Komentar za početak
Svetu se ne može ugoditi. (Opet neke tikvice, reče drug Tito.)Zapisnuti!
VUK POJEO MRKALJA
Ta priča glasi ovako, malo uprošćeno. Basara se ljuti što je Vuk Karadžić izbacio svojevremeno pismena JA, JU i sl. Ali kaže da je kasno za reteriranje. Onda ostarjeli Ivan Klajn piše da je Vuk zaslužna ličnost, dobro je što je napravio Љ, Њ. Onda Basara veli da je te reforme uradio Sava Mrkalj, pre Vuka. Možda je i Meša Selimović govorio nešto slično.
A moj dobri ispisnik Vojislav Bubanja mi je davno toliko hvalio Savu Mrkalja. Napisao je jednu priča u kojoj je taj Prečanin glavna ličnost.
Pomolak tora, ali napuštenog
РЕЦИТАЛ ЗА САВРЕМЕНИ БАЛ
Грађанин
Саветујем браћи;
Нађите се на средокраћи!
А они: по (чијем?) ћаћи…
Рокер
Пуста су места где се паре не згрћу.
Умрети за принцип? Ни природном смрћу!
Где нема клопе људи више не сврћу.
Умрети за наду? Ни природном смрћу!
Песник
Пишем о слободи
А
У
Стваралачком грчу
Црева моја слушам
Ка-
Ко
Злослутно крчу.
Бивша скојевка
Стрепели смо, беше тврдо;
Пуцали смо, тренирали,
Но учинак беше мали:
Сваки метак бојно брдо.
Дежурни моралиста
Сподоба, можда: бена
Која се
Гнушала једног ондашњег развода –
У пет градова данас
Има пет жена,
Док туце малолетница
(разних парфема и разног тена)
У свом опелу вода.
Особа која је жигосала неморал развода!
Голооточанин
Она глад!
Оно неспавање!
Оне муке!
Она нехигијена!
Дабогда се уништио
Људски род!
Југословен
Разболевају нас од свега,
Али нас упорно лече
Од
Носталгије!
Спортски коментатор
Можемо ли
Више
Од много!?
Оронули старац
Осећам јутрос
Чулима устрепталим:
Миришу љубичице!
Руди на истоку –
Сунце ће скоро.
Сунце!
Чекајте, биће!
Не може боље.
Гоље.
Negantesima valja reći ne
Uloga slova j u našim životima
Anegdota jedna koju sa polimorfnom melanholijom izvlačim iz sjećanja vezana je za konferencijsku salu otmjenog hotela u cvjetnom i sjetnom gradu Mostaru, iz predratnih dana. Tekla je popodnevna sesija na naučnoj konferenciji kojoj se ime zgodno i umilno zvučno skračuje kao ETAN. Razgovorom predsjedava (ako nijesam slike izmiješao) uvaženi moj profesor J. S., milina jedna od čovjeka. U tihoj i klimatizovanoj sali su mnogi fizičari i inženjeri, onda još zajedno od Triglava do Đevđelije. Prikazivao je svoj rad jedan mladi kolega; žustro stavlja slajd u dijaprojektor, da pokaže najnoviji grafik u koji polaže znatne tvoračke nade.
Ali prosijedi i uljudan, pažljivi gospodin iz drugog reda ustao je baš u momentu kada smo na projektorskom platnu odgonetali smisao pokazane nam krive u precizno naznačenom koordinatnom sistemu; ustao i resko rekao: “Ne valja.”
Mladić se brzo izvinio, te nam je preporučio da se strpimo, smjesta će da zarotira slajd za devedeset stepeni Opet je slušalac povikao, poslije te intervencije, da i dalje ne valja to što vidi. Mladić je, već zabrinut, ne oklijevajući još jednom promijenio položaj pločice, ovog puta je obrnuo stranu slajda. Međutim, i treći put je gospodin izjavio, sada već sasvim uvjereno, da definitivno ne valja!
Autor rada je stao ispred auditorijuma i ispred dijaprojektora (mlaz plavičaste svijetlosti pogađala ga je ravno u srce), i bespomoćno digao ruke. Kritičar je kratko objasnio: “Kolega, kako god pozicionirali slajd, grafik ostaje pogrešan!”
Svi su se slatko smijali, a najviše referent, koga sam trajno zadržao u prijatnom sjećanju posle spontanog uzvika: “U, naopako!”
Gornja priča ima veze sa sledećom našom važnom temom.
Napisao sam nedavno na jednom mjestu, sad svejedno kom, ovakvu rečenicu: Sjećanje na zločine kao što je onaj kad sputana majka Zvicer gleda kako joj pale kuću i u kući unučad… (ostatak nije bitan). Onda mi je oponent, sad svejedno koji, javno poručio: Prof. Dr Babović se toliko zaneo u svoj sujeti svojoj, da je na trenutak propustio da se “sjeća” da se u Srbiji govori ekavski i tako svojoj intervenciji otkrio “plemenski karakter”. Što samo po sebi nije za osudu (barem ne u XVIII veku).
Korektnosti radi prvo valja reći da stav srbijanskih medija (jer tamo je bilo poprište male ove bitke) nije ni približno tako isključiv: možete potpuno legalno pisati ijekavicom i biće autentično prenijeto. Čak mislim da je takva ravnopravnost negdje i zapisana u zakonskim aktima koje su sami Srbijanci proklamovali.
A sad o suštini. Zašto “sjećanje” a ne “sećanje”? O, svakako, dešavaju se omaške: slovo J izostane gdje bi moralo biti, ili se nađe tamo odakle sam ga htio protjerati. Važnije je nešto drugo: ako mi se učini da je cjelishodno, pokušam da imitiram uzorite naše stiliste, te namjerno iskoristim riječ iz suprotnog arsenala! U Crnogorski tekst ubacim neku ekavštinu, Srpski kad pišem umetnem neku ijekavštinu. Često sam tako postupao u pjesmama iz knjige Ne!
Upravo se sa takvim postupkom suočavamo u gornjem primjeru. Sa intencijom sam napisao “Sjećanje na majku Zvicer…” (jer “Sećanja” zapravo i nema, vidimo.)
Priznajmo priroritet profesionalnim jezikoslovcima, psiholozima, socioanalitičarima i inim – da istražuju na koji način je gospodin doveo u jednoznačnu vezu ijekavicu i nečije plemenske korijene, i cijelu tu mutnu rabotu nekako transponovao na vremenskoj skali na način da je ijekavština ispoljila svu svoju nepodnošljivu arhaičnost! Mislim da je opsader Karadžić sa više stila objelodanjivao svoje gađenje prema upotrebi slova J u balkanskoj svetosavskoj revoluciji. Ja ne znam za veće nasilje od nasilja da se pljune na postulat nečijeg maternjeg jezika. I to još u primitivnoj nebrizi prema stilskoj funkciji slova J u datom tekstu. Molim, idemo na bitno:
Sama suština stvari je u uzaludnom, svakako nespretnom pokušaju da se zamjenom teza prikrije sadržaj i značenje rečenice koja je pod lupom. Riječ je o (zataškanom) zločinu koji je izvršila srpska vlast u Crnoj Gori poslije Prvog svjetskog rata. Moj (nužno) nesistematični uvid u ovu materiju kaže da su dva značajna Crnogorska književnika ostavila faktografski precizan a umjetnički relevantan zapis o tome – Mihailo Lalić (dnevnik Prelazni period) i Jevrem Brković (Komitske balade). Kod Mihaila, kojemu majčin sin ne može imputirati višak maštovitosti, čitamo: “Te godine, 1923, bio je poslan iz Beograda u Crnu Goru pukovnik Stojan Popović sa žandarmima i mitraljezima, da uništi komite i separatiste. Imao je strašne pomagače. Jedan od njih, major Kecmanović, nadmašio je i Milana Kalabića, što se mislilo da od njega otrovnije zmije nema. Zato su njemu učitelji, ujedinitelji, klubaši, bjelaši, režimlije, psovali četiri ličanske majke. Taj je major Kecmanović, s dvanaest žandara, upao negdje u kuću komite Petra Zvicera. Petrovu majku, staru preko šezdeset godina, isprebijali su, pa je vezali za drvo pred kućom, da gleda u Petrovu ženu sa troje djece vezanu unutra u kući, pa su kuću zapalili. Gledajući, slušajući kako cvile, kako vrište, kako za milost mole – starica je poludjela. Nikakav sud nije pozvao izvršioca na odgovornost. Ostao je Kecmanović na Cetinju kao pobjednik i na grobljima je držao govore, kad pogine neki žandar – prijeteći da on može i umije, i da mu je dato punomoćje, preporuke, da učini još i gore od onoga u Cucima ” Ovaj zapis se može pročitati i na stranicama Crnogorskog književnog lista (broj od 15. decembra 2001).
Sada nam se cinično sugeriše da je sa rečenicom, napisanom bez slova J: “Sećanje na zločine kao što je onaj kad sputana majka Zvicer gleda kako joj pale kuću i u kući unučad…” – sve u redu! Moramo biti eksplicitni:
Gospodo, u citiranoj rečenici, i u verziji sjećanja, i u verziji sećanja, ono što smeta nije jezik, i nije dijalekat. Užasan u toj rečenici je jedino – zločin.
(Ako mi ubuduće u sličnim situacijama ponovo uruče slovo J, ja ću im ga vratiti na kućnu adresu.)
Jeste, kako god okrenemo i prevrnemo slajd sjećanja, postupak imenovanih zločinaca je morbidan i primjer (neprocesuiranog i neosuđenog) čudovišnog nečovještva ostaje trajno gnusan. Bruka i grdilo.
Pomolak viteza
PROMU ĆURAN
Napravimo statistiku sto najfrekventnije eksponiranih naših imena u ovoj deceniji! Nema razloga da za svakog od njih ponaosob ne kažemo, da je promućuran. Tako smo ih okarakterisali, bar jednom za ovih dugih godina njihova korifejstva. Bili smo bezbrižni pod njihovih svekolikim vođstvom. I narod koji je rodio Domanovića, odjednoj se našao u kaljuzi! Kako to? šta je, tu je. A sa promjenama počnimo polako; prvo u lingvističkoj sferi. Iz predostrožnosti, za svakog na početku recimo: promu ćuran vođa. Poslije, vidjećemo…
Pomolak mišljenja
PRVOMAJSKI CITATI I KOMENTARI
1. NAŠE PAROLE I VAŠE PAROLE. Bio sam osnovac. Nosim iz tog doba u sećanju sliku Prvog maja: Zaista svijetlo, rosom oprano jutro u Budimlji. Pod prozorom zelena livada sa cvjetovima žutog maslačka i bijele rade. Procvjetala trešnja. Radio emituje borbene pjesme (Uz Maršala Tita junačkoga sina) i radničke pjesme (Drugarska se pesma ori, pesma koja slavi rad). Na otomanu je praznični broj Borbe, na kojoj piše Proleteri svih zemalja ujedinite se.
U kasnijem školovanju čitao sam istoriju i velike klasične romane na temu revolucionarne 1848. u Evropi. Prije težnji siromašnih da se ujedine postojali su aktivni monarhistički savezi da se kraljevski dvorovi odupru mladim revolucionarnim pokretima. Lajoš Zilahi, na primjer, piše o tim danima nadahnuto.
Bože carja hrani, hrabrili su se ruski monarhisti.
Gott erhalte unseren Kaiser, unisono su se molili monarhisti širom Austrije.
Bože hrani srpskog kralja, pevalo se u Srbiji.
O originalnosti u smišljanju ovih himni moglo bi se reći nešto nekom drugom prilikom. Sad primećujemo da je prije proleterske parole ujedinjenja bila na djelu ne samo parola monarhističkog internacionalnog ujedinjenja no i monarhistička internacionalna akcija protiv novih društvenih snaga: Monarhisti svih zemalja ujedinite se. I branite se. I hranite se.
2. NAŠ KVISLING I VAŠ KVISLING. Na pokušaj da se rehabilitne M. Nedić, ovako je reagovao pisac M. Bazdulj. Napisao je 25. decembra 2015:
“Nema, međutim, te sile koja može da pomiri Milana Nedića i Slobodu Trajković, dvadesetčetvorogodišnju studentkinju i verenicu Ive Lole Ribara, koju je Nedićeva policija uhapsila i prebacila u Banjički logor gde je zajedno s roditeljima, bratom i sestrom ugušena u gasnoj komori. Bio je 9. maj 1942, tačno tri godine pre Dana pobede.
Ne može, Srbijo, i Nedić i Sloboda. Biraj.”
U Crnoj Gori bi dodali: Ne može i Pavle Đurišić i Ljubo Čupić.
Bogami može, oglasiće se botovska artiljerija. Iz tri haubice opaliće: a) prave rodoljube ne obavezuje nešto što je napisao musliman; b) i to objavio na Božić; c) i to po neortodoksnom kalendaru.
3. NAŠ PLUG I VAŠ PLUG. Ognjenov pradeda Miloš Babović ranjen je u atentatu u decembru 1941. Na pragu svoje kuće. Atentator je bio „naš“ kvisling. Jedva je Miloš preživio, što sam ja kasnije iskoristio da se rodim. Sledeće godine oporavljao se u Budimlji, s dušom u nosu. Nije bio fizički spreman za napore gerilskih akcija na terenu. Kad bi naišle njemačke trupe kroz selo, upregao bi navrat-nanos kravu u plug (siromašno gazdinstvo bez volova!) i orao okućnjicu. Okupator je to tolerisao; seljak koji gleda svoja posla i obrađuje imanje nije im bio neposredna prijetnja. Zanimanje plugom je OK.
Sjajni publicista Mirko Đorđević ostavio je za sobom rukopis o Svetom Savi (rodbina je objavila tu knjigu u januaru 2016). Na strani 28. našao sam zabilješku: M. Nedić („vaš“ kvisling) je u društvu okupatora otvarao po Srbiji za vrijeme II svjetskog rata izložbe; omiljeni eksponat mu je bio plug, kao simbol poštenog težačkog rada, kako u miru tako i ratu, je li.
4. NAŠA KORAČNICA I VAŠA KORAČNICA. U Crnoj Gori je i danas popularna sjajna partizanska koračnica „Komandant Sava“. Naravno, pjevali su je i srpski borci za slobodu. Potresna pjesma o pravom junaštvu. Dijanin deda Mile, mir pepelu njegovom!, ispričao je jednom da su u njegovoj partizanskoj jedinici u Srbiji, takođe u vrijeme II svjetskog rata, pjevali sledeću koračnicu; nazvali smo je Miletova koračnica:
Najmiliji moj na svetu
vedri mi je bio dragan,
nežne rose kap na cvetu –
hrabri sada je partizan.
Srećno dragi otišao!
Neću gorke suze lit.
Kad sloboda svetu sine
Mi ćemo se sastavit!
Izvršili smo u tekstu tek jednu ili dvije sitne intervencije, možda bolje da nijesmo. Kakva emotivna i srčana pjesma, iskušana u bojevima! U pero nam ju je Mile Šnajder izdiktirao.
A šta je sa nekom antifašističkom koračnicom onog famoznog „drugog antifašističkog pokreta“? Ništa, prosto ne postoji.
5. NAŠE LILE I VAŠE LILE. Arnulf Krauze, njemački istoričar, piše u svojoj knjizi o Keltima: „Sa Beltejnom, koji se slavi 1. maja, počinje ljeto, toplo godišnje doba. Na ovaj praznik, koji je posvećen bogu Belenu, Kelti su palili velike vatre radosnice i tada su počinjale ceremonije u kojima su druidi imali odlučujuću ulogu. Osim toga, tim danom počinjalo je godišnje doba u kome su seljaci obrađivali svoje njive, a ratnici kretali u pljačkaške pohode.“ Šta kažete? A mi smo mislili da su prvomajske vatre naš patent za praznik rada, i to leve proveniencije. Jesu šipak. „Vaše i naše“ su dakle i lile (tako se u Budimlji zovu Keltski ognji uoči Prvog maja). Kelti su slavili vrhovnog boga Belena. Ne samo lile, naše dodirne tačke sa Keltima su i bogovi. Belena smo imali u množini u svakoj etapi istorije, kako ne. Da ne zaboravimo, zajednički su nam i druidi (popovi).
Pomolak lisca
KAKO SE RADIKALIO ČELIK
Gvozden je bio fin, pristojan čovek. Stakloduvač u radionici jednog naučnog instituta, važio je za pouzdanog zanatliju. Znam ga sa odbojkaškog terena, gde smo se okupљali u pola deset, u pauzi za doručak. Komunikativan, otvoren, spreman za šalu, ubrzo je postao zaštitni znak dobrog razumevaњa u našem kolektivu. Od miљa smo ga zvali Gvožđe, što je on oduševљeno prihvatio. Ubrzo se našlo onih koji su u sebi otkrili ostatke nekadašњeg znaњa hemije i javila se nova, skraćena formula nadimka: Fe, što se, naravno izgovaralo u dahu EFE. Zdravo, Efe. Kako si, Efe? Serviraj, Efe! Efe, vidimo se u birtiji.
Efe je, kao i ja, bio član Partije. Povremeno smo se skupљali povodom Sastanaka. Najčešće je dnevni red bio jadan i bled; diskutovali smo, ćutali i skrivali poglede. Sala u kojoj smo se nalazili, ta jedna u kojoj smo se uvek i svi zatvarali, ponela je nečasno ali zasluženo ime Tikva. Efe, hoćeš li da daš sebi oduška u Tikvi? Hoću, ali zajedno! Vidimo se u tri u Tikvi, i sl.
A onda su se vremena promenila. Prestali smo sa jednoglumљem; imali smo kraći nastranački pluralizam, da bismo se skrasili u modernoj eu-ropskoj opciji, čiji se balkanski varijetet naziva višesraњačka demokratija. Rasturili smo se; ja sam i firmu promenio.
Prođe neko vreme, sretnem Gvozdena na ulici. Ave, Efe; kako si, u kojoj si partiji? SPsssst, kaže on. Šeret, kao i uvek, bi mi milo da ga vidim u starom izdaњu. Pitam ga za zajedničkog drugara Blaška. On mi izrecitova: Što se tiče Blaška, radi na tome da biografiju zataška. Ali on je kolporter, primetih ja. Ne više, reče drug Gvozden. Umesto toga, treba mu folportret od ugleda; postao je doktor nauka. Kako? Preko noći, reče Efe. Može li se od kolporata do doktorata, preko noći. Može, konstatuje Efe. Vidim, drug Gvozden se promenio. Malo ironiše; počeo da psuje; pravi igre reči.
Ne prođe ni mesec, sretnem Šarca. Dobar smečer iz onih odbojkaških dana. Žali mi se da mu je Efe iz čista mira opsovao majku. Ne mogu da poverujem! Zašto bi, on? Šta se to sa љudima događa? Pozovem Efea telefonom. Pa dobro, čoveče, šta se to s tobom događa? Smeje se i veli, ništa posebno, trenira drskost. Rutinska stvar. Čeliči se. Kako šef propagira. Nije ništa lično. Politička stvar. Ne ostavљa lične traume. Pozdravi me sa SRSsssssst! Pitam, je li rekao ćirilicom, ili latinicom? Ćirilicom, kaže. I sve u tome stilu.
Prođe još neko vreme. Jedno veče, ukљučim televizor i lepo vidim: okrugli sto. Na centralnoj poziciji, razbaškario se Gvozden. Ne može da se dođe do reči od њega. Voditeљ čupa kosu s glave. Rektor propao u fijoku od stola. Gvozden preti. Otvara dosijee. Pomiњe majke, strine i tetke. Poziva na boks-meč. Pљuje. Vadi pištoљ. Nisam imao izbora. Odmah pozovem Blaška. Znaš šta, počnem ja. Ništa mi ne govori, prekida me on. Sve sam video. Predloži! Moramo ga maći iz Glavnog odbora, procedim ja kratko. O kej, veli Blaško. Prihvaćeno. Blaško je melem na ranu, mislim dok nervozno šetam po stanu. Malo je takvih љudi koji te u momentu shvate. U takvim stvarima mora ići glatko ili nikako. Već su me zvali iz Centrale. Poruka je kratka: kako se brzo išlo od uličnog prodavca večerњaka do doktora nauka, još se brže može sići od doktora nauka do prodavca večerњaka na ulici. Pusti, vraga! Ipak je dobro biti doktor nauka, zakљučih. Dobro je umovao deda-Avram (ne onaj, nego moj deda): Pita je glasita, ali meso je meso…
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
I ove godine je na udarnim štandovima nuđen Protokol osionih mudraca.