Komentar za početak
S kim si, onaki si. (Kad kažem hop, svi iz poslaničkog kluba skočite – je li to?)Zapisnuti!
NERAVNOPRAVNOST
Ukinuta je smrtna kazna. Zločincu je time priznato da je njegov život vrhunska vrijednost i nedodirljivo dobro.
Zagarantovano mu je ono što on ne priznaje žrtvi.
Ama, govori se o ljudskim i građanskim pravima osoba koja su uskratila pravo Ivanu Stamboliću da… džogira.
Nema prava za nepoštovaoce tuđih prava.
(Neoriginalno, pa šta?)
A-ha.
Pomolak tora, ali napuštenog
ЕГАЛАБАЛАВАЦ
Као врло мал
Царем императорем постал
Шалабајзер Егалабал.
Уз дворске фолове
Уз препуне столове
Правио је егалабалове.
Царски је скривао двор
Његов тужни скор
Отмен прљав веш:
Много спрдњи и шал
Понеки грозни леш
На хиљаде ситних зал.
На ниске гране спал
Великог царства
Император мал
Недорасли Егалабал.
И сњим (грехота)
Поштована
Учитељица живота.
Negantesima valja reći ne
Kratki kurs sociofizike
Nije mi lako da priznam, ali: iz godine u godinu sve manje mladih ljudi upisuje studije fizike. A među onim koji upišu sve je manje nadahnutih, nekalkulantskih duhova. Kuda idu? Na studije atraktivnih disciplina koje obećavaju brzu i laku društvenu promociju, u partijske sekretarijate, u Kanadu… Čujem da je sličan negativan trend primijećen i u drugim sredinama, pa i u drugim zemljama; ova tužna utjeha može samo biti povod da jednom napišem neki pledoaje za prirodne nauke, što će se možda i desiti. Danas međutim, odlučio sam da svojim nesuđenim slušaocima pođem ususret i održim (na vlastitu odgovornost) javno predavanje… o ireverzibilnosti. Šta mi je drugo preostalo?
Ukupnost tijela u nekim relevantnim granicama naziva se sistem. Sistem se može nalaziti u različitim stanjima. Svako stanje okarakterisano je odgovarajućim parametrima stanja. Biva da neki od parametara nema jednoznačno definisanu vrijednost u datom sistemu; tada kažemo da je stanje neravnotežno. Ali bolje recimo šta je ravnotežno stanje: to je takvo stanje u kojem svi parametri sistema imaju definisane vrijednosti koje se ne mijenjaju dok god se ne promijene spoljašnji uslovi. Sistem koji je izolovan od okoline, prije ili kasnije spontano prelazi u ravnotežno stanje.
Kad naglo otvorimo vrata sobe, znatno sabijamo vazduh u blizini vrata; u sobi nemamo više u svakoj tački isti pritisak (kod prozora je niži); stanje je neravnotežno; malo zatim dolazi do izjednačavanja pritisaka u pojedinim dijelovima sobe i na kraju se postiže novo ravnotežno stanje. To je proces relaksacije, koji se naravno ne dešava trenutno, već se odvija za neki interval vremena relaksacije.
Ali se u sobu može ući i maksimalno oprezno, veoma lagano. Tada praktično i nemamo klasičnog neravnotežnog stanja; imamo samo niz ravnotežnih stanja koja se kontinualno smjenjuju. To je ranotežni proces. Ravnotežni proces može teći i u obrnutom smjeru. Zovemo ga povratni proces. Ista pažljiva osoba koja je lagano otvorila vrata može isto tako sporo i uviđavno zatvoriti vrata i sistem će se vratiti u prvobitno stanje. Ravnotežni proces koji posle raznih promena dovodi do početnog stanja zove se kružni proces.
Prekinuću na ovom mjestu ovaj uvodni mali čas egzaktne nauke fizike. Očito, i tolerantni čitalac uviđa da je vrijeme za ovakav argumentovani zaključak: Zakoni sistema primjenjivi su samo za ravnotežna stanja i povratne procese.
Pitao me je jedan inženjer elektrotehnike, nedavno (na Balkanu je sve nedavno) kako valja da se sredi stanje na Kosovu. Na stranu sada problem što nije nametnuo bližu temu razgovora (na primer, zašto se prodaju parčad Crne Gore jednoj imućnoj troprstoj crkvi i, posebno, zašto se na tenderu me može pojaviti i Crnogorska pravoslavna crkva?). On je svetosavski patriota i (pošto značajno ufitilji brkove) interesuje ga samo elaboracija na temu: kako.
On, koji je na prvoj godini studija naučio (morao je makar čuti) tako proste stvari iz ustrojstva svijeta kao što je iskaz da trougao sa stranicama 3, 4 i 6 nije pravougli, i nikad to neće biti – uvijek preskače temu o egzistenciji rješenja. Pozvao sam ga na strpljenje da razgovaramo stručno, a kratko. Prosto sam ga upozorio na fakt: Ako dva prirodna broja, bilo koja, ponaosob digneš na četvrti stepen i potom sabereš, dobijaš rezultat koji se ne može izjednačiti sa četvrtim stepenom bilo kojeg prirodnog broja!
Ne vjerujem da sam ovom tiradom išta bitno promijenio u arhitekturi njegovog duha. Ali me nije ni javno izružio. Obojica smo izgleda imali razloga da ćutnjom budemo trenutno zadovoljni.
Gornji argumenat sam mogao ilustrovati, da imam alegoričnost kojom se diči jedan aktuelni srbijanski političar, opomenom koja nije bez izvjesnog šarma: Od akvarijuma možete napraviti riblju čorbu, ali od riblje čorbe ne možete napraviti akvarijum. Gospodin o kojem je riječ ima visoko formalno filozofsko obrazovanje, i kako je uz to do diplome došao u ‘osinjem” gnijezdu Evropske filozofske misli, baš tamo gdje je jedan Imanuel Kant učio maternji jezik – ne isključujem mogućnost (čak je smatram vrlo vjerovatnom) da je bar jednom čitao zapaženi spis najslavnijeg građanina Kenigsberga, pod naslovom Traktat o postojanom miru. Tamo se naime nalazi pažnje vrijedna misao (srećnom koincidencijom je ovih dana u pristupačnoj štampi o tome govorio uvaženi Predrag Matvejević): Treba paziti da se ne dogodi nepopravljivo!
Treba paziti da se ne dogodi nepopravljivo.
Postoji dakle ireverzibilnost grešaka. To što su svetosavski nacionalisti činili u Sandžaku tokom Drugog svjetskog rata – ne može se anulirati sličnim aktima u Foči (i tada, i poslije pedeset godina); to su prosto samo nove ireverzibilne situacije. Traženje rešenja mimo civilizacijskih pogodbi, kao što su lucidni čitaoci moga uvodnog slova vrlo dobro primijetili, ne spada u ravnotežna društvena stanja. To bahato otvaranje evropskog predvorja udarcem vojničke cokule u opervažene dveri…
Pogledajte ko roni ovog časa tamjan-suze za bivšom Jugoslavijom (ja nikad suze ne imenujem kao krokodilske, taman posla). Prepoznaćete na toj žalbi mnogo lica koje ste kao upečatljiva zapamtili iz doba pljuvanja na ideju koju su naši preci strpljivo i sa ljubavlju formirali pod Balkanskom firmom Jugoslavija. Oni su taj grandiozni posao obavljali sa onom skoro pobožnom minucioznošću s kojom zaneseni eksperimentator organizuje rast dragocjenog kristala iz mutljaga rastopine. Ne, ništa ja ne ogovaram i ništa ne zagovaram; prosto se podvižnici iz minulih dana i godina moraju naučiti lekciji o ireverzibilnosti. Ta to je sve ukupno nekih dvadesetak redova bez ijedne formule!
Na isti način se mnogi sada, u psihologiji dobro znanim A-HA! efektom, zalijeću da emituju upozorenje kako se događaji u Hagu tako odvijaju da se može postaviti i pitanje nekog budućeg kolektivnog duga građana države SCG. (Vidjećemo koliko će biti stabilno novo ravnotežno državno stanje; oni koji već plaču na njenoj zamišljenoj sahrani izgleda dobro znaju koju su sve nepovratnost u nju dosad ugradili.)
Na isti način oni koji su se gadili na pomisao da proslavimo postojanje jugoslovenskog jezika, sada ne mogu podnijeti drobljenje slične i zajedničke jezičke građe na četiri liska istoga cvijeta. Etoti!
Učimo fiziku, makar malo iz uvoda!
Pomolak viteza
NEOLITIJE
Ne bi valjalo ovu riječ olako percepirati! A ispašće olako, ako se protumači da su to neo litije, nove litije. U stvari, to je tačno, ali se mora razjasniti, kakve su to nove litije. Prije svega, litije su varijanta ogromnog crkvenog rituala, koji se tokom godine, ovom ili onom prilikom upražnjava. Ovdje su litije uzete kao simbol tih aktivnosti, prije nego kao bukvalna litijska aktivnost. Kako to? Primjećujemo veliku nervozu crkvenih ljudi, u traženju šansi da se poistovjete crkva i država. U toj žurbi, previđa se štošta. Najviše će se previdjeti napredak prirodnih nauka u ovom vijeku. Ne bi me čudilo ako se uvrsti vjeronauka u školski program, a da ateisti, pa možda i doktori nauka, donošenje odluke prespavaju. Kladim se da će moj unuk dobiti jedinicu na pitanju, može li Isus da ide po vodi! Hoću da kažem, ne bi valjalo da se obretemo u neolitu, trčeći za duhovnošću. A znajući čak i visprene među uticajnim vjernicima ili kvazi vjernicima… Zato, naučimo bar za početak novi termin: neolitije,koji upozorava na zastarjele, arhaične, neolitske tendencije u poimanju moderne religioznosti.
Pomolak mišljenja
BOL I SIMBOL
Evo te odlične fotografije iz 1999. godine. Bombe padaju po Beogradu, svuda po Srbiji. Najzad je meta i Palata na Ušću. Pogođena je, gori. Kulja dim iz zadnjih spratova.
Prizor posmatra Pobjednik s Kalemegdana. Okrenuo je dupe starom Beogradu (Generalštabu? Vojnom muzeju? Prošlosti?). Piša mu se ne vidi. Zbog toga smo slobodni da pretpostavimo dvije mogućnosti. A) Piša je tu kolateralna šteta, čovjek samo gleda prizor. B) Pobjednik stvarno piša, s namjerom da ugasi požar. Ne, postoji i treća mogućnost: Statua razočarano mrmlja: „Pišam se NA TO“.
Jednom smo Ognjenu, dok smo šetali Kalemegdanom, pokazali Pobednika. Njegov zabrinuti komentar, tada kad je imao pet godina, glasio je: “Ne može da siđe…”
Kako vrijeme prolazi, ova dijagnoza dobija na značaju i dubini.
Pomolak lisca
ZAR JOŠ NISAM CEZAR?
Propatio sam u godinama đakovaњa moje dece. Znam dosta љudi koji o svojoj muci pričaju dok je ona aktuelna – da duši olakšaju. Ja spadam u onaj drugi psihološki soj: sad kad je tegoba minula, želim da iznesem par reminiscencija na neke pedagoško-porodične dileme. Sam postupak bi se mogao krstiti kao roditeљska distanca. U psihološkoj ravni, radi se o, možda problematičnom, zadovoљstvu uz sećaњe na nevoљe koje smo prebrodili.
Uџbenici! Krv su mi popili. Nateram sina da čita lekciju Interferencija iz uџbenika fizike; prilegnem, siguran da sam sebi obezbedio bar tri sata spokoja. On, međutim, dolazi kroz tri minuta i pokazuje da je formula 136 na strani 7 pogrešna. Kako? pogrešna, reagujem iracionalno. A vidim, jeste. Ma, glupa…
U čemu je stvar? Kao da mi neko uklaњa tlo pod nogama. Bio sam đak, družio se sa svojim kњigama od septembra do juna, uvek na prijatan način. A pravo uzbuđeњe sam doživљavao kad bi mi otac doneo, nedeљu dana pred početak školske godine, komplet uџbenika za sledeći razred; preli-stavao sam sadržaj i uživao što će bogme imati šta da se čita naredne godine. Prava pustolovina! Greške su bile retke, retke – uglavnom štamparske. A evo, nešto se krupno, a za mene iznenada, promenilo: u uџbenicima su greške, mučne, velike, stid-ne. Kao da nam neko namerno čačka u svetiњu…
Dobro, fizika je teška, kažem detetu i tešim sebe. No, upada ćerka i pokazuje geografiju. Ćale, ove granice nemaju pojma! Pazi samo da ti nemaš pojma, odbrusim ja, a krajičkom oka proveravam: zaista, dete je u pravu, ta mapa na 438. strani bi mogla i međudržavni sukob da izazove. Posvedočio bi ko je koliko sinoć gledao televiziju.
Šta ću, kukavac. Neko mi je, izgleda, izbio glavni pedagoški mlatač iz ruku. U moje su vreme roditeљi izgovarali ono ubitačno: uzmi kњigu u ruke, jad te ne vidio! Pa bi lepo odlazili svojim poslom, a mi bismo zanemeli pred autoritetom zahteva.
Malo sam omekšao, postao taktičniji u ophođeњu sa konzumentima uџbeničkih umotvorina. Vidim, gusto. Ali su deca ufursatila. Počela strastveno da čitaju! Odvraćam, ne pomaže. Sistematični u tražeњu citata! Svete se. Diskretno sklaњam fiziku; podmećem zanimљiva štiva. Ne uspevam. Malo, malo, čujem kuc-muc: da mi razjasniš ovo, da prodiskutujemo ono.
Najžešći udarac mi je zadat kad sam suočen sa uporednom analizom dva citata. U prvom je doslovno stajalo: Prema savremenim saznaњima, Svemir je prostorno neograničen i večan. U drugom citatu, stotinak stranica daљe u istom uџbeniku, stoji: Prema savremenim saznaњima, na osnovu mereњa Hablove konstante, starost Svemira se proceњuje na nekih petnaestak milijardi godina.
Pa budi roditeљ u savremenim uslovima!
Naime, teško mi je da ustvrdim kako ima dva Svemira. Mada, takvih koncepcija je bivalo. Tek – zanemeo sam. Oglasio se telefon! Prvi put da kažem: sunce me je ogrejalo. Alo? Da, da, smesta postavi figure!
Istorija me izbezumila. Sve, sve, ali istorija u mojoj kući!
Niti reci: čitaj; niti reci: ne čitaj; niti reci: slušaj; niti reci: ne slušaj; niti reci hvataj beleške… U očajaњu sam se popeo na tavan. Tavan – raj nebeski za decu i spas nebeski za roditeљe. Našao sam uџbenik istorije mog dede. A, doskočiću vam! Mil. A. Kostić, direktor gimnazije, Opšta istorija za sredњe i stručne škole, deo prvi – Stari vek, peto izdaњe sa slikama u slogu, Beograd, izdavačka kњižarnica Gece Kona, 1. Knez Mihailova ulica 1, 1929, cena 25.- Din.
Čitaj, кćeri…
Kako je roditeљska briga za psihu deteta bila čedna! Posledice su, da ne poverujete, ispale tužne. Kako?
Otkrijem da moj sin rida u svojoj sobi. Kleči ispod postera nekog mladog rejvera i u suzama ponavљa: U mojim godinama ti si imao ceo svet diskoteke, a ja ništa nisam učinio. Iz susedne sobe čuo se devojački plač, nešto tiši, ali osećajniji, no jednako neutešan; ćerka je klečala ispod postera neke mlade dame i jecala: U mojim godinama ti si osvojila ceo svet radio-etra, a ja nisam ništa učinila! Na stolu je ležao uџbenik istorije, otvoren na 155. strani: tamo je, kurzivom, opisan uzorni postupak Julija Cezara, њegovo slavno prenemagaњe pred bistom Aleksandra Makedonskog. Ko je mogao da nasluti? Vinovnik sam jedne traume kod naslednika, eto.
Pedagoški neuspesi, pa i očigledni promašaji u vaspitaњu kao takvom, napravili su od mene neurotičan slučaj. Ovo s rimskim imperatorom prevršilo je meru; prokљučao je u meni bes. Otišao sam iza kuće (jer treće sobe nemam); klečeći pred očevom slikom, zavrištao sam:
– U mojim godinama ti si bio mrtav, a ja još učim istoriju!
Bio je to kљučni događaj, posle kojeg se u porodici došlo do konsenzusa; oduševљeno smo svi prihvatili maminu ideju da kupimo malog, љupkog zeca.
Kažem, propatio sam u godinama đakovaњa moje dece. Lepo je sećati se.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Elipsao sam od dosade, reče krug.