Komentar za početak
Svaki je svoje sreće kovač. (U čijoj kovačnici?)Zapisnuti!
MATIJIZAM
U sarajevskoj novini “Politika” čitam izveštaj o najnovijim naučnim prodorima a.k.a.d. Matije. Evo tog kolosalnog citata:
“Дуго се говорило да у Бога верују само неуки, али развој науке је то демантовао и доказао да вера науци не смета… Kао што нема атеистичке поезије, нема ни атеистичке науке… Атеиста је најмање међу највећим научницима. Све је мање оних безбожника који мисле да је Бог у њиховој надлежности и да од њихове вере или невере зависи да ли он постоји или не.”
Pomolak tora, ali napuštenog
МИМИКРИЈЕ
Јако мене нервирају мимикрије.
Мимикрија прво јесте, онда није.
Чини ти се суво дрво, ништа више.
Али кора, лепо видиш: дише. Дише!
То што мислиш да је омлад пожутели –
Кад га пипнеш, помера се. Он се сели!
Па се питам, јел то чежња малог створа
Да постане љубичица? Игла бора?
Чвор јасена? Полен златни? Лиска гола?
Јер је живот животиње препун бола!
(А шта ако каћун нежни горко плаче
Кад му перце/уво заврнемо јаче?)
Мислим да ће, лепо, пре или касније,
Морати мимикрије маске да скину
И врате се бићу своме, у суштину.
Став је споран, јако споран, мимикрије:
Кад је добро није важно шта је чије.
Јако мене нервирају мимикрије…
Negantesima valja reći ne
Tigoni u političkom cirkusu
Jedna, reklo bi se, nevažna vijest mogla se nedavno naći u zabavnim rubrikama informativnih glasila: Neumorni kreatori novih bizarnih spojeva ukrstili su bengalskog tigra i afričkog lava! Rodio se četvoronožac nazvan tigon.
Odmah recimo: dobijeni proizvod nije bog zna sta. Iz ovakvih brakova često se rode slabe jedinke, sa izraženim deformitetima. Ispostavilo se, ni najvitalniji primjerci ne mogu da ostave potomstvo. Našavši se na slijepom biološkom kolosjeku, tigoni postaju žrtve okrutnih cirkuskih menadžera i dizajnera; nesrećne životinje vucenjaju od šatre do šatre, sa jedne do naredne predstave i naplaćuju ulaznice svetini kojoj nikad dosta šegačenja sa debaklima života. Glas protiv zloupotrebe tigona, i uopšte protiv ideje hibridizacije, digli su članovi Društva za zaštitu divljih životinja. Ovi divljenja dostojni aktivisti traže da se tigrovima i lavovima dopusti da sami uređuju svoj seksualni život, u sopstvenom arealu i sa iskazivanjem autentičnih afiniteta. Time šalju vrsti homo sapiens zasluženi prijekor što kratkoročne ciljeve pohlepe zvane lova iber ales ostvaruje kroz nedopustivu interakciju sa ozbiljnim naumima prirode.
Ali, ostavimo se predaleke Kalkute i tamošnjih genetskih kombinatorika! Odavno zna-mo da će neka naša luckasta kobila koja se zagledala u ordinarnog magarca donijeti na svijet ljupko mladunče mulu. No, biva i da zaljubljena magarica, iz romantične veze sa konjem, dobije bebu mazgu. Opet, ove veze (mada manje umjetne od tigro-lavljih sparivanja) daju neplodne jedinke. Jalove, koriste čovjeku u teglećim poslovima – pri čemu ispoljavaju upornost i izdržljivost do nivoa citiranosti u narodnim poslovicama. Avaj, mazge i mule su biološke nule, jer nijesu od ovoga svijeta. Moćni mehanizmi odabira nemilosrdno ih svrstavaju u tužnu kategoriju bastarda. Bastardu ne basta da učestvuje u kreiranju vrste, tog ponosa zemne evolucije.
Godine 1997. objavio sam u knjizi Naše gore lisci pričicu pod naslovom Crne (l)istine. Misleći da se narugam programskoj neprincipijelnosti mnogih partija, i koalicija, pomenuo sam u tom tekstu političke grupacije tipa Socijalističko-kapitalistička partija, Republikansko-monarhistički blok, Demokratsko-despotska koalicija. Mislio sam tada da sam u te izmišljene nazive ugradio nesnosno mnogo protivrječnosti, toliko da će vidljivi paradoksi imati potrebnu snagu sarkazma. Kako me je ljuto ovo vrijeme od proteklih pet godina demantovalo! Politička praksa, ispostavilo se, bila je i maštovitija i kreativnija. Kako?
Ćerka nosioca partizanske spomenice krešti na četničkom mitingu ispod svilenog barjaka sa ukrštenim butnim kostima neke krupne životinje. (Barjak leprša). Ljekar-huma-nista, Musliman, trijezan pjeva na srpskoslavskoj pijanci poskočicu u kojoj se veliča prodemokratski stav klanja ko sa nama neće. Dugogodišnji profesionalni ideološki čistunac, čovjek od posebnog kova i testiranog povjerenja, udarna je pesnica fočo-srbinjske, tursko-koljačke družine (odaziva se jedino na potresno oslovljavanje: brate). Kao kruna svega, evo ga političar koji nekoć šćaše dati svoj i moj život samo da se Crna Gora ponovo rodi – u simbiozi sa političarem koji i nekoć i sad daje život (ponajprije moj) samo da Crna Gora konačno krepa! Na sve to će dama na ekavskom radu u crnogorskoj državi: “Lepo, bogami!”
Sasvim je jasno da pomenuta, i druga, tigonska ukrštanja nemaju (ne mogu imati) strategijske domete i značajne vizije. Očito, riječ je o bijednoj, dnevnoj taktici da se “kreira” bilo šta sa prividom novog; taj bastardni pačvork da se izloži u šarenoj cirkuskoj šatri i do svanuća zaradi koja crkavica. A narodu, šta se zalomi.
To otkriće, da su svakakva ukrštanja dopuštena, da su svi savezi poželjni, da je politička tigonizacija, budući kratkoročno profitabilna, prirodna koliko i svaka mula, kao i svaka mazga… O, ljuta nevoljo! Hristos izgleda nije morao na Golgotu: trebalo je samo da se upiše u liberale, a potom bi se koalicija sa Judom i Pilatom prosto nametala. Nenaviknutost Bogočovjeka na dil, eto, koštala ga je tolikih muka…
Taj pronalazak, da su svakakve ljubavi moguće, makar i bastarde proizvodile! Govore o navodnom pomirenju partizana i četnika. Kao da se radi o nadurenom tinejdžerskom paru, pa će se ljubav vaspostaviti – onog trena kad joj on zaguguče: Sestro, a ona zacvrkuće: Brate! Kao da nije riječ o dva suprotstavljena ideološka obrasca. Partizanstvo i četništvo su ideološki odgovori na probleme jednog davnog vremena: već treća generacija trčkara po šumama i gorama naše zemlje ponosne, poslije onog svjetskog meteža kada su se te dvije političke grupacije dohvatile za gušu. Današnji klinci kojima poturaju slike onog bradonje sa lenonkama pomisle u trenutku da je on haker iz obližnjeg internet-kluba. Ova mladež mora imati temelj u ovom vremenu – i mora da gleda naprijed. (Izem ti drčni korijen koji daje sasušeni omlad!) A ako političke mule i dalje insistiraju na podgrijavanju više od pola vijeka bajatog bućkuriša a la partizan-četnik novočorba, moraju znati da se ne može šećerli pozivima na bratimljenje zabašuriti baš ovo: jedna od dvije pomenute ideologije ima u svom trešelju, regularno, ideju povremenog sjeckanja vratova nesrpskog življa. Recni malo u Bihoru, recni malo u Foči… Ne, hvala. Društvo može biti samo stratifikovano društvo. Postoje i postojaće društvene grupe i politički tabori, i ideološke nijanse, i ekonomske tenzije, bogati i siromašni, zločinci i moralni podvižnici. To, da nam se poturaju plemenske čorbe, brato-sestrinski umoci gdje se sve socijalne razlike tope i pravi se nestratifikovana bljutava smješa koja smrdi li smrdi… idi, begaj! To, da mi je brat plemenik krvavoga kljuna do očiju? Ne, ne.
Oplođavajući kontakti ne smiju u sebe uključivati monstruozne razlike (koje daju tigon-uzaludnosti) kao ni prevelike sličnosti (koje preklapanjem tvore letalne genetske adre-se).
Pomolak viteza
PRKOST
Prkos je… ta, kome sam našao da objašnjavam najslavniju riječ narodnu! Iskusismo, međutim, u ovoj deceniji začikavanja da izvorno ta riječ glasi prkost. Da li je ona i do sada bila prkost, pa u brzom izgovoru se izgubi ono slovo na kraju – ne znam. Kome krivo, kome pravo, jedina izvorna upotreba te riječi je u sklopu idioma: prkost u grlu. Razumjeće ko je kusao koščatu vrst ribe. Dobismo po prkosu, rekao bi moj djeda, ali moj djeda odavno nije živ. Znao je za života i da popije. Kladim se, u tim trenucima čak bi izjavio: dobismo po prknosu.
Pomolak mišljenja
Kosmopolitizam trešnje
Sredina aprila. Trešnje procvetale u Budimlji.
Tu čednu bjelinu donijeti u vedri dan iz gnjecave i mračne, mistične ilovače može samo trešnjev cvijet.
Imati onako nenametljiv i prisan dodir sa žutim zelenilom prve trave može samo behar trešnje.
Toplo prisloniti na svoja njedra daleku i praznično svečanu plavet neba mogu samo trešnjeve grane.
Onako čarobno spustiti iz svog zagrljaja dečiju ljuljašku, i predosjećati dečiju igru u svom hladu može samo stoljetno stablo trešnje.
Onakav ritmičan zuj pčela može iz košnice privući u svoj slatko-svijetli ambijent i spojiti zvuk i boju u nečujnu cjelinu akustičke optike i optičke akustike može biti upriličen jedino sa trešnjom na livadi u aprilu kad selo procveta.
Miris koji opija, blag i neizrecivo osoben, prijatan čeljadetu koje izlazi iz kreveta u sjajno jutro, i koji raduje usnula pluća – to je miris tučka trešenjevog cvijeta preporučljiv za liječenje strahom natopljenih snoviđenja.
Japanci slave čednost trešnje. S pravom naslućuju blagorodni spoj Biljke i Čovjeka i pozdravljaju ga. Isti sentiment može se osjetiti u Budimlji. Kad ćemo i mi bez palanačke uzdržanosti proglasiti Dan trešnjevog cvijeta? Ako nam ne daju Dan njegoševskog slobodarstva, niko ne spori raskoš trešnjevog behara koji otkriva unisonost života na površini trećeg kamena od Sunca.
Sedeći ispod procvjetale trešnje zaljubljeni par odmara svoj pogled ljubavi na zelenom tepihu trave i zamišlja buduće čedo na šarenoj ljuljašci koju njiše prolećni lahor. Tako govore Japanci i tako misle Crnogorci ne usuđujući se da riječi pohvale glasno izgovore.
Umnost koju indukuje trešnjin cvijet u lomnoj čovjekovoj duši meleman je. On nas opominje da je dašak života u Japanu kao i u Crnoj Gori dragocjen, i kratak.
Istočni vjetar u sumrak nosi prezrele latice; one zrače neznatnu tugu pred noć i ona se nas iscjeliteljski dotiče.
Životinje su do guše zauzete prašinom, blatom, plemenom, državom i granicom. Biljke nas uče relaksaciji krvi, mesa, kostiju, udova, nemirnih pogleda. (Vide da ljudi nevoljno naginju harmoniji sa hukom vremena.)
Pomolak lisca
PRVI SRPSKI ZAKON UNUTRAŠЊE TEŽINE
Svojevremeno sam čitao roman Senke oko kuće našeg pisca M. Danojlića. Štivo po mom ukusu, ali nije reč o tome. Ima u toj kњizi jedna epizoda o unutrašњoj težini praseta. Pri prvom čitaњu pomislio sam: dobra dosetka. Pustio pisac na voљu svojoj pesničkoj imaginaciji i ispala zajedљiva groteska. Ali, ne lezi vraže. Ubrzo sam zakљučio da se mnoge zavrzlame u mom životu dadu objasniti efektom unutrašњe težine praseta. Rađali su se novi primeri koji su me naterali da incident s prasetom shvatim ozbiљno, i šire i dubљe. Kao savestan naučni radnik, još jednom sam se vratio rečenom mestu u romanu, da proverim. Zaista se tamo pripoveda kako je seљak na pijaci tvrdio da je њegovo prase, ošureno, teže nego što kantar pokazuje. ãAma, na kantaru to nikad ne može… tačno da se pokaže, obrazlagao je. Prasetu je težina sva unutra.
Zbiљa. Kupujem stan. Vlasnica tvrdi: četrdeset jedan kvadrat. Vidim, maњi je. U dokumentaciji stoji: trideset četiri kvadrata. Agent proceњuje: bar trideset devet kvadrata. Merim; nema ni 41, ni bar 39, nego kako je deklarisano, 34 kvadrata. Vlasnica ne odustaje: to je zato što mu je kvadratura unutra. Vi, gospodine, ne vidite taj dodatni prostor, ali je on tu. Ne važi SI sistem mera, no sve je u redu. Samo Vi platite (hiљadu i sto pedeset maraka po kvadratu unutrašњe težine).
Zbiљa. Ministar prosvete izjavљuje da mi je dao platu i pride kaže da je to tolika svota koja bogme podriva finansijsku moć države. Kad sa zakašњeњem od pet dana taj novac stigne, vidim neće trajati ni pet dana za hleb i mleko. Podozrevam: vrednost plate je unutra, ali ja jadan to ne osećam.
Zbiљa. Analiziraju rektora. Jedni vele da je evropski kapacitet, drugi da je šupaљ i zveči. Moje se kolege nerviraju, ali sam se ja izveštio i trijumfalno objašњavam: nema protivrečnosti, to je princip unutrašњe težine. Prosto, jedni ga posmatraju spoљa, drugi iznutra…
Daleko bi me odvelo daљe navođeњe primera, a može da bude i opasno. U svakom slučaju evo predlažem da se obnaroduje Prvi srpski zakon unutrašњe težine u ovoj formulaciji: Sve je boљe nego što jeste; ono što bitno nedostaje, unutra je.
Smatram za neobično važno da upotpunimo naša znaњa svešću o ovom zakonu. Biće nam lakše. Testirajte validnost otkrića na bilo kojem aktuelnom događaju i sami se uverite kako štima. Ja sam, na primer, pomoću rečenog zakona doveo u harmoniju Radmilin zakon o informisaњu sa logikom običnog građanina; њegova je težina sva unutra. Jadni su kritičari koji to ne pojme! I jadan je њihov kantar koji je, premda izbaždaren, ipak pogrešan!
Ovih dana kad nam se pričiњa da se šupaљ kadar masovno unapređuje, mnogi su zgranuti, ja ne. Spoznao sam da je kod šupљih mnogo veći unutrašњi prostor za ekspanziju znaњa iznutra.
Baveći se godinama naukom, razvila se kod mene jedna posebna vrsta depresije u vezi sa čiњenicom da svi ti silni zakoni (Њutnovi, Ajnštajnovi i sl) nisu srpski, već nama nametnuti, zna se i od koga. Sad kad možemo s ponosom govoriti ne samo o Prvom srpskom ustanku, već i o Prvom srpskom zakonu, osećam se kao preporođen.
U međuvremenu su moje ambicije porasle. Kao što je svojevremeno jedna velika sila uspela da tzv. Marfijev zakon promoviše u nadnacionalnu istinu, tako i mi treba da se potrudimo da Prvi srpski zakon unutrašњe težine poprimi planetarne razmere. U tom pravcu očekujem pomoć visprenih sunarodnika. Šaљite dopune, posledice, pravila, teoreme, leme, stavove!…
Primera radi, moj komšija pekar Ranko, pravilno shvativši intenciju, formulisao je Prvi pekarski korolar: Ako kilogram hleba na vagi tegne upola maњe, sve je u redu. A moja sestričina, koja se inače sprema da trijumfuje na audiciji za TV spikera, ponudila je skraćenu formulaciju Zakona: Ništa nije kako jeste. (Oblik pogodan za brzo napredovaњe.)
Posla je toliko! Mnogi efekti prosto vape da se sagledaju u svetlu zakona unutrašњe težine: nadoknada časova u školama i na fakultetima, porast produktivnosti u fabrikama pred likvidacijom, podrške građana (bilo kome) u anketama, prebrojavaњe glasova na izborima i sl.
Javite se!
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Optimisti smo, biće bolje. Svakog dana korak napred.