Komentar za početak
Nije pamet u godinama, nego u glavi. (Ama: nema je godinama u glavi.)Zapisnuti!
MILIVOJE
Milivoje Babović bio je dobar fudbaler. Onda je obolio, javila se valjda gangrena na desnoj nozi. Liječenje nije pomoglo. Otsjekli su mu nogu, iznad koljena. Jedno vrijeme je tako mirovalo. To ljeto se pojavio na plaži na Limu, sa štakama. Kao i uvijek, igrao se fudbal na male golove – između dva kupanja.
Onda je Milivoje zamolio da mu donesu loptu. Naslonio se na štake i šutnuo lijevom nogom. Potom je zaplakao…
Umro je najesen.
Ovo mi je ispričao Dine za Novu godinu 2004.
Pomolak tora, ali napuštenog
НАДАХНУЋЕ,
ПРЕГНУЋЕ,
ДОСТИГНУЋЕ
Лепи дечко Робеспјер
Волео је: косијер!
Мало када остари
Приклони се сатари…
Као зрео беше фин –
Заљубљен у гиљотин.
Negantesima valja reći ne
Luksuz logike
Mi smo stanovništvo koje je trpjelo na razne načine. I u svim oblicima patnje, izgleda, ubjedljivo. Opkoljeni nevoljama, u nedostatku efikasnijih sredstava: glorifikujemo argumentaciju. Zamišljamo klasičnu ljepotu Aristotelove dame Logike i žudimo da i nas i sve iz velikog Svijeta, napokon, opčini. Ne vidimo ko će drugi, i kako, da istrijebi nepravdu na Zemlji. Snujemo da će Razum vaspostaviti red i poredak Vrlina.
Trenutno stanje nije ni nalik snovima. Evo, vi ste ovog momenta u međugradskom autobusu koji će za pet minuta krenuti sa polazne stanice. Sjedite na svom mjestu u zadnjem dijelu vozila i posmatrate scenu: Putnik ulazi u autobus i uznemireno i glasno objavljuje da je njegovo sjedište broj 16. On očito ne vjeruje, onako bez ostatka, da mu kupljena karta logično garantuje obećano mjesto. Nastaje mučno traženje rezervisanog broja. Ne ide lako; zbilja je zametno naći oznaku sjedišta u “ko-to-tamo-peva” autobusima. Oni koji su se već snašli, usrdno i saosjećajno pomažu pridošlicama.
Onda se desilo nešto čudno! Oglasilo se lice koje sjedi na mjestu 12. Ali putniku iz naše priče ta informacija nije smanjila brige. Nastavlja pretrage, podiže zavjese, uznemirava ljude, saginje se i zaviruje, zapitkuje i ljuti se! On svakako zna da je dvanaest plus četiri jednako šesnaest, ali ga to neće motivisati da prosto sjedne iza sjedišta 12. Jer tu je njegovo mjesto! Naš putnik jednostavno ne vjeruje (mada to žarko želi) da su stvari u ovom svijetu tako uglavljene da osoba na mjestu 16 gleda neposredno ispred sebe sjedište broj 12! Niti vjeruje da može, u slučaju spora, argumentacijom odbraniti svoj posjed. Ko je putnik o kome je riječ? Bilo ko od nas. Jeste li vi, vrli čitaoci, imali kadgod drugačija iskustva? Ja nijesam, u podužoj istoriji lomatanja po balkanskim serpentinama. Kako je to tužno…
Nema u ovim redovima nimalo ijeda na sunarodnike, niti bilo kakve blasfemije. Naprotiv! Zbunjenog pridošlicu u zajednički ambijent doživljavam kao žrtvu koja zavrijeđuje solidarnost. Biće da se istorija ovdje tako poigravala sa protagonistima da smo naslijedili tvrd nauk: banalna empirija jača je od svakog zdravorazumskog pravila – argumentacija ne znači puno, ona je očito palica u rukama moćnijih. Znaju u svijetu za lijek zvani logika, ali ga upotrebljavaju tek po nekad, dozirano, je li, i kad zatreba. Evo, preksinoć:
Gledam film na televiziji. Odmotava se neka parodija na temu vesterna. Ovako glasi jedna rečenica: “Njihova je greška što su bili Indijanci na našoj zemlji prije nego smo mi došli.” Velike kinematografije mogu sebi dopustiti samokritičke sprdnje ove vrste. Zezanje na račun upotrebne vrijednosti logike. Reklo bi se: Malo šale u žanru komedije. Ali! Omirisao sam u najozbiljnijoj knjizi na svijetu mokrenje po logici, takoreći iz čista mira. Ko je imao prilike da prelistava (svuda po Zemljinom šaru) često citirani univerzitetski udžbenik fizike Fundamentals of Physics razglašenih autora Halliday-a i Resnick-a, naićiće, u lekciji o pritisku svjetlosti, i na ovakav citat: “The first measurement of radiation pressure was made in 1901-1903 by Nichols and Hull at Dartmouth College and by Lebedev in Russia…”
Hajdemo da prevedemo ove riječi pošteno. “Prvo mjerenje pritiska zračenja izveli su u periodu od 1901. do 1903. Nichols i Hull u Dartmouth College i Lebedev u Rusiji…”
Nije sporno da je Rus Lebedev dvije godine prije Nikolsa i Hala imao eksperimentalne rezultate o pritisku svijetlosti koja osvjetljava površinu čvrstog tijela. Gospoda iz moćne zapadne kulture tvrde ovo: Mi smo prvi 1902. otkrili svjetlosni pritisak, a isto je to potvrdio i Lebedev 1900. godine Kako je to moguće? Moćni drže da logika nije za siromašne. Ako nemaš udžbenik, ne treba ti ni zdravorazumlje.
Popovi koji sa mistrijama zatiru kulturu prošlih vjekova u Crnoj Gori čine isto što i pomenuta univerzitetska gospoda, samo drskije. Ko je kriv Dukljanima što su nekoliko vjekova prije Nemanjića bili na svetosavskoj zemlji? Kakve su nam šanse sa logikom? Daje li rezultate argumentacija? Mokre oni po logici! Vonj te fiziološke radnje osjeća se na nekoliko mjesta u spisima novopečenog srpskog sveca N. V. Ne kriju svoj prezir razuma; po njima, logika je dostignućak komunizma. (Morao sam da pronađem riječ dostigmućak da adekvatno opišem cinizam koji demonstriraju.) Radi se u tri smjene i uskoro će svi spomenici starine biti svetosavski restaurirani. U kratkim predasima, da se vlas(t)i ne dosjete, lamentiraju nad spomenicima koje su komunisti srušili.
Nedjeljom je relaksirajuće čitati beogradsku Politiku! Uvijek se nađe na nekoj šesnaestoj stranici članak koji nas podučava da ono življa koje bivstvuje u Crnoj Gori, sve sama alotropska modifikacija Srba, volede da puca uvis. I to je uglavnom sve. Prenijet je novinski članak koji se bavio dolaskom Njegoša u Crnu Goru poslije izvjesnog dugog izbivanja. Za Srbske novine o tome izvještavao je 22. aprila 1847. novinar toga lista, dopisnik sa Cetinja.
Gospodar je prispio u Kotor 26. marta paraplovom u četiri sata poslije podne. Žurnalist prvo dočarava čitaocu ambijent: “U naokrug, a osobito istočno gole litične visine koje su snijegom pokrite potresale su dušu u Srbinu: u milom samostalnom predjelu našega junačkoga plemena staniti se!” Evo nas sad sa svitom u Njegušima, gdje se vladar odmorio kod svog oca Toma, koji je tada imao 84 godine. Kako je starina ugostio sina i pratnju? A da po srbskome običaju! Ostatak ne baš dugog članka (izbrojao sam devetnaestrečenica prosječne dužine) služi da se osam puta ponovi kako su Crnogorci pucali od oduševljenja, pri susretu sa Gospodarom. Ovako to jezički izgleda: Gruvale su neprestano puške; Zapucaše u velikom množestvu puške; Neprekidnim umnožavanjem glasa pušaka praćen; Prosuše oganj iz pušaka; Načeše maškuli (prangije) potresati cijelo polje; Velika sabrana gomila učini veliki šenluk; Opale oganj iz pušaka; Velikijem šumom pucnjave i pjevanja praćen.
Kretenska ponavljanja na malom prostoru nijesu slučajna, niti proizvod lošeg stila. To je djelatni princip reklame: ponavljaj do besvijesti! Tako nastaje mit o Crnogorcu kao čudu prirode: kud god mrdne, okolo su fišečine. Pohvali malog cara da mačem siječe – pa čini šta hoćeš.
Logika, kao i svaki neprofitabilni luksus u surovim vremenima, na pragu je još jednog poraza. Zašto vlasti u Crnoj Gori odlučno ne spriječe zatiranje ne-svetosavskih spomenika kulture (ma i bila evidentna krivica Dukljana što su bili Dukljani na Amfilohijevoj zemlji prije dolaska Amfilohija)?
Pomolak viteza
SPORAZOM
Iskrivljeni govor, lokalizam; način na koji su neki izgovarali riječ sporazum. Oni su u kompromisu vidjeli poraz uma, za njih je živjeti sporazumno isto što i s porazom uma. Zato su cinično i bahato govorili: sporazom. Na primjer, nijesu hteli da potpišu Z 4 s porazom…
Pomolak mišljenja
ДВАДЕСЕТ СЕДМИ МАРТ
1. Двадесет седмог марта 1941. изашли су умни Србијанци на улице и тргове својих градова. Мислим на оне одговoрне грађане који су већ тада уочили да се морају супротставити нарастајућем злу фашизма, а пре свега раскинути ланце недоличног пакта. Били су то патриоти по најчистијој дефиници тога осјећања. Није их било мало у Србији. Узвикивали су пароле које су без сумње аутентична баштина слободарства, оне пароле из директоријума где се чувају сећања на независност и достојанство. Чуло се тога дана у Београду: „Боље гроб него роб“. Ми нисмо измислили овај узвик, али на српском најмелодичније одјекује! Реч је о пароли која мора остати видно истакнута у излогу културе пост-југословенских народа. Заиста, не може се језгровитије исказати порив човечности у једној државној заједници.
2. На жалост, постоје историчари и политичари који, ето, имају резерву према двадесет седмом марту. Они се мрште на помисао да постоје хероји и подвижници слободе, који могу и живот дати за змајјовинске и ђуројакшићке идеале. Њима се не скакуће по босанским планинама у надгорњавању са окупаторима и њиховим помагачима. Ма ни по асфалтираним улицама. Они с правом искаљују бијес на идеју Јасеновца, али не питају се откуд и како Јајинце. Мрска им је парола „Боље гроб него роб“. Имају дипломе филозофског факултета, група за историју.
3. Радије умрети него ропски живети –свијетла је европска парола. Поклич бриселске револуције, средином ускомешаног деветнаестог века гласио је баш тако: „Plutôt mourir que vivre esclaves.“ (Ту чињеницу наглашава Зилахи у Пурпурном вијеку, на страни 74.)
Но добро, шта је онда онај одважни узвик Боље гроб него роб, на улицама Београда 27. марта 1941? Увозна парола, плагијат или креација домаћег патриотизма? Или просто мудар одговор срчаних људи, наших предака, у правом историјском моменту?
Одговор је очевидан. Белодано је тужно понижавати акте слободоумља пљувањен на пароле неутемељено осумњичене као комунистичка улична бука. А било је таквог ревизионистичког задаха у „освртима“ десничарских кликојеба, доктора историјски наука.
Pomolak lisca
STRANICE IZ DNEVNIKA JEDNOG NAŠEG POSLOVNOG ČOVEKA
Jutros sam ustao rano. Tipična navika nas Srba iz Crne Gore! Pogledao sam na uru koju sam kupio nedavno na Simpozijumu o modernom marketingu: divan dizajn naše firme Darvil. Pokazivao je osam i trideset. (Prokleti tajmeru, kasnim!, prosiktao sam i sa odbojnošću strpao u regal gnusni instrumenat (koji je pronašao, da ne budem nepravedan, jedan naš zemљak iz Holandije, Krsto Hajgens). Na brzinu sam navukao svoje novo odelo (doneo sam ga sa jednog nedavnog šopinga) od fine pomoravske tkanine lister. U trku sam nazuo bali-mokasine i uleteo u svoju mazdu. Sva sreća da će me ova brza šumadijska kola za jedan momenat prebaciti do deska, uzdahnuo sam.
Moja firma, s umilnim naškim nazivom Interferoteks, na koji sam ponosan (da dodam neskromno, termin je moj), na drugom je kraju grada: treba proći tri semafora, počev od onog pored dragstora, razminuti jedan ekskluzivni supermarket, dućan elektronike Aiva, i odmah tu, kod skvera, pored diskonta (mi bi Srbi rekli: okazion) piva tuborg , ni minut odatle, vidi se soliter u čijem su suterenu naše prostorije.
Dao sam gas i sledio se – auto poče da trokira. Maler. Kumplug, bremza… ništa. Šta sam mogao? Zamolio sam dva tinejџera da odguraju krš na trotoar. Hoće, naravno. Gledam ih, obuli najke, nose petstojedan, lakosta majice i lenonke. Krasna srpska omladina! Nervozno sam zapalio danhil cigaretu i miris srpskog duvana me ogalio. Taksi – viknuo sam. Šofer se nije ni okrenuo. Dakle, peške… Za svaki slučaj, dok traje šetњa, ukљučio sam pejџer. Nek bibiće. Na prvom kiosku kupio sam magazin huper. Ne smem ćerki na oči bez te novine. Umalo nisam udario o stub koji je krupnim plakatom reklamirao neki referendum. Pored reda za benzin išao sam dobrih pola sata. Što je samo popularna ta srpska sirovina! Saleću me crnoberzijanci – ne, hvala. Kod butika San Marino uleteo sam u tramvaj. Nećete verovati, stao je posle samo sekund truckaњa. Nema električne energije. Srećom, bio sam blizu ciљa.
Uleteo sam u zgradu. Vidim, ne radi ni lift, mada meni nije neophodan. Hausmajstor sa šrafcigerom nešto je petљao u holu. Uleteo sam u biro. Zavalio se u foteљu. Drmnuo sam viski. Malo sam se sredio i pomislio kako bi bilo mudro da ostatak dana ništa ne preduzimam: očito sam ustao na levu nogu. Ali, lako je reći… Bacio sam pogled na tajmtejbl. Prvo je vaљalo potpisati jedan bajati kontrakt. Hajde. Svojim lepim rekspen nalivperom, od koga se ne rastajem, udario sam paraf. Teže je bilo prostudirati jednu proforma fakturu s tridesetak stavki…
Utoliko je došlo vreme za fruštuk. Sekretarica je dopremila mekdonald hamburger. Posle smo pili tursku kafu. Bog da blagoslovi tu biљku sa naših њiva, Srbi bez њe ne bi mogli!
Prekide nas telefon. Da mi upišeš sina na fakultet, molio me kolega iz magacina. Ne za њega, nego moli partner iz susedne filijale. On je jednom nama fakturisao nešto što baš nije bilo lako. Koji fakultet? Medicina. Pa to košta, brajko. Ne dinari. Inostrani papir. Marke. Govorim li srpski?
Tresnuo sam slušalicu. Љutio sam se na još jedan srpski aparat, telefon, kojeg je pronašao neki dokoni naš gastarbajter, u Nemačkoj u prošlom veku – mislim da se zvao Aca Beli. Izgubih mir zbog invencije naše gore lišća!
Do kraja radnog vremena nisam više mogao da se koncentrišem na probleme. Tačno tako: nema adekvatnijeg termina od te naše reči koncentracija. Bez њe, ode cela psiha u kolomboć!
U tri sam se odvezao kući rentakarom. Posle svega nisam imao snage za rikverc-hodaњe. Jedva sam čekao da se dokopam kauča. Ali, avaj! Maltretiraњa su tek počiњala. Supruga me je na vratima informisala da je otkazala veš-mašina i da treba kontaktirati servis. OK. S nogu sam prezalogajio, bezvoљno: supa, salata, senf, viršle (kraće bi se kod nas reklo hotdog). Zavalio sam se u ligenštul i upalio televizor (ne mora odmah tekstil u mašinu!). Neke dosadne reklame. Nadao sam se mojoj omiљenoj seriji Šerif i prostitutka. I baš tada je u sobu uleteo moj sin Danijel i uzrujano konstatovao: u ovoj se kući o svemu vodi računa, ali o kompakt diskovima ni pod razno! Nije mi bilo do razgovora ove vrste, pa ipak nisam mogao da skrijem zadovoљstvo dok sam ga posmatrao s minđušom na uhu kako se kočoperi u ribok patikama. Onako drčan, od glave do pete Srbin.
Spaslo me je veće zlo: sused koji je s vrata zavapio kad ćemo, pobogu, u ovoj zgradi da organizujemo, kao ceo svet, kulturan svet, antene za sve kanale, i satelitsku televiziju. Razmišљao sam kako da reagujem: da zamolim persone da se ad hok raziđu, pošto želim da meditiram, i to transcendentalno ili da junački podnesem to što mi je izgleda Gospod namenio za ovaj dan.
Tada se desilo ono što me je nateralo da završim tekst, jer posle takvog jednog događaja učinilo mi se da ostalo ne može biti vredno da se stavi na papir. O čemu se radilo?
Spiker je najavio ekstra vest. Svi smo seli. Pojavila se i Žaklina sa huperom.
Emisija je bila kratka i turobna. Svet nas je izbacio iz Ujediњenih nacija. Ćutali smo.
Ja sam prvi došao sebi. Oblačeći piџamu, procedio sam: Pa šta, i koji će nam?!
Niko se nije složio sa mnom, i niko nije protestovao.
Pogledao sam kroz prozor. Smrkavalo se. Neki tip u џinsu stajao je pored bifea i švercovao devize, u društvu elegantne dame koja je šarmantno stajala pored lila limuzine i nudila, vaљda cigarete.
Utulio sam lampu.
(Post skriptum: Na podvučene reči sam alergičan; zamolio sam koleginicu, inače lektora, koja ima dosta slobodnog vremena, da nađe neke više srpske termine i zameni. Ali ona je bila nervozna tog časa, spremala se za žurku i ja evo ostavљam tekst u tom smislu falš. )
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Tražimo vođu koji će nam objasniti ko, šta – i neće pitati usvakičas koliko to košta!