Komentar za početak
Odkud sam se nadao da me sunce ogreje, odonud me led bije. (Dvosmisleno. Kako iz ovog postići da se ne odnosi na Rusiju?)Zapisnuti!
MEREDIT
Džejms Meredit je posjetio Crnu Goru. To je onaj Crnac koji je provalio bijeli univerzitet u Misisipiju, i izborio se za prava Crnaca da tamo studiraju.
Suština je, upozorava Meredit, u sudbini narednih generacija. A tu stvar dobro izgleda: već je njegov sin normalno studirao i doktorirao, tamo gdje mu je otac krv prolijevao…
Pomolak tora, ali napuštenog
НЕ ЗНАМ НИШТА О ТОМ ФАКТУ
Причали су, у Заливу
Имао је бесну јахту;
И приватну, сјајну риву.
Знаш ли ишта о том вакту?
Зуцкало се, је цупкао
С вампирима све у такту,
Штрчао је ко чавао!
Знаш ли ишта о том вакту?
Држали су, са сотоном
Да је био у злу пакту –
Праћен браћом и злом женом;
Знаш ли ишта о том вакту?
Не знам ништа о том факту.
Negantesima valja reći ne
Oda maloj državi
Prije sto godina, u komuni vodećih naučnika pratilo se pomno šta će o nekom aktuelnom problemu reći blistavi um prirodne filozofije, Holanđanin Lorenc (Hendrik Antoon Lorentz, 1853 – 1928). Zapravo, tek poslije Lorenca je postalo uistinu jasno šta je suština teorijske fizike i koji se dometi od nje očekuju; ona se, kroz Lorencov tretman fizičkih tema, rađala i bukvalno je u njegovim djelima stekla svoju autentičnu definiciju. Tako da se može razložno reći da je Lorenc i prvi teorijski fizičar u istoriji te nauke. U svakom slučaju je prvi teorijski fizičar koji je ponio Nobelovu nagradu (1902, zajedno sa P. Zemanom).
On sam je vidio svoj život u srećnom znaku posvećenosti razumu i razumijevanju. Pisao je: “Kako je to čudesno: identifikovati istinu, propagirati nauku i – u granicama svojih mogućnosti – doprinositi razvoju nauke.” Njegovi biografi otkrivaju upečatljivu bizarnost: mali Lorenc je dosta kasno progovorio; bližio se školskom dobu, a znao je tek nekoliko fraza; ali vidimo – kad je u zrelom dobu došao do riječi, imao je šta da kaže i svojom preciznom rečitošću zadužio je čovječanstvo (zapamćen je i kao obdareni poliglota, koji je tu vrlinu izdašno koristio na naučnim simpozijuma, a na opšte dopadanje i u korist svih kolega)!
Dug je spisak njegovih doprinosa. Ne pledirajći na potpunost pregleda, recimo slijedeće u ovoj prilici. Razradio je početkom prošlog vijeka klasičnu elektronsku teoriju metala; ona je svojevremeno bila vrsno naučno dostignuće koje je iznjedrilo niz odličnih fizičkih ideja i tehničkih rezultata. Koncept klasičnog elektrona povezao je sa pročišćenim idejama Maksvelove teorije elektromagnetskih fenomena i dobio moćan teorijski aparat za tretiranje svojstava supstancije i dublji uvid u strukturu materije. Vremenom je ta teorija, kako već biva, dopunjenja i usavršena, ali i danas ima zapaženu upotrebu, naročito u pedagoškom radu (moji studenti uče tu teoriju, u mnogo čemu bitnom, onako kako ju je njen pronalazač formulisao). Mnogo je doprinio da ode u zaborav nametljivi, a nepotrebni, imidž etra (jedna ideja koja je dugo i uporno pratila fizičke teorije kroz cio devetnaesti vijek). Na radikalan način je uneo red u tretiranje fizičkih fenomena vezanih za pokretne sredine. Stigao je tako u samo predvorje specijalne teorije relativnosti i otškrinuo vrata te slavne odaje; danas nose njegovo ime čuvene vremensko-prostorne transformacije koje prate fizičke zakone u inercijalnim sistemima referencije.
Čitao sam u mlađim danima njegovu knjigu Pokušaj jedne teorije električnih i optičkih pojava u pokretnim telima (Lajden, 1895); ovaj jedinstveni i znameniti tekst i danas se, poslije duga vremena, upija kao prozračno, zanimljivo štivo; knjiga je odavno slavna i već rijetka, muzejska stvar (posjeduje ju Univerzitetska biblioteka u Beogradu i pritom joj posebnu draž daje na prvoj stranici posveta – Mihaila Pupina).
Unaprijedio je molekularnu optiku. Dao je niz priloga u teoriji zračenja i kvanata. Upečatljivi su njegovi radovi u termodinamici i statističkoj fizici…
Ali vrijeme donosi nove ljude i svježije ideje. Ostarjeli Lorenc jadao se jednom, koristeći svoj fini ironični i samoironični diskurs: “Koliko danas, izlažem pomoću elektromagnetske teorije da elektron zrači ako se kreće po zakrivljenoj putanji. No već sjutra evo ja pričam tom istom auditorijumu da elektron koji se vrti oko atomskog jezgra ne zrači!”
Kvantno-mehaničke ideje koje su se burno razvijale u drugoj i trećoj deceniji dvadesetog vijeka znale su tako i u očaj da bace odlazećeg korifeja. Jednom je rekao: “Više nijesam siguran da je moje djelo išlo u pravcu objektivne istine; i ne znam, što sam živio; jedino žalim što nijesam umro prije pet godina, kada mi se još uvijek činilo da su stvari jasne.” Ova potresna iskrenost, ova neutješna rečenica lišena svake patetike, prerasta u paradigmatičnu dramu kreativne ličnosti suočene sa granicama sopstvene moći i ponorom biološkog kraja. Danas, ona nas dodatno uvjerava u veličinu fizičara H. A. Lorenca, stanovnika svijeta, predvodnika cijele plejade holandskih naučnika (Van der Vals, Vant Hof, Kamerlig Ones) koji su se iznjedrili iz grmena… nevelikoga.
Jednako uspješan bio je i kao pedagog; imao je on pokret učenika i sljedbenika. Pričaju da je Pol Erenfest, i sam znameniti fizičar, potresen smrću svog učitelja, pao u postelju ozbiljno bolestan, da poživi potom samo još neku godinu. Tomson je primijetio da je posle Lorenca nauka postala više nego ikad internacionalna i ocijenio da ničiji lični doprinos tome nije bio veći od Lorencovog doprinosa. Luj de Broj (kažu i Brolj) je naglasio da je Lorencovo trajno zavještanje formirana zgrada klasične fizike koja je svetionik u svekolikom neimarstvu prirodnjaka. Ali:
Najljepše je o velikom učitelju i kolegi govorio Albert Ajnštajn. Kratku i tačnu pohvalu izrekao je nad odrom 1928. godine. Kasnije, godine 1953, na stogodišnjicu rođenja, publikovao je članak H. A. Lorenc, stvaralac i ličnost. (Može se naći u Ajnštajnovom zborniku Moj pogled na svijet). Ajnštajn je pisao nevelike, a epohalne tekstove; takav je u svojoj vrsti i ovaj. To je jedna lucidna kratka istorija fizike i kognitivnog prevrata vezanog za Lorencovu aktivnost. I sad:
Pored svih Lorencovih doprinosa koji se slave do dana današnjeg, u trenu sjećanja na tog giganta ljudskog uma Ajnštajn je izdvojio i citirao dvije kratke misli znamenitog Holanđanina: 1) “Srećan sam što pripadam jednoj naciji koja je premala, da počini velike gluposti.” 2) “Ne bih volio da živim u svijetu u kojem ljudsku sudbinu određuju moć i sila.”
Što sam se latio ove teme, pred dobronamjernim a koncentrisanim čitaocem Crnogorskog književnog lista? Vrijedi se zamisliti nad Lorencovom anticipacijom kritičke mase zla! On izriče pohvalu svojoj brojno skromnoj i prostorno nevelikoj otadžbini, baš sa aspekta principijelnog odsustva lančane reakcije zla što ga isijavaju moć i sila hipertrofirane socijalne mašinerije! Kriminalni naum koji hoće da pokulja sa imperijalnih prostora, tragičan je, širi se apokaliptično. Bar smo tu sliku zapamtili sa stranica svjetske istorije. Razularene opake moći uvijek su opsjednute populističkim snom integrativnosti. Sjećate li se čovjeka koji je govorio: “Beograd, Podgorica, Pale i Knin treba da govore jednim glasom.” Avanzovao je, i još će! Pijani od vizije veličine, jedni pod jedim barjakom, vjesnici nesreće u svim milionskim narodima skloni su popijevci tipa Ko to kaže, ko to laže… Zar taj zloduh trućanja o umnožavanju, bujanju, bratimljenju i spajanju, rastu i hipertrofiji nije onaj isti vonj koji je i nas, ponekad, znao da obruka (pohod ka Skadru, i još malo dalje; pohod ka Konavlima, i još malo dalje…)? I male zemlje indukuju s vremena na vrijeme zapažene gluposti; ali velike, kabadahijske i zulumćarske tvorevine mogu i hoće da promovišu produžene megagluposti. Sa koliko se uviđavnosti, ali odlučno, H. A. Lorenc distancira od njih!
Pa se takođe treba zamisliti nad potresnim utiskom koji je ta misao proizvela na, po opštem uvjerenju, najvećeg fizičara svih vremena (A. Ajnštajn je u jednoj nedavnoj relevantnoj anketi ponio taj epitet); da, to je onaj razbarušeni njemački Jevrej sjetnih očiju koji je jedva umakao živ ka Americi, dok mu je za petama kuljao mrak nacizma iz jednog ondašnjeg imperijalnog hironijuma.
U momentima kad maliciozni (o, bilo ih je, tušta i tma; mnogi su još živi i bljuju zelenkasti ijed u pravcu Mediterana) potegnu argument malosti protiv moje Crne Gore, uzmem tu Ajnštajnovu knjižicu, ona se sama otvori na 47. strani – i čitam pažljivo šta se prenosilo s koljena na koljeno, od jednog do drugog umnog prirodnjaka: da su male države ponos svojih građana.
One ne prave velike gluposti.
Pomolak viteza
HIPOTEZEJ
Tezej je legendarni kralj Atinjana, njihov heroj. A mi smo imali Hipotezeja (hipo, u složenicama, znači: konj). Hipotezej bi se u TV Dnevniku kadikad pojavio i ispričao nam o svojim podvizima. Te kako je pomrsio konce Paucima; te kako je izujedao Ose. Te kako je podlokao tlo pod nogama Lokatorima. Kako je sjajne hipoteze pravio naš Hipotezej; tada je konj postajao Pegaz! Na čisto pjesničkoj osnovi, osjećam žal za tim vremenima! Na naš način, legenda je malo uvrnuta. On je hranio Minotaura! On nije spasavao mladiće i djevojke! Djevojke oko njega postale su više nego Ari jadne! Klupko je zamrsio, ne može biti gore! Istina je da je na kraju razapeo bijelo jedro, ali to nije bilo po dogovoru, već po prinudi, i nije bio znak njegove pobjede, već njegovog poraza! Otac mu, kad je to vidio, skočio je od žalosti u duboko more anonimnosti, koje se po njemu od tada zove More Slobode.
Pomolak mišljenja
TRG DIMITRIJA TUCOVIĆA: SLAVNI VETERANI SMISLOV I GLIGORIĆ IGRAJU ŠAH
(Povodom vijesti da Svetozar Gligorić dobija ulicu u Beogradu)
Tabla prepuna figura
Akteri zagledani u dalj
O pobjedi ne misle
Nije im do rokade
Paze da nekog ne povrijede
Svjetski prvak vrti glavom:
Dumaju što zdjes ničja nevazmožna
Već odavno je savsjem jasno
Remija u šahu nema
Poštene igre jedino vrijede
Ostalo je pišljiv život
Ne i čuvstvo garmonii.
Dopire arija iz Boljšog teatra
Smislov na potezu sluša
Dugo ne shvata šta će tamo topovi
Daje oficira za konja
Osvrće se po Slaviji –
Švercer hrani golubove
Kod groba socijalističkog prvaka.
Očima pita Vasja, v čem pravda šahmat?
Odgovora niotkud, ali iz tišine ruske stepe
Dopire glas Botvinika:
Inogda on prinimal rešenija
Poražavšie svajej glubinoj.
Ima taj što reći o staroj gvardiji!
A tek o istinoj prirodi čeloveka.
Gligorić pije kafu. Odbija
Pola sata da pojede pješaka
(Ispitivaet k partneru uvaženjie)
Pozicija je zamršena
Smrtno ozbiljna i blijeda ćuti publika
Fatum – vešć serjoznaja.
Na prstima ulazi pokojni Brana Petrović
Iz džepa mu vire Nedeljne informativne novine;
Vasilij potresno ustaje, traži autogram
Aplaudiraju penzioneri sa Kalemegdana
(Kapablanka opravdano otsutan
Onostrano zaviruje u poziciju
Misli da treba uzeti damu na polju d1
I ona zaljubljeno vrišti)
Već se smračilo i na istoku i na zapadu
Odbrana je popustila
Barabe upadaju u Gligin stan
Velemajstor je u nemogućoj poziciji
Ovo sada je Balkanski gambit
Previše je žrtvovao
Trebalo je preskočiti otvaranje
Glavu gore Svetozare
Mada sumnjamo da išta ima gore –
Opljačkan i prebijen
Slavni partizan ne kapitulira
Smireno okreće leđa uzurpatorima
Revnosno popravlja havarisani položaj
Dok zakazuje rođendansko slavlje
U magnovenju vidi mladu gravidnu ženu:
Hita iz ulice Svetozara Markovića
Pruža ruku ka bronzanom spomeniku
Ne haje za kružni tok saobraćaja
Propušta jedino buduće dane
Uzleću golubovi sa biste
Ili je to uspenje svetog Dimitrija.
Velemajstor Svetozar zgranuto gleda
Trudnica neodgovorno jede kilo bijelog hljeba
Toplu žvaće mirisnu sredinu
Od koje se mogu umijesiti
Tri garniture figura po Dubrovačkoj stilizaciji!
Diže ruku da alarmira
Pravi nijemi skandal u Sali
Svi su potrešeni
Jedino Sudija bučno aplaudira
(Niko nije danas poražen
Potpisani su skraćeni formulari)
Pomolak lisca
MEMO(HEKT)ARI
Bazdua je cvetala, a sreda je. Nije subota, nije nedeљa. Nije vikend. To je dan onako, s reda. Ne mogu, prema tome, da idem u Gњili Potok.
A za mene je cvetaњe bazdue, cvetaњe samo jedne bazdue. One iz našeg dvorišta u Gњilom Potoku. One pored koje sam odrasla, one pored koje su odrasla moja deca. Pod kojom sam učila – matematiku ni naopako, ali zato: francuski govoriti – sve razumem. Tu sam prvi put slušala zabavnu grm-љavinu jugoslovenskog nevremena. Čitala sve što sam čitala, a bogami se retko čitalo. Tu sam pisala domaće zadatke, a bogami više prepisivala no pisala. Tu sam smišљala svoje najboљe kњige, one nenapisane. Ukazivala svojoj ćerci na babarogu, prve batine prilepila svom malom sinu. Zamišљala da sedim sa svojim mužem u prve prolećne dane, nekih godina – čitava leta, u ona jeseњa popodneva kad Sunce (s velikim S) zalazi do iduće godine (što god to značilo), za vreme začaranih sati indijanskog leta, sredinom oktobra (po gataњu Baba-Miruše). A gde? je bio za to vreme moj srećko, dabogda se ne vratio, no nisam ja te sreće. To je ona bazdua pored koje smo večerali u tople i kratke julske noći kad se nebo sastoji samo od zvezda (naravno, ako je vedro, a i tada jedino kad nije mesečina), strepeći da ne naiđu prijateљi (a bog zna jesmo li ih i imali) i vide da nam je na trpezi samo ćasa s lukom i vodom. Isto je to bivalo u sparne avgustovske večeri čekajući kišu, jer sve sprži božja muњa; u rane večerњe sate u septembru kad nas prva vetrina sa goleti preseli iz kužine u sobičak (bogme neokrečen) u kojem nije prostrano kao na poљani ni tako zeleno kao na њoj (kad je godina berićetna, a ne sećam se zadњi put kad tako beše). Ali, u tom sobičku je toplije nego pored bazdue, sredinom septembra svake godine (ove je bio izuzetak). E, samo da se ne čuje onaj voњ iz telećara!
Kao da je ta bazdua jedina na svetu (mogla bi joj žeљu nositi i da jeste), kao da samo ona cveta s proleća, kao da samo u њenom bokoru gmižu smrdibube od ranog jutra do pred noć i žure da im ne prođe uzalud dan dug kao gladna godina, a koja nije bila gladna. Smrdibube – vrednice. Ako je neko dangubio, bila sam to ja, i opet mi nije jasno što sam se trudila ilijek. Kao da sa te bazdue pada sitni grki prah na kosu i ruke, kao da su sve druge bazdue samo delimično bazdue, samo površno bazdue, samo, možda, bazdue… Čekam subotu, a božja vera je neću dočekati, da odem tamo kao da nikad nisam bila tamo, kao da hiљadu godina nisam tamo bila (hiљada godina = milenijum), to jest za sve vreme sankcija, a srećko mi je najveća sankcija; kao da nikud, osim tamo, ne želim da odem (to je samo: kao), kao da tamo želim da ostanem zauvek.
Ali iz Beograda, bogami, neću.
Samo, bazduu ne bih meњala ni za lipu. Jer, bazdua je sećaњe. A to je jedino što mi je još pored srećka ostalo.
Pišem dan i noć. Ponekad noć i dan. Dnevnik i nije ništa drugo do ad hok memoari.
Provrednila sam se i moji memoari polako prerastaju u memohektare…
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
U mehanici društvenih odnosa traži se oslonac za ravnotežnju.