Komentar za početak
Čeg se mudar stidi, tim se lud ponosi. (Ovo je samo agenda iz plana rada ludoga.)Zapisnuti!
PATRIOT
DD predlaže da se vidimo u hotelu Srbija sjutra u 18:30. Dobro.
Sjutra se on javlja dva sata prije ugovorenog termina: daj da se vidimo kod Cvetka. (Razlog promene prvobitnog plana, koji je meni bio povoljniji: možda će kiša, pa mu je u tom smislu Zvezdara zgodnija lokacija.) Dobro.
Miloš me vozi do Cvetka; umoran je posle napornog dana u firmi; troši benzin; rđavo je vrijeme, gužva je na ulici. Dobro.
DD neće sa sjednemo u skromniji lokal pored Cvetkove pijace, traži da idemo do Liona, ima preko Bulevara otmenija kafana. Dobro.
Pijemo sok, razgovaramo. Otkriva pravi razlog susreta posle dugog perioda u kojem me je izbjegavao, a često i nacionalistički opanjkavao: ćerka Milena ima problem da započne docenturu na građevinskom fakultetu u Beogradu. Mogu li ja tu nešto da intervenišem?
Traži da zapiše broj telefona – ne radi mu olovka. Koristi moju olovku. Dobro.
Ja plaćam račun, nešto oko 500 dinara (pet eura). Dobro.
Plaćam taksi da me vrati kući, još 500 dinara. Dobro.
DD je zaboravio da je ljut na mene. Ljut je jer sam devedesetih premalo trgnuo (kao četnik) na njegovom šovinističkom kantaru.
Evo bilansa koji me veseli:
Velikodušno mi je uzeo tri popodnevna sata, sat odmora i benzin Milošu, meni još i hiljadu dinara i olovku – samo zato da mu učinim uslugu.
Takav je Hercegovac Dragomir. Duša od Srbina.
Dok smo se pozdravljali na rastanku videh mu blagu svetlost velikodušnosti u očima pod osedelim obrvama. On pođe nizbrdo, ja uzbrdo.
Usput, mislio sam kako ga još krasi krepak glas. Uistini, rasno nacionalističko grlo.
Pomolak tora, ali napuštenog
КАКО НАСТАЈУ ПОМАМЕ
To Guard Black
Кад први неће а други не сме
И мисле: то је нешто тајно,
Ја ћу вам рећи тајну помаме:
Помаме настају једноставно.
Узму се, рецимо, ципеле круте,
Изнутра топле, сјајне с лица,
У њих се ћушне… мудријашица.
И шта да ради тако сама
У дивним, крутим ципелама?
С црном косом и ружама?
Зато у помаму уђе Мама,
Зато у помаму уђе Тата,
Зато јој додаш Синовца ил Брата
Или све скупа, да срце моје
Не буде тако тужна и сама
У дивним, крутим ципелама.
Мама се гизда, Тата се обрел
У реч ужасно далеку – у Израел.
Синовац је увек на телевизији,
Брат је бесумње у скупштини
(или још боље у хипокризији).
И тако иду сати и сати
И Мама неће новац да врати,
А Тата? Као и сви пирати!
Синовца нема са телевизије,
И Брата нема из хипокризије,
И шта да ради тако сама
У дивним, крутим ципелама?
Због туге на том дивном лицу,
Да поправи психичко стање:
Доведимо јој другарицу
(на пример, из Азање).
Кад она дође, шта ћеш више?
Због чега уопште да се дише?
Negantesima valja reći ne
Poznatost
Sredinom devedesetih, pitao sam na beranskoj čaršiji profesora srbistu, da li je ovo najnovije krvoproliće na prekodrinskim ornicama povećalo ugled pisca I. Andrića. On tada reče, jeste.
Jedva je godina dana prošla, a mi smo se, nekako, skoro na istom mjestu, dotakli identične teme. Ovog puta namršteni profa bješe mrzovoljan i izusti: nije; nobelovac je veli precijenjen te ga moramo bez milosti survati niz vrleti književničke i svake druge hijerarhije. Diskretno mi je ponudio (samo za ličnu upotrebu, jedna pilulu torokanja dnevno), pikantni detalj koji ruinira moralnu kristalnu rešetku književnika. Mi vidimo:
Mnoge ličnosti kupaju se u mliječnom sjaju javne pažnje, a da je naporno dokučiti ključni razlog njihovog izranjanja na društvenu scenu. Očito je da su podržane u bijegu od anonimnosti, zbog nekog krupnog razloga u pozadini. Takoreći, učinjeno je da budu poznate. Sugeriše nam se njihova osobena kreativnost. Posmatrači međutim podozrijevaju: ako i postoji, njihovo djelo ipak je samo etiketa, manje ili više podnošljivo objašnjenje za publiku (kad se razgovara, što je on poznat, da se prosto može reći: zbog te i takve serije slika, ili sličnog proizvoda).
Izgleda, duboko u tajnosti se drže stvarni razlozi zbog kojih su nekome otškrinuta vrata javne scene. Rijetka je (kad se stvari otrgnu kontroli) pojava spontane popularnosti u svijetu intelektualaca. Pojedinac mora još da je pravovjeran u odnosu na aktuelni karavan ideja, i koherentan sa kasajućom elitom. Kako on ispunjava taj zahtjev, obično je na virovit način zamaskirana tajna.
Najbolje je ako autora štiti djelo priličnog kvaliteta, pa nije žestoko akutno pitanje porijekla njegove slave. Sjajne primjere za analizu problema poznatosti nalazimo baš u polu-znanim i djelimično zaturenim detaljima biografije gospodina Andrića. Reći ću nešto pod A) i nešto pod B).
A) Izgleda je nesumnjivi fakt da je naš nobelovac podržao kandidaturu Josipa Broza Tita za Nobelovu nagradu za mir. Svojim perom i crnim muređepom napisao je po bijelom papiru ove promišljene ocjene:
“Kad sam saznao da su neki ugledni predstavnici naučnog i političkog života iz inostranstva predložili vašem Komitetu da se mirovna nagrada za godinu 1973. dodeli predsedniku Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, Josipu Brozu Titu, ja sam se obradovao ali se nisam iznenadio, jer kao većina mojih sunarodnika i ja u Predsedniku naše Republike vidim izrazitog zatočnika mira i borca protiv rata i nasilja… Borba za mir bila je i ostala u osnovi svih njegovih nastojanja.” (Zamislite na ovom mjestu izraze lica onih političkih gromada koje žare i pale u Beogradu po skupštinskim odborima za bezbijednost…).
“Oslobođenoj Jugoslaviji pošlo je za rukom da za kratko vreme uspostavi dobre ili normalne odnose na svima svojim granicama, pa i na onima od svojih suseda od kojih su dotle delile razne opreke; ona je našla mogućnost da postane aktivan član i iskren branilac Ujedinjenih nacija, kao i da odigra važnu ulogu u organizovanju nesvrstanih zemalja. U isto vreme ona je, opet pod rukovodstvom Predsednika Tita, rešavala jedno za drugim pitanja svoga unutrašnjeg uređenja, nalazeći pravednija i savremenija rešenja za sve svoje narode i narodnosti, na svima područjima zajedničkog života.” (Zamislite izraze lica onih diplomiranih histerika koji formuliše zakonska akta o identičnosti partizanskih i četničkih pregnuća…) Ali gospodin Andrić se ne obazire:
“Ukratko, i oružana borba protiv nadmoćnog zavojevača, i stvaralački rad na unutrašnjem uređenju zemlje, i ostvarenje miroljubive saradnje sa svima državama sveta bez obzira na njihovo unutrašnje uređenje – sve su te aktivnosti nove Jugoslavije imale za cilj i slobodu čoveka, a njihov inicijator i rukovodilac bio je Predsednik Josip Broz Tito.
Opštepoznata je neumorna aktivnost koju je Predsednik Tito razvio u međunarodnom životu posleratnog sveta. Ona je obuhvatila sve kontinente i Predsedniku Titu i njegovoj zemlji pribavila znatan ugled jer je po opštem mišljenju vođena u duhu mira i čovečnijih odnosa među ljudima i narodima. Razumljivo je da su sve te činjenice mogle da podstaknu državnike i javne radnike inostranstva da Predsednika Tita predlože za nagradu vašeg Komiteta u 1973. godini.”
I dok nobelovac “usrdno podržava” ovaj predlog i obrazlaže “njegovu osnovanost” kad je riječ o “jednom velikom borcu za mir”, u čaršiji gdje bruje vijesti o bosanskom slomu turkaluka, može biti njegov rejting strmo pada. Ali stvari ne idu tako pravolinijski. Ako se prije podne šuška o nagradi za mir, popodne kolajupriče o deportacijama:
B) Ivo Andrić je, kažu, napravio jednom prilikom (bilo je više takvih prilika) elaborat za iseljavanje Albanaca sa Kosmeta, po naredbi Ministarstva vanjskih poslova Kraljevine Jugoslavije. O, ho. Ovo može biti motiv da nacionalistička elita ne dozvoli poslije ručka da potone mit o čovjeku (jutros opanjkanom) koji se i ovako odužio rodu. (Fenomen izronjavanje pod dejstvom sila zasluga o kojima ne treba javno govoriti. To nijesu zasluge kreativnosti. Mnogi takvi razlozi su bizarni. Kad bi elite objelodanile enciklopediju bizarnih razloga, javnost bi se šokirala. To bi bio društveni skandal mučniji od bilo koje lustracije. Priča o retuširanju, na osnovu koje se o nobelovcu valja izraziti kao o “moralnom bedniku”, tek je jedna od…)
Ove i ovakve igre oko javne promocije ličnosti čine sindrom koji sam ovdje pokušao da imenujem terminom poznatost. Povod je zabrinutost:
Ako se mreže pletu oko nesumnjivih veličina, kakve sve pogodbe nijesu na djelu kad se manipuliše sa dnevnom poznatošću kreativnih sirotana? Na pragu smo godine koja može biti istorijski reper Crne Gore. Njeni sinovi domovinu sagledavaju u četvorodimenzionom prostoru definisanom osama koje se zovu Egzistencija, Posjedovanje, Ugled i Vrijeme.
Sad mi vi recite, zar Joj nijesu ugrožavali i samu egzistenciju, ne jednom tražeći ništa manje no glavu. I recite, zar ne posežu za Njenim posjedom? I recite, zar ne kaljaju Njen ugled? I recite na kraju zar nam ne troše zemne dane?
Direktno velim, bojim se na čijim će se poznatostima predano raditi u narednim mjesecima. Jer će cijena te poznatosti minornih činovnika biti pokušaj potiranja četiri ose našeg koordinatnog sistema, da se četvoroprostor naše datosti svede na nulu.
Srećni dani, svim zasluženo nepoznatim ljudima!
Pomolak viteza
SPOČITULJA
Spočitati znači prigovori nekom, zbog nečeg. Prebaciti mu to i to, uputiti manje ili više oštar prijekor, ali uvijek jasan i neprijatan. U normalnoj komunikaciji, spočitavanje je delikatno, koliko da se dade nazrijeti upozorenje. U našoj deceniji od toga se odustalo. Ide se đonom, teškim terminima, otrovnim rečenicama i televizijskim komentarima. Nije iznenađenje kad onog, kome se javno preko televizije nešto spočitavalo, nađemo prekosjutra u čitulji. Riječ spočitulja koju ovdje afirmišemo na opštu poljzu znači akt spočitavanja kao posljednje upozorenje pred čitulju. Jasno kao posljednji dan.
Pomolak mišljenja
GNUSNA PREVARA MAESTRA MARADONE
Na jednom važnom međunarodnom takmičenju, davno je to bilo, fudbaler argentinske reprezentacije Diego Maradona dao je Englezima gol nečasnim postupkom. U skoku je rukom zahvatio loptu i poslao je u mrežu iza konsterniranog golmana Šiltona.
1. Ova bizarna situacija bila je tema i inspiracija moje pjesme „Igra“. Tu poetsku indignaciju sam objavio u časopisu KORACI (broj 3/4, godina 1989). Časopis je tih godina vodio i uređivao otmeni šumadijski bard Slobodan Pavićević. (Njega odavno nema; brk njegov, lijevi ili desni svejedno, vrijedio je više od mnogog današnjeg poslenika u kulturi.)
IGRA
nogometaš zvani diego maradona
u gipkom skoku vatrenoj nameri
u magnovenju
odnosi loptu odnosi sferu praiskonsku
rukom postiže gol
vratar zvani bobi šilton
ne veruje da postoje paralelni svetovi
propušta efemerne trenutke s indignacijom
mirno čeka onu kolotečinu
a gledalaca sto hiljada
sto hiljada čeloveka homo sapiensi
isijava svetlo isijava zvuk
a nema prelaza vidnog od svetla na zvuk
niti: obratno
to je teško ali može
oni su ambijent
publika vidi:
fudbaler zvani maradona
kleči na aut-liniji
rukama priziva nebo
i gle nebo se otvara
odozgo kulja reliktni mrak u prazne oči
dečije
i vidi:
golmana zvanog šilton
hor uznosi lepotica od plesa do topline
postaje čovek od miline istočne strane terena
on, međutim, drži čas metafizike
koji se rascvetava u poslednje čudo:
homo sapiens maradona
od lepljivog mraka od Cvokota Iskona
nemo valja loptice tvrde
te ih krišom baca u Mrežu Zaputanu
ravno do nevidljivog minotaura
kroz uspenje kroz stav
kroz bitnost
šiltona
2. Fudbal je, naravno, igra. Neko se zgodno sjetio da fudbalsku iglu zaglavari – proglasi za najvažniju sporednu stvar na svijetu. Ali ta dosjetka zamagljuje krucijalnu poentu: fudbalska igra, i svaka druga sportska igra, bezbolna je imitacija rata među zavađenim plemenima. Krucijalno u toj imitaciji je strogo poštovanje pravila igre – čega u taljiganju života nema ni na pomolu. Dok se lopta kotrlja, a sudijski paragrafi, kakvi god da su, imaju apsolutni autoritet – mi smo začarana publika koja pravično navija za Svoje i sanja Pravdu na Zemlji. Ako se desi povlačenje za dres, start đonom ili neovlašćena upotreba ruke, od sudije očekujemo da svima objavi da se desilo veliko zlodjelo koje narušava svetost Pravila. U sportu, gnušamo se Grabeža.
Televizijski prenosi nam predočavaju da se Pravila sve više skrnave. Potire se sama slava sporta! Podozrijevamo da je koristoljublje zatrovalo sjajnu ideju sportskog nadmetanja. Nije riječ samo o sadašnjosti. Robno-novčana zavjera protiv bitnosti sporta napada i istoriju sporta. Kako pričamo djeci, đacima, o prošlim događajima i nadmetanjima? Ah, bolje ne pitajte.
3. Politikin Mali Zabavnik (1 jun 2017, broj 154, strana 15) donosi osvrt „Najgolovi u istoriji fudbala“. Po zasluzi se u tekstu za đake pominju zaista unikatni potezi majstora Ibrahimovića. Dalje se govori o bliskom susretu Šiltona i Maradone. Maradoni se dodjeljuje isti tretman kao i Zlatanu. O mangupskoj prevari govori se kao o „previdu sudije“. Krađa rezultata se opisuje kao „spretno“ davanje gola! Dok ogavni izgrednik kleči na aut-liniji u odurnoj metafizičkoj pozi i pozdravlja svog boga obmane, bitangini saigrači su u nedoumici; Diego ih kori i opominje: radujte se, inače će sudija da se dozove pameti i poništi gol! Pioniri će naučiti iz ovog štiva da je lažni gol – Božje djelo. Krađa jednako Božje djelo? Nijedan negativni, a istiniti, epitet koji mora da ide uz Maradonin postupak nije ponuđen vrijednim čitačima Politikinog zabavnika.
O izgredniku će biti snimljeni i filmovi iz kojih ključa eulogija i euforija. Bijedni „gol“ postaće najgol.
Sijemo zaborav, blagosiljamo šarlatanstvo. Šaljemno pedagošku poruku da se kroz prste gleda na prevare i krađe. To su postupci koji se protokom vremena, eto, mogu premetnuti u vrline. U igri, kao i u životu.
Pomolak lisca
ČOVEK BEZ NADIMKA
Kad napunite pedeset godina, neminovno dolazi do preispitivaњa životnog puta. Tako bar piše u ozbiљnim kњigama iz psihologije. Najpoganije pitaњe, koje se u tom postupku retrospekcije nameće, glasi: šta ste uopšte stekli? Analizirajući, svako potencira ono što je za њega bitno.
Lično, posle pet decenija životnoj puta bio sam u prilici da konstatujem dva ugrožavajuća maњka: a) novca nisam stekao, b) nadimak nisam stekao. Da, da.
Što se novca tiče, stvar jeste neprijatna, ali kako mu drago. Tešim se, kao i mnogi, ako monetarno pitaњe postane akutni prioritet, nedostatak se može nadoknaditi za nekoliko dana. Dobro ste pročitali! Primere brzog (trto-vrto-glavog) bogaćeњa uočavamo svi svakog dana.
(Kako sam ovo smerno notirao! Kao kad te neko mlatačem zvizne po lobaњi, a ti izjaviš: primetio sam da je došlo do kontakta bukovine i moje čeone kosti! Ako ovako nastavim da se namećem kao hroničar naše stvarnosti, proglasiće me za državnog istoričara.)
Ne tvrdim da bi se i meni smesta posrećilo u biznisu, ali u pobedonosnu metodologiju više niko ne sumњa: љudi se bogate učlaњivaњem, iščlaњivaњem, pomagaњem, odmagaњem, sedeњem, šetaњem, zapomagaњem… Šleperizacijom, brate. To je crnonoćno (boљi izraz nego belodano). Što je najvažnije, nikad nije kasno, sjajnog uma ne zahteva, čak ni duga vremena ne traži, nešto se drugo traži.
Ali, nadimak! Zamislite osobu sredovečnu, i još grđe, a nema nadimka. Taj se nedostatak ne može za tren nadoknaditi ili otkloniti, poput nedostatka novca. Nadimak se ne može pokloniti; smešno je i zamisliti situaciju: dođe neko, dobar dan, imam jedan lep nadimak, poklaњam vam ga! Nadimak se ne može ukrasti; pozajmiti; reketirati; iznuditi; ozelenašiti; izlobirati; preglasati…
Nadimak je nešto lično, što se crnom mukom, u znoju lica svog, decenijama zarađuje i stiče. Što me posebno oneraspoložilo, broj dobrih, a upotrebљivih nadimaka je mali i sve maњi. Pokupili ih uspešni!
Pogledajmo ukratko šta je sve u toj jagmi izraubovano: 1) Iz oblasti nekategorisanih i lokalnih puteva bezecovan je prestižni nadimak Џada; 2) Iz oblasti palanačke naprednosti svake vrste već je upotrebљen jedino solidan nadimak Biџa; 3) Kome nije jasno da više ne može računati na nadimak Baџa? 4) Iz oblasti kulinarstva potrošen je ukusan nadimak Sarma; 5) Iz oblasti malokalibarskog hladnog oružja sviđao mi se nadimak Britva, ali sam zakasnio; 6) Sa farme domaćih љubimaca bio sam zainteresovan za umiљato Mačak, novine javљaju da je bilo bržih i zaslužnijih, stvar je išla i do sudskog spora.
Zbog prostora ne nabrajam daљe; i ovako sam možda otišao predaleko – moglo bi se desiti da pomenem i ceo personal pojedinih institucija sistema.
Šta raditi? Da budem iskren, prećutao sam da me u uskom krugu prijateљa ponekad zovu Vule. Složićemo se oko jednog: teško da se napredno čeљade sme zadovoљiti ovako mlakom varijantom! S pravom me ovih dana pitao komšija: Pobogu, gde si bio i šta si radio svih ovih godina? I misliš li ikada postati narodni poslanik?
Ostaje mi još jedna mogućnost, skoro perverzna šansa, da se pročujem kao Čovek bez nadimka. Muči me i pitaњe, šta ako su moje muke po zasluzi? Da nisu preda mnom Godine raspeća?
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Tražimo vođu koji će nam objasniti ko, šta – i neće pitati usvakičas koliko to košta!