Komentar za početak
Um caruje, snaga klade valja. (Ovo se neko zajebava. Snaga caruje, umni klade valjaju.)Zapisnuti!
TESLA, SAMOUBISTVO
Dežulović analizira šta bi se desilo kad bi se Tesla pojavio drugi put među Srbima:
“Ni sam Tesla, sa svom svojom nepojamnom pameću, ne bi mogao objasniti kako su takva hrvatska domovina i takav srpski rod uspjeli izroditi takvu jednu pamet. I lijepo bi se stari genij iznenadio da je dvadesetak godine kasnije banuo natrag, u svoju domovinu i među svoj rod. Da je tako na vlastiti rođendan – na nesuđeni Dan znanosti, tehnologije i inovacija – banuo recimo lani, na trodnevnu proslavu u organizaciji udruge “Tesla, genij za budućnost” i pod visokim pokroviteljstvom predsjednika Republike Hrvatske Ive Josipovića. Slušao bi genij za budućnost kako mu “Happy Birthday” pjevaju hrvatski akademik Vladimir Paar, koji tvrdi kako je obračun Crkve s Galileom povijesni falsifikat francuskog prosvjetiteljstva, i glasoviti Davor Pavuna, koji dodaje kako je postkvantna fizika dokazala da postoji Bog i kako po njenim zakonima velečasni Zlatko Sudac ne samo da može lebdjeti iznad zemlje, već i da će “uskoro, poput Isusa, prolaziti kroz zidove”.
A onda bi genij za budućnost – da uz hrvatsku domovinu ne bude zapostavljen i srpski rod – čuo i kako mu “Srećan rođendan” pevaju i Goran Marjanović iz Beograda, neovisni istraživač bosanskih piramida i Teslinih skalarnih talasa – odnosno mitske Tesline “Zrake smrti” čiju su tehnologiju, kako ceo Beograd odavno zna, kupili Rusi da Amerikancima jebu majku – i organizatorica rođendanskog partyja Dragica Mihajlović, predsjednica društva “Tesla, genij za budućnost”, inače modna dizajnerica što je lansirala modni brend “Tesla” i ne krije “želju da taj brend postane protokolarni brend UN u Njujorku”.
Saznao bi na kraju Nikola Tesla kako su članovi tog veselog društva i inicijatori saborske rasprave o proglašenju njegova rođendana Danom znanosti, ista ona Mirela Holy što je godinama tražila dokaze kako Novi Svjetski Poredak chemtrailsima truje čovječanstvo, i isti onaj Davor Bernardić što je Teslu registrirao kao “hrvatski proizvod”.
Tiho bi se onda stari čudak povukao s rođendanske proslave i otišao u Gospić, sjeo bi tamo na ono svoje mjesto, nasred glavnog gradskog trga, tiho uzdahnuo “O jebem te, srpski rode i hrvatska domovino”, pa zatvorio oči i izvukao osigurač.”
Da, to bi se desilo kad bi stigao Nikola Tesla aprila 2014.
Pomolak tora, ali napuštenog
МОЛИТВА
Јесен деведесет треће; глува ноћ, сви спавају;
учитељ губи утакмицу живота и сву наду полаже
у једанаестерац –
Знам, Твоја благост испуњава школу
Кад дечја рука црта хиперболу.
Зар не бејаше Твој немир у мени
Увек кад с децом теглих о јесени
Котангенс од деведесет степени?
Онолика радост зашто и чему
Ако Те нема у хипотенузи,
У две катете, у целом теорему?
Зар Ти ниси оно што се не мења?
Етар око ватре? Прапотка стења?
Круг? Лудолфов број? Таблица множења?
А знам Твоја луча прожима тмину
Кад ум детета реши једначину.
Расту зидови моје собе; вани
Гњиле сате гњецају хулигани
И на плочнику време заудара.
За заљубљене неста сладоледа.
Укинуше жваке за моје ђаке.
У Твоје и у име Небеског реда
Топле се кувају порције каше
За наставнике, гоље, и просјаке.
То је сва милост Твоја, Правда цела
За Занос, за Прегнуће, што чиних?
За Хотење, за Визију, што дуго сних?
За Праштања?
За одрицања смела?
Велики Боже, јеси ли Ти циник?
Negantesima valja reći ne
Uloga slova j u našim životima
Anegdota jedna koju sa polimorfnom melanholijom izvlačim iz sjećanja vezana je za konferencijsku salu otmjenog hotela u cvjetnom i sjetnom gradu Mostaru, iz predratnih dana. Tekla je popodnevna sesija na naučnoj konferenciji kojoj se ime zgodno i umilno zvučno skračuje kao ETAN. Razgovorom predsjedava (ako nijesam slike izmiješao) uvaženi moj profesor J. S., milina jedna od čovjeka. U tihoj i klimatizovanoj sali su mnogi fizičari i inženjeri, onda još zajedno od Triglava do Đevđelije. Prikazivao je svoj rad jedan mladi kolega; žustro stavlja slajd u dijaprojektor, da pokaže najnoviji grafik u koji polaže znatne tvoračke nade.
Ali prosijedi i uljudan, pažljivi gospodin iz drugog reda ustao je baš u momentu kada smo na projektorskom platnu odgonetali smisao pokazane nam krive u precizno naznačenom koordinatnom sistemu; ustao i resko rekao: “Ne valja.”
Mladić se brzo izvinio, te nam je preporučio da se strpimo, smjesta će da zarotira slajd za devedeset stepeni Opet je slušalac povikao, poslije te intervencije, da i dalje ne valja to što vidi. Mladić je, već zabrinut, ne oklijevajući još jednom promijenio položaj pločice, ovog puta je obrnuo stranu slajda. Međutim, i treći put je gospodin izjavio, sada već sasvim uvjereno, da definitivno ne valja!
Autor rada je stao ispred auditorijuma i ispred dijaprojektora (mlaz plavičaste svijetlosti pogađala ga je ravno u srce), i bespomoćno digao ruke. Kritičar je kratko objasnio: “Kolega, kako god pozicionirali slajd, grafik ostaje pogrešan!”
Svi su se slatko smijali, a najviše referent, koga sam trajno zadržao u prijatnom sjećanju posle spontanog uzvika: “U, naopako!”
Gornja priča ima veze sa sledećom našom važnom temom.
Napisao sam nedavno na jednom mjestu, sad svejedno kom, ovakvu rečenicu: Sjećanje na zločine kao što je onaj kad sputana majka Zvicer gleda kako joj pale kuću i u kući unučad… (ostatak nije bitan). Onda mi je oponent, sad svejedno koji, javno poručio: Prof. Dr Babović se toliko zaneo u svoj sujeti svojoj, da je na trenutak propustio da se “sjeća” da se u Srbiji govori ekavski i tako svojoj intervenciji otkrio “plemenski karakter”. Što samo po sebi nije za osudu (barem ne u XVIII veku).
Korektnosti radi prvo valja reći da stav srbijanskih medija (jer tamo je bilo poprište male ove bitke) nije ni približno tako isključiv: možete potpuno legalno pisati ijekavicom i biće autentično prenijeto. Čak mislim da je takva ravnopravnost negdje i zapisana u zakonskim aktima koje su sami Srbijanci proklamovali.
A sad o suštini. Zašto “sjećanje” a ne “sećanje”? O, svakako, dešavaju se omaške: slovo J izostane gdje bi moralo biti, ili se nađe tamo odakle sam ga htio protjerati. Važnije je nešto drugo: ako mi se učini da je cjelishodno, pokušam da imitiram uzorite naše stiliste, te namjerno iskoristim riječ iz suprotnog arsenala! U Crnogorski tekst ubacim neku ekavštinu, Srpski kad pišem umetnem neku ijekavštinu. Često sam tako postupao u pjesmama iz knjige Ne!
Upravo se sa takvim postupkom suočavamo u gornjem primjeru. Sa intencijom sam napisao “Sjećanje na majku Zvicer…” (jer “Sećanja” zapravo i nema, vidimo.)
Priznajmo priroritet profesionalnim jezikoslovcima, psiholozima, socioanalitičarima i inim – da istražuju na koji način je gospodin doveo u jednoznačnu vezu ijekavicu i nečije plemenske korijene, i cijelu tu mutnu rabotu nekako transponovao na vremenskoj skali na način da je ijekavština ispoljila svu svoju nepodnošljivu arhaičnost! Mislim da je opsader Karadžić sa više stila objelodanjivao svoje gađenje prema upotrebi slova J u balkanskoj svetosavskoj revoluciji. Ja ne znam za veće nasilje od nasilja da se pljune na postulat nečijeg maternjeg jezika. I to još u primitivnoj nebrizi prema stilskoj funkciji slova J u datom tekstu. Molim, idemo na bitno:
Sama suština stvari je u uzaludnom, svakako nespretnom pokušaju da se zamjenom teza prikrije sadržaj i značenje rečenice koja je pod lupom. Riječ je o (zataškanom) zločinu koji je izvršila srpska vlast u Crnoj Gori poslije Prvog svjetskog rata. Moj (nužno) nesistematični uvid u ovu materiju kaže da su dva značajna Crnogorska književnika ostavila faktografski precizan a umjetnički relevantan zapis o tome – Mihailo Lalić (dnevnik Prelazni period) i Jevrem Brković (Komitske balade). Kod Mihaila, kojemu majčin sin ne može imputirati višak maštovitosti, čitamo: “Te godine, 1923, bio je poslan iz Beograda u Crnu Goru pukovnik Stojan Popović sa žandarmima i mitraljezima, da uništi komite i separatiste. Imao je strašne pomagače. Jedan od njih, major Kecmanović, nadmašio je i Milana Kalabića, što se mislilo da od njega otrovnije zmije nema. Zato su njemu učitelji, ujedinitelji, klubaši, bjelaši, režimlije, psovali četiri ličanske majke. Taj je major Kecmanović, s dvanaest žandara, upao negdje u kuću komite Petra Zvicera. Petrovu majku, staru preko šezdeset godina, isprebijali su, pa je vezali za drvo pred kućom, da gleda u Petrovu ženu sa troje djece vezanu unutra u kući, pa su kuću zapalili. Gledajući, slušajući kako cvile, kako vrište, kako za milost mole – starica je poludjela. Nikakav sud nije pozvao izvršioca na odgovornost. Ostao je Kecmanović na Cetinju kao pobjednik i na grobljima je držao govore, kad pogine neki žandar – prijeteći da on može i umije, i da mu je dato punomoćje, preporuke, da učini još i gore od onoga u Cucima ” Ovaj zapis se može pročitati i na stranicama Crnogorskog književnog lista (broj od 15. decembra 2001).
Sada nam se cinično sugeriše da je sa rečenicom, napisanom bez slova J: “Sećanje na zločine kao što je onaj kad sputana majka Zvicer gleda kako joj pale kuću i u kući unučad…” – sve u redu! Moramo biti eksplicitni:
Gospodo, u citiranoj rečenici, i u verziji sjećanja, i u verziji sećanja, ono što smeta nije jezik, i nije dijalekat. Užasan u toj rečenici je jedino – zločin.
(Ako mi ubuduće u sličnim situacijama ponovo uruče slovo J, ja ću im ga vratiti na kućnu adresu.)
Jeste, kako god okrenemo i prevrnemo slajd sjećanja, postupak imenovanih zločinaca je morbidan i primjer (neprocesuiranog i neosuđenog) čudovišnog nečovještva ostaje trajno gnusan. Bruka i grdilo.
Pomolak viteza
PRKOSNICE
Ukosnice za autentične pronebeske Srpkinje. Za Kolo srpskih sestara i obavezne, bar u crnogorskom ogranku.
Pomolak mišljenja
PRVOMAJSKI CITATI I KOMENTARI
1. NAŠE PAROLE I VAŠE PAROLE. Bio sam osnovac. Nosim iz tog doba u sećanju sliku Prvog maja: Zaista svijetlo, rosom oprano jutro u Budimlji. Pod prozorom zelena livada sa cvjetovima žutog maslačka i bijele rade. Procvjetala trešnja. Radio emituje borbene pjesme (Uz Maršala Tita junačkoga sina) i radničke pjesme (Drugarska se pesma ori, pesma koja slavi rad). Na otomanu je praznični broj Borbe, na kojoj piše Proleteri svih zemalja ujedinite se.
U kasnijem školovanju čitao sam istoriju i velike klasične romane na temu revolucionarne 1848. u Evropi. Prije težnji siromašnih da se ujedine postojali su aktivni monarhistički savezi da se kraljevski dvorovi odupru mladim revolucionarnim pokretima. Lajoš Zilahi, na primjer, piše o tim danima nadahnuto.
Bože carja hrani, hrabrili su se ruski monarhisti.
Gott erhalte unseren Kaiser, unisono su se molili monarhisti širom Austrije.
Bože hrani srpskog kralja, pevalo se u Srbiji.
O originalnosti u smišljanju ovih himni moglo bi se reći nešto nekom drugom prilikom. Sad primećujemo da je prije proleterske parole ujedinjenja bila na djelu ne samo parola monarhističkog internacionalnog ujedinjenja no i monarhistička internacionalna akcija protiv novih društvenih snaga: Monarhisti svih zemalja ujedinite se. I branite se. I hranite se.
2. NAŠ KVISLING I VAŠ KVISLING. Na pokušaj da se rehabilitne M. Nedić, ovako je reagovao pisac M. Bazdulj. Napisao je 25. decembra 2015:
“Nema, međutim, te sile koja može da pomiri Milana Nedića i Slobodu Trajković, dvadesetčetvorogodišnju studentkinju i verenicu Ive Lole Ribara, koju je Nedićeva policija uhapsila i prebacila u Banjički logor gde je zajedno s roditeljima, bratom i sestrom ugušena u gasnoj komori. Bio je 9. maj 1942, tačno tri godine pre Dana pobede.
Ne može, Srbijo, i Nedić i Sloboda. Biraj.”
U Crnoj Gori bi dodali: Ne može i Pavle Đurišić i Ljubo Čupić.
Bogami može, oglasiće se botovska artiljerija. Iz tri haubice opaliće: a) prave rodoljube ne obavezuje nešto što je napisao musliman; b) i to objavio na Božić; c) i to po neortodoksnom kalendaru.
3. NAŠ PLUG I VAŠ PLUG. Ognjenov pradeda Miloš Babović ranjen je u atentatu u decembru 1941. Na pragu svoje kuće. Atentator je bio „naš“ kvisling. Jedva je Miloš preživio, što sam ja kasnije iskoristio da se rodim. Sledeće godine oporavljao se u Budimlji, s dušom u nosu. Nije bio fizički spreman za napore gerilskih akcija na terenu. Kad bi naišle njemačke trupe kroz selo, upregao bi navrat-nanos kravu u plug (siromašno gazdinstvo bez volova!) i orao okućnjicu. Okupator je to tolerisao; seljak koji gleda svoja posla i obrađuje imanje nije im bio neposredna prijetnja. Zanimanje plugom je OK.
Sjajni publicista Mirko Đorđević ostavio je za sobom rukopis o Svetom Savi (rodbina je objavila tu knjigu u januaru 2016). Na strani 28. našao sam zabilješku: M. Nedić („vaš“ kvisling) je u društvu okupatora otvarao po Srbiji za vrijeme II svjetskog rata izložbe; omiljeni eksponat mu je bio plug, kao simbol poštenog težačkog rada, kako u miru tako i ratu, je li.
4. NAŠA KORAČNICA I VAŠA KORAČNICA. U Crnoj Gori je i danas popularna sjajna partizanska koračnica „Komandant Sava“. Naravno, pjevali su je i srpski borci za slobodu. Potresna pjesma o pravom junaštvu. Dijanin deda Mile, mir pepelu njegovom!, ispričao je jednom da su u njegovoj partizanskoj jedinici u Srbiji, takođe u vrijeme II svjetskog rata, pjevali sledeću koračnicu; nazvali smo je Miletova koračnica:
Najmiliji moj na svetu
vedri mi je bio dragan,
nežne rose kap na cvetu –
hrabri sada je partizan.
Srećno dragi otišao!
Neću gorke suze lit.
Kad sloboda svetu sine
Mi ćemo se sastavit!
Izvršili smo u tekstu tek jednu ili dvije sitne intervencije, možda bolje da nijesmo. Kakva emotivna i srčana pjesma, iskušana u bojevima! U pero nam ju je Mile Šnajder izdiktirao.
A šta je sa nekom antifašističkom koračnicom onog famoznog „drugog antifašističkog pokreta“? Ništa, prosto ne postoji.
5. NAŠE LILE I VAŠE LILE. Arnulf Krauze, njemački istoričar, piše u svojoj knjizi o Keltima: „Sa Beltejnom, koji se slavi 1. maja, počinje ljeto, toplo godišnje doba. Na ovaj praznik, koji je posvećen bogu Belenu, Kelti su palili velike vatre radosnice i tada su počinjale ceremonije u kojima su druidi imali odlučujuću ulogu. Osim toga, tim danom počinjalo je godišnje doba u kome su seljaci obrađivali svoje njive, a ratnici kretali u pljačkaške pohode.“ Šta kažete? A mi smo mislili da su prvomajske vatre naš patent za praznik rada, i to leve proveniencije. Jesu šipak. „Vaše i naše“ su dakle i lile (tako se u Budimlji zovu Keltski ognji uoči Prvog maja). Kelti su slavili vrhovnog boga Belena. Ne samo lile, naše dodirne tačke sa Keltima su i bogovi. Belena smo imali u množini u svakoj etapi istorije, kako ne. Da ne zaboravimo, zajednički su nam i druidi (popovi).
Pomolak lisca
BUM-BUM, BAR!
A, bez pogovora bilo je u našem narodu onih koji su se nećkali da idu u rat. Te nije vreme, te postoje svrsishodniji načini, te rat je grabež i nesreća. Plus nezaobilazno: svaka se čarka ionako mora završiti dogovorom i mirom. U tome su predњačili pisci nedorasli da budu nacionalne veličine. A toliko talentovani jesu da unose smutњe i defetizam svojim nakaradnim tekstovima koji propagiraju interesnu zajednicu sa neprijateљima. Њih je po zasluzi apostrofirao svesrpski pisac, budni čuvar sa branika najboљih banki naših genskih naslaga.
Nazvao ih je: Bumbari.
Bumbar je ko voli posle ručka da prilegne (dok negde neki Srbin pati). Bumbar je koji voli med, a da ga ničim ne zagrči. Bumbar misli na standard dok se bije boj za moj (narod). Bumbar izbegava da imalo pogine za boљe sutra Svih. Bumbar ne haje za tajna načertanija. Pravi problem što su mu deca gladna. Zahteva očigledno kao slepac. Bumbar upozorava da su nam juriši u istorijski rikverc.
Budnog čuvara ćemo ovde zvati Srpko Branković.
Jednom sam ga video uživo. To znači ne na televiziji, no na promociji. Držao se kano klisurina. Doduše, malo oniža. I ko ga nikad nije video zna da nosi brkove. Kakvi su to brkovi? Gusti, ali za divno čudo daju mu momirљivi izraz lica. Bio je skupocenije obučen od svih bumbara u sali. Jedino nije imao kape.
Zato mu je bila upadљiva Noga: cipele skupe, cipele uvozne, obuća omraženih zemaљa, šta drugo do da čovek u besu taj đon izgazi…
(Ono sa kapom sam možda malo izdramatizovao; ko zna da li za њega uopšte ima kape?) Namrgođen, samo je za trenutak ušao u koktel-salu. Smesta je napustio omraženo mesto gde se pije prozapadni viski i zaboravљa na patњu naših prozapadnih krajeva. Ko je hteo da vidi, video je u њegovom prkosnom koraku da nemo ukazuje na još jedno značeњe engleske reči cocktail: nepunokrvni trkački koњ, a bogami i podignuti koњski rep (sa sve onim što ide malo ispod).
Naveče sam saњao upečatљiv san. Ulazi Branković. Pesnička duša, ali se deca razbežaše. Bat vojničkih cokula. Evo, kaže, ne nosim više talijansku obuću. Jesi li se naspavao, Bumbare? Jesam, kažem prestrašeno. Nisam siguran da sam i daљe u roju bumbara, pravdam se. On veli: a, nedovoљno, svaki bivši bumbar treba da bude kao pokajnik bar bum. Posle toga mora da usledi bum, bum. Kako je to bio strašan san govori podatak da sam povratak u javu doživeo kao pravo olakšaњe.
Možda on trenira za zamenika oca nacije. Da se podsetimo: po definiciji, otac nacije postaje osoba koja je j….. majku narodu (više puta). Eto.
Њegov, Srpkov, napad na bumbare liči na ozbiљan trening u tom pravcu. On nam veli:
Možeš biti zoљa
Možeš biti pčela
Možeš biti obad
Možeš biti zunzar
a ti si izabrao da budeš bumbar! A razmisli, jado, da bi mogao biti i stršљen! Gde bi nam onda bio kraj? A kraj bi nam bio pravi početak.
Pročitao sam negde, ne sećam se ko se tog podatka dokopao, da se takav prorok (nacionalni porok) zove: Zaradboљegsutra. On ni(je)če sadašњicu.Naš Srpko Branković Zaradboљegsutra je govorio: S bumbarima obadaњa nema.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Dere se na građane: KGBem vam nanu!