Komentar za početak
Ne gori obraz od sunca, već od poštenih ljudi. (Ko je vidio da u Skupštini nekome obraz gori?)Zapisnuti!
HARDIJEVA TESA
Tesa veli na strani 32 da postoje u Svemiru zdravi i pljesnjivi svjetovi. Naš je pljesnjiv. Da nije tako, njen otac ne bi kašljao i bio mrtav pijan, a majka ne bi povazdan prala rublje u koritu.
Upoređenje vjetra kao uzdaha neke goleme, ožalošćene duše koja se proteže kao svemir u prostoru i istorija u vremenu. Hardi se potrudio, da ne kaže banalno Bog. I ovo je tada maestralno: ožalošćeni Bog!
Evo sjajne stranice 50. U rasvit pjeva samo jedna proročanska ptica. Misli, zora je! Ostale ćute, misle da su u pravu što još ćute. Kao ono u narodnoj pjesmi: zapjevala sojka ptica…
Strana 122. Otac sveštenik ne želi da troši pare na sinovljavo školovanje, ako nije u pitanju obrazovanje na čast i slavu božju. Sin ateista uzvraća: Upotrijebiću obrazovanje na čast i slavu čovjeka!
Učila bih, veli Tesa, i čitala sa zadovoljstvom knjige, kad bih dobila odgovor na pitanje zašto sunce jednako sja na pravedne i nepravedne. Ali takvih knjiga nema.
Popov sina se žesti na strani 164: za čovječanstvo bi mnogo bolje bilo da je Grčka bila izvor religije moderne civilizacije, a ne Palestina.
Društveni moral, strana 268: društveni zakoni blokiraju mogućnost da mladenci provedu život zajedno. Strana 277: društveni zakoni koji pojedinca satjeruju u ćošak; šiba društvenih procesa. Strana 287: nametnuti zakon društva, koji nema nikakve osnovice u prirode. Bila sam žrtva i ostaću do kraja – takav je zakon, veli Tesa na strani 340.
Strana 273. “Gledajući samo kakva Tesa nije, Clare nije opazio kakva ona jeste, te je zaboravio da nepotpuno može biti više nego čitavo”.
Tesa na strani 306 izuva jednu obuću, posle duga puta, i ćuška je u žbun, te obuva ljepšu za ulazak među ljude – kao naše žene što su činile subotom!
Strana 314. “Što veći grešnik, to veći svetac; ne treba poći daleko u povijest hrišćanstva, da se to vidi”.
Strana 349. “Ljepota ili rugoba karaktera ne leži samo u ostvarenjima, nego i u ciljevima i težnjama; njegova prava povijest nije u onome što je učinio, nego u onome što je namjeravao učiniti.”
Strana 357. Tesin radni dan počinjao je u 6, pa sve do mraka, ponekad je radila i po mjesečini. Kao onaj Crni Vladimir iz Sopota sela.
Ne postoji snaga Riječi, jača od vjere majke u svoje dijete. Strana 377.
Sjajno na strani 381. “Blijede i osušene stabljike prošlogodišnje koprive još i sada su stajale ogoljele po obroncima, a iz njihova su koijenja izbijale mlade, zelene koprive novog proljeća”.
Strana 382. “Takozvano proljeće…”. A ja se sjećam da je pjesnik Ćurčić pjevao “dođe takozvana jesen” itd. Interesantno….
Strana 401. Tesa se sprema za smrt. Veli da nikad nije mogla podnijeti da učini nažao ni muvi ni mravu. Ptica u kavezu bi je često natjerala u plač.
Na kraju životne putanje, Tesa je sa Klareom u Stonhedžu!! Kakva poetska slika! Utapanje pojedinačne sudbine u opštu istoriju. Veza starine i modernosti.
Te na kraju kako osporiti da je Tesa “čista žena”, a poor woman. A to su Hardiju navodno najviše zamjerali.
Pomolak tora, ali napuštenog
ЖЕНСКО САМОУБИСТВО
Остаће то вечна тајна;
Јатка,
Понесе је на пут без повратка.
С тим немају, ништа, обадвије стране.
Од рода племенита Борића све добро понесе.
Николина ћер,
У кога су каживали медаљу Обилића.
А прихвати је велико племе Селића.
Нијесу код њих мали захтјеви;
Издржала је измирница.
Но то је нешто њено са њом самом!
Није то смјела,
А јуначко је срце њено било.
Но то је нешто
Из некакве зле дубине
Паћеничке њене лубине.
Negantesima valja reći ne
Tigoni u političkom cirkusu
Jedna, reklo bi se, nevažna vijest mogla se nedavno naći u zabavnim rubrikama informativnih glasila: Neumorni kreatori novih bizarnih spojeva ukrstili su bengalskog tigra i afričkog lava! Rodio se četvoronožac nazvan tigon.
Odmah recimo: dobijeni proizvod nije bog zna sta. Iz ovakvih brakova često se rode slabe jedinke, sa izraženim deformitetima. Ispostavilo se, ni najvitalniji primjerci ne mogu da ostave potomstvo. Našavši se na slijepom biološkom kolosjeku, tigoni postaju žrtve okrutnih cirkuskih menadžera i dizajnera; nesrećne životinje vucenjaju od šatre do šatre, sa jedne do naredne predstave i naplaćuju ulaznice svetini kojoj nikad dosta šegačenja sa debaklima života. Glas protiv zloupotrebe tigona, i uopšte protiv ideje hibridizacije, digli su članovi Društva za zaštitu divljih životinja. Ovi divljenja dostojni aktivisti traže da se tigrovima i lavovima dopusti da sami uređuju svoj seksualni život, u sopstvenom arealu i sa iskazivanjem autentičnih afiniteta. Time šalju vrsti homo sapiens zasluženi prijekor što kratkoročne ciljeve pohlepe zvane lova iber ales ostvaruje kroz nedopustivu interakciju sa ozbiljnim naumima prirode.
Ali, ostavimo se predaleke Kalkute i tamošnjih genetskih kombinatorika! Odavno zna-mo da će neka naša luckasta kobila koja se zagledala u ordinarnog magarca donijeti na svijet ljupko mladunče mulu. No, biva i da zaljubljena magarica, iz romantične veze sa konjem, dobije bebu mazgu. Opet, ove veze (mada manje umjetne od tigro-lavljih sparivanja) daju neplodne jedinke. Jalove, koriste čovjeku u teglećim poslovima – pri čemu ispoljavaju upornost i izdržljivost do nivoa citiranosti u narodnim poslovicama. Avaj, mazge i mule su biološke nule, jer nijesu od ovoga svijeta. Moćni mehanizmi odabira nemilosrdno ih svrstavaju u tužnu kategoriju bastarda. Bastardu ne basta da učestvuje u kreiranju vrste, tog ponosa zemne evolucije.
Godine 1997. objavio sam u knjizi Naše gore lisci pričicu pod naslovom Crne (l)istine. Misleći da se narugam programskoj neprincipijelnosti mnogih partija, i koalicija, pomenuo sam u tom tekstu političke grupacije tipa Socijalističko-kapitalistička partija, Republikansko-monarhistički blok, Demokratsko-despotska koalicija. Mislio sam tada da sam u te izmišljene nazive ugradio nesnosno mnogo protivrječnosti, toliko da će vidljivi paradoksi imati potrebnu snagu sarkazma. Kako me je ljuto ovo vrijeme od proteklih pet godina demantovalo! Politička praksa, ispostavilo se, bila je i maštovitija i kreativnija. Kako?
Ćerka nosioca partizanske spomenice krešti na četničkom mitingu ispod svilenog barjaka sa ukrštenim butnim kostima neke krupne životinje. (Barjak leprša). Ljekar-huma-nista, Musliman, trijezan pjeva na srpskoslavskoj pijanci poskočicu u kojoj se veliča prodemokratski stav klanja ko sa nama neće. Dugogodišnji profesionalni ideološki čistunac, čovjek od posebnog kova i testiranog povjerenja, udarna je pesnica fočo-srbinjske, tursko-koljačke družine (odaziva se jedino na potresno oslovljavanje: brate). Kao kruna svega, evo ga političar koji nekoć šćaše dati svoj i moj život samo da se Crna Gora ponovo rodi – u simbiozi sa političarem koji i nekoć i sad daje život (ponajprije moj) samo da Crna Gora konačno krepa! Na sve to će dama na ekavskom radu u crnogorskoj državi: “Lepo, bogami!”
Sasvim je jasno da pomenuta, i druga, tigonska ukrštanja nemaju (ne mogu imati) strategijske domete i značajne vizije. Očito, riječ je o bijednoj, dnevnoj taktici da se “kreira” bilo šta sa prividom novog; taj bastardni pačvork da se izloži u šarenoj cirkuskoj šatri i do svanuća zaradi koja crkavica. A narodu, šta se zalomi.
To otkriće, da su svakakva ukrštanja dopuštena, da su svi savezi poželjni, da je politička tigonizacija, budući kratkoročno profitabilna, prirodna koliko i svaka mula, kao i svaka mazga… O, ljuta nevoljo! Hristos izgleda nije morao na Golgotu: trebalo je samo da se upiše u liberale, a potom bi se koalicija sa Judom i Pilatom prosto nametala. Nenaviknutost Bogočovjeka na dil, eto, koštala ga je tolikih muka…
Taj pronalazak, da su svakakve ljubavi moguće, makar i bastarde proizvodile! Govore o navodnom pomirenju partizana i četnika. Kao da se radi o nadurenom tinejdžerskom paru, pa će se ljubav vaspostaviti – onog trena kad joj on zaguguče: Sestro, a ona zacvrkuće: Brate! Kao da nije riječ o dva suprotstavljena ideološka obrasca. Partizanstvo i četništvo su ideološki odgovori na probleme jednog davnog vremena: već treća generacija trčkara po šumama i gorama naše zemlje ponosne, poslije onog svjetskog meteža kada su se te dvije političke grupacije dohvatile za gušu. Današnji klinci kojima poturaju slike onog bradonje sa lenonkama pomisle u trenutku da je on haker iz obližnjeg internet-kluba. Ova mladež mora imati temelj u ovom vremenu – i mora da gleda naprijed. (Izem ti drčni korijen koji daje sasušeni omlad!) A ako političke mule i dalje insistiraju na podgrijavanju više od pola vijeka bajatog bućkuriša a la partizan-četnik novočorba, moraju znati da se ne može šećerli pozivima na bratimljenje zabašuriti baš ovo: jedna od dvije pomenute ideologije ima u svom trešelju, regularno, ideju povremenog sjeckanja vratova nesrpskog življa. Recni malo u Bihoru, recni malo u Foči… Ne, hvala. Društvo može biti samo stratifikovano društvo. Postoje i postojaće društvene grupe i politički tabori, i ideološke nijanse, i ekonomske tenzije, bogati i siromašni, zločinci i moralni podvižnici. To, da nam se poturaju plemenske čorbe, brato-sestrinski umoci gdje se sve socijalne razlike tope i pravi se nestratifikovana bljutava smješa koja smrdi li smrdi… idi, begaj! To, da mi je brat plemenik krvavoga kljuna do očiju? Ne, ne.
Oplođavajući kontakti ne smiju u sebe uključivati monstruozne razlike (koje daju tigon-uzaludnosti) kao ni prevelike sličnosti (koje preklapanjem tvore letalne genetske adre-se).
Pomolak viteza
REKONDESTRUKCIJA
Pojava lažne rekonstrukcije vlade. Imali smo ih nekoliko devedesetih godina. Uvijek je to kadrovska igra lidera, potplaćivanje radi ućutkivanja; boljitka za građane nije bilo. Rekondestrukcije su bile ono što im ime kaže.
Pomolak mišljenja
NULTI NIVO NISKOSTI
1. Zgranemo se nad oslobađajućom presudom za počinioce nekog gnusnog dela. Rđav pravni ishod demorališe građane. Blizak nam bude lik sluge Jerneja: nekažnjen kriminal povređuje čulo pravice. Pre četiri stotine godina zar Šekspir nije pevao:
For in the fatness of these pursy times
Virtue itself of vice must pardon beg.
U našem prevodu:
Dođu vremena kad se ugoji javno mnjenje
Pa sami porok od vrline ište izvinjenje.
2. Ne lezi vraže, u sjajnoj minijaturi Priča nadčuvara parka piše Čehov o presudi koja ignoriše formalne fakte zarad viših moralnih ciljeva.
Lekar Vilson dolazi u jedno malo mjesto da radi i živi. Učen je i stručan, pristojan čovjek. Predusretljiv, pomaže uvek i svakome. Vremenom, stekao je u novoj sredini rang sveca. Nijednu uslugu nije otkazao. Bez ijednog neprijatelja, osećao se siguran i poštovan.
Psi, mačke i krave… životinje su ga susretale sa gestovima zadovoljstva.
3. Taj Vilson je jednog dana nađen mrtav na terenu, u jednoj urvini. Krv, povrede, rane – sve je govorilo o nasilnoj smrti.
Opšta žalost i neverica zavladale su u gradiću. Nemoguće da je takvom čoveku neko oduzeo život! Zaključili su da je dobri čovek pao sa stijene i poginuo.
Kad je nešto nezamislivo, to je i nestvarno. I niskost ima dno.
4. No, jednog dana je ubica otkriven. Dokazi su bili neoborivi. Nitkov je imao kod sebe burmuticu ubijenog. U kući počinioca je policija pronašla krvavu odeću ubijenog… Sud je vijećao. Kristalno jasan slučaj ubistva iz koristoljublja. Činjenice nesporne. Nijedna sumnjiva okolnost. Pa ipak, sudija nije mogao da prevali preko usta riječ da je uhapšena skitnica ubila njihovog doktora!
5. Ubica je oslobođen. Niko nije teretio sud za nepravičnu presudu. Svi su stali iza misli da je čovjek nesposoban za nedjelo kao što je ubistvo blagorodne osobe. Istrajavanje u stavu da smo bolji nego što jesmo mora voditi ka porastu ljudskosti. Čehov nas upozorava da se plemenite misli i moralnost ne kuju samo od jednostrane istinoljubivosti.
Pomolak lisca
ANATOMIJA JEDNOG MURALA
I pored opšte nestašice, lako je našao prostor, izazovan zid za realizaciju svoje grandiOzne, skoro monstruozne ideje. Opštenarodnom akcijom napravili smo mu dovoљno visoke, nadasve pouzdane merdevine. (Digresija: u reči merdevine koren je od jedne nužne italijanske reči.) Za samo pridržavaњe merdevina bilo je dosta kandidata, uvek na pretek, tako da je Naš Avanturistički Umišљeni Muralista (u daљem tekstu: NAUM) u svakom trenu imao na probir momaka za užu ekipu pomagača. A u њoj je bilo četrdeset alauka! Ni jedan više, a retko po jedan maњe. Predvodio ih je Naumova desna ruka, delija po imenu Duka. Ali kako je bio poznat i kao Naš Elitni Uškopљeni Majmun, neretko se odazivao na nadimak NEUM.
Oslikavaњe murala otpočeli su Naum i Neum negde još krajem prošle decenije, pa ipak: ucrtavaњe piktoresknih detaљa još traje. Ta, velika dela ne nastaju preko noći! Uporno četrdeset velikoučenika dodaju kreč, građu, boju i lepila; nadamo se skorom kraju…
Centralni objekat murala je zamandaљen prozor. Prozor ima mnogo pregrada, možda je i tamnički. Pošto ima istorijski značaj, intervencija na ovom prostoru mora da bude krajњe diskretna, objašњavao je Naum. Prost narod je, stojeći pred zidom, video da je intervencija u stvari konkretna. Pošto se na ovom mestu nekada solidno živelo, obećao je Naum, dobar život naći će se u refleksu zatvorenog prozora na zidu. Mural će simbolisati izlazak dobrog života iz fikcije u prostor i svet.
Jasno se vide i skice budućeg staњa. Jedno siroto dete peњe se na prste i blaženo viri kroz prozor. Dete je kost i koža, sa loptastim stomakom. Parče stakla liči mu na kompjuter i ono se čedno smeška. Gleda gore, oči mu gore, a dole, њegovoj majci je sve gore i gore. Ona prosi na ulici; zabrađena, sva u crnom, glavu je savila i ruke položila na asfalt.
Kraj crne žene stoji crna mazda. Iz њe se pomaљa zadriglo stvoreњe, maљavo kao mazga. Pruža gojaznu ruku, s prsteњima i lancima i uzima sitniš pred nesrećnicom.
To je siže gole jave, ali Naum i Neum znaju da je mural uvek i elemenat urbane aktivnosti. Sećaju se Meksika i imaju na umu prosvetiteљsku funkciju morala (pardon, teška štamparska greška: murala). Ali je naš Sikeiros bezbrižan. Idol mu je muralni uzlet pećinskog čoveka. Ne zazire ni od Ruzveltovog koncepta; priziva narod sa javnih nereda na javne radove, ili ako ovih ne bude bar na redove. Zabrinut je što će mural biti ukras koji se neće moći ukrasti.
Pojavile su se i prve kritike umetničkog nedela. U jednoj od њih se konstatuje:
Uslikavaњe se skladno i ladno logično odvija, nadasve kontinuirano. Њegova stvaralačka avantura obeležena je atmosferom nadrealizma dekirikovskog tipa. No taj je nadrealizam u umetnikovom doživљavaњu svakodnevљa utemeљen. Stvarn-ost je na zidu dograđivana, te domaštavana. Naum, dakle, pripada onom soju umetnika koji su spremni da impulse sveta i vremena u kome živimo prelome kroz vlastitu prizmu i kičmu naroda, kroz sopstveni bes i svest i tuđe biće. Њegov je mural ispovedni; predstavљa intimni dnevnik. Zbirka komentara onoga što je umetnik znalački događao narodu. Sadržaj se likovno obrazlaže, ponekad samo slaže, uvek laže – a nanovo se definiše kao moderna stvarnost: muralnost. U aktuelnom trenutku stvaralaštvo Nauma definiše se kao asocijalno asocijativno, a naglašeno apstraktno. U њemu je mnogo asocijacija na životno okružje i to je umetnikovo tajno oružje. U slojevima nijansiranih kolorističkih površnosti prepoznaju se obrisi silueta (ili onog što će ubrzo biti silueta). Neretko i neobrazovani posmatrač vidi da se tu i tamo na muralu umetnik nadahnuto koloritnuo. Izraz uvek stiže do istinske piktoralne (a da koje druge?) slobode. Asocijativni predeli su poligon plastičke misli izrečene racionalno. Likovni elementi, koji nisu Naumu strani, osobeni su. To su boja farbaњa i linija napretka. Boja je stišana (da zlo ne čuje), s odmerenim valerskim odnosima; gradirana je od svetlijih do tamnijih tonova, pa je ostvarena rasprostrtost i dubina nekakvog osećajno sasvim subjektivistički intoniranog prostora murala. Moj bogo! A liniju čuva kao zmija noge! – nije eksplicitno iskazana, ne daje direktan trag već se utisak o њoj tvori na dodirima dve (kolorističke) partije. Takva linija teče (linija koja teče) i ispisuje blagu ekspresiju kojom umetnik oplemeњuje svoj zidni kredo, dajući svoj vlastiti državni kredo i ispoљavajući svoj poetski ustav.
Naum je kroz usta Neuma kratko ovih dana rekao da u stvari radi na ciklusu Urušavaњe prostora. Umetnik se bavi egzistencijalnim usudom naroda, (uh, ne zapeta nego tačka!).
Svi veliki narodi imaju poznate Zidove (Veliki kineski zid, Zid plača…). Naš zid sankcija više nas ne gleda belo: oslikan je.
Nismo mi zemљa bez murala.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
U istorijskoj čitanci onda su bili drugovi. Danas su tamo zdrugovi.