Komentar za početak
Obraz ide s glavom. (Više jok; video sam jedan obraz kako ode, a glava ostade.)Zapisnuti!
STID?
Zašto se potiskuju stare, dobre, precizne riječi? Nema u prodavnicama varenike, ima mlijeka. A ako tražiš mlijeko, neće ti dati to što hoćeš, već vareniku. Moraš da naučiš da tražiš kiselo mleko. Nema ta posla ništa zajedničko sa prirodnim procesom odumiranja starih termina koji imenuju arhaične i prevaziđene posude, jela ili slično. Jer, još se upotrebljava, itekako, varenika. I biće je na trpezi još zadugo. I mlijeko nam treba svakodnevno. Skorupa (ne: kajmaka) dobro je imati u zalihama… Pa ako se još nađe parče popržene pršute!
Potpuno je jasno: Za pojmove koje svakodnevno koristimo, valja imati potpuno određene riječi, ne sintagme. Zato govoriti: mlijeko, ne kisjelo mlijeko. Mlijeko se proizvodi od varenike. Od varenike se pravi i skorup i sir. Sve to, i još ponešto, staje u pojam smoka.
šta tek da kažemo za kolobotnjicu? Ko danas ne izgovara kukuruza od kukuruza, nije za džet-set! A zašto? Kolobotnjica se pravi od kolomboća. Kakva sjajna riječ! Informativna, daje da se nazre uloga Kolumbova u donošenju te plemenite kulture u ove krajeve.
Dva su uzroka potiskivanja nazovi starijih Crnogorskih riječi iz savremenog opštenja. Prvi je nekakav stid od sjećanja na sirotost porodičnu. Drugi je okupatorska ofanziva bjelaške retorike.
Zaista postoji nelagoda kod mnogih kad imenuju artikle i situacije koje su vezane za nemaštinu i slično. Malo ko danas u prodavnicama traži glasno i gramatički ispravno – običan hljeb! Čuje se leba, lebac… u raznim varijacija koja nijesu tepanja no neki grč u mozgu. Traže se za te karikature od riječi što nevaljaliji padež.
Ali i ovo je bitno: Poplava srbijanskih lingvističkih rešenja. Aman, sve je u redu s kačamakom. Sjajna je vruća kolobotnjica.
Pored svih termina za osvijetljenost površina i prostora, za koje sam doznao kao fizičar i inžinjer, ja i sad mislim da je vrlo primjerena Crnogorska riječ za električno osvjetljenje: Śajka. Trenutno ne može da se zvanično napiše, jer to nije šajka, je li, protiv koje inače nemam ništa. Za sva vremena sam zapamtio kad je na narodnom zboru u Budimlji komšija Vukajlo, pozdravljajući civilizacijski pomak kad je stigla struja u selo, radosno i spontano uzviknuo: Živjela Śajka!
Trenutno ne možemo u Crnoj gori napisati ispravno, tako da to može korektno pročitati i neki Japanac koji uči naš jezik, ovu prostu rečenicu:
Ĺijepa ĺijeska baca hlad na zeĺenu ĺivadu.
Pomolak tora, ali napuštenog
КАКО НАСТАЈУ ПОМАМЕ
To Guard Black
Кад први неће а други не сме
И мисле: то је нешто тајно,
Ја ћу вам рећи тајну помаме:
Помаме настају једноставно.
Узму се, рецимо, ципеле круте,
Изнутра топле, сјајне с лица,
У њих се ћушне… мудријашица.
И шта да ради тако сама
У дивним, крутим ципелама?
С црном косом и ружама?
Зато у помаму уђе Мама,
Зато у помаму уђе Тата,
Зато јој додаш Синовца ил Брата
Или све скупа, да срце моје
Не буде тако тужна и сама
У дивним, крутим ципелама.
Мама се гизда, Тата се обрел
У реч ужасно далеку – у Израел.
Синовац је увек на телевизији,
Брат је бесумње у скупштини
(или још боље у хипокризији).
И тако иду сати и сати
И Мама неће новац да врати,
А Тата? Као и сви пирати!
Синовца нема са телевизије,
И Брата нема из хипокризије,
И шта да ради тако сама
У дивним, крутим ципелама?
Због туге на том дивном лицу,
Да поправи психичко стање:
Доведимо јој другарицу
(на пример, из Азање).
Кад она дође, шта ћеш више?
Због чега уопште да се дише?
Negantesima valja reći ne
Buđenje, nalaganje, umivanje
Virim ispod jorgana. Oklijevam da ustanem. Jutros je u Budimlji minus jedanaest stepeni po skali gospodina Celzijusa. (Pohvali me još odmah, uljudni čitaoče, za jasnoću pisanja; jer mogao sam reći, naročito u bunovnom stanju: “Kod nas je nastupila hladnoća oko jedanaest stepeni, a sa njom i poledica.”, kako je prevodio nekoć drugu rečenicu Knjige desete u romanu Braća Karamazovi veliki naš panSloven, laka mu crna zemlja.)
Moram da naložim šporet. Luča nemam, propustio sam u subotu da kupim zavežljaj suve borovine na begluku kod Lima. Na pomoć hepo kockica još se nijesam navikao. Uzimam staru novinu, slučajno su to Vijesti, broj od 16. avgusta 2000. godine. Taman sam fršnuo šibicu, kad me zaprepasti naslov: “Okrivljeni Spasojević na slobodi jer je izostala saradnja srpske policije”. U nepotpisanom članku se izvještava da je istražni sudija Višeg suda u Podgorici (Zoran Živković) izjavio u vezi neuspjelog pokušaja ubistva lidera Srpskog pokreta obnove (Vuka Draškovića) da MUP Srbije koči istragu jer neće da isporuči osobe sa potjernice. Osobe imaju nadimke Šiptar i Kum. Tog vrelog ljeta prije nekoliko godina samo su dobro upućeni znali o čemu je riječ. Ostali su građani shvatili svu dubinu pomenute vijesti tek poslije 12. marta 2003. godine kada je pokušaj ubistva jednog drugog lidera (Zoran Đinđić) najzad uspio. Dakle:
Naše novine ne zastarijevaju. Informativni kapacitet im raste iz godine u godinu, uprkos ukorijenjenom mišljenju da su proizvod za jedan dan. Uz nužni izuzetak onih novina koje ne valjaju ni jedan jedini Dan! Morali bismo se opametiti: bezglavo čitanje štampe od ranoga jutra – ne vodi nikuda. Evo predloga: kome se ne žuri (istinabog, neki nas i žestoko požuruju) neka kroz četiri godine pročita sadašnje serijale o štipoguzu proslavljene čestite prostitutke sa međunarodnom reputacijom, pa će mu se jednog mraznog jutra, ako ne bude imao luča, otvoriti oči, a možda i dosijei.
No, ako je meni šteđeti novine, kako naložiti vatru? Poglavljem iz neke knjige? Knjige imaju drugačiju sudbinu! Ako ih sažižemo, činimo to dok još mirišu na štamparsku boju. Kasnije, bogobojažljivo ih čuvamo na policama i tavanima, čak i ako je malo vjerovatno da ćemo ih ikada i ikako otvoriti, izuzev uneznan. Po cijenu smrzavanja ne bih potpalio cerovinu stranicama romana “Jude the Obscure” nesrećnog Tomasa Hardija; knjige koja se nekim čudom baš ovih dana smuca po mojoj kući. A sjetimo se: Taj je roman prije skoro sto deset godina bukvalno spržen na lomači hipokrizije crkvenih velikodostojnika kasne viktorijanske epohe u Engleskoj. Poslužio je kao hepo kockica hajke na čovjeka koji je mastilom na papiru napisao da u životu ne pobjeđuje dobro već zlo, da plemeniti ljudi propadaju, da hulje likuju, da zločinci uživaju poštovanje bližnjih i okolnih, te da se materijalnim dobrima koriste ništarije. Graknuli su na Hardija državni kritičari-vjernici i državni besposličari-vjernici, jer je pisac, je li, pogazio moralne principe i povrijedio svjetosti – porodicu, crkvu i boga, to jest. Na početku četvrtog dijela romana, kao moto umetnuto je zapažanje J. Miltona: “Ko god više voli vjenčanje ili kakav drugi obred nego dobro čovjekovo i zahtjev milosrđa, zvao on sebe papistom ili protestantom, ili čime god hoće, on nije ništa drugo nego farisej.” Mi, poslani da proživimo život u drugom vremenu i na drugom mjestu, sa sjetnom milinom primamo ovaj signal iz minule epohe; stavićemo u citirane misli naše sinonime i razumjeti da smo davno, davno dijagnosticirani i lako ćemo uprijeti prstom u savremenike – ovdašnje fariseje! Eto zašto knjige ne gore! Kasnije toga dana, poslije umivanja:
U zagrijanoj sobi čitao sam dnevničke Darvinove zabilješke u kultnoj knjizi “The voyage of the Beagle”. Nadareni mladi prirodnjak, pažljivi posmatrač prirode, piše 26. jula 1832. godine o ljudima iz okoline Maldonada, negdje u Južnoj Americi. Seljaci iz Las Minasa nijesu mogli čudom da se načude zašto došljaci Evropljani umivaju svoje lice svako jutro po ustajanju. Jedan od njih doveo je u vezu ovaj postupak sa nekim ritualima Mohamedanske religije – pa je svoj nalaz i saopštio učenjaku. Kako Darvin nije krio da je jeretik (knowing me to be a heretic), nastala je vesela zbrka u glavama domorodaca – svi su jeretici, nema druge, Turci!
O, kako je zabavna ova epizoda, nama u Crnoj Gori, sada. Zar ne: Kad god Priučeni Iščuđivači-Lokalni Svetosavci (PILS) nad evropskim adetima hoće da ine ponize kao otpadnike, imenuju ih kao poturčenjake, Turke! PILS grupacija ne razumije prosvjetiteljsku, kantovsku potrebu čovjeka Evropljanina da, izjutra, poslije krepkog sna, spere krmeljine zaslijepljenosti sa očiju. PILS korifej s močugom mitropolita prosuđuje, prije i poslije jela, ko je ta ružna krasta na inače rošavom licu Evropskog racionalizma, i čini mu se da je najlaške prepoznati je kao Marksa ili Darvina. Otkud to? Tragajući za odgovorom, ne možemo preskočiti citat: “Kroz dositejevštinu ta tama (Evrope) je zahvatila donekle i nas Srbe. Jer dositejevština i jeste lakomislena vera u svemoć humanističke nauke, u svemoć humanističke prosvete, u svemoć humanističke kulture, u svemoć humanističke tehnike, u svemoć humanističke civilizacije. Pod tragičnim uticajem dositejevštine evropska humanistička prosveta stvorila je u nas sukob između crkve i škole, koji za naš narod znači, i uvek je značio, katastrofu. Pod uticajem dositejevštine i naš se čovek počeo mehanizovati, robotizovati.”
Huuuć.
Ove poruke, i mnoge slične na svakoj od sto dvadeset dvije stranice, mogu se pročitati u knjizi “Svetosavlje kao filozofija života” koju je u formi fototipskog izdanja objelodanio manastir Ćelije u Valjevu a.d. 1993 (godine megadevalvacionog postradanja građana u stampedu klero-nacionalističke SRJ elite). Autor je kultni religiozni pisac PILS odreda Crne Gore: Arhimandrit Dr Justin Popović, prof. Univerziteta. Svetac koji je svojim očima gledao, tokom školovanja u Engleskoj, kako se svako jutro građani neizostavno umivaju, i iščuditi se nije mogao otkud toliko jeretika, odnosno Turaka u Oksfordu.
Sva je prilika, o. Justin će uskoro imati nove nevolje. Čeka ga bliski susret sa starim neprijateljima, jereticima i Turcima – Dositejem, Marksom, Darvinom, – pod krovom Univerziteta u Beogradu a u okolnostima žuđene simfonije crkve i škole.
Kažem vam, ne palite stari papir. Uvijek se tamo nađe nešto, i za tugu i za opomenu.
Nabavite prosto luč.
Pomolak viteza
NAš MASKOT
Rijetko se pojavljivao lično; ime, lik i djelo nije silazilo sa malih ekrana. Bio je naš maskot (muški rod) svih rezultata do kojih se došlo, a koji su se mogli prezentirati kao pozitivni i ilustrativni za sveopšti napredak i preporod. Podigli su most, hvala maskotu. Žetva je bila uspešna, zahvaljujući maskotu. Podijeljene su penzije, ma skot nam se smilovao.
Pomolak mišljenja
DETERMINIZAM U LANCU SLUČAJNOSTI
Slučajno sam tog dana rano putovao gradskim autobusom. Dan sunčan, topao posle duge i oštre zime. U vozilu nije gužva. Sjedim i čitam knjigu. Imam pola sata lektire, prekraćujem dosadu.
U knjizi se pripoveda o ljubavnoj vezi grofice Zije Dukaj i italijanskog zavodnika po imenu Filip. Mlada plemkinja je zaljubljena u svog izabranika. Jedva čeka svadbu. Ona voli naočitog crnpurastog momka. Udavača je bogata, ali i zgodna devojka, primerno vaspitanja i uzorno odgojena.
Grofica Zija ne može da sakrije ljubav, kao što se ustanovljava u mnogim knjigama da je to nemoguće. Ali je aristokratski delikatna i tek diskretno otkriva roditeljima: Ja volim Filipa.
Čitajući, slučajno sam promašio stanicu i izašao na sledećoj. Bližilo se podne. Bio sam gladan. Neplanirano sam odlučio, kad sam već u tom kraju, da kupim burek; najbolji je onaj kod Ilića.
Slučajno sam odabrao do pekare prečicu preko malog parka.
Pitao sam se ima li već prvih ljubičica na sitnim brežuljcima u parku. Ne, nema. Rano je. Do pre pet dana bili su žestoki mrazevi.
Slučajno sam se upitao, je li baš da nema ni jedne jedine ljubičice ovog toplog jutra na pragu proleće? Ipak, eno tamo se nešto plavi. Ma, kao da su ljubičasti grozdovi?
Uočio sam kamen pored stepeništa. Ugnezdio se u ležaju od platanovog lišća boje livadskog meda; okolo je bilo i nekoliko bakarnih folija sletelih preko noći sa obližnjeg hrasta. Uz ivice kamena veselo su se probijale nežne žuto-zelene travke. U sredini se kamen svodio na uglačani maleni amfiteatar sa zapisom u boji svežih martovskih ljubičica.
Seo sam na betonsku stepenicu i s nevericom pročitao:
„Ja volim Filipa“
(Doručkovao sam tek pošto sam kod kuće stavio na papir ovaj čudnovati lanac slučajnosti.)
Pomolak lisca
STRANICE IZ DNEVNIKA JEDNOG NAŠEG POSLOVNOG ČOVEKA
Jutros sam ustao rano. Tipična navika nas Srba iz Crne Gore! Pogledao sam na uru koju sam kupio nedavno na Simpozijumu o modernom marketingu: divan dizajn naše firme Darvil. Pokazivao je osam i trideset. (Prokleti tajmeru, kasnim!, prosiktao sam i sa odbojnošću strpao u regal gnusni instrumenat (koji je pronašao, da ne budem nepravedan, jedan naš zemљak iz Holandije, Krsto Hajgens). Na brzinu sam navukao svoje novo odelo (doneo sam ga sa jednog nedavnog šopinga) od fine pomoravske tkanine lister. U trku sam nazuo bali-mokasine i uleteo u svoju mazdu. Sva sreća da će me ova brza šumadijska kola za jedan momenat prebaciti do deska, uzdahnuo sam.
Moja firma, s umilnim naškim nazivom Interferoteks, na koji sam ponosan (da dodam neskromno, termin je moj), na drugom je kraju grada: treba proći tri semafora, počev od onog pored dragstora, razminuti jedan ekskluzivni supermarket, dućan elektronike Aiva, i odmah tu, kod skvera, pored diskonta (mi bi Srbi rekli: okazion) piva tuborg , ni minut odatle, vidi se soliter u čijem su suterenu naše prostorije.
Dao sam gas i sledio se – auto poče da trokira. Maler. Kumplug, bremza… ništa. Šta sam mogao? Zamolio sam dva tinejџera da odguraju krš na trotoar. Hoće, naravno. Gledam ih, obuli najke, nose petstojedan, lakosta majice i lenonke. Krasna srpska omladina! Nervozno sam zapalio danhil cigaretu i miris srpskog duvana me ogalio. Taksi – viknuo sam. Šofer se nije ni okrenuo. Dakle, peške… Za svaki slučaj, dok traje šetњa, ukљučio sam pejџer. Nek bibiće. Na prvom kiosku kupio sam magazin huper. Ne smem ćerki na oči bez te novine. Umalo nisam udario o stub koji je krupnim plakatom reklamirao neki referendum. Pored reda za benzin išao sam dobrih pola sata. Što je samo popularna ta srpska sirovina! Saleću me crnoberzijanci – ne, hvala. Kod butika San Marino uleteo sam u tramvaj. Nećete verovati, stao je posle samo sekund truckaњa. Nema električne energije. Srećom, bio sam blizu ciљa.
Uleteo sam u zgradu. Vidim, ne radi ni lift, mada meni nije neophodan. Hausmajstor sa šrafcigerom nešto je petљao u holu. Uleteo sam u biro. Zavalio se u foteљu. Drmnuo sam viski. Malo sam se sredio i pomislio kako bi bilo mudro da ostatak dana ništa ne preduzimam: očito sam ustao na levu nogu. Ali, lako je reći… Bacio sam pogled na tajmtejbl. Prvo je vaљalo potpisati jedan bajati kontrakt. Hajde. Svojim lepim rekspen nalivperom, od koga se ne rastajem, udario sam paraf. Teže je bilo prostudirati jednu proforma fakturu s tridesetak stavki…
Utoliko je došlo vreme za fruštuk. Sekretarica je dopremila mekdonald hamburger. Posle smo pili tursku kafu. Bog da blagoslovi tu biљku sa naših њiva, Srbi bez њe ne bi mogli!
Prekide nas telefon. Da mi upišeš sina na fakultet, molio me kolega iz magacina. Ne za њega, nego moli partner iz susedne filijale. On je jednom nama fakturisao nešto što baš nije bilo lako. Koji fakultet? Medicina. Pa to košta, brajko. Ne dinari. Inostrani papir. Marke. Govorim li srpski?
Tresnuo sam slušalicu. Љutio sam se na još jedan srpski aparat, telefon, kojeg je pronašao neki dokoni naš gastarbajter, u Nemačkoj u prošlom veku – mislim da se zvao Aca Beli. Izgubih mir zbog invencije naše gore lišća!
Do kraja radnog vremena nisam više mogao da se koncentrišem na probleme. Tačno tako: nema adekvatnijeg termina od te naše reči koncentracija. Bez њe, ode cela psiha u kolomboć!
U tri sam se odvezao kući rentakarom. Posle svega nisam imao snage za rikverc-hodaњe. Jedva sam čekao da se dokopam kauča. Ali, avaj! Maltretiraњa su tek počiњala. Supruga me je na vratima informisala da je otkazala veš-mašina i da treba kontaktirati servis. OK. S nogu sam prezalogajio, bezvoљno: supa, salata, senf, viršle (kraće bi se kod nas reklo hotdog). Zavalio sam se u ligenštul i upalio televizor (ne mora odmah tekstil u mašinu!). Neke dosadne reklame. Nadao sam se mojoj omiљenoj seriji Šerif i prostitutka. I baš tada je u sobu uleteo moj sin Danijel i uzrujano konstatovao: u ovoj se kući o svemu vodi računa, ali o kompakt diskovima ni pod razno! Nije mi bilo do razgovora ove vrste, pa ipak nisam mogao da skrijem zadovoљstvo dok sam ga posmatrao s minđušom na uhu kako se kočoperi u ribok patikama. Onako drčan, od glave do pete Srbin.
Spaslo me je veće zlo: sused koji je s vrata zavapio kad ćemo, pobogu, u ovoj zgradi da organizujemo, kao ceo svet, kulturan svet, antene za sve kanale, i satelitsku televiziju. Razmišљao sam kako da reagujem: da zamolim persone da se ad hok raziđu, pošto želim da meditiram, i to transcendentalno ili da junački podnesem to što mi je izgleda Gospod namenio za ovaj dan.
Tada se desilo ono što me je nateralo da završim tekst, jer posle takvog jednog događaja učinilo mi se da ostalo ne može biti vredno da se stavi na papir. O čemu se radilo?
Spiker je najavio ekstra vest. Svi smo seli. Pojavila se i Žaklina sa huperom.
Emisija je bila kratka i turobna. Svet nas je izbacio iz Ujediњenih nacija. Ćutali smo.
Ja sam prvi došao sebi. Oblačeći piџamu, procedio sam: Pa šta, i koji će nam?!
Niko se nije složio sa mnom, i niko nije protestovao.
Pogledao sam kroz prozor. Smrkavalo se. Neki tip u џinsu stajao je pored bifea i švercovao devize, u društvu elegantne dame koja je šarmantno stajala pored lila limuzine i nudila, vaљda cigarete.
Utulio sam lampu.
(Post skriptum: Na podvučene reči sam alergičan; zamolio sam koleginicu, inače lektora, koja ima dosta slobodnog vremena, da nađe neke više srpske termine i zameni. Ali ona je bila nervozna tog časa, spremala se za žurku i ja evo ostavљam tekst u tom smislu falš. )
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Današnji Filipidesi izreknu nam vijesti sjedeći. Daleko od toga da potom umiru!