Komentar za početak
Trpež i krpež pola sveta drže. (Gde to vidiš majketi? 50% je davno stiglo na 90%. )Zapisnuti!
PJESNIKINJA ČEČ
Ranije bi došao u Beograd Matoš, čuveni AG, pa bismo znali šta je vrijedno na književnoj sceni u Hrvatskoj.
Došao bi iznenada Krleža.
Navratio bi Tin Ujević u prslim pantalonama.
Sad nas rijetko, sporadično upozoravaju na novosti tek po neki Igor Mandić, ili filozof Zlatko Paković.
Zlatko izvještava da se pojavio u susjedstvu značajan pjesnički glas: Željka Horvat Čeč, rođena 1986. Navodi njene brilijantne pjesme u zbirci: “Moramo postati konkretni” (izdanje V.B.Z, Zagreb, 2015).
1. Pesma, “Moramo”, glasi ovako: “Moramo postati konkretni/ na više načina/ bilježiti troškove, spremati račune/ slikati dijete da zapamtimo kako je raslo/ šetati psa da nas zavoli/ gledati se u oči da ne zaspimo sami/ zalijevati onu smokvu u dvorištu/ da ne uvrijedimo prirodu/ mahati ljudima i dijeliti čestitke prijateljima/ moramo šetati uz more kažeš/ a ja/ da ću početi ubijati zle ljude/ ti kažeš da sam luda/ a ja da moramo postati/ konkretni”.
2. Pesma “Ponekad razmišljam o djetinjstvu”: “Kada sam imala sedam godina/ Gađali su me gumicama/ I crtali križ na čelu/ Zapravo nisu oni/ Nego on/ Svećenik u našem selu/ rekao je svoj djeci da smo/ Mi bezbožnici, komunisti/ I da ćemo gorjeti u paklu/ Ja sam tražila u rječniku što znači bezbožnik i komunista/ I svejedno mi nije bilo jasno/ A on me pitao/ znam li kako doći u nebo/ Ja sam rekla avionom/ A on da sam ‘prokleta komunjara’ (Tog izraza nije bilo ni u općim enciklopedijama/ onim znate, Jugoslavenskog leksikografskog zavoda)”.
Rđavo smo instruisani, gospodo. Skoro da se čudimo – pa zar se tamo u Hrvatskoj – preko Drine, preko Une – smije tako govoriti?
I dijelom zbog toga smo Miloš i ja objavili članak iz fizike u FML u Zagrebu. Da pokažemo da nije baš sve tako kako jedna administracija priča o drugoj, a ona druga o prvoj. Još puno razuma je u pojedincima Balkana mimo te prljave svađe.
Pomolak tora, ali napuštenog
ЕГАЛАБАЛАВАЦ
Као врло мал
Царем императорем постал
Шалабајзер Егалабал.
Уз дворске фолове
Уз препуне столове
Правио је егалабалове.
Царски је скривао двор
Његов тужни скор
Отмен прљав веш:
Много спрдњи и шал
Понеки грозни леш
На хиљаде ситних зал.
На ниске гране спал
Великог царства
Император мал
Недорасли Егалабал.
И сњим (грехота)
Поштована
Учитељица живота.
Negantesima valja reći ne
Šta bi bilo da je bilo nešto što nije bilo
Bio je to srećan i svečan dan naše kulture kad je 1961. Andrić dobio Nobelovu nagradu za književnost. Pola veka od tog događaja je jubilej koji inspiriše mlade da prvi put upoznaju značajno delo našeg nobelovca, a nas starije poziva na još jedno čitanje (iskusnom logikom u pozno doba). Ali:
Šta pročitati? Što više to bolje, no nije malo ni samo prelistati deo Andrićevih zapisa i beležaka. Na veliko zadovoljstvo, to sam i sam uradio. Izdvojiću tri citata koji su me bacila u posebnu brigu. Citati govore o tri defekta s nama u vezi. Decenije prolaze, a kvarovi se produbljuju, čini mi se. Pogledajmo:
A) Mentalitetski defekt. “Umesto da ima u vidu cilj i rezultat rada, vaš čovek stalno misli na stav i ulogu svoje ličnosti pri tom radu. Čak ni šoferu ili nosaču nije stalo toliko do toga da što racionalnije i što pravilnije izvrši posao, pa čak ni da što više zaradi, koliko da pri poslu ispolji svoju volju i istakne svoju ličnost u što povoljnijoj svetlosti.”
Ove reči beleži Andrić kao utisak jednog stranca o nama; sam koristi sintagme “hipertrofija ličnosti” i “pogrešno postavljena ambicija”.
B) Sekularni defekt. “Čitam istoriju religije. Zanosi me, diže visoko i spušta nisko. Čovek posmatra mrtve religije kao okamenjene kosture preistorijskih džinovskih životinja, polaže prst na zube uginulih dinosaurusa i mostodonta, sa ljubopitstvom, bez straha. Ali živih religija i njihovih organizacija treba se kloniti. Zaobilazi ih koliko god možeš, što dalje to bolje! Jer, od njih ti preti stalna opasnost: ili da te pobede i potčine, pa da im služiš kao beslovesno poslušno stvorenje, ili da te slome i unište, pošto te prvo ocrne i osramote zauvek.”
Andrić, koji je štedeo reči, u neredu se slabo snalazio i poslovično oprezno zaključivao, ovako nam je govorio. Zato: posebno je licemerno Andrića selektivno čitati, a bojim se da ga tako iščitavaju danas i neki ljudi iz politike i kulture čiji je moto: Što bliže Crkvi, to bolje. Oni će se kleti u nobelovca i zidati mu kule i gradove (što simbolično, što građevinski-operativno). Andrić još veli: “Jedna legenda više, jedna istina manje.”
C) Društveni defekt. “Ako se ikad desi da se unutarnjost takozvanih mrtvih stvari uzbuni i pokrene, sve će se oko nas, zajedno sa nama, raspasti i pretvoriti u plamen bez pepela i nestati u isparenjima i oblacima, i od ovoga što zovemo našim svetom neće ostati ni ime, ni iko živ da ga izgovori.”
Kakva čudesna anticipacija! Andrića je smrt sustigla 13. marta 1975. Bar dve decenije pre nego će se njegove reči na jezovit način ovaplotiti u klanjima i selidbama poslednje decenije dvadesetog veka književnik upozorava da prebrojavanje jama i kostiju i šetanje svetih moštiju jeste uvertira plamena bez pepela. A nema naznaka da Andrića odgovorno čitamo ni posle te građanske kalvarije. (S časnim izuzetkom Predraga Koraksića koji nas u nedavnoj grafičkoj analizi opominje, koristeći kultni motiv iz britanskog SF filma “2001: A space odyssey”, da ne “uzbunjujemo unutarnjost mrtvih stvari”; jer reč je o budućnosti “našeg sveta”)
Ne treba zaboraviti da je Andrić Znakove pored puta završio rečima: “Ne vredi ispitivati šta bi bilo da je bilo nešto što nije bilo.”
(Malo vrijeme potom postojalo, a uglednici su na Balkanu napravili sranje. Djelovali su po konciznom programu; sastojao se od jednog neumnog, posve antiandrićevskog nauma: Ispitati šta će biti da je bilo nešto što nije bilo.)
Pomolak viteza
ZLIKOVNICA NOVCA
Vrijednost novca je padala, kovnica novca ubrzavala rad. Inflatorni proces su ubrzavali. Stigli su do nivoa paničnog galopa. Kraj? Ne. Još su ga akcelerirali, potom. Još, još, još… Eksprijesno je padala vrijednost novca. Eksprijes, eksprijes, eksprijes… Muzli su, dok krava umalo nije lipsala. Onda su zlikovci zaustavili zlikovnicu novca…
Pomolak mišljenja
Slavija, nesuđeni Bulevar Čestitosti
Prva slika: Noć je, nad blatnjavom periferijom odavno se smrklo. Po neki retki namernik žurno prođe Slavijom. Jedne majske vlažne večeri, u neko doba, jedna otmena gospođa nailazi sa fenjerom u levoj i štapom u desnoj ruci. To se čestita pesnikinja Maksimović vraća iz grada.
Druga slika: Noć je, plavet se zgusnula, retke no bučne bombe padaju oko Slavije. Trese se poprsje bronzanog Dimitrija Tucovića. Ispred starog hotela na klupi sedi čestiti i stasiti Stevan Raičković i tiho zbori: Na Trgu Slavija, u dubokoj tmini, / Sedim sam na klupi… ko da sam jedini.
Treća slika: Dva čestita korifeja, već ostareli velemajstori Gligorić i Smislov, igraju poslednju partiju svog dugog šahovskog rivaliteta. Povuku potez, pa netremice gledaju, preko leđa bronzanog Tucovića, u plavet nad Ušćem. Obojicu, nesumnjivo, šah pobeđuje. Partija će se po prilici završiti rezultatom 0:0.
Četvrta slika. Silazim od Proleterskih brigada strmom Beogradskom ulicom. Na Trgu, sa desne strane, vidim sunčani časovnik. Vedro je i čestita senka kosmičkog vremena klizi ka desetki horizontalnog brojčanika.
Sve ove slike prošlih dana, koje mi se javljaju na pomen Slavije, iščezle su. Utulio se Desankih fenjer, prazna je Stevanova klupa, Svetozar i Vasilij predali su izgubljene pozicije. Ruka kojoj smo dosezali do zvezde Severnjače odsečena je.
Mislio sam: ostaće bar poprsje nad kostima čestitog patriote Dimitrija, radničkog poslanika i tribuna sirotinje i obespravljenih.
Mislio sam: ne može sve da nestane sa Slavije. Mislio sam da Zmajeve reči iz Svetlih grobova neće utihnuti: Jest, tako je, braćo draga, / Ti grobovi nisu rake, / Već kolevke novih snaga!
Mislio sam da spomenici čuvaju tradiciju (Spajajući gromkim jekom / I Božanskom silom nekom, / Spajajući vek sa vekom / I čoveka sa čovekom.). Mislio sam: i da hoćemo ne možemo izmestiti sve naše grobove u ograđene komunalne parcele (Groblje j’ zemlja kom se hodi; / Groblje j’ voda kom se brodi; / Groblje — vrti i gradine; / Groblje — brda i doline, / Svaka stopa: Grob do groba).
Prevario sam se. Odneće nekud Dimitrijeve kosti, zatrpaće rupu, ograbuljaće humus, zasadiće beton.
Bronzu Dimitrijevu će spustiti uz staklenu neoliberalnu fasadu jedne… banke.
Na Slaviji, za koju smo se nadali da će biti preimenovana u Bulevar Čestitosti, na mesto gde je bio grob rodoljuba, radničkog poslanika i tribuna sirotinje i obespravljenih – piškiće fontana.
Eh, moja čestita Desanka. Eh, moji čestiti Stevane, Svetozare, Vasilij. Eh, moj čestiti časovniče. Eh… Kakav cinizam.
Pomolak lisca
MEĐUSRBICE
Karađorđa nisu ubili Turci, već kum. (Zna se i ko je ubicu najmio, ali o tome u drugoj priči.)
Poznati naš Kurta imao je za kuma nekad poznatog Murtu. Ovih godina je bio aktuelan podatak da se taj Kurta preko leđa tog Murte domogao vrhova vlasti. Ma šta zavijam u oblande! Bacio je kuma pod noge. (Ovaj kum je još živ, ali nije više živac.)
Pa opet jedan drugi kum razbucao je kumašinu Partiju i zakrpio je kao svoju. Jedan od ova dva kuma dograbiće presto onog pređašњeg kuma; prethodno, moraće svog kuma da baci pod noge.
Brižљivo sam analizirao ove i mnoštvo sličnih slučajeva. (Priču kako je Onaj bacio kumu, ali poda se, primio sam k znaњu; neću insistirati na slučaju, metodološki odudara.) Odmah mi je bilo jasno da kum nije dugme; no nešto mnogo beznačajnije (ponekad, kad izgubiš dugme, oneraspoložiš se iskreno i smesta se obraduješ kad ga nađeš).
Stoga sam hteo da se ženim bez kuma, iz bezbednosnih razloga. U opštini su mi objasnili da to po zakonu nije moguće. Nevoљno sam pristao; našao osobu koja, dokazano, nikad kokošku nije zaklala. Pa ipak, kod matičara sam bio sa diskret-no pripasanim pištoљem. Taj me instinkt podozreњa nije napuštao sve ove godine. Prekjuče mi je kum umro, prirodnom smrću (da ne poveruješ). Pardon, ružno ste pomislili da ga nisam žalio. Ali sam odahnuo, svakako. Znate, ne možete se bez silnog zamora plašiti za rusu glavu svakog dana, mesecima i godinama…
Oslobođen kuma, htedoh reći straha, počeo sam po malo da se interesujem za politiku. U prednosti sam nad mnogim oponentima – neće biti atentata. No ostala je kod mene neka trauma, koja mi itekako smeta. Ona je toliko specifična u srpskoj populaciji, da mi se čini: zaslužuje autentično ime. Smislio sam i predlog imena: trakuma.
Evo da ilustrujem. Otišao sam sa prijateљima da izjavim saučešće povodom smrti Tog i Tog meštanina (nije poznat i nije mi svoj, ali ako želim popularnost u narodu i reputaciju lidera i tribuna moram se pojavљivati na takvim tužnim skupovima). Pitam, od čega je bolovao? Ni od čega, zdrav ko dren. Pa mrtav je!? Mrtav! Nisi me čuo, od čega je bolovao, ponavљam. Čuo sam dobro, bolovao je od kuma! U, doboga! Znači, ovo je još jednom kumemoracija? Kumemoracija! Instiktivno se pip-nem za tajnu futrolu, kalibar bar 9 mm. Nije tu, zakopao sam ga zajedno sa kumom…
Javљaju mi telefonom, izvršen atentat na nesrećnog N.N. (nije maloletnik, no nešto još gore). On je moj protivkandidat na izborima za Skupštinu. Zovem bolnicu, dajte mi primarijusa. (Nisam ucveљen, ali će se pročuti plemeniti gest.) Kako je? Nikako. Je li pri svesti? Nije. Znači, komatozno staњe? Ne? Molim? Nije komatozno, nego kumatozno, čoveče! Upucao ga kum; ima li još nešto nejasno?
Nema, velim.
Kad sam čuo da je uvaženi gospodin Projić prebačen na ono nepopularno odeљeњe zdravstvenog centra, ozbiљno sam se zabrinuo. On je glavni sponzor moje partije. Ovog puta sam se manuo telefona i lično navratio do glavne sestre. Zaboga, šta će on ovde? Uvek trezven. Normalan koliko i ja. Kako je moguće da je takva jedna osoba umobolna? Nisam ni rekla da je umobolan, veli sestra. Ali jeste kumobolan. Razrogačio sam oči? U jednoj kafani je dobio od kuma stolicu po glavi; sad to malo treba lečiti i moliti se bogu…
Kumor živi!
Opsednut, počeo sam na grobљima da zavirujem u tekstove nadgrobnih spomenika. Šta sam zakљučio, ne smem ni da formulišem.
Kumka do kumke!
Kumoran od svega, hteo sam prosto da se od te teme distanciram. Napokon, ja sam privilegovana osoba bez kuma! Malo spokojstva mogu sebi priuštviti, nema nas mnogo takvih. Ne moram baš kao pile u svaku meću.
Zaludna nada! Da pobegnem od jave, uronio sam u istoriju. I ponovo natrapam na Karađorđa. Piše, ubio oca. Majci nabio košnicu na glavu. Nemaњići vadili oči jedan drugom. Savremenici? Čuće se…
Zažalih što sam se detiњasto ratosiљao oružja. Kumovi se nikad ne pojavљuju sami.
Nabaviću drugi pištoљ.
Onaj je ionako bio malog kalibra.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Vozi se u odmazdi. Skupo, na kredit...