Komentar za početak
Svaki je svoje sreće kovač. (U čijoj kovačnici?)Zapisnuti!
RADOSNA
Ako putuješ kroz Ljig, uspori, na jednom mestu ima lokal koji drži Radosna (Jović).
Pomolak tora, ali napuštenog
ПОВИНУЈУЋА ПОВЕСТ
ПОВИНИСА
Препоручи да ме тамо приме;
Да утекнем, да препливам плиме.
Повинос је моје друго има.
Да презимим ове дуге зиме –
Прехрани ме, дивим имаш чиме!
Повинос је моје право име…
Не реци им! помози ми тиме.
Пружи заклон – задужио си ме.
Повинос је: презиме и име.
Акобогда мењаће се климе,
Нећу чучат под богато виме,
Биће понос моје сушто име.
Negantesima valja reći ne
Crnogorski jezik kao semantičko pitanje
Jedna epizoda iz istorije prirodnih nauka je poučna i zabavna. Davno je primijećeno da nas Mjesec uvijek gleda istim licem. Iz tog fakta mnogi su zaključili da Zemljin pratilac ne rotira oko sopstvene ose, kao što to matična planeta čini. Neuobičajeno za naučne probleme, razgovor na tu temu bješe se jednom prelio na stranice svjetskih novina. Kao što biva kad se kakva polemika otrgne od uskih akademskih krugova i postane popularna, razmjenu misli je pratio povišeni emotivni naboj, a ponekad i sasvim žučno oponiranje. U korist hipoteze nerotirajućeg sputnjika izjašnjavali su se mnogi: zaljubljeni parovi iz sjenovitih parkova za vedrih avgustovskih večeri, nediplomirani studenti filozofije (opet oni!), penzionisani berd-vočeri… ali bogme i poneki naučenjak.
U zlu uru, u polemiku se nekim čudom upustio i Nikola Tesla! U nekoliko članaka pisao je o “očitoj” činjenici da Mjesec ne rotira. Sve svoje umijeće, a ono znamo nije bilo malo, angažovao je u dokazivanje nepomičnosti Mora tišine, i odsustva bilo koje ose rotacije za naš gospodstveni satelit.
Iznošeni su dabome i kontra-argumenti. Nije pomoglo što su neki uviđavno opominjali da bi posmatrač, koji bi se počem našao na Marsu, nedvojbeno konstatovao Mjesečevo obrtanje oko sopstvene ose. Duhovito je predočio uvaženi Martin Gardner (u svojoj naširoko čitanoj knjizi: Gotcha – Paradoxes to puzzle and delight) da ne moramo baš putovati na Mars; zar ne vidimo da mladić, u zamišljenoj sceni, obilazi oko svoje djevojke i sam se vrteći, dok se skriva iza debeloga stabla u igri žmurke? (Ovo, kao da smo Galileja citirali.)
Danas učimo đake da na problem rotacije Mjeseca i slične probleme gledamo kao na – semantičke začkoljice: odgovor zavisi od toga kako se shvati pitanje o rotaciji. Posmatrač na Zemlji i posmatrač van sistema Zemlja-Mjesec, daju oprečne odgovore – ali su obojica u pravu, sa svoje tačke gledišta. Danas fizičari znaju da iskazi tipa: a) neki se objekat istinski ne kreće, b) neko tijelo apsolutno rotira, i slično – nemaju smisla. Kretanja na ovome svijetu nemaju apsolutni atribut, u skladu sa teorijom relativnosti.
O, nije mi namjera da ovim tekstom neprilično govorim o jednom Nikoli Tesli. (Prije petnaestak godina branio sam, od poganih mitomana, njegov autentičan imidž u tekstu pod naslovom Gospodin Tesla Supermen i njegovi retori). Uostalom, aromom polemike bili su privučeni i neki drugi mislioci od autoriteta (A. de Morgan, H. Perihel i dr). Još, trudio sam se da gornju epizodu izložim sa aurom romantične patine, kako me ne bi napustili čitaoci na prašnjavom suvoparnom uvodu koji se odužio; jer su mi potrebni da svjedoče, kroz tekst koji slijedi, u još jednom vještačkom sporu: kruži li ili ne kruži Crnom Gorom crnogorski jezik?
E, namnožili su se novinski članci, radio-ankete i televizijske emisije gdje novinari i voditelji obožavaju da postave, iznebuha, jedno pitanje-zasjedu. Pritom se i maliciozno cerekaju, držeći da je dotično pitanje
kako se zove Vaš jezik – crnogorski!?
ona smišljenja kljusa u koju će sad, zasluženo, upasti sagovornik koji se drznuo da se samodeklariše kao nepostojeća lingvistička vrsta. Gle čuda, mnogi ispitanici pred svetosavskom elektronikom zaista i počnu da zamuckuju. To je zato što u plemenitoj namjeri da ubjedljivo obrazlože ono što inače intimno osjećaju kao suštu istinu (postojanje crnogorskog jezika) preskoče da u uvodu kažu najvažnije: Gospođo voditeljice, evo vam velim crnogorskim jezikom, da govorim crnogorski!
Zašto je baš ovo prioritetno? Zbog aluzije na onu maestralnu i glasovitu scenu: Filozof Zenon strpljivo i zaneseno objašnjava, u jednoj od svojih četrdesetak aporija, da kretanja – nema. No poslije raskošnog učiteljevog monologa učenik je odgovorio na najbolji način: ustao je i ćuteći šetao ispred zapanjenog mudraca.
Učio sam jezik od majke (Donesi testiju vode sa Ponora, i poždeni!); učio sam jezik od oca (Snijeg će, idemo da tešemo saone.); učio sam jezik od mještana (Bor se suši, gađalo ga vrijeme.); učio sam jezik od Danice Arsove (Svoljeto bolovasmo tifus. Kad se pridigosmo, niko duše ni u nos. Od tada se ne mogu ugojit.); učio sam jezik od čobana (U planini je zemlja šuplja, odliježe kad ideš.); učio sam jezik od Branislava Petrovića (Vrlo odličan pisac.); učio sam jezik od Marka Popovića Miljanova (I tako slomi vagan i bači ga u vodu Cijevnu, radi znaka ništavne ljubavi.); učio sam jezik od Jevrema (Obično biva u svanuće: / Ništa ne kaže, torbu s klina, / Pogleda nebo ispred kuće, / Ko da je nebo domovina.); učio sam jezik od Mihaila (Riko je bio uhvatio nešto škole u Srbiji, postavili su ga za učitelja u Kolašinu da širi srpsku zamisao.). Učio sam crnogorski jezik. I da ne zaboravim: učio sam jezik i od tašte Milice (Đe goj ojdem, sto šteta).
Izjava je jasna, potrebna i dovoljna, iznutra je samo-objašnjavajuća. Za svakoga ko drži do ljudskosti sui generis, na ovoj tački razgovora prestaju bilo kakve nedoumice. Ali se okotio jedan soj siledžijskih ratobornika koji veli: idemo preko tvoje riječi, ti ne znaš svoja svojstva, mi to znamo bolje, ti govoriš srpski. Simbolički, oni su me već i proždrali (kanibali ante portas!). Ne prihvataju ni pojam sličnosti (za sličnost je potrebno dvoje). Držim da su ovi negatori par excellence barabe.
Oni su par excellence barabe jer su kadri da pogaze i one minimalne pogodbe u svakoj raspravi. Oni i dan danas misle i pišu, govore, da je Tesla bio u pravu (apsolutnom pravu, i kvit) kad je zaustavio Mjesec. Ta opasna suma, na pomen semantike, oglasi se cerekanjem. Njima ništa ne znači teorija relativnosti.
Zato potražimo odgovor koji će razbijati kvazi-magle. Očekujem da odgovor bude urgentan i rezolutan: Država Crna Gora mora u svom Ustavu zapisati da je u opticaju službeni jezik koji se zove crnogorski jezik.
(Neka će se, kao što već jeste, sručiti na nas oluja svetosavske hrestoMatije!)
Ovo dostojanstveno i tolerantno rešenje – nama neophodno, drugima neštetno – proizilazi iz redukcije postojeće lingvističke lažne zavrzlame na banalan semantički problem, koji ne predstavlja nikakav autentičan paradoks. Ostavljen je prostor da se van granica Crne Gore jezik tamošnjih država krsti shodno volji autentičnih žitelja (CKL već odavno otvara takvu širinu). Ne postoji tapija na ime jezika, najmanje postoji prostor za nenaučno, nabusito bratsko prisvajanje… apsolutnog rešenja.
Više nijesmo učesnici okruglih stolova za kojima će nas neka dežurna samovOlja ovako tretirati: “Kažem vam, vi govorite srpski; a da li će Vaša sledeća reč biti NE – odgovorite kratko sa DA ili NE!”
Pomolak viteza
ZDRAVA KOLIMA
Kažu da je Staljin, Josif Visarionovič, jednom ponosno rekao: Kako je zdrava kolima u mojoj zemlji!
Pomolak mišljenja
ZAPIS O DVA FIFIJA
Grofici Ziji se život nije mađarski skockao kako je zamišljala u svojim tinejdžerskim danima. Udala se brzopleto za nekog italijanskog fićfirića. Fićfirić je kicoš (mađ. fityfirity), a kaže se i vrtirep. Ubrzo je morala da emgrira iz paklenog braka. Otišla je iz Budimpešte u neko malo mjesto u Istri, da se osami i da vidi šta će donijeti vreme i mediteranska klima. O ovom detaljno pripovijeda Lajoš Zilahi u drugom tomu romana Ararat.
Grofica u jednom momentu svoje odiseje kupuje štene da joj prekrati dosadne usamljeničke dane. Nadenula mu je ime Fifi. (Imala je neke psihološke motive da ga nazove baš tako.)
Obezbedila je za Fifija sve što treba, kako može jedna plemkinja koja ne oskudeva. Korpu, ležaj, posudu za hranu, posudu za vodu; onda povodac, češalj, četku, gumenu kost, higijenske potrepštine.
Roman Ararat, saga o Dukajevima, pojavio se odmah posle Drugog svetskog rata, 1947 godine. Zilahijeva dela su bez zadrške prevođena kod nas, ne jednom. Zilahi je umro u Novom Sadu 1974.
Sada ćemo napustiti tužnu povest mađarske grofice i setiti se jedne dečje pesmice Dragana Lukića. Književnik Dušan Radović je visoko ocenio stihove na koje mislimo i uvrstio ih u Antologiju srpske poezije za decu.
Naslov pesme na strani 122 upravo glasi… Fifi.
Lukićev pas Fifi je vaspitan, čist, sa manirima. On je vlasništvo žene koja vodi računa o svim detaljima Fifijevog života. U šetnju ga vodi na uzici od svile. Fifi je sa noktima lila, ima mašnicu od tila. Vaspitava psa (Fifi, nisi slep). Razvija kod psa osećaj samosvesti (Fifi, ti znaš ko si). Zašto ne, gazdarica bi mogla biti grofica u izvesnim godinama. Takvih je bilo dosta posle raspada evropskih monarhija.
Pesnik Dragan Lukić je rođen 1928. U njegovoj biografiji piše: Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. Već početkom pedesetih godina uspešno piše dečju poeziju.
Kako se jedan Fifi ušunjao iz mađarskog jezika u nesrodni srpski jezik? Kako je vragolasto skočio iz proze u poeziju? To je čičak koji je zakačio tanku svilu naše pažnje onom oštrom kukom znaka pitanja. Odgovori nisu jako urgentni. Možda su i nebitni.
Bolje dva fifija nego jedan. (Foto: Fifijev kroki.)
Pomolak lisca
KREPAO KONTAO
Izmislio jedan prosti seљanin (koji se seli, koji jezdi, zapravo Jezda) kako bi prevario nekog kamatnika u varoši, koji je neku zaradicu i konto imao, i pođe jedan dan kamatniku moleći ga:
– Građanine, molim te, uzajmi mi kont(a)o da nešto skuvam, a do današњeg dana donijeću ti ga, i dobiti na њ talijer.
Slakomi se kamatnik i uzajmi mu konto, a Jezda sedmi dan pođe ka kamatniku i odnese jedan preko mere mali kontić govoreći:
– Znaš šta je, građanine?
– Šta? – zapita kamatnik.
– Bogme se okotio tvoj konto, – odgovori Jezda – i evo sam ti ždrebe od њega donio, jer je u mene ždrijeban i došao, a ja tvojega neću.
– Bravo, bravo! – odgovori kamatnik, – po tome se vidi da si pošten čovek, fala ti!
– Nego, molim te, gospodaru, – pridoda Jezda – neka još koji dan u mene postoji konto, jer ga onako bolesna ne mogu spraviti.
– Dobro, dakle, – odgovori mu kamatnik.
Poslije desetak dana potrči uplašen Jezda ka kamatniku, pa mu reče:
– Građanine, ne znaš nesreće?
– Koje? – zapita trgovac.
– Krepao konto.
– Kako krepao, ničiji sine! – prodera se skamenjeni kamatnik. – Kako može konto krepati?
– Eto kako, – prihvati Jezda, – štogod se koti vaљa i da krepa. A kad kažeš da sam ničiji sin, to me vrijeđa, – dodade sav siv u licu Jezda.
I na ovaj način, kad kamatnik potera Jezdu na sud, Jezda i na sudu dobije razlog, pardon razlaz, u stvari izlaz, ma: pasoš! i uzme veliki kontao za mali.
Da fina li nauka!
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Zumirati Crnu Goru – in vivo.