Komentar za početak
Nije pamet u godinama, nego u glavi. (Ama: nema je godinama u glavi.)Zapisnuti!
ODAR ZA DRŽAVU
Evo riječi jednog starog ćovjeka, koje me je razgalilo starog:
“Sa ideologijom pod maskom pragmatizma, profit je jedino merilo kojim se naše institucije rukovode, a takva politika ne proizlazi iz iskustva nego iz pretpostavki o ljudskoj prirodi – pogrešnih pretpostavki – gde se pohlepa i sebični interes uzimaju za jedine garantovane atribute. U trci za profitom, država i sve što uz nju ide, rasprodaje se pred očima nas koji smo njeni pravi vlasnici, sa pomamom i odlučnošću koja podseća na nekadašnje ikonoborstvo.”
(Alan Bennett, London Review of Books, 19.06.2014, Preveo Ivica Pavlović, Peščanik.net, 24.06.2014.)
Pomolak tora, ali napuštenog
НЕ ЗНАМ НИШТА О ТОМ ФАКТУ
Причали су, у Заливу
Имао је бесну јахту;
И приватну, сјајну риву.
Знаш ли ишта о том вакту?
Зуцкало се, је цупкао
С вампирима све у такту,
Штрчао је ко чавао!
Знаш ли ишта о том вакту?
Држали су, са сотоном
Да је био у злу пакту –
Праћен браћом и злом женом;
Знаш ли ишта о том вакту?
Не знам ништа о том факту.
Negantesima valja reći ne
Zaostala slika
E, sve je manje razgaljujuće dokolice; prorijedile su se prave prilike da se odigra partija šaha. A šteta! Koliko god hvalili liberalni kapitalizam od kojeg neko cokće a neko cvokoće, naiđe dan kada biste vodili ljutu neprofitabilnu bitku drvenim figurama, puni vedrine i kantovskog ushita od ogoljene ljepote i jedinstvene kontemplacije.
Šah sam rano naučio od oca. On je zapazio da je protivnik zabrinut ako ga smjesta srčano napadneš, te je u tu svrhu već u trećem potezu postavljao damu na polje b6. Nikad nije predao partiju prije mata. Taman posla. Vajkao se kad izgubi figuru bez kompenzacije, ali u Crnoj Gori to nije ništa dramatično.
Strateškim dubinama u šahu učio me je profesor i majstor Maksim Lutovac. Jedne godine je bio i oficijelni šampion Crne Gore. Napisao je obimnu knjigu Šahovski vijenac, o šahu u našoj postojbini. I jedan sjetni životopis rano preminulog autentičnog talenta Bata Kontića – Balada o Vladimiru. Danas šahovskog pustolova Maksima možete sresti u starome Crnogorskom gradu Baru, kako šeta širokim ulicama i zabrinuto gleda đe se lomi more o mramorje podno tvrdog rta Volujice.
Stigao sam da pročitam i po neku šahovsku knjigu. Zapamtio sam da je ruski velemajstor Krogijus upozoravao na čestu i opasnu grešku koja se zove zaostala slika. Vi mislite, na primjer, da vam je top još na važnoj poziciji f1 – ali ne, potez prije ste ga pomjerili i proračun vam u ovom momentu ne vrijedi ni lule duvana!
Pomalo pompezno, među šahistima se često zapodijeva tema: šta je šah? Pokušavaju da odgonetnu, čega je više u tom plemenitom pletivu: umjetnosti, nauke ili igre? (Oni kojima je to kocka, odavno imaju pročišćene pojmove.) Zbilja, šta reći? Niko ne sumnja da bi se našlo vještih sastavljača definicija, ali smo s pravom prepadnuti od onih nategnutih, formalno sveobuhvatnih sudova, koje na kraju malo ko razumije, a niko ne cijeni niti upotrebljava. Na primjer, svakako ste čuli za zakonsko određenje, šta je to saobraćajna nezgoda? Realna negativna društvena pojava koja nastaje kao “nus proizvod” snažnih odnosa ljudskih, socijalnih, tehničkih i prirodnih faktora u sistemu odvijanja saobraćaja. Ajte, molim Vas.
Sve u svemu, jednoga su dana ta mudrovanja dosadila velemajstoru Aleksandru Matanoviću pa je napisao knjigu Šah je šah. Koliko se sjećam, mišlju i primjerima stvaralaštva oštro je stao na stanovište da nijedna autentična djelatnost nije ništa drugo do ona sama. Ne treba je tumačiti pojmovima izvan nje, metod ne daje rezultate. A vjerovatne su i manipulacije.
Navode me ove zgode da vam ispričam, uljudni Crnogorci, kako sam prošlog ljeta, šetajući iza Jejevica, sreo jedno čeljade. Ide mi u susret plećati seljak srednjeg rasta, u fanjeli. Još iz daleka, kako čkilji, kako se izvija i kočoperi, vidim da hoće neku caku da saopšti. Rukujemo se; ima snažnu šaku, fino i izražajno lice, koža mu crvena na jagodicama, već sijedi iza ušiju. Nepitan, nestrpljivo i razgovijetno me obavještava: “Ja sam Crnogorac!”
Ćutim, ne znam što dalje da činim sa takvom trivijalnom informacijom. No on čeka; nešto moram reći. Mislim, je li uputno da ga pohvalim – bogme ih nema mnogo koji se tim diče Dobro vidim, nije zatvorio usta. Vire mu žuti zubi i crne mu se i škrbine i oči, sprema se nekog vraga da likuje, odlučno je podigao desnu ruku sa tri ukočena kvrgava prsta, i najzad nastavio: “Ali ja sam i Srbin!” Krenuo sam dalje. Beznadežan slučaj. On se osvrće, očekivao je da ga pitam – kako sad? Viknuo je za mnom (kao da sam to pitanje i postavio): “Pa tako, nijesam Turčin!”
Naravno da sve ove replike nije on izmislio. Servira ih po Crnoj Gori neko ko suptilnije zna kako perfidno lako i površno otrovati težačku dušu. U centru mesijanstva, koji je van Crne Gore, planirana je priča, koju valja posijati po Crnoj Gori, da je pojam Crnogorca šupalj. Da ta riječ ništa ne znači van odrednica koje su van nje! Da je to besadržajnost koju tek treba opredmetiti. Postoje živi ljudi, postoje aktivne partije, koje svakog dana, od 6 ujutru, u toj i toj kafani, pojašnjavaju ljudima da su tabule raze, i da će se realizovati tek kad popovi i akademici odonud ispišu srpsko ime na pustoj, intaktnoj sivoj moždanoj crnogorskoj masi.
Prevara je smišljena da funkcioniše na dosta jednostavnoj logičkoj smicalici. To je ona pamet koja bi pokušala da na pitanje: “šta je metal?” odgovori “materijal koji nije drvo”. Time se nijesmo makli s mjesta; ostalo je još beskonačno mnogo stvari koje možemo eliminisati kao kandidate za definiciju metala – metal nije sir, nije vuna, nije pleksiglas… – i mi još uvijek ništa pozitivno ne znamo o sadržaju razmatranog pojma. A dabome, drvo ne spada u metale. Crnogorac, koji nije Turčin, na volšeban heuristički način postaje kandidat za Srbina! Za čim neće sve posegnuti perverzna kolaboraciona nesamosvjesna jedinka. Lanac zaključivanja mora se odjednom prekinuti: Crnogorac nije Turčin, nije Moldavac, nije Aboridžanin. Pa, stani, dođavola, mora da je Srbin! Ne može biti da nije niko. Jer ne smije biti definisan kao autentičan. On postoji jedino ako bude prepoznat kao jednak nekom već postojećem, spoljašnjem, van-njega-samog egzistirajućem badži. E.
Boje se od samorealizacije Crnogoraca kao od kuge. On se ne smije osjećati i djelovati kao self-sufficient subjekt! Crnogorac samopodržavajući entitet – to nikako! Mora mu se šest puta dnevno reći (i prije i poslije obroka) da on svoju porciju nije zaradio, da je ne može zaraditi, i da se ne nada da će ju ikad sam sebi obezbijediti! Tako: zadrto, misionarsko nametanje Crnogorcima importovanog identiteta samo je manifestacija jedne partijske od-ranoga-jutra cvrcnutosti; koja drži da su svi ovdašnji nastali od Srba (a najbolje ako prihvatimo da se to desilo frakcionaškom komunističkom destilacijom na burnoj revolucionarnoj vatri). Vjerodostojnost ove propovijedi nije tvrđa od one tipične učeničke omaške da je čovjek nastao od majmuna. Ne, vele biolozi; te dvije specije imale su zajedničkog pretka.
Dakako, nema nijedne antropološke relevantnosti koja se može ili smije osporiti homo sapiensu iz Crne Gore. Nema nijedne nijanse na skali etičnosti kojoj se može ustanoviti manjak u spektru crnogorske čovječnosti. Nema nijednog državnog atributa koji bi bio stran, volšeban, neodrživ i neprimjeren Crnoj Gori. Nema nijednog svojstva koje krasi ozbiljne samo-razvijajuće narode a koje se ne bi moglo prepoznati među Crnogorcima. Nema tog istorijskog argumenta kojim se može zamahnuti po kičmi ozbiljne, krvave, znojave, slobodarske, nekalkulantske crnogorske uspravnosti u hodu kroz vjekove. Zbog toga, kao u očaravajućoj, umnoj igri šaha (koju je Bergman posudio za simbol čovjekove prometejske sukobljenosti sa smrću) moramo odlučno stati na reper poganluku i objaviti:
Crnogorac je Crnogorac. Nema tu podrazumijevanja, čuvajmo se psihološkog efekta zaostale šahovske slike. A ne postoji namjera da ikome naškodimo (Primum non nocere).
Pomolak viteza
DVOGLAVITI
Jedno od značenja glagola doglaviti je: definitivno nešto nekome objasniti. (Ne može da mu se doglavi, reći će se za nekog koji ne prihvata dati stav.) Doglaviše nam da ne valja jedna glava na vrhu. Samim tim, za simbole prihvatismo dvoglave perjanice (grabljivice sa perjem). Nastavlja se proces dvoglavljivanja građana. Potrebno je sistematski da se dvoglavi narodu kako su simboli prošlosti samo privremeno potisnuti iz našeg života.
Pomolak mišljenja
LOKORLI ORUŽJE
U romanu Purpurni vek napominje Lajoš Zilahi na jednom mestu da je vrsni inženjer, major Laslo Marki učinio važno otkriće – realizovao revolucionarno oružje lokorli.
Reč je nastala sažimanjem dva naziva: za lokomotivu i konjicu. Priča pronalazač Marki gospodinu Daliju: „Zamisli, molim te, džinovsku lokomotivu u kojoj se može smestiti vod vojnika i šest topova. Konj u bici može da ponese samo jednog jedinog jahača, a da ne pomenemo da konjski trup predstavlja odličnu i lako ranjivu metu. Koža lokorlije se sastoji od dva palca debelog gvožđa. Ali po obliku nije nalik na lokomotivu već na valjak sa puno otvora iz kojih bljuje vatra. Čim ugledaju ovo čudovište, ruski vojnici će se predati, a onda je naša stvar da ih povedemo protiv cara. Oni to i žele!“
Potom je gordi pronalazač uručio Daliju, konspirativno, tehnički crtež lokorlija.
Kakva sećanja budi ova priča u vašem mozgu? Ako imate bar trideset godina lako se može desiti da vam se javi asocijacija na jednu epizodu iz balkanskih ratovanja devedesetih.
Srpski inovator na krajiškom frontu zvao se Dragan. U ono vreme imao je nešto niži vojni rang, čin kapetana. U skladu sa ovdašnjim mentalitetom, pronalazak nije bio vojna tajna. Vest je objavljena i inventor je detaljno objašnjavao pojedinosti na državnoj televiziji. Ne znamo da li je uopšte postojao tajni crtež, ali svejedno. Novo, ubojito oružje je već bilo deo naoružanja jedinice na terenu. Kapetan se slikao pored bojnog voza.
Videli smo to oklopno šinsko vozilo. Imalo je otvore kao i čelični valjak majora Markija. Kapetan Dragan je šarmerski objasnio da će krajišnici sada imati prevlast na bojnom polju. Naime, neprobojni, takoreći blindirani voz ima da se kreće napred, potom i nazad; iz utrobe će vod vojnika pucati kako levo tako desno, na šumovite padine oko pruge, gde se kriju pobunjenici koja valja pobijediti i razoružati. Ta, predaće se! Prosto! Laknulo nam je. Tehnika i domišljatost učinili su svoje. Pobeda je na dohvatu ruke.
Ko je to u generalštabu krajiške vojske čitao evropske klasike, mađara Zilahija između ostalih – ne znamo. Ne može se poreći da je sličnost ove dve epizode iz istorije ratovanja u Evropi neporeciva i intrigantna. Hm. Ovih dana, dok u zatvoru čeka nastavak suđenja pod optužbom za teška krivična dela, kapetan Dragan možda razmišlja i o ovoj epizodi iz svoje vojne karijere. Detalje ćemo možda saznati jednom iz njegovih memoara.
Stoji činjenica: Nekoliko uglednika su kod nas pod optužbom za akademski plagijat. Osporava im se neopohna originalnost stručnih i naučnih radova na osnovu kojih su dobili titule master, magistar ili doktor. Moguće je da bi oni rado menjali optužbu za plagijat – za neku drugačiju vrstu optužbe. S druge strane, mislimo da bi Kapetan Dragan rado menjao optužbu za ratne zločine – za optužbu plagiranja čuvenog pisca Lajoša Zilahija.
Pomolak lisca
CARICA PROMOCIJA
Ovih godina viđamo je često. Њeno Carsko Visočanstvo Promocija Presvetla. Javљa se na očekivanim, a još više na mestima neočekivnim. Ali uvek se najavi. Jer voli da je podanici vide u svoj њenoj raskoši. Da je dočekaju, da kleknu, da joj se dive.
Kao svaka dvorska persona, pa i svaka ženska priroda, sujetna je dozlaboga. Predstavљa se iskљučivo u raskošnim odorama. Samo upućeni paževi znaju šta se krije iza svile i kadife; ali, oni muče, po pravilima carske službe. A pred našim očima je sjaj i pompa.
Kritiku ne podnosi. Na najmaњu primedbu se razgoropadi, sikće. Umesto odgovora popљuje pitaњe. Tako da je onih koji bi se pred Promocijom na štogod i požalili, sve maњe. Treba kuraži da se Presvetloj Carici pokvari provod. Pošteno, њu i ne zanima kako izgleda, nego šta ona o sebi misli. Biće da je rodonačelnik Њene loze bila Snežanina maćeha; ogledala ne podnosi, koristi ih kao izvor informacija za problematične svrhe.
Uvek se pojavљuje sa dvorskom svitom. A u sviti – zna se – zapaženi su dvorski pesnici. (Razlikuju se od dvorskih luda.) Oni pišu ode Carici Promociji. Ode se čitaju tamo gde ima potrebe da Carica ode. Postoji nekoliko tipičnih oda, a či-taju se u svim mogućim prilikama. Ukoliko prilika ne odgovara odi, drvљe i kameњe na priliku. Ode imaju pompezne i prepoznatљive refrene. Refren može bez ode, obrnuto ne.
Samo posvećeni mogu da uzdižu i hvale Presvetlu Promociju; pučina je tu da sluša, prihvata i aplaudira. Od podanika se očekuje da aplaudira, a ništa da ne dira.
Ako joj se dopadne prikazaњe klečećem puku, Carica Promocija se seli iz mesta u mesto. Naravno, u karavanu je cela svita, pre svih pomenuti odaići (koji odapiњu ode). Sudeći prema dočecima, kao da se i sama raja seli iz grada u grad! Gde nije bilo Њene Svetlosti, kao da se ništa nije ni desilo. Promocija u stvari prethodi događaњu. Carsko je od Boga.
Carica Promocija kadikad priređuje koktele. Kokteli se daju za koktelad; na њima se poizbliže divimo Promociji. Na koktelu se pije viski. Za onoga koji nije opravdao poziv na koktel, kaže se da će to kad-tad viskijati na nos.
Uvek je požeљno da što više podanika vidi gizdavu Caricu; izuzetak su oni koji znaju o čemu se radi – takvi su nepožeљni na paradi. Javnosti se ne prikazuju ni dvorske lude: one su za internu upotrebu. Kao što je poznato, dvorska luda po definiciji ima… ono što Carici nedostaje.
Sama rečena carska loza dosta je stara; pomiњe se i pre naše ere. Carica Promocija Presvetla rođena je u ovom stoleću prevršene svake mere.
I još je u dobrom zdravљu.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Nemanjići postaše Imanjići...