Komentar za početak
Sit gladnu ne veruje. (Sve je ovde ispreturano, zastarelo. Neoliberalistički bre: gladan situ veruje.)Zapisnuti!
ZATVORENICI
U Srbiji je u zatvoru oko osam hiljada jedinki. Grubo, to je jedan na hiljadu; ali uzimajući i bebe kao kandidate za kriminalce!
Pomolak tora, ali napuštenog
ДРЖАВОтВОР
Брзо је решен деобни спор:
За нас тор,
Њему светли двор.
Наш Тома(с) антиМор!
Замрсио је Чвор,
Потом био Горд;
Ко нема Гордијски Чвор
Није државо-
твор.
Базда вазда
Чим зине
Воња из јазбине.
Смрад опор
Опија чопор.
Negantesima valja reći ne
Nikao cvijet iz baljege
Uviđavno čeljade ne može bez velikog štrecanja zaviriti u tumuše istorije. Ovo stoga što se najčešće dešava da se autentična slika prošlih zbivanja veoma razlikuje od sadašnjih miraža uokvirenih mitskim pozlatama. Inkompatibilnost mita i istine, na veliku žalost, toliko je frekventna i toliko nedelikatna da prijeti uništenjem našeg samopoštovanja. Skrušeno jadikujemo baštineći dva oprečna suda! Evo pogledajmo:
Ono što je bilo evidentna manifestacija kolektivnog kukavičluka, zapamćeno je kao mudra suzdržanost; egzemplarni nevaljaluk prepričava se u porodici kao humanitarni podvig; klasični zločin knjiži se kao neophodna predostrožnost; pljačka je poistovjećena sa slobodarskim porivima; paljenje kuće i ubistvo čeljadi, od odojčeta do šlogiranog sungulata, akt je, je li, odbrane svete vjere; proćerivanje tri sela ispada nacionalni prioritet; konfiskacija tuđe imovine ne ispadne ništa – nije vrijedno spomena.
Ako bismo pošteno preispitali lik i djelo predaka koji su, po legendi, svijetla znamenja naše istorije, pitanje je bi li od našeg šepurenja ostalo išta više od sjećanja na kolekciju dosadnih brukâ. Vidiš da je ova veličina pljačkala puke siromahe, sve sa blesavim ciljem da poveća svoju ionako veliku imovinu; vidiš da je onaj junak zapalio majku sa đecom u ubogoj njihovoj rodnoj kućici; vidiš da se otmjena ljuba nacionalnog prvaka zakitila opljačkanim nakitom; vidiš ogavnu korupciju; vidiš kretenski karijerizam; vidiš pomahnitalo vlastoljublje; vidiš što ne smiješ da ispričaš, niti samom sebi u osami da priznaš.
Vidiš kontinuirano davanje obraza za guzicu koje potomci verifikuju kao časno trajanje po neupitnom principu “vazda svoj na svome”. Jeste:
što god pohvališ iz nacionalne istorije, činiš to na sopstveni, ne mali rizik. Koje god ime pomeneš u pozitivnom kontekstu, sjutra ćeš se kajati. Koju god bivšu akciju preporučiš, rehabilitovao si dobar dio rasnih nitkova.
Tako, brbljivost nas teško košta. Pitaju nas, šta reče? Znaš li, mrčo, šta se iza toga krije? Izgleda samo ti nijesi čuo za ono? Jesi li pođetinjio, kad ti je ovo tvoj izbor? Đe si rastao? Đe to ima? Koje ti to čitaš knjige? Džabe si se školovao…
To ne znači da ćeš ćutanjem obezbijediti svoj lagodan položaj. Prije ili kasnije polagaćeš račune, što se nijesi izjasnio po tom i tom pitanju. Dobro smo gledali, nijesi bio na ovoj strani. Sve smo prelistali – ti ništa o onome! Tu nedostaje tvoj potpis! Zadovijek!
Pa ipak, naša pozicija kada je riječ o prošlosti nije tako beznadežna. Mora se pribjeći parcijalnoj afirmaciji parcijalnih učinaka. Vidimo: zahtjev za nedodirljivim integritetom bilo čije biografije, pretjeran je. Integralno konzumiranje prošlosti ubija nam apetit; jestivost svega i svačega nikud ne vodi i moramo liječiti tu vrstu alavosti. Ali opet, negiranje svega ostavlja nas zimomorne i pometene na vjetrovitim pustarama istorije.
Čini se da u djelatnosti pojedinih istorijskih ličnosti ima pregnuća koja se mogu podržati. Stajući iza uočene ideje, ne mislimo da operemo fleke nesojstva sa džamadana te persone. Namjera je na sasvim drugoj strani. Afirmativne tirade vezane za segmente riječi i djela nekog iz ranijih vremena prilažu se zbog omladine, zbog dana koji nailaze. Nekako se moraju pozlaćivati vrijednosni sistemi zajednice. Ideje iz prošlosti, za koje nam se čini da se mogu reparirati i preporučiti, ne smijemo zaboraviti ili prećutkivati uz izgovor da ih je i autor, onda, ovako ili onako, nedosljednošću, okaljao. Ako smijem reći, na planu morala nacije, valja primijeniti vrijednosni ključ koji, koliko razumijem, u poslovima književnosti zastupaju mudri i odmjereni: umjetničko relevantna kreativnost pojedinca ne mora (ne treba) da se pokopa u bezdanu jamu zaborava (ali i da se ne slavi čudovišno pompezno), samo zato što biografija književnika obiluje i zaista odurnim ideološkim bazdom (nacizma, na primjer). Postoji klica kreativnosti, dakle, koja zaslužuje da ostvari svoj genetski zapis, a roditeljska posteljica će i onako da gnjili i trune. Ponegdje se čuje i ovako: nikao cvijet iz baljege.
Možda je pogodan primer za ilustraciju onaj koji je Crnogorcima svakako blizak: vojvoda iz Kuča, Marko Popović, sin Miljanov. (O savremenicima sudiće neko još nerođen.)
Ima nekoliko mladih crnogorskih istoričara i polemičara koji istražuju, znaju i iznose bez zazora “istinu po sebi” iz prošlosti Crne Gore. Mi pozdravljamo tu pojavu; vrlo je dobra njihova spremnost da razmite našu prošlost. Čuli smo jasno od njih ono što smo slutili: vojvoda Marko, a on je samo jedan od mnozine , ne može biti amnestiran od mana kao što su žudnja za vlašću, “neobjašnjiv” porast ličnog bogatstva u godinama dok je bio visoki državni službenik, dvoličnost, štreberstvo uz primjere neblagorodnosti koji se direktno kose sa, njime javno proklamovanim, principima etičnosti. Sve to stoji i ne smije biti zatureno: torba naših tereta je prepuna, ali je ne skidajmo sa umornog ramena ni za trenutak.
Ali u evaluaciji tegobne duše njegove, koja je kompleksna i protivrječna duša čovjekova, naići ćemo na jedno biserno književno djelo (Primjeri čojstva i junaštva) i na upotrebljiv, izazovan moralni princip (Princip čojstva i junaštva).
Primjeri čojstva i junaštva književno je djelo koje čini čast crnogorskoj pisanoj riječi, kako god tu knjigu pogledali i u kojigod period čitaoca situirali. Izborom tema, namjerom i elaboracijom, autor je ostvario pun pogodak. Tamo su tekstovi koji univerzalnošću jedne etičnosti na nekoliko mjesta hoće da nadmaše (bogme) mnoge stranice Gorskog vijenca.
Pokušaj da se etika Crnogoraca sagleda kroz dihotomiju čojstva i junaštva, vrijedan je pažnje. Bez obzira koliko je to originalan poduhvat, činjenica je da ima odjeka u našoj sredini, da je prihvaćen kao moguć, mada zahtijevan odgovor na dileme ljudskosti i slobodarstva i sada i ubuduće.
Ovdje je, vidimo, riječ o poslovima cijeđenja, a to je jedini proces koji ima smisla kada se obaziremo na prohujala vremena. Mutljag istorije neka ne prođe kroz filter ovih dana. Pogledajmo koliko je, i za što, upotrebljiva frakcija koja se destilisala kroz naša najčistija htijenja. Taj bistri miomirisni, opojni koncentrat prošlosti čini se da će dati svježinu sjutrašnjeg dana. Trunje, smrdljivi polutrulež, rđa, bazda, otpad, gadež svake vrste – ne prenosi se u novi život; tu vrstu otpada već ćemo i sami, našim životima, sopstvenim akcijama dovoljno izdašno generisati i ostaviti svojim potomcima, na iskušenje: što sa njim? Ništa, svo to đubre u mutnu Maricu!
Prema tome, rast kristala (pravilnih, uzbudljivih, čistobojnih, otpornih, naočitih) iz svakojake džibre istorije je jedino o čemu govorimo. U vrijednosni sistem naših i sjutrašnjih dana valja ugraditi to nasljeđe sa Meduna i nadziđivati našim materijalom taj princip čojstva i junaštva. Izdržljiv je to temelj.
Ne dižemo spomenik umrlim ljudima. Oplemenjujemo ambijent za život danas, a to će reći misli su nam usmjerene duž pozitivne ose nedokučivog i strašnog Vremena.
Pomolak viteza
LOJAN
Kraći oblik od izraza lojalan. Lojan je gojan (termin najbolje upotrijebljen kod Mažuranića, svi to znaju). Sljedeća varijacija na istu temu takođe je zanimljiva: lojalovina. Riječ se neobično sviđa rudarskim inženjerima, za koje je jalovina sporedni proizvod u tehnološkom lancu; jalovina se najčešće baca.
Pomolak mišljenja
ŠTA SE ŠIRI BRZINOM SVETLOSTI
1. Pre osamnaest godina napisao je Ljubivoje Ršumović pesmu „Pri svetlosti sveće“.
U tišini čistoj pri svetlosti sveće
Svako slovo biva svetlije i veće
I misao moja koju slovo nosi
Mraku nezemaljskom radošću prkosi
I ono što strepim i što ne smem reći
Izdati me neće nikuda pobeći
I senke na zidu tajnovito prisne
neće dozvoliti da ih mrak istisne
Kuća bez tih senki i bez žutog voska
nije pesma nije lavra anđeoska
U tišini ovoj pri svetlosti sveće
Osećam niko me napustiti neće
Ni Marko Miljanov i Riga od Fere
Niko od junaka što se dušom mere
Pesnici će svoje prinositi pesme
Na oltar dobrote koji pasti ne sme
Znaju moja braća slute moji gosti
Da se i mrak širi brzinom svetlosti
Zato ova kuća ova sveća tanka
ko ikone stoje na pragu opstanka
U tišini svetoj pri svetlosti sveće
Svaka rima nosi sunce i proleće
A molitva moja okrenuta Bogu
Govori da moram svedoči da mogu
Sve tajne detinjstva sakriti u reči
U muziku stiha koja duhom leči
Zato ova radost ovaj govor drski
Slavi srpski jezik slavi inat srpski
Ova patriotska pesma, generalno, stoji na solidnim temeljima. Majstor rime je otvorio temu na najlepši način: U tišini čistoj pri svetlosti sveće / Svako slovo biva svetlije i veće. Silan je optimizan utkan u ovom dvostihu: Pesnici će svoje prinositi pesme / Na oltar dobrote koji pasti ne sme. Posle ovog maksimuma opada snaga pesnikove imaginacije, poetski izraz ide nizbrdo sve do slabog poslednjeg dvostiha. Možda smo prestrogi u osudi: u mrkloj noći oko tople roditeljske kuće padale su bombe, bilo je to ratno proleće 1999. Ali u tom kotrljanju riječi niz padinu inspiracije – ima jedan značajan momenat. U pesmi se izrazito izdvaja svojim aforističkim sečivom misao
Znaju moja braća slute moji gosti
Da se i mrak širi brzinom svetlosti
Pravo je zadovoljstvo primetiti ovde kakva se iznenadna opomena javlja kad se goli fakt obuče u izazovnu odoru eterične poetike. Sam autor je kasnije izjavljivao da je njegov najuspeliji aforizam „Mrak se širi brzinom svetlosti“.
2. Ovih dana se na društvenoj mreži Facebook pojavio aforizam „Tama se širi brzinom svetlosti“. Ne pominje se Ršumović. Autor koji se potpisao (R. Mićković ) zaradio je nekoliko desetina lajkova. Već je onoliko popularan. Kako to?
3. Ušli smo na Internet. Google pretraživač nam je rekao nekoliko zanimljivih novosti. Bar dve osobe dobijaju komplimente kao autori otkrića da se mrak (tama) prostire brzinom svetlosti (Newsweek intervju, 6. mart 2017. u 08:00h; Astronomski magazin – Komentari, utorak 13. oktobar 2009. u 21:35h). Sam Ršumović ponavlja da je ovo o brzini mraka njegov moto (Nedeljnik, 20. april 2017). Mi smo komentarisali Ršumovićev stih-aforizam u časopisu Matica, jesen 2010, na strani 103.
4. Ostaje da primetimo rađanje nove književne forme: kolektivni aforizam. Pomodno bi se on mogao nazvati i istinoidni aforizam. Ako vam se neka misao dopadne, potpišite se ispod datog teksta. Vaša privrženost lijepom izrazu je dovoljan motiv da vas opravda. Prioritet je izanđala kategorija. Kauzalitet? Neka ga koristi kome valja. Koga briga?
Pomolak lisca
STOJSER
Sneg je počeo da pada u sumrak. Bile su to one krupne, šestougaone pahuљe koje lete bez žurbe; u kovitlacu, zadržavaju se oko sijalice iznad ulaznih vrata; talože se tajnovito, kad osednu podsećaju na male vasionske letelice, sa porukom koju ćemo jednom vaљda shvatiti. Da, pravi sneg našeg detiњstva.
Ubrzo je obelelo; sneg rastoči onaj gusti mrak koji oko ponoći pokuљa iz obližњe šume; daleko u poљu mogao sam da nazrem siluete pasa koji su nekud zamicali. Zaspao sam sa onom davno zaboravљenom radošću da ću ujutru doručkovati kraj prozora našaranog mrazom, u sobi punoj belila. Tako sam snažno prizivao taj prizor, da sam skoro poverovao: u blizini biće i roditeљi, davno već mrtvi.
Pred zoru je sneg pojačao. Beše napadao do kolena. Očistih staze do kužine, česme i drvљanika. Sve u selu učini mi se blisko i blizu, i pitomo. A snežilo je bez prestanka. Oko ručka, moje stope po dvorištu ličile su tek na neznatne uvalice terena; pred noć, sneg je bio do prozora.
Sledeće jutro se zabrinuh; dvorišna vrata sam s mukom otvorio. Ledeni smet je upirao u ragastove. Napoљe se nije imalo kud. Putem su, celog bogovog dana, prošle samo jedne sanke, sa seљakom u nekoj љutoj nevoљi. A nebesa su se sklopila, sipa bez prestanka. U selu je zamirao život.
Za tako retke smetove imao je moj otac jednu retku reč: stojser. Њome je kratko i jasno, precizno, naslikana zimska muka života na selu za stoletnih lapavica.
Mislio sam: neće biti kod nas stojsera za moga života; i sto i prvi put se prevario u svojoj detiњastoj prognozi.
Eto, dragi čitaoče, ili budući čitaoče (ako ikada ova ispovest bude iskopana iz leda i snega moga kraja), pišem ti zarobљen u večnoj zimi koja ne jeњava i kojoj se kraja ne nazire; pišem ti ono što znaš ali ne shvataš, kao što ja ni do danas nisam shvatio kako da to nisam znao: svaka ciča počiњe vedrinom, a toplina s početka ove priče završava se smrzavaњem. Šta se dogodilo? Danima i sedmicama padao je sneg; mraz je okivao domaćinstva u selu; izolacija je bila potpuna, preko okolnih brda prosto se nije moglo; susedi prestaše da se posećuju; trošile su se oskudne zalihe: drva je nestajalo; mrtvaci su odlagani na prtinu, s nadom da se jednom, ako bude sreće, dostojno sahrane; majke su rađale decu, i plakale, molile se bogu da osvetnici odrastu i otope sneg s brda.
Ko se to, i zašto, sa nama sprda?
Koji greh okajavamo?
Smršao sam; iz kuće nemam kud; pomiren sa sudbinom, zurim u ledena brda i čekam smrt. Imam zeca; i њegovi su dani izbrojani; glođe nameštaj i trpi; privržen mi je. Dođe u krilo i dugo me gleda crvenim očima. Odgonetam, pita li me nešto ili me teši? Onda obojica čuљimo uši, bogzna kakve (i odakle) zvuke očekujemo…
Jutros smo nešto i čuli. Zaboga, jesu li halucinacije? Iz pravca škole, iza crkve, trešte bubњevi; oglasili su se megafoni; brekću mašine (buldožeri? tenkovi?). Neko je recitovao. Možda mi je um oslabio od duge patњe. To je glas Našeg Barda? Jasno se razabirao њegov bariton:
Požari, povodњe i stojseri,
sve je to po čovekovoj meri.
Onda je usledila muzika, pa se oglasila Crvenkapa, nevina kao i uvek. Pevala je:
I posle svega,
malo nam je snega!
Selo se zagrcnulo od optimizma. Odnekud, dim se došuњao! Čini mi se da sam čuo i stare akcijaške popevke (u sred sela ispod snega / sija svetlo našeg stega).
Prvi put posle mnogo dana pomislih: možda vaљa preživeti, i preživajući.
Smislih parolu: Životarite, živujući. Učini mi se, namah, da u tih dvadesetak slova, od toplote, svetlosti i blagog talasaњa, poče nešto da diše…
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Zagađenje je nebesko! Niko ne skuplja sekundarne političke sirovine.