Komentar za početak
Čeg se mudar stidi, tim se lud ponosi. (Ovo je samo agenda iz plana rada ludoga.)Zapisnuti!
ZO ŠPRAH DR SIMEUN
Kad je 28. marta 2012. godine održan pod kupolom SANU naučni skup Društveno politička i naučna misao i delatnost Sime Markovića, učestvovao sam. Bijah svojevremeno dao riječ kolegi matematičaru, Kragujevčaninu Miodragu Raškoviću, upućenom u istoriju Simine ljudske avanture, da ću rado napisati prilog. Tako se desilo da se u Zborniku izdatom posle skupa, na strani 231, nađe i moj tekst “Sima Marković o teoriji relativiteta: jedan uspeo izlet u popularizaciju fizike”.
U Organizacionom odboru skupa i Redakcionom odboru Zbornika sedio je i D. S, sekretar odbora za filozofiju i društvenmu (greška njihova) teoriju SANU.
U Zborniku je moj prilog svjesno falsifikovan. Moja komunikacija je išla isključivo preko Kočićevog dr Simeuna Đaka. Na nekoliko mesta ispuštena je po neka “nezgodna” moja riječ, ili malo modifikovan smisao, ili malo korigovana rečenica. Hm. Ne mogu detaljnije o tome, ima neđe moj zapis o tome, vrag ga sad znao đe. Smučilo mi se.
Razlog je nikakav. Moji uvidi šta je crkva, ili Justin Popović, ili još neki pop rekao o relativizmu i o modernizmu Evrope i slično. Ali sve tačni moji navodi, sa referencama.
Posle mog izlaganja, koje se sviđelo dobrom dijelu auditorijuma, bijah u dvorištu sa kolegom matematičarem sa PMF u Kragujevcu B. Popovićem. Kad istrča iz visokog naučnog zdanja rečeni Dragan, zajapuren, svadljiv. Ta kako sam smeo onako da govorim! Da skrnavim religiju. Zapanjeno smo ga slušali. Mlatarao je rukama, na sreću samo po vazduhu, kao da se brani od sopstvenih mušica. Promrmljao je: “Šta se vi fizičari stalno ’pravite’”
Prećutao sam komentare, rukama pokazujući da smo naučni radnici zakleti na istinu i ako grešimo, grešimo u okviru naučnog metoda; oponenti onda znaju šta je činiti kad se ne slažu.
Potrčko akademika Đavolskog, koji je otčučao sva izlaganja, ni do nužnika nije istrčavao.
Jer neprijatelj nikada ne spava i jedva čeka da neko ode na pišanje.
Pomolak tora, ali napuštenog
БАРДОГЛАВИ АКАДЕМИК
Посматрам Њега
У крупном плану
(парком се опрезно гега
Као да вида рану);
Објашњава како? Због и ради чега?
Несносно смрди балега.
Лагано миче брком.
Опојни дим из луле
Као шмрком
Засипа очи му подбуле;
Неизрециво мудро шапуће
(једва се миче доња
Усна славног пера)
Како свака будала чуће
Да од балеге тешко воња…
На поврачање тера
Не душу отмену, но коња!
(У кадру, жамор хора;
Звук напаја меку траву;
Богами је у праву, богами је у праву.)
………………………………………
Прођоше неке године;
У раји не бледи речена слика
Како дика наше родине
Народни фронт следи
И снажно приповеда
Опорост базде простог говеда…
Кад!
Ових дана!
Ето га!
Кад ових дана ето га:
Поново гледам Светога.
Бард национале,
Визионар једне смрдљиве штале.
Опет у крупном плану!
Овога пута у стану;
Великом, светлом стану;
Књишком, пријатном стану
У коме лако стану
Као у излогу у дућану
Сто осам његових великих издања
И два три мања
Аутопортрета
(сви са брком ко Халејева комета).
Опет пуши лулу;
Демонстрира од дима нулу;
Мудро неизрециво –
Износи тихо пучини штиво
(није као онда тихо,
Већ тише!).
Вели: говеђа балега мирише.
Вели: свака балега мирише.
Балега мирише миром,
Стави је на длан и ноздрве
Отвори широм!
Радосно ускликни машала!
Нека је балеге препуна штала!
Крепосније су него ружа бокори!
Врата од стаје отвори! И Прозор!
(Чему служе прозори?!)
Тако бард збори.
(углас сви: Аииииии!)
(опет жамор Хора:
Испуњава собу од дима плаву:
Богме је у праву, богме је у праву!)
Поносно устадох;
Срећан је народ, блажено стадо
Кад има: књижњвнике,
Кад има: фарисеје,
Дике, апостоле, угледнике
Потентне да креште ко креје,
Национално да блеје,
Од једне до друге одисеје.
Допуштено њима све је.
Такви нам творе
Духовне просторе.
Прођоше они плодну катаржу
И данас убирају масну маржу.
(Више их не спопада јектика
На помен речи дијалектика.)
Лакше би се поднело
Да су мање жустре
Неизрециве наше Зорнемустре.
Negantesima valja reći ne
Kratki kurs sociofizike
Nije mi lako da priznam, ali: iz godine u godinu sve manje mladih ljudi upisuje studije fizike. A među onim koji upišu sve je manje nadahnutih, nekalkulantskih duhova. Kuda idu? Na studije atraktivnih disciplina koje obećavaju brzu i laku društvenu promociju, u partijske sekretarijate, u Kanadu… Čujem da je sličan negativan trend primijećen i u drugim sredinama, pa i u drugim zemljama; ova tužna utjeha može samo biti povod da jednom napišem neki pledoaje za prirodne nauke, što će se možda i desiti. Danas međutim, odlučio sam da svojim nesuđenim slušaocima pođem ususret i održim (na vlastitu odgovornost) javno predavanje… o ireverzibilnosti. Šta mi je drugo preostalo?
Ukupnost tijela u nekim relevantnim granicama naziva se sistem. Sistem se može nalaziti u različitim stanjima. Svako stanje okarakterisano je odgovarajućim parametrima stanja. Biva da neki od parametara nema jednoznačno definisanu vrijednost u datom sistemu; tada kažemo da je stanje neravnotežno. Ali bolje recimo šta je ravnotežno stanje: to je takvo stanje u kojem svi parametri sistema imaju definisane vrijednosti koje se ne mijenjaju dok god se ne promijene spoljašnji uslovi. Sistem koji je izolovan od okoline, prije ili kasnije spontano prelazi u ravnotežno stanje.
Kad naglo otvorimo vrata sobe, znatno sabijamo vazduh u blizini vrata; u sobi nemamo više u svakoj tački isti pritisak (kod prozora je niži); stanje je neravnotežno; malo zatim dolazi do izjednačavanja pritisaka u pojedinim dijelovima sobe i na kraju se postiže novo ravnotežno stanje. To je proces relaksacije, koji se naravno ne dešava trenutno, već se odvija za neki interval vremena relaksacije.
Ali se u sobu može ući i maksimalno oprezno, veoma lagano. Tada praktično i nemamo klasičnog neravnotežnog stanja; imamo samo niz ravnotežnih stanja koja se kontinualno smjenjuju. To je ranotežni proces. Ravnotežni proces može teći i u obrnutom smjeru. Zovemo ga povratni proces. Ista pažljiva osoba koja je lagano otvorila vrata može isto tako sporo i uviđavno zatvoriti vrata i sistem će se vratiti u prvobitno stanje. Ravnotežni proces koji posle raznih promena dovodi do početnog stanja zove se kružni proces.
Prekinuću na ovom mjestu ovaj uvodni mali čas egzaktne nauke fizike. Očito, i tolerantni čitalac uviđa da je vrijeme za ovakav argumentovani zaključak: Zakoni sistema primjenjivi su samo za ravnotežna stanja i povratne procese.
Pitao me je jedan inženjer elektrotehnike, nedavno (na Balkanu je sve nedavno) kako valja da se sredi stanje na Kosovu. Na stranu sada problem što nije nametnuo bližu temu razgovora (na primer, zašto se prodaju parčad Crne Gore jednoj imućnoj troprstoj crkvi i, posebno, zašto se na tenderu me može pojaviti i Crnogorska pravoslavna crkva?). On je svetosavski patriota i (pošto značajno ufitilji brkove) interesuje ga samo elaboracija na temu: kako.
On, koji je na prvoj godini studija naučio (morao je makar čuti) tako proste stvari iz ustrojstva svijeta kao što je iskaz da trougao sa stranicama 3, 4 i 6 nije pravougli, i nikad to neće biti – uvijek preskače temu o egzistenciji rješenja. Pozvao sam ga na strpljenje da razgovaramo stručno, a kratko. Prosto sam ga upozorio na fakt: Ako dva prirodna broja, bilo koja, ponaosob digneš na četvrti stepen i potom sabereš, dobijaš rezultat koji se ne može izjednačiti sa četvrtim stepenom bilo kojeg prirodnog broja!
Ne vjerujem da sam ovom tiradom išta bitno promijenio u arhitekturi njegovog duha. Ali me nije ni javno izružio. Obojica smo izgleda imali razloga da ćutnjom budemo trenutno zadovoljni.
Gornji argumenat sam mogao ilustrovati, da imam alegoričnost kojom se diči jedan aktuelni srbijanski političar, opomenom koja nije bez izvjesnog šarma: Od akvarijuma možete napraviti riblju čorbu, ali od riblje čorbe ne možete napraviti akvarijum. Gospodin o kojem je riječ ima visoko formalno filozofsko obrazovanje, i kako je uz to do diplome došao u ‘osinjem” gnijezdu Evropske filozofske misli, baš tamo gdje je jedan Imanuel Kant učio maternji jezik – ne isključujem mogućnost (čak je smatram vrlo vjerovatnom) da je bar jednom čitao zapaženi spis najslavnijeg građanina Kenigsberga, pod naslovom Traktat o postojanom miru. Tamo se naime nalazi pažnje vrijedna misao (srećnom koincidencijom je ovih dana u pristupačnoj štampi o tome govorio uvaženi Predrag Matvejević): Treba paziti da se ne dogodi nepopravljivo!
Treba paziti da se ne dogodi nepopravljivo.
Postoji dakle ireverzibilnost grešaka. To što su svetosavski nacionalisti činili u Sandžaku tokom Drugog svjetskog rata – ne može se anulirati sličnim aktima u Foči (i tada, i poslije pedeset godina); to su prosto samo nove ireverzibilne situacije. Traženje rešenja mimo civilizacijskih pogodbi, kao što su lucidni čitaoci moga uvodnog slova vrlo dobro primijetili, ne spada u ravnotežna društvena stanja. To bahato otvaranje evropskog predvorja udarcem vojničke cokule u opervažene dveri…
Pogledajte ko roni ovog časa tamjan-suze za bivšom Jugoslavijom (ja nikad suze ne imenujem kao krokodilske, taman posla). Prepoznaćete na toj žalbi mnogo lica koje ste kao upečatljiva zapamtili iz doba pljuvanja na ideju koju su naši preci strpljivo i sa ljubavlju formirali pod Balkanskom firmom Jugoslavija. Oni su taj grandiozni posao obavljali sa onom skoro pobožnom minucioznošću s kojom zaneseni eksperimentator organizuje rast dragocjenog kristala iz mutljaga rastopine. Ne, ništa ja ne ogovaram i ništa ne zagovaram; prosto se podvižnici iz minulih dana i godina moraju naučiti lekciji o ireverzibilnosti. Ta to je sve ukupno nekih dvadesetak redova bez ijedne formule!
Na isti način se mnogi sada, u psihologiji dobro znanim A-HA! efektom, zalijeću da emituju upozorenje kako se događaji u Hagu tako odvijaju da se može postaviti i pitanje nekog budućeg kolektivnog duga građana države SCG. (Vidjećemo koliko će biti stabilno novo ravnotežno državno stanje; oni koji već plaču na njenoj zamišljenoj sahrani izgleda dobro znaju koju su sve nepovratnost u nju dosad ugradili.)
Na isti način oni koji su se gadili na pomisao da proslavimo postojanje jugoslovenskog jezika, sada ne mogu podnijeti drobljenje slične i zajedničke jezičke građe na četiri liska istoga cvijeta. Etoti!
Učimo fiziku, makar malo iz uvoda!
Pomolak viteza
GOLIšAšAVE DAME
Imamo TV stanicu gdje do besvijesti pjevaju i igraju i pocupkuju golišave dame. One su i šašave dame, prosto zato što to od njih traži gazda. On ima tim golišašavihdama. Pitajte slobodno na ulici: znate li šta su to golišašave dame? Vidjećete, da znaju.
Pomolak mišljenja
NULTI NIVO NISKOSTI
1. Zgranemo se nad oslobađajućom presudom za počinioce nekog gnusnog dela. Rđav pravni ishod demorališe građane. Blizak nam bude lik sluge Jerneja: nekažnjen kriminal povređuje čulo pravice. Pre četiri stotine godina zar Šekspir nije pevao:
For in the fatness of these pursy times
Virtue itself of vice must pardon beg.
U našem prevodu:
Dođu vremena kad se ugoji javno mnjenje
Pa sami porok od vrline ište izvinjenje.
2. Ne lezi vraže, u sjajnoj minijaturi Priča nadčuvara parka piše Čehov o presudi koja ignoriše formalne fakte zarad viših moralnih ciljeva.
Lekar Vilson dolazi u jedno malo mjesto da radi i živi. Učen je i stručan, pristojan čovjek. Predusretljiv, pomaže uvek i svakome. Vremenom, stekao je u novoj sredini rang sveca. Nijednu uslugu nije otkazao. Bez ijednog neprijatelja, osećao se siguran i poštovan.
Psi, mačke i krave… životinje su ga susretale sa gestovima zadovoljstva.
3. Taj Vilson je jednog dana nađen mrtav na terenu, u jednoj urvini. Krv, povrede, rane – sve je govorilo o nasilnoj smrti.
Opšta žalost i neverica zavladale su u gradiću. Nemoguće da je takvom čoveku neko oduzeo život! Zaključili su da je dobri čovek pao sa stijene i poginuo.
Kad je nešto nezamislivo, to je i nestvarno. I niskost ima dno.
4. No, jednog dana je ubica otkriven. Dokazi su bili neoborivi. Nitkov je imao kod sebe burmuticu ubijenog. U kući počinioca je policija pronašla krvavu odeću ubijenog… Sud je vijećao. Kristalno jasan slučaj ubistva iz koristoljublja. Činjenice nesporne. Nijedna sumnjiva okolnost. Pa ipak, sudija nije mogao da prevali preko usta riječ da je uhapšena skitnica ubila njihovog doktora!
5. Ubica je oslobođen. Niko nije teretio sud za nepravičnu presudu. Svi su stali iza misli da je čovjek nesposoban za nedjelo kao što je ubistvo blagorodne osobe. Istrajavanje u stavu da smo bolji nego što jesmo mora voditi ka porastu ljudskosti. Čehov nas upozorava da se plemenite misli i moralnost ne kuju samo od jednostrane istinoljubivosti.
Pomolak lisca
CARICA PROMOCIJA
Ovih godina viđamo je često. Њeno Carsko Visočanstvo Promocija Presvetla. Javљa se na očekivanim, a još više na mestima neočekivnim. Ali uvek se najavi. Jer voli da je podanici vide u svoj њenoj raskoši. Da je dočekaju, da kleknu, da joj se dive.
Kao svaka dvorska persona, pa i svaka ženska priroda, sujetna je dozlaboga. Predstavљa se iskљučivo u raskošnim odorama. Samo upućeni paževi znaju šta se krije iza svile i kadife; ali, oni muče, po pravilima carske službe. A pred našim očima je sjaj i pompa.
Kritiku ne podnosi. Na najmaњu primedbu se razgoropadi, sikće. Umesto odgovora popљuje pitaњe. Tako da je onih koji bi se pred Promocijom na štogod i požalili, sve maњe. Treba kuraži da se Presvetloj Carici pokvari provod. Pošteno, њu i ne zanima kako izgleda, nego šta ona o sebi misli. Biće da je rodonačelnik Њene loze bila Snežanina maćeha; ogledala ne podnosi, koristi ih kao izvor informacija za problematične svrhe.
Uvek se pojavљuje sa dvorskom svitom. A u sviti – zna se – zapaženi su dvorski pesnici. (Razlikuju se od dvorskih luda.) Oni pišu ode Carici Promociji. Ode se čitaju tamo gde ima potrebe da Carica ode. Postoji nekoliko tipičnih oda, a či-taju se u svim mogućim prilikama. Ukoliko prilika ne odgovara odi, drvљe i kameњe na priliku. Ode imaju pompezne i prepoznatљive refrene. Refren može bez ode, obrnuto ne.
Samo posvećeni mogu da uzdižu i hvale Presvetlu Promociju; pučina je tu da sluša, prihvata i aplaudira. Od podanika se očekuje da aplaudira, a ništa da ne dira.
Ako joj se dopadne prikazaњe klečećem puku, Carica Promocija se seli iz mesta u mesto. Naravno, u karavanu je cela svita, pre svih pomenuti odaići (koji odapiњu ode). Sudeći prema dočecima, kao da se i sama raja seli iz grada u grad! Gde nije bilo Њene Svetlosti, kao da se ništa nije ni desilo. Promocija u stvari prethodi događaњu. Carsko je od Boga.
Carica Promocija kadikad priređuje koktele. Kokteli se daju za koktelad; na њima se poizbliže divimo Promociji. Na koktelu se pije viski. Za onoga koji nije opravdao poziv na koktel, kaže se da će to kad-tad viskijati na nos.
Uvek je požeљno da što više podanika vidi gizdavu Caricu; izuzetak su oni koji znaju o čemu se radi – takvi su nepožeљni na paradi. Javnosti se ne prikazuju ni dvorske lude: one su za internu upotrebu. Kao što je poznato, dvorska luda po definiciji ima… ono što Carici nedostaje.
Sama rečena carska loza dosta je stara; pomiњe se i pre naše ere. Carica Promocija Presvetla rođena je u ovom stoleću prevršene svake mere.
I još je u dobrom zdravљu.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Ona otmena parižanka što je preferirala lažni nakit (Koko Šanel), kao da se rukovodila našim jezikom: Ukras dođe od ukrasti.