Komentar za početak
Od kriva drva senka pada na stranu. (Kao i od pravoga.)Zapisnuti!
KRAKATAU
Bio sam mlađahni pionir u Budimlji kad mi je dopala ruku jedna knjižica o vulkanima. O, moje sreće! Znao sam je skoro napamet. Centralna stvar u njoj bio je opis katastrofične eksplozije vulkana Krakatau u Indoneziji. Evo do današnjih dana ne zamuckujem, niti se dvoumim, baš se tako zvao: Krakatau.
Danas možemo da se sjetimo detalja događaja pomoću interneta.
“Nešto posle 10 časova 27. avgusta 1883. Krakatau je raznela jedna od najvećih eksplozija ikad zabeleženih. Zvuk eksplozije čuo se u Australiji, na udaljenosti od 3500 km. Ostrvo se urušilo samo u sebe i pretvorilo u prašinu. U vazduh je odletelo oko 19 kubnih kilometara vulkanskog materijala. Oblak prašine digao se 80 km uvis, a potom je godinama kružio oko Zemlje, prouzrokujući klimatske promene i smanjenje letnjih temperatura i spektakularne zalaske sunca širom sveta. Poginulo je više od 36.000 ljudi. Erupcija sama po sebi nije bila toliko smrtonosna, već su ogromni talasi (cunami), koji su bili i viši od 40 metara kad se vulkan urušio, uništili 163 sela uz obale Jave i Sumatre.”
Ovih dana (kraj decembra 2018) ponovo je u žiži događaja vulkanska aktivnost u Indoneziji. Lokacija Krakatau opet ključa. Generišu se cunamiji. Više od 400 osoba već poginulo, opasnost traje.
Tako, Krakatau se javio na početku mog života da upozori one koji mišljahu da mijenjaju okolinu i najavi premoć sila prirode. I evo ga ponovo na samom kraju da potvrdi ko je gazda u ovom svijetu.
Zatvorio se krug.
Pomolak tora, ali napuštenog
МИМИКРИЈЕ
Јако мене нервирају мимикрије.
Мимикрија прво јесте, онда није.
Чини ти се суво дрво, ништа више.
Али кора, лепо видиш: дише. Дише!
То што мислиш да је омлад пожутели –
Кад га пипнеш, помера се. Он се сели!
Па се питам, јел то чежња малог створа
Да постане љубичица? Игла бора?
Чвор јасена? Полен златни? Лиска гола?
Јер је живот животиње препун бола!
(А шта ако каћун нежни горко плаче
Кад му перце/уво заврнемо јаче?)
Мислим да ће, лепо, пре или касније,
Морати мимикрије маске да скину
И врате се бићу своме, у суштину.
Став је споран, јако споран, мимикрије:
Кад је добро није важно шта је чије.
Јако мене нервирају мимикрије…
Negantesima valja reći ne
Najpoznatije crnogorsko samoubistvo
Nedavno se navršilo sto godina od kako je umro Marko Popović, poznatiji kao Marko Miljanov. Ne kažem da nije bilo dostojanstvenih svečanih akademija, besjeda i obilježavanja događaja; samo, u tom broju se pomaljao i rep odbojnih, svakako i suštinski gnusnih, šepurenja; dnevno-politički rep patriotskih ćurlikanja; a bila je tu i vazda podgrijana i svetosavski agresivno-posesivna misao posrbljavanja Crnogorskih prvaka i njihovih djela.
Mi, međutim, treba da se zadržimo ovdje na priči broj 6 u Primjerima čojstva i junaštva. Riječ je o klasičnom štivu koje se i u čitankama pominje, pa da iznesem samo osnovne podatke.
Kivan nekim povodom, a povode je uglavnom sam birao i tumačio, skadarski Vezir, koji je pokrenuo osvajačku vojsku da pokori Kuče, nudi izbor Crnogorcu Đulji Jovanovu: a) barjak carski (da ga nosi kao izdajnik) ili b) konopac (za na grlo). Đulja odgovara: Pomozi bože, hoću konopac na grlo, a ne barjak na Kuče! Zulumćar mu daje šansu da se predomisli. (Jer šta je smrt bez poniženja?) Đulja je odbio ponudu, da se predomisli, i tresnuo nogama u šticu, ‘te se prevrnuo”.
Običan Čovjek našao je u sebi snage da kaže: Sam ću ja, pašo, mać šticu, da se ne muče tvoji Turci. Samoubistvo. Najpoznatije samoubistvo opisano u Crnogorskim knjigama.
Na teško pitanje, kako prepoznati je li došao kraj sopstvenome životu, i koji je egzaktno sekund onaj pošljednji, sudnji,- odgovorio je literarni junak ove čudesne proze nepogrješivo i pravovremeno. Čitaocu će stići tim povodom do pameti da postoje ljudi koji su ne obični građani, nego čelnici država, pa se još diče (a mnogi ih potpaljuju, da je tako već nikako) da su vođe, voždovi, istorijske ličnosti – a ne znaju da izvrše, na primer, samoubistvo, simbolično, pa i stvarno, kao prosti čovjek Đulja. Jesu li oni nesvjesni pravila vrhunske i jedinstvene igre? Možda su umislili da su besmrtni (nije se šaliti ni sa takvom pretpostavkom)? Olako su stali na čelo naroda, da ga vode, a ne mogu da upravljaju svojim životom, ni kad je evidentno kud on curi. Pada im na pamet da čuvaju unuka, u momentu kad valja povući neki mnogo logičniji i sudbonosniji potez.
Naravno da je paša mogao i trenutno da ubije Đulju. Ali, on ga stavlja na probu: da vidi čvrstinu morala, kad već traje tragedija (genocidni put do ojađene brdske raje ionako zna). Đulja shvata da je on već mrtav u prvom činu ove nepotrebne predstave, savremeni državnici ne shvataju! Ne vide da ih ovovremene paše samo kušaju, jesu li dostojni potomci. Razumiju li, išta? Kušaju ih da uđu u knjige i slavu, oni bi navodno da obrađuju dva hektara vinograda.
Nastradalo je na desetine mladića, oni bi da imaju starost. Ako ništa, dobra je i špilja. U stanju su da se kriju! Imaju tjelohranitelje. Prerušavaju se.
Etički potencijal samoubistva se ne smije zagubiti, jer se društvo razboli: pobrka kriterijume, ne zna cijenu života i upotrebu oduška smrti. Ko ne osjeća u sebi toliku snagu, da može držati etički potencijal samoubistva na potrebnom nivou, taj se i ne kandiduje za čelnika. Mogao je i Đulja da računa na starost, i da možda trampi svoju zlu sudbinu na opštu nesreću Kuča. Ali, nije. Šta znači akt polaganja zakletve pred Narodnom skupštinom, ako ne da je izabrani sposoban da ne degradira, kad do toga dođe, samooslobađajući naboj samoubistva? Ništa nije grđe viđeti no bivše predsjednike koji se kao mrcine vuku po budžacima otadžbine i krijumčare svoju bezvrijednu čapru dok smišljaju načine da neopaženi šmugne iz jednog sivog dana u još mračniji naredni dan. Da ojađeni narod smišlja zakone, šta sa njima Pojedincima je mučno i osjećanje da su obožavali osobu koja nema kuraži, da skonča.
Književnik Marko Popović uočava i maestralno naglašava dvije bitne karakteristike ponuđene paradigmatične priče. Jedna je: psihološka pozicija žrtve pred smutnjom kvazi-izbora. Druga je problematično šepurenje kabadahije, u kojem je odurna mješavina igre, licemjerja, likovanja i fešte.
Sva životnost ova dva centralna motiva jarko se ogleda u skoro-dvodecenijskim balkanskim preživljavanjima (koja još traju), a u kojima je Crna Gora učestvovala, što nevoljno, što voljno. Jer: Kako su se završavali pohodi takozvane međunarodne zajednice ovdje, ondje, tuda i svuda? Jesu li prekršioci po kratkom postupku snosili odmjerenu kaznu? Je li jači, po pravu jačega, presijecao događaje bez prenemaganja i zluradosti? Ništa od toga! Uvijek je tu bila i neka zastava, za ponijeti gdje treba, lažna zakrpa sugerisanog “sopstvenog” izbora. Jeste, moramo da brinemo i kuda će nas odvesti najnovija zastava Ustavne povelje; u normalne građanske okvire ili malo velje?
Marko Miljanov, književnik, jasno veli: Postoji nemoral djelioca pravde, i kukavičluk nevoljnika. Sve je manje u modi da se poraženi “junački smakne”. Ali to gubitnika ne opravdava u pogrešnom uvjerenje ili “opredjeljenju” da se domogao autohtonog odlučivanja o svojoj sudbini i o posljedicama po narod. Po mom ukusu bi bilo da jači brzo dokrajči, i ne kuša (nehrišćanski!) dvostruku smrt žrtve. Ali bahati veziri o tome misle drugačije, danas pogotovo! Toga treba biti svjestan. Svačije je, kad je u pitanju javno dobro, da se sjeti: bar može ćušnuti šticu ispod nogu. I da je vezirovo pitanje – prijetvorno prenemaganje diktatora koji se, vazda, dosađuju na gubilištu. Ali, kakve veze ima ta ubistvena vlastelinska danguba sa sudbinom raba Đulje Jovanova? Stameni zakon u njemu mu veli da čovjek, ako hoće, može da obezbijedi časnije lice sopstvene smrti. Što je, vidimo put do duhovnog vaskrsnuća.
Markova priča o osionom Veziru koji provodi zaludnje dane po Crnoj Gori i filozofu egzistencije Đulji, jedna je od ponajboljih u pisanoj Crnogorskoj riznici. I kao što ima literarnih epizoda za koje bismo više voljeli da ih istisnemo iz dnevnog života zamazanog politikom, i pošaljemo u isključivu nadležnost akademskih institucija – tako postoje čudesne novele, kao ova Markova, koja bi morala biti bez prekida u svijesti svih naših uglednika. I bez razlike onih, koje metla istorije (ovako ili onako) postavi na poligon ništavila. Pošto:
Bitno je da preživi etika autentičnog izbora. A ona je sva u prepoznavanju psihološke koherencije pojedinca, kao i u građenju istorijske dosljednosti kolektiviteta.
Ako je istina da Kuči nemaju spomenik Đulji Jovanovom, evo moja malenkost se zalaže da se započnu neophodni građevinski radovi.
Što? Je li neobično da se dižu spomenici literarnim junacima? Možda i jeste. Ali posigur bi to bilo u poljzu afirmacije beskompromisne crnogorske čovječnosti i napokon u duhu književnog stvaralaštva krupne intelektualne figure Crne Gore, pisca Povelje slobode, vojvode Marka Miljanovog Popovića.
Pomolak viteza
ČOVJEKOVNA SUDBINA
Svi se pozivaju na čovjekovu sudbinu. A hoće da kažu, da je ona vjekovna. To je najbolje opravdanje. Pa recite otvoreno onda, slobodno, čovjekovna sudbina je to.
Pomolak mišljenja
INTELEKTUALNA REZONANCIJA
1. Ivo Andrić piše u Travničkoj hronici:
Davil se dugo kolebao između jave i sna, jer su snovi imali više veze sa javom dosadašnjeg njegovog života, a sadašnja java ličila pre na neki san u kom čovek biva naglo bačen u čudnu, daleku zemlju i doveden u neobičan položaj.
Ova misao izaziva sećanje na čuveni Geteov stih iz Prologa u Faustu:
Was ich besitze, seh ich wie im Weiten,
Und was verschwand, wird mir zu Wirklichkeiten.
U našem prevodu:
Šta imam, u daljini spava,
A što iščeze, moja je java.
2. Negde u memoarskim zabeleškama sjajno opisuje Mihailo Lalić jedan svoj strah iz djetinjstva. Iz potaje, u kući, gleda dječak kroz zvirinke prozorskih zastora: ide čovjek pored rijeke. Ekspedicija koja pljačka i za sobom sije glad i smrt.
Na prvi pogled ništa naročito: rijeka i, s one strane, šljive, kuće, uzbuna među kokoškama ispod oraha; putem korača osrednji čovjek u plavetnim dimijama i crvenom džamadanu, za njim Švabe s puškama i torbacima…
Pred očima nam je antologijska pjesme Brane Petrovića Ide čovek pored reke:
Ide čovek majko moja najstarija država
ide crkva porušena ide lađa bez posade
Ide groblje svih vremena prah i pepeo
sklanjaj decu majko moja ide zločinac
Kakav potresni literarni dublet!
3. Pamtimo dobro one slavne stihove iz Hasanaginice:
Šta se bijeli u gori zelenoj?
Al je snijeg, al su labudovi?
Danac Hans Andersen pisao je u bajci The Little Mermaid (Mala Sirena):
Now she saw the mainland ahead of her, high blue mountains on whose peaks the white snow shone as if swans were lying there. Down by the coast were lovely green forests…
(Gledala je kopno tamo, visoke, modre planine na čijim se vrhovima sijao bijeli snijeg kao da su tamo popadali labudovi; a ispod se širile divne zelene gore.)
4. A dusk like that of the outer world obscured his mind as he heard the mares hoofs clattering along the tramtrack on the Rock Road… Dok čitamo ovu Džojsovu rečenicu iz knjige „A Portrait of the Artist as a Young Man“ može nam se desiti da pjevušimo davnašnji hit Džimija Stanića
Moja kobila Suzi, Suzi
Često šeće po pruzi, pruzi.
5. Pa je li ovo, i sve slično koje se može naći i citirati – plagiranje? Nije, već intelektualna rezonancija. I čitalac ne oseća neugodnost zbog nečijeg prepisivanja, već snagu sopstvene asocijacije. Prisećanje ovdje ima moć citiranja u stručnom radu. Blagosiljati: Evo nas na uzbudljivom izvoru talasanja Misli i Osjećaja.
Pomolak lisca
ČOVEK BEZ NADIMKA
Kad napunite pedeset godina, neminovno dolazi do preispitivaњa životnog puta. Tako bar piše u ozbiљnim kњigama iz psihologije. Najpoganije pitaњe, koje se u tom postupku retrospekcije nameće, glasi: šta ste uopšte stekli? Analizirajući, svako potencira ono što je za њega bitno.
Lično, posle pet decenija životnoj puta bio sam u prilici da konstatujem dva ugrožavajuća maњka: a) novca nisam stekao, b) nadimak nisam stekao. Da, da.
Što se novca tiče, stvar jeste neprijatna, ali kako mu drago. Tešim se, kao i mnogi, ako monetarno pitaњe postane akutni prioritet, nedostatak se može nadoknaditi za nekoliko dana. Dobro ste pročitali! Primere brzog (trto-vrto-glavog) bogaćeњa uočavamo svi svakog dana.
(Kako sam ovo smerno notirao! Kao kad te neko mlatačem zvizne po lobaњi, a ti izjaviš: primetio sam da je došlo do kontakta bukovine i moje čeone kosti! Ako ovako nastavim da se namećem kao hroničar naše stvarnosti, proglasiće me za državnog istoričara.)
Ne tvrdim da bi se i meni smesta posrećilo u biznisu, ali u pobedonosnu metodologiju više niko ne sumњa: љudi se bogate učlaњivaњem, iščlaњivaњem, pomagaњem, odmagaњem, sedeњem, šetaњem, zapomagaњem… Šleperizacijom, brate. To je crnonoćno (boљi izraz nego belodano). Što je najvažnije, nikad nije kasno, sjajnog uma ne zahteva, čak ni duga vremena ne traži, nešto se drugo traži.
Ali, nadimak! Zamislite osobu sredovečnu, i još grđe, a nema nadimka. Taj se nedostatak ne može za tren nadoknaditi ili otkloniti, poput nedostatka novca. Nadimak se ne može pokloniti; smešno je i zamisliti situaciju: dođe neko, dobar dan, imam jedan lep nadimak, poklaњam vam ga! Nadimak se ne može ukrasti; pozajmiti; reketirati; iznuditi; ozelenašiti; izlobirati; preglasati…
Nadimak je nešto lično, što se crnom mukom, u znoju lica svog, decenijama zarađuje i stiče. Što me posebno oneraspoložilo, broj dobrih, a upotrebљivih nadimaka je mali i sve maњi. Pokupili ih uspešni!
Pogledajmo ukratko šta je sve u toj jagmi izraubovano: 1) Iz oblasti nekategorisanih i lokalnih puteva bezecovan je prestižni nadimak Џada; 2) Iz oblasti palanačke naprednosti svake vrste već je upotrebљen jedino solidan nadimak Biџa; 3) Kome nije jasno da više ne može računati na nadimak Baџa? 4) Iz oblasti kulinarstva potrošen je ukusan nadimak Sarma; 5) Iz oblasti malokalibarskog hladnog oružja sviđao mi se nadimak Britva, ali sam zakasnio; 6) Sa farme domaćih љubimaca bio sam zainteresovan za umiљato Mačak, novine javљaju da je bilo bržih i zaslužnijih, stvar je išla i do sudskog spora.
Zbog prostora ne nabrajam daљe; i ovako sam možda otišao predaleko – moglo bi se desiti da pomenem i ceo personal pojedinih institucija sistema.
Šta raditi? Da budem iskren, prećutao sam da me u uskom krugu prijateљa ponekad zovu Vule. Složićemo se oko jednog: teško da se napredno čeљade sme zadovoљiti ovako mlakom varijantom! S pravom me ovih dana pitao komšija: Pobogu, gde si bio i šta si radio svih ovih godina? I misliš li ikada postati narodni poslanik?
Ostaje mi još jedna mogućnost, skoro perverzna šansa, da se pročujem kao Čovek bez nadimka. Muči me i pitaњe, šta ako su moje muke po zasluzi? Da nisu preda mnom Godine raspeća?
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Prekinuto je primirje i aktivirali su protivgradske rakete.