Komentar za početak
Svetu se ne može ugoditi. (Opet neke tikvice, reče drug Tito.)Zapisnuti!
TUCOVIĆ
I eto, rečeno-učinjeno. U februaru 2016. uklanja se grob i spomenik Dimitrija Tucovića sa Slavije. Konsenzus govnjave eliti u mržnji prema socialdemokratiji je frapantan.
Dimitrije je ljudska veličina programom svog života, koji je dosledno sprovodio sve do mučkog metka u leđa (?) na frontu za odbranu otadžbine 1914. Za šta se Srbin iz Srbije Dimitrije zalaže? Pogledajmo glavno:
1. Osuda kapitalističke eksploatacije radnika,
2. Kritike korumpirane vlasti,
3. Osuda nepostojanja demokratskih sloboda,
4. Kritika srpske velikodržavne i osvajačke nacionalne politike.
Kriv je, baš je kriv, marš njemu i preko groba, kuš sa Slavije.
Pomolak tora, ali napuštenog
СТАМПЕДО ЈЕ КРЕДО ЗА СВАКО ГОВЕДО
За сва говеда
Од Пном Пена до Толеда
Нема важније трке
Ни жешће фрке од стампеда.
Свако право говедо
Пријављује се за стампедо.
Да би трка почела
Полази се од начела:
А) Жега мора бити пасја,
Б) Нигде не сме бити хлада,
Ц) До језера триста миља,
Д) У ваздуху сто обада.
Кад осети луди бол,
Кад доживе убод худи
У меса дебела –
Трка је почела!
Питање је части
Из трке не испасти.
(Та шта кажем, какве части!
Такво јуне које падне
Неће пасти
Никад више траву зелену.
Преко стазе га прегазе!)
Телад трче како хоће,
Ал најкраће до хладноће.
Скака стаза добро води
Ако носи ка слободи
Од обада
У дубокој свежој води
Мада, невелика то је нада.
Правац трке није битан
Но на крају два су циља:
А) Сачувати живу главу,
Б) Место славе наћи траву.
О, да:
Свако стадо одреда
Носи печат стампеда…
Negantesima valja reći ne
Lojalisti na klizavici Jasikovca
U nedjelju, 5. januara 2003. godine, na pravoslavni Badnji dan, Srpska pravoslavna crkva obavijestila je crnogorsku javnost da učesnici loženja badnjaka na brdu Jasikovac kod Berana navlače najstrašnije prokletstvo i sramotu na sebe i na svoj dom zauvijek. Ne tako davno, ista adresa (SPC) bacila je anatemu na slušaoce u koncertnoj sali Crnogorskog narodnog pozorišta. Elementi proklinjanja emitovani su i u dobro poznatom incidentu “Vezirov most”. Tako, suočeni smo sa učestanim upotrebama instrumentarija svetosavske fatve protiv zdravlja, sreće i prosperiteta znatnog broja crnogorskih građana i članova njihovih porodica, i to bez mogućnosti hrišćanskog oprosta.
Proklinjanje kao čin iniciranja rigorozne kazne prema religiozno nepodobnim osobama višeznačan je društveni fenomen. O njemu se može razgovarati sa stanovišta presuditelja, tj. Opskurnih sudija, ali i sa stanovišta žrtve. Ovdje nećemo govoriti o kanonskoj zasnovanosti instituta svetosavske fatve, niti o istorijskim ili tradicionalnim elementima prisustva tog ubojitog lingvističkog arsenala. Pažnji čitaoca ćemo ponuditi moguće implikacije oživljavanja ovog čudovišnog, anahronog inkvizicijskog instrumentarija.
Nema nikakve sumnje, proklinjanje je ona emisija mržnje kojom se neki visoki crkveni dostojanstvenik istovremeno obraća na dve disparatne adrese; a) on mrskom objektu napada poručuje da je izopšten i markiran i da ima sve preduslove da bude isprepadan; b) on, negantes, svom vjerujećem stadu objelodanjuje koordinate jadnika koji je van tora i time van milosti pastve. (Pričitajte nešto o tome u Galilejevoj biografiji.)
Opet, manje nas interesuje ovdje psihološko stanje straha pojedinca na koga je pala crna ptičurina osude (premda i taj aspekt pojave mora da se nađe pod lupom društvene pažnje). Pogledajmo bliže značenje proklinjanja kao vida interne komunikacije u vjerskoj zajednici.
Pop proglašava akt prokletstva kao izraz volje više sile, ali je suština procesa upravo prozaično ovozemaljska: davanje oprosta običnom vjerniku za slučaj da ovaj nanese prokletom čovjeku osvetoljubivu pakost bilo koje vrste. šta više, onaj koji će – veli pop – od sada pa do bilo kada ojaditi, osakatiti ili ubiti izopštenika zaslužiće posebnu Božju milost, zagarantovanu crkvenom posredničkom ulogom. Suština proklinjanja je u pritajenoj želji prokletatora da potčinjeni vjernik primi poruku svog nadređenog u crkvenoj hijerarhiji i prevede je na jezik konkretnog zločinjenja. Elementi nagovaranja prostog puka da finalizuje osudu više su nego nagoviješteni. Uloge su tu podijeljenje, ali su radnje veoma povezane i nesumnjivo usaglašane. Na teorijskom planu, ovaj mehanizam transmisije želje nadređenog nalogodavca prema nasumičnom izvršiocu u stadu prostih sljedbenika dobro je poznat i svakodnevno se koristi u političkim, vjerskim i sličnim nadgornjavanjima.
Od mnogobrojnih primjera izdvojimo onaj koji se ticao odmazde samoproglašenih puritanaca nad mirnom gej paradom u Beogradu prošle godine; dabome da je skandal pripremljem pravovremenim pozivima zaduženih ideologa da se “razvratnici” protjeraju bez zakona i uprkos zakonu; pozivi čak ne moraju biti emitovani u obliku anateme, dovoljne su i bahate psovke. Batinaši iz okrilja bratstva prevode ove poruke u izvršne naredbe, pa onda gledamo scene premlaćivanja, šutiranja i svakovrsnog maltretiranja potpuno nedužnih građana koji zahtijevaju svoje mjesto u pravnom prostoru zemlje. Iritirajući je cinizam kad u jeku masakra vidimo i jednog inicijatora u mantiji koji kobajagi razdvaja sukobljene i poziva kamenobacače na hrišćansko milosrđe. Ništa čudno! Smatra se da je ona predstava od rečene vrste dobro režirana koja se završava apelom uzročnika da se spriječe posljedice! Tako će se i desiti da rasejivači velimirovićevskog kontra-evropskog animoziteta “mole” sljedbenike da budu usrdni prema anglikancima pred svetosavskim hramom. No, u savršenom skladu sa pravilima igre, bukači koji su besprijekorno razumjeli primarnu poruku poruge drugog, izvršavajući želju rukovodstva pokazaće i višak revnosti, navodno neće poslušati “smjerne” molbe da ispolje skrušenost. Sociolozi treba da nam odgovore na pitanje, šta se može očekivati od pojedinaca iz prostog puka koji su vidjeli da profesori univerziteta nose bedževe sa likovima optuženih za ratne zločine!
Dakle, vidimo da je bacanje anateme poziv na linč. Poziv je tako koncipiran da se izbjegne formalni konflikt sa pravnom regulativom društva. Eventualne rđave posljedice tumačiće se kao neželjeni emotivni proplamsaj pojedinačnog vjernika koji je iziritiran postupcima otpadnika; bilo šta da se desi prokletom, neće izazvati pravne reperkusije licu koje je prokletstvo izreklo! Sve se svodi na eventualnu zakonsku osudu neposrednog izvršioca zločina.
Mi, građani, upravo na ovom nivou razumijevanja mehanizma bacanja fatve na članove jednog modernog, postplemenskog, stratifikovanog kolektiviteta moramo da prepoznamo nezakonitost tog čina i da za početak razagnamo kvazireligijsku maglu kojom se žele ublažiti jasne protivpravne konture djela. Mora se jasno reći:
Bacanje prokletstva na članove Crkvenog odbora Crnogorske pravoslavne crkve u B., pa i na sve vjernike te crkve koji su se mogli popeti, ili će se u budućnosti popeti na Jasikovac, nije ništa drugo do opasni poziv na linč tih ljudi. Da monstruoznost zamisli bude veća, akcija se propagira i protiv članova porodica (Paljenje kuća? Miniranje stanova?) Izrečena je riješenost da se od nauma ne odustane, i da pomilovanja neće biti do sudnjega časa! Čini su bačene!
Ako se nekome čini da je ponuđeno tumačenje prestrogo, isuviše iznijansirano i naduvano, unaprijed ću odgovoriti da sam ponudio blagu, uljudnu varijantu iščitavanja saopštenja SPC. Ne, nije u pitanju benigno, “roditeljsko” proklinjanje djece (i ono je odvratno), koje je često u našim sredinama – tipa: dozvao te jad, strijela te pogodila, munja te spržila, i sl. Ko je vidio gomilu troprstaša na Jasikovcu upornu u ideji da se susretne sa ložiocima badnjaka iz suparničkog tabora, posvjedočiće da ona inkorporira i potencijalne izvršioce žuđenih djela idejno koncipiranih u zvaničnom dokumentu. Svakome sumnjičavome preporučujem da se sjeti stravičnih epizoda kroz koje su prolazile male i velike zemlje Svijeta; paradigma tragedije Salema i priča o genezi krvavih vještica iz tog američkog grada ne smije se smetnuti s uma! Stoga:
Državni organi Republike Crne Gore moraju preduzeti sve pravne radnje da se praksa anatemisanja stavi pod pravnu proceduru. Da se izvori učestanog ritanja fatvama, ma ko da ih je sročio, podvrgnu sankcijama (one su u modernim društvima precizno opisane). Sasjeći grozni naum u korijenu! Ne dopustiti dvosmislena tumačenja, kojih zapravo i nema; postoji samo jedna jedina percepcija poruke – poziv na beskompromisno uništenje neistovjernika. Zaziranja od raznih titula ne može biti; ne postoji praksa uzuzeća vjerskih osoba od provjeravanja da li čine protivzakonite radnje u društvu gdje djeluju. Već se pojavilo jedno pismo u kojem “zabrinuti” traže osvještanje puteva (!) kojim su prošli vjernici Crnogorske pravoslavne crkve. Onemogućimo sijače mržnje pravnim, civilizovanim sredstvima, dok još nije posve kasno! Državna zaštita laičke suštine Crnogorskog društva ne smije izostati, naročito ne pod vidom kvazidistanciranja države od crkve. Svetinja sekularnosti zapisana je u našem Ustavu. Crkva se mora vratiti u njen kanon, i kontrolisati iznutra procese bezbrižnog začeća mržnje.
Pomolak viteza
DRŽATI ČASKOM
Legenda kaže, da je odvažni direktor gimnazije u Kragujevcu, profesor Miloje Pavlović odbrusio vojnicima Vermahta, pucajte, ja i sad držim čas! I ostao je na stratištu. Znam za prigovore na autentičnost događaja; vjerujem u častan lik gospodina Pavlovića; priča otmjeno zvuči. Kako smo mi držali časove ove decenije? Po pola časa. štrajk traje. Sindikati (u množini) zasijedaju. Plata kasni. Nema struje. Nijesmo govorili, ja i sad držim čas, govorili smo, ja i sad držim časkom.
Pomolak mišljenja
MISTERIJA ŠARENIH KOЊA
Najslavniji šareni koњ jugoslovenakih zemaљa je Šarac Marka Kraљevića. Marko je najveći junak i nepobjedivi megdanџija. Šarac je njegov saputnik i sapatnik, koњ nad koњima. Odakle Marku Šarac?
Marko je jednom putovao za grad Kostur. Postoji li to mjesto? Pitaњe je suvišno na Balkanu. Susreo je neke kiriџije i kupio od njih šareno, gubavo ždrebe. Vidio je u њemu budućeg dobrog koњa. Odmah je testirao životiњu. Uzeo ga je za rep i pokušao da omane oko sebe; gubavo se ždrebe ne dade pomaći sa mesta.
Marko je ždrebe izliječio. Potom ga je naučio da pije vino. Zdrav koњ koji je podnapit može naravno i da poleti. Možda je dobio krila i iz zavisti – nije podnosio da je boљi od njega onaj Jabučilo. Šarčeva su krila bila nevidљiva (ništa neobično, čitali smo i da su na pijacama prasad teža nego na vagi, jer im je težina iznutra). Upotrebљavao je šareni Markov koњ svoju stealt tehnologiju samo u teškim konfliktima.
Šarac je bio i gizdav koњ, neobične lepote u dlaci i telu. Hod mu je bio kraљevski, kas viteški, a galop vilinski. Šarac je bio moćan u svemu.
Izuzev u seksu. Nijedan konj mu nije mogao umaći, ali kobile su mu umicale. Kako sad?
Prosto osvrtanje nam govori da je šarenih koњa malo i sve maњe. To zapažaњe nije od juče. Stiglo je i u poslovicu da uđe. O tome govore pisani tragovi od prije dvesta godina. U Gorskom vijencu (stih 2416/7) kaže serdar Vukota: „Trag se grdni њegov iskopao / kako što je šarenim koњima“.
Tako, Šarčevi potomci, nepobjedivi na megdanskim poљima, ispali su iz evolucione trke. Da li nam ovo nešto govori?
Misterija dobija na maglovitosti ako znamo da surova darvinistička procedura nije sustigla i neke druge šarene vrste. Ne možemo se otresti paščadi šarova. Svrake će nas nadživjeti. Krave šaruљe su ukras zelenih livada.
Dakle, šarac –ne. Šarov – da.
(Mada, medved panda nema blistavu perspektivu. To je ipak kineski problem.)
Foto: Šareni koњ. Relikvija na biološkoj nizbrdici ispod dalekovoda, simbola modernosti.
Pomolak lisca
BIZGOV PIŠE DNEVNIK
Četvrtak, 27. septembar
Danas sam ručak preskočio; moja ćopava Dostana kuvala je celo pre podne deset zrna pasuљa u dva litra vode. Ne љutim se na њu, dobro je jadnica i to skanatorila. U stvari, mrzelo me da sađem sa krova, krpio sam mesto gde nam točurke prokišњava kad je vlažna jesen, a ova će biti takva, i ratna. Posle ću na partiju ajnca; prestao sam da idem na posao, rudnik će ionako prekosutra da zatarabi. Neko je oko tri guslao kod Poganoga Dola.
Petak, 28. septembar
Rano sam, neočekivano, imao posetu; vragomicao sam papriku sa suvom prekjučerašњom kolobotњicom, pa se poleknuh, imao sam da se udavim; istrčao sam na česmu. Kad uz puteљak od Frangića idu dvojica. Jednoga poznajem, Mijat Krkoњa, danguba ovdašњa. Drugi je imao crnu šubaru; neob-rijan čovek zelenih očiju, i u guњu. Kasnije sam čuo: odaziva se na ime Komo Kaplar.
Rekoše da računaju na mene. Počelo je. Majka otaџbina traži sinove. Pedeset godina robije mnogo je i za Nesrbina. Još su nešto govorili, slabo sam razumevao; ali se sećam da su rekli kako će neko i za nešto da plati. Mijat je na rastanku zakљučio: Polazimo sjutra, prije kokotova. Tutnuo mi je na dlan sto maraka. Ja sam se skamenio; nisam video tu novčanicu još od svoje svadbe. Šta bleneš u sitniš, rekao je Kaplar. Treba nešto i za brašњenik.
Subota, 29. septembar
U rasvit, čuo sam slab zvižduk. Loše sam spavao i odmah skočio s kreveta. Bez zadržavaњa uputili smo se uz Čukar. Nisam pitao, kuda idemo; bilo je nepotrebno. Čestitali su mi na prvom počivalu. Sad si nacionalista, čoveče!, rekao je Mijat mrkog izgleda. Kaplar me je važno pogledao zelenim očima i kratko klimnuo glavom; pribeležio je nešto u svoj notes. Kilometar daљe čekao nas je stari autobus, poluprazan. Pristigli su još neki kompaњoni, pa smo nastavili. Kroz prozor su odjeknula dva-tri rafa – (prekid teksta; iscepana tri lista).
Utorak, 2. oktobar
Vratio sam se kasno sinoć. Marsarati ne može uz ovaj moj puteљak, ostavio sam ga dole kod vodenice. Kako je to čudno: Zelenooki mi je pričao da je Mars bog rata Starih Rimљana; eto, kad to spojiš, dobiješ marsarati; Ali po њega treba otići. Kad su mi dali kљuč, opet sam blenuo u dlan. Mijat mi je u dosadi šapnuo (ako sam dobro zapamtio): Statusni simbol ratnika. Ne shvatam baš najboљe. Vidim da naš posao nema cenu. Dosta je naš narod trpeo.
Sreda, 3. oktobar
Kod Mijata Krkoњe meze. Prvoklasna šunka; ma, nije je on teglio. Ima dasa posilnog. Smešan je bio: na jedno rame šunka, na drugo motorna testera. I tako od jedne do druge kuće u akciji.
Počeo sam da pravim kuću. Najmio sam desetak Rumuna. Za šaku nemačke siće. Temeљ je pri kraju. Pili smo viski, kad se iz omara začu motorna testera. Biće to prvoklasna građa. A što da ne? A što bi rasla za drugoga?
Četvrtak, 4. oktobar
Izmlatio sam Dostanu. Previše zvoca, pita. One što ne rode, brzo se prozle. Šmajser ne držim napofatu, ali je ipak uočљiv. Gde ću ga? U novoj kući falabogu biće odaja na pretek; da se i ja jednom raskomotim. Ali џvangaњe ne podnosim, ni koliko Đedo iz Čikaga.
Petak, 5. oktobar
Nadgledam radove. Još ne pratim Dnevnik, treba struja da mi stigne od Graca ovih dana. Kako vreme leti! Već sutra ujutru ponovo na zadatak. Bajo P. je u bolnici. Ono da meni, Miki Bizgovu soli i okoliši! Sedeli smo u Mijatovom lokalu (prekjuče otvorio), kojeg je Komo krstio Kod tri krsta, kad Bajo poče: Ti vikend ratnici odu; riču; šetaju; rikošetajući se vrate sa ponešto plena! Nije čestito ni završio, dobio je ćušku da zapamti. A ostali da vide. Kafana se ispraznila – ne trebaju mi duhoviti. Ja sam nacionalista. A bogami će se ta moja žrtva poštovati!
Subota, 6. oktobar
Otisnuli smo se onamo, prema planu. Ovog puta nas je bilo više. Malo smo se i koškali. Jedni su me tražili u svoju ekipu; zvali su se Petoglavi orlovi. Ali su se o mene otimali i neki pod imenom Nemani sa dve čeљusti. Prikљučio sam se grupi Četvorooka zveriњa. Mada, pošteno, ni jedno, ni drugo, ni treće, ni četvrto … nikad nisam video u šumama zavičaja. Ali, biva. Smotru je izvršio Komo Kaplar, u nedostatku važnijih koji su većali o iznenadnim promenama u redosledu akcija. Nisam imao šiš u čarapi! Dobro, evo. Iznenada, desilo se ubi – (ponovo poderana sveska).
Utorak, 24. oktobar
Danas sam čitao pesmu Majko pravoslavna. Trebalo je vremena, bokte; zamara me, ali sam izdržao. Mogu ja sve kad hoću, samo sam školu mrzeo.
Sreda, 8. novembar
Biću izabran za poslanika. Na promotornom skupu sam rekao: Mi se, drugovi, borimo za bogato društvo. Biva, u toj borbi, kao i u svakoj drugoj da je neko raњen; pa će za њega to ispasti boga(љ)to društvo. (Sad se i ja pravim duhovit, podučavao me Komo Kaplar; ne sme se u borbi za svetu stvar biti smrtno ozbiљan; vidim, dobro je primљeno.) Sudbina je sudbina, hvala Bogu da smo rodu na usluzi. Pa kako se kome zalomi. A može li bogato društvo biti bez bogatih pojedinaca? Ne može. (Ovo su rekli oni, uglas.) Radimo za prosperitet, i on će doći!
Četvrtak, 14. decembar
Danas sam se razveo od Dostane. Dosta mi je Dostane. Nemam više vremena za њu. Pa nek nađe њeno društvo! Da se razumemo: razvod nema nikakve veze sa Suzanom iz Mostara. Sutra moram do Beograda. Svratiću u Morgen banku da otvorim kontić. Uštedelo se nešto, nisam ni ja repa bez kore-na…Treba da razmišљam i o povratku iz nacionalizma. Narod kaže, zasviraj i za čarapu (pardon: pojas) zadeni!
Napomena Što pišem ovaj dnevnik, ja? Mislim, šteta je da se ne sazna šta mi se događalo; tako sam stavio na papir prve zabeleške. A onda me povuklo; naročito kad mi je Suzana pokazala roman Memoari kљastog Pere. Pročitao sam, Bos traži da nam se malo jezik išlifuje, ako smo narodni predstavnici. O čemu se tamo pripoveda? Diletanti! Moje će štivo biti od prave sorte. A hvala bogu, zdrav sam i čitav, sa obije noge; izgledam kao puce. Zatrebala mi je pomoć oko gramatike. Našao sam učenu osobu, doktor nauka. Hoće da pomogne, duša od čoveka. A beše devedeset treća; za šaku nemačkog sitniša… Za sve se nađe leka, pa i za lektore.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Živimo u fušeraju nebeskom!