Komentar za početak
Od inata nema goreg zanata. (Nejasno; a legendarni srpski inat?)Zapisnuti!
MERKANJE
U Americi su početkom proleća 2017. izvršene nekolike smrtne kazne.
Anđelija Merkel, lider Njemačke, oštro je protiv eventualnog uvođenja smrtne kazne u Turskoj.
Nema nikakav komentar čemu smrtna kazna u Americi?
Pomolak tora, ali napuštenog
ТРИЈУМВИРАТИ
Ми имамо три народна сина
Али им се кадикад –
Промене имена!
Кумови су по народној мери;
Новина је:
Ми имамо три народне ћери!
Negantesima valja reći ne
Privatizacija zločina
Kad se prebrojavaju pristalice nekog važnog gledišta u ovom ili onom razvrstavanju, kao što smo već ilustrovali na primjeru gnusno-organizovane religioznosti, počesto se stigne do vrlo visokih procenata. Pritom, i suprotno shvatanje čeka svoju priliku da obnaroduje sopstveni hod ka devedesetprocentnoj podršci. U tom pogledu ima jedna društvena kampanja koja je prevršila svaku mjeru. Riječ je o procesima privatizacije.
Danas je teško naći čeljade na javnoj sceni koje neće gorljivo insistirati na potrebi što hitnije svekolike privatizacije. Privatizuje se vodonik (najlakši elemenat), aluminijum (laki metal), gvožđe (u sredini periodnog sistema elemenata) i bizmut; privatna akumulacija uranijuma (devedeset drugi elemenat) zasad se goni po službenoj dužnosti, iz poznatih razloga. Privatizuju se i jedinjenja, prije svih voda, bez razlike slatka, slana, ili akumulaciona. Kišu još niko nije privatizovao, ali na vrijeme evo patentiram ideju…
Zaštitni znak valjanosti ovih procesa je nadaleko slavljeni tender, koji počesto zna da se izvrgne u tendera-mandara postupak.
No vidi čuda, još nije privatizovan onaj supstrat, koji na samom početku treba privatizovati, jer je njegova privatizacija uslov uspješne privatizacije svega drugog. Riječ je o zločinu.
Zločin nema ko da privatizuje.
Da se ne bi slučajno privatizovao zločin, vode se beskrajne diskusije o privatizaciji kisjele vode.
Dug je spisak argumenata koji govore o tome da je privatizacija zločina uslov bez kojega se ne može. Evo nekih primjera:
a) Kad zločinca reklamiraju na javnim mjestima, kao što su narodne biblioteke i sajmovi knjiga, udaranjem u talambase da je napisao zbirku poezije (a knjige su vječne, i pisci netruležni), mi smo tužni što smo kao poreski obveznici uvučeni u jadnu igru da smo suvlasnici preduzeća beščašća;
b) Kad iskreni vjernici učestvuju na liturgijama svoje crkve, koju što će nego hvale i obožavaju, pa vide eno viri kama za pojasom popa iz okruga pljevaljskog, kojeg svetkuju po kvazi-kanonskom filaretskom naumu da se ne dozvoli privatizacija akta klanja i silovanja, što će oni, ti iskreni vjernici, već da bol svoju u grudima ozlijeđenim stisnu – do boljih vremena supresije preduzeća beščašća? Danas, kad sretnemo popa na ulici, i vjernike i nevjerujuće, sve nas hvata jeza: što ako je kandidat za sveca?
c) Jedna neprivatizovana zločinačka firma je ovih dana u prisustvu svjedoka, i to na (časnom) Sudu, rekla nekome, otprilike: “A tebi, kako Bog da!” Naravno, pozivanje na nadnaravno biće je obična, podla ovozemaljska prijetnja. Ona znači ovo: Ubiću te, ili ja ili neko moj, od smrti nećeš umaći, smrt ti je od “Boga”, “zaslužena je” i neće biti istrage. Ne postoji ubica, postoji osvetnik i njegovim prstom na obaraču upravlja lično klanovsko-mafijaško nerazlučeno “božanstvo”. Ovakva mudrovanja, kojima se služe popovi, i koji uče vjernike da i oni koriste ta mudrovanja – nijesu ništa drugo do naumi i pozivi na realizaciju nauma. (Prijetnja da će ti se desiti zlo, a niko neće biti kriv (jer je skrivena pod neprivatizovani religiozni plašt) mora biti opisana u krivičnom zakoniku civilizovanih zemalja.) Vidite li:
Ilegalisti će sve privatizovati, ali će se do zadnjeg našeg časa legalistički boriti da zločin ostane opštenarodno, nestigmatizovano, neprivatizovano ” nacionalno dobro”. Kao da ne znamo: zločin je roba koju proizvode i distribuiraju tačno definisani privatnici; zasad se skrivaju pod populističkom firmom legalizma.
Da umetnemo u ovu sumornu priču jednu veselu zgodu! Dvadeset godina živo se sjećam te scene na benzinskoj pumpi pored druma blizu Cetinja. Naša mala, osunčana porodica vraćala se sa mora, gdje smo proveli kraći odmor plivajući u drevnoj, Hadrijanovoj vodi. Zaustavili smo se da kupimo gorivo. Pržila je popodnevna jara po crnogorskom kršu. Naiđoše i kola koja su se, onda, popularno nazivala “tristać”. Neobično su se približavala – svi smo motrili pridošlicu. Limuzina stade pod uglom od 90 stepeni u odnosu na naš pravac. Sredovječni šofer, smireni gospodin, promoli se kroz prozor i dade nam signal da on ne želi da bude uslužen preko reda. Onda se obrati radniku, koji ga je ispod oka posmatrao, riječima: “Može li ovako.” To nije bilo pitanje, zvučalo je kao pozdrav. Radnik je bez ljutnje rekao: “Može, ali nema usvijet!”
Zagovornici baštinjenja nevaljalstva su uticajni i brojni, često se deklarišu i kao sagovornici. Zbilja, kad vapiju za intelektualnim dijalogom persone koje su sve učinile da se nacionalizuje zločin, te potencijalnim sagovornicima prospe mozak iz lobanje (i tako sto hiljada puta); kad četnički podvižnici iz političkih partija mučne (mučke?) proviniencije, koji se kočoperno tutumrcnu čas hodnicima crnogorske Skupštine, čas beogradskim trgovima u sumracima fudbalske euforije, zahtijevaju uvažavanje njihovog evropejstva (koje se cementira probranim proširenjem spiska svetitelja); kad … mi se sa sjetom pridružujemo rezignaciji onog Cetinjanina (Može, ali nema usvijet!).
Svi koji nas usrdno guraju u kolektivizaciju zločinstva, zadruge ništarija i manipulatora, usmeravaju nas na bespuća kolektivnog samoubistva. Mi hajde da se sjetimo poznate priče o preživjelom samoubici. Osvrće se na taj problem i Berđajev u onoj maloj knjižici metalno-modrog odsjaja o samoubistvu. Ukratko:
Samoubice, generalno, činom dizanja ruke na svoju egzistenciju, osnažuju volju za životom – ako se desi da prežive.
Kad je, onda, u nekom evropskom gradu, eksponent Bulatović propustio priliku da stane ispred šaltera gdje se konkurisalo za državno uozbiljenje republikâ iz sastava SFRJ, mnogi su taj propust doživjeli kao čin samoubilačke dešperantnosti Crne Gore, jednog starog i vazda respektovanog političkog subjekta na balkanskoj pozornici.
No, kad je već naša otadžbina preživjela taj suicidni akcident, uzdamo se u mišljenje koje proističe iz evropskog empirijsko-teorijsko filozofskog nasljeđa – da će se ona sada boriti za svoj život sa udvostručenim snagama…
Kako i priliči subjektu koji je omirisao onostrano.
Pomolak viteza
RETROG RADNI NAROD
Sredinom osamdesetih imali smo radni narod kao stub ideološke potke društva. Samo deset godina potom imamo retrog radni narod u funkciji jedne drugačije ideološke optike. Osnovno teorijsko pitanje je tu: kako od radnog naroda postaje retrog radni narod? Tako što se narodu sugeriše da gleda unazad, stalno unazad, napregnuto unazad i što dalje unazad (latinski: retro, natrag, nazad) sve dok ne postane retrogradan (latinski: retrogradus, nazadan, zaostao). šta je so soli zahtjeva da se gleda u mrklinu unazada doznaćete ako pogledate u ovom Riječniku posebnu odrednicu unazad.
Pomolak mišljenja
PATETIČNO I PARIPATETIČNO
Napadi crkvenih dogmata na naučne tekovine počeli su davno prije rođenja Čarlsa Darvina (1809 – 1882). Hipatija je zverski umorena 415 godine. Đordano Bruno je bestijalno spaljen 1600. godine. Moderni, principijelni otpor dogmi naučnog pogleda na svet vezuje se za delo Galileo Galileja (1564 – 1642). Bile su to godine kada su značajni renesansni umovi, pre svih ovaj veliki Italijan, utemeljili naučni metod kao putokaz daljeg razvoja ljudske civilizacije. Bijaše došlo doba da hrabri ljudi po cenu robije, ali i života, ukažu na kobnu zaostalost paripatetičkih stavova u službi crkvene vlastele. Kopernik, potom Galilej, formulišu nove, djelatne zakone kojim prevazilaze antičke, od religije zloupotrebljene Aristotelove filozofske spise.
Pa zašto kreacionisti, naši savremenici, ne udare odmah na naučnog kolovođu Galileja, umesto što se parcijalno obrušavaju na Darvinovo djelo? Misle da im je lakše da arlauču na jedan izolovani, manji, (mada značajan) segment čovekove naučne građevine – teoriju evolucije. Pred očima nam je strategija lova hijena na antilope. Poželjno je da na početku mesožderi izoluju jedinku, buduću žrtvu, od ostatka krda. Potom će ju svakako savladati.
Ali segmentacija nauke radi nanošenja parcijalnih poraza znanju nije uspješna strategija. Razlog je prost: Nauku kao celinu veže lijepak naučnog metoda. On je univerzalna spona ljudskog znanja. Nesporna funkcionalnost naučnog metoda znači ovo: ako taj sistem pravila djeluje kao nezamjenljiv kriterijum istinitosti u fizici, ne može biti ništa drugo do valjan kriterijum i u biologiji, na primjer.
Zbog toga, ilustracije trijumfa naučnog metoda u fizici čvrsto stoje i u odbrani postignuća biologije. Na primer, pomoću znanja o gravitaciji uspješno predskazujemo pomračenje Sunca. Pomoću zakona radioaktivnog raspada uspješno određujemo starost stijena u Zemljinoj kori. Isti nepotkupljivi naučni metod se koristi i u teoriji evolucije; on je i tamo garant istinitosti. Dakle, kreacionisti su skupina žalosnih manipulatora.
Pismeni građani Srbije ne moraju znati strane jezike da bi čitali Galileja i sami promišljali ovo o čemu govorimo. Izdavačka kuća „Akademska knjiga“ objavila je 2012. Galilejevu knjigu „Dijalog o dva glavna sistema sveta“. Jedne večeri promovisali smo taj prevod u Novom Sadu. Čvrsto verujemo da tog momenta u Srbiji nije bilo značajnijeg kulturnog događaja od prvog „gostovanja“ renesansnog mislioca, sad kao domaćeg pisca, posle četiri stotine godina, u Srbiji. Pa ipak, do nedalekog Novog Sada nije na ovaj lijepi događaj stigao niko iz sfere političke kulture i kulturne politike, južno od Save i Dunava. Državna misao oličena u predsedniku Tomislavu Nikoliću imala je preča posla: odavanje počasti caru Konstantinu u Nišu.
Promoter dogme ispao je važniji od utemeljitelja nauke.
Pomolak lisca
MEĐUSRBICE
Karađorđa nisu ubili Turci, već kum. (Zna se i ko je ubicu najmio, ali o tome u drugoj priči.)
Poznati naš Kurta imao je za kuma nekad poznatog Murtu. Ovih godina je bio aktuelan podatak da se taj Kurta preko leđa tog Murte domogao vrhova vlasti. Ma šta zavijam u oblande! Bacio je kuma pod noge. (Ovaj kum je još živ, ali nije više živac.)
Pa opet jedan drugi kum razbucao je kumašinu Partiju i zakrpio je kao svoju. Jedan od ova dva kuma dograbiće presto onog pređašњeg kuma; prethodno, moraće svog kuma da baci pod noge.
Brižљivo sam analizirao ove i mnoštvo sličnih slučajeva. (Priču kako je Onaj bacio kumu, ali poda se, primio sam k znaњu; neću insistirati na slučaju, metodološki odudara.) Odmah mi je bilo jasno da kum nije dugme; no nešto mnogo beznačajnije (ponekad, kad izgubiš dugme, oneraspoložiš se iskreno i smesta se obraduješ kad ga nađeš).
Stoga sam hteo da se ženim bez kuma, iz bezbednosnih razloga. U opštini su mi objasnili da to po zakonu nije moguće. Nevoљno sam pristao; našao osobu koja, dokazano, nikad kokošku nije zaklala. Pa ipak, kod matičara sam bio sa diskret-no pripasanim pištoљem. Taj me instinkt podozreњa nije napuštao sve ove godine. Prekjuče mi je kum umro, prirodnom smrću (da ne poveruješ). Pardon, ružno ste pomislili da ga nisam žalio. Ali sam odahnuo, svakako. Znate, ne možete se bez silnog zamora plašiti za rusu glavu svakog dana, mesecima i godinama…
Oslobođen kuma, htedoh reći straha, počeo sam po malo da se interesujem za politiku. U prednosti sam nad mnogim oponentima – neće biti atentata. No ostala je kod mene neka trauma, koja mi itekako smeta. Ona je toliko specifična u srpskoj populaciji, da mi se čini: zaslužuje autentično ime. Smislio sam i predlog imena: trakuma.
Evo da ilustrujem. Otišao sam sa prijateљima da izjavim saučešće povodom smrti Tog i Tog meštanina (nije poznat i nije mi svoj, ali ako želim popularnost u narodu i reputaciju lidera i tribuna moram se pojavљivati na takvim tužnim skupovima). Pitam, od čega je bolovao? Ni od čega, zdrav ko dren. Pa mrtav je!? Mrtav! Nisi me čuo, od čega je bolovao, ponavљam. Čuo sam dobro, bolovao je od kuma! U, doboga! Znači, ovo je još jednom kumemoracija? Kumemoracija! Instiktivno se pip-nem za tajnu futrolu, kalibar bar 9 mm. Nije tu, zakopao sam ga zajedno sa kumom…
Javљaju mi telefonom, izvršen atentat na nesrećnog N.N. (nije maloletnik, no nešto još gore). On je moj protivkandidat na izborima za Skupštinu. Zovem bolnicu, dajte mi primarijusa. (Nisam ucveљen, ali će se pročuti plemeniti gest.) Kako je? Nikako. Je li pri svesti? Nije. Znači, komatozno staњe? Ne? Molim? Nije komatozno, nego kumatozno, čoveče! Upucao ga kum; ima li još nešto nejasno?
Nema, velim.
Kad sam čuo da je uvaženi gospodin Projić prebačen na ono nepopularno odeљeњe zdravstvenog centra, ozbiљno sam se zabrinuo. On je glavni sponzor moje partije. Ovog puta sam se manuo telefona i lično navratio do glavne sestre. Zaboga, šta će on ovde? Uvek trezven. Normalan koliko i ja. Kako je moguće da je takva jedna osoba umobolna? Nisam ni rekla da je umobolan, veli sestra. Ali jeste kumobolan. Razrogačio sam oči? U jednoj kafani je dobio od kuma stolicu po glavi; sad to malo treba lečiti i moliti se bogu…
Kumor živi!
Opsednut, počeo sam na grobљima da zavirujem u tekstove nadgrobnih spomenika. Šta sam zakљučio, ne smem ni da formulišem.
Kumka do kumke!
Kumoran od svega, hteo sam prosto da se od te teme distanciram. Napokon, ja sam privilegovana osoba bez kuma! Malo spokojstva mogu sebi priuštviti, nema nas mnogo takvih. Ne moram baš kao pile u svaku meću.
Zaludna nada! Da pobegnem od jave, uronio sam u istoriju. I ponovo natrapam na Karađorđa. Piše, ubio oca. Majci nabio košnicu na glavu. Nemaњići vadili oči jedan drugom. Savremenici? Čuće se…
Zažalih što sam se detiњasto ratosiљao oružja. Kumovi se nikad ne pojavљuju sami.
Nabaviću drugi pištoљ.
Onaj je ionako bio malog kalibra.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Prvo su ironisali da nam je prijatelj Seku Ture. Onda su ustali da svako poseku ture.