Komentar za početak
Ranoranilac i docnolegalac kuću teče. (Pa država ceo dan drema.)Zapisnuti!
NE POSTOJI DNO
U Beogradu, 27. aprila 2007, suđenje za ubistvo predsjednika vlade Zorana Đinđića je pri kraju – iznose se završne riječi. Advokat odbrane Nenad Vukasović je navodno izjavio da je trebalo (a nije se desilo) da sud ispita doprinos samog Đinđića svom ubistvu.
Mnogi su šokirani zahtevom da se analizira doprinos žrtve atentatu. Zahtev je izrekla normalna osoba u regularnom sudu države koja ima pravne institucije. Da li sve to ide jedno sa drugim? Konsternacija mislećih ljudi je potpuna.
Događaj najviše govori o dubini zavjere protiv premijera. Kao da je mnoštvo zavjerenika obavezano kontra omartom – ne ćutati, stalno govoriti i nikad ne priznati poraz. Kad je izbijen iz ruku jedan argumenat, odmah potežu sledeći u unapred smišljenoj piramidi opstrukcije. Tvrdite da su bila dva pucnja? Ne, nego tri. Tvrdite da je pucano iz Gepratove? Ne, nego iz Birčaninove… I tako unedogled. Tek što su izgubili jedan oslonac, stupaju na drugi – još klimaviji. Svako naredno osporavanje je sve blesavije.
Suština tog postupka je u ovakvom pristupu karakteru logičnog razmišljanja: ne pristajem da izgubim nešto bitno (vlast, novac, karijeru, slobodu…) samo zato što sud logički dokazuje moju krivicu.
Tamo gdje se do te mjere potire logika na kraju presuđuju snajperisti. I obrnuto: presudio je snajperista, te o tome ne možemo raspravljati sa stanovišta logike. Svaka nebuloza je dopuštena.
Ali, konsternaciji nema mesta! Izjava je promišljena u jednom aspektu. Advokat je formulacijom rečenice ostavio mogućnost da iz tijesnaca, ako do njega dođe, poruči: Pa vidite li, žrtva je ubijena jer samovoljno nije htjela što su suparnici zahtijevali. Da je žrtva prihvatila bar kohabitaciju (ako mi ne znamo, žrtva je svakako znala s kim kohabitaciju) – bila bi živa. O svom životu i smrti žrtva je mogla, na vrlo predvidljiv način, sama da odlučuje. Zar to nije potez o kojem ne odlučuje ubica? Pa onda o karakteru poteza koji nije povučen treba sud da otvori raspravu, pošto nije a priori sva krivica na strani ubice. Sud može na kraju da se prikloni mišljenu o perfektnoj nevinosti žrtve, ali na osnovu prethodne rasprave koju traži Vukasović. Jedan je ministar ovako rezonovao: Ako su žrtvu ubili u stanu u prizemlju, sud treba da ispita odgovornost žrtve što se nije odselila na petnaesti sprat u zgradi bez lifta (ubicama bi bio otežan zadatak, zar ne?). To razmišljanje ima fundamentalnu potporu; u skladu je sa poslovicom koja kaže da pomognemo sebi da bi nam drugi (i sam Bog) pomogli.
Dakle, advokat ništa ne prejudicira. On samo traži da odustanemo od logike. To kao prvo. Posle toga je već lakše napustiti i pravo i moral i… Ne mora se uvijek izgubiti život. Alternativa je:
Zbogom pameti. To kaže majkin sin Vukasović.
Ko ovo ne shvata, zar nije bar ovolicno kriv za hitac u sopstveno srce?
Pomolak tora, ali napuštenog
ЛИНГВИСТИЧКА РУШЕВИНА
Марионетски режими
Политика свршеног чина
Стратегијска изненађења
Десанти? Деманти.
Ово да усвојимо: морамо
Геофизичко оружје (?)
Клима, плима и осека
Земљотреси довека
Природни закони
На-о-ру-жа-ни народ
Месна заједница
Елементарне непогоде
И друге ванредне прилике
Непослушност
Ослонац на сопствене
Издржљиви наш човек…
Трпеж
Лустер! Стално се клати
Фортификације и запречавање
ОБ на ПЗТ помоћу ПНХБО
Непријатељу матер
Брига о човеку (непрекидна)
Шта се омогућава овим?
Заболе ме идеја
Врхунац кулминације затегнутости
У истом међувремену
Такви су ми утиск(ц)и
Negantesima valja reći ne
Oci i pregaoci
Kada je Puškin prebivao, kao izgnanik, po prilici negdje u Odesi, bio mu je, vele, nadređeni stanoviti durak velmoža Voroncov. Puškin ga je prezirao; malo mu je bilo da ga zove podlac, te je u jednom epigramu mrski šef unaprijeđen u polupodlaca (полуподлец).
Pošalje jednom Voroncov poetu na službeni put, da ustanovi šta je ostalo od letine u reonu stradalom od najezde skakavaca. Puškinov sažeti izvještaj je glasio da su skakavci letjeli i letjeli, prispjeli, gostili se, sve pojeli i odletjeli (Саранча летела, летела – и села. Сидела, сидела, всё съела и вновь улетела).
Bilo je nedavno dobrih povoda da se sjetimo ove epizode iz biografije slavnog ruskog pjesnika! Naši oci profesori prava i etnopoete pregaoci oglašavaju u svojim izvještajima (konferencijama za štampu) da je jato zločinaca, pošto je opustošilo polja SFRJ, odlećelo u nepoznatom pravcu. Onda se našao visoki dužnosnik koji je manirom naučnog radnika i političkog generalizatora sjajno sažeo ta činovnička parcijalna došaptavanja u ovakav sud: Hadžić jednostavno nestao… Ako se neko ne sjeća, Hadžić bijaše onaj magacioner koji je u svojoj magazi dužio sve i svašta uključujući i paradržavnu skalameriju sa prefiksom SAO.
Kako čovjek može jednostavnonestati? Meni se čini da je taj paranormalni fenomen ostvarljiv samo na jedan način: Da osobu traže oni isti koji su nju i sakrili. Ova se hipoteza izgleda, da budemo eksplicitni, srećno uklapa i u opis nestanka (koji ima biti jednostavan).
No, izuzimajući humorni karakter gornjeg izvještaja sa terena, druge su analogije u predloženoj paraleli posve neadekvatne. Niti je šef suda u Hagu egoistični i priglupi Voroncov, niti su naši pjesnici u rangu Puškina – na stranu najvažniji fakt da nema te motke kojom bi ih bilo moguće proćerati u Odesu sa tribina i odlučiti od televizija, te separirati od vlasti i tamošnjih ćupova novca. Istovremeno:
Stavili su kravate i daju izjave da žele u Evropu. Misle da je zaboravljeno šipražje iz prošlih dana njihovih biografija. Hoće na sunčanu obalu, a neće da poprave most koji su sami porušili ne tako davno; revnosno ometaju svako preduzeće iskrenih mostograditelja. Neće niti da zakrpe čamac koji su svojom rukom probušili i koji neupotrebljiv trune u ševaru gdje prebivaju. Pod snažnim pritiskom, možda, samo će promrmljati: Mi osuđujemo svaki zločin.
Zaustavimo se na ovoj čudnoj, jalovoj izjavi kojoj često pribjegavaju parapoete u onim nemogućim momentima kad brinu o svojoj moralnoj vertikali a ne mogu da prenebregnu obaveze prema mecenama. Osuđujem svaki zločin! Ajde?
U kratkom osvrtu na ovaj šuplji i opasni a spolja glazirani sud, moram ih razočarati. Za suvisli razgovor o zločinu, svugdje i vazda, validan je jedino induktivni metod. Od pojedinačnog nevaljalstva ka opštoj osudi. Skrivanje iza gole dedukcije namah uvodi perverznu praksu da jedan konkretan zločin, još cigli jedan naredni zločin, ne znači ništa u poganoj grmadi načelne izjave. A to je već i samo po sebi monstruozna praksa!
Tako se izjava da smo protiv svakog zločina lagano i nevidljivo transformiše u odu novim zločin(c)ima. Žao mi je.
Zločin je specifično nevaljalstvo kojemu ne možete (ne smijete!) zabašuriti pojavnost… Forma zločina do te mjere udara pečat na njegovu suštinu da skoro obesmišljava svaki pokušaj klasifikacije i generalizacije, mimo nužne sudsko-činovničke procedure.
Logičko-deduktivnim pasažima u odbrani zločina pribjegava jedno naše moračko nevinašce koje se u Beogradu ugnijezdilo u kleropravoslavnom paperju (“Ko god je činio zločin – neka je proklet.”). Zamislite to ispaštanje da poli-ubicu stigne prokletstvo izbačeno iz mitropolije primorske… Ne treba mu više. Tić predlaže da se generalima sudi u odsustvu, pa ako se dokaže da su krivi, tek onda da se potražuju. Eto takvi su brdski intelektualci situirani u srbijanskoj pitomini inspirisali značajnog režisera Slobodana Šijana da snimi scenu u kojoj autoritativni vozač narodne krntije veli: Moj je Laki genije za vožnju (tj. Pravo).
(Ovo je samo jedna cigla u opštim rodoljubnim naporima da se izgradi takva svjetonazorna građevina u kojoj je obesmišljen, nemoguć, pojam Našeg Zločina. To jest, ako je naš, nije zločin, i obrnuto. Tehnička ilustracija te nakaradne nakane ogleda se u ovoj okolo-beogradskoj priči: Kancerogena supstanca benzen, javila je štampa, nesmetano je curela iz pančevačkih dimnjaka krajem avgusta 2004, i vjetar ju je raznosio na sve četiri strane (čaršije). Prema mjerenjima koja su objelodanjena, cipcijelog dana se mogla konstatovati koncentracija na nivou 50 miligrama po kubnom metru, što se uveliko drži za nepodnošljiv nivo zatrovanosti u koju je nedopustivo umočiti ma i nos najljućeg neprijatelja. No budući da se akcident nije mogao dovesti u neposrednu vezu sa nekom stranom neprijateljskom vojnom ili istražnom institucijom…)
Izbjegavanje opisa zločina čini se na prvi pogled jednostavno sagledati kao posljedicu, je li, razumljive sramežljivosti. Ma, koje će se delikatno čeljade upustiti u slikanje groznih scena u kojima duša insana ispada sa fontanama krvoliptanja? Duboku psihološku barijeru koja tu postoji niko bolje nije prepoznao od Ničea, koji je prosto konstatovao da onaj božanski susptrat u našoj duši nikad neće priznati ispade poganluka u istoj. To neće. Ali:
Zašto se veliki nacionalistički zločini nikako ili nerado ne priznaju i ne kazuju, bar na balkanskom podoblačju, naslutio je Ivo Andrić kad je na početku XXI glave romana Na Drini ćuprijanapisao: ‘Nikad to neće moći biti kazano, jer onaj ko to sagleda ili preživi, taj zanemi, a mrtvi ionako ne mogu da govore. To su stvari koje se ne kazuju, nego zaboravljaju. Jer da se ne zaboravljaju, kako bi se moglo ponavljati?”
Ta žudnja za repeticijom zločina, dakle, nekompatibilna je sa zahtjevom priznanja, opisa i katalogizacije svakog konkretnog nepočinstva. Pa sada vi vidite gdje je izvor pomame kad god zatražite oštrinu sjećanja. Na primjer, oštrinu sjećanja na karađorđevićevsko aneksiono i anksiozno svetogrdno rušiteljsko obadanje po Lovćenu. (Jer onaj Genijevozač, s povjesmom preko očiju, i dalje truća da su Crnogorci srušili zadužbinu, grob, hram i monašku ćeliju.)
Borba da se ovdašnja istrijebljenja ne preobraćaju u periodične fenomene mora dakle da uključi, kao bitnu komponentu, istrajnost zahtjeva da se podli iskaz o načelnoj osudi svih zločinaca razbije u paramparčad pojedinačnih, konkretnih zločina koji su, svaki ponaosob, imenovani, pa procesuirani, uknjiženi i zapamćeni.
Ne desi li se to, janičarski će oci i na sve spremni svetosavci-pregaoci, jednog budućega dana…
Pomolak viteza
HIPOKRITOVA ZAKLETVA
Iz dubina prošlosti stigle su do nas slike o dva ljudska proto tipa. Jedan je Hipokrat, drugi Hipokrit. Reći ću hipokratko, neću ništa hipokriti: među najčasnije zakletve ljudskog roda spada svakako ljekarska Hipokratova zakletva. Ma, polaže se negdje i mnogo opštija Hipokritova zakletva, i bog!
Pomolak mišljenja
TRG DIMITRIJA TUCOVIĆA: SLAVNI VETERANI SMISLOV I GLIGORIĆ IGRAJU ŠAH
(Povodom vijesti da Svetozar Gligorić dobija ulicu u Beogradu)
Tabla prepuna figura
Akteri zagledani u dalj
O pobjedi ne misle
Nije im do rokade
Paze da nekog ne povrijede
Svjetski prvak vrti glavom:
Dumaju što zdjes ničja nevazmožna
Već odavno je savsjem jasno
Remija u šahu nema
Poštene igre jedino vrijede
Ostalo je pišljiv život
Ne i čuvstvo garmonii.
Dopire arija iz Boljšog teatra
Smislov na potezu sluša
Dugo ne shvata šta će tamo topovi
Daje oficira za konja
Osvrće se po Slaviji –
Švercer hrani golubove
Kod groba socijalističkog prvaka.
Očima pita Vasja, v čem pravda šahmat?
Odgovora niotkud, ali iz tišine ruske stepe
Dopire glas Botvinika:
Inogda on prinimal rešenija
Poražavšie svajej glubinoj.
Ima taj što reći o staroj gvardiji!
A tek o istinoj prirodi čeloveka.
Gligorić pije kafu. Odbija
Pola sata da pojede pješaka
(Ispitivaet k partneru uvaženjie)
Pozicija je zamršena
Smrtno ozbiljna i blijeda ćuti publika
Fatum – vešć serjoznaja.
Na prstima ulazi pokojni Brana Petrović
Iz džepa mu vire Nedeljne informativne novine;
Vasilij potresno ustaje, traži autogram
Aplaudiraju penzioneri sa Kalemegdana
(Kapablanka opravdano otsutan
Onostrano zaviruje u poziciju
Misli da treba uzeti damu na polju d1
I ona zaljubljeno vrišti)
Već se smračilo i na istoku i na zapadu
Odbrana je popustila
Barabe upadaju u Gligin stan
Velemajstor je u nemogućoj poziciji
Ovo sada je Balkanski gambit
Previše je žrtvovao
Trebalo je preskočiti otvaranje
Glavu gore Svetozare
Mada sumnjamo da išta ima gore –
Opljačkan i prebijen
Slavni partizan ne kapitulira
Smireno okreće leđa uzurpatorima
Revnosno popravlja havarisani položaj
Dok zakazuje rođendansko slavlje
U magnovenju vidi mladu gravidnu ženu:
Hita iz ulice Svetozara Markovića
Pruža ruku ka bronzanom spomeniku
Ne haje za kružni tok saobraćaja
Propušta jedino buduće dane
Uzleću golubovi sa biste
Ili je to uspenje svetog Dimitrija.
Velemajstor Svetozar zgranuto gleda
Trudnica neodgovorno jede kilo bijelog hljeba
Toplu žvaće mirisnu sredinu
Od koje se mogu umijesiti
Tri garniture figura po Dubrovačkoj stilizaciji!
Diže ruku da alarmira
Pravi nijemi skandal u Sali
Svi su potrešeni
Jedino Sudija bučno aplaudira
(Niko nije danas poražen
Potpisani su skraćeni formulari)
Pomolak lisca
BUM-BUM, BAR!
A, bez pogovora bilo je u našem narodu onih koji su se nećkali da idu u rat. Te nije vreme, te postoje svrsishodniji načini, te rat je grabež i nesreća. Plus nezaobilazno: svaka se čarka ionako mora završiti dogovorom i mirom. U tome su predњačili pisci nedorasli da budu nacionalne veličine. A toliko talentovani jesu da unose smutњe i defetizam svojim nakaradnim tekstovima koji propagiraju interesnu zajednicu sa neprijateљima. Њih je po zasluzi apostrofirao svesrpski pisac, budni čuvar sa branika najboљih banki naših genskih naslaga.
Nazvao ih je: Bumbari.
Bumbar je ko voli posle ručka da prilegne (dok negde neki Srbin pati). Bumbar je koji voli med, a da ga ničim ne zagrči. Bumbar misli na standard dok se bije boj za moj (narod). Bumbar izbegava da imalo pogine za boљe sutra Svih. Bumbar ne haje za tajna načertanija. Pravi problem što su mu deca gladna. Zahteva očigledno kao slepac. Bumbar upozorava da su nam juriši u istorijski rikverc.
Budnog čuvara ćemo ovde zvati Srpko Branković.
Jednom sam ga video uživo. To znači ne na televiziji, no na promociji. Držao se kano klisurina. Doduše, malo oniža. I ko ga nikad nije video zna da nosi brkove. Kakvi su to brkovi? Gusti, ali za divno čudo daju mu momirљivi izraz lica. Bio je skupocenije obučen od svih bumbara u sali. Jedino nije imao kape.
Zato mu je bila upadљiva Noga: cipele skupe, cipele uvozne, obuća omraženih zemaљa, šta drugo do da čovek u besu taj đon izgazi…
(Ono sa kapom sam možda malo izdramatizovao; ko zna da li za њega uopšte ima kape?) Namrgođen, samo je za trenutak ušao u koktel-salu. Smesta je napustio omraženo mesto gde se pije prozapadni viski i zaboravљa na patњu naših prozapadnih krajeva. Ko je hteo da vidi, video je u њegovom prkosnom koraku da nemo ukazuje na još jedno značeњe engleske reči cocktail: nepunokrvni trkački koњ, a bogami i podignuti koњski rep (sa sve onim što ide malo ispod).
Naveče sam saњao upečatљiv san. Ulazi Branković. Pesnička duša, ali se deca razbežaše. Bat vojničkih cokula. Evo, kaže, ne nosim više talijansku obuću. Jesi li se naspavao, Bumbare? Jesam, kažem prestrašeno. Nisam siguran da sam i daљe u roju bumbara, pravdam se. On veli: a, nedovoљno, svaki bivši bumbar treba da bude kao pokajnik bar bum. Posle toga mora da usledi bum, bum. Kako je to bio strašan san govori podatak da sam povratak u javu doživeo kao pravo olakšaњe.
Možda on trenira za zamenika oca nacije. Da se podsetimo: po definiciji, otac nacije postaje osoba koja je j….. majku narodu (više puta). Eto.
Њegov, Srpkov, napad na bumbare liči na ozbiљan trening u tom pravcu. On nam veli:
Možeš biti zoљa
Možeš biti pčela
Možeš biti obad
Možeš biti zunzar
a ti si izabrao da budeš bumbar! A razmisli, jado, da bi mogao biti i stršљen! Gde bi nam onda bio kraj? A kraj bi nam bio pravi početak.
Pročitao sam negde, ne sećam se ko se tog podatka dokopao, da se takav prorok (nacionalni porok) zove: Zaradboљegsutra. On ni(je)če sadašњicu.Naš Srpko Branković Zaradboљegsutra je govorio: S bumbarima obadaњa nema.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Konkurisao je za posao na farmi živine; tražili su mu kukurikum vitae.