Zapisnuti!

DVA PUKOVNIKA

Instalirali su jednog pukovnika uz Dvor Karađorđevića. Zvao se Apis.

Ugurali su drugog pukovnika uz Dvor Petrovića. Zvao se Petar Pešić. Nesrećni Nikola Kralj je pristao da ova protuva čak bude komandant crnogorskih snaga u Prvom svetskom ratu. Sve se završilo planiranim debaklom po Crnogorce.

P. P. liči na brata od strica pukovnika crnorukca; ko ne vjeruje nek uporedi fotografije.

Drugačije i ne može biti.

Pomolak tora, ali napuštenog

МИ

Гром удари на Светога Саву
А ми се питамо ко је у праву.

Negantesima valja reći ne

Nikao cvijet iz baljege

Uviđavno čeljade ne može bez velikog štrecanja zaviriti u tumuše istorije. Ovo stoga što se najčešće dešava da se autentična slika prošlih zbivanja veoma razlikuje od sadašnjih miraža uokvirenih mitskim pozlatama. Inkompatibilnost mita i istine, na veliku žalost, toliko je frekventna i toliko nedelikatna da prijeti uništenjem našeg samopoštovanja. Skrušeno jadikujemo baštineći dva oprečna suda! Evo pogledajmo:

Ono što je bilo evidentna manifestacija kolektivnog kukavičluka, zapamćeno je kao mudra suzdržanost; egzemplarni nevaljaluk prepričava se u porodici kao humanitarni podvig; klasični zločin knjiži se kao neophodna predostrožnost; pljačka je poistovjećena sa slobodarskim porivima; paljenje kuće i ubistvo čeljadi, od odojčeta do šlogiranog sungulata, akt je, je li, odbrane svete vjere; proćerivanje tri sela ispada nacionalni prioritet; konfiskacija tuđe imovine ne ispadne ništa – nije vrijedno spomena.

Ako bismo pošteno preispitali lik i djelo predaka koji su, po legendi, svijetla znamenja naše istorije, pitanje je bi li od našeg šepurenja ostalo išta više od sjećanja na kolekciju dosadnih brukâ. Vidiš da je ova veličina pljačkala puke siromahe, sve sa blesavim ciljem da poveća svoju ionako veliku imovinu; vidiš da je onaj junak zapalio majku sa đecom u ubogoj njihovoj rodnoj kućici; vidiš da se otmjena ljuba nacionalnog prvaka zakitila opljačkanim nakitom; vidiš ogavnu korupciju; vidiš kretenski karijerizam; vidiš pomahnitalo vlastoljublje; vidiš što ne smiješ da ispričaš, niti samom sebi u osami da priznaš.

Vidiš kontinuirano davanje obraza za guzicu koje potomci verifikuju kao časno trajanje po neupitnom principu “vazda svoj na svome”. Jeste:

što god pohvališ iz nacionalne istorije, činiš to na sopstveni, ne mali rizik. Koje god ime pomeneš u pozitivnom kontekstu, sjutra ćeš se kajati. Koju god bivšu akciju preporučiš, rehabilitovao si dobar dio rasnih nitkova.

Tako, brbljivost nas teško košta. Pitaju nas, šta reče? Znaš li, mrčo, šta se iza toga krije? Izgleda samo ti nijesi čuo za ono? Jesi li pođetinjio, kad ti je ovo tvoj izbor? Đe si rastao? Đe to ima? Koje ti to čitaš knjige? Džabe si se školovao…

To ne znači da ćeš ćutanjem obezbijediti svoj lagodan položaj. Prije ili kasnije polagaćeš račune, što se nijesi izjasnio po tom i tom pitanju. Dobro smo gledali, nijesi bio na ovoj strani. Sve smo prelistali – ti ništa o onome! Tu nedostaje tvoj potpis! Zadovijek!

Pa ipak, naša pozicija kada je riječ o prošlosti nije tako beznadežna. Mora se pribjeći parcijalnoj afirmaciji parcijalnih učinaka. Vidimo: zahtjev za nedodirljivim integritetom bilo čije biografije, pretjeran je. Integralno konzumiranje prošlosti ubija nam apetit; jestivost svega i svačega nikud ne vodi i moramo liječiti tu vrstu alavosti. Ali opet, negiranje svega ostavlja nas zimomorne i pometene na vjetrovitim pustarama istorije.

Čini se da u djelatnosti pojedinih istorijskih ličnosti ima pregnuća koja se mogu podržati. Stajući iza uočene ideje, ne mislimo da operemo fleke nesojstva sa džamadana te persone. Namjera je na sasvim drugoj strani. Afirmativne tirade vezane za segmente riječi i djela nekog iz ranijih vremena prilažu se zbog omladine, zbog dana koji nailaze. Nekako se moraju pozlaćivati vrijednosni sistemi zajednice. Ideje iz prošlosti, za koje nam se čini da se mogu reparirati i preporučiti, ne smijemo zaboraviti ili prećutkivati uz izgovor da ih je i autor, onda, ovako ili onako, nedosljednošću, okaljao. Ako smijem reći, na planu morala nacije, valja primijeniti vrijednosni ključ koji, koliko razumijem, u poslovima književnosti zastupaju mudri i odmjereni: umjetničko relevantna kreativnost pojedinca ne mora (ne treba) da se pokopa u bezdanu jamu zaborava (ali i da se ne slavi čudovišno pompezno), samo zato što biografija književnika obiluje i zaista odurnim ideološkim bazdom (nacizma, na primjer). Postoji klica kreativnosti, dakle, koja zaslužuje da ostvari svoj genetski zapis, a roditeljska posteljica će i onako da gnjili i trune. Ponegdje se čuje i ovako: nikao cvijet iz baljege.

Možda je pogodan primer za ilustraciju onaj koji je Crnogorcima svakako blizak: vojvoda iz Kuča, Marko Popović, sin Miljanov. (O savremenicima sudiće neko još nerođen.)

Ima nekoliko mladih crnogorskih istoričara i polemičara koji istražuju, znaju i iznose bez zazora “istinu po sebi” iz prošlosti Crne Gore. Mi pozdravljamo tu pojavu; vrlo je dobra njihova spremnost da razmite našu prošlost. Čuli smo jasno od njih ono što smo slutili: vojvoda Marko, a on je samo jedan od mnozine , ne može biti amnestiran od mana kao što su žudnja za vlašću, “neobjašnjiv” porast ličnog bogatstva u godinama dok je bio visoki državni službenik, dvoličnost, štreberstvo uz primjere neblagorodnosti koji se direktno kose sa, njime javno proklamovanim, principima etičnosti. Sve to stoji i ne smije biti zatureno: torba naših tereta je prepuna, ali je ne skidajmo sa umornog ramena ni za trenutak.

Ali u evaluaciji tegobne duše njegove, koja je kompleksna i protivrječna duša čovjekova, naići ćemo na jedno biserno književno djelo (Primjeri čojstva i junaštva) i na upotrebljiv, izazovan moralni princip (Princip čojstva i junaštva).

Primjeri čojstva i junaštva književno je djelo koje čini čast crnogorskoj pisanoj riječi, kako god tu knjigu pogledali i u kojigod period čitaoca situirali. Izborom tema, namjerom i elaboracijom, autor je ostvario pun pogodak. Tamo su tekstovi koji univerzalnošću jedne etičnosti na nekoliko mjesta hoće da nadmaše (bogme) mnoge stranice Gorskog vijenca.

Pokušaj da se etika Crnogoraca sagleda kroz dihotomiju čojstva i junaštva, vrijedan je pažnje. Bez obzira koliko je to originalan poduhvat, činjenica je da ima odjeka u našoj sredini, da je prihvaćen kao moguć, mada zahtijevan odgovor na dileme ljudskosti i slobodarstva i sada i ubuduće.

Ovdje je, vidimo, riječ o poslovima cijeđenja, a to je jedini proces koji ima smisla kada se obaziremo na prohujala vremena. Mutljag istorije neka ne prođe kroz filter ovih dana. Pogledajmo koliko je, i za što, upotrebljiva frakcija koja se destilisala kroz naša najčistija htijenja. Taj bistri miomirisni, opojni koncentrat prošlosti čini se da će dati svježinu sjutrašnjeg dana. Trunje, smrdljivi polutrulež, rđa, bazda, otpad, gadež svake vrste – ne prenosi se u novi život; tu vrstu otpada već ćemo i sami, našim životima, sopstvenim akcijama dovoljno izdašno generisati i ostaviti svojim potomcima, na iskušenje: što sa njim? Ništa, svo to đubre u mutnu Maricu!

Prema tome, rast kristala (pravilnih, uzbudljivih, čistobojnih, otpornih, naočitih) iz svakojake džibre istorije je jedino o čemu govorimo. U vrijednosni sistem naših i sjutrašnjih dana valja ugraditi to nasljeđe sa Meduna i nadziđivati našim materijalom taj princip čojstva i junaštva. Izdržljiv je to temelj.

Ne dižemo spomenik umrlim ljudima. Oplemenjujemo ambijent za život danas, a to će reći misli su nam usmjerene duž pozitivne ose nedokučivog i strašnog Vremena.

Pomolak viteza

OS MJEšINA

Slao nam je iz Rambujea osmijeh. Osmijeh koji uliva povjerenje. Dobroćudni osmijeh debelog čovjeka. Os mješina. Trčali su novinari i fotoreporteri, za njim, ulicama malog i lijepog francuskog gradića, da još jednom registruju os mješinu. Smijao se, zarazno, lijepo, nacioanlno ponosno. Kao pred zlo…

Pomolak mišljenja

MISTERIJA ŠARENIH KOЊA

Najslavniji šareni koњ jugoslovenakih zemaљa je Šarac Marka Kraљevića. Marko je najveći junak i nepobjedivi megdanџija. Šarac je njegov saputnik i sapatnik, koњ nad koњima. Odakle Marku Šarac?

Marko je jednom putovao za grad Kostur. Postoji li to mjesto? Pitaњe je suvišno na Balkanu. Susreo je neke kiriџije i kupio od njih šareno, gubavo ždrebe. Vidio je u њemu budućeg dobrog koњa. Odmah je testirao životiњu. Uzeo ga je za rep i pokušao da omane oko sebe; gubavo se ždrebe ne dade pomaći sa mesta.

Marko je ždrebe izliječio. Potom ga je naučio da pije vino. Zdrav koњ koji je podnapit može naravno i da poleti. Možda je dobio krila i iz zavisti – nije podnosio da je boљi od njega onaj Jabučilo. Šarčeva su krila bila nevidљiva (ništa neobično, čitali smo i da su na pijacama prasad teža nego na vagi, jer im je težina iznutra). Upotrebљavao je šareni Markov koњ svoju stealt tehnologiju samo u teškim konfliktima.

Šarac je bio i gizdav koњ, neobične lepote u dlaci i telu. Hod mu je bio kraљevski, kas viteški, a galop vilinski. Šarac je bio moćan u svemu.

Izuzev u seksu. Nijedan konj mu nije mogao umaći, ali kobile su mu umicale. Kako sad?

Prosto osvrtanje nam govori da je šarenih koњa malo i sve maњe. To zapažaњe nije od juče. Stiglo je i u poslovicu da uđe. O tome govore pisani tragovi od prije dvesta godina. U Gorskom vijencu (stih 2416/7) kaže serdar Vukota: „Trag se grdni њegov iskopao / kako što je šarenim koњima“.

Tako, Šarčevi potomci, nepobjedivi na megdanskim poљima, ispali su iz evolucione trke. Da li nam ovo nešto govori?

Misterija dobija na maglovitosti ako znamo da surova darvinistička procedura nije sustigla i neke druge šarene vrste. Ne možemo se otresti paščadi šarova. Svrake će nas nadživjeti. Krave šaruљe su ukras zelenih livada.

Dakle, šarac –ne. Šarov – da.

(Mada, medved panda nema blistavu perspektivu. To je ipak kineski problem.)

Foto: Šareni koњ. Relikvija na biološkoj nizbrdici ispod dalekovoda, simbola modernosti.

Pomolak lisca

GOVNO

Pardon! odmah na početku zbog upotrebe u naslovu naše najamorfnije i najfrekventnije, počesto najaktuelnije,  dokazano najsmrdљivije reči. O, znam, znam da postoje reči-zamene; sinonimi, surogati, eufemizmi. Ali ono što hoću da ispričam može se samo u originalu. Hvala lepa! Ako sad i ovde ne upotrebim reč: govno, ja je nikad i nigde više neću upotrebiti. Treba prizvati ono gađeњe, onu konvulziju…

Tog turobnog jutra, na našem malom Trgu osvanu govno. Autentično čovečije, i pozamašno. Čudno je bilo to što se u našoj maloj zajednici, poznatoj po obaveštenosti i svekolikoj budnosti, nije našlo čeљadeta koje će iole pouzdano podneti ma i najmaњi dokaz o počiniocu; nikog ko je, ma i na najbizarniji način, bio svedok skandaloznog rasterećivaњa. Događaj je samim tim nosio misteriju nastanka. Bilo je tu i elemenata uvrede za meštane; zanemele su i oprobane tračare, pored kojih ni ptica neopaženo ne proleti. Otuda je od samog početka bilo svojevrsnog divљeњa prema veštini opoganiteљa; daleko je bilo još od harizme, ali harizme tako počiњu.

Uprkos svemu tome, љudi su masovno verovali da se opoganio upravo On. Mogu reći, došlo se do neporecivog konsensusa na tu temu. Prvo: količina đubreta upućivala je na takav zakљučak; potom, samo lociraњe, sračunato na izazivaњe maksimalno moguće pažњe, te onaj neizrecivi voњ koji smo nekoliko puta u prošlosti iskusili.

Ja sam ga uočio sa prozora svog stana. Evidencija je na početku bila posredna. Љudi su se kretali neuobičajeno, u luku, zazirući i mršteći se pravili putaњu koja je meni u fizici poznata kad se tela povinuju gravitacionoj sili nevidљivog masivnog objekta. Đaci su se kesarili, ozbiљni poslovni љudi su bespomoćno širili ruke; domaćice koje su se vraćale sa pijace glasno su psovale. Istrčao sam na ulicu i percepirao prizor u svoj њegovoj mnogostrukosti.

Seo sam na klupu u obližњem parkiću, birajući preglednu poziciju. Dao sam se u duboko promišљaњe zaumnog pojava.

Ubrzo mi se pridružio penzioner Pravica. Mimo običaja, seo je bez pozdrava, ne pitajući je li Slobodno. Nemo me je pogledom pitao, ko se to šegači. Pogledao sam ga, takođe bez reči. Њemu se odgovor nije svideo, ustao je i kratko rekao: „Ne, nije On!“ i žurno se uputio ka mesnoj zajednici.

Oko deset sati bilo je na Trgu već dosta љudi; neki su se pravili da gledaju izloge, drugi da čekaju nekoga, mnogi su prosto stajali i poizdaљe očekivali rasplet događaja.

A onda se pojavio On lično. Približavao se korakom koji gleda daleko i promišљa vidovito. Natrapavši na govno, stao je. Bez skaњeraњa okrenuo se narodu (govno je već bilo iza њega). Narod je zbio redove. Počeo je miting.

Drugovi, ovo sraњe je prevršilo meru! (Tako je, neka bude posledњe, kad već nije prvo.) Drugovi, hoćemo red i disciplinu! (Da se zna ko, kad i koliko treba da sere.) Dosta nam je kukavičkih govana! Niko to ne sme od vas da krije! Mora o svemu da je narod obavešten. Idite po svoje podatke! A pre toga, počistimo smeće u svom ataru! (Povratimo stari sjaj i slavu staru; živeo! živio!)

Masovnom akcijom, Trg je očišćen. Radilo se parasvojski. Nije izostao ni Pravica, pun entuzijazma svoje druge mladosti! Nezajaz entuzijazma. Smlatost je predњačila, kao i uvek. I najstariji su bili živahni i pokreteni.

Naveče je lokalna televizija iscrpno izvestila o preporodu duha. Jedan pop je hvalio popolizam. Pojavio se i On: preimenovao je Trg u Nacionalno Preporodilište, što je izazvalo delirijum stanovništva. Stanovništvo i stanovište postalo je jedno isto! Obećao je da će nepoznati autor izmeta biti uhvaćen kad-tad (narodu ne može niko da podvali i ispod-vali). Zahvalio je što mu se referendumski nudi liderstvo, koje On pored sveg nećkaњa ipak prihvata.

Eto, kako nastaje harizma! Zbog specifičnosti koju sam rasvetlio, moglo bi se reći i har-izmet. Bitno je da ona, posle početnih uspeha, samo raste. I uvek stigne do tačke kada se mirne duše može preimenovati u: haraizmet! No ne mogu ovde upadati u digresiju, to je čisto jedna teorijska stvar. Radije bih ispričao šta je daљe bilo.

Jednoga dana neko je došao na nesrećnu ideju da ponovi istoriju. Ma nije neko, nego smo opet dobro znali o kome je reč! Sad svejedno. Na Nacionalnom Preporodilištu osvanulo je govno! Maњe doduše, i moglo mu se što-šta zameriti. Prosto, video čovek način kako se pravi slava, bogatstvo i vlast i rekao, čekaj, što ne bih i ja malo…

Naravno, nije se dobro završilo. Autor je prevideo nešto što danas svaki intelektualac početnik zna: svako se ponavљaњe izvrgne u farsu! Uhvatili su ga aktivisti Drpskog pokreta on-mora, još dok je čučao. Lider je na televiziji superiorno objasnio da je otkriven i uspešno obrađen slučaj nasrtaja na društvo. Događaj se može podvesti, precizirao je, pod ugrožavaњe ekološkog koncepta zemљe. Upozorio je narod da se ne okupљa oko takvih neprizornosti (kasnije, Pravica je te besposličare na asfaltu nazvao ruљom). Podvukao je da to ne možemo više tolerisati. Postavљa se i pitaњe ko su ti љudi koji danas, u oskudnim vremenima mogu toliko da se opogane? Ne radi li se o eklatantnim slučajevima plaćeničkog odnosa?

Posle ovog govora, ja (koji sam bio svedok), morao sam da se umešam u povest, oslaњajući se na svetle tradicije postmodernističke proze. Zgađen, tražio sam što hitniji kraj; završiti priču, što pre! Avaj, nisam imao uspeha; sve što sam pokušao izgledalo je veštačko, naprasno i nedovoљno. Zatražio sam pomoć. Setio sam se da je na Mitingu sa početka storije bio prisutan i jedan poznati pisac. Prisutan? Kako se to olako frљam rečima! Bio je, brajko, među prvima; osmišљavao stvari; davao impulse, inspirisao. E, taj će znati da pruži pravi savet. Pođoh čoveku, primi me uљudno. I pre događaњa sraњa slovio je za dubokog mislioca; posle svega se њegov ego još i više produbio, do razmere enormne rupetine; da ti mrkne svest kad se nadneseš nad tu intelektualnu urvinu i misaoni krater.

Direktno pređem na problem. Takva i takva stvar, ne umem da adekvatno završim priču. A kako je počela, upita me on neposredno. S govnom, rekoh odsečno i zanemeh. On se zamisli. Sećate se? pitam. Ne sećam se, kaže. Možda je bio u katarzi. Kataklizme su zgodne za katarze takvih nacionalnih gromada i moralnih nomada. Najzad reče nešto što ću pamtiti dok je on živ:

– Priče koje su počele s govnetom, a da se ja ne sećam, ne mogu se zgodno završiti; bar ne na dopadaњe mnogih.

Kao da mi pade kamen sa srca! Ako je tako, a њemu se mora verovati, jednom članu Soveta zdravog razuma, onda je dozvoљeno tekst prekratiti bilo gde, možda i sad odmah – ionako će biti povike i pљuvaњa. Po meni, naravno.

NAPOMENA

Razmotrivši slučaj opisan u ovoj priči, kњiževnik iz Podgorice Mihailo Radojičić duboko je posumњao u istinitost raspleta. Tvrdeći da poseduje autentičan uvid u događaњa iz obrađenog perioda, a ja nemam nijedan vaљan razlog da ga demantujem, sugerisao je ovakav kraj priče:

Jedno neidentifikovano lice ugazilo je u govno još dok je pogan bila javno prisutna. Čini se da je to bilo posve slučajno, ali nije bitno: ostali su mislili da se radi o pažњe vrednoj nameri. Te su mnogi tamo ugazili. Govno je razneto đonovima građana.

Izgledalo je da je govno počišćeno. Ustvari, usudom nekog čudnog slepila, nismo osetili da smo govњavi.

Mnogima ni čulo mirisa nije sugerisalo ništa sumњivo.

A otkad su kupili nove cipele, ni briga ih nije.

Aforizam (ponekad u boji) za kraj