Komentar za početak
Što je god krajina učinila, mir je platio. (Ne postoji istorijska distanca, da bi ova rečenica postala poslovica.)Zapisnuti!
RASPAD
Sportisti koji se naglo gicnuo i munuo protivnika – uručili su stan. Sportisti koji je kao manit trčao dali su, isto, nacionalni stan. Sportisti koji kao blesav lupa peračem po loptici…
Jedan je u bazenu dao gol, dali su mu doktorat. Neki su pročitali i rekli da je plagijat. Formirali su komisiju da provjeri.
Sad javljaju: raspad. Prakse burazerskog nagrađivanja? Doktorata?
Ma ne. Raspala se Komisija.
Pomolak tora, ali napuštenog
ПАСЕРИ – ФОРМЕ
(Passeriformes – птице певачице)
Alauda arvensis
Цвркутала чесна шева:
Лева, лева, лева.
А јутрос јој мила песна:
Десна, десна, десна.
Hirundo rustica
Цвркутала ласта чесна:
Десна, десна, десна.
Ево данас кроз кљун пева:
Лева, лева, лева.
Deksiografija, colla sinistra
Од сванућа, до залатка:
Разврат лева, обест десна
Виоре се (ко их сатка)
На чардаку несна.
Negantesima valja reći ne
Mitingaš Vuk Mićunović
Sve mi se češće čini, ovo je vrijeme da intelektualci Crne Gore učine naredni podvig. Da se založe protiv svakodnevne nedolične eksploatacije Njegoša i njegovog djela. Da kažu: dosta. Da upozore: ozbiljna crnogorska kultura je locirala velikog pjesnika u panorami baštine, i idemo dalje. Da upozore: stop orgijanju samozvanih mudrijaša na sajmu deseteračkih sentencijadâ. Da omeđe šta je nauka i kritika o Gorskom vijencu, a šta puste govorancije i zlehuda pisanija o Njegošu, i okolo Njegoša; Da zatraže: onaučenje i uozbiljenje njegošologije. Da se drastično prorijede manipulatorski simpozijumi na kojima činodejstvuju portparoli i arhilažovi stranaka i eparhija, nazdravičari plemena i romatičarski nacionalistički padavičari. Jer inače: mi retardiramo u tinejdžersko bubuljičavo samočešanje gdje nam drugi poručuju da nas svrbi. U simboličkoj ravni, oceubistvo (sit venia verbo!), rekoše, preduslov je odrastanja i sazrijevanja potomaka.
Šta bi se time dobilo? Da ne može svaka šuša svakih pet minuta da se javi za riječ, čučeći iza ovog ili onog Njegoševog citata. Zašto ja te čučavce koji znaju da govore samo kroz buđavi samoproglašeni filter citata iz Gorskog vijenca zovem šuše? Pa to su oni isti, danas nešto stariji ali ne zato i mudriji ljudi, koje smo zapamtili iz školskih klupa kao ordinarne neznalice; nikad ništa suvislo nijesu zaključili o književnom stvaralaštvu crnogorskog pjesnika; nijednu zanimljivu analizu nijesu napisali o vrijednostima Luče mikrokozme; nijedan ezgakno naglašen citat nijesmo čuli iz njihovih usta – vrteli su samo tri ili četiri dvostiha iz Gorskog vijenca, i to nedovoljno akuratno; cijele godine vukli su jedinice iz književnosti i maternjeg jezika, a dvojke su im poklanjane 15. juna; znojili su se od danas malo eksploatisanih Njegoševih termina, kojih je desetak na kojoj bilo stranici; za boga živa nijesu shvatali već prvi stih “viđi vraga su sedam binjišah”, a najuporniji, u očaju duše svoje, stizali su najviše još do jedanaestog stiha “Zloga gosta Evropi Orkana!”. I, ni makac! Ovo je bio njihov domet i njihova noćna mora. A danas?
Ti isti ne daju Njegošu počinuti. A uvijek je u pitanju samo zloupotreba. Galame na trgu, nose parolu “što su naše gore umučale”. Idu da brane most, ističu Njegoševu sliku. Stavilo ga za poslanika, mudruje iza mikrofona “ćud lisičja ne treba kurjaku”. Izabralo ga da predsjedava na seminaru, predlaže zaključak “puče kolan svečevoj kobili”. Platilo ga da krvometi po selu, pjeva iz mozga “ne bojim se od vražjega kota…”. Svetosavski igumanski marš po transverzali Berane-Nikšić ide po taktu deseteračke, njegoševski garnirane koračnice. Okamenili su viziju svekolikog svijeta na srpsko-turske antinomije.
Najviše su se zalijepili za stih “neka bude što biti ne može”. Deset ovih kontroverznih slogova odmetnulo se iz celine teksta i danas pluta po Crnoj Gori i šire kao parola svakoga i za svašta. U njoj je više iracionalnosti nego što može jedan skroman stanovnik da izdrži. Kad iščupaš ciglu iz fasade, nit je fasada više otmena, nit ona cigla čemu vrijedi. I ovaj stih sam za sebe, kojim zamahuje ko hoće i kako hoće, postao je ćepanica koja nas tu i tamo mlatne po glavi. U opticaju od jutra do sjutra, stih se premetnuo u kostur svoga apsurda. Na kraju se pitamo, kako nešto može biti ako ne može biti? I zašto bismo željeli da bude, ako ne može da bude? I koji je naš interes u toj nadnaravnoj ujdurmi? Treba vratiti odlomak cjelini, a cjelinu staviti u biblioteku, a biblioteku čuvati u školi. Pa profesori i đaci neka analiziraju slojevitost i dubine umjetničkog djela, na slavu Njegoša i ponos našeg življa.
Pogledajte! šta su neznalice učinjele od 519. stiha: “a ja zebem od mnogo mišljenja”. Opravdanja za svaku površnost. Izgovor za poslednjeg zvijuka. Pokriće za bilo koju nedoslednost. Javni opticaj tog krika van okrilja atmosfere iz koje je odlepršao napraviće od Mićunovića mitingaša kojemu je istekao rok upotrebe. Ima u Gorskom vijencu još nekoliko sličnih izjava kojima je pripisan značaj kvazisentence; neznalice su ih, nepogrješivim njuhom za štetu, podvukle crnim flomasterom, istrgle iz djela i bacile u etar, niz štampu, u brzake interneta. U tom smislu, dobar je primer i ona raspojasana rezignacija “ko razgađa u nas ne pogađa”. E vidimo kako naši prvoloptaši poentiraju!
Neuki trkopišački citatolozi nas u stid ugone. Delikatno čeljade da u zemlju propadne. Ko misli dobro Njegošu, više ne laprda po sokacima žvaku “do istrage njine ali naše”; niti upozorava “da krstimo vodom ali krvlju! Trijebimo gubu iz torine”. Kao i u svakom drugom umjetničkom djelu, u Gorskom vijencu, po holografskom principu: dio nosi bitne informacije o cjelini ali sa smanjenom rezolucijom, sa mutnijom slikom; fraktal ima simetriju makroskopske arhitekture ali ne smije izgubiti interakciju sa susjednim elementima, niti svojstva konotacije. Neznalice o tom ne mogu ništa znati i odstranimo ih iz majstorske radionice!
Po nalogu, Njegoš je grubo iščupan iz ondašnje istorijske epohe. Politička operacionalizacija počiva na utiskivanju novih sadržaja u pojmove stare više od vijek i po. Tako se dobija obmana koja ima svoj slikoviti analogon u postupku nabijanja šapke Živojina Mišića na nabreklu tintaru jednog bosanskog samozvanog generala. Prevara je naravno vidljiva, ali to nije sve – trebalo bi falsifikatore lišiti logističke podrške. Da apsurd bude potpun, provijant doturaju snage koje su juče glasale za Aljkavog Predsjednika (na engleskom: Slob = aljkava osoba; vidjeti Morton – Benson englesko-srpskohrvatski rečnik, Prosveta, Beograd 1987.), a danas prave koaliciju sa onima koji su glasali protiv tog njihovog idola (trenutnog Haškog uhapšenika). Dakle, individue takvog prevratničkog sklopa nama ovdje tumače, na primjer, moderni smisao pojma poturčenjaštva!! Oduprimo se toj zamjeni teza koja unosi zlu krv među građane Crne Gore! Njegoš je značajni crnogorski pjesnik kojeg crnogorski intelektualci (prije svega) moraju odbraniti od golotinje ulice i prostakluka međustranačkih bitaka. To što mutivode igraju i na kartu evidentnog nagomilavanja funkcija kod Njegoša (književnik, vladar, vladika), neka bude dodatni motiv da mi sami raščišćavamo šikare naše istorije, ne blateći nepotrebno i samu teoriju književnosti.
Mučne dihotomije crnogorske države iz prve polovine devetnaestog vijeka nijesu one iste koje se danas pokušavaju udahnuti u naša pluća. Posebno, umjetničke istine nemaju snagu dnevno-političke feljtonistike – tog identiteta nikad i nigdje nije bilo. Zato, onaj koji je Gorski Vijenac ubacio u same izvore smutnji, a Njegoša delegirao za Garašaninovoga sekretara, čini prvorazredni poganluk, i zna šta čini. Smognimo snage da taj virus konfiniramo i razorimo mu genetski kod.
Razgovarajmo o savremenicima; o stvaraocima oko nas. O mladim književnicima i novim svijetlima na kulturnom poligonu. Njegoš je već u enciklopediji. Tamo mu je najbolje. Njegov je slučaj apsolviran. Tu više nema šta da se podgrijeva. Ne osvrćimo se olako. Idimo dalje.
Pomolak viteza
TISAK PREKO NOVINA
Izdrži, majčin sine, tisak koji svakodnevno nadire iz novina! I tako deset ili petnaest godina…
Pomolak mišljenja
EVROPSKA SMRT U NEVIĐBOGU
Prošlog ponedeljka smo se bavili temom gradacije smrti. Nije isto umrijeti od konopca i od plotuna. Vidjeli smo da su domaći autori propustili da konsultuju inostranu literaturu, kako bi dosegli željeni nivo objektivnosti.
Ljudska mašta je neiscrpna u sposobnosti da izmisli najmorbidnije vrste ubijanja. Tek što smo naučili da čitamo, dobijamo bajke kao lektiru. Izvor najgroznijih noćnih mora je ona bajka u kojoj vještica vješta u kulinarstvu priprema kazan vrele vode da skuva dvoje nevine dječice. Motiv smo uvezli iz njemačke i engleske književnosti, iz evropske dakle, pa i svjetske literature.
Poslije toga, kroz tinejdžerske romane usvajamo znanja o diljacima tamne puti koji kuvaju uhapšene bijelce. Spisak autora takvih avanturističkih novela je poveliki, a mogli bismo da prozovemo slavnog Francuza Žila Verna.
U srednjoj školi inspirišu nas da pročitamo prvi moderni crnogorski roman Neviđbog Rista Ratkovića. Najgroznija scena između korica toga djela je ritual kuvanja nekog mučenika u kazanu varenike. Krivica žrtve nije mala, riječ je o beskrupuloznom zelenašu ili takvom nekom korumpiranom tipu. Svejedno je muka ljudskom duhu za pročitati detaljan opis ubistva. Uskovitlala se bila i prašina književne afere u intelektualnim krugovima – je li dopustivo takvo vrijeđanje javnog morala na stranicama umjetničkog djela. Nije izostala ni prateća priča o slobodi literarnog stvaranja.
Teško će vas neko uvrstiti u obrazovane ljude ako nijeste pročitali silnu knjigu Kraljević i prosjak od Marka Tvena? Tamo nađemo na strani 85 (Izdanje kuće Mladost iz Zagreba 1977, biblioteka Jelen) opet nešto o – kuvanja homo sapiensa:
Jedan se nesrećnik žali da su ga osudili na kuvanje uživo. Tom Kenti, prosjak, veli na to: „Da si otrovao i sto ljudi ne bi trebalo da umreš takvom smrću.“ Prisutni grof Hertford pojašnjava: „Takva se kazna odnosi na trovače. U Njemačkoj, kovače lažnog novca osuđuju na kuvanje u ulju, ali ih ne bacaju odmah u kazan, već ih konopcem spuštaju postepeno, lagano: prvo stopala pa noge, pa…
Tom je pokrio lice rukama, da odagna nesnosnu sliku“.
Još da pomenemo Orvela. U njegovom slavnom romanu „84“ može se pročitati na strani 215 i ovo: „and reprisals aganst prisoner which extend even to boiling and burrying alive – are looked upon as normal“.
Kako da tumačimo ove sadržaje, pitamo se od malija noga do danas. Moramo da čitamo dopunsku literaturu. Književni kritičari i psiholozi nam ne pomažu koliko bi mogli. U svakom slučaju vidimo da postoje dokazi našeg dugog evropskog staža.
Pomolak lisca
PRESEЉEЊE ILI PRIČA O DVA ANĐELA NEBESKA
Ko drži do sebe, gledaće da živi u glavnom gradu. To sam shvatio, pošto sam osamnaest godina proveo u palanci. Nije važno u kojoj; mogu samo reći, kamo sreće da je bilo u Smederevskoj.
Elem, jednog jutra sam se razbudio i rekao: za Beograd! Ostalo je da posle te prelomne rečenice elaboriram neka praktična pitaњa tipa 1) u koju opštinu? 2) u koju ulicu? 3) kad tačno? Ovo posledњe pitaњe sam najlakše eliminisao. Kao skroman čovek, seliću se u avgustu. Dosta Beograđana je tada na odmoru te će moj dolazak izazvati minimalnu disturbaciju. Takva anonimnost je prigodna i ja je savršeno doziram. Nisam potrošio suviše vremena ni u odgonetaњu prvog pitaњa. Snašao sam se izvrsno ne otvarajući kartu grada. Ako postoji naseљe koje nosi otmeno i razgaљujuće ime Zvezdara, šta tu još ima pametno čeљade da razmišљa? Nije prilika da iznosim svoj, neću reći nabujali ali hoću stabilni, dobro omeđeni patriotizam, međutim povezano je sa temom. Kako? Mnogi se sprdaju sa primislima da smo mi potomci nebeskog naroda (uočite finesu koja mi daje ozbiљnost: potomci); ja zastupam tu genezu, držeći celu priču za par excellence figuru neraskidivu od naše prirode. I onda recite nije li normalno da sam se bez kolebaњa odlučio: živeću na Zvezdari, tu gde se svakog trena, kroz magičnu moć imena (nomen est omen), asocira jedna nebeska vertikala koja oplemeњuje. Nije to nešto što je suvišno, zar ne?
I taman bejah na putu čiste lepršavosti, zaveden lakoćom izbora i raskrčenim stazama bliske budućnosti, kad zapeh na izboru ulice. Spotakoh se na pitaњu 2) koje sam skoro bio proglasio za irelevantno. Razumem da je važno je li ulica bučna ili ne; svetla ili ne; asfaltirana ili ne; zelena ili ne. Tešio sam se da to nisu viša pitaњa, narodna na koncu pitaњa – da su to pitaњa ne više i ne šire nego ekološka pitaњa i kao takva rešiva banalno, skromna do površnosti. Iz opreza i jedne sistematičnosti (za koju ne biste pretpostavili da sam je stekao u provinciji) reših da to pitaњe izbora ulice završim ipak metodološki korektno. Zavirio sam u imenik ulica.
Kakvih tu sve nema imena! I komunističkih i neorealističkih. Dopustite digresiju, nisu zaobiđeni ni brojni naši knezovi (bili ili ne bili radi kavzi).
Baš u vezi s knezovima primetim jedan sjajan naziv: Ulica kneza Mutimira. Skoro da sam poskočio sa stolice. Ne, izvinite, znam toliko istorije, nije da prvi put sričem to ime. Ali, znate kako je: smetne se s uma. Jednu blagost istorijsku, jedno pamćeњe plemensko, a da milovaњe predaka osetio sam tog časa. Nije li mnogo naše mutimirstvo najvredniji teret naše prošlosti? Nisu li naši Mutimiri zavredeli najsvetlije stranice istorije? Nije li mutiti mir najčasnije narodno zaveštaњe koje se prenosilo s brda na brdo, iz veka u vek, s kolena na koleno?
Tako da sam radosno zakљučio: živeću u ulici kneza Mutimira.
Ali od čega zavise naše sudbine? Od malog pomeraja (merљivog milimetrima) našeg očnog mišića. Baš tako. Skliznuo mi je pogled do jedne susedne ulice i kao što slučaj hoće…
Beše to ulica kneza Trpimira.
Pa sad vi recite da me nije na iskušeњe Svevišњi metnuo. Opomena za jednostranost. Nismo mi samo mutimiri, bili smo isto toliko (ako ne i više) trpimiri. Koliko smo mutili, toliko smo i trpeli. Ponekad smo trpeli i kad nismo mutili.
Otkriće me je stavilo na neplanirane muke. Da li sam ja veći patriota kad mutim ili kad trpim? Imam li veći ugled kao građanin u ulici trpimira ili u ulici mutimira? Mučen dilemama, utonuo sam u san. Javio se Đavolak koji mi krešti u uvo da su Mutimiri kreature Pale ovamo iz samog Pakla. Najposle shvatam da mi je, u stvari, upaљen televizor! Budim se, obliva me znoj; kao noj odbijam da dignem glavu sa jastuka: s ulice dopire graja (miting) i jasno čujem da psuju Trpimira.
Tu sam izgubio samopouzdaњe koje me je do tada na pravi način služilo i navodilo na ispravne zakљučke. Izabrati se mora, ali kako? I jedno i drugo rešeњe je dovoљno srpsko, kao što je iz moje analize proizašlo. No, ipak ne mogu stanovati u više od jedne ulice istovremeno. Kako se drugi љudi suočavaju sa odgovarajućim antinomijama? Ne verujem da prekonoć preleću iz ulice u ulicu? Čovek ipak nije tica; bar nemamo tu vrstu krila, ako i jesmo anđeli nebeski; kao što to behu dva srpska kneza. A opet, ući u jednu ulicu od dve pomenute, u bilo koju, i tu ostati uprkos svemu dugo, možda do kraja života…
Preseљeњe se oteglo.
A rekao bi čovek: veliki li je Beograd. Bar tako izgleda iz palanke. U kojoj sam do daљњeg.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Čitaj kako nije napisano: Ne kompanija Kostića, već Kostić i kompanija