Komentar za početak
U hvališe svašta više. (Jeste, pa šta? Većma izumrla ironija. Nije više poslovica.)Zapisnuti!
GRIMASE
Svjedoci opisuju svoje patnje, on pravi grimase. Svjedoci pričaju o užasima, kamerman snima njegove grimase. Svjedoci iznose nedjela (nijesu nečuvena, svejedno), novinari raspredaju o gami grimasa. Kakve su to grimase? Obojene prezirom i ironijom.
Može li neko ko je u ekipi zločinaca da pravi grimase kad se pominju njegove žrtve – na stotine umorenih muškaraca, žena, djece i nejači?
Ima li ta baraba pravo na grimasu?
U svakom slučaju zlo mi je što još traje ta biografija: od mase do grimase.
Pomolak tora, ali napuštenog
НЕПАТРИОТСКА ПЕСМА
И опет нас киње, децу пред крај века:
Да смо недостојни хистерије наше;
Да нас је захватила западњачка река
И да нам се душе опасности плаше!
Земљо добра лажу! Ко те данас воли
Тај те мудро воли јер зна да си мати
Које се не тичу ни боси ни голи,
Већ све млеко сишу здригли и богати.
Па данас кад видим да задњег несоја
Обасипаш златом, обасјаваш сјајем,
Ја ти не дам живот, домовино моја!
Знајући шта не дам. И зашто не хајем.
Negantesima valja reći ne
Kukurijek
Poslije dubokih snjegova i žestokih noćnih mrazeva počinje da cvjeta kukurijek u Jejevicama, iznad moje kuće u Budimlji. Ta robusna biljka časa ne časi: žuri da otvori svoje godišnje poslove dok mnoge druge, nježne biljne konstrukcije još nijesu ni konstatovale proljećne dahove.
Kukurijek (Helleborus odorus) višegodišnja je zeljasta biljka. Pomalja krupne cvjetove zeleno-žute boje. Tkivo sadrži glukozid heleborin i alkaloide celiamin i spintilamin, te je ova vrsta otrovna. Da, kukurijek nagovještava novi ciklus biološke aktivnosti i on je kod nas u botanici što i pijevac u zoologiji: glaska se da probudi okolinu i najavi promjene. Gle zanimljivosti u Crnogorskom jeziku: pijevac kukuriječe!
Subota je danas. Meni je u pameti jedna davna subota, 21. septembar 1996. godine; padala je sitna, ledena kiša, dostojna jednog Crnjanskog iz mladih dana. Išao sam na sesiju Beogradskog kruga; gost je bio Adem Demaći, sa jednim mladim čovjekom kojemu sam zaboravio ime. Pokušavalo se sa dijalogom Srba i Albanaca – filozof Miladin Životić je mislio, u zlo doba kad mu je vrijeme… Bio sam svjedok, tog dana, sa kojom je energijom, strpljenjem, izdržljivošću i pronicljivošću održavao Miladin kurs ljudskog dostojanstva u sudaru dva nepomirljiva entiteta. Ko je tog dana mogao znati da će se ubrzo tučiti nebeska Srbija sa nebeskim snagama NATO koalicije? Kao što niko tog dana nije mogao da tvrdi da bezumnog rata na Kosovu neće biti. Plijenila me je ličnost filozofa; sjetio sam se proročkih riječi koje se mogu naći kod Dantea, otprilike ovako: Onaj je u pravu, za koga Gvelfi kažu da je Gibelin, a Gibelini da je Gvelf.
Te sam večeri ostavio slijedeći zapis:
“Ovu deceniju su obiljeležili i užasni padovi u srpsko-albanskim odnosima. Mržnja buja, dijaloga nema; ubistva su postala uobičajena stvar, pritom sa elementima bestijalnosti u postupku lišavanja života. Dugogodišnji utamničenik komunističke vlasti Adem Demaći jedan je od rijetkih poznatih Albanaca, ako ne i jedini, koji je za deset godina kročio u Beograd, sa ciljem da napravi dijalog sa srpskim intelektualcima. Kontakt je žestoko sastanizovan. (Napomena, poslije skoro deset godina: morao sam tada da izmislim novu riječ, sastanizovati, koja, vidimo, znači satanizovati na sastancima – jedan proces uhodan u Srbiji i okolo do perfekcije.) Adem Demaći i Miladin Životić nijesu uspjeli da zapale oganj razumijevanja i posade autentičnu klicu sporazumijevanja. Ostao je opet kod mnogih samo jedan mučan utisak da je u pitanju obostrano zbunjeno otaljavanje neshvaćenog domaćeg zadatka. Bojim se da će se ubuduće termin demaći zadatak asocirati na aktivnosti, ma čije da su, koje pod firmom nezavisnog mišljenja, ili svejedno pod pritiskom osione vlasti koja je vlasi sopstvene pameti pošišala nularicom, nude jednostrana rješenja lišena autentične arome kompromisa.”
Filozof Miladin Životić umro je nekih sto pedeset dana poslije te sesije, u vezi koje ga je politički establišment popljuvao sto pedeset puta. Opet je bila neka subota, ovog puta vedra i svijetla i topla, 1. mart 1997. Bile su zadušnice i zatekao sam se sa Mirjanom na Novom groblju u Beogradu: sahranjivali smo njenu sestru Anđeliju. Vidim ispred kapele veliku grupu ljudi, u tihom razgovoru, među njima i neke poznate ličnosti.
Bila je to ceremonija oproštaja od Miladina Životića. Bio sam propustio da saznam, tri dana prije, za njegovu smrt… Uzmem iz Mirjaninog buketa jedan struk kukurijeka i uključim se u red za mimohod. Dok sam čekao, iz suprotnog pravca vidim smrknutu Vesnu Pešić i pomalo rezigniranog, ali uvjek nasmijanog iskusnog velemajstora Svetozara Gligorića (on bar zna šta je mat). Diskretno ali ispitivački posmatrao me iz omanjeg društva, neko vrijeme, Ivan Stambolić (već postojano na mušici prizemno-podzemnog elementa jedne maligne družine nevoljne Srbije); besumnje me je pomiješao sa bratom Vladimirom. Uglavnom:
Položio sam na odar Miladina Životića kukurijek.
Potresen neplaniranom simbolikom u trenu poklonjenja sjenima Miladina Životića, kasnije sam zapisao slijedeće stihove:
Palio si vajne vatre
Posred brklje gdje ne gori ništa,
Adios sa poprišta.
Modar prilažem ti
Helleborus odorus
Kukurijek na odar
(Prijek lijek duši zanavijek
kroz reliktni torus.)
Ushtješe da zagrebu
Safir čisti tvoga pera Zlokrpe od mermera
Maniti od čelika
Od belaja lajavci
(Sami bi rekli: klika)
Te trgovci od mehka kalaja
I lomnog prozorskoga stakla.
Kaljuga te ne bješe dotakla
(Kuja iz pakla pod Avalom skotna).
Sad na miru o Biću sanjaj
I sjećaj se Mora s glavom viš panja.
U moru morâ
Treba nam riječ mila a životna;
Dosvidanja. Do svitanja
Adios Miladine Životiću.
(Palio si vajne vatre
Posred bare gdje ne gori ništa;
Salut sa ratišta.)
Danas čitam neke redove Antimemoara Mirka Kovača, sjećanja koje on “mjerom pali i mjerom gasi”. Mislim da sam i ranije negdje načuo za Životićevo pregnuće do Žute Grede, da održi govor. Sad je krematorijum račune izravnao i ne moramo reći: Hvala, nije trebalo. On se vratio sa Žute Grede, mnozina nijesu. Ne moramo biti, i nijesmo, na kraj srca. I ja ga pamtim, sada zauvijek, kao dobrog čovjeka, ni Gvelf ni Gibelin, koji je mnoge ohrabrio u ljudskosti, onih opasnih, poganih dana…
Ali mi gledamo naprijed. Pitamo se, gdje su sada u Srbiji intelektualne uporišne tačke koje će umno percipirati proces sazrijevanja građanskih vrlina Grne Gore, odgovorno sagledavati interakciju sa njenim okruženjem i ne otežavati crnogorskoj eliti da istraživački djelotvorno izbalansira državotvorni supstrat u složenoj društvenoj klimi Crne Gore. Ah, to nijesu geruzijsko-mantijaški restlovi koji ovih dana drže skupštine, stolove i savjetovanja. Ta sa tih mjesta, sve skupa, slušamo samo površno janičarsko otaljavanje zadataka koji slijede iz okoštuničenih svetosavskih, antimodernizacijskih fuga uspaničenog srpskog nacionalizma.
Takvi su već, minule decenije, posvuda oko nas, četiri puta kukurijekali i četiri puta tuđim glavama začinili žalosnu čorbu nepotrebnih poraza.
Pomolak viteza
LIČNA HIJENA
Hijene su zverovi nalik psima, koje se pretežno hrane lješinama. Njihov glas je sličan smijehu. Uticajni naš političar proglasio je tri miliona svojih građana hijenama. Ne zna se tačno: zašto, pretpostavljaju da je aludirao na fakt da je hijena, premda ispušta jezovite zvuke, u osnovi plašljiva životinja koja ne napada čovjeka. No tolika količina hijena nužno dovodi do pojave da ih ima i u njegovoj neposrednoj okolini. Tada govorimo o ličnoj hijeni. Jedno je nesporno: lična hijena mora da pažljivo održava ličnu higijenu, jer se opet zna iz nekih drugih izjava da se u porodici citiranog političara strogo vodi računa o izmivanju zuba.
Pomolak mišljenja
VOJNO LICE
Na stanici osamnaestice posmatram oficira. Prijatan lik, blage linije lica, možda ima blizu šezdeset. Pokušavam da diskretno protumačim čin sa epoleta, mislim da je potpukovnik. Obrazi bledunjavi, usne pune i neznatno stusnute; oči mu umorne, nosi maslinasto-sivi džak na leđima i crnu, nabreklu oficirsku torbu preko ramena. Sam je. Cipele čiste, ali se vide tragovi pešačenja po makadamu. Pantalone uredne, ipak na butinama neznatno zgužvane. Neka vojna vežba, govorim sebi i okolo, skoro glasno.
Vojno lice se sad približava sporim korakom vozilu koje nailazi. Gužva na ulaznim vratima. Oficir pokušava da uđe, ali se dvoumi. Onda još oštrije kreće ka srednjim vratima, pa neočekivano malakše na metar od ulaza. Na kraju propušta ovaj autobus, ne izgleda razočaran, čeka dalje bez nervoze. Zaključujem da se vraća sa terena, žurbu je ostavio na primer na Pasuljanskim livadama. Ne kasni tamo kuda smera.
Postoji vojska u Srbiji. Nečim se zanima, ima planove koje izvršava. Aktivni sastav uvežbava povremeno taktiku i strategiju. Trudi se.
Kod kuće, nezavisno od ovog zapažanja od jutros na ulici, čitam novine. Na jednom mestu vest koja me vraća na događaj kod stajališta GSP:
Završeno logorovanje pripadnika Prvog topovsko-haubičkog diviziona i Mešovitog raketnog artiljerijskog diviziona Mešovite artiljerijske brigade iz Niša.
Sa rangom najvišeg razumevanja i toplinom pune simpatije tvrdim:
Zemljoradnik koji je služio i još služi ovu jedinicu ponoviće sa celom skromnošću i visokom poštom i zavidnom odrešitošću – ne zamuckujući – puni naziv ove vojne formacije. Zemljoradnik iz Žitorađe, susjednog sela ili bilo kojeg sela pored Leskovca. Danas ili sutra, ili kroz deset godina. Na smotri, u maršu ili na straži. U hodu na sahrani, u kolu na svadbi ili na zaokretu pluga na kraju brazde. Velim reći će vam taj kao iz svoje brzometke kojoj zna marku i broj:
Prvi topovsko-haubički divizion i Mešoviti raketni artiljerijski divizion Mešovite artiljerijske brigade.
Sa tim i dotle je sve u redu. Nešto drugo odavno ne razumem i reći ću to što mi je na jeziku rizikujući sasvim nekalkulantski i prihvatajući unapred bez roptanja ovu ili onu ili neku treću etiketu koju sam svojim stavom zaslužio ili ne-zaslužio:
Što se taj divizion i što se ta brigada i što se ta naša mešovita mehanizacija i ti naši časni stratezi i pouzdani težaci ne vraćaju sa nekog probijanja generacijama sanjanog puta, sa neke andrićevske mostogradnje preko duboke provalije, sa nekog protezanja vodovoda do suvih planina i žednih meštana – pa da zajedno zapjevamo pjesmu rada i izgradnje i zaigramo bećarac i trojanac osokoljene nade i prijatnog umora?
Pomolak lisca
DRAKONSKA NAGRADA
Čuvao sam se toga, svejednako me je snašlo. Dobio sam kњiževnu nagradu.
Mislio sam da ne spadam u grupu stvaralaca koja je tom pretњom ozbiљnije ugrožena. Literarno delo mi je neveliko po obimu i ne bi se reklo da je kod publike prihvaćeno. Pa, kako je onda došlo do nežeљene vrednoće i nagrađaja koji je usledio?
Početkom godine, kontam usled insuficijencije racionalnosti, napisao sam esej pod naslovom Marković Ante Portas. U tekstu sam se osvrnuo na našu društvenu neo-zbiљu početkom devedesetih. U raspravi sam zastupao tezu da mi je sada boљe nego pre sedam godina. Izvrgao sam ruglu uvreženo mišљeњe da su mi tadašњih dve hiљade maraka plate više konstituisale dostojanstvo nego današњih dvesta maraka. Da se razumemo, sve sam to pisao u nastupu malodušnosti i esej od početka do kraja nosi pečat jednog autopsihoterapeutskog pos-tupka, što još nije greška. Greška je usledila kad mi se to publikovalo.
Dojurili su novinari. Pitali su kako sam se odlučio za izdavača. Odgovorio sam da je samo jedan s teškom mukom pristao, i to kad sam obezbedio sponzor-deliju. Onda su u jednom pitaњu sugerisali da se moje štivo može čitati i kao de fakto fina post-modernistička proza. Ja sam to odlučno odbio uz komentar da se o postu može kojekako govoriti, da je post kod nekih u zadњe vreme moderan, čak da se može govoriti i o mom ličnom postu ako prihvatimo neospornu čiњenicu da je on kao takav iznuđen. Jedan mlađi poslenik pisane reči, isko-ristivši pauzu, pitao me je učtivo, vrlo ozbiљnim tonom: utirem li ja to nove puteve naše društvene misli i kњiževnog izraza.
Prekinuo sam ga i rekao da se već godinama samo panično batrgam da mi ne utru trag. On se diskretno nasmejao i stavio mi do znaњa da je razumeo moju potrebu za delikatno osenčenom skromnošću, ali da – kao i uvek – delo živi svojim životom čim se otrgne od autora. Šta se tu može!
Prikazi u štampi bili su laskavi. Jedan naslov je glasio: Osvetљene Augijeve štale naše bliske prošlosti. Večerњi list je pisao o zori lucidnosti mrzovoљnog intelektualca u kaљuzi krize.
Zabrinuo sam se. Krug se zatvarao. Počeo sam da uviđam da se moj slučaj dovodi u vezu sa jednom upravo oformљenom kњiževnom nagradom. Insinuacije su bile više nego prepoznatљive. Čemerno sam se osećao u klopci. Aždaha priznaњa je tražila nove žrtve…
Kad me je pozvao izdavač, slutio sam eskalaciju slučaja. Oštro me je prekoreo, gde sam? Na pecaњu; kad je kertes, nek je kertes! Pa kako dovraga nemam mobilni telefon? Dosta mi je i ovaj debilni. Spremili smo pompeznu promociju… Ko će da govori. Onaj jedan. Ajaoooj.
Žiri je zasedao stojeći. Žurilo im se. Odluka je bila kako jednoglasna, tako i preglasna. Konačno su našli laure-ata. Jahaće ga kao da je Pegaz.
Sve živo čeљade podnese. Preživeće se i ovo. Ali me peče što žreci ne uzeše u obzir olakotnu čiњenicu, da mi je ovo prvi put.
Nevin nisam, ali zašto baš odmah drakonska nagrada?
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Oni se kunu ovako: Duše nam zločine!