Komentar za početak
Ranoranilac i docnolegalac kuću teče. (Pa država ceo dan drema.)Zapisnuti!
MED. NAPLAVINE
Pale kiše, poplave u Srbiji sredinom maja 2014. Solidarnost na delu: pomažu susedi, ali i oni podalje locirani. Evo kako o dobročinstvu izveštava Smail Ljilja iz Politike, 18 maja:
“У евакуацији грађана учествују, не само спасилачке екипе из Београда и осталих делова Србије, већ и Црне Горе, али и иностранства, пре свега Русије.”
Vala neće CG i RS biti inostranstvo, dok stolujemo mi iz inostranstva u medijima Srbije.
Pomolak tora, ali napuštenog
ТРУДБЕНИК
Љуби га тетка!
Због брзих кола
Због мањка школа
Због вишка пара
Због дара
Да новац ствара
У узрасту тинејџера
Алал вера!
Љуби га тетка!
И јуче и данас и сутра
И испочетка
И недељом и средом
И сваког боговог петка
Љуби га тетка!
Љуби га тетка!
Што косу фарба
Што се шетка
Што му треба дискотетка
Љуби га тетка!
Уопште, због иметка.
Negantesima valja reći ne
Oda maloj državi
Prije sto godina, u komuni vodećih naučnika pratilo se pomno šta će o nekom aktuelnom problemu reći blistavi um prirodne filozofije, Holanđanin Lorenc (Hendrik Antoon Lorentz, 1853 – 1928). Zapravo, tek poslije Lorenca je postalo uistinu jasno šta je suština teorijske fizike i koji se dometi od nje očekuju; ona se, kroz Lorencov tretman fizičkih tema, rađala i bukvalno je u njegovim djelima stekla svoju autentičnu definiciju. Tako da se može razložno reći da je Lorenc i prvi teorijski fizičar u istoriji te nauke. U svakom slučaju je prvi teorijski fizičar koji je ponio Nobelovu nagradu (1902, zajedno sa P. Zemanom).
On sam je vidio svoj život u srećnom znaku posvećenosti razumu i razumijevanju. Pisao je: “Kako je to čudesno: identifikovati istinu, propagirati nauku i – u granicama svojih mogućnosti – doprinositi razvoju nauke.” Njegovi biografi otkrivaju upečatljivu bizarnost: mali Lorenc je dosta kasno progovorio; bližio se školskom dobu, a znao je tek nekoliko fraza; ali vidimo – kad je u zrelom dobu došao do riječi, imao je šta da kaže i svojom preciznom rečitošću zadužio je čovječanstvo (zapamćen je i kao obdareni poliglota, koji je tu vrlinu izdašno koristio na naučnim simpozijuma, a na opšte dopadanje i u korist svih kolega)!
Dug je spisak njegovih doprinosa. Ne pledirajći na potpunost pregleda, recimo slijedeće u ovoj prilici. Razradio je početkom prošlog vijeka klasičnu elektronsku teoriju metala; ona je svojevremeno bila vrsno naučno dostignuće koje je iznjedrilo niz odličnih fizičkih ideja i tehničkih rezultata. Koncept klasičnog elektrona povezao je sa pročišćenim idejama Maksvelove teorije elektromagnetskih fenomena i dobio moćan teorijski aparat za tretiranje svojstava supstancije i dublji uvid u strukturu materije. Vremenom je ta teorija, kako već biva, dopunjenja i usavršena, ali i danas ima zapaženu upotrebu, naročito u pedagoškom radu (moji studenti uče tu teoriju, u mnogo čemu bitnom, onako kako ju je njen pronalazač formulisao). Mnogo je doprinio da ode u zaborav nametljivi, a nepotrebni, imidž etra (jedna ideja koja je dugo i uporno pratila fizičke teorije kroz cio devetnaesti vijek). Na radikalan način je uneo red u tretiranje fizičkih fenomena vezanih za pokretne sredine. Stigao je tako u samo predvorje specijalne teorije relativnosti i otškrinuo vrata te slavne odaje; danas nose njegovo ime čuvene vremensko-prostorne transformacije koje prate fizičke zakone u inercijalnim sistemima referencije.
Čitao sam u mlađim danima njegovu knjigu Pokušaj jedne teorije električnih i optičkih pojava u pokretnim telima (Lajden, 1895); ovaj jedinstveni i znameniti tekst i danas se, poslije duga vremena, upija kao prozračno, zanimljivo štivo; knjiga je odavno slavna i već rijetka, muzejska stvar (posjeduje ju Univerzitetska biblioteka u Beogradu i pritom joj posebnu draž daje na prvoj stranici posveta – Mihaila Pupina).
Unaprijedio je molekularnu optiku. Dao je niz priloga u teoriji zračenja i kvanata. Upečatljivi su njegovi radovi u termodinamici i statističkoj fizici…
Ali vrijeme donosi nove ljude i svježije ideje. Ostarjeli Lorenc jadao se jednom, koristeći svoj fini ironični i samoironični diskurs: “Koliko danas, izlažem pomoću elektromagnetske teorije da elektron zrači ako se kreće po zakrivljenoj putanji. No već sjutra evo ja pričam tom istom auditorijumu da elektron koji se vrti oko atomskog jezgra ne zrači!”
Kvantno-mehaničke ideje koje su se burno razvijale u drugoj i trećoj deceniji dvadesetog vijeka znale su tako i u očaj da bace odlazećeg korifeja. Jednom je rekao: “Više nijesam siguran da je moje djelo išlo u pravcu objektivne istine; i ne znam, što sam živio; jedino žalim što nijesam umro prije pet godina, kada mi se još uvijek činilo da su stvari jasne.” Ova potresna iskrenost, ova neutješna rečenica lišena svake patetike, prerasta u paradigmatičnu dramu kreativne ličnosti suočene sa granicama sopstvene moći i ponorom biološkog kraja. Danas, ona nas dodatno uvjerava u veličinu fizičara H. A. Lorenca, stanovnika svijeta, predvodnika cijele plejade holandskih naučnika (Van der Vals, Vant Hof, Kamerlig Ones) koji su se iznjedrili iz grmena… nevelikoga.
Jednako uspješan bio je i kao pedagog; imao je on pokret učenika i sljedbenika. Pričaju da je Pol Erenfest, i sam znameniti fizičar, potresen smrću svog učitelja, pao u postelju ozbiljno bolestan, da poživi potom samo još neku godinu. Tomson je primijetio da je posle Lorenca nauka postala više nego ikad internacionalna i ocijenio da ničiji lični doprinos tome nije bio veći od Lorencovog doprinosa. Luj de Broj (kažu i Brolj) je naglasio da je Lorencovo trajno zavještanje formirana zgrada klasične fizike koja je svetionik u svekolikom neimarstvu prirodnjaka. Ali:
Najljepše je o velikom učitelju i kolegi govorio Albert Ajnštajn. Kratku i tačnu pohvalu izrekao je nad odrom 1928. godine. Kasnije, godine 1953, na stogodišnjicu rođenja, publikovao je članak H. A. Lorenc, stvaralac i ličnost. (Može se naći u Ajnštajnovom zborniku Moj pogled na svijet). Ajnštajn je pisao nevelike, a epohalne tekstove; takav je u svojoj vrsti i ovaj. To je jedna lucidna kratka istorija fizike i kognitivnog prevrata vezanog za Lorencovu aktivnost. I sad:
Pored svih Lorencovih doprinosa koji se slave do dana današnjeg, u trenu sjećanja na tog giganta ljudskog uma Ajnštajn je izdvojio i citirao dvije kratke misli znamenitog Holanđanina: 1) “Srećan sam što pripadam jednoj naciji koja je premala, da počini velike gluposti.” 2) “Ne bih volio da živim u svijetu u kojem ljudsku sudbinu određuju moć i sila.”
Što sam se latio ove teme, pred dobronamjernim a koncentrisanim čitaocem Crnogorskog književnog lista? Vrijedi se zamisliti nad Lorencovom anticipacijom kritičke mase zla! On izriče pohvalu svojoj brojno skromnoj i prostorno nevelikoj otadžbini, baš sa aspekta principijelnog odsustva lančane reakcije zla što ga isijavaju moć i sila hipertrofirane socijalne mašinerije! Kriminalni naum koji hoće da pokulja sa imperijalnih prostora, tragičan je, širi se apokaliptično. Bar smo tu sliku zapamtili sa stranica svjetske istorije. Razularene opake moći uvijek su opsjednute populističkim snom integrativnosti. Sjećate li se čovjeka koji je govorio: “Beograd, Podgorica, Pale i Knin treba da govore jednim glasom.” Avanzovao je, i još će! Pijani od vizije veličine, jedni pod jedim barjakom, vjesnici nesreće u svim milionskim narodima skloni su popijevci tipa Ko to kaže, ko to laže… Zar taj zloduh trućanja o umnožavanju, bujanju, bratimljenju i spajanju, rastu i hipertrofiji nije onaj isti vonj koji je i nas, ponekad, znao da obruka (pohod ka Skadru, i još malo dalje; pohod ka Konavlima, i još malo dalje…)? I male zemlje indukuju s vremena na vrijeme zapažene gluposti; ali velike, kabadahijske i zulumćarske tvorevine mogu i hoće da promovišu produžene megagluposti. Sa koliko se uviđavnosti, ali odlučno, H. A. Lorenc distancira od njih!
Pa se takođe treba zamisliti nad potresnim utiskom koji je ta misao proizvela na, po opštem uvjerenju, najvećeg fizičara svih vremena (A. Ajnštajn je u jednoj nedavnoj relevantnoj anketi ponio taj epitet); da, to je onaj razbarušeni njemački Jevrej sjetnih očiju koji je jedva umakao živ ka Americi, dok mu je za petama kuljao mrak nacizma iz jednog ondašnjeg imperijalnog hironijuma.
U momentima kad maliciozni (o, bilo ih je, tušta i tma; mnogi su još živi i bljuju zelenkasti ijed u pravcu Mediterana) potegnu argument malosti protiv moje Crne Gore, uzmem tu Ajnštajnovu knjižicu, ona se sama otvori na 47. strani – i čitam pažljivo šta se prenosilo s koljena na koljeno, od jednog do drugog umnog prirodnjaka: da su male države ponos svojih građana.
One ne prave velike gluposti.
Pomolak viteza
OPšTENEPOTREBAN
Postoji riječ opštepotreban, a ne postoji riječ opštenepotreban. A ja vas pitam, koja riječ od ove dvije bi bila frekventnija u jednoj slobodnoj komunikaciji u društvu? Samo toliko.
Pomolak mišljenja
GNUSNA PREVARA MAESTRA MARADONE
Na jednom važnom međunarodnom takmičenju, davno je to bilo, fudbaler argentinske reprezentacije Diego Maradona dao je Englezima gol nečasnim postupkom. U skoku je rukom zahvatio loptu i poslao je u mrežu iza konsterniranog golmana Šiltona.
1. Ova bizarna situacija bila je tema i inspiracija moje pjesme „Igra“. Tu poetsku indignaciju sam objavio u časopisu KORACI (broj 3/4, godina 1989). Časopis je tih godina vodio i uređivao otmeni šumadijski bard Slobodan Pavićević. (Njega odavno nema; brk njegov, lijevi ili desni svejedno, vrijedio je više od mnogog današnjeg poslenika u kulturi.)
IGRA
nogometaš zvani diego maradona
u gipkom skoku vatrenoj nameri
u magnovenju
odnosi loptu odnosi sferu praiskonsku
rukom postiže gol
vratar zvani bobi šilton
ne veruje da postoje paralelni svetovi
propušta efemerne trenutke s indignacijom
mirno čeka onu kolotečinu
a gledalaca sto hiljada
sto hiljada čeloveka homo sapiensi
isijava svetlo isijava zvuk
a nema prelaza vidnog od svetla na zvuk
niti: obratno
to je teško ali može
oni su ambijent
publika vidi:
fudbaler zvani maradona
kleči na aut-liniji
rukama priziva nebo
i gle nebo se otvara
odozgo kulja reliktni mrak u prazne oči
dečije
i vidi:
golmana zvanog šilton
hor uznosi lepotica od plesa do topline
postaje čovek od miline istočne strane terena
on, međutim, drži čas metafizike
koji se rascvetava u poslednje čudo:
homo sapiens maradona
od lepljivog mraka od Cvokota Iskona
nemo valja loptice tvrde
te ih krišom baca u Mrežu Zaputanu
ravno do nevidljivog minotaura
kroz uspenje kroz stav
kroz bitnost
šiltona
2. Fudbal je, naravno, igra. Neko se zgodno sjetio da fudbalsku iglu zaglavari – proglasi za najvažniju sporednu stvar na svijetu. Ali ta dosjetka zamagljuje krucijalnu poentu: fudbalska igra, i svaka druga sportska igra, bezbolna je imitacija rata među zavađenim plemenima. Krucijalno u toj imitaciji je strogo poštovanje pravila igre – čega u taljiganju života nema ni na pomolu. Dok se lopta kotrlja, a sudijski paragrafi, kakvi god da su, imaju apsolutni autoritet – mi smo začarana publika koja pravično navija za Svoje i sanja Pravdu na Zemlji. Ako se desi povlačenje za dres, start đonom ili neovlašćena upotreba ruke, od sudije očekujemo da svima objavi da se desilo veliko zlodjelo koje narušava svetost Pravila. U sportu, gnušamo se Grabeža.
Televizijski prenosi nam predočavaju da se Pravila sve više skrnave. Potire se sama slava sporta! Podozrijevamo da je koristoljublje zatrovalo sjajnu ideju sportskog nadmetanja. Nije riječ samo o sadašnjosti. Robno-novčana zavjera protiv bitnosti sporta napada i istoriju sporta. Kako pričamo djeci, đacima, o prošlim događajima i nadmetanjima? Ah, bolje ne pitajte.
3. Politikin Mali Zabavnik (1 jun 2017, broj 154, strana 15) donosi osvrt „Najgolovi u istoriji fudbala“. Po zasluzi se u tekstu za đake pominju zaista unikatni potezi majstora Ibrahimovića. Dalje se govori o bliskom susretu Šiltona i Maradone. Maradoni se dodjeljuje isti tretman kao i Zlatanu. O mangupskoj prevari govori se kao o „previdu sudije“. Krađa rezultata se opisuje kao „spretno“ davanje gola! Dok ogavni izgrednik kleči na aut-liniji u odurnoj metafizičkoj pozi i pozdravlja svog boga obmane, bitangini saigrači su u nedoumici; Diego ih kori i opominje: radujte se, inače će sudija da se dozove pameti i poništi gol! Pioniri će naučiti iz ovog štiva da je lažni gol – Božje djelo. Krađa jednako Božje djelo? Nijedan negativni, a istiniti, epitet koji mora da ide uz Maradonin postupak nije ponuđen vrijednim čitačima Politikinog zabavnika.
O izgredniku će biti snimljeni i filmovi iz kojih ključa eulogija i euforija. Bijedni „gol“ postaće najgol.
Sijemo zaborav, blagosiljamo šarlatanstvo. Šaljemno pedagošku poruku da se kroz prste gleda na prevare i krađe. To su postupci koji se protokom vremena, eto, mogu premetnuti u vrline. U igri, kao i u životu.
Pomolak lisca
SRBIN KOD PSIHIJATRA
Naš svet nerado ide kod psihijatra. A ja sam išao. Te se lako može zakљučiti o veličini muke koja me beše pritisnula.
U ordinaciju sam ušao sa tremom, ali ipak odlučno.
– Dobar dan, izvoli. Đe si dosad? – prijatno me toplinom iznenadi doktor i odmah uspostavi kontakt sa jednom izmučenom dušom. – Reci, junače, šta te muči?
Učinih napor da se stručno izrazim:
– Identitet ličnosti. Sumњe u sopstvenu ostvarenost.
– Zvuči tipično. Pojasni, čoče! – ohrabri me doktor.
– Imam samo jednu biografiju. Dobro, možda i deo druge. Ali, više od toga, ne. Malo, brate, za moje godine.
– Mislim da uviđam, – reče psihijatar. – Hoćeš da kažeš…
– … da nemam bar tri regularne biografije. Kao svaki naš intelektualac od ugleda. To me frustrira.
Doktor se zamisli. Preturao je po sećaњu iz svoje profesionalne prakse. Najzad reče:
– To može da bude problem. Ostali su se potrudili u trećoj, četvrtoj deceniji života, te stoga nemam prećeranog iskustva sa tom boљkom. Ne zato što nije boљka, nego što joj većina ne podlegne! Kako si se dao?
– Naivno! Studirao na fakuletu, završio. Posle radio u struci. Težњa ka usavršavaњu. A vreme leti. Tek pre neku godinu setim se: pa to je sve materijal za samo jednu biografiju. Uh! Na brzinu sam napisao nekoliko pesama. Nije mnogo, ali je bar početak jedne nove biografije. No kasnim, grdno kasnim.
– Čekaj, – prekide me sagovornik. – Možda ipak ima spasa. Pričaj o primerima koji su tebi na srcu. Da ja uočim srž sindroma.
– O, toliko je svetlih primera, doktore! Ali neću pomiњati savremenike, višestruko je nezgodno. Vi se sećate slučaja dr Sime Markovića?
– Matematičar. Doktorirao kod Alasa, ej!
– I ne samo to, i ne samo to. Pisao je kњige iz fizike. O teoriji relativnosti, o kvantnoj teoriji…
– A obojica znamo, svi znaju, za њegov žestoki politički angažman.
Ja nestrpљivo nastavih:
– Koji se završio tako kako se završio. Ali to nije najbitnije. Њemu se posrećilo; bila je to treća biografija! Pa da pomenem slučaj Sime Lozanića; hemičar, diplomata, zaverenik. Možda nisam sve naveo, ali multiplicitet biografija evidentan.
– Dosta! – reče doktor. – Vidim, razumem. Sad ćeš u zanosu da mi pričaš o fizičaru Pavlu Saviću, pa ćeš sa prirodnih da pređeš na društvene nauke. A kad tek uđeš u oblast umetnosti…
Bejah zaustio da kažem nešto aktuelno, kad me prekide telefon; boљe što ne dođoh do reči. Doktor zgrabi slušalicu; pogrešnu; nervozno se maši za drugi telefon; napregnuto slušaše dva-tri trena. Onda poskoči od radosti. Raširi ruke.
– Izabran sam! Dobro je, izabran sam; zasad ne u Savez kњiževnika, što sam očekivao, već za poslanika! Prekidamo lečeњe. Dobro, prekidamo prvu seansu. Čekaju me, čoče!
Ja se snuždih. Staњe mi se namah pogorša i izađoh iz bolnice.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Kad je, međutim, čorba u pitanju, etnički čistači zahtijevaju mnogo đakonija!