Komentar za početak
Ne gori obraz od sunca, već od poštenih ljudi. (Ko je vidio da u Skupštini nekome obraz gori?)Zapisnuti!
UZORNO PERO
Politikino ’uzorno’ pero je Aleksandar Apostolovski. Kad treba pljunuti na nekoga ili nešto – on je inspirisan, nenadmašan. Ova novinarska baterija klase AA uvijek je dovoljno pripunjena Đe Treba. Evo primjera:
Sto godina posle Velike narodne skupštine u Podgorici, ponovo iz Beograda zli vjetri duvaju prema vladaru Crne Gore. Milo Đukanović je drugo oko u glavi, ali vidno vrljavo.
Crna Gora, ma ne samo ona, patrljak je one Jugoslavije. (Patrljak znači ostatak polomljene grane i slično.)
Ako se neko izjašnjava kao građanin i prihvata filozofiju statusa građanina u društvu kao časne pozicije, AA će posprdno reći: evo građaniste! (Drugi je izmislio termin, ali ga on oduševljeno upotrebljava.)
Te sve ono što si kao čista vrlina: Crnogorac, ali prije svega građanin u državi, poštovalac Crne Gore koja nije nikakav patrljak i bistro drugo bratsko oko u glavi – proglašava te AA za zakržljalu, građanističku, vrljavu kreaturu. Rodonačelnik srpskog novinarsko-političkog vrljavog aleksandrica.
Moraš glasati protiv toga da Priština bude član Uneska, da bude Haradinaj u Interpolu. Ne pitaj, zašto? Bespogovorno glasaj kako ti signaliziraju iz Beograda i bićeš nevrljavi nacionalistički, ne građanistički, brat.
Ako je Srbija u ratu sa Austrougarima, ulijeći i ti u rat na strani Srbije, kao srbista, a ne kao građanista. Poslije rata, ako te braća okupiraju, ti kaži da je to nevrljava narodna volja. I deri se iz mozga:
Dolje, patrljak!
Pomolak tora, ali napuštenog
КАЖА О ПО-
БЕДНИЦИМА
Већале су главе седе;
Довео нас до поБеде.
Скупио је светлу свиту;
Терао нас к неолиту.
Цвркутале певачице;
Селио нас као тице.
Нашао је два-три скота;
Извео нас из живота.
Уз њега је и порота;
Еј, дивота.
Еј. Дивота.
Negantesima valja reći ne
Naučna misija ili ručna komisija?
Hoću pišem o sjaju neoracionalizma. Građani Crne Gore glasali su 21. maja 2006. Te svijetle neđelje, birališta su zatvorena u 21 čas. Valjda nepun sat potom, CeSID organizacija i prateća omladina objavilili su prognozu da su suverenisti pobijedili. Uprkos nekim netipičnim okolnostima koje se tiče strukture biračkog tijela, kao i geografske distribuiranosti političkih boja, uigrana ekipa statističara bila je na visini zadatka; ubjedljivi, samopouzdani i kulturni. Pogodili su, kao i uvijek do sada.
Suprotni tabor, prije svih drugih glavni opozicioni prvak, odmah je preventivno naružio ovu organizaciju (“mi znamo ko su oni”). Na fonu emotivne insinuacije i metodičke drskosti prepoznali smo dublju suštinu ovakve reakcije. Upućuju gubitnici na politizaciju prebrojavanja glasova. A međutim:
Ozlojeđeni su na nauku. Bolje nijesmo ni očekivali.
Progovorimo neku riječ u odbranu nauke! Pogledajmo, koji grijeh su to počinili, u noći istorijskog Referenduma, ljudi novog senzibiliteta?
Omladinci su na osnovu uvida u 15% listića dali prognozu sadržaja svih listića, i to sa impresivnom tačnošću od jedan posto! Pritom su razgovijetno u sažetoj formi objasnili gledalištu postulate korišćenog metoda.
Da pokušamo da naučno-popularno uprostimo uvid u suštinu: Zamislimo da je svaki sedmi glasač glasao javno. Iz tog podatka “strani plaćenici” nam kažu kako je glasalo i cjelokupno glasačko tijelo; pritom pogriješe samo kod jednog glasača na svakih stotinu glasača (u drugim okolnostima, pogriješe i osjetno manje; vrlo često greška ne prelazi nekoliko promila)! Bravo!
(Onda nam kamera prikazuje razjarene oponente; mladom čovjeku koji nas podučava egzaktnosti kažu ovi na-putu-da-izumru mamuti: “Mamu ti!”)
Emocije isfrustriranih političkih učesnika ozbiljnog državnog posla svakako štete stabilnosti izuzetnog jednog instituta, instituta egzaktnosti. Loše je, posebno je loše, što i inžinjeri među političarima ne shvataju da su statistički zakoni takođe – zakoni. Veoma pouzdani statistički zakoni su uzor savremene fizike. Skupovi sa velikim brojem objekata imaju svoju unutrašnju logiku. To je tvrda logika, koja ne iznevjerava. Posebno, naučni metod je u stanju da ukaže i na granice moguće greške. Zato su mladići rekli: ne očekujte da će ručno (karikaturista Koraksić bi rekao: pomoću računaljke) prebrojavanje dati radikalno drugačiji ishod; rezultat neće pasti ispod 55%. Tako je i bilo. Pošto ti vazda-oprezni prognozeri dosad nijesu ni jednom pogriješili, mrzost na njih, nema sumnje, samo je ispoljavanje klasične malicioznosti. Što ona silna gomila analitičara, uvodničara, savjetnika i eksperata po svu dugu izbornu noć na TV ekranima bdije? Cesidovci do 22 sata urade posao i idu na počinak, kao uredni porodični ljudi, mirne savjesti.
Strano je kad emotivni starci graknu na racionalnu mladost. (Još bi se i dalo razumjeti da se suprotno događa…) Primijetimo, što sve nijesu bili u stanju da insinuiraju na adresu (u mladosti tu i tamo zaista raskalašne) gospođe Sefereje. Svaki razgovor skrenu koliko treba, da ocrne sada upokojenu gospođu. Bar jedan je na taj način, konkurišući za ambasadorsko mjesto, popunio svoj kukurikulum vite (ispravno odštampan termin). Ali za nasljedstvo gospođe Sefereje su zainteresovani, o! Pardon:
Zar ne liče na nekoga ko svesrdno pomaže da se namjerno razbije skupocjena vaza, pa onda skuplja parčiće po podu, i ljuti se što od krhotina ne može da rekonstruiše makar bijednu ćikaru? Da, takvi se prijavljuju Evropi, ljuto osporavajući domovinu Crnu Goru, da čuvaju zajedničku državu.
Osporavaju i simbole postojbine. Posilni, taman što su oprali maskirne uniforme pojedincima koji su se prekjuče vratili s lijeve strane mutne vode Drine, alergični su na crvenilo crnogorske zastave. Ne prepoznaju orla s grba, lavu okreću leđa. Njima velim: Gospodo, to je crnogorski grifon! Grifon? Lavlje tijelo sa orlovskom glavom; čest likovni motiv u starim kulturama (Egipat, Vavilon, Krit…). Demon, čuvar bogova. Legenda kaže:
Naši preci, Protocrnogorci, od olovnih slova Štamparije pravili su puščana zrna. (Agilni Đurađ Crnojević nabavio je novu tehnologiju pečatanja knjiga samo tri godine poslije Gutembergovih epohalnih pronalazaka.) Došlo je vrijeme da se obrne logika: Pravimo slova, od olova kojim su u izobilju raspolagali magacini Sedamdesetsedmog bataljona! Evo prave teme gdje opozicija može biti konstruktivna, evo posla i za vlast i za kritičare. A regularnih demokratskih izbora će svakako biti, neki će već i brzo doći. Samo:
Lijepo je sanjati o ovom: U budućnosti se neće provoditi zamorne procedure ručnog prebrojavanja svih glasačkih listića. Statistika će zauzdati političke ostrašćenike. Brojanje kao bukvalna djelatnost biće napušteno. Biće dovoljno da se objave statističke predikcije i da pragmatički bude objavljen rezultat volje glasača. Možda će se napustiti i ideja masovnog izlaska na birališta! Dovoljno će biti da otvore reprezentativna biračka mesta. Demokratija će postati jeftinija i brža. To će biti dobitak za sve, u okolnostima kad ne možemo ili nećemo da otklanjamo i evidentne nedostatke sistema opšteg prava glasa i slična uopštavanja.
Sjećate li se onog Njegoševog lika koji se vajka: prisuka sam pedeset godina. Da vesele li zgode u epskom trenutku! Druga su to bila vremena, pa su rijetke bile prilike da se ostari. Svaki dan su na televizijama likovi koji su prisukali i znatno više od pola vijeka, pa ih ne mrzi da idu ovamo ili onamo, u ovaj ili onaj centar – kako bi doprinijeli sijanju nevjerice u neminovnu pobjedu novovjeke osjećajnosti koja je ozarena sjajem neoracionalizma, a ne neonacionalizma.
Njima velim na čistom crnogorskom jeziku: da su najprvi u najgoroj disciplini – sputavanju potomaka. Jeste, liče na učitelje koji okreću leđa učenicima. (Takvima kuku.)
Jednom smo, ne tako davno, bili u prilici da citiramo inspirativnu misao Čarlsa Darvina koji veli da Republika ne može uspjeti ako ne raspolaže kritičnom masom ljudi prožetih principima pravde i časti.
Tada smo ovaj citat ponudili uz malu zebnju, i da opomenemo. Danas, poslije Referenduma, citat ponavljamo uz uzdržan trijumf, a opomena neka ostane…
Pomolak viteza
BARAMNORMALNO
Paranormalni fenomeni se pričinjavaju nekim ljudima. Upravo živimo vrijeme kad normalne fenomene ne opaža niko, ili skoro niko. Mnogo je onih koji bi bili očarani da im se prikažu baram normalni fenomeni, koji put. Kad im se pričini da su doživjeli iole normalniji fenomen, ne vjeruju ni sopstvenim opažajima ovostranog. Građani uporno rade na tome, i ne gube nadu, da otkriju i dokažu egzistenciju baramnormalnih fenomena. Naučno otkriće, kao i vazda: nikad se ne zna kad će da uslijedi.
Pomolak mišljenja
ZAPIS O DVA FIFIJA
Grofici Ziji se život nije mađarski skockao kako je zamišljala u svojim tinejdžerskim danima. Udala se brzopleto za nekog italijanskog fićfirića. Fićfirić je kicoš (mađ. fityfirity), a kaže se i vrtirep. Ubrzo je morala da emgrira iz paklenog braka. Otišla je iz Budimpešte u neko malo mjesto u Istri, da se osami i da vidi šta će donijeti vreme i mediteranska klima. O ovom detaljno pripovijeda Lajoš Zilahi u drugom tomu romana Ararat.
Grofica u jednom momentu svoje odiseje kupuje štene da joj prekrati dosadne usamljeničke dane. Nadenula mu je ime Fifi. (Imala je neke psihološke motive da ga nazove baš tako.)
Obezbedila je za Fifija sve što treba, kako može jedna plemkinja koja ne oskudeva. Korpu, ležaj, posudu za hranu, posudu za vodu; onda povodac, češalj, četku, gumenu kost, higijenske potrepštine.
Roman Ararat, saga o Dukajevima, pojavio se odmah posle Drugog svetskog rata, 1947 godine. Zilahijeva dela su bez zadrške prevođena kod nas, ne jednom. Zilahi je umro u Novom Sadu 1974.
Sada ćemo napustiti tužnu povest mađarske grofice i setiti se jedne dečje pesmice Dragana Lukića. Književnik Dušan Radović je visoko ocenio stihove na koje mislimo i uvrstio ih u Antologiju srpske poezije za decu.
Naslov pesme na strani 122 upravo glasi… Fifi.
Lukićev pas Fifi je vaspitan, čist, sa manirima. On je vlasništvo žene koja vodi računa o svim detaljima Fifijevog života. U šetnju ga vodi na uzici od svile. Fifi je sa noktima lila, ima mašnicu od tila. Vaspitava psa (Fifi, nisi slep). Razvija kod psa osećaj samosvesti (Fifi, ti znaš ko si). Zašto ne, gazdarica bi mogla biti grofica u izvesnim godinama. Takvih je bilo dosta posle raspada evropskih monarhija.
Pesnik Dragan Lukić je rođen 1928. U njegovoj biografiji piše: Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. Već početkom pedesetih godina uspešno piše dečju poeziju.
Kako se jedan Fifi ušunjao iz mađarskog jezika u nesrodni srpski jezik? Kako je vragolasto skočio iz proze u poeziju? To je čičak koji je zakačio tanku svilu naše pažnje onom oštrom kukom znaka pitanja. Odgovori nisu jako urgentni. Možda su i nebitni.
Bolje dva fifija nego jedan. (Foto: Fifijev kroki.)
Pomolak lisca
DUG I OPOMENA
Samoubistvo kao fenomen zanima, od najranijih vremena, široki krug stručњaka, ali i javnost u najmasovnijem smislu reči. Suicidalne porive pokušavaju da rasvetle filozofi, sociolozi, psihijatri… Posebno su u žiži naučni pokušaji da se nađe veza između broja samoubistava i nepristojnih uslova života.
Dovodi li pogoršaњe životnih uslova do povećaњa broja samoubica? Građani su uskraćeni za pravu informaciju. Svi znamo za slučajeve da su љudi digli ruku na sebe zbog materijalne bede i opšte depresije. Međutim, je li to pravilo? ili su samo sporadični akti? Ubedљiva statistika nam izmiče!
Lično verujem da broj onih koji su digli ruku na sebe nije ovih godina veliki; bar nije onoliki koliko su zacrtali kreatori naše sutrašњice. Da se dovedu u sklad predviđaњa i tvrdokorna stvarnost, institucije sistema pojačavaju pritisak i dižu opomene na nas. Ovde ćemo sa par reči osvetliti jedan segment te vrste: dizaњe opomene na građane od strane elektrodistribucije.
Lično je na mene dignuta jedna takva opomena, pa mogu da svedočim iz prve ruke. Evo, što se forme tiče: opomena lepo izgleda, papir je kvalitetan, format skladan, sami tekst opomene pristojno stilizovan; posebno je ukusno rešeњe udar-nog dela (pretњa neposrednim iskљučeњem): nešto krupnija slova u kompjuterskom slogu, skoro dražestan font, i nadasve љupka boja, diskretni lila tonalitet – sve upadљivo i malo ukoso. Moderno.
Rešio sam da se kao građanin uzjogunim. Opomena je podmetnuta u poštansko sanduče u strogoj diskreciji – nisam osetio došuњavaњe lica koje je donelo smradnu presudu. Prvo sam bio utučen; brzo sam se pribrao. Svejedno sam tu noć probdeo. Sastavio sam pismeni demarš koji ću ujutru izreći nadležnima. Hteo sam da pomenem najubitačnije argumente u najkraćoj formulaciji, stoga sam sastavio tekst koji glasi:
Vi ste eksponenti Države. Objavљujete moj dug Državi. Ali treba da znate da nisam dobio plate već za tri meseca. Dug Države prema meni je veći. Kako se usuđujete da izmirujete moje obaveze od juče, kad su neizmirene vaše obaveze od pre sto dana?
Stavio sam znak pitaњa, odahnuo sam: u veri da će im on biti kao omča oko vrata. Treba sa њima pisano, pismeno i otmeno…
Iza šaltera elektrodistribucije sačekala me je ovlašćena dama. Pročitala je protest bez uzbuđivaњa, puls joj je bio industrijski: pedeset herca. Rekla je, potrošeno se mora platiti; žalba nadređenoj instanci: druga vrata desno.
Na rečenoj adresi našao sam ovlašćenog, a više ostrašćenog gospodina. Na њega je tekst ostavio veseo utisak; pregoreli su mu osigurači i spontano rekao, da ja nisam mogao da se naљutim: Građanine, ludi ste kao struja!
Plemenitog čoveka! Pamtiću ga doveka! Zbog dijagnoze i pravnog leka. Neka!
Bio sam primљen i pročitan, a osećao sam se kao popišan.
Naveče sam na televiziji gledao neki francuski film o smrtnoj kazni. Dojmile su me se scene stražara i sudskih izvršiteљa koji se u čarapama prikradaju zatvorenoj žrtvi da ga iznenada ćape, saopšte vest o odbijaњu žalbe i odvedu bogu na istinu. Do zore mi se pričiњavao sumoran bat koraka bosih poštara oko mog sandučeta u dvorištu.
Agonija je trajala desetak dana. Svakog sam jutra ustajao izmožden; prva radњa se sastojala u testiraњu ringle: ukљučim, prospem kap vode i napregnuto čekam. Kad zaskakuće kapљica, kao da me sunce ogreje. Još jedan ceo, topao dan je preda mnom…
E, konačno jedne subote, đavo je došao po svoje. Ringla je ostala hladna kao glečer. Pomodreo sam, i od besa. Rešio sam ovog puta da intervenišem impulsivno, usmeno. Preskočio sam prvu instancu i s vrata počeo da vičem na od smeha zace-nutog gospodina. Više nisam lud, upozorio sam. Bar ne kao struja – iskљučili su je. Otreznio se i uputio me sprat iznad. Primila me je uљudna gospođa koja mi je rekla dve korisne stvari.
Prvo, građanine, treba da znate da taj novac koji vama uzmemo nama uzme država i otpravi vama u vidu penzija i plata. (Opa!) Treba da znate, novac vam se vraća kroz plate!
Drugo, ne dajte da vam seku struju! Niko ne sme da vam iskљuči struju! Mi smo protiv iskљučivosti.
Kako ste protiv? Evo lila na belo. Postoji i nalog za iskљučivost. Potežem ubitačne kontra-argumente….
Boљe da ste potegli štogod oštrije, po prilici sataru, govorila mi je sad već u četiri oka uљudna gospođa. Kakvi argumenti i bakrači! Sata-ra! Marš iz dvorišta! i kvit.
Od te duševne žene naučih tada dve važne stvari: za novac, oni su samo skretničari u њegovoj cirkulaciji od mene do mene; elektrodistribucija je institucija koju možeš isprašiti ako se pojavi s makazama. Nakaze, imam makaze!
Novo prikљučeњe sam platio, svaka se škola plaća… Ali, koliko li je onih koji, za razliku od mene, kao budale bez roptaњa trpe? Koji nisu dočuli za svoja prava? Koji ne znaju kako se formiraju fondovi za plate? Oni državu i zemљu doživљavaju kao stambeni prostor na koji bahatom gazdi plaćaju kiriju. A kirija se plaća bez roptaњa, i od vajkada. Kirija se trpi, dok je iole podnošљivo. Ali kad su računi veliki, kad kirija počne bukvalno da hara, tada podanici dospevaju u staњe hara-kirija.
Možda i nije loše da se pojavљuju prvi znaci sličnosti sa Japancima; makar i preko harikirija…
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Što je tražio to je i dobio: sad je pljunuti patriota.