Komentar za početak
Čeg se mudar stidi, tim se lud ponosi. (Ovo je samo agenda iz plana rada ludoga.)Zapisnuti!
PRAVO GLASA
Žene su u Srbiji dobile pravo glasa 1945. godine.
Oni koji tvrde da je zlatno doba demokratije bilo ovde sutradan kad je ubijen Obrenovića monarh, danas sede u SANU.
Pomolak tora, ali napuštenog
ВЕЛЕ-ДА-МОЖЕ
На свечаној академији
У првом реду и благом нереду
Господа и председници –
Срећници, предузетници
(скупо обучен необучен го вел-мо-жа
У бахатости отврднуо),
И даме мазн
(како се некоћ неко посПрднуо).
Све ноге прекрштене,
Сви погледи укрштени.
Кршан некрштен;
Готов да мазне.
Ципеле сјајне,
Све фирме стране
И разне.
(Улошци од небеске казне.)
Negantesima valja reći ne
Identitet, danak u krvi, popis
Imao sam na studijskoj grupi kolegu koji se zvao Mihajlović. Ali to je samo približno! Možda je bio i Mihailović. Uviđavno sam se raspitivao lijevo i desno, bez rezultata; i drugi su imali slične dileme. Za četiri duge godine zagonetka nije dovoljno rastumačena. Povremeno je u opticaju bila i varijanta Mihajilović. Bar je jednom tako prozvan na ispitu – dotični se uredno odazvao. Uopšte, ispoljavao je začuđujući flegmatizam kada je riječ o tom silnom varijetetu prezimena. Je li moguće da nikad nije zavirio u svoj matični list? Ako je znao, što nije energično tražio da ga jednom za svagda identifikujemo i ispravno oslovljavamo? Jer, zbilja je nepodnošljivo aljkavo svako neprecizno obraćanje. Dva ili tri takva ožiljka, mislim, svako nosi na epidermu sjećanja; ne bole, ali se lijepo vide i mučno ih je odstraniti i savremenim psihijatrijskim pomadama
A gledajte sada šta mi se dogodilo u jeku prostačkih jugo-ratova. Student polaže ispit kod mene u kritičnom, oktobarskom roku. Dugo se rve za šesticu. U međuvremenu primijetim da njegovo prezime u ispitnoj prijavi ne odgovara onom koje je zapisano u indeksu. Pitam ga, koje je važeće? Veoma uznemiren, zamolio me je da ga ne izdam! Neka ostane to dvojstvo, jer je naopako evidentirano u studentskoj službi (bolje se u zlim vremenima primiriti). Bješe me neki ijed spopao, te mu izdiktiram uslove primirja: napisaću šesticu a on će svečano, odmah, izjaviti da se nikad više neće odreći svog bazičnog identiteta, nipokoju cijenu!
Kasnije, stvar sam počeo da razumijevam (sa izvjesnim stidom zbog arogancije) povezujući slučaj sa istorijom porodice mog kolege fizičara, renomiranog istraživača koji sada živi u Beogradu. Znam ga kao Popovskog. Ali on priča da je u prošlosti njegova porodica bila Popov; imaju čak valjanu dokumentaciju u korist te činjenice. To nije sve. Živjeći negdje na jugu Makedonije, blizu tromeđe sa Bugarskom i Grčkom, povremeno bi se transformisali u Popoviće – da zlo ne čuje!
Priča je, dakle, komplikovana. Svakako nije samo balkanska. Čitalac je i sam čuo za znamenitu higijensku mjeru pranja usana! Misionarstvo je bijelog čovjeka u Americi podrazumijevalo da se sapunom isperu usne Indijanca koji je (krijućke, prkosno, ili prosto mahinalno) progovorio maternjim jezikom u internatu, ili na javnom mjestu. (Možemo se zgražavati nad tom vrstom okrutnosti pravovjernih siledžija; ali je misionar uvijek isti, i svuda isti.)
Priča o identitetu jedinke nesumnjivo je vrlo slojevita. Što je prag ličnog identiteta? Koje nivoe ličnosti valja temeljno mijenjati, koje samo modifikovati, koje nadgrađivati i ukrašavati? Ne bješe li uvjerenje onog umnog Engleza da se Čovjek rađa kao tabula rasa? I da je ličnost u zrelom dobu ono što je, u danima odrastanja, vrijeme na tabli ispisalo? Ostavimo po strani filozofske implikacije diskusije o finoj proporciji nasljeđa i iskustva. Svakodnevno prevazilaženje naše datosti ulazi u dinamičku suštinu samopotvrđivanja ličnosti. Jer statički identitet ne postoji, on je svoja sopstvena negacija. Znači li to da možemo zanemariti sve sadržaje koje nosimo od malena i zamijeniti ih novim? Ne; postoji jedna psihološka ćuprija sa dva vitka luka koja premošćava dvije obale provalije svačijeg života: spaja djetinjstvo i urvine naših dana; ta se spona ne smije urnisati. Zaboravi sve, bude li se moralo, ali majku zapamti; ali ime prepoznaj!
U drugoj glavi romana Na Drini ćuprija prolomili su se kroz pustolinu istorije krici majki koje plaćaju danak u krvi. Evo tog odlomka: ” obnevidele od plača naletale (su) pravo na suharijske bičeve i na svaki udarac biča odgovarale bezumnim pitanjem: ‘Kuda ga vodite? Kuda mi ga vodite?” Neke su pokušavale da razgovetno dozovu svoga dečaka i da mu daju još nešto od sebe, koliko može da stane u dve reči, neku poslednju preporuku ili opomenu na put.
– Rade, sine, nemoj majke zaboravit
– Ilija! Ilija! Ilija! – vikala je druga žena, tražeći očajno pogledom poznatu, dragu glavu, i ponavljala je to neprestano kao da bi htela da detetu useče u pamet to ime koje će mu već kroz koji dan zauvek biti oduzeto.”
Zapamtiš li majkin lik, i ime svoje, možda nećeš postati janičar. No: U interakciji sa svijetom (voljnoj, prinudnoj, gorkoj, radosnoj) mijenjati se moraš i priznati to moraš (milom, silom, s jadom ili sa sladom). Jedino to lažovi neće potvrditi. Mislim na one koji su među nama samoreklamerski patrioti (u novinama, na televiziji, na akademiji, na proslavi 200 godina bilo čega) a djeca su im “izdajnici” (skrajnuti u Flandriji ili Holandiji, ili bilo gdje 2000 kilometara daleko).
Ostali, uglavnom, znaju da se ne može mimo svijeta. Među časnima koji su taj aksiom pokušali da ospore nalaze se prije svega Amiši. Ko nije Amiš, i kome je teško izdržati da bude Amiš, ne preostaje mu drugo do da se sjeti da je davno, u komunističkim godinama svoga đakovanja, naišao u udžbeniku njemačkog jezika na onu nenametljivu i efektnu izreku-opomenu (Spruch) koju je potpisao Fridrih Rikert:
Willst du, dass wir mit hinein
In das Haus dich bauen:
Lass es dir gefallen, Stein,
Dass wir dich behauen.
Baš tako: Ako želiš da te u kuću ugradimo, dopusti, o, kamenu, da te malo istešemo! Stijena će po prilici promijeniti svoju pojavnost, dobiti ili ne dobiti na skladu i eleganciji, ali će joj ostati njen kameni identitet. Samo mi ne recite da je ovaj nauk ovdje i sada suvišan! Mijenjati se moraš, i lika majkinog sjećati se moraš, i ime svoje moraš pamtiti. Dabome:
Bio je popis u Crnoj Gori.Vjerujem da je onaj student održao riječ, no podozrijevam da je bilo mnogo onih kojima je pisalo u biračkom spisku jedno (ime, jezik, vjera, nacija) a u duši drugo (ime, jezik, vjera, nacija)! Mislili su da se malo socijalnog kameleonstva uklapa u ovdašnju tradiciju.
Kako inače shvatiti podatak: popisani etnički Crnogorci pali su sa 380 hiljada (1991. godine) na 273 hiljade danas, tj. sa 62% na 41%. To je dakle pad od 107 hiljada. Istovremeno, Srbi su se propeli u istom periodu sa 57 hiljada (izbrojenih u godini svetosavske unifikacije) na 202 hiljade, a to je porast za 144 hiljade.
Ja ne mogu zamisliti da neki narod (Crnogorci) za kratko vrijeme na ljese izumre, a da kuge bilo nije. Ja ne mogu da zamislim da se pripadnici nekog drugog naroda (Srbi) za kratko vrijeme kao skakavci namnože, i da to bude proizvod povećane seksualne živahnosti fertilnog sloja. Eto šta ja ne mogu!
Crnogorci se moraju poplašiti da će, koliko sjutra, ostati rasa bez svojstava, prazna priča, takozvana Fabula Rasa. O čemu je govorio Njegoš u Gorskom vijencu ako ne o strahu da se u državi ne vragošu silni istorijski napori mnogih pređašnjih generacija – kroz proces odrođavanja? Ako ne o tehnologiji janičarenja?
Vidimo li da Sveti Petar Cetinjski ponovo ide od brda do brda, te moli i preklinje da ne činimo dva smrtna grijeha povrede identiteta. Da Crne Gore lik ne zaboravimo i da se imena Crnogorskog sjećamo.
Pomolak viteza
PUš KARANJE
Tu vrstu rata pojedinci su nazivali konflikt niskog intenziteta. Kao, što je to kad pogine sedam, ili jedanaest. Nije to još rat… Dobro, onda je to puš karanje, je li.
Pomolak mišljenja
DETERMINIZAM U LANCU SLUČAJNOSTI
Slučajno sam tog dana rano putovao gradskim autobusom. Dan sunčan, topao posle duge i oštre zime. U vozilu nije gužva. Sjedim i čitam knjigu. Imam pola sata lektire, prekraćujem dosadu.
U knjizi se pripoveda o ljubavnoj vezi grofice Zije Dukaj i italijanskog zavodnika po imenu Filip. Mlada plemkinja je zaljubljena u svog izabranika. Jedva čeka svadbu. Ona voli naočitog crnpurastog momka. Udavača je bogata, ali i zgodna devojka, primerno vaspitanja i uzorno odgojena.
Grofica Zija ne može da sakrije ljubav, kao što se ustanovljava u mnogim knjigama da je to nemoguće. Ali je aristokratski delikatna i tek diskretno otkriva roditeljima: Ja volim Filipa.
Čitajući, slučajno sam promašio stanicu i izašao na sledećoj. Bližilo se podne. Bio sam gladan. Neplanirano sam odlučio, kad sam već u tom kraju, da kupim burek; najbolji je onaj kod Ilića.
Slučajno sam odabrao do pekare prečicu preko malog parka.
Pitao sam se ima li već prvih ljubičica na sitnim brežuljcima u parku. Ne, nema. Rano je. Do pre pet dana bili su žestoki mrazevi.
Slučajno sam se upitao, je li baš da nema ni jedne jedine ljubičice ovog toplog jutra na pragu proleće? Ipak, eno tamo se nešto plavi. Ma, kao da su ljubičasti grozdovi?
Uočio sam kamen pored stepeništa. Ugnezdio se u ležaju od platanovog lišća boje livadskog meda; okolo je bilo i nekoliko bakarnih folija sletelih preko noći sa obližnjeg hrasta. Uz ivice kamena veselo su se probijale nežne žuto-zelene travke. U sredini se kamen svodio na uglačani maleni amfiteatar sa zapisom u boji svežih martovskih ljubičica.
Seo sam na betonsku stepenicu i s nevericom pročitao:
„Ja volim Filipa“
(Doručkovao sam tek pošto sam kod kuće stavio na papir ovaj čudnovati lanac slučajnosti.)
Pomolak lisca
KAKO BITI CRNOGORAC U JUGOSLAVIJI
Pošao sam u šetњu. Iz prve bočne ulice izlete neko i ustremi se na mene. U trenu pomislih: terorista, te nagoh u bekstvo. Ali, bilo je kasno. Pridošlica mi je već držao podužu cev ispod nosa. Bio je to mikrofon. Jedna druga spodoba me je uporno snimala.
– Nemaš nikakve šanse – reče taj odlučni mladi čovek. – Ne pružaj otpor. Ovo je intervju.
Prepad je uspeo! Znao sam da kod nas nema rata, nije ga ni bilo i sa te strane su građani bili bezbrižni. Znao sam da su kriminalci, ako ih i ima, akcijama naše milicije sabijeni u mišje rupe. Ta znao sam i da elektronikom opskrbљeni novinari iznuđuju na ulicama mišљeњe prolaznika, ali sam mislio neće grom u koprive!
– Molim vas, recite za naše gledaoce: izjašњavate li se kao Srbin ili Crnogorac?
Au, jebote. (Ne psujem često, ali dogorelo do nokata.) Šta ću sad? Da sam se bar malo pripremio… Pokušavam da se setim, šta drugi rade u sličnim nevoљama. Zaričem se da više nikad u nacionalnom smislu nespreman ne izađem na ulicu. Promrmљao sam nešto u smislu: što je to, braćo, važno – razumemo se, imamo preča posla… Kamerman se cerekao, a novinar je ironično primetio:
– Neće to proći baš tako. Videćemo se još!
Dok su pakovali opremu, pokušah da im vratim milo za drago:
– Recite mi bar ko ste? Strani ili domaći plaćenici?
Upozoreњe sam, međutim, ozbiљno shvatio. U tišini svog doma sastavio sam Kratko pravilo za razgovor na temu Ko si – Srbin ili Crnogorac? Da mi se nađe u џepu, za slučaj da me crni đavo odnese na ulicu, u čeљusti raznih medija. Pravilo predviđa dva laviraњa: 1) Pokušati sa foliraњem u stilu jednog slavnog državnika: odgovoriću vam odmah, ali na jedno drugo pitaњe; 2) Ako ne uspe, pomenuti metaforu o svetlosti; na pitaњe postoji li sud koji može da presudi je li svetlost talas ili čestica? fizičari kažu, ne postoji.
Vaљanost uputstava testirao sam jednom prilikom kad su mi dodelili ćoše nekog okruglog stola. Primenivši varijantu 1) hitro sam počeo da brbљam o koječemu. Ali me voditeљ još hitrije upitao, govorim li ja to srpski ili crnogorski? Skliznuo sam na varijantu 2) i kad sam rekao da sam svetlost… iskљučili su me. Debakl!
Tražeći izlaz, otvorio sam kњigu Ko je ko u Srbiji. Nađem tamo dve odrednice, dva čoveka istog prezimena. Vidi se, rođaci. Potiču sa iste tačke geografske karte, pa ipak im se mesta rođeњa razlikuju. Uz to, jedan je Srbin, drugi Crnogorac. Jedan pravoslavac, drugi ateista. Vidim iskusni љudi baš u problemima koji mene muče. Okrenem telefon i pitam: ovde Černiševski, šta da radim? Kako da se postavim na dilemu: Srbin ili Crnogorac?
– Budalo – reče pravoslavac. – To nije dilema, već lozinka.
– Kretenu – reče ateista. – Pitaju te hoćeš li sutra glasati za Crnogorca iz Srbije, ili Srbina iz Crne Gore!
Otvoriše mi se dva oka u glavi…
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Ovijani demokrata.