Komentar za početak
Novci, kad odlaze, imaju sto nogu; a kad dolaze, samo dve. (I to premijerske.)Zapisnuti!
PROHUJALO DOBA
Ne kaže se uzalud – ne sjećam se šta sam juče ručao. Teško je reprodukovati duh prošlosti, ma i ne bila daleka.
Početkom 2018. bila je aktuelna u Srbiji diskusija o kvalitetu TV serije na RTS koja se bavila Nemanjićima. Već na pilot-emisiju javile su se žestoke negativne kritike; zamjerke su izgledale utemeljeno, autori projekta su sjeli da poprave što se moglo popraviti i nastavili da emituju seriju. Ali se nije dalo popraviti ono što je zamisao scenariste i reditelja. Osnovna muka je što patriote hoće da ugrade u dvanaesti vijek ono što suštinski pripada osamnaestom, ili čak devetnaestom vijeku u Srbiji – nekako bi da pošalju Nemanji emisara Garašanina.
Može se štošta izmišljati ali ne može baš sve. Ne ide da Nemanjići govore kako danas govore na Čuburi, na primer. Da upotrebljavaju BRE. Dakle, tehnički detalji moraju biti vrhunski uklopljeni u razvoj istorijske radnje. To naravno nije ni malo lako. Zbilja, kako je govorio Nemanja, i šta je ručao? Gde je piškio? Neophodno je da scenario dozove neku vrste arhaičnosti, ne totalno da ne razumijemo radnju, ali jezik junaka ne smije da bude naš današnji način zvukovnog sporazumijevanja. Na tom planu su pali naši scenaristi, navodno iskusni i talentovani pisci.
Može li se nešto naučiti iz prakse drugih naroda? Naravno da može, i to bez mnogo traganja. Pogledajmo kako Englezi pišu o Robinu Hudu, na primer. Taj slavni odmetnik (Outlaw) živio je u vreme vladara Ričarda Lavljeg Srca. Uspelu obradu legendi na temu ovog engleskog hajduka napisao je Henry Gilbert 1912. Evo šta on kaže:
“In the tales which I have told in this book, I have used a few of the best episodes related in the ballads, but I have also thought out other tales about Robin, and I have added incident and events which have been invented so as to give a truthful picture of the times in which he lived. “
Ne može se reći jasnije. Može se izmišljati i dodavati, ali sve to samo ako dodatak daje iluziju uvjerljive slike vremena o kom govorimo. A ako je tome tako, onda je van diskusije kakvim jezikom treba da govore ličnosti u delu.
Zato Gilbert nikad ne stavlja Robinu Hudu u usta savremenu englesku frazu “Do You agree?”, već jedino onovremeno “Dost thou agree?”. Zastareli engleski, dabome – ali još uvek razumljiv engleski. Tamo čitamo i ovo: “God save thee and all thy men!”.
Ali važnija od toga je idejna poruka. Ne glorifikovati nešto što nije bilo za ponos. Gilbert bez zazora otvara Preface riječima:
“Once upon a time the great mass of English people were unfree. They could not live where they chose, nor work for whom they pleased. Society in those feudal days was mainly divided into lords and peasants. The lords held the land from the king, and the peasants or villeins were looked upon as part of the soil…” i tako dalje.
Pu, da naši scenaristi priznaju da su sveci nemanjićke provenijencije bili feudalni ugursuzi takođe! A viđećemo i kako Nemanja razgovara sa bogumilima?
Ričard Lavlje Srce (Richard of the Lion Heart) bio je kralj od 1189. do svoje smrti. Dakle, opisuje se vreme s kraja dvanaestog veka. Stefan Nemanja je umro 1199, iste godine kao i Ričard!
Mora se reći u seriji, o scenaristi, da su u doba Nemanjića vladali ovde surovi socijalni uslovi, bar onoliko surovi koliko i na Ostrvu, reći to onako iskreno kako Englezi to čine u knjizi o Robinu Hudu.
No šta je sa našim Robinom Hudom u vrijeme Nemanje? Piše li neko tu knjigu već jednom? Ili je jedan Marko Kraljević dovoljan za sve prostore i sve ere.
Pomolak tora, ali napuštenog
У КРАЉЕВСТВУ ЈАОНАМА
У Краљевству Јаомени трећи владар Шер Без-Ухов
Обећао својој жени (обећао изнебухов)
Да ће народ да црвени, да ће Устав да промени.
У Краљевству Јаомени скупили се обдарени
Без-Ухову уз чакшире и већали ко кретени
Ил ће Устав да прошире, ил ће ђаво да се штени.
У Краљевству Јаотеби сви се плаше од исхода;
Како не би, како не би? Може остат дом без крова
У уши је ушла вода оглувелог Без-Ухова.
Бојимо се, тата, мама да се копа веља јама
Из које ће да похуља,безнадежна ко Букуља,
Наше муке пресна тама у Краљевству Јаонама.
Negantesima valja reći ne
Oci i pregaoci
Kada je Puškin prebivao, kao izgnanik, po prilici negdje u Odesi, bio mu je, vele, nadređeni stanoviti durak velmoža Voroncov. Puškin ga je prezirao; malo mu je bilo da ga zove podlac, te je u jednom epigramu mrski šef unaprijeđen u polupodlaca (полуподлец).
Pošalje jednom Voroncov poetu na službeni put, da ustanovi šta je ostalo od letine u reonu stradalom od najezde skakavaca. Puškinov sažeti izvještaj je glasio da su skakavci letjeli i letjeli, prispjeli, gostili se, sve pojeli i odletjeli (Саранча летела, летела – и села. Сидела, сидела, всё съела и вновь улетела).
Bilo je nedavno dobrih povoda da se sjetimo ove epizode iz biografije slavnog ruskog pjesnika! Naši oci profesori prava i etnopoete pregaoci oglašavaju u svojim izvještajima (konferencijama za štampu) da je jato zločinaca, pošto je opustošilo polja SFRJ, odlećelo u nepoznatom pravcu. Onda se našao visoki dužnosnik koji je manirom naučnog radnika i političkog generalizatora sjajno sažeo ta činovnička parcijalna došaptavanja u ovakav sud: Hadžić jednostavno nestao… Ako se neko ne sjeća, Hadžić bijaše onaj magacioner koji je u svojoj magazi dužio sve i svašta uključujući i paradržavnu skalameriju sa prefiksom SAO.
Kako čovjek može jednostavnonestati? Meni se čini da je taj paranormalni fenomen ostvarljiv samo na jedan način: Da osobu traže oni isti koji su nju i sakrili. Ova se hipoteza izgleda, da budemo eksplicitni, srećno uklapa i u opis nestanka (koji ima biti jednostavan).
No, izuzimajući humorni karakter gornjeg izvještaja sa terena, druge su analogije u predloženoj paraleli posve neadekvatne. Niti je šef suda u Hagu egoistični i priglupi Voroncov, niti su naši pjesnici u rangu Puškina – na stranu najvažniji fakt da nema te motke kojom bi ih bilo moguće proćerati u Odesu sa tribina i odlučiti od televizija, te separirati od vlasti i tamošnjih ćupova novca. Istovremeno:
Stavili su kravate i daju izjave da žele u Evropu. Misle da je zaboravljeno šipražje iz prošlih dana njihovih biografija. Hoće na sunčanu obalu, a neće da poprave most koji su sami porušili ne tako davno; revnosno ometaju svako preduzeće iskrenih mostograditelja. Neće niti da zakrpe čamac koji su svojom rukom probušili i koji neupotrebljiv trune u ševaru gdje prebivaju. Pod snažnim pritiskom, možda, samo će promrmljati: Mi osuđujemo svaki zločin.
Zaustavimo se na ovoj čudnoj, jalovoj izjavi kojoj često pribjegavaju parapoete u onim nemogućim momentima kad brinu o svojoj moralnoj vertikali a ne mogu da prenebregnu obaveze prema mecenama. Osuđujem svaki zločin! Ajde?
U kratkom osvrtu na ovaj šuplji i opasni a spolja glazirani sud, moram ih razočarati. Za suvisli razgovor o zločinu, svugdje i vazda, validan je jedino induktivni metod. Od pojedinačnog nevaljalstva ka opštoj osudi. Skrivanje iza gole dedukcije namah uvodi perverznu praksu da jedan konkretan zločin, još cigli jedan naredni zločin, ne znači ništa u poganoj grmadi načelne izjave. A to je već i samo po sebi monstruozna praksa!
Tako se izjava da smo protiv svakog zločina lagano i nevidljivo transformiše u odu novim zločin(c)ima. Žao mi je.
Zločin je specifično nevaljalstvo kojemu ne možete (ne smijete!) zabašuriti pojavnost… Forma zločina do te mjere udara pečat na njegovu suštinu da skoro obesmišljava svaki pokušaj klasifikacije i generalizacije, mimo nužne sudsko-činovničke procedure.
Logičko-deduktivnim pasažima u odbrani zločina pribjegava jedno naše moračko nevinašce koje se u Beogradu ugnijezdilo u kleropravoslavnom paperju (“Ko god je činio zločin – neka je proklet.”). Zamislite to ispaštanje da poli-ubicu stigne prokletstvo izbačeno iz mitropolije primorske… Ne treba mu više. Tić predlaže da se generalima sudi u odsustvu, pa ako se dokaže da su krivi, tek onda da se potražuju. Eto takvi su brdski intelektualci situirani u srbijanskoj pitomini inspirisali značajnog režisera Slobodana Šijana da snimi scenu u kojoj autoritativni vozač narodne krntije veli: Moj je Laki genije za vožnju (tj. Pravo).
(Ovo je samo jedna cigla u opštim rodoljubnim naporima da se izgradi takva svjetonazorna građevina u kojoj je obesmišljen, nemoguć, pojam Našeg Zločina. To jest, ako je naš, nije zločin, i obrnuto. Tehnička ilustracija te nakaradne nakane ogleda se u ovoj okolo-beogradskoj priči: Kancerogena supstanca benzen, javila je štampa, nesmetano je curela iz pančevačkih dimnjaka krajem avgusta 2004, i vjetar ju je raznosio na sve četiri strane (čaršije). Prema mjerenjima koja su objelodanjena, cipcijelog dana se mogla konstatovati koncentracija na nivou 50 miligrama po kubnom metru, što se uveliko drži za nepodnošljiv nivo zatrovanosti u koju je nedopustivo umočiti ma i nos najljućeg neprijatelja. No budući da se akcident nije mogao dovesti u neposrednu vezu sa nekom stranom neprijateljskom vojnom ili istražnom institucijom…)
Izbjegavanje opisa zločina čini se na prvi pogled jednostavno sagledati kao posljedicu, je li, razumljive sramežljivosti. Ma, koje će se delikatno čeljade upustiti u slikanje groznih scena u kojima duša insana ispada sa fontanama krvoliptanja? Duboku psihološku barijeru koja tu postoji niko bolje nije prepoznao od Ničea, koji je prosto konstatovao da onaj božanski susptrat u našoj duši nikad neće priznati ispade poganluka u istoj. To neće. Ali:
Zašto se veliki nacionalistički zločini nikako ili nerado ne priznaju i ne kazuju, bar na balkanskom podoblačju, naslutio je Ivo Andrić kad je na početku XXI glave romana Na Drini ćuprijanapisao: ‘Nikad to neće moći biti kazano, jer onaj ko to sagleda ili preživi, taj zanemi, a mrtvi ionako ne mogu da govore. To su stvari koje se ne kazuju, nego zaboravljaju. Jer da se ne zaboravljaju, kako bi se moglo ponavljati?”
Ta žudnja za repeticijom zločina, dakle, nekompatibilna je sa zahtjevom priznanja, opisa i katalogizacije svakog konkretnog nepočinstva. Pa sada vi vidite gdje je izvor pomame kad god zatražite oštrinu sjećanja. Na primjer, oštrinu sjećanja na karađorđevićevsko aneksiono i anksiozno svetogrdno rušiteljsko obadanje po Lovćenu. (Jer onaj Genijevozač, s povjesmom preko očiju, i dalje truća da su Crnogorci srušili zadužbinu, grob, hram i monašku ćeliju.)
Borba da se ovdašnja istrijebljenja ne preobraćaju u periodične fenomene mora dakle da uključi, kao bitnu komponentu, istrajnost zahtjeva da se podli iskaz o načelnoj osudi svih zločinaca razbije u paramparčad pojedinačnih, konkretnih zločina koji su, svaki ponaosob, imenovani, pa procesuirani, uknjiženi i zapamćeni.
Ne desi li se to, janičarski će oci i na sve spremni svetosavci-pregaoci, jednog budućega dana…
Pomolak viteza
ZLIKOVNICA NOVCA
Vrijednost novca je padala, kovnica novca ubrzavala rad. Inflatorni proces su ubrzavali. Stigli su do nivoa paničnog galopa. Kraj? Ne. Još su ga akcelerirali, potom. Još, još, još… Eksprijesno je padala vrijednost novca. Eksprijes, eksprijes, eksprijes… Muzli su, dok krava umalo nije lipsala. Onda su zlikovci zaustavili zlikovnicu novca…
Pomolak mišljenja
PATETIČNO I PARIPATETIČNO
Napadi crkvenih dogmata na naučne tekovine počeli su davno prije rođenja Čarlsa Darvina (1809 – 1882). Hipatija je zverski umorena 415 godine. Đordano Bruno je bestijalno spaljen 1600. godine. Moderni, principijelni otpor dogmi naučnog pogleda na svet vezuje se za delo Galileo Galileja (1564 – 1642). Bile su to godine kada su značajni renesansni umovi, pre svih ovaj veliki Italijan, utemeljili naučni metod kao putokaz daljeg razvoja ljudske civilizacije. Bijaše došlo doba da hrabri ljudi po cenu robije, ali i života, ukažu na kobnu zaostalost paripatetičkih stavova u službi crkvene vlastele. Kopernik, potom Galilej, formulišu nove, djelatne zakone kojim prevazilaze antičke, od religije zloupotrebljene Aristotelove filozofske spise.
Pa zašto kreacionisti, naši savremenici, ne udare odmah na naučnog kolovođu Galileja, umesto što se parcijalno obrušavaju na Darvinovo djelo? Misle da im je lakše da arlauču na jedan izolovani, manji, (mada značajan) segment čovekove naučne građevine – teoriju evolucije. Pred očima nam je strategija lova hijena na antilope. Poželjno je da na početku mesožderi izoluju jedinku, buduću žrtvu, od ostatka krda. Potom će ju svakako savladati.
Ali segmentacija nauke radi nanošenja parcijalnih poraza znanju nije uspješna strategija. Razlog je prost: Nauku kao celinu veže lijepak naučnog metoda. On je univerzalna spona ljudskog znanja. Nesporna funkcionalnost naučnog metoda znači ovo: ako taj sistem pravila djeluje kao nezamjenljiv kriterijum istinitosti u fizici, ne može biti ništa drugo do valjan kriterijum i u biologiji, na primjer.
Zbog toga, ilustracije trijumfa naučnog metoda u fizici čvrsto stoje i u odbrani postignuća biologije. Na primer, pomoću znanja o gravitaciji uspješno predskazujemo pomračenje Sunca. Pomoću zakona radioaktivnog raspada uspješno određujemo starost stijena u Zemljinoj kori. Isti nepotkupljivi naučni metod se koristi i u teoriji evolucije; on je i tamo garant istinitosti. Dakle, kreacionisti su skupina žalosnih manipulatora.
Pismeni građani Srbije ne moraju znati strane jezike da bi čitali Galileja i sami promišljali ovo o čemu govorimo. Izdavačka kuća „Akademska knjiga“ objavila je 2012. Galilejevu knjigu „Dijalog o dva glavna sistema sveta“. Jedne večeri promovisali smo taj prevod u Novom Sadu. Čvrsto verujemo da tog momenta u Srbiji nije bilo značajnijeg kulturnog događaja od prvog „gostovanja“ renesansnog mislioca, sad kao domaćeg pisca, posle četiri stotine godina, u Srbiji. Pa ipak, do nedalekog Novog Sada nije na ovaj lijepi događaj stigao niko iz sfere političke kulture i kulturne politike, južno od Save i Dunava. Državna misao oličena u predsedniku Tomislavu Nikoliću imala je preča posla: odavanje počasti caru Konstantinu u Nišu.
Promoter dogme ispao je važniji od utemeljitelja nauke.
Pomolak lisca
PROCVAT KULTURA
Poštovani drugovi i gospodo, kako se ko oseća! – dolazim iz kraja u kome upravo ovih dana cveta kultura. Boљe reći, cvetaju razne kulture. Mi smo ponosni upravo na taj multiplicitet kultura. One se razvijaju jedna pored druge. Nijedna nije na smetњi nekoj drugoj. Pre bi se moglo reći da jedna pospešuje druge. U svakom se slučaju ne može sporiti harmonično prožimaњe kultura u našem kraju.
Istina, svugde se može govoriti, pa i kod nas, o izvesnoj većinskoj kulturi, u kvantitativnom smislu dominantnoj. Ona u mnogo čemu daje pečat podnebљu, takoreći daje najveće prinose. Međutim, nema govora da ta preovlađujuća kultura guši ostale. Ona im ostavљa њihov životni miљe, ne troši њihov kiseonik. Radi se tu o međuprožimaњima kultura; tu je onaj srećni spoj њihov kad veća kultura vuče progres, a maњe kulture dopuњuju i daju onu nezamenљivu aromu, unose specifikum bez koga se ne da govoriti o osobenostima podnebљa i prostora kultura.
Često čujemo jadaњa o netrpeљivostima kultura. Mislim da se najčešće radi o neadekvatnom pristupu. Naše je iskustvo na tom planu određeno i jedinstveno. Ako se ne vodi računa o realnosti, redosledu, prioritetu, specifičnostima ili komu-nikacijama, sigurno će se javiti disproporcije i iskљučivosti. Sa malo brige i stručnosti, međutim, to se može izbeći; kulture dabome traže svoju podlogu, naročiti tajming i prilagođenu dinamiku.
Šablonski pristup raznim kulturama je pogrešan. Ne nađemo li optimalan raspored, model diversifikacije koji odgovara i, napokon, što da ne, imanentni stepen otvorenosti – promašili smo međuzavisnost kultura, interakciju faktora (bar onih presudnih); to je onda put degradacije kultura. Za divno čudo, u takvom pristupu (koji na sreću ni izbliza nije nametљiv, a kamoli jedini) nazaduje i sama najkrupnija kultura, koja daje statistički pečat sezone. Zato i govorim o našim iskustvima, koja zaobilaze zamke uprošćavaњa. Slučaj raznih kultura je kompleksan sistem. Izlaz je u tome da se razume suština te kompleksnosti. Izlaz nije u tome da se teži pojednostavљeњu koje guši maњe kulture, a ne dovodi do procvata markantnih. Mi ne mislimo da ako veći baca senku onaj maњi mora da uvene bez svetla, čistog zraka i okrepљujućeg daška. Kao i sve što bitiše pod kapom nebeskom, tako i kulture o kojima je reč treba da imaju, i imaju, svoju ekološku nišu, svoj genetski kod koji je tako sazdan da nalazi međuprostor za svoje punokrvno iskazivaњe.
Eto, da ne dužim, nosim vam pozdrav iz mog kraja multikultura. One sve bujaju, bez konflikata napreduju. Da ponovim: koja pre, koja kasnije – sve procvetaju.
Imam tu naravno taksativno zapisano, ali vam sada ne bih oduzimao vreme nabrajaњem o kojim se sve uspešnim poљoprivrednim kulturama radi.
Hvala i živeli!
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Pogledajte ga, o doboga: On ne zamišlja; on zamršlja.