Komentar za početak
Trpež i krpež pola sveta drže. (Gde to vidiš majketi? 50% je davno stiglo na 90%. )Zapisnuti!
PUNIŠA PAŠIĆ
Gospodin Radulović upozorava u Skupštini oktobra 2016:
“Sigurno su mnogi čuli za aferu u kojoj je radikal Puniša Račić, poznat po atentatu u Narodnoj skupštini, predstavljajući se kao “naslednik svetoga kralja Dečanskog”, zahtevao da mu se dodeli 3.500 hektara zemlje i šumskih kompleksa manastira Dečani, a uz zaštitu Nikole Pašića, i uprkos protestima stanovnika, nezakonito sekao dečansku šumu i bogatio se na tuđoj imovini.”
Bezmrljne ličnosti naše prošlosti, e.
Pomolak tora, ali napuštenog
БАРДОГЛАВИ АКАДЕМИК
Посматрам Њега
У крупном плану
(парком се опрезно гега
Као да вида рану);
Објашњава како? Због и ради чега?
Несносно смрди балега.
Лагано миче брком.
Опојни дим из луле
Као шмрком
Засипа очи му подбуле;
Неизрециво мудро шапуће
(једва се миче доња
Усна славног пера)
Како свака будала чуће
Да од балеге тешко воња…
На поврачање тера
Не душу отмену, но коња!
(У кадру, жамор хора;
Звук напаја меку траву;
Богами је у праву, богами је у праву.)
………………………………………
Прођоше неке године;
У раји не бледи речена слика
Како дика наше родине
Народни фронт следи
И снажно приповеда
Опорост базде простог говеда…
Кад!
Ових дана!
Ето га!
Кад ових дана ето га:
Поново гледам Светога.
Бард национале,
Визионар једне смрдљиве штале.
Опет у крупном плану!
Овога пута у стану;
Великом, светлом стану;
Књишком, пријатном стану
У коме лако стану
Као у излогу у дућану
Сто осам његових великих издања
И два три мања
Аутопортрета
(сви са брком ко Халејева комета).
Опет пуши лулу;
Демонстрира од дима нулу;
Мудро неизрециво –
Износи тихо пучини штиво
(није као онда тихо,
Већ тише!).
Вели: говеђа балега мирише.
Вели: свака балега мирише.
Балега мирише миром,
Стави је на длан и ноздрве
Отвори широм!
Радосно ускликни машала!
Нека је балеге препуна штала!
Крепосније су него ружа бокори!
Врата од стаје отвори! И Прозор!
(Чему служе прозори?!)
Тако бард збори.
(углас сви: Аииииии!)
(опет жамор Хора:
Испуњава собу од дима плаву:
Богме је у праву, богме је у праву!)
Поносно устадох;
Срећан је народ, блажено стадо
Кад има: књижњвнике,
Кад има: фарисеје,
Дике, апостоле, угледнике
Потентне да креште ко креје,
Национално да блеје,
Од једне до друге одисеје.
Допуштено њима све је.
Такви нам творе
Духовне просторе.
Прођоше они плодну катаржу
И данас убирају масну маржу.
(Више их не спопада јектика
На помен речи дијалектика.)
Лакше би се поднело
Да су мање жустре
Неизрециве наше Зорнемустре.
Negantesima valja reći ne
Samoidentifikacija ružnog pačeta
Iz Evrope je stiglo uputstvo, “plemenito i uzvišeno pismeno (hatišerif)”, da se na referendumskom atletskom mitingu u Crnoj Gori, 21. maja 2006, u disciplini preskakanja praga nezavisnosti, lestvica podigne na visinu od pedeset pet procenata od izašlih birača. Misleći građani moje domovine nijesu dali prelaznu ocjenu ovoj sultanskoj samovolji. Uljudno su negodovali, razumno i artikulisano rekli:
a) Nametanjem ‘uslova 55 procenata” nepotrebno je izbjegnut stari, rašireni, oprobani (demokratski valjan) zahtjev jednostavne pobjede nad suprotnom opcijom. Na referendumu se traži verifikacija građanske prevage, kolika god ona bila, a ne svjetski rekord uvis. Niko ne piše naročite ode nedodirljivosti procedura u demokratskim procesima – prosto, ništa bolje dosad nije izmišljeno (možda).
b) Ponuđena natprosječna brojka “dvije petice” školski je primjer tendenciozne ad hoc hipoteze. Zašto se pažnja analitičara zaustavila baš na dvije petice – ne može biti eksplicirano a da ne pukne bruka. O takvim privremenim poštapalicama nema ozbiljna nauka visoko mišljenje: Poslužimo se primjerom iz egzaktnih nauka: Svako, naravno, može nadmeno držati da postoji nekakav flogiston koji je podloga isijavanja toplote iz naše male furunice oko koje smo se okupili da se ogrijemo u mrazni dan – ali svejedno te naprečac ustoličene supstancije nema i izmišljeni opis stvari nas ne može usrećiti. Tako, evropski pravilnik referenduma u Crnoj Gori svi će, poslije jednokratne upotrebe, željeti da zaborave. Potpisnici tih evropskih paragrafa zakleće se, već dogodine, da to nijesu uradili…
c) Eventualna pobjeda od 56%, za časne ljude kakvi želimo biti, nelagodna je uvreda za drugu stranu. Kao i: eventualni “poraz” od 54% bio bi smiješan i žalostan hepening u jednoj staroj mediteranskoj državi. Ne možemo a da se s ovim u vezi ne sjetimo duhovitog cinizma jednog Poljaka, gospodina Česlava Miloša. On se, kako je znano, dosta razumijevao u pitanja nepravdi. Nekom je prigodom izlio žuč na ono nesnosno megalomanstvo raznih pretendenata na stopostotnu istinu. Kako sam originalnu formulaciju i citat uspio da zaturim, ovdje ću pokušati da prenesem suštinu misli po sjećanju, uz žaljenje zbog stilskog urušavanja:
Razuman čovjek, po Milošu, treba da je zadovoljan kad je u datoj raspravi dopola u pravu. Može biti zaista presrećan ako se desi da je njegova argumentacija vrijedna šezdeset procenata! Međutim, oni među nama koji drsko insistiraju da su u pravu i više od sedamdeset posto, jednostavno su siledžije i prostaci.
Bilo je i grubljih kvalifikacija na račun Evropskog paketa za Crnu Goru, koje su očito isprovocirane bizarnošću ove ponude bez presedana. Takve kvalifikacije nastaju iz utiska da je iz Brisela i okoline izvršen referenDrumski atak (čitati pažljivo!) na jedan nenasilni, istorijski utemeljen politički pokret male zemlje.
Mada sam i sâm prignječen negativnim emocijama vezanim za opisane nelogičnosti koje se šire iz administracije gospodina Solane, dopustiću sebi da podlegnem jednoj vrsti pritajenog zadovoljstva što je politička Crna Gora riješila da prihvati sugestije Evrope. (Manjkave kakve jesu, sugestije su, može biti, plod površnog iščitavanja crnogorske parabole o miješanju čaše meda i čaše žuči u presudnim egzistencijalnim pregnućima.)
Moja Crna Gora, ovim gestom učestvovanja u trci sa gvožđem na nogama, okićena je još jednom lovorom velikodušnosti i opet je na putu vrline! A na putu vrline može i da se strada; ovog puta, tvrdo vjerujem, neće. Smirena apsorpcija kazne ojačaće nas; vidim da se već fermentišu dugo pritajeni protivotrovi, dobri za supresiju kužne atmosfere koju evo deceniju i više generišu nacionalističke nemani, nevaspitani vrlinožderi.
Ako je moj čitalac od one suptilne vrste čovjeka koji od bajki ne traži previše, ali cijeni one lucidne alegorije koje tamo može sresti, neka mi dopusti da u maniru crtanog filma nabacim ovdje nekoliko slika o onoj čuvenoj patki iz porodice Anatidae, po malo okrutnoj majki, koja je izlegla nekoliko prekrasnih pačića – ali i jedno ružno pače.
Obilježeno pače trpi ruganje iz okoline, a najviše je kinjeno od braće i sestara. Potom biva drsko proganjano, razumije se od revnosnih pasa. Nastaju dani usamljenosti i izgnanstva, uz kratkotrajna sažaljenja plemenitih duša. Često je pače držalo dugi vrat uspravno i ispuštalo ‘tužne glasove koji liče na zvuk trube” (Videti Prosvetinu enciklopediju, 1986, tom 2, strana 437). Podnosilo je grube šale, smicalice i prostačka podmetanja krivice. U normalan život se vratilo iznenada, kad je u jatu labudova prepoznalo svoj istinski identitet; jednog dana, labudovi su prelećeli baru u kojoj su bivša, lažna braća i bivše, lažne sestre i dalje samozadovoljno ogovarale nepatkovitost Ostalih, te njihovu otuđenost od porodice pataka Anatidae i cijelog reda gusaka Anseriformes.
Priča se završava, kao i uvijek u toj vrsti literature, na mnogo raznih načina. Mi mislimo da se upravo tog časa obalom jezera šetao uvaženi gospodin kojemu je iz desnog džepa sakoa dopola virila voluminozna novina na kojoj je pisalo Politika. Gledajući scenu, čas u žabokrečnoj vodi, čas u podoblačju, odlučio se da sve svede pod dozlaboga otrcanu, ali zato uravnoteženu frazu koja glasi: “Narcizam malih razlika.”
Krajičkom usana zadovoljno se smejuljio, jer je do malo prije duboko promišljao zapetljanu temu sve veće distance između onih rođenih na Terazijama i svih Ostalih.
U kreativnoj ekstazi, promaklo mu je zapažanje – takođe bazirano na njegovom principu malih razlika! – da postoji i nešto što se podvodi pod frazu “Nacizam malih razlika.”
Sjeo je na klupu; jato labudova je zamicalo na horizontu, i on se dade na čitanje nacionalnog štiva. Odjednom, poskoči od uzbuđenja: množile su se vijesti o žarištima ptičjeg gripa (opaki virus H5N1) koji naročito napada vrstu Cygnus cygnus (žutokljuni labud). Jedva čujno je procijedio naum: “Veraćemo se još.”
Zato kažem: Dobra je odluka da se u areni, uzev srčani zalet, preskoči 55 procenata. Može to odlučni sportista, koji se manuo drogiranja. Fer igre ponekad nema, ali časnih učesnika uvijek ima, i uvijek ih mora biti. Takvima se aplaudira i kad gube. A tek – kad pobjeđuju.
Pomolak viteza
NARATONCI
Bio je i još je naratonac dugih staza antikomunizma. Naratonac je maratonac naracije. On je u stanju tone i tone ispisati da bi rekao jedno: sve je počelo prije četrdeset godina. Dogodine, isto to veli, samo naravno koriguje: sve je počelo prije četrdeset i jedne godine. I po toj zakonitosti, sve do dana današnjeg. Stigao je do broja šezdeset. Javio se iz bjelog svijeta, gdje trči počasne krugove patriotizma, da minut poslije izvršene revolucije čestita narodu slobodu… čekanu šezdeset godina, pet mjeseci, tri dana… Sviđaju mi se naratonci koji su dobri generalizatori; sve svedu na jednu formulu. Nema grješke. Generali generalizacije. Kunu se u Isidoru Sekulić; na mjestu gdje je taj čin najvjerodostojniji…
Pomolak mišljenja
DETERMINIZAM U LANCU SLUČAJNOSTI
Slučajno sam tog dana rano putovao gradskim autobusom. Dan sunčan, topao posle duge i oštre zime. U vozilu nije gužva. Sjedim i čitam knjigu. Imam pola sata lektire, prekraćujem dosadu.
U knjizi se pripoveda o ljubavnoj vezi grofice Zije Dukaj i italijanskog zavodnika po imenu Filip. Mlada plemkinja je zaljubljena u svog izabranika. Jedva čeka svadbu. Ona voli naočitog crnpurastog momka. Udavača je bogata, ali i zgodna devojka, primerno vaspitanja i uzorno odgojena.
Grofica Zija ne može da sakrije ljubav, kao što se ustanovljava u mnogim knjigama da je to nemoguće. Ali je aristokratski delikatna i tek diskretno otkriva roditeljima: Ja volim Filipa.
Čitajući, slučajno sam promašio stanicu i izašao na sledećoj. Bližilo se podne. Bio sam gladan. Neplanirano sam odlučio, kad sam već u tom kraju, da kupim burek; najbolji je onaj kod Ilića.
Slučajno sam odabrao do pekare prečicu preko malog parka.
Pitao sam se ima li već prvih ljubičica na sitnim brežuljcima u parku. Ne, nema. Rano je. Do pre pet dana bili su žestoki mrazevi.
Slučajno sam se upitao, je li baš da nema ni jedne jedine ljubičice ovog toplog jutra na pragu proleće? Ipak, eno tamo se nešto plavi. Ma, kao da su ljubičasti grozdovi?
Uočio sam kamen pored stepeništa. Ugnezdio se u ležaju od platanovog lišća boje livadskog meda; okolo je bilo i nekoliko bakarnih folija sletelih preko noći sa obližnjeg hrasta. Uz ivice kamena veselo su se probijale nežne žuto-zelene travke. U sredini se kamen svodio na uglačani maleni amfiteatar sa zapisom u boji svežih martovskih ljubičica.
Seo sam na betonsku stepenicu i s nevericom pročitao:
„Ja volim Filipa“
(Doručkovao sam tek pošto sam kod kuće stavio na papir ovaj čudnovati lanac slučajnosti.)
Pomolak lisca
DUG I OPOMENA
Samoubistvo kao fenomen zanima, od najranijih vremena, široki krug stručњaka, ali i javnost u najmasovnijem smislu reči. Suicidalne porive pokušavaju da rasvetle filozofi, sociolozi, psihijatri… Posebno su u žiži naučni pokušaji da se nađe veza između broja samoubistava i nepristojnih uslova života.
Dovodi li pogoršaњe životnih uslova do povećaњa broja samoubica? Građani su uskraćeni za pravu informaciju. Svi znamo za slučajeve da su љudi digli ruku na sebe zbog materijalne bede i opšte depresije. Međutim, je li to pravilo? ili su samo sporadični akti? Ubedљiva statistika nam izmiče!
Lično verujem da broj onih koji su digli ruku na sebe nije ovih godina veliki; bar nije onoliki koliko su zacrtali kreatori naše sutrašњice. Da se dovedu u sklad predviđaњa i tvrdokorna stvarnost, institucije sistema pojačavaju pritisak i dižu opomene na nas. Ovde ćemo sa par reči osvetliti jedan segment te vrste: dizaњe opomene na građane od strane elektrodistribucije.
Lično je na mene dignuta jedna takva opomena, pa mogu da svedočim iz prve ruke. Evo, što se forme tiče: opomena lepo izgleda, papir je kvalitetan, format skladan, sami tekst opomene pristojno stilizovan; posebno je ukusno rešeњe udar-nog dela (pretњa neposrednim iskљučeњem): nešto krupnija slova u kompjuterskom slogu, skoro dražestan font, i nadasve љupka boja, diskretni lila tonalitet – sve upadљivo i malo ukoso. Moderno.
Rešio sam da se kao građanin uzjogunim. Opomena je podmetnuta u poštansko sanduče u strogoj diskreciji – nisam osetio došuњavaњe lica koje je donelo smradnu presudu. Prvo sam bio utučen; brzo sam se pribrao. Svejedno sam tu noć probdeo. Sastavio sam pismeni demarš koji ću ujutru izreći nadležnima. Hteo sam da pomenem najubitačnije argumente u najkraćoj formulaciji, stoga sam sastavio tekst koji glasi:
Vi ste eksponenti Države. Objavљujete moj dug Državi. Ali treba da znate da nisam dobio plate već za tri meseca. Dug Države prema meni je veći. Kako se usuđujete da izmirujete moje obaveze od juče, kad su neizmirene vaše obaveze od pre sto dana?
Stavio sam znak pitaњa, odahnuo sam: u veri da će im on biti kao omča oko vrata. Treba sa њima pisano, pismeno i otmeno…
Iza šaltera elektrodistribucije sačekala me je ovlašćena dama. Pročitala je protest bez uzbuđivaњa, puls joj je bio industrijski: pedeset herca. Rekla je, potrošeno se mora platiti; žalba nadređenoj instanci: druga vrata desno.
Na rečenoj adresi našao sam ovlašćenog, a više ostrašćenog gospodina. Na њega je tekst ostavio veseo utisak; pregoreli su mu osigurači i spontano rekao, da ja nisam mogao da se naљutim: Građanine, ludi ste kao struja!
Plemenitog čoveka! Pamtiću ga doveka! Zbog dijagnoze i pravnog leka. Neka!
Bio sam primљen i pročitan, a osećao sam se kao popišan.
Naveče sam na televiziji gledao neki francuski film o smrtnoj kazni. Dojmile su me se scene stražara i sudskih izvršiteљa koji se u čarapama prikradaju zatvorenoj žrtvi da ga iznenada ćape, saopšte vest o odbijaњu žalbe i odvedu bogu na istinu. Do zore mi se pričiњavao sumoran bat koraka bosih poštara oko mog sandučeta u dvorištu.
Agonija je trajala desetak dana. Svakog sam jutra ustajao izmožden; prva radњa se sastojala u testiraњu ringle: ukљučim, prospem kap vode i napregnuto čekam. Kad zaskakuće kapљica, kao da me sunce ogreje. Još jedan ceo, topao dan je preda mnom…
E, konačno jedne subote, đavo je došao po svoje. Ringla je ostala hladna kao glečer. Pomodreo sam, i od besa. Rešio sam ovog puta da intervenišem impulsivno, usmeno. Preskočio sam prvu instancu i s vrata počeo da vičem na od smeha zace-nutog gospodina. Više nisam lud, upozorio sam. Bar ne kao struja – iskљučili su je. Otreznio se i uputio me sprat iznad. Primila me je uљudna gospođa koja mi je rekla dve korisne stvari.
Prvo, građanine, treba da znate da taj novac koji vama uzmemo nama uzme država i otpravi vama u vidu penzija i plata. (Opa!) Treba da znate, novac vam se vraća kroz plate!
Drugo, ne dajte da vam seku struju! Niko ne sme da vam iskљuči struju! Mi smo protiv iskљučivosti.
Kako ste protiv? Evo lila na belo. Postoji i nalog za iskљučivost. Potežem ubitačne kontra-argumente….
Boљe da ste potegli štogod oštrije, po prilici sataru, govorila mi je sad već u četiri oka uљudna gospođa. Kakvi argumenti i bakrači! Sata-ra! Marš iz dvorišta! i kvit.
Od te duševne žene naučih tada dve važne stvari: za novac, oni su samo skretničari u њegovoj cirkulaciji od mene do mene; elektrodistribucija je institucija koju možeš isprašiti ako se pojavi s makazama. Nakaze, imam makaze!
Novo prikљučeњe sam platio, svaka se škola plaća… Ali, koliko li je onih koji, za razliku od mene, kao budale bez roptaњa trpe? Koji nisu dočuli za svoja prava? Koji ne znaju kako se formiraju fondovi za plate? Oni državu i zemљu doživљavaju kao stambeni prostor na koji bahatom gazdi plaćaju kiriju. A kirija se plaća bez roptaњa, i od vajkada. Kirija se trpi, dok je iole podnošљivo. Ali kad su računi veliki, kad kirija počne bukvalno da hara, tada podanici dospevaju u staњe hara-kirija.
Možda i nije loše da se pojavљuju prvi znaci sličnosti sa Japancima; makar i preko harikirija…
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Uprošćeno, pa upropašćeno.