Komentar za početak
Nije pamet u godinama, nego u glavi. (Ama: nema je godinama u glavi.)Zapisnuti!
MNOGO SMIJE
Inspiracije za svoje slogane nalaze mnoge političke grupacije – u djelima Dostojevskog. Ne vjerujete?
Nedavno su se čelnici desnice u Srbije šepurili kokodačući da se oni smiju usuditi, te da zato i mogu preokrenuti društvene događaje. Pozvani su da djeluju i mijenjaju, kao neustrašivi. Smjeti, znači biti sposoban. Nemaš straha – otvorena su ti vrata. Vrlina je kad neko mnogo smije.
“Kasnije sam doznao, Sonja, ako čekam da svi postanu pametni, to će suviše dugo trajati… Zatim sam još doznao da to nikad neće ni biti, da se ljudi neće promeniti, da ih niko neće preobraziti, ne vredi se mučiti uzalud! Da, to je tako… To je njihov zakon… Zakon, Sonja! To je tako! I ja sad znam, Sonja, ko je jak i snažan umom i duhom, taj je njihov gospodar! Ko mnogo sme, taj je za njih u pravu. Ko na veliko može pljunuti, taj je za njih zakonodavac, a ko najviše sme, taj je najviše u pravu.”
Ove je riječi stavio Fjodor u usta Raskoljnikovu u romanu Zločin i kazna (Peti deo, odeljak IV).
Pomolak tora, ali napuštenog
СЕЋАЊЕ НА ЛЕКЦИЈУ О
ЛАЖНОМ
ЦАРУ
Врло давно, пре два века,
Варалица нека проста
Дошетала до Цетиња,
А у својству важна госта.
Скупили се Црногорци,
Све го јунак до јунака;
Слободари, диви, борци
Под теретом од пушака.
Оклевао ни трен није;
Дично стао крај дувара:
„Велможа сам из Русије –
Бирајте ме за свог цара!“
Како рече, пушка пуче
А за њоме шенлук прави.
Грабају се ко ће први
Господара да објави.
Одважнога и по мери
Провиђење посла Сина.
Поста земља до вечери
Независна царевина.
***
Још и данас када читам
Епизоду Шћепан Мали,
Голем терет од искона
На душу се моју свали.
Онда јецам самом себи
Као да су речи меци.
Заћутати?Испричати?
Без зазора својој деци:
Дошао је колко јуче
Хулиганац неки стари
И битанга од човека
Да мој народ насамари…
Negantesima valja reći ne
Privatizacija zločina
Kad se prebrojavaju pristalice nekog važnog gledišta u ovom ili onom razvrstavanju, kao što smo već ilustrovali na primjeru gnusno-organizovane religioznosti, počesto se stigne do vrlo visokih procenata. Pritom, i suprotno shvatanje čeka svoju priliku da obnaroduje sopstveni hod ka devedesetprocentnoj podršci. U tom pogledu ima jedna društvena kampanja koja je prevršila svaku mjeru. Riječ je o procesima privatizacije.
Danas je teško naći čeljade na javnoj sceni koje neće gorljivo insistirati na potrebi što hitnije svekolike privatizacije. Privatizuje se vodonik (najlakši elemenat), aluminijum (laki metal), gvožđe (u sredini periodnog sistema elemenata) i bizmut; privatna akumulacija uranijuma (devedeset drugi elemenat) zasad se goni po službenoj dužnosti, iz poznatih razloga. Privatizuju se i jedinjenja, prije svih voda, bez razlike slatka, slana, ili akumulaciona. Kišu još niko nije privatizovao, ali na vrijeme evo patentiram ideju…
Zaštitni znak valjanosti ovih procesa je nadaleko slavljeni tender, koji počesto zna da se izvrgne u tendera-mandara postupak.
No vidi čuda, još nije privatizovan onaj supstrat, koji na samom početku treba privatizovati, jer je njegova privatizacija uslov uspješne privatizacije svega drugog. Riječ je o zločinu.
Zločin nema ko da privatizuje.
Da se ne bi slučajno privatizovao zločin, vode se beskrajne diskusije o privatizaciji kisjele vode.
Dug je spisak argumenata koji govore o tome da je privatizacija zločina uslov bez kojega se ne može. Evo nekih primjera:
a) Kad zločinca reklamiraju na javnim mjestima, kao što su narodne biblioteke i sajmovi knjiga, udaranjem u talambase da je napisao zbirku poezije (a knjige su vječne, i pisci netruležni), mi smo tužni što smo kao poreski obveznici uvučeni u jadnu igru da smo suvlasnici preduzeća beščašća;
b) Kad iskreni vjernici učestvuju na liturgijama svoje crkve, koju što će nego hvale i obožavaju, pa vide eno viri kama za pojasom popa iz okruga pljevaljskog, kojeg svetkuju po kvazi-kanonskom filaretskom naumu da se ne dozvoli privatizacija akta klanja i silovanja, što će oni, ti iskreni vjernici, već da bol svoju u grudima ozlijeđenim stisnu – do boljih vremena supresije preduzeća beščašća? Danas, kad sretnemo popa na ulici, i vjernike i nevjerujuće, sve nas hvata jeza: što ako je kandidat za sveca?
c) Jedna neprivatizovana zločinačka firma je ovih dana u prisustvu svjedoka, i to na (časnom) Sudu, rekla nekome, otprilike: “A tebi, kako Bog da!” Naravno, pozivanje na nadnaravno biće je obična, podla ovozemaljska prijetnja. Ona znači ovo: Ubiću te, ili ja ili neko moj, od smrti nećeš umaći, smrt ti je od “Boga”, “zaslužena je” i neće biti istrage. Ne postoji ubica, postoji osvetnik i njegovim prstom na obaraču upravlja lično klanovsko-mafijaško nerazlučeno “božanstvo”. Ovakva mudrovanja, kojima se služe popovi, i koji uče vjernike da i oni koriste ta mudrovanja – nijesu ništa drugo do naumi i pozivi na realizaciju nauma. (Prijetnja da će ti se desiti zlo, a niko neće biti kriv (jer je skrivena pod neprivatizovani religiozni plašt) mora biti opisana u krivičnom zakoniku civilizovanih zemalja.) Vidite li:
Ilegalisti će sve privatizovati, ali će se do zadnjeg našeg časa legalistički boriti da zločin ostane opštenarodno, nestigmatizovano, neprivatizovano ” nacionalno dobro”. Kao da ne znamo: zločin je roba koju proizvode i distribuiraju tačno definisani privatnici; zasad se skrivaju pod populističkom firmom legalizma.
Da umetnemo u ovu sumornu priču jednu veselu zgodu! Dvadeset godina živo se sjećam te scene na benzinskoj pumpi pored druma blizu Cetinja. Naša mala, osunčana porodica vraćala se sa mora, gdje smo proveli kraći odmor plivajući u drevnoj, Hadrijanovoj vodi. Zaustavili smo se da kupimo gorivo. Pržila je popodnevna jara po crnogorskom kršu. Naiđoše i kola koja su se, onda, popularno nazivala “tristać”. Neobično su se približavala – svi smo motrili pridošlicu. Limuzina stade pod uglom od 90 stepeni u odnosu na naš pravac. Sredovječni šofer, smireni gospodin, promoli se kroz prozor i dade nam signal da on ne želi da bude uslužen preko reda. Onda se obrati radniku, koji ga je ispod oka posmatrao, riječima: “Može li ovako.” To nije bilo pitanje, zvučalo je kao pozdrav. Radnik je bez ljutnje rekao: “Može, ali nema usvijet!”
Zagovornici baštinjenja nevaljalstva su uticajni i brojni, često se deklarišu i kao sagovornici. Zbilja, kad vapiju za intelektualnim dijalogom persone koje su sve učinile da se nacionalizuje zločin, te potencijalnim sagovornicima prospe mozak iz lobanje (i tako sto hiljada puta); kad četnički podvižnici iz političkih partija mučne (mučke?) proviniencije, koji se kočoperno tutumrcnu čas hodnicima crnogorske Skupštine, čas beogradskim trgovima u sumracima fudbalske euforije, zahtijevaju uvažavanje njihovog evropejstva (koje se cementira probranim proširenjem spiska svetitelja); kad … mi se sa sjetom pridružujemo rezignaciji onog Cetinjanina (Može, ali nema usvijet!).
Svi koji nas usrdno guraju u kolektivizaciju zločinstva, zadruge ništarija i manipulatora, usmeravaju nas na bespuća kolektivnog samoubistva. Mi hajde da se sjetimo poznate priče o preživjelom samoubici. Osvrće se na taj problem i Berđajev u onoj maloj knjižici metalno-modrog odsjaja o samoubistvu. Ukratko:
Samoubice, generalno, činom dizanja ruke na svoju egzistenciju, osnažuju volju za životom – ako se desi da prežive.
Kad je, onda, u nekom evropskom gradu, eksponent Bulatović propustio priliku da stane ispred šaltera gdje se konkurisalo za državno uozbiljenje republikâ iz sastava SFRJ, mnogi su taj propust doživjeli kao čin samoubilačke dešperantnosti Crne Gore, jednog starog i vazda respektovanog političkog subjekta na balkanskoj pozornici.
No, kad je već naša otadžbina preživjela taj suicidni akcident, uzdamo se u mišljenje koje proističe iz evropskog empirijsko-teorijsko filozofskog nasljeđa – da će se ona sada boriti za svoj život sa udvostručenim snagama…
Kako i priliči subjektu koji je omirisao onostrano.
Pomolak viteza
U INTERESU ISTRAGE …
Sve važno su prikrili, u interesu istrage… U interesu istrage, nijesmo smjeli znati kud idemo, zašto idemo i koliko to košta. Na kraju, nijesu izdržali, otkrili su tajnu. Nazvali su nas poturicama. Sklopio se mozaik. Sve se činilo u interesu istrage… poturica.
Pomolak mišljenja
Kosmopolitizam trešnje
Sredina aprila. Trešnje procvetale u Budimlji.
Tu čednu bjelinu donijeti u vedri dan iz gnjecave i mračne, mistične ilovače može samo trešnjev cvijet.
Imati onako nenametljiv i prisan dodir sa žutim zelenilom prve trave može samo behar trešnje.
Toplo prisloniti na svoja njedra daleku i praznično svečanu plavet neba mogu samo trešnjeve grane.
Onako čarobno spustiti iz svog zagrljaja dečiju ljuljašku, i predosjećati dečiju igru u svom hladu može samo stoljetno stablo trešnje.
Onakav ritmičan zuj pčela može iz košnice privući u svoj slatko-svijetli ambijent i spojiti zvuk i boju u nečujnu cjelinu akustičke optike i optičke akustike može biti upriličen jedino sa trešnjom na livadi u aprilu kad selo procveta.
Miris koji opija, blag i neizrecivo osoben, prijatan čeljadetu koje izlazi iz kreveta u sjajno jutro, i koji raduje usnula pluća – to je miris tučka trešenjevog cvijeta preporučljiv za liječenje strahom natopljenih snoviđenja.
Japanci slave čednost trešnje. S pravom naslućuju blagorodni spoj Biljke i Čovjeka i pozdravljaju ga. Isti sentiment može se osjetiti u Budimlji. Kad ćemo i mi bez palanačke uzdržanosti proglasiti Dan trešnjevog cvijeta? Ako nam ne daju Dan njegoševskog slobodarstva, niko ne spori raskoš trešnjevog behara koji otkriva unisonost života na površini trećeg kamena od Sunca.
Sedeći ispod procvjetale trešnje zaljubljeni par odmara svoj pogled ljubavi na zelenom tepihu trave i zamišlja buduće čedo na šarenoj ljuljašci koju njiše prolećni lahor. Tako govore Japanci i tako misle Crnogorci ne usuđujući se da riječi pohvale glasno izgovore.
Umnost koju indukuje trešnjin cvijet u lomnoj čovjekovoj duši meleman je. On nas opominje da je dašak života u Japanu kao i u Crnoj Gori dragocjen, i kratak.
Istočni vjetar u sumrak nosi prezrele latice; one zrače neznatnu tugu pred noć i ona se nas iscjeliteljski dotiče.
Životinje su do guše zauzete prašinom, blatom, plemenom, državom i granicom. Biljke nas uče relaksaciji krvi, mesa, kostiju, udova, nemirnih pogleda. (Vide da ljudi nevoljno naginju harmoniji sa hukom vremena.)
Pomolak lisca
KREPAO KONTAO
Izmislio jedan prosti seљanin (koji se seli, koji jezdi, zapravo Jezda) kako bi prevario nekog kamatnika u varoši, koji je neku zaradicu i konto imao, i pođe jedan dan kamatniku moleći ga:
– Građanine, molim te, uzajmi mi kont(a)o da nešto skuvam, a do današњeg dana donijeću ti ga, i dobiti na њ talijer.
Slakomi se kamatnik i uzajmi mu konto, a Jezda sedmi dan pođe ka kamatniku i odnese jedan preko mere mali kontić govoreći:
– Znaš šta je, građanine?
– Šta? – zapita kamatnik.
– Bogme se okotio tvoj konto, – odgovori Jezda – i evo sam ti ždrebe od њega donio, jer je u mene ždrijeban i došao, a ja tvojega neću.
– Bravo, bravo! – odgovori kamatnik, – po tome se vidi da si pošten čovek, fala ti!
– Nego, molim te, gospodaru, – pridoda Jezda – neka još koji dan u mene postoji konto, jer ga onako bolesna ne mogu spraviti.
– Dobro, dakle, – odgovori mu kamatnik.
Poslije desetak dana potrči uplašen Jezda ka kamatniku, pa mu reče:
– Građanine, ne znaš nesreće?
– Koje? – zapita trgovac.
– Krepao konto.
– Kako krepao, ničiji sine! – prodera se skamenjeni kamatnik. – Kako može konto krepati?
– Eto kako, – prihvati Jezda, – štogod se koti vaљa i da krepa. A kad kažeš da sam ničiji sin, to me vrijeđa, – dodade sav siv u licu Jezda.
I na ovaj način, kad kamatnik potera Jezdu na sud, Jezda i na sudu dobije razlog, pardon razlaz, u stvari izlaz, ma: pasoš! i uzme veliki kontao za mali.
Da fina li nauka!
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Đordanu su rekli da je pečeni krivac. Bila su to dosledna vremena...