Komentar za početak
Što je god krajina učinila, mir je platio. (Ne postoji istorijska distanca, da bi ova rečenica postala poslovica.)Zapisnuti!
STANJE SLIKE
April je u Beogradu, godine 2017. Gradske vlasti predlažu da se dodijele ulice, na uglednijim beogradskim lokacijama, Svetozaru Gligoriću, Vuku Bojoviće, i još nekim.
Za Gligu, ništa nije sporno. Baš bi bilo extra super da živim u ul. Svetozara Gligorića, legende.
Vuk Bojović je proizveo dva sina; kriminalci, ubice. Sačuvaj bože. Tog blama, pristojan čovjek i dobije pismo, u ulici klana Bojovića; na primjer.
Sporno, naravno.
Pomolak tora, ali napuštenog
ОБЕСНИ ЧОВЕК ПИША НА МРАВИЉАК
Љ. Симовићу
И киша је мрачна
И мрак киши
И душа је наша плачна
И покопан је у нама ред пречи и виши.
И нико више не зна
Шта се с нама збива
И од кога је ова казна
На длановима? Низ стреху? Понад наших њива?
Јој омекшала је мисао за челом
Па једино злосутна једна Метафора
Као облак црн виси над селом:
Шкропи кужна љута киша –
Он у оделу белом
Раскречен по мравињаку пиша.
Negantesima valja reći ne
Lojalisti na klizavici Jasikovca
U nedjelju, 5. januara 2003. godine, na pravoslavni Badnji dan, Srpska pravoslavna crkva obavijestila je crnogorsku javnost da učesnici loženja badnjaka na brdu Jasikovac kod Berana navlače najstrašnije prokletstvo i sramotu na sebe i na svoj dom zauvijek. Ne tako davno, ista adresa (SPC) bacila je anatemu na slušaoce u koncertnoj sali Crnogorskog narodnog pozorišta. Elementi proklinjanja emitovani su i u dobro poznatom incidentu “Vezirov most”. Tako, suočeni smo sa učestanim upotrebama instrumentarija svetosavske fatve protiv zdravlja, sreće i prosperiteta znatnog broja crnogorskih građana i članova njihovih porodica, i to bez mogućnosti hrišćanskog oprosta.
Proklinjanje kao čin iniciranja rigorozne kazne prema religiozno nepodobnim osobama višeznačan je društveni fenomen. O njemu se može razgovarati sa stanovišta presuditelja, tj. Opskurnih sudija, ali i sa stanovišta žrtve. Ovdje nećemo govoriti o kanonskoj zasnovanosti instituta svetosavske fatve, niti o istorijskim ili tradicionalnim elementima prisustva tog ubojitog lingvističkog arsenala. Pažnji čitaoca ćemo ponuditi moguće implikacije oživljavanja ovog čudovišnog, anahronog inkvizicijskog instrumentarija.
Nema nikakve sumnje, proklinjanje je ona emisija mržnje kojom se neki visoki crkveni dostojanstvenik istovremeno obraća na dve disparatne adrese; a) on mrskom objektu napada poručuje da je izopšten i markiran i da ima sve preduslove da bude isprepadan; b) on, negantes, svom vjerujećem stadu objelodanjuje koordinate jadnika koji je van tora i time van milosti pastve. (Pričitajte nešto o tome u Galilejevoj biografiji.)
Opet, manje nas interesuje ovdje psihološko stanje straha pojedinca na koga je pala crna ptičurina osude (premda i taj aspekt pojave mora da se nađe pod lupom društvene pažnje). Pogledajmo bliže značenje proklinjanja kao vida interne komunikacije u vjerskoj zajednici.
Pop proglašava akt prokletstva kao izraz volje više sile, ali je suština procesa upravo prozaično ovozemaljska: davanje oprosta običnom vjerniku za slučaj da ovaj nanese prokletom čovjeku osvetoljubivu pakost bilo koje vrste. šta više, onaj koji će – veli pop – od sada pa do bilo kada ojaditi, osakatiti ili ubiti izopštenika zaslužiće posebnu Božju milost, zagarantovanu crkvenom posredničkom ulogom. Suština proklinjanja je u pritajenoj želji prokletatora da potčinjeni vjernik primi poruku svog nadređenog u crkvenoj hijerarhiji i prevede je na jezik konkretnog zločinjenja. Elementi nagovaranja prostog puka da finalizuje osudu više su nego nagoviješteni. Uloge su tu podijeljenje, ali su radnje veoma povezane i nesumnjivo usaglašane. Na teorijskom planu, ovaj mehanizam transmisije želje nadređenog nalogodavca prema nasumičnom izvršiocu u stadu prostih sljedbenika dobro je poznat i svakodnevno se koristi u političkim, vjerskim i sličnim nadgornjavanjima.
Od mnogobrojnih primjera izdvojimo onaj koji se ticao odmazde samoproglašenih puritanaca nad mirnom gej paradom u Beogradu prošle godine; dabome da je skandal pripremljem pravovremenim pozivima zaduženih ideologa da se “razvratnici” protjeraju bez zakona i uprkos zakonu; pozivi čak ne moraju biti emitovani u obliku anateme, dovoljne su i bahate psovke. Batinaši iz okrilja bratstva prevode ove poruke u izvršne naredbe, pa onda gledamo scene premlaćivanja, šutiranja i svakovrsnog maltretiranja potpuno nedužnih građana koji zahtijevaju svoje mjesto u pravnom prostoru zemlje. Iritirajući je cinizam kad u jeku masakra vidimo i jednog inicijatora u mantiji koji kobajagi razdvaja sukobljene i poziva kamenobacače na hrišćansko milosrđe. Ništa čudno! Smatra se da je ona predstava od rečene vrste dobro režirana koja se završava apelom uzročnika da se spriječe posljedice! Tako će se i desiti da rasejivači velimirovićevskog kontra-evropskog animoziteta “mole” sljedbenike da budu usrdni prema anglikancima pred svetosavskim hramom. No, u savršenom skladu sa pravilima igre, bukači koji su besprijekorno razumjeli primarnu poruku poruge drugog, izvršavajući želju rukovodstva pokazaće i višak revnosti, navodno neće poslušati “smjerne” molbe da ispolje skrušenost. Sociolozi treba da nam odgovore na pitanje, šta se može očekivati od pojedinaca iz prostog puka koji su vidjeli da profesori univerziteta nose bedževe sa likovima optuženih za ratne zločine!
Dakle, vidimo da je bacanje anateme poziv na linč. Poziv je tako koncipiran da se izbjegne formalni konflikt sa pravnom regulativom društva. Eventualne rđave posljedice tumačiće se kao neželjeni emotivni proplamsaj pojedinačnog vjernika koji je iziritiran postupcima otpadnika; bilo šta da se desi prokletom, neće izazvati pravne reperkusije licu koje je prokletstvo izreklo! Sve se svodi na eventualnu zakonsku osudu neposrednog izvršioca zločina.
Mi, građani, upravo na ovom nivou razumijevanja mehanizma bacanja fatve na članove jednog modernog, postplemenskog, stratifikovanog kolektiviteta moramo da prepoznamo nezakonitost tog čina i da za početak razagnamo kvazireligijsku maglu kojom se žele ublažiti jasne protivpravne konture djela. Mora se jasno reći:
Bacanje prokletstva na članove Crkvenog odbora Crnogorske pravoslavne crkve u B., pa i na sve vjernike te crkve koji su se mogli popeti, ili će se u budućnosti popeti na Jasikovac, nije ništa drugo do opasni poziv na linč tih ljudi. Da monstruoznost zamisli bude veća, akcija se propagira i protiv članova porodica (Paljenje kuća? Miniranje stanova?) Izrečena je riješenost da se od nauma ne odustane, i da pomilovanja neće biti do sudnjega časa! Čini su bačene!
Ako se nekome čini da je ponuđeno tumačenje prestrogo, isuviše iznijansirano i naduvano, unaprijed ću odgovoriti da sam ponudio blagu, uljudnu varijantu iščitavanja saopštenja SPC. Ne, nije u pitanju benigno, “roditeljsko” proklinjanje djece (i ono je odvratno), koje je često u našim sredinama – tipa: dozvao te jad, strijela te pogodila, munja te spržila, i sl. Ko je vidio gomilu troprstaša na Jasikovcu upornu u ideji da se susretne sa ložiocima badnjaka iz suparničkog tabora, posvjedočiće da ona inkorporira i potencijalne izvršioce žuđenih djela idejno koncipiranih u zvaničnom dokumentu. Svakome sumnjičavome preporučujem da se sjeti stravičnih epizoda kroz koje su prolazile male i velike zemlje Svijeta; paradigma tragedije Salema i priča o genezi krvavih vještica iz tog američkog grada ne smije se smetnuti s uma! Stoga:
Državni organi Republike Crne Gore moraju preduzeti sve pravne radnje da se praksa anatemisanja stavi pod pravnu proceduru. Da se izvori učestanog ritanja fatvama, ma ko da ih je sročio, podvrgnu sankcijama (one su u modernim društvima precizno opisane). Sasjeći grozni naum u korijenu! Ne dopustiti dvosmislena tumačenja, kojih zapravo i nema; postoji samo jedna jedina percepcija poruke – poziv na beskompromisno uništenje neistovjernika. Zaziranja od raznih titula ne može biti; ne postoji praksa uzuzeća vjerskih osoba od provjeravanja da li čine protivzakonite radnje u društvu gdje djeluju. Već se pojavilo jedno pismo u kojem “zabrinuti” traže osvještanje puteva (!) kojim su prošli vjernici Crnogorske pravoslavne crkve. Onemogućimo sijače mržnje pravnim, civilizovanim sredstvima, dok još nije posve kasno! Državna zaštita laičke suštine Crnogorskog društva ne smije izostati, naročito ne pod vidom kvazidistanciranja države od crkve. Svetinja sekularnosti zapisana je u našem Ustavu. Crkva se mora vratiti u njen kanon, i kontrolisati iznutra procese bezbrižnog začeća mržnje.
Pomolak viteza
OLTARKATI
Svaki put kad nešto konstatujemo, doprinosimo nekoj definiciji, koliko god stvari od ranije bile poznate. Evo, ovdje ćemo konstatovati da se u hrišćanskoj crkvi svetinja drži bliže Istoku, a da se svetinji prilazi sa Zapada. Mjesto gdje je svetinja je oltar. Gledajući prema narodu, koji je na zapadu, svještenici moraju povremeno da upozoravaju vjerujuće da nikad nije dosta divljenja prema pravovjernom oltaru. Ta upozorenja zovu se oltarkanja. Primjera radi, ovih su godina išli popovi iz Beograda do Crne Gore, da u raznim prilikama, oltarkaju. Prirodno, loženje badnjaka je odlična prilika za oltarkanje.
Pomolak mišljenja
PRVOMAJSKI CITATI I KOMENTARI
1. NAŠE PAROLE I VAŠE PAROLE. Bio sam osnovac. Nosim iz tog doba u sećanju sliku Prvog maja: Zaista svijetlo, rosom oprano jutro u Budimlji. Pod prozorom zelena livada sa cvjetovima žutog maslačka i bijele rade. Procvjetala trešnja. Radio emituje borbene pjesme (Uz Maršala Tita junačkoga sina) i radničke pjesme (Drugarska se pesma ori, pesma koja slavi rad). Na otomanu je praznični broj Borbe, na kojoj piše Proleteri svih zemalja ujedinite se.
U kasnijem školovanju čitao sam istoriju i velike klasične romane na temu revolucionarne 1848. u Evropi. Prije težnji siromašnih da se ujedine postojali su aktivni monarhistički savezi da se kraljevski dvorovi odupru mladim revolucionarnim pokretima. Lajoš Zilahi, na primjer, piše o tim danima nadahnuto.
Bože carja hrani, hrabrili su se ruski monarhisti.
Gott erhalte unseren Kaiser, unisono su se molili monarhisti širom Austrije.
Bože hrani srpskog kralja, pevalo se u Srbiji.
O originalnosti u smišljanju ovih himni moglo bi se reći nešto nekom drugom prilikom. Sad primećujemo da je prije proleterske parole ujedinjenja bila na djelu ne samo parola monarhističkog internacionalnog ujedinjenja no i monarhistička internacionalna akcija protiv novih društvenih snaga: Monarhisti svih zemalja ujedinite se. I branite se. I hranite se.
2. NAŠ KVISLING I VAŠ KVISLING. Na pokušaj da se rehabilitne M. Nedić, ovako je reagovao pisac M. Bazdulj. Napisao je 25. decembra 2015:
“Nema, međutim, te sile koja može da pomiri Milana Nedića i Slobodu Trajković, dvadesetčetvorogodišnju studentkinju i verenicu Ive Lole Ribara, koju je Nedićeva policija uhapsila i prebacila u Banjički logor gde je zajedno s roditeljima, bratom i sestrom ugušena u gasnoj komori. Bio je 9. maj 1942, tačno tri godine pre Dana pobede.
Ne može, Srbijo, i Nedić i Sloboda. Biraj.”
U Crnoj Gori bi dodali: Ne može i Pavle Đurišić i Ljubo Čupić.
Bogami može, oglasiće se botovska artiljerija. Iz tri haubice opaliće: a) prave rodoljube ne obavezuje nešto što je napisao musliman; b) i to objavio na Božić; c) i to po neortodoksnom kalendaru.
3. NAŠ PLUG I VAŠ PLUG. Ognjenov pradeda Miloš Babović ranjen je u atentatu u decembru 1941. Na pragu svoje kuće. Atentator je bio „naš“ kvisling. Jedva je Miloš preživio, što sam ja kasnije iskoristio da se rodim. Sledeće godine oporavljao se u Budimlji, s dušom u nosu. Nije bio fizički spreman za napore gerilskih akcija na terenu. Kad bi naišle njemačke trupe kroz selo, upregao bi navrat-nanos kravu u plug (siromašno gazdinstvo bez volova!) i orao okućnjicu. Okupator je to tolerisao; seljak koji gleda svoja posla i obrađuje imanje nije im bio neposredna prijetnja. Zanimanje plugom je OK.
Sjajni publicista Mirko Đorđević ostavio je za sobom rukopis o Svetom Savi (rodbina je objavila tu knjigu u januaru 2016). Na strani 28. našao sam zabilješku: M. Nedić („vaš“ kvisling) je u društvu okupatora otvarao po Srbiji za vrijeme II svjetskog rata izložbe; omiljeni eksponat mu je bio plug, kao simbol poštenog težačkog rada, kako u miru tako i ratu, je li.
4. NAŠA KORAČNICA I VAŠA KORAČNICA. U Crnoj Gori je i danas popularna sjajna partizanska koračnica „Komandant Sava“. Naravno, pjevali su je i srpski borci za slobodu. Potresna pjesma o pravom junaštvu. Dijanin deda Mile, mir pepelu njegovom!, ispričao je jednom da su u njegovoj partizanskoj jedinici u Srbiji, takođe u vrijeme II svjetskog rata, pjevali sledeću koračnicu; nazvali smo je Miletova koračnica:
Najmiliji moj na svetu
vedri mi je bio dragan,
nežne rose kap na cvetu –
hrabri sada je partizan.
Srećno dragi otišao!
Neću gorke suze lit.
Kad sloboda svetu sine
Mi ćemo se sastavit!
Izvršili smo u tekstu tek jednu ili dvije sitne intervencije, možda bolje da nijesmo. Kakva emotivna i srčana pjesma, iskušana u bojevima! U pero nam ju je Mile Šnajder izdiktirao.
A šta je sa nekom antifašističkom koračnicom onog famoznog „drugog antifašističkog pokreta“? Ništa, prosto ne postoji.
5. NAŠE LILE I VAŠE LILE. Arnulf Krauze, njemački istoričar, piše u svojoj knjizi o Keltima: „Sa Beltejnom, koji se slavi 1. maja, počinje ljeto, toplo godišnje doba. Na ovaj praznik, koji je posvećen bogu Belenu, Kelti su palili velike vatre radosnice i tada su počinjale ceremonije u kojima su druidi imali odlučujuću ulogu. Osim toga, tim danom počinjalo je godišnje doba u kome su seljaci obrađivali svoje njive, a ratnici kretali u pljačkaške pohode.“ Šta kažete? A mi smo mislili da su prvomajske vatre naš patent za praznik rada, i to leve proveniencije. Jesu šipak. „Vaše i naše“ su dakle i lile (tako se u Budimlji zovu Keltski ognji uoči Prvog maja). Kelti su slavili vrhovnog boga Belena. Ne samo lile, naše dodirne tačke sa Keltima su i bogovi. Belena smo imali u množini u svakoj etapi istorije, kako ne. Da ne zaboravimo, zajednički su nam i druidi (popovi).
Pomolak lisca
KAKO SE RADIKALIO ČELIK
Gvozden je bio fin, pristojan čovek. Stakloduvač u radionici jednog naučnog instituta, važio je za pouzdanog zanatliju. Znam ga sa odbojkaškog terena, gde smo se okupљali u pola deset, u pauzi za doručak. Komunikativan, otvoren, spreman za šalu, ubrzo je postao zaštitni znak dobrog razumevaњa u našem kolektivu. Od miљa smo ga zvali Gvožđe, što je on oduševљeno prihvatio. Ubrzo se našlo onih koji su u sebi otkrili ostatke nekadašњeg znaњa hemije i javila se nova, skraćena formula nadimka: Fe, što se, naravno izgovaralo u dahu EFE. Zdravo, Efe. Kako si, Efe? Serviraj, Efe! Efe, vidimo se u birtiji.
Efe je, kao i ja, bio član Partije. Povremeno smo se skupљali povodom Sastanaka. Najčešće je dnevni red bio jadan i bled; diskutovali smo, ćutali i skrivali poglede. Sala u kojoj smo se nalazili, ta jedna u kojoj smo se uvek i svi zatvarali, ponela je nečasno ali zasluženo ime Tikva. Efe, hoćeš li da daš sebi oduška u Tikvi? Hoću, ali zajedno! Vidimo se u tri u Tikvi, i sl.
A onda su se vremena promenila. Prestali smo sa jednoglumљem; imali smo kraći nastranački pluralizam, da bismo se skrasili u modernoj eu-ropskoj opciji, čiji se balkanski varijetet naziva višesraњačka demokratija. Rasturili smo se; ja sam i firmu promenio.
Prođe neko vreme, sretnem Gvozdena na ulici. Ave, Efe; kako si, u kojoj si partiji? SPsssst, kaže on. Šeret, kao i uvek, bi mi milo da ga vidim u starom izdaњu. Pitam ga za zajedničkog drugara Blaška. On mi izrecitova: Što se tiče Blaška, radi na tome da biografiju zataška. Ali on je kolporter, primetih ja. Ne više, reče drug Gvozden. Umesto toga, treba mu folportret od ugleda; postao je doktor nauka. Kako? Preko noći, reče Efe. Može li se od kolporata do doktorata, preko noći. Može, konstatuje Efe. Vidim, drug Gvozden se promenio. Malo ironiše; počeo da psuje; pravi igre reči.
Ne prođe ni mesec, sretnem Šarca. Dobar smečer iz onih odbojkaških dana. Žali mi se da mu je Efe iz čista mira opsovao majku. Ne mogu da poverujem! Zašto bi, on? Šta se to sa љudima događa? Pozovem Efea telefonom. Pa dobro, čoveče, šta se to s tobom događa? Smeje se i veli, ništa posebno, trenira drskost. Rutinska stvar. Čeliči se. Kako šef propagira. Nije ništa lično. Politička stvar. Ne ostavљa lične traume. Pozdravi me sa SRSsssssst! Pitam, je li rekao ćirilicom, ili latinicom? Ćirilicom, kaže. I sve u tome stilu.
Prođe još neko vreme. Jedno veče, ukљučim televizor i lepo vidim: okrugli sto. Na centralnoj poziciji, razbaškario se Gvozden. Ne može da se dođe do reči od њega. Voditeљ čupa kosu s glave. Rektor propao u fijoku od stola. Gvozden preti. Otvara dosijee. Pomiњe majke, strine i tetke. Poziva na boks-meč. Pљuje. Vadi pištoљ. Nisam imao izbora. Odmah pozovem Blaška. Znaš šta, počnem ja. Ništa mi ne govori, prekida me on. Sve sam video. Predloži! Moramo ga maći iz Glavnog odbora, procedim ja kratko. O kej, veli Blaško. Prihvaćeno. Blaško je melem na ranu, mislim dok nervozno šetam po stanu. Malo je takvih љudi koji te u momentu shvate. U takvim stvarima mora ići glatko ili nikako. Već su me zvali iz Centrale. Poruka je kratka: kako se brzo išlo od uličnog prodavca večerњaka do doktora nauka, još se brže može sići od doktora nauka do prodavca večerњaka na ulici. Pusti, vraga! Ipak je dobro biti doktor nauka, zakљučih. Dobro je umovao deda-Avram (ne onaj, nego moj deda): Pita je glasita, ali meso je meso…
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Nadaju se većini u skupštinskoj pećini. (Čovjek je čovjeku vuk.)