Komentar za početak
Svetu se ne može ugoditi. (Opet neke tikvice, reče drug Tito.)Zapisnuti!
MIT KAO ČISTA LAŽ
Hrabro je što Žarko Korać opominje:
Kosovski boj završen je tako što je Srbija postala vazalna zemlja; pogubljen je knez Lazar; Lazar nikad nije bio car; Lazareva ćerka udala se za osvajača Turčina, živjela je u haremu – nije se ubila na pomisao da je naložnica očevog krvnika.
Pomolak tora, ali napuštenog
ГОЗБА
гајили су Предањ
пунокрвни Предањ
утовили Предањ
ставили на Ражањ
натегнули Чокањ
наложили Огањ.
смислили су Слогањ
окретали Предањ
чварио се Ражањ
правили се Важањ
читали су Кажањ
отсекли су Лобањ
од печеног Предањ
сервирали Лобањ
печен мозак преда Њ.
Negantesima valja reći ne
Namjera nemara
Bliži se rasplet zapetljanih odnosa dvije republike u sastavu jugoslovenskog rezidijuma koji se šifruje sa S&CG. U ranu jesen ove 2004. godine učestalo slušam u beogradskoj čaršiji (dunjo moja) ono patetično pitanje: Kako sad (hajd budi pametan) u ovakvoj Srbiji može biti išta neprihvatljivo za Crnu Goru? Šta to može biti sporno i poslije smjene u oktobru 2000. godine? (O bože moj šta je to sporno?)
Dva su dobra razloga što želim tim pitanjem da se pozabavim. Prvi je: spektar ličnosti koje su voljne da tako nešto pitaju; postavljaju ga u novinama a) propali kandidati za ambasadore, b) šuškajući analitičari na televizijama, c) brkati savjetnici na tribinama, d) profesori privatnih fakulteta na okruglim stolovima, e) neprijazni utovljenici na rođendanima, te f) začuđujuće rutavi tinejdžeri na žurkama. Drugi je razlog što pojedinci iz te raznorodne a goleme skupine, za vjerovati je, nastupaju iskreno. Možda samo dobro glume, ali ću ovdje pristupiti profesionalno i raspravljati priznajući tim generalima srpske patriotske naive – dobre namjereen général. Neću ovdje pominjati očevidne grozote u koje spadaju rijeke pretvorene u zaboravljena groblja, pusti gradovi adaptirani za ambijent haunting tales cjelovečernjih filmova, ili bogomolje tretirane razornim eksplozivnim napravama. Obično prelistavanje dnevnih novina dovoljno je za voluminoznu sumornu kolekciju primjera anahrone hajdučije na osnovu koje možemo uzdahnuti vapajem starih Rimljana: Sapienti sat.
Pogledajmo neke od modusa manifestacije hajdučije. Primjeri su uzeti metodom slučajnog uzorka, to vam garantujem.
Od malih nogu (i malijeh noga) upućuju nas školske vlasti na epske pjesme u kojima se borba za slobodu izvodi kroz povremene prepade koje hajduci izvode skokovima iz klekovog grmlja dolje na drumove i konfiskacijom od Turaka tri tovara zlata. Govorio sam već o tome da se danas u Crnoj Gori bez odgovorne književne analize ne smiju ove umotvorine servirati na intelektualni jelovnik učenika. Ima jedan akademik u Beogradu koji je potrošio cirka tri leđena mastila da nagrdi Lenjina koji pod mostom čeka da orobi carsku kasu, a prosuo bi šest leđena suza kad bi neko izbacio iz školskog programa u Crnoj Gori junačku pjesmu Oranje Marka Kraljevića. Govorim, dakle, o smišljenom utemeljenju hajdučkog mita (boli njih kita). S druge strane, u samoj Srbiji, borba protiv ohajdučenja javne scene je duga i gorka. Paralelno sa romantičarskim ushitima hajdukovanjem, koje možemo nazrijeti u mnogim djelima đačke biblioteke, primjera radi, u Radičevićevoj pjesmi Ajduk (rode mili u preteškoj noći), pratimo i ukazivanja na civilizacijske stranputice. U satiričnoj pjesmi Al mi sada…, napisanoj 1856. godine, cinični i dobri boem Đura Jakšić veli:
Al” još teže meni pada,
Što ja nemam ko nekada
Mlado srce, moćne ruke;
Otišo bih u hajduke –
Stekao bih zlatne toke,
Krčmarice crnooke,
I na domu gojne voke.
Sve to mi još gledamo moj Đuro, i te zlatne toke, i te gojne voke i te dive crnooke koje se sada zovu estradne zvijezde, bar dok igraju arkan-kan na Zvezdinom stadionu…
Kad reprezent vlasti smije da šutne novinara u muda pred milion svjedoka (oni su gledaoci direktnog TV prenosa ovog nogetanja na javnoj sceni) bez ikakvog sudskog raspleta za taj svojevrsni testis-testa narodskog podivljenja, što je to ako nije hajdučija?
Kad reprezent vlasti može da dezavuiše saobraćajnog policajca na dužnosti, to je gospodo hajdučija. No, ako potom taj policajac bude i degradiran u službi, jer ne zna da je izabrano lice transcendentni nad-zakon, to je uznapredovala hajdučija. Ako se omladinski delinkvent može (daleko bilo) uspješno verati strmim skalinama do odaja gornjih u kojima ljetuju reprezenti vlasti, to jeste bolni refleks na jakšićevski dojam hajdučije. Kad ustvrdimo da su još nepismeni no ćefnuti dečarci ispisali grafite poruke međunacionalne mržnje, ili da su pod-tinejdžerske kategorije življa isprevrtale (metodom šta zna dete šta je sto kila) nadgrobne spomenike davno upokojenih inovjernika, eto klasične groteskne hajdučije.
E, posebna je vrsta hajdučije kad svetosavci (poluautomatskim kosijerima?) rašćeruju Crnogorske pravoslavce po Crnogorskoj planini Sinjavini, kraj Ružice kraj božje crkvice.
(Nije tačno da danas, u post-jakšićevskoj Srbiji, nema ko da sve to skupa nazove hajdučija. Međutim, oni koji se ispod te konstatacije žele potpisati, po prilici mogu stati u omanji kabinet naučnika-istoričara gospođe Latinke Perović.)
Idemo dalje. Hajdučija je kad skrojiš nane crnu pamučnu majicu broj 36 (dječja veličina) sa likom masovnog zločinca. Kad prodaješ priveske, kad prodaješ postere, kad prodaješ gusle, kad prodaješ cedeove, kad prodaješ krst što veliča lik masovnog ubice – sve je to hajdučija. Koja treba da nas bratski spaja? Ah, zašto se takva hajdučija ima nekome bolno emotivno dopasti u Crnoj Gori? Lično mi je žao što se kod Njegoša može pročitati aforizam: ‘Zlo činiti ko se od zla brani, tu zločinstva nije nikakvoga.”
Čovjek zabrinuta lica kaže: – ‘Kategorično i odgovorno tvrdim da general Mladić nije u Srbiji.” Takav logički treset saopštava osoba koja je vlasnik naučne titule, ima diplomu koju je stekao u tvrdoj univerzitetskoj utakmici za naučno zvanje koje je zasnovano da slavi naučnog metoda. Pred milionskom javnošću on se bruka jer devalvira stameni naučni princip da nepostojanje dokaza nije isto što i dokaz o nepostojanju. Ta pravno-logička hajdučija – što ima da se nekome sviđa, gospodo? Ali:
Hajdučija se više i ne spori, budući da se ne mogu sporiti hajduci. Zato zvaničnik i poziva: – ‘Najbolje je da se hajduci dobrovoljno predaju.” Što ima da se nekome dopada ova lingvistička tatula (kužnjak, datura stramonium)? Predati se – odvajkada znači: svojom voljom staviti se u ruke vlasti; umetanje dobrovoljnosti ovdje je indikator nedoučenosti, no sama nedoučenost surogat je za strah sopstvenoj političkoj stražnjici. Postoji samo a) predati se, ili b) biti uhapšen. Sve treće je bijeda nedostojnih narodnih predstavnika. To jest hajdučija političke neodgovornosti. Što bi se ona nekome dopala u Crnoj Gori dvadeset prvog vijeka?
Addenda. Hajdučija je i napasti Darvinovu evolucionističku teoriju svetosavskim strjelicama iz dogmatskog tobolca jedne sklerotizovane profesorke, člana klerotizovanog centralnog komiteta njene parlamentarne stranke. To je bila na sreću (zasad?) samo hajdučija u pokušaju. Jer se svetosavski legalisti nijesu sjetili da je objave na guslama koje za razliku od kompjutera ne zrače (opusculum citatum: Ali gusle, srbske gusle, lagati ne znadu).
Kad svetosavci iz Crne Gore zatraže od svetosavaca iz Srbije, i obrnuto, obeshajdučenje javnih poslova, steći će se dostojni preduslovi da na potezu Bijela – Crnja involvirani narodi civilizovano komuniciraju.
Pomolak viteza
REZIG NACIJA
Da, da. Nacija može kao cijelina da doživi rezignaciju. Onda se ona naziva rezig nacija. Iz tog bolesnog stanja građani izlaze kad ih uhvati bijes, te počnu da reže. Dakle, u procesu ozdravljenja od rezignacije do nacije prolazi se kroz međufazu režig nacije. Lako je to reći!…
Pomolak mišljenja
ZAPIS O DVA FIFIJA
Grofici Ziji se život nije mađarski skockao kako je zamišljala u svojim tinejdžerskim danima. Udala se brzopleto za nekog italijanskog fićfirića. Fićfirić je kicoš (mađ. fityfirity), a kaže se i vrtirep. Ubrzo je morala da emgrira iz paklenog braka. Otišla je iz Budimpešte u neko malo mjesto u Istri, da se osami i da vidi šta će donijeti vreme i mediteranska klima. O ovom detaljno pripovijeda Lajoš Zilahi u drugom tomu romana Ararat.
Grofica u jednom momentu svoje odiseje kupuje štene da joj prekrati dosadne usamljeničke dane. Nadenula mu je ime Fifi. (Imala je neke psihološke motive da ga nazove baš tako.)
Obezbedila je za Fifija sve što treba, kako može jedna plemkinja koja ne oskudeva. Korpu, ležaj, posudu za hranu, posudu za vodu; onda povodac, češalj, četku, gumenu kost, higijenske potrepštine.
Roman Ararat, saga o Dukajevima, pojavio se odmah posle Drugog svetskog rata, 1947 godine. Zilahijeva dela su bez zadrške prevođena kod nas, ne jednom. Zilahi je umro u Novom Sadu 1974.
Sada ćemo napustiti tužnu povest mađarske grofice i setiti se jedne dečje pesmice Dragana Lukića. Književnik Dušan Radović je visoko ocenio stihove na koje mislimo i uvrstio ih u Antologiju srpske poezije za decu.
Naslov pesme na strani 122 upravo glasi… Fifi.
Lukićev pas Fifi je vaspitan, čist, sa manirima. On je vlasništvo žene koja vodi računa o svim detaljima Fifijevog života. U šetnju ga vodi na uzici od svile. Fifi je sa noktima lila, ima mašnicu od tila. Vaspitava psa (Fifi, nisi slep). Razvija kod psa osećaj samosvesti (Fifi, ti znaš ko si). Zašto ne, gazdarica bi mogla biti grofica u izvesnim godinama. Takvih je bilo dosta posle raspada evropskih monarhija.
Pesnik Dragan Lukić je rođen 1928. U njegovoj biografiji piše: Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. Već početkom pedesetih godina uspešno piše dečju poeziju.
Kako se jedan Fifi ušunjao iz mađarskog jezika u nesrodni srpski jezik? Kako je vragolasto skočio iz proze u poeziju? To je čičak koji je zakačio tanku svilu naše pažnje onom oštrom kukom znaka pitanja. Odgovori nisu jako urgentni. Možda su i nebitni.
Bolje dva fifija nego jedan. (Foto: Fifijev kroki.)
Pomolak lisca
ČOVEK BEZ NADIMKA
Kad napunite pedeset godina, neminovno dolazi do preispitivaњa životnog puta. Tako bar piše u ozbiљnim kњigama iz psihologije. Najpoganije pitaњe, koje se u tom postupku retrospekcije nameće, glasi: šta ste uopšte stekli? Analizirajući, svako potencira ono što je za њega bitno.
Lično, posle pet decenija životnoj puta bio sam u prilici da konstatujem dva ugrožavajuća maњka: a) novca nisam stekao, b) nadimak nisam stekao. Da, da.
Što se novca tiče, stvar jeste neprijatna, ali kako mu drago. Tešim se, kao i mnogi, ako monetarno pitaњe postane akutni prioritet, nedostatak se može nadoknaditi za nekoliko dana. Dobro ste pročitali! Primere brzog (trto-vrto-glavog) bogaćeњa uočavamo svi svakog dana.
(Kako sam ovo smerno notirao! Kao kad te neko mlatačem zvizne po lobaњi, a ti izjaviš: primetio sam da je došlo do kontakta bukovine i moje čeone kosti! Ako ovako nastavim da se namećem kao hroničar naše stvarnosti, proglasiće me za državnog istoričara.)
Ne tvrdim da bi se i meni smesta posrećilo u biznisu, ali u pobedonosnu metodologiju više niko ne sumњa: љudi se bogate učlaњivaњem, iščlaњivaњem, pomagaњem, odmagaњem, sedeњem, šetaњem, zapomagaњem… Šleperizacijom, brate. To je crnonoćno (boљi izraz nego belodano). Što je najvažnije, nikad nije kasno, sjajnog uma ne zahteva, čak ni duga vremena ne traži, nešto se drugo traži.
Ali, nadimak! Zamislite osobu sredovečnu, i još grđe, a nema nadimka. Taj se nedostatak ne može za tren nadoknaditi ili otkloniti, poput nedostatka novca. Nadimak se ne može pokloniti; smešno je i zamisliti situaciju: dođe neko, dobar dan, imam jedan lep nadimak, poklaњam vam ga! Nadimak se ne može ukrasti; pozajmiti; reketirati; iznuditi; ozelenašiti; izlobirati; preglasati…
Nadimak je nešto lično, što se crnom mukom, u znoju lica svog, decenijama zarađuje i stiče. Što me posebno oneraspoložilo, broj dobrih, a upotrebљivih nadimaka je mali i sve maњi. Pokupili ih uspešni!
Pogledajmo ukratko šta je sve u toj jagmi izraubovano: 1) Iz oblasti nekategorisanih i lokalnih puteva bezecovan je prestižni nadimak Џada; 2) Iz oblasti palanačke naprednosti svake vrste već je upotrebљen jedino solidan nadimak Biџa; 3) Kome nije jasno da više ne može računati na nadimak Baџa? 4) Iz oblasti kulinarstva potrošen je ukusan nadimak Sarma; 5) Iz oblasti malokalibarskog hladnog oružja sviđao mi se nadimak Britva, ali sam zakasnio; 6) Sa farme domaćih љubimaca bio sam zainteresovan za umiљato Mačak, novine javљaju da je bilo bržih i zaslužnijih, stvar je išla i do sudskog spora.
Zbog prostora ne nabrajam daљe; i ovako sam možda otišao predaleko – moglo bi se desiti da pomenem i ceo personal pojedinih institucija sistema.
Šta raditi? Da budem iskren, prećutao sam da me u uskom krugu prijateљa ponekad zovu Vule. Složićemo se oko jednog: teško da se napredno čeљade sme zadovoљiti ovako mlakom varijantom! S pravom me ovih dana pitao komšija: Pobogu, gde si bio i šta si radio svih ovih godina? I misliš li ikada postati narodni poslanik?
Ostaje mi još jedna mogućnost, skoro perverzna šansa, da se pročujem kao Čovek bez nadimka. Muči me i pitaњe, šta ako su moje muke po zasluzi? Da nisu preda mnom Godine raspeća?
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
U našoj kriminalističkoj seriji detektiv će se zvati Hektar Poorao.