospod Bog), dosledno ali i pomirljivo zaključuje:
Školskih planova i programa što se tiče, ostajem pri stanovištu da u njima treba da budu zastupljene i kreacionistička i evolucionistička teorija, pa neka đaci biraju koja im bolje odgovara.
Da pojasnimo atmosferu koja se čitaocu sugeriše ovim stavom: Što god ko izjavi, jednako je vredna ponuda na švedskom stolu post-istina. Kreacionizam je, kao i darvinizam, tek jedna teorija. (Ali verski stav nije teorija, već skup dogmi. Teorija je skup uvida u istinitost pojave, uvida koji se podvrgavaju kriterijumima naučnog metoda.) Nauka ili nauk o nečemu – čovječanstvu je potpuno svejedno. Đaku treba prepustiti da odluči da li je Zemlja lopta ili ploča. Ignorišimo fakt da nauka može da predvidi moment pomračenja Sunca (koristeći zakon gravitacije), i da izračuna starost stijene u zemljinoj kori (koristeći zakon radioaktivnog raspada). Crkvena previđanja jednako su valjana kao i savremena naučna predviđanja.
A očekivali smo (sa dosta valjanih razloga) da savremeni, obrazovani intelektualci stanu iza ovakve edukacione politike:
Školskih planova i programa što se tiče, ostajemo pri stanovištu da u njima treba da bude zastupljena evolucionistička teorija (koja počiva na naučnom metodu). Đacima treba reći da je kreacinistički stav jedan davno prevaziđeni vjerski nauk u neskladu sa dobro utemeljenim naučnim činjenicama. Civilizacijski napredak ne sledi iz biranja stanovišta koja pojedincu bolje odgovaraju, nego iz kolektivnog, školskog opredeljenja za znanja koja su bliža, i sve bliža istini. Smrt nauku – sloboda nauci.
Pomolak lisca
PRESEЉEЊE ILI PRIČA O DVA ANĐELA NEBESKA
Ko drži do sebe, gledaće da živi u glavnom gradu. To sam shvatio, pošto sam osamnaest godina proveo u palanci. Nije važno u kojoj; mogu samo reći, kamo sreće da je bilo u Smederevskoj.
Elem, jednog jutra sam se razbudio i rekao: za Beograd! Ostalo je da posle te prelomne rečenice elaboriram neka praktična pitaњa tipa 1) u koju opštinu? 2) u koju ulicu? 3) kad tačno? Ovo posledњe pitaњe sam najlakše eliminisao. Kao skroman čovek, seliću se u avgustu. Dosta Beograđana je tada na odmoru te će moj dolazak izazvati minimalnu disturbaciju. Takva anonimnost je prigodna i ja je savršeno doziram. Nisam potrošio suviše vremena ni u odgonetaњu prvog pitaњa. Snašao sam se izvrsno ne otvarajući kartu grada. Ako postoji naseљe koje nosi otmeno i razgaљujuće ime Zvezdara, šta tu još ima pametno čeљade da razmišљa? Nije prilika da iznosim svoj, neću reći nabujali ali hoću stabilni, dobro omeđeni patriotizam, međutim povezano je sa temom. Kako? Mnogi se sprdaju sa primislima da smo mi potomci nebeskog naroda (uočite finesu koja mi daje ozbiљnost: potomci); ja zastupam tu genezu, držeći celu priču za par excellence figuru neraskidivu od naše prirode. I onda recite nije li normalno da sam se bez kolebaњa odlučio: živeću na Zvezdari, tu gde se svakog trena, kroz magičnu moć imena (nomen est omen), asocira jedna nebeska vertikala koja oplemeњuje. Nije to nešto što je suvišno, zar ne?
I taman bejah na putu čiste lepršavosti, zaveden lakoćom izbora i raskrčenim stazama bliske budućnosti, kad zapeh na izboru ulice. Spotakoh se na pitaњu 2) koje sam skoro bio proglasio za irelevantno. Razumem da je važno je li ulica bučna ili ne; svetla ili ne; asfaltirana ili ne; zelena ili ne. Tešio sam se da to nisu viša pitaњa, narodna na koncu pitaњa – da su to pitaњa ne više i ne šire nego ekološka pitaњa i kao takva rešiva banalno, skromna do površnosti. Iz opreza i jedne sistematičnosti (za koju ne biste pretpostavili da sam je stekao u provinciji) reših da to pitaњe izbora ulice završim ipak metodološki korektno. Zavirio sam u imenik ulica.
Kakvih tu sve nema imena! I komunističkih i neorealističkih. Dopustite digresiju, nisu zaobiđeni ni brojni naši knezovi (bili ili ne bili radi kavzi).
Baš u vezi s knezovima primetim jedan sjajan naziv: Ulica kneza Mutimira. Skoro da sam poskočio sa stolice. Ne, izvinite, znam toliko istorije, nije da prvi put sričem to ime. Ali, znate kako je: smetne se s uma. Jednu blagost istorijsku, jedno pamćeњe plemensko, a da milovaњe predaka osetio sam tog časa. Nije li mnogo naše mutimirstvo najvredniji teret naše prošlosti? Nisu li naši Mutimiri zavredeli najsvetlije stranice istorije? Nije li mutiti mir najčasnije narodno zaveštaњe koje se prenosilo s brda na brdo, iz veka u vek, s kolena na koleno?
Tako da sam radosno zakљučio: živeću u ulici kneza Mutimira.
Ali od čega zavise naše sudbine? Od malog pomeraja (merљivog milimetrima) našeg očnog mišića. Baš tako. Skliznuo mi je pogled do jedne susedne ulice i kao što slučaj hoće…
Beše to ulica kneza Trpimira.
Pa sad vi recite da me nije na iskušeњe Svevišњi metnuo. Opomena za jednostranost. Nismo mi samo mutimiri, bili smo isto toliko (ako ne i više) trpimiri. Koliko smo mutili, toliko smo i trpeli. Ponekad smo trpeli i kad nismo mutili.
Otkriće me je stavilo na neplanirane muke. Da li sam ja veći patriota kad mutim ili kad trpim? Imam li veći ugled kao građanin u ulici trpimira ili u ulici mutimira? Mučen dilemama, utonuo sam u san. Javio se Đavolak koji mi krešti u uvo da su Mutimiri kreature Pale ovamo iz samog Pakla. Najposle shvatam da mi je, u stvari, upaљen televizor! Budim se, obliva me znoj; kao noj odbijam da dignem glavu sa jastuka: s ulice dopire graja (miting) i jasno čujem da psuju Trpimira.
Tu sam izgubio samopouzdaњe koje me je do tada na pravi način služilo i navodilo na ispravne zakљučke. Izabrati se mora, ali kako? I jedno i drugo rešeњe je dovoљno srpsko, kao što je iz moje analize proizašlo. No, ipak ne mogu stanovati u više od jedne ulice istovremeno. Kako se drugi љudi suočavaju sa odgovarajućim antinomijama? Ne verujem da prekonoć preleću iz ulice u ulicu? Čovek ipak nije tica; bar nemamo tu vrstu krila, ako i jesmo anđeli nebeski; kao što to behu dva srpska kneza. A opet, ući u jednu ulicu od dve pomenute, u bilo koju, i tu ostati uprkos svemu dugo, možda do kraja života…
Preseљeњe se oteglo.
A rekao bi čovek: veliki li je Beograd. Bar tako izgleda iz palanke. U kojoj sam do daљњeg.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
U okupiranoj zemlji na izborima su se pojavili jedino Biračani.