Komentar za početak
Tiha voda breg roni. (Kome i zašto? Ovo blage veze nema s poplavama.)Zapisnuti!
MALARME
Jednom je Malarme izašao na ulicu, zaustavio prvog prolaznika stavio mu pod nos jednu svoju pesmu. “Molim Vas”, zamolio je, “Recite mi šta sam hteo da kažem ovom pesmom?”
Desilo se da je prolaznik bio izuzetno obrazovana osoba. Detaljno je analizirao stihove. Malarmeova poezija mu je bila poznata.
Malarme je rekao: “Vrlo interesantno. Idem da zapišem.”
Ovu bajnu anegdotu iznosi pesnik Alek Vukadinović u intervjuu Danasu 3. februara 2018.
Smejao sam i smejao, i druga polovina dana mi je prošla u odličnom raspoloženju.
O ozbiljnim stvarima govori ova zgoda.
Pomolak tora, ali napuštenog
ЖЕНСКО САМОУБИСТВО
Остаће то вечна тајна;
Јатка,
Понесе је на пут без повратка.
С тим немају, ништа, обадвије стране.
Од рода племенита Борића све добро понесе.
Николина ћер,
У кога су каживали медаљу Обилића.
А прихвати је велико племе Селића.
Нијесу код њих мали захтјеви;
Издржала је измирница.
Но то је нешто њено са њом самом!
Није то смјела,
А јуначко је срце њено било.
Но то је нешто
Из некакве зле дубине
Паћеничке њене лубине.
Negantesima valja reći ne
Unuci
Nemam toliko papira koliko bih morao imati da ispišem sve psovke koje sam, za svoga vijeka, u našoj rasnoj psovačnici, čuo ili pročitao. Toliko nemam. Grmada do sada registrovanih i klasifikovanih invektiva penje se do neba; teško je naći osobinu ili relaciju pojedinca koja nije napadnuta i ugrožena.
Ipak, čini li se to meni, ima jedan izuzetak. Taj se izuzetak zove unuk. Desi li se, psovača koji nekom psuje unuka u najboljem slučaju teško sažalijevamo, on je beznadežni bonik.
Ružiti nekome unuče, izgleda suviše je ozbiljna stvar. Sva druga bića, fizička i metafizička, podložna su blasfemijama najcrnje građe: od majke i sestre do Boga i Bogorodice. (Oca što se tiče, njemu je zaprijećeno radnjom: oca ti kroz oca.) Jeste, dešavaju se verbalni izgredi kad se pominje i dete, ali više kao uopšteni nastrani umišljaj akta – naum nije vezan za nečijeg konkretnog unuka. Pa je li unuk zaštićena vrsta? Izgleda: jeste. Svi znamo:
Kad sagovorniku nametneš temu unučadi, slušaj i uživaj! Bolje da se odmah korigujem: on će ti nametnuti takve razgovore. Riječi koje ćeš čuti, znaj da su njegove birane riječi; osjetićeš njegova samo za te povode gajena osjećanja i saznaćeš njegove prvoklasne nade.
E, ni približno unuku ne mazi se sopstveno dijete. Pogledajmo akutne činjenice. Mnogi kolač koji je pripadao sinu, pojeo je unuk. Dijete povremeno tučemo, unuka nikad. Mnoge bake su upravo tako utemeljile svoju slavu nepomućene plemenitosti. Slobodno ovog momenta intervjuišite sopstvenu okolinu i provjerite ovu tvrdnju – toga što se tiče imam miran san. Razvijaju se čitave teorije, zašto je tome tako; toliku inventivnost da ne očekuješ od našeg čeljadeta. Kao, vihor života nam nije dopustio da se zbližimo sa sinovima. Kao, evo nama penzije pa ćemo uživati u druženju sa mališanima, ali – šta ćemo – to su već unučad (oni su nadoknada, objekt ozdravljenja nečiste savjesti, nada oprosta i sl). Te kao, vrag ga znao, i genetika ište svoje, a šta će iskati drugo ako ne zaumne stvari koje se slute a ne ekspliciraju…
Mnogome neće biti prijatno da čuje, ali ja ću ovdje smjesta napasti mit o unuku. Unuk je jedna prozaična pojava. Pozadina odnosa đed-unuk zasnovana je na ne tako dičnoj računici: Evo meni osvetnika i on će (ako-bog-da) oprati đedovu biografiju. Velim, u tome je sva silina odgonetanja. Kako sad?
Za života, mnozina zagovnaju do temelja. Toliko, da to ne stignu da dezinfikuju. Ne samo što oni neće imati, za proces obezagađenja, dovoljno vremena, snage i hemijskih sredstava, već takvu ekološku aktivnost ni naslednici prve linije srodstva neće uspjeti da dokrajče. Sinovi i kćeri su angažovani na poslovima pukog preživljavanja i ako im to uspije, sjajno, sjajno… Tako, tek će sinovi sinova steći pravu šansu da meritorno objasne da ono što je bilo kao da nije bilo! Eto.
Trebalo mi je sijedih na glavi da prostu tu činjenicu i sam shvatim. Bolno sam, kao i svi recitatori Gorskog vijenca, pokušavao da rasvijetlim, na primer, kad su i kako bojovnici na Kosovu polju pobijedili onda Turke? Pa razumije se, ne 1389. već dva pokoljenja kasnije, kad su unuci toliko otfrkli i ojačali da su mogli pustiti niz istoriju glas o podvigu svojih đedova.
Takve proste fakte, na primjer, smetnuo je nedavno s uma uglađeni gospodin Svi za koga se pročulo da je verifikovao poraz patriota na Kosovu u najnovijem konfliktu. I da nije bio dešperantan, prošao bi slično. Ta, od nas se očekuje da ćutimo, kao prva generacija svjedoka. Čemu žurba i riječi bilo kakve? Ionako će doći unuci koji će, lica glatkog kao dječija guza, zapečatiti u istoriji pobjedu Libertadosa na polju Kosovu, iz godine 1989, to jest 1999!
Ne može prije! Jer, gledajte: Da bi četnici pobijedili partizane valjalo je da prođe šezdeset dugih godina. Trideset godina potroše sinovi na inkubaciju osvete, a drugih trideset godina potroše unuci dok ne sazru za narodnu skupštinu. Ali je na kraju, izvinite, pobjeda čista kao suza. Tako rade ozbiljni delegati.
Ta naša (komunistička) instruiranost da postoji nešto što je istorijska istina intakta, izvrgnuta je ruglu. šopenhauer i jeste bio idealista kad je podučavao da čovjek živi u sadašnjem, a ne u prošlom, ili budućem trenutku. Za nijansu dublju filosofiju stvarnosti otkriva u našem podneblju slijedeći epigram:
Uzo unuk svoga dedu
Metno ga na krilo
Pa uz gusle pevao mu
što je negda bilo.
No, finesa od koje se ne može umaći glasi: da bi zapečatio definitivnu istorijsku pobjedu, moraš na početku izgubiti! Neka vas ne zavara ovaj dubinski paradoks. Ima nekog vraga u svetosavskom obožavanju poraza. Pobjeda je dosadna, jednosmerna, sama sebi dovoljna (pretjeranu dozu odioznog insistiranja na pobjedi, za duga života, nalazimo kod neopreznih, na primjer kod Tita). S druge strane, poraz kao takav je mnogodimenzionalan; traži objašnjenje, žudi za prevazilaženjem. Poraz je veličanstvena stvar – moraš se opravdavati. Tu ima toliko posla…
U stripu o Alanu Fordu, kako sam sa zakašnjenjem saznao od svoje đece, postoji jedna glasovita sentencija: “Ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti.” Ne znam kako, ali je autoru promakla… površnost. Nacionalisti oko nas se drže perspektivnije misli: Ako kaniš (stvarno) pobijediti, moraš izgubiti! I tu smo na izvoru poente:
Upravo se ovoga plaše u Crnoj Gori unuci bjelaša pobjednika. (Podozrijevaju, i druga strana ima unuke.) šta sve ne bi dali da su im preci 1918. izgubili od Crnogoraca na Ćemovskom polju, pa da danas berkaile lege artis izglasaju pobjedu. Vidite, poraz je svekoliki kapital! U ovom slučaju toga nije bilo, i sada je velika panika u redovima beogradskih unuka i jednog unučeta u Crnogorskoj skupštini.
Usplahirenost je tolika da nas pitaju, nakostriješeni: otkud u spektru Sunca plavetna komponenta svijetlosti talasne dužine nešto ispod 500 nanometara (a vidjeli su tu boju i na pučini pored Budve i kao prozračje lovćenskih visina). Neznalice, samo da to uistinu nijesu, znale bi da plavetnu boju mogu naći i u nekim antologijskim pjesmama velikog srpskog pjesnika Stevana Raičkovića.
Usplahirenost je tolika da nas pitaju što će vam svijetla, što majska, što zora – dosta vam je vapaj Bože pravde?
Usplahirenost ide dotle da običan referendum izgovaraju kao referen-dum-dum. Gospodo draga?
Bijeli unuci na plavetnoj muci!
Pomolak viteza
LOšEVOLJAC
Ko je još dobrovoljac, i za koje Dobro? Ko je još dragovoljac, i za koje Drago? Još vojska pokušava da podgrije taj termin, ali šta činiti kad je mnogo onih koje niko neće da javno opiše tačnim terminom, loševoljci. Loševoljci će jednom vladati svijetom…
Pomolak mišljenja
NULTI NIVO NISKOSTI
1. Zgranemo se nad oslobađajućom presudom za počinioce nekog gnusnog dela. Rđav pravni ishod demorališe građane. Blizak nam bude lik sluge Jerneja: nekažnjen kriminal povređuje čulo pravice. Pre četiri stotine godina zar Šekspir nije pevao:
For in the fatness of these pursy times
Virtue itself of vice must pardon beg.
U našem prevodu:
Dođu vremena kad se ugoji javno mnjenje
Pa sami porok od vrline ište izvinjenje.
2. Ne lezi vraže, u sjajnoj minijaturi Priča nadčuvara parka piše Čehov o presudi koja ignoriše formalne fakte zarad viših moralnih ciljeva.
Lekar Vilson dolazi u jedno malo mjesto da radi i živi. Učen je i stručan, pristojan čovjek. Predusretljiv, pomaže uvek i svakome. Vremenom, stekao je u novoj sredini rang sveca. Nijednu uslugu nije otkazao. Bez ijednog neprijatelja, osećao se siguran i poštovan.
Psi, mačke i krave… životinje su ga susretale sa gestovima zadovoljstva.
3. Taj Vilson je jednog dana nađen mrtav na terenu, u jednoj urvini. Krv, povrede, rane – sve je govorilo o nasilnoj smrti.
Opšta žalost i neverica zavladale su u gradiću. Nemoguće da je takvom čoveku neko oduzeo život! Zaključili su da je dobri čovek pao sa stijene i poginuo.
Kad je nešto nezamislivo, to je i nestvarno. I niskost ima dno.
4. No, jednog dana je ubica otkriven. Dokazi su bili neoborivi. Nitkov je imao kod sebe burmuticu ubijenog. U kući počinioca je policija pronašla krvavu odeću ubijenog… Sud je vijećao. Kristalno jasan slučaj ubistva iz koristoljublja. Činjenice nesporne. Nijedna sumnjiva okolnost. Pa ipak, sudija nije mogao da prevali preko usta riječ da je uhapšena skitnica ubila njihovog doktora!
5. Ubica je oslobođen. Niko nije teretio sud za nepravičnu presudu. Svi su stali iza misli da je čovjek nesposoban za nedjelo kao što je ubistvo blagorodne osobe. Istrajavanje u stavu da smo bolji nego što jesmo mora voditi ka porastu ljudskosti. Čehov nas upozorava da se plemenite misli i moralnost ne kuju samo od jednostrane istinoljubivosti.
Pomolak lisca
ZAR JOŠ NISAM CEZAR?
Propatio sam u godinama đakovaњa moje dece. Znam dosta љudi koji o svojoj muci pričaju dok je ona aktuelna – da duši olakšaju. Ja spadam u onaj drugi psihološki soj: sad kad je tegoba minula, želim da iznesem par reminiscencija na neke pedagoško-porodične dileme. Sam postupak bi se mogao krstiti kao roditeљska distanca. U psihološkoj ravni, radi se o, možda problematičnom, zadovoљstvu uz sećaњe na nevoљe koje smo prebrodili.
Uџbenici! Krv su mi popili. Nateram sina da čita lekciju Interferencija iz uџbenika fizike; prilegnem, siguran da sam sebi obezbedio bar tri sata spokoja. On, međutim, dolazi kroz tri minuta i pokazuje da je formula 136 na strani 7 pogrešna. Kako? pogrešna, reagujem iracionalno. A vidim, jeste. Ma, glupa…
U čemu je stvar? Kao da mi neko uklaњa tlo pod nogama. Bio sam đak, družio se sa svojim kњigama od septembra do juna, uvek na prijatan način. A pravo uzbuđeњe sam doživљavao kad bi mi otac doneo, nedeљu dana pred početak školske godine, komplet uџbenika za sledeći razred; preli-stavao sam sadržaj i uživao što će bogme imati šta da se čita naredne godine. Prava pustolovina! Greške su bile retke, retke – uglavnom štamparske. A evo, nešto se krupno, a za mene iznenada, promenilo: u uџbenicima su greške, mučne, velike, stid-ne. Kao da nam neko namerno čačka u svetiњu…
Dobro, fizika je teška, kažem detetu i tešim sebe. No, upada ćerka i pokazuje geografiju. Ćale, ove granice nemaju pojma! Pazi samo da ti nemaš pojma, odbrusim ja, a krajičkom oka proveravam: zaista, dete je u pravu, ta mapa na 438. strani bi mogla i međudržavni sukob da izazove. Posvedočio bi ko je koliko sinoć gledao televiziju.
Šta ću, kukavac. Neko mi je, izgleda, izbio glavni pedagoški mlatač iz ruku. U moje su vreme roditeљi izgovarali ono ubitačno: uzmi kњigu u ruke, jad te ne vidio! Pa bi lepo odlazili svojim poslom, a mi bismo zanemeli pred autoritetom zahteva.
Malo sam omekšao, postao taktičniji u ophođeњu sa konzumentima uџbeničkih umotvorina. Vidim, gusto. Ali su deca ufursatila. Počela strastveno da čitaju! Odvraćam, ne pomaže. Sistematični u tražeњu citata! Svete se. Diskretno sklaњam fiziku; podmećem zanimљiva štiva. Ne uspevam. Malo, malo, čujem kuc-muc: da mi razjasniš ovo, da prodiskutujemo ono.
Najžešći udarac mi je zadat kad sam suočen sa uporednom analizom dva citata. U prvom je doslovno stajalo: Prema savremenim saznaњima, Svemir je prostorno neograničen i večan. U drugom citatu, stotinak stranica daљe u istom uџbeniku, stoji: Prema savremenim saznaњima, na osnovu mereњa Hablove konstante, starost Svemira se proceњuje na nekih petnaestak milijardi godina.
Pa budi roditeљ u savremenim uslovima!
Naime, teško mi je da ustvrdim kako ima dva Svemira. Mada, takvih koncepcija je bivalo. Tek – zanemeo sam. Oglasio se telefon! Prvi put da kažem: sunce me je ogrejalo. Alo? Da, da, smesta postavi figure!
Istorija me izbezumila. Sve, sve, ali istorija u mojoj kući!
Niti reci: čitaj; niti reci: ne čitaj; niti reci: slušaj; niti reci: ne slušaj; niti reci hvataj beleške… U očajaњu sam se popeo na tavan. Tavan – raj nebeski za decu i spas nebeski za roditeљe. Našao sam uџbenik istorije mog dede. A, doskočiću vam! Mil. A. Kostić, direktor gimnazije, Opšta istorija za sredњe i stručne škole, deo prvi – Stari vek, peto izdaњe sa slikama u slogu, Beograd, izdavačka kњižarnica Gece Kona, 1. Knez Mihailova ulica 1, 1929, cena 25.- Din.
Čitaj, кćeri…
Kako je roditeљska briga za psihu deteta bila čedna! Posledice su, da ne poverujete, ispale tužne. Kako?
Otkrijem da moj sin rida u svojoj sobi. Kleči ispod postera nekog mladog rejvera i u suzama ponavљa: U mojim godinama ti si imao ceo svet diskoteke, a ja ništa nisam učinio. Iz susedne sobe čuo se devojački plač, nešto tiši, ali osećajniji, no jednako neutešan; ćerka je klečala ispod postera neke mlade dame i jecala: U mojim godinama ti si osvojila ceo svet radio-etra, a ja nisam ništa učinila! Na stolu je ležao uџbenik istorije, otvoren na 155. strani: tamo je, kurzivom, opisan uzorni postupak Julija Cezara, њegovo slavno prenemagaњe pred bistom Aleksandra Makedonskog. Ko je mogao da nasluti? Vinovnik sam jedne traume kod naslednika, eto.
Pedagoški neuspesi, pa i očigledni promašaji u vaspitaњu kao takvom, napravili su od mene neurotičan slučaj. Ovo s rimskim imperatorom prevršilo je meru; prokљučao je u meni bes. Otišao sam iza kuće (jer treće sobe nemam); klečeći pred očevom slikom, zavrištao sam:
– U mojim godinama ti si bio mrtav, a ja još učim istoriju!
Bio je to kљučni događaj, posle kojeg se u porodici došlo do konsenzusa; oduševљeno smo svi prihvatili maminu ideju da kupimo malog, љupkog zeca.
Kažem, propatio sam u godinama đakovaњa moje dece. Lepo je sećati se.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Sjećanje na Konstantina Filozofa u Srbiji ne blijedi. Tradicija resavske škole – takođe. Sada je na djelu Konstantni filosof, alhemičar koji pretvara strepnju u nadu (u ratnim vremenima), i obrnuto (za vrijeme mira).