Komentar za početak
Na mlađima svet ostaje. (Mlađi odlaze, evo nekoliko decenija. Dedovi se više ne kunu: dece mi, već: decenije mi. Šta će mi poslovica umesto deteta. Hoću da i moj svet ostaje.)Zapisnuti!
VRIJEDNOSTI
Neko je već ovih dana citirao književnika Alesandra Barika, da su “Lepota, moral i nauka vrednosti bez kojih ne postoji civilizacija”.
Ovo moramo da prihvatimo i mi u malim državama. Sa lepotom i moralom nema sporenja, ali očito nam svet nameće stav da nam nauka ne treba – sitnima kakvi smo.
Alesandro se buni u ime nas!
Jer ne vodi dobrome ponižavanje suseda. A utuliti vrijednost, makar u jednome segmentu, makar trećinu vrijednosti, jeste ponižavanje koje vodi prekidu ljudskih kontakata.
I mi moramo imati zdravu nauku, to je vrijednost našeg društva, koje neće kolonijalizam, tehnološki i svaki drugi.
Pomolak tora, ali napuštenog
БАРДОГЛАВИ АКАДЕМИК
Посматрам Њега
У крупном плану
(парком се опрезно гега
Као да вида рану);
Објашњава како? Због и ради чега?
Несносно смрди балега.
Лагано миче брком.
Опојни дим из луле
Као шмрком
Засипа очи му подбуле;
Неизрециво мудро шапуће
(једва се миче доња
Усна славног пера)
Како свака будала чуће
Да од балеге тешко воња…
На поврачање тера
Не душу отмену, но коња!
(У кадру, жамор хора;
Звук напаја меку траву;
Богами је у праву, богами је у праву.)
………………………………………
Прођоше неке године;
У раји не бледи речена слика
Како дика наше родине
Народни фронт следи
И снажно приповеда
Опорост базде простог говеда…
Кад!
Ових дана!
Ето га!
Кад ових дана ето га:
Поново гледам Светога.
Бард национале,
Визионар једне смрдљиве штале.
Опет у крупном плану!
Овога пута у стану;
Великом, светлом стану;
Књишком, пријатном стану
У коме лако стану
Као у излогу у дућану
Сто осам његових великих издања
И два три мања
Аутопортрета
(сви са брком ко Халејева комета).
Опет пуши лулу;
Демонстрира од дима нулу;
Мудро неизрециво –
Износи тихо пучини штиво
(није као онда тихо,
Већ тише!).
Вели: говеђа балега мирише.
Вели: свака балега мирише.
Балега мирише миром,
Стави је на длан и ноздрве
Отвори широм!
Радосно ускликни машала!
Нека је балеге препуна штала!
Крепосније су него ружа бокори!
Врата од стаје отвори! И Прозор!
(Чему служе прозори?!)
Тако бард збори.
(углас сви: Аииииии!)
(опет жамор Хора:
Испуњава собу од дима плаву:
Богме је у праву, богме је у праву!)
Поносно устадох;
Срећан је народ, блажено стадо
Кад има: књижњвнике,
Кад има: фарисеје,
Дике, апостоле, угледнике
Потентне да креште ко креје,
Национално да блеје,
Од једне до друге одисеје.
Допуштено њима све је.
Такви нам творе
Духовне просторе.
Прођоше они плодну катаржу
И данас убирају масну маржу.
(Више их не спопада јектика
На помен речи дијалектика.)
Лакше би се поднело
Да су мање жустре
Неизрециве наше Зорнемустре.
Negantesima valja reći ne
Ojdo da te kažem
Razumije se, znam za glagol davijati još iz osnovne škole. U razredu su postojale jedinke spremne da dostave učitelju, ili razrednom starešini, povjerljive podatke iz života kolektiva. Kroz mrežu davijanja saznavalo se ko je krpenjajkom slomio prozor, otkud listovi kupusa oko katedre u kasnim jesenjim danima, od koga je prepisan treći zadatak na pismenom iz matematike, i ko njuči na časovima polugluvog prefesora maternjeg jezika, po definiciji srpskog. Davija se dabome diskretno, ta se tehnika uvježbava; ipak se po pravilu znalo ko je davijao. Kad osili, dostavljač zna i da javno prijeti: Davijaću te kod Razrednog!
Kad prođu godine, promijeni se štošta, ali davijanje ne nestaje, poprima ozbiljnije forme. Ide se na davijanje kod paše, sekretara komiteta, predsjednika bilo čega, tužitelja, okružnog sudija, ambasadora SAD, sivih eminencija. Koga ne mrzi da prevrće po rečnicima, naićiće na žalosnu sudbinu Ilije iz Drobnjaka: “Paša pozove k sebi sve Drobnjake koji su na Iliju davijali, da sam izvidi što je među vojvodom i njegovim davudžijama.” (Ovaj demokratski paša insistirao je na suočenju, što je, vidjećemo, nivo koji se često ne dosegne.)
Danas kad pitate mališane, što je to davijanje, kažu da ne znaju. Daleko od toga da se moralni kristal u dušama novih naraštaja prosvijetlio! Pojava je i dalje u punom cvijetu, samo se drugačije zove. Akcenat više nije na radnji, već na počiniocu radnje. Dostavljač rečene vrste nazvan je tužibaba. Bilo pravično ili ne, ova se kovanica ustalila u našim školama, i ima grozno pežorativno značenje. Tužibaba je jad nad jadima; to je cinkaroš koji je dozlogrdio. Opanjkava i kad to niko ne traži. Očekuje svakako i neku vrstu plate za svoj rad, ali nije uvijek jasno je li aktivnost bez pasije. Kod probranih se vide i elementi tužibapskog talenta. Ovako ili onako, posljedice špijuniranja su evidentne. U zlatnim predkomunističkim vremenima, mnogi je nestašni nevoljnik bičevao bijesnim pogledom davijača dok je u ćošku klečao na šaci lanjskog kolomboća. Danas, u postkominističkim odjeljenjima, davija se žestoko, mada su posljedice nikakve. Ipak, opšte je prezrenje na tužibabe, što ovima, izgleda, ne škodi – neki takvu slavu iskoriste kao preporuku za učlanjenje u ciljanu političku partiju.
Davijanje je kod nas legendarno! Ušlo je, naravno, u mnoge narodne, a junačke pjesme. šta će mi ovo ograničenje!? Pojava je poznata i u lirskim pjesmama (Omeru i Merimi je došla glave jedna mala straža ). Sjajan se primjer nalazi u guslarskoj osmotaktnoj pjesmi koja, koliko se sjećam, počinje ovako:
U vrijeme kad na Nikšić Crnogorci udariše,
Kad bijaše došlo doba da ne bude turski više –
U logoru Crnogorskom pokraj kule Mušovića
Neko Knjazu okleveta popa Mila Jovovića!
Domišljati roker Amadeus iskoristio je ovu sliku da napravi dopadljivu muzičku burlesku. Ali nešto drugo želim reći: Klevetnik se u narodu zove Neko. Dalje Knjaz u naelektrisanoj atmosferi časti junaka sa potencijalnom ljagom riječima “Nit si vino nit si voda!”. Ispod nivoa pomenutog paše, Gospodar se služi inverznim pravom: Ne dokazuje Tužibaba Neko svoje navode, već Oklevetani ima da se brani i eventualno pobije rečeno!
Ova institucija anonimnog davijala veoma je interesantna u našem životu, literaturi, navikama i kulturnom obrascu kao takvom. U citiranoj pjesmi je ideja nekritički preuzeta iz desetotaktne svetosavske večerinke: Kod kneza Lazara, dok se krkalo i pilo, neka uštva, zaboravio sam mu ime (ako ga uopšte ima) davija Miloša Obilića da sprema izdaju u sjutrašnjem okršaju na Kosovu. Potom je Obilić u nevolji da opere čistu dušu svoju, a zlatokriloj uštvi dobro do današnjeg dana! I pod uticajem takvih legendi koje se transportuju kroz osmerce i deseterce, formira je jedna kultura narodna gdje se doduše pljuje tužibaba, ali i štiti njegov identitet!
Na izvor informacija niko se ne obazire. Do kraja pjesme možeš biskati, hoće li Nikola povući za uvce onaj moralni izmet – nećeš tako nešto uočiti.
Može li se toj predmodernoj, dijelom uvezenoj, a katunskoj navici, stati u kraj u Crnoj Gori? šta znam. Prije neku godinu objavio sam zbirku satiričnih pjesmica Napušten tor. Naravno, izdanje potpisano, legalizovano, cipovano, recenzirano, prikazano – sve javno i po zakonu. Nedavno sam čuo da je procedura bila nedovoljna za naše prilike! Neko je pritegao opanke i davijao me Državnoj bezbjednosti. Čudnim okolišnim putevima, nehotično, saznao sam ime tužibabe; ovdje ću ga zvati Nerast Tužibabić. Neka se ne povrijedi tradicija anonimnosti! Čujte, davijao me je svetosavac iz dobro bradate vasojevićke kuće – zbog riječi koje sam dragovoljno i pri punoj svijesti svojeručno objelodanio. Bože, budale!
Nekoliko je mjesta u toj zbirci koje se rasnom potplaćenom žbiru mogu učiniti kao izvor prihoda. Evo hoću da uvaženom čitaocu predočim ovdje (četnicima moguće najmrskiju) pjesmu iz pomenute zbirke; naslov joj je Upirali su prstom i žigosali krstom:
Ljudi-ljigade koji su upirali prstom
U jagnjeće brigade —
Raspoređeni su danas u divizione
Novokomponovane
Lopovske armade!
Uštve koje nemahu ništa, onomad —
Do gole stražnjice —
Namnožile se jutros ko gamad
I drže desnu stranu glavne ulice!
U dernjavi: Držte lopova!
Izrasta klasa kradosnobova.
Ulični potkočači, sitni kokošari,
Potkazivači, plaćenici i fukare
(o, znamo čiji su dobošari!)
evo na putu su rokfelerski da ostare.
Samo se još po neko nada,
I viče:
Da felerima rokfelera
Rok folova ne zastarijeva
I ne ističe…
O guslarska (ostrašćena) nulo!
šta te, veliš, sagnulo:
Da poljubiš penčeta
Gazde kuće gdje te obulo?
Glupost čitaju plemenici;
Cijene: nikakva šteta!
Skoro da se vesele!
(Očito
Majka bolje da je rodila kopito.
Bez brige za cipele.)
Zar
U Beograd su te slali
Samo da postaneš obuto i sito?
Zbilja, zar?
Nije li onda umjesto sapiensa
Valjalo da se rodi ad hoc preživar.
Ali,
Ti najbolje znaš:
Da ne valjaš ni žutu banku.
Zato se pohotno nadaš
Udijeljenom sirotom čanku.
što zgrabiš,
Gučiš kao milostinju!
(Samobrukajuću
pogledaj, rode, avetinju.)
Ovim sam, konačno, gospodina Nerasta, rođaka mi, sveo na ništa. Napravio sam najjavniju prečicu izneđu autora i DB. špijun više nema razloga “da ide u Kolašin!”
Možda će se stvari promijeniti nabolje. Čujem da je u Crnoj Gori već zvanično uvedena jedinica davijanja. To je jedan Fuksan (1 Fx). Predstavlja onu količinu klevetničkog potencijala u davudžiji koja je dovoljna da se ne žali truda prebroditi i sinje Adrijanovo More – zarad slatkog užitka cinkarenja “vojvode Ilije”. Ako je tome tako, skromnost me goni da procijenim kako je Nerastovo davijanje moje malenkosti reda veličine nekoliko mikrofuksana! Skoro zanemarljivo zagađenje, budući da ni cio jedan fuksan izgleda nije smrtonosna doza
Pomolak viteza
KATALIZATVOR
Došlo je krajem dvijehiljadite do pobune u nekim zatvorima. Čudno je bilo, da su se pobunili utamničeni u tri velika zatvora. Još čudnije je bilo da su se pobunili skoro istovremeno. Najčudnije je bilo što su se pobunili baš u tom trenutku, u metežu postizborne krize. Ličilo je na – dogovor. Ličilo je na – sabotažu. Dokazi nijesu izvedeni. Još se ne zna, ko je katalizator u zatvoru. Mi samo znamo da je moguće, eto, uvijesti neočekivanu novu riječ: katalizatvor. To je strano tijelo koje katalizuje pobune u zatvorima.
Pomolak mišljenja
NULTI NIVO NISKOSTI
1. Zgranemo se nad oslobađajućom presudom za počinioce nekog gnusnog dela. Rđav pravni ishod demorališe građane. Blizak nam bude lik sluge Jerneja: nekažnjen kriminal povređuje čulo pravice. Pre četiri stotine godina zar Šekspir nije pevao:
For in the fatness of these pursy times
Virtue itself of vice must pardon beg.
U našem prevodu:
Dođu vremena kad se ugoji javno mnjenje
Pa sami porok od vrline ište izvinjenje.
2. Ne lezi vraže, u sjajnoj minijaturi Priča nadčuvara parka piše Čehov o presudi koja ignoriše formalne fakte zarad viših moralnih ciljeva.
Lekar Vilson dolazi u jedno malo mjesto da radi i živi. Učen je i stručan, pristojan čovjek. Predusretljiv, pomaže uvek i svakome. Vremenom, stekao je u novoj sredini rang sveca. Nijednu uslugu nije otkazao. Bez ijednog neprijatelja, osećao se siguran i poštovan.
Psi, mačke i krave… životinje su ga susretale sa gestovima zadovoljstva.
3. Taj Vilson je jednog dana nađen mrtav na terenu, u jednoj urvini. Krv, povrede, rane – sve je govorilo o nasilnoj smrti.
Opšta žalost i neverica zavladale su u gradiću. Nemoguće da je takvom čoveku neko oduzeo život! Zaključili su da je dobri čovek pao sa stijene i poginuo.
Kad je nešto nezamislivo, to je i nestvarno. I niskost ima dno.
4. No, jednog dana je ubica otkriven. Dokazi su bili neoborivi. Nitkov je imao kod sebe burmuticu ubijenog. U kući počinioca je policija pronašla krvavu odeću ubijenog… Sud je vijećao. Kristalno jasan slučaj ubistva iz koristoljublja. Činjenice nesporne. Nijedna sumnjiva okolnost. Pa ipak, sudija nije mogao da prevali preko usta riječ da je uhapšena skitnica ubila njihovog doktora!
5. Ubica je oslobođen. Niko nije teretio sud za nepravičnu presudu. Svi su stali iza misli da je čovjek nesposoban za nedjelo kao što je ubistvo blagorodne osobe. Istrajavanje u stavu da smo bolji nego što jesmo mora voditi ka porastu ljudskosti. Čehov nas upozorava da se plemenite misli i moralnost ne kuju samo od jednostrane istinoljubivosti.
Pomolak lisca
SRBIN KOD PSIHIJATRA
Naš svet nerado ide kod psihijatra. A ja sam išao. Te se lako može zakљučiti o veličini muke koja me beše pritisnula.
U ordinaciju sam ušao sa tremom, ali ipak odlučno.
– Dobar dan, izvoli. Đe si dosad? – prijatno me toplinom iznenadi doktor i odmah uspostavi kontakt sa jednom izmučenom dušom. – Reci, junače, šta te muči?
Učinih napor da se stručno izrazim:
– Identitet ličnosti. Sumњe u sopstvenu ostvarenost.
– Zvuči tipično. Pojasni, čoče! – ohrabri me doktor.
– Imam samo jednu biografiju. Dobro, možda i deo druge. Ali, više od toga, ne. Malo, brate, za moje godine.
– Mislim da uviđam, – reče psihijatar. – Hoćeš da kažeš…
– … da nemam bar tri regularne biografije. Kao svaki naš intelektualac od ugleda. To me frustrira.
Doktor se zamisli. Preturao je po sećaњu iz svoje profesionalne prakse. Najzad reče:
– To može da bude problem. Ostali su se potrudili u trećoj, četvrtoj deceniji života, te stoga nemam prećeranog iskustva sa tom boљkom. Ne zato što nije boљka, nego što joj većina ne podlegne! Kako si se dao?
– Naivno! Studirao na fakuletu, završio. Posle radio u struci. Težњa ka usavršavaњu. A vreme leti. Tek pre neku godinu setim se: pa to je sve materijal za samo jednu biografiju. Uh! Na brzinu sam napisao nekoliko pesama. Nije mnogo, ali je bar početak jedne nove biografije. No kasnim, grdno kasnim.
– Čekaj, – prekide me sagovornik. – Možda ipak ima spasa. Pričaj o primerima koji su tebi na srcu. Da ja uočim srž sindroma.
– O, toliko je svetlih primera, doktore! Ali neću pomiњati savremenike, višestruko je nezgodno. Vi se sećate slučaja dr Sime Markovića?
– Matematičar. Doktorirao kod Alasa, ej!
– I ne samo to, i ne samo to. Pisao je kњige iz fizike. O teoriji relativnosti, o kvantnoj teoriji…
– A obojica znamo, svi znaju, za њegov žestoki politički angažman.
Ja nestrpљivo nastavih:
– Koji se završio tako kako se završio. Ali to nije najbitnije. Њemu se posrećilo; bila je to treća biografija! Pa da pomenem slučaj Sime Lozanića; hemičar, diplomata, zaverenik. Možda nisam sve naveo, ali multiplicitet biografija evidentan.
– Dosta! – reče doktor. – Vidim, razumem. Sad ćeš u zanosu da mi pričaš o fizičaru Pavlu Saviću, pa ćeš sa prirodnih da pređeš na društvene nauke. A kad tek uđeš u oblast umetnosti…
Bejah zaustio da kažem nešto aktuelno, kad me prekide telefon; boљe što ne dođoh do reči. Doktor zgrabi slušalicu; pogrešnu; nervozno se maši za drugi telefon; napregnuto slušaše dva-tri trena. Onda poskoči od radosti. Raširi ruke.
– Izabran sam! Dobro je, izabran sam; zasad ne u Savez kњiževnika, što sam očekivao, već za poslanika! Prekidamo lečeњe. Dobro, prekidamo prvu seansu. Čekaju me, čoče!
Ja se snuždih. Staњe mi se namah pogorša i izađoh iz bolnice.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Naša braća preko Drine, poslije nekoliko ideoloških šarovića zadržali su isti politički paravac.