Komentar za početak
Čeg se mudar stidi, tim se lud ponosi. (Ovo je samo agenda iz plana rada ludoga.)Zapisnuti!
NIKOLA I BORISLAV
Pisac Pekić voli da nijansira sljedeću misao: socijalistički sudovi bivše države, u kojoj je robijao, nijesu sudili za ono što je pojedinac učinio, već i za ono što je on mogao učiniti. Za šta je bio sposoban, takav kakav jeste.
OK.
Ali vidi sad jada, šta čine Pekićevi istomišljenici, členovi mnogohvaljene građanske alternative. Svi odreda slave Teslu, manje zbog onog što je stvarno učinio, većma zbog onog što je mogao da učini.
Za šta je bio sposoban, takav kakav jeste.
Pomolak tora, ali napuštenog
ЕКСТРА СЕНЗОР
Из предела где су живели
Палеобрат и палеосестра
(ливаде између Дњепра и Дњестра)
Звуке архетипске он чује
Племенског оркестра!
Осећате ли?
Вас прожима дух Прамаестра.
Negantesima valja reći ne
Kratki kurs sociofizike
Nije mi lako da priznam, ali: iz godine u godinu sve manje mladih ljudi upisuje studije fizike. A među onim koji upišu sve je manje nadahnutih, nekalkulantskih duhova. Kuda idu? Na studije atraktivnih disciplina koje obećavaju brzu i laku društvenu promociju, u partijske sekretarijate, u Kanadu… Čujem da je sličan negativan trend primijećen i u drugim sredinama, pa i u drugim zemljama; ova tužna utjeha može samo biti povod da jednom napišem neki pledoaje za prirodne nauke, što će se možda i desiti. Danas međutim, odlučio sam da svojim nesuđenim slušaocima pođem ususret i održim (na vlastitu odgovornost) javno predavanje… o ireverzibilnosti. Šta mi je drugo preostalo?
Ukupnost tijela u nekim relevantnim granicama naziva se sistem. Sistem se može nalaziti u različitim stanjima. Svako stanje okarakterisano je odgovarajućim parametrima stanja. Biva da neki od parametara nema jednoznačno definisanu vrijednost u datom sistemu; tada kažemo da je stanje neravnotežno. Ali bolje recimo šta je ravnotežno stanje: to je takvo stanje u kojem svi parametri sistema imaju definisane vrijednosti koje se ne mijenjaju dok god se ne promijene spoljašnji uslovi. Sistem koji je izolovan od okoline, prije ili kasnije spontano prelazi u ravnotežno stanje.
Kad naglo otvorimo vrata sobe, znatno sabijamo vazduh u blizini vrata; u sobi nemamo više u svakoj tački isti pritisak (kod prozora je niži); stanje je neravnotežno; malo zatim dolazi do izjednačavanja pritisaka u pojedinim dijelovima sobe i na kraju se postiže novo ravnotežno stanje. To je proces relaksacije, koji se naravno ne dešava trenutno, već se odvija za neki interval vremena relaksacije.
Ali se u sobu može ući i maksimalno oprezno, veoma lagano. Tada praktično i nemamo klasičnog neravnotežnog stanja; imamo samo niz ravnotežnih stanja koja se kontinualno smjenjuju. To je ranotežni proces. Ravnotežni proces može teći i u obrnutom smjeru. Zovemo ga povratni proces. Ista pažljiva osoba koja je lagano otvorila vrata može isto tako sporo i uviđavno zatvoriti vrata i sistem će se vratiti u prvobitno stanje. Ravnotežni proces koji posle raznih promena dovodi do početnog stanja zove se kružni proces.
Prekinuću na ovom mjestu ovaj uvodni mali čas egzaktne nauke fizike. Očito, i tolerantni čitalac uviđa da je vrijeme za ovakav argumentovani zaključak: Zakoni sistema primjenjivi su samo za ravnotežna stanja i povratne procese.
Pitao me je jedan inženjer elektrotehnike, nedavno (na Balkanu je sve nedavno) kako valja da se sredi stanje na Kosovu. Na stranu sada problem što nije nametnuo bližu temu razgovora (na primer, zašto se prodaju parčad Crne Gore jednoj imućnoj troprstoj crkvi i, posebno, zašto se na tenderu me može pojaviti i Crnogorska pravoslavna crkva?). On je svetosavski patriota i (pošto značajno ufitilji brkove) interesuje ga samo elaboracija na temu: kako.
On, koji je na prvoj godini studija naučio (morao je makar čuti) tako proste stvari iz ustrojstva svijeta kao što je iskaz da trougao sa stranicama 3, 4 i 6 nije pravougli, i nikad to neće biti – uvijek preskače temu o egzistenciji rješenja. Pozvao sam ga na strpljenje da razgovaramo stručno, a kratko. Prosto sam ga upozorio na fakt: Ako dva prirodna broja, bilo koja, ponaosob digneš na četvrti stepen i potom sabereš, dobijaš rezultat koji se ne može izjednačiti sa četvrtim stepenom bilo kojeg prirodnog broja!
Ne vjerujem da sam ovom tiradom išta bitno promijenio u arhitekturi njegovog duha. Ali me nije ni javno izružio. Obojica smo izgleda imali razloga da ćutnjom budemo trenutno zadovoljni.
Gornji argumenat sam mogao ilustrovati, da imam alegoričnost kojom se diči jedan aktuelni srbijanski političar, opomenom koja nije bez izvjesnog šarma: Od akvarijuma možete napraviti riblju čorbu, ali od riblje čorbe ne možete napraviti akvarijum. Gospodin o kojem je riječ ima visoko formalno filozofsko obrazovanje, i kako je uz to do diplome došao u ‘osinjem” gnijezdu Evropske filozofske misli, baš tamo gdje je jedan Imanuel Kant učio maternji jezik – ne isključujem mogućnost (čak je smatram vrlo vjerovatnom) da je bar jednom čitao zapaženi spis najslavnijeg građanina Kenigsberga, pod naslovom Traktat o postojanom miru. Tamo se naime nalazi pažnje vrijedna misao (srećnom koincidencijom je ovih dana u pristupačnoj štampi o tome govorio uvaženi Predrag Matvejević): Treba paziti da se ne dogodi nepopravljivo!
Treba paziti da se ne dogodi nepopravljivo.
Postoji dakle ireverzibilnost grešaka. To što su svetosavski nacionalisti činili u Sandžaku tokom Drugog svjetskog rata – ne može se anulirati sličnim aktima u Foči (i tada, i poslije pedeset godina); to su prosto samo nove ireverzibilne situacije. Traženje rešenja mimo civilizacijskih pogodbi, kao što su lucidni čitaoci moga uvodnog slova vrlo dobro primijetili, ne spada u ravnotežna društvena stanja. To bahato otvaranje evropskog predvorja udarcem vojničke cokule u opervažene dveri…
Pogledajte ko roni ovog časa tamjan-suze za bivšom Jugoslavijom (ja nikad suze ne imenujem kao krokodilske, taman posla). Prepoznaćete na toj žalbi mnogo lica koje ste kao upečatljiva zapamtili iz doba pljuvanja na ideju koju su naši preci strpljivo i sa ljubavlju formirali pod Balkanskom firmom Jugoslavija. Oni su taj grandiozni posao obavljali sa onom skoro pobožnom minucioznošću s kojom zaneseni eksperimentator organizuje rast dragocjenog kristala iz mutljaga rastopine. Ne, ništa ja ne ogovaram i ništa ne zagovaram; prosto se podvižnici iz minulih dana i godina moraju naučiti lekciji o ireverzibilnosti. Ta to je sve ukupno nekih dvadesetak redova bez ijedne formule!
Na isti način se mnogi sada, u psihologiji dobro znanim A-HA! efektom, zalijeću da emituju upozorenje kako se događaji u Hagu tako odvijaju da se može postaviti i pitanje nekog budućeg kolektivnog duga građana države SCG. (Vidjećemo koliko će biti stabilno novo ravnotežno državno stanje; oni koji već plaču na njenoj zamišljenoj sahrani izgleda dobro znaju koju su sve nepovratnost u nju dosad ugradili.)
Na isti način oni koji su se gadili na pomisao da proslavimo postojanje jugoslovenskog jezika, sada ne mogu podnijeti drobljenje slične i zajedničke jezičke građe na četiri liska istoga cvijeta. Etoti!
Učimo fiziku, makar malo iz uvoda!
Pomolak viteza
INFOR MIS
Pa neko mora i da nas informiše! Onda, nek je taj neko Mis Insformisanja. Ili kratko, infor mis. Prijatno nam dok gledamo tu osobu. Sve manje slušamo, sve više gledamo. Nije naročito bitno, šta priča. Sve se svede na inferiomisanje. Inferiorno mis informisanje.
Pomolak mišljenja
VOJNO LICE
Na stanici osamnaestice posmatram oficira. Prijatan lik, blage linije lica, možda ima blizu šezdeset. Pokušavam da diskretno protumačim čin sa epoleta, mislim da je potpukovnik. Obrazi bledunjavi, usne pune i neznatno stusnute; oči mu umorne, nosi maslinasto-sivi džak na leđima i crnu, nabreklu oficirsku torbu preko ramena. Sam je. Cipele čiste, ali se vide tragovi pešačenja po makadamu. Pantalone uredne, ipak na butinama neznatno zgužvane. Neka vojna vežba, govorim sebi i okolo, skoro glasno.
Vojno lice se sad približava sporim korakom vozilu koje nailazi. Gužva na ulaznim vratima. Oficir pokušava da uđe, ali se dvoumi. Onda još oštrije kreće ka srednjim vratima, pa neočekivano malakše na metar od ulaza. Na kraju propušta ovaj autobus, ne izgleda razočaran, čeka dalje bez nervoze. Zaključujem da se vraća sa terena, žurbu je ostavio na primer na Pasuljanskim livadama. Ne kasni tamo kuda smera.
Postoji vojska u Srbiji. Nečim se zanima, ima planove koje izvršava. Aktivni sastav uvežbava povremeno taktiku i strategiju. Trudi se.
Kod kuće, nezavisno od ovog zapažanja od jutros na ulici, čitam novine. Na jednom mestu vest koja me vraća na događaj kod stajališta GSP:
Završeno logorovanje pripadnika Prvog topovsko-haubičkog diviziona i Mešovitog raketnog artiljerijskog diviziona Mešovite artiljerijske brigade iz Niša.
Sa rangom najvišeg razumevanja i toplinom pune simpatije tvrdim:
Zemljoradnik koji je služio i još služi ovu jedinicu ponoviće sa celom skromnošću i visokom poštom i zavidnom odrešitošću – ne zamuckujući – puni naziv ove vojne formacije. Zemljoradnik iz Žitorađe, susjednog sela ili bilo kojeg sela pored Leskovca. Danas ili sutra, ili kroz deset godina. Na smotri, u maršu ili na straži. U hodu na sahrani, u kolu na svadbi ili na zaokretu pluga na kraju brazde. Velim reći će vam taj kao iz svoje brzometke kojoj zna marku i broj:
Prvi topovsko-haubički divizion i Mešoviti raketni artiljerijski divizion Mešovite artiljerijske brigade.
Sa tim i dotle je sve u redu. Nešto drugo odavno ne razumem i reći ću to što mi je na jeziku rizikujući sasvim nekalkulantski i prihvatajući unapred bez roptanja ovu ili onu ili neku treću etiketu koju sam svojim stavom zaslužio ili ne-zaslužio:
Što se taj divizion i što se ta brigada i što se ta naša mešovita mehanizacija i ti naši časni stratezi i pouzdani težaci ne vraćaju sa nekog probijanja generacijama sanjanog puta, sa neke andrićevske mostogradnje preko duboke provalije, sa nekog protezanja vodovoda do suvih planina i žednih meštana – pa da zajedno zapjevamo pjesmu rada i izgradnje i zaigramo bećarac i trojanac osokoljene nade i prijatnog umora?
Pomolak lisca
DRAGI STRIKO
Veliki sam tvoj dužnik. Ne smem ni da pomislim koliko si mi do sada, za sve ove godine, napisao pisama – a od mene ni reči! Ima nekoliko razloga, ali boљe da se ne pravdam. Možda samo da iznesem jedan: u septembru 1991. sam pošao u rat. Mobilisalo, ošišalo i odvelo. O ratnim dogodovštinama pričaću ti kad se vidimo. Ona najranija tvoja pisma su nestala. Mislim da su izgorela zajedno sa kućom. Verujem da si mi pisao i u toku rata, ali sam se selio s fronta na front i pošta je u ratnim dejstvima neuredno stizala.
Međutim, striko, jedno pismo mi je slučajno ostalo u џepu. Nosio sam ga od poprišta do poprišta. Nisam se od њega razdvajao. Ima datum: 9. novembar 1990. (petak). Svo je iskrzano. Često sam ga natenane čitao. Delovi se jedva drže, ali ga љubomorno čuvam.
Dragi striko, ti se na početku tog pisma s pravom pitaš: šta će sa svima nama biti ako Jugoslavije ne bude? Hoćemo li nasrnuti jedni na druge? Hoćemo li biti jedina evropska država koja će rat pretpostaviti miru? Sad svi znamo odgovor, ali kad pogledam unazad, pitam se jesi li bio prorok ili prosto obavešten čovek? Što se tiče drugog tvog pitaњa, ako Jugoslavije i daљe bude, kakva će biti, na čiju će štetu biti sastavљena – teško je biti pametan. Ali, protekle patњe su me bar jednom naučile: treba više gledati svoja posla. Pa se nadam da posledњe državotvorstvo nije bilo, strikane, na tvoju štetu.
Daљe pišeš: Ovo nije ni rat, ni mir. Čitao sam tu Tolstojevu kњigu, čovek je Rus, Sloven i Pravoslavac. Svaka čast, ali će neko morati to još jednom da napiše za nas i o nama ovde. Nedovoљno je osloniti se samo na mišљeњe vlastele koja piše iz svog zamka – i sam podozrevaš da je to zamka za naivne Srbe. Je li moguće da i poneki Rus ima prsten pečatњak?
Kukaš da je Jugoslavija zatravњena. Ovamo kud sam ja prolazio, ne boj se, više nije zatravљena. Detaљno je preorana. Ali što to ja tebi pričam. Srbi su to primetili (morali su makar primetiti!). Dragi striko, pišeš mi: „Niko nas više ne može uceњivati (nema turske imperije) glavama Srba iz Bosne. Niko nas više ne može strašiti sudbinom Srba iz Hrvatske (nema Hitlera i Musolinija pod čijim su okriљem srpske glave uzimane!), svima je vaљda jasno da bi se ovog puta morale uzeti sve srpske glave, ili nijedna. A kako sve srpske glave ne mogu biti uzete, neće biti uzeta nijedna“. Ovaj je citat za nevoљu pao baš na izliњali prevoj papira, pa se bojim da nisam sve pročitao kako si hteo da napišeš. Zato je najboљe (mora da je najboљe!) da još jednom to mesto napišeš i pošaљeš mi. Posle toga ću ti mirne duše odgovoriti. Ono što pišeš da su Slobodana osudili, a Ivana unapredili – e, vala, oko toga bismo se mogli lako složiti. Pod uslovom da se precizira (moralo bi se precizirati!) koji Slobodan, koji Ivan i posle kojeg rata. Ostalo je rečeno još u narodnoj pesmi: on je Pašić, a ja sam Šubašić!
Baš ako si onu državu nazvao nakazna! Otkud bi nas čedne (Čedova čeda) stiglo nakazanie, nako od nakazne države proste kao b(r)oza? Kako smo mogli spasti na kazane, da pređe ne beše nakazno? I neka to ne ostane nekazano!
Veoma me je, sa današњe tačke gledišta, o striko, zainteresovala ova tvoja misao: „Može li se, dakle, grupa iznenadnih demokrata okupљenih oko (oštećen tekst) Marković (oštećen tekst) prihvatiti kao grupa љudi koja čistim ekonomskim zakonitostima (bez nacionalne i svake druge ostrašćenosti) namerava da spase Jugoslaviju koja je, izgleda, rešila da propadne“. A malo potom čitam: „Hoćemo li opet sami sebe proglasiti maloletnicima koji nisu na vreme razumeli da koalicija Broz-Marković (sve mrtvo i sve živo što je protiv Srba i Srbije!) namerava da razbije Srbiju i Srpstvo i da Srbe, tako razbijene, uvuče u Jugoslaviju opasniju po Srbe od svih dosadašњih“. Sad mi se teško orijentisati: ko? je veselnik koji igra Brozovo kozaračko kolo. Oštećeni tekst mi smeta da se razaberem, je li muško ili žensko u pitaњu? Ili si to vidovito, širokim pokretom kako samo umeš, zalepio zadlančinu istovremeno svim prošlim i budućim Markovićima an ženeral (ovo sam naučio od IFORa)? Ako si. Srbi su primetili (morali su to makar primetiti!) da ih gospoda Markovići pozivaju da glasaju protiv sebe. O, je li striko moguće, zaboga, natentati jedne na druge? Nas? Ti dobro znaš (morao si znati!), striko, da sam te uvek poštovao. I kad te razumem i (još više!) kad te ne razumem. U ovom drugom slučaju, bez pogovora. Učinim tako da ti ni slučajno ne naškodim. Na primer, kad ti kažeš: besmisleno je na ruševinama brionske Jugoslavije glasati za brionsku Jugoslaviju – ja bez nećkaњa prestajem da se brijem, a ne što drugo. Samim tim ne upotrebљavam ni onaj najjeftiniji i meni inače simpatičan losion BRION. Hoću da pokažem, nisam naivni Srbin. Hoću da gledam i tvoja posla.
Ja se, dragi striko, raspričao (morao sam se raspričati!). Odavno ti nisam pisao, pa ćeš oprostiti. Od malena te znam kao predusretљivog, a pošto mi je otac umro, sada si mi sve. Obrazovan jesi (što mene, na žalost, nije od rata zapalo), ali genijalan nisi (da se obojica zahvalimo pravoslavnom Bogu). Jer genijalan Jugosloven se u Jugoslaviji može biti samo na štetu Srbije. (Ovu sam misao našao pre neki dan kad sam u biblioteci prilazio švedskom stolu tvojih misli.) Dragi striko, ja nisam dobro. Zamalo napisah: koje i tebi želim. Biće boљe. Tvoj sinovac.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
A osveta njina, crkvena će biti!