Komentar za početak
Tiha voda breg roni. (Kome i zašto? Ovo blage veze nema s poplavama.)Zapisnuti!
OVAMO, VAMO
Politička nejač, isturena odjeljenja svetosavskog unitarizma u Crnoj Gori, hvale pjesmuljak Nikole Petrovića, vladara Crnogorskog, naslovljen Onamo, namo. Predlažu da se to stihosočinenije proglasi himnom unije država Srbije i Crne Gore.
Đe da nađem danas tu literaturu i pogledam o čemu se zbori? Kad se mora, otvorio sam one najsmradnije sajtove Interneta i među mnogo istorijske truleži zaista, po vonju, natrapao na Nikolinu zafrkanciju.
Na sve četiri strane svijeta, u vremena ona praktikovali su vladari na dvorovima svojim organizovati književne večeri, ili sumrake, gdje su se recitovale pjesmice mile ušesima carskim. Postojali su carski pjesnici, vješti u sastavljenju oda i drugih umilnih književnih medaljona. Vidim i našega Nikolu gdje u Cetinjskim sumracima učestvuje u sličnim kamernim priredbama. Naš je vladar njegovao jednu specifičnost! Sam je pisao stihove i sam čitao. Nije da mu je manjkalo poltronskih piskarala, mogao je na ljese angažovati raznih sarajlija i medakovića. Ali je najviše cijenio samog sebe i najbrže je funkcionisao kad je sam zapisivao svoje ideje. Tako je jednom riješio da zabavi svitu patriotskim obećanjem da će organizovati turistički ratni pohod… do Prizrena. Naravno da su se te večeri godine 1867. na mrtvo zabavljali velikaši u dvoru pod Orlovim Kršem.
Pjesma počinje vladarevom reminiscencijom na slatki mit da je njegovom caru neko razorio dvor, koji je bio, dabome, stjecište junaka (ajde, bogati). Gdje je lociran dvor? Onamo, namo – za brda ona! Bez oklijevanja, budući da je identifikovana autentična starina, poziva se na marš pod oružjem do onamo, namo. Cilj je da se sa ruševina priprijeti vragu, ali i da se svrati u Dečane kako bi se prisvojio Raj za ratnike koji idu na srpska polja, koja su bojna. Pogovora nema, jer starac Jug objašnjava šta je sveti dug (aplauz u plavom salonu). Premilosni vladar je oduševljen dobrim prijemom recitacije i brzo dopisuje još jaču strofu u kojoj obećava tupljenje oštrica hrišćanskih sablji u procesu sječe turskih vitih rebara za brda ona. Nikola je tu zastao i sjetio se da junačke pjesme nema ako se ne pomene grob, a obavezna rima onda nalaže angažovanje riječi rob, kao u preporuci za drugog: bolje ti grob, nego ja rob . No kako je mjesto radnje onamo namo, grob je Milošev, a roblje je srpsko.
Tih godina je vladar Nikola bio često zabrinut za slobodu svoju i svoga naroda i Crnogorci su vodili ljute bojeve za odbranu nezavisnosti domovine Crne Gore. No dobro je kad smo zabrinuti i za sudbinu svoje braće. Prirodno je da briga raste kad su braća daleko, onamo namo. Sjajno je kad je ljubav uzajamna. I, u ondašnjoj Srbiji nevoljni pjesnik Đura Jakšić tek biješe napisao tužbalicu Padajte, braćo! Bard je ljuto korio obrenovićevsku vlast za indolenciju glede stradanja braće koja su, u istom pravcu a suprotnom smjeru – onamo namo! Pale su i teške riječi: Mi Srbi nismo. Mi ljudi nismo. U svojim mračnim i gladnim noćima Đura piše dramu Jelisaveta knjeginja crnogorska.
…
Pomolak tora, ali napuštenog
МИМИКРИЈЕ
Јако мене нервирају мимикрије.
Мимикрија прво јесте, онда није.
Чини ти се суво дрво, ништа више.
Али кора, лепо видиш: дише. Дише!
То што мислиш да је омлад пожутели –
Кад га пипнеш, помера се. Он се сели!
Па се питам, јел то чежња малог створа
Да постане љубичица? Игла бора?
Чвор јасена? Полен златни? Лиска гола?
Јер је живот животиње препун бола!
(А шта ако каћун нежни горко плаче
Кад му перце/уво заврнемо јаче?)
Мислим да ће, лепо, пре или касније,
Морати мимикрије маске да скину
И врате се бићу своме, у суштину.
Став је споран, јако споран, мимикрије:
Кад је добро није важно шта је чије.
Јако мене нервирају мимикрије…
Negantesima valja reći ne
Loš dan majke Jevrosime
Ako se desi, a desiće se, obilježiću dogodine, kad otople dani, i kad livade ozelene, jednu čudnu godišnjicu: pola vijeka od kako sam naučio da pišem, čitam i računam! Iz tih dalekih dana preživjela je starinska đačka tabla, sa hrastovim okvirom, koja na jednoj strani ima crvene horizontalne linije sa dvostrukim proredom (za velika i mala slova), a na drugoj mrežu horizontalnih i vertikalnih linija (za račun); na crnoj sam površini tog magičnog učila križom (ili mekim kamenom cincarom koji se u Budimlji može naći podno Maloga Krša) napisao prvo slovo A. Tabla je pravougaonik dužine 22 cm i širine 13.5 cm. Tek sam nedavno otkrio, jednog sumornog dana dok sam zamišljeno posmatrao tu porodičnu relikviju, da je anonimni dizajner mislio o svemu: skladan odnos dimenzija nije slučajno ostavljao umirujući utisak; to je isti onaj odnos koji se temelji na harmonijskoj podjeli duži i koji se, zarad svoje idealne proporcije, pominje i kao zlatni presjek u neimarskim vještinama Starih Grka, ili slikarstvu Leonardove ere.
šta je još živo od tih početaka? Sjećanje na prve pročitane tekstove, na lektiru iz osnovne škole. Čitao sam neizbježne narodne pjesme. Jednu sam zapamtio za sva vremena, jer sam je kasnije počesto iščitavao – zato što me istovremeno oduševljavala i razočaravala. Zvala se Oranje Marka Kraljevića.
To kratko stihovanje od trideset redaka široko je poznato i često pominjano. U Antologiji junačkih narodnih pesama, 11. izdanje, Beograd 1988, koju je sastavio Vojislav Đurić, štampana je na strani 347.
U čemu su kontroverze koje još nijesu razriješene?
Pjesma počinje scenom u kojoj majka Jevrosima pije vino sa svojim sinom Markom. Neuobičajeno je da majka i sin šikaju alkohol do nivoa podnapitosti, ali i možemo razumjeti – naročito kao podlogu za neugodan razgovor koji slijedi. (Skoro sve junačke deseteračke pjesme počinju pozivom čitaocu da se pridruži konzumiranju alkohola.) Naime, stara majka u ćefnutoj atmosferi moli sina da se ostavi četovanja! Veoma uzorno Jevrosima predlaže da se Marko okane konflikata koji dovode do krvavih haljina i da počne da radi poštene seljačke poslove: da ore njive, sije pšenicu i tako prehranjuje porodicu. Najpoznatiji stih na tom mjestu je zaista impresivan – Jevrosima obrazlaže svoj zahtjev blagorodnim majčinskim utiskom: Jer zlo dobra donijeti neće… Ovih dvadeset i tri slova autentični su grumen čistog dvadesettrokaratnog poetskog zlata.
Reklo bi se: majka je na pravi način insistirala na domaćem vaspitanju i uputila dijete na valjan život. Tako da, konačno, sve ide po planu; Marko će poslušati majku i poslije kraćih priprema počinje oranje. Ali, jaoj! On ne ore plodnu zemlju po brdima i dolovima, zamorna mu je ta dosadna djelatnost. Dolazi do bizarne ideje da razore carske drumove!
Ovaj veoma problematičan potez, koji dovodi u smutnju, iz generacije u generaciju, na desetine nevinih učeničkih mozgova i u Crnogorskim školama, inicira logično pitanje – zašto bi se bilo ko bavio preduzećem oranja komunikacijske infrastrukture?
Sad, nailaze Turci i opominju Marka da ne ore drumove. Nastaje inaćenje, Kraljević je uporan u naumu, nije bio nikakav slučajan hir. Na kraju se izrodila neizbježna tuča. Marko džin je, potežući ralo i volove – to nekategorisano jedinstveno oružije legendarnih trezora ubojitih sredstava, pobio janičare. Eh, za žaljenje je da narodni pjevač nije smislio scenu, a nametala se, da zulumćari kinje Marka dok je vodio težačke poslove, a ne pri izvođenju ondašnje verzije balvan-revolucije. Alas!
Narodni pjevač se, vidimo, ovdje umorio. A tek je počeo. Ipak, bolje da je stao! Nije imao pravu inspiraciju. Poslednja tri stiha su očajna: Pobjednik uzima tri tovara blaga u vidu ratnog plijena. Najgore je što ih nosi Jevrosimi! On skladišti u časne dvore novac sumnjivog porijekla, uz bijednu opasku: To sam danas tebe izorao!
Čitalac je u nedoumici i traži na slijedećoj stranici, da nema tamo ipak neki nagovještaj šta se dalje desilo. Nema!
Van svake sumnje, majka Jevrosima je tek ovdje morala da odigra glavnu rolu. Zaludu joj vino popijeno, ako je prećutala kulminaciju drame, džaba joj sve pređašnje roditeljsko moralisanje. Mi čekamo da izgrdi sina što donosi prljav novac; nije to zarada koja će dobra donijeti. Sine, gdje je pšenica bjelica? Dogovorili smo se da živimo od rada i božjih darova, u znoju lica svog.
Možda je Jevrosima tako i postupila, pa se vremenom nastavak zaturio? Ne bi me začudilo da su mnogobrojne patriote u zgodnoj prilici, a zgodnih je prilika bilo na pretijek, potkusile pjesmu. Možda je, vrag će znati, majka prećutala, što nije dobro za domaće vaspitanje!? Možda se i obradovala, što bi bilo katastrofalno! Ne znamo, nema tragova o tim ishodima…
U svakom slučaju, pjesma je nezavršena! Onako kusa ne može da postoji. Ako je živa u narodu, što se ne transformiše i dograđuje? Ponekad mi se čini da je okamenjenost narodnih deseteračkih pjesama pogrešna. Javlja se unutrašnja protivrječnost: kad nešto narod dograđuje, nema datuma kad je gotov posao. Po definiciji bi to morao biti kontinualan proces. Jeste, potrebno je da imamo savremene verzije nekih narodnih pjesama! Možda bi ta dogradnja imala smisla. Čuvale bi se stamene vrijednosti i korigovala neka efemerna mjesta; popravljali bi se blesavi stihovi i dodavali nedostajući. Takve intervencije bi bile javne, a ne manipulatorske.
Ovako, okrnjen je lik majke Jevrosime. Nije smjela da dozvoli da se uskladište tri tovara blaga. Da nije nastavila da pije vino i preko mjere? Mora joj se dati savremena šansa, da se koriguje. Inače neće ništa valjati ni njeno sjajno vaspitanje sina sa početka pjesme. Ispade da je samo važno da tri tovara blaga sklone u svoj dom. A šta je sa moralnim dilemama? A šta je bar sa postupcima Robina Huda? A šta je sa sirotinjom rajom? Zato jednu valjanu, solidnu podlogu treba očistiti i preurediti. Dovršiti. Evo jednog prijedloga za nastavak pjesme Oranje Marka Kraljevića:
Zaplakala Jevrosima majka,
pak je njemu tužno besjedila:
“O moj Marko, zlo te ne viđelo!”
Nemoj sine da unosiš blaga!
Ne uvukuj vraga preko praga!
Đe je tebi šenica bjelica
sa našijeh brda i dolova?
Pljačka dobra donijeti neće –
ove vreće na krv zasmrđeće;
đe ostava na znoj ne miriše,
zlatno neće granut premaleće.”
Ovo je samo primjer. Ali su primjeri zarazni! Neka se neko dalje džilitne. U svakom slučaju:
Ako se ne izvrše, potpuno legitimne, ovakve intervencije, kako unijeti pjesmu među đake i kako je trpjeti u Crnogorskim školama? Ni dobra analiza na času maternjeg jezika, koji mi moramo zvati Crnogorski jezik, neće pomoći da trideset stihova u postojećoj sakatoj formi ne zatre onaj duh Crnogorskih škola koji jedino može i smije biti duh Markomiljanovski!
Od dva Marka izabraćemo vojvodu iz Kuča. Onaj orač tu i tamo pretjerano liči na Arkana. Umjetnost će (možda!) morati da nauči nešto od nauke, a to je: ne postoje definitivne građevine; potrebno je, nekiput, revidirati statički proračun, da se krivi toranj ne uruši, no da se većma oplemeni i sačuva za potomstvo.
Pomolak viteza
MUTIVOJVODE
Mutivoda je prefrigana osoba sposobna da lukavo opstruira neku odluku, zamuti svježe vode novih ideja i zamete staze do rješenja. Dešava se da u danima velikih vrenja i nesreća neki od mutivoda stignu do titule Vojvode. Tako nastaju mutivojvode. Taj opaki soj nastoji da proširi, produbi i zabiberi ionako potresnu sudbinu građana. I u tom naumu zadugo uspijeva. Pojedine mutivojvode inzistiraju da se zavojvode kod nekoliko, često oprječnih pokreta; u tom slučaju možemo govoriti o pojavi multivojvoda. Dakako, pojam mutivojvoda je širi.
Pomolak mišljenja
PRVOMAJSKI CITATI I KOMENTARI
1. NAŠE PAROLE I VAŠE PAROLE. Bio sam osnovac. Nosim iz tog doba u sećanju sliku Prvog maja: Zaista svijetlo, rosom oprano jutro u Budimlji. Pod prozorom zelena livada sa cvjetovima žutog maslačka i bijele rade. Procvjetala trešnja. Radio emituje borbene pjesme (Uz Maršala Tita junačkoga sina) i radničke pjesme (Drugarska se pesma ori, pesma koja slavi rad). Na otomanu je praznični broj Borbe, na kojoj piše Proleteri svih zemalja ujedinite se.
U kasnijem školovanju čitao sam istoriju i velike klasične romane na temu revolucionarne 1848. u Evropi. Prije težnji siromašnih da se ujedine postojali su aktivni monarhistički savezi da se kraljevski dvorovi odupru mladim revolucionarnim pokretima. Lajoš Zilahi, na primjer, piše o tim danima nadahnuto.
Bože carja hrani, hrabrili su se ruski monarhisti.
Gott erhalte unseren Kaiser, unisono su se molili monarhisti širom Austrije.
Bože hrani srpskog kralja, pevalo se u Srbiji.
O originalnosti u smišljanju ovih himni moglo bi se reći nešto nekom drugom prilikom. Sad primećujemo da je prije proleterske parole ujedinjenja bila na djelu ne samo parola monarhističkog internacionalnog ujedinjenja no i monarhistička internacionalna akcija protiv novih društvenih snaga: Monarhisti svih zemalja ujedinite se. I branite se. I hranite se.
2. NAŠ KVISLING I VAŠ KVISLING. Na pokušaj da se rehabilitne M. Nedić, ovako je reagovao pisac M. Bazdulj. Napisao je 25. decembra 2015:
“Nema, međutim, te sile koja može da pomiri Milana Nedića i Slobodu Trajković, dvadesetčetvorogodišnju studentkinju i verenicu Ive Lole Ribara, koju je Nedićeva policija uhapsila i prebacila u Banjički logor gde je zajedno s roditeljima, bratom i sestrom ugušena u gasnoj komori. Bio je 9. maj 1942, tačno tri godine pre Dana pobede.
Ne može, Srbijo, i Nedić i Sloboda. Biraj.”
U Crnoj Gori bi dodali: Ne može i Pavle Đurišić i Ljubo Čupić.
Bogami može, oglasiće se botovska artiljerija. Iz tri haubice opaliće: a) prave rodoljube ne obavezuje nešto što je napisao musliman; b) i to objavio na Božić; c) i to po neortodoksnom kalendaru.
3. NAŠ PLUG I VAŠ PLUG. Ognjenov pradeda Miloš Babović ranjen je u atentatu u decembru 1941. Na pragu svoje kuće. Atentator je bio „naš“ kvisling. Jedva je Miloš preživio, što sam ja kasnije iskoristio da se rodim. Sledeće godine oporavljao se u Budimlji, s dušom u nosu. Nije bio fizički spreman za napore gerilskih akcija na terenu. Kad bi naišle njemačke trupe kroz selo, upregao bi navrat-nanos kravu u plug (siromašno gazdinstvo bez volova!) i orao okućnjicu. Okupator je to tolerisao; seljak koji gleda svoja posla i obrađuje imanje nije im bio neposredna prijetnja. Zanimanje plugom je OK.
Sjajni publicista Mirko Đorđević ostavio je za sobom rukopis o Svetom Savi (rodbina je objavila tu knjigu u januaru 2016). Na strani 28. našao sam zabilješku: M. Nedić („vaš“ kvisling) je u društvu okupatora otvarao po Srbiji za vrijeme II svjetskog rata izložbe; omiljeni eksponat mu je bio plug, kao simbol poštenog težačkog rada, kako u miru tako i ratu, je li.
4. NAŠA KORAČNICA I VAŠA KORAČNICA. U Crnoj Gori je i danas popularna sjajna partizanska koračnica „Komandant Sava“. Naravno, pjevali su je i srpski borci za slobodu. Potresna pjesma o pravom junaštvu. Dijanin deda Mile, mir pepelu njegovom!, ispričao je jednom da su u njegovoj partizanskoj jedinici u Srbiji, takođe u vrijeme II svjetskog rata, pjevali sledeću koračnicu; nazvali smo je Miletova koračnica:
Najmiliji moj na svetu
vedri mi je bio dragan,
nežne rose kap na cvetu –
hrabri sada je partizan.
Srećno dragi otišao!
Neću gorke suze lit.
Kad sloboda svetu sine
Mi ćemo se sastavit!
Izvršili smo u tekstu tek jednu ili dvije sitne intervencije, možda bolje da nijesmo. Kakva emotivna i srčana pjesma, iskušana u bojevima! U pero nam ju je Mile Šnajder izdiktirao.
A šta je sa nekom antifašističkom koračnicom onog famoznog „drugog antifašističkog pokreta“? Ništa, prosto ne postoji.
5. NAŠE LILE I VAŠE LILE. Arnulf Krauze, njemački istoričar, piše u svojoj knjizi o Keltima: „Sa Beltejnom, koji se slavi 1. maja, počinje ljeto, toplo godišnje doba. Na ovaj praznik, koji je posvećen bogu Belenu, Kelti su palili velike vatre radosnice i tada su počinjale ceremonije u kojima su druidi imali odlučujuću ulogu. Osim toga, tim danom počinjalo je godišnje doba u kome su seljaci obrađivali svoje njive, a ratnici kretali u pljačkaške pohode.“ Šta kažete? A mi smo mislili da su prvomajske vatre naš patent za praznik rada, i to leve proveniencije. Jesu šipak. „Vaše i naše“ su dakle i lile (tako se u Budimlji zovu Keltski ognji uoči Prvog maja). Kelti su slavili vrhovnog boga Belena. Ne samo lile, naše dodirne tačke sa Keltima su i bogovi. Belena smo imali u množini u svakoj etapi istorije, kako ne. Da ne zaboravimo, zajednički su nam i druidi (popovi).
Pomolak lisca
DRAGI STRIKO, OPET JA
Nije prošlo ni dva dana od kada sam ti poslao pismo, a evo ponovo uzeh parče hartije da ti se javim! Godinama, znaš zbog čega, što se kaže nisam imao ni sliku ni ton. Hvala bogu, posle Dejtona imam tona!
U ovom pismu hteo bih da te pohvalim, što pišeš srpsku poeziju. Ja volim osećajnu stvar; možda se ne bi reklo, ali sam ovih meseci pročitao dosta stihova. Videh te jednom na televiziji. Slušajući te kako recituješ u odsudnom času za našu partiju (ti reče, koja se još igra), zaplakao sam (košta me ponosa da ovo kao borac priznam, ali me hrabri da i ti tog momenta nisi bio daleko od jecaja).
Bog zna da li pod tim utiskom, tek i sam sam počeo da pišem poeziju. Evo me da se, kao i svaki početnik, stidim pred tobom zbog priznaњa! A kako li je tek početnicima u pedesetim! No nije na odmet i da ponovim maksimu (kao maksimom po diviziji!): krv nije voda. Brinem, šta ćeš ti na sve to reći. Posebno se sekiram i satarim (ovu sam reč izmislio iz ovih stopa; dovedi je u vezu sa satarom, kao što i onu prvu vaљa dovesti u vezu sa sekirom), hoćeš li pozdraviti teme koje obrađujem. I ton kojim celina zvuči? Mislio sam da je najboљe, ako ti pošaљem jedno stihosočinenie, pa da prosudiš, i po prilici – ohrabriš. Ta pesma ti se nalazi u dodatku ovog pisma, potraži je; ne bacaj koverat, inače ode i ona!
A sada dve-tri neprijatnije sitnice, ne mogu da izbegnem.
Prvo, ovamo kod nas je neko spadalo pronašlo pesmu koja se zove Ima nešto za koju tvrdi da je tvoja. Ja ne verujem. Onda on pokazuje ime i prezime; postoji li još koji pesnik s tvojim imenom (dešava se…)? Taj kreten koristi svaku priliku, kad sam u društvu, da me provocira. Naročito mi je teško kad odrecituje
Ima nešto isto u љudima,
Ima neke Bosne u Slovencu.
Onda ja objašњavam da je to nemoguće – pokazujem pisma od strika i dokumetujem koja su u stvari tvoja autentična i nepokolebљiva gledišta glede Slovenaca. Do kraja mi je gnusno kad čujem nastavak (mangup je namerno pretumbao stihove):
Ima nešto što u nama ima
Što nas drži u istome vencu…
Ja ga potom upozoravam na tvoje dileme koje sam rasvetlio u prošlom pismu. Među nama, striko, ipak ima nešto što upućuje da si ti autor: pesma je u desetercu… Može i uz gusle da se peva. A ja sam, kao što znaš, tebi bezgranično veran. Ako je tvoja, sviđa mi se. Mada mi je teško reći, posle svega. Uzgred, u stihovima,
U predelu oko divљeg Lima
Ima jedno parčence Banata,
nazire se jedna faktografska teškoća. Vasojevići se jesu selili u Vojvodinu, obrnuti smer migracije mi nije poznat.
Drugo. Doprlo mi je do ušiju (ne pitaj za kanale cinkareњa) kako si negde napisao, љudi citiraju po sećaњu: Pegavo dupe J. Broza.
Groza!
Znam da u ovom vremenu ima mnogo intriga, ali svejedno mi je u duši groza, kad na to pomislim. Izbegavaj, doboga, tako što! Ne bih želeo da me primoraš da se preko novina odričem najrođenijeg strica!
Jesi obavešten čovek, ali baš toliko…
Nastaviš li u tom stilu, odbićeš me od čitaњa tvojih pisama, što mi je inače ovih dana duševna hrana i omiљena zabava. Pozdrav, Sinovac.
Dodatak
Evo moje pesme Smena generacija:
Šeset prve bejah đače.
Nosio sam T. štafetu
kilometar, a i jače.
Ne zaradih ni monetu –
to bejaše čast na svetu.
Danas mi se samo plače.
Porede me sa fukarom,
nosio sam pozdrav Starom.
A ja ćutim, sin mi đače.
Kroz SFRJ nosi pušku;
vrag odneo svaku šalu:
nije pismo u drvetu,
nego metak u metalu.
Ko te pita za monetu!
Da izvuče glavu mušku.
Opet viču: čast na svetu.
(Porede ga sa fukarom:
ne ubija svetim žarom.)
Eto, toliko. Strepim od tvog suda. Svi mi strepimo od ponekog suda. Čujem da sada i buџe strepe od suda. Hvala bogu, sitna sam riba. Najgore što mi se može desiti jeste da gorњe stihove pošaљeš u noćni sud.
Do sledećeg dopisanija, tvoj Sin(ovac).
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Brinu o korijenima. A omladovi!?