Komentar za početak
Novci, kad odlaze, imaju sto nogu; a kad dolaze, samo dve. (I to premijerske.)Zapisnuti!
RUSVAJ
Relativizuju riječi, samo da usta ne ostanu pusta. Kažu “neka vrsta rusvaja”.
Rusvaj je haos. Haos je neuređenost; kad bismo razlikovali haose, to bi bio osnov njihove različitosti, nehaotičnosti.
Pomolak tora, ali napuštenog
ТИТОВ НАПРЕДНИК
Макар се застиди!
Око тебе луњају
Апатични апатриди…
(Он само напријед
Гази, ћути
Уста не отвара.)
Силази са сцене!
Попењи се у се –
Љубимче Мецене!
Благо нама (тј. јао)
Шта си само
Обе-
Ћао…
А он једнако напријед
Гази, ћути –
Устав не отвара.)
Negantesima valja reći ne
Kamilavka
Kad se od moje kuće spustim do Rijeke, te preskočim Ponor i popnem se na onu zaravan prema istočnom dijelu Budimlje koju zovemo Bileli Brijeg, vazda zasuzim od miline gledajući zelene lugove sa crnom vrbom i visokom, modrom jovom. Dan prije odlaska prema Lovćenu prošao sam tom stazom i živo se sjetio događaja od prije nekolike decenija. Imao sam najviše devetnaest godina. Hodajući, naišao sam na malo stado ovaca i dvije krave. Čuvala ih je sitna, uredna starica; sjedjela je na prostrtom gunju i prela neku singavu vunu. Iznenadio sam je svojim nailaskom, a kad sam joj nazvao dobardan, ustala je sa naporom no odlučno i bez mrzovolje; odložila je drvenu kuđelju sa vretenom; popravila crnu šamiju koju je vezivala skoro do očiju i pobožno rekla:
“Dobra vi sreća.”
Do danas mislim da nema uljudnijeg otpozdrava od ovog Crnogorskog dobrosrećanja. Još me u mom selu stariji ljudi dočekuju tim riječima, mada sve ređe: uzima maha neki čudni zazor od naših autentičnih riječi, idioma i sintagmi.
U ceremoniju pozdravljanja nekad je neizostavno ulazio otmjeni ritual podizanja šešira; gest ostavlja utisak i kad se samo ovlaš dodirne obod ovog odjevnog i modnog predmeta koji obavezno mora biti crn. Šezdesetih godina prošlog vijeka kroz Berane je prolazio dobri čovjek, popularni professor matematike (sic) Đoko Aković. On je nosio kačket; i obavezno ga je, uz naklon, skidao kad bismo ga mi, učenici, sreli i pozdravili. Profesor Aković otišao je u legendu, a mi kao da srljamo u površnost pozdravljanja
Svetosavci se ljube, ali to mora biti triput. Pritom se javlja tehnički problem, nekom više a nekom manje, a koji se zove nos. U momentu prelaska sa lijevog na desni obraz, nosevi se zakače. U povratnom pravcu, isto; poteškoća ostaje neprevaziđena. Bez obzira što u svijetu postoje narodi koji se hotimice pozdravljaju baš izvjesnim trljanjem nos uz nos, za naše poimanje dostojanstva sudar izraslina na licu je više incident nego iskaz dobrodošlice. Ako me neko pita, više mi se sviđa onaj prostosrdačan pristup koji je najdirektnije popularisao dobri Zoran Radmilović, usvakičas pitajući ljupku učiteljicu u selu Nepričavi: Jesmo li se mi danas zdravili?
Rasprostranio se oko nas italijaski pozdrav ciao. Čujem u prolazu migrensku rečenicu: “Ćao Ćale, imaš kravatu boli glava!” Nemam ništa protiv toga.
Hrvati su izmislili pozdrav, ono osobeno “Bog”. Kratko je, zvučno, dovoljno metafizično i nije bez golicavog šarma kad se izgovori malo šeretski “Bok”. Tada se javlja jedna bočna, sasvim ljudska akustička asocijacija na putenost, što je svakome milo. Nema kraju razgovoru na ove teme, ali znaj:
Kad ti nepoznata osoba priđe bez kape i bez pozdrava – nešto važno hoće da ti rekne.
O tome sam htio da pričam.
Trideset prvog oktobra ove godine prevalio sam sa prijateljima pet stotina kilometara, tamo i ovamo, da hodočastimo do Lovćena i pozdravimo Jevremove stražare. Podranili smo kao naši đedovi, kad su odlazili u drva. Stigli smo u podnožje kultne Planine prije devet sati.
Nijesmo pješačili ni pedeset koraka po mekoj travi, u pravcu crkve na Ivanovim Koritima, kad nam u susret krenu nama nepoznat šezdesetogodišnjak. Tražio je nekoga kome može ispričati svoju srdžbu i “enigmu” i izbor je, kao u panici, pao na grupu sjevernjaka. Vatreno je smjesta počeo da priča, bez pozdrava.
Njegov problem je ideja koja ga dugo okupira i koja je narasla do javnog značaja, a on nema mogućnosti da je “plasira pred javno mnjenje Crne Gore”.
Kad je tako, saslušali smo ga. Gospodin čije smo ime na našu sramotu zaboravili, ali iskrenost svakako nijesmo, pita:
Kako to da svetosavska osoba koja za sebe veli da regularno sjedi na tronu svetog Petra Cetinjskog, ne nosi identična znamenja svoje duhovne unikatnosti koja su krasila i slavnog prethodnika? Prostije – što se bar ponekad ne pojavi pred vjernicima u propisnoj odeždi koja uključuje bijelu kapu? (August Šenoa je pisao: Vladika se kamilavkom hvali, pečom kiti šijačka se snaša.)
Objasnio sam uvaženom neznancu da u toj oblasti ne mogu biti dostojan sudija, ali da pitanje razumijem u svim iznijetim dimenzijama i posebno u njegovoj logičkoj konzistentnosti.
Zbilja, da li to Amfibije neće da poštuje propisanu pojavnost za poglavara crkve kojoj je pripadao sveti Petar? Teško je povjerovati u tu mogućnost. Ali to znači onda da mu bijela kapa ne pripada – da ju ne smije po internim pravila koristiti on, već samo onaj jedan koji mu je nadredjen.
Bijela kapa govori o savršenom kontinuitetu autonomnosti Crnogorske pravoslavne crkve. Zato se Sveti Petar i mogao kad treba i kad je propisano pokazivati u svijetlim tonovima. Zato se kvazi-duhovnik Amfibije, može i Anatemije koji krije, brani i bratosilja zločinitelje, prikazuje uvijek i isključivo u najcrnjim tonovima; on nije na tronu crkve kojoj pripada. Pošast nije isto što i počast. Crno bez bijelo ne može da se diči nasljeđivanjem vodeće pozicije u drugoj, Crnogorskoj crkvi. Tu nema govora o trajanju Jednoga. Tu ima govora o manipulaciji vjernicima, korišćenjem kitnjastog tuđeg perja po receptu vrapca podunavca. Tu ima govora o pljački duhovne tradicije Crnogorskog naroda. Učinjenom poslu mane nema? Ma, ima! Odluke da nema Crnogoraca, njihove države, njihovog jezika i njihove Crkve – ništave su sublimne gluposti jedne Joint Criminal Enterprise družine.
Takav je bio formalno-logički slijed misli moga sagovornika.
Kasnije toga dana slušao sam primjereno, neprentenciozno obraćanje narodu na Ivanovim livadama poglavara Crnogorske pravoslavne crkve, vladike Mikaila. Birao je blage, razumljive riječi. Pogled mu je odavao radost, zračio je dobrodošlicom. Prepoznavao je nadu naroda okupljenog podno Lovćena. Nije kinjio nikoga, onim ružnim arsenalom kojim se počesto služi svetosavski čelnik u Crnoj Gori, a koji uključuje ono nemoguće proklinjanje koje treba da vuče korijene do sedmog koljena, brale moj.
Nije prijetio. Gledao je povremeno u rumenilo nad krševitim horizontom s jedne i druge strane Njegoševog mauzoleja.
Nosio je bijelu kapu.
Učinilo mi se da nas je na kraju pozdravio riječima: Dobra vi bila sreća!
Pomolak viteza
C2 H5 OJ HA!
Hemijska formula dobre crnogorske loze. Nije još sve propalo!
Pomolak mišljenja
GNUSNA PREVARA MAESTRA MARADONE
Na jednom važnom međunarodnom takmičenju, davno je to bilo, fudbaler argentinske reprezentacije Diego Maradona dao je Englezima gol nečasnim postupkom. U skoku je rukom zahvatio loptu i poslao je u mrežu iza konsterniranog golmana Šiltona.
1. Ova bizarna situacija bila je tema i inspiracija moje pjesme „Igra“. Tu poetsku indignaciju sam objavio u časopisu KORACI (broj 3/4, godina 1989). Časopis je tih godina vodio i uređivao otmeni šumadijski bard Slobodan Pavićević. (Njega odavno nema; brk njegov, lijevi ili desni svejedno, vrijedio je više od mnogog današnjeg poslenika u kulturi.)
IGRA
nogometaš zvani diego maradona
u gipkom skoku vatrenoj nameri
u magnovenju
odnosi loptu odnosi sferu praiskonsku
rukom postiže gol
vratar zvani bobi šilton
ne veruje da postoje paralelni svetovi
propušta efemerne trenutke s indignacijom
mirno čeka onu kolotečinu
a gledalaca sto hiljada
sto hiljada čeloveka homo sapiensi
isijava svetlo isijava zvuk
a nema prelaza vidnog od svetla na zvuk
niti: obratno
to je teško ali može
oni su ambijent
publika vidi:
fudbaler zvani maradona
kleči na aut-liniji
rukama priziva nebo
i gle nebo se otvara
odozgo kulja reliktni mrak u prazne oči
dečije
i vidi:
golmana zvanog šilton
hor uznosi lepotica od plesa do topline
postaje čovek od miline istočne strane terena
on, međutim, drži čas metafizike
koji se rascvetava u poslednje čudo:
homo sapiens maradona
od lepljivog mraka od Cvokota Iskona
nemo valja loptice tvrde
te ih krišom baca u Mrežu Zaputanu
ravno do nevidljivog minotaura
kroz uspenje kroz stav
kroz bitnost
šiltona
2. Fudbal je, naravno, igra. Neko se zgodno sjetio da fudbalsku iglu zaglavari – proglasi za najvažniju sporednu stvar na svijetu. Ali ta dosjetka zamagljuje krucijalnu poentu: fudbalska igra, i svaka druga sportska igra, bezbolna je imitacija rata među zavađenim plemenima. Krucijalno u toj imitaciji je strogo poštovanje pravila igre – čega u taljiganju života nema ni na pomolu. Dok se lopta kotrlja, a sudijski paragrafi, kakvi god da su, imaju apsolutni autoritet – mi smo začarana publika koja pravično navija za Svoje i sanja Pravdu na Zemlji. Ako se desi povlačenje za dres, start đonom ili neovlašćena upotreba ruke, od sudije očekujemo da svima objavi da se desilo veliko zlodjelo koje narušava svetost Pravila. U sportu, gnušamo se Grabeža.
Televizijski prenosi nam predočavaju da se Pravila sve više skrnave. Potire se sama slava sporta! Podozrijevamo da je koristoljublje zatrovalo sjajnu ideju sportskog nadmetanja. Nije riječ samo o sadašnjosti. Robno-novčana zavjera protiv bitnosti sporta napada i istoriju sporta. Kako pričamo djeci, đacima, o prošlim događajima i nadmetanjima? Ah, bolje ne pitajte.
3. Politikin Mali Zabavnik (1 jun 2017, broj 154, strana 15) donosi osvrt „Najgolovi u istoriji fudbala“. Po zasluzi se u tekstu za đake pominju zaista unikatni potezi majstora Ibrahimovića. Dalje se govori o bliskom susretu Šiltona i Maradone. Maradoni se dodjeljuje isti tretman kao i Zlatanu. O mangupskoj prevari govori se kao o „previdu sudije“. Krađa rezultata se opisuje kao „spretno“ davanje gola! Dok ogavni izgrednik kleči na aut-liniji u odurnoj metafizičkoj pozi i pozdravlja svog boga obmane, bitangini saigrači su u nedoumici; Diego ih kori i opominje: radujte se, inače će sudija da se dozove pameti i poništi gol! Pioniri će naučiti iz ovog štiva da je lažni gol – Božje djelo. Krađa jednako Božje djelo? Nijedan negativni, a istiniti, epitet koji mora da ide uz Maradonin postupak nije ponuđen vrijednim čitačima Politikinog zabavnika.
O izgredniku će biti snimljeni i filmovi iz kojih ključa eulogija i euforija. Bijedni „gol“ postaće najgol.
Sijemo zaborav, blagosiljamo šarlatanstvo. Šaljemno pedagošku poruku da se kroz prste gleda na prevare i krađe. To su postupci koji se protokom vremena, eto, mogu premetnuti u vrline. U igri, kao i u životu.
Pomolak lisca
KOKA ČISTUNICA
Ovih dana sam naglo obezvoљio. Ovo uprkos ohrabrujućim izjavama naših probranih narodnih sinova da će boљe sutra početi već doveče. Supruga, naravno, vidi moju snuždenost i oprezno me podseća na psihijatrijski fakat da su traume mladosti uzročnici naših sadašњih emotivnih havarija. Dobro, ja bih hteo da pomognem sebi. Vadim jednu traumu od pre četrdeset godina i analiziram.
Bio sam tada osnovac. Jednog dana učiteљ nam je čitao priču Pošla koka na pazar. Ushićen umotvorinom predano je pokušavao da i đake oduševi. Dobili smo domaći zadatak: naučiti sa razumevaњem, pa da narednog dana iznesemo svoja zapažaњa.
Mnoge su se čitanke od tada promenile, ne znam da li se razumemo. Radi se o jednoj koki koja je naumila da skokne do pazara. Kako joj je nožica bila kaљava, naredila je jednom žbunu da to očisti. Avaj, žbun nije hteo. I tu nastaju problemi, najmaњe kokini. Ona je prosto rešila da pripreti. Dovela je kozu da obrsti žbun. Ali se i koza uzjogunila. Mislila je da ima lični izbor. Koka je rešila da insistira; dovela je vuka da izjede kozu. Ne lezi vraže, i vuk otkazuje poslušnost. Ucene se nastavљaju, ali čvrst moralni stav ispoљavaju redom selo, vatra i voda (ako nisam nešto preskočio). Koka, međutim, rešava da ide do kraja. Dovodi koњa da kazni neposlušnu vodu koja nije htela da kiњi vatru. Popij, kaže koka, koњu, ovu vodu! Koњ lakonski izjavљuje: Hoću. Nastaje neočekivani rasplet: prepadnuta voda meњa stav i gasi vatru, ova navodno nema kud i pali selo. Sad selo zdušno mlati vuka, te ovaj odustaje od moralnog kreda i kidiše na kozu. Prepadnuta koza počiњe da brsti posle čega jadni žbun sabere dva i dva te očisti kokinu nožicu. Priča se završava tako što je nemoguća koka sa izvesnim zakašњeњem, ali zadovoљna otišla na pazar.
Vispren kakav sam bio, priču sam lako zapamtio. Sa razumevaњem je išlo teže. Pitao sam starijeg brata, šta će koka uopšte na pazaru i to po svaku cenu? On je nabusito rekao da mudri tako što nikad ne pitaju. Tražio sam da mi sestra razjasni da li je u datim okolnostima baš najpreče očistiti nožicu, i to na žbunu?
Ona je kratko rekla da to naš narod drži za samopodrazumevajuće. Au, već mi je bilo nelagodno. Hrabro sam otišao u očevu sobu i kočoperno tražio da odgovori je li baš nužno zapaliti selo samo zato da neka koka ostvari svoj hiroviti naum? Ne kažem da me nije shvatio: verovatno je bio u nekim svojim teškoćama, tek ja sam se od batina spasio smionim skokom kroz prozor. Moja zbuњenost raste, te noći sam loše spavao. Ujutru, u očaju, na ivici plača prilazim majci i netaktično, bez uvoda izjavљujem: Koњ je pogrešio! Nikada neću zaboraviti њen zabrinuti izraz. Smestili su me u posteљu i privili obloge.
Iz noći u noć sam buncao. Saњao sam selo u plamenu, mahnitu hajku na vuka, oglodanu kozu i prљavi žbun. Do besa me je dovodio prizor puta kojim se, zadovoљna i čista, gega bahata koka dok na obližњoj livadi stoji sit i gasan koњ s kalpa-cima.
Nekako sam prezdravio. To jutro, sa torbom na leđima, prišao sam đedu i zavapio: Pa kakva je to priča?!
Đed je gucnuo čašicu rakije, pomilovao me po kosi, pa rekao: De, smiri se, priča kao priča. Dobro bi bilo da je zaboraviš, ali vidim, nećeš moći. Kad je tako, bar zapamti: nije ni partizanska, ni četnička, no narodna priča.
U školi je bilo loše. Kad sam rekao da koka i nije trebalo da se miče sa buњišta, učiteљ je poskočio od jada. A kada sam zakљučio da koњ nije u pravu, pa makar bio i ugledni pravnik, pozeleneo je; ja sam razred ponavљao.
Eto, ovo je moja ispovest. Sve sam otvoreno stavio na papir. Ima nekog đavola u toj psihoanalizi; ukućani već misle da mi je boљe.
Ali narodu nije boљe. Ja sam zbog priče jednom ponavљao, a ona se u narodu ponavљa i ponavљa. Šta ja tu mogu, rekoh da je priča narodna. Po њoj, koњ uvek smatra da nema ličnog izbora. I za taj stav se uvek izbori. Naročito kad su izbori.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Pametan smo mi narod; samo, ponekad dođe do izražaja zabluda naroda.