Komentar za početak
Tuđinu se hvali, svome se požali. (Trt! Svaki dan vidimo da se događa obrnuto!)Zapisnuti!
LJOTIĆ TIĆ
Politikin zabavnik od 18. januara 2019. objavio je tekst novinara ovog glasila Nemanje Baćkovića “Dugo putovanje Henrika Lautnera”; članak je garniran začinima iz istorijske čitanke “Ko su bili ljotićevci”.
Riječ je o srpskom fašisti Henriku Lautneru. U stvari, on je Miloš Vojinović, komandant Ljotićevog Četvrtog bataljona Srpskog dobrovoljačkog korpusa. Vojinović je dakle Ljotićev oficir, koji je promijenio svoje ime da bi se vjenčao sa bogatom đevojkom iz Užica. Čitalac u Zabavniku može naći i ’dobronamjerni’ dezert o Dimitriju Ljotiću i Zboru, sa odgovarajućom ’ljupkom’ fotografijom.
Protiv ovog zlog teksta odlično je reagovao u Peščaniku Saša Ilić 21. januara 2019. (I još neki koje ovđe ne pominjem.)
Autor Baćković (umalo da pogriješim, pišući umesto slova a slovo e!) prihvatio se ovog posla da poništi istorijsku istinu koju je publikovala Olivera Milosavljević. Ona je 2006 napisala knjigu Potisnuta istina. To je naučan ’studija o tom vremenu sa kompletnim uvidom u bibliografiju nedićevske propagandne mašine, bilo da je reč o politici, istoriji, kulturi ili sportu; tu su i izvodi iz tekstova koji su se štampali u to vreme, bilo da je reč o viziji posleratne Evrope dr Gebelsa, o preimenovanju beogradskih ulica, o cenzuri knjiga i filmova, uvođenju krsnih slava u državne institucije, o proglašenju Hitlera naj-Evropljaninom’.
Govori tamo dr Milosavljević i o Nedićevom apelu da se svi priklone izgradnji “srpskijeg života” (“Pomozite mi, tako vam mleka srpskog!”), o nacionalizaciji imovine Jevreja u Srbiji, o permanentnoj antisemitskoj propagandi i borbi protiv “jevreizirane štampe”. Antisemitski list Dimitrija Ljotića Naša borba, pripremao je klimu za konačno rešenje u Srbiji. Ilić veli: “Isto tako, Ljotićev Srpski dobrovoljački korpus je realizovao tu ideju na terenu, da bi se pred kraj rata integrisao sa snagama Trećeg Rajha, kao Srpski dobrovoljački SS korpus (Serbischer SS-Freiwilligen Korps)”.
I sve je to plasirano najmlađim i mladim čitaocima u današnjoj Srbiji! Plasirala je vlast. Zar Ministarstvo kulture nije vlast? Ministar kulture i javnog informisanja Vladan Vukosavljević: “Nema nespornih istorijskih činjenica, ali postoje pretežno nesporne istorijske činjenice i mislim da bi ih se valjalo pridržavati kada je reč o tumačenju naše vrlo delikatne istorije. Imamo jedan primer koji je očigledno neveseo primer”.
Tri stotine đaka i još 3000 Kragujevčana dobro su znali ko ih je 21. oktobra 1941. odveo na strijeljanje. Ljotićevi neljudi. Dimitrije, sine Mitre! Majke Srbije jedinče! Ima nespornih istorijskih činjenica; jedna se zove Marisav Petrović, komandant Petog dobrovoljačkog odreda, krvnik Kragujevačkih đaka. Strijeljanje đaka je tek insert iz domaćeg filma Vrlo delikatna istorija?
Doba vladavine vladana. I nemanja, s obje strane Drine.
Do nedavno smo imali premijera koji je imao ovakav mentalni sklop. Odgovarajući na pitanje posetilaca internet prezentacije Demokratske stranke Srbije, Vojislav Koštunica je decembra 1996. ovako autorizovao svoje stavove o Dimitriju Ljotiću: “Vaše pitanje o tome kako gledam na političke ideje i političko delovanje Dimitrija Ljotića, kao i na određene njegove misli, koje je on izložio u knjizi ‘U Revoluciji i ratu’, štampane šezdeset prve godine od strane “Iskre” u Minhenu, zahtevalo bi mnogo iscrpniji odgovor i odvelo bi nas dalje u istoriju. Pokušaću da na vaše pitanje ipak odgovorim sasvim kratko. Kao političar, kao mislilac, Dimitrije Ljotić nesumnjivo predstavlja jednu mnogo složeniju ličnost, sasvim drugačiju od načina na koji je ona prikazivana u zvaničnoj komunističkoj, jugoslovenskoj istoriografiji…”
Na žalost, mi više nemamo Mirka Đorđevića, koji je znao i smio da ovako piše: “Ko je bio sa Ljotićem na kraju II svjetskog rata? E, o tome već nije ugodno govoriti: bio je Nikolaj Velimirović, koji je nad odrom Ljotićevim održao nadahnutu besedu. Sve smo to objavili i niko da čuje ni da pročita. No, ko sme da “sići na sveca”: vladika je proglašen za sveca 2003. i ima “dva zapovedna dana” u kalendaru SPC. No, makar nešto se mora pomenuti o Ljotiću i Nikolaju. Krajem aprila 1945 – kada je Adolfu Hitleru bilo ostalo još osam dana od života – vladika Nikolaj je izgovorio zanosnu himnu Dimitriju Ljotiću, kombinujući patos crkvene himne i narodski deseterac, iz koje navodimo samo jedan deo:
“Dimitrije, mudri dobrovoljče,
i božiji divni ugodniče,
Što molitvom nebesa otvaraš,
i zlotvore duhom pokoravaš.”
Hm: možda je upravo pop Nikolaj ona strategijska i taktička muka srpskih šovinista, muka zbog koje se mora pozitivno govoriti o Dimitriju Ljotiću?
Ne sičati ni o Ljotiću? Miti bogomoljcu? Kolaboracionisti?
Pomolak tora, ali napuštenog
МАДА МИ ЈЕ МРСКО ДРСКО
Подигли су све што треба:
Вилу, конто, раритете;
Сад подижу дигнитете.
Дигни ово, дигни оно,
Дигни лево, дигни десно –
Ето њима дигнитета.
Хор:
Ем ти тету чељадету
И његовом дигнитету
Базираном на адету
Крв попити ентитету!
(Све славећи веру свету.)
Negantesima valja reći ne
Oci i pregaoci
Kada je Puškin prebivao, kao izgnanik, po prilici negdje u Odesi, bio mu je, vele, nadređeni stanoviti durak velmoža Voroncov. Puškin ga je prezirao; malo mu je bilo da ga zove podlac, te je u jednom epigramu mrski šef unaprijeđen u polupodlaca (полуподлец).
Pošalje jednom Voroncov poetu na službeni put, da ustanovi šta je ostalo od letine u reonu stradalom od najezde skakavaca. Puškinov sažeti izvještaj je glasio da su skakavci letjeli i letjeli, prispjeli, gostili se, sve pojeli i odletjeli (Саранча летела, летела – и села. Сидела, сидела, всё съела и вновь улетела).
Bilo je nedavno dobrih povoda da se sjetimo ove epizode iz biografije slavnog ruskog pjesnika! Naši oci profesori prava i etnopoete pregaoci oglašavaju u svojim izvještajima (konferencijama za štampu) da je jato zločinaca, pošto je opustošilo polja SFRJ, odlećelo u nepoznatom pravcu. Onda se našao visoki dužnosnik koji je manirom naučnog radnika i političkog generalizatora sjajno sažeo ta činovnička parcijalna došaptavanja u ovakav sud: Hadžić jednostavno nestao… Ako se neko ne sjeća, Hadžić bijaše onaj magacioner koji je u svojoj magazi dužio sve i svašta uključujući i paradržavnu skalameriju sa prefiksom SAO.
Kako čovjek može jednostavnonestati? Meni se čini da je taj paranormalni fenomen ostvarljiv samo na jedan način: Da osobu traže oni isti koji su nju i sakrili. Ova se hipoteza izgleda, da budemo eksplicitni, srećno uklapa i u opis nestanka (koji ima biti jednostavan).
No, izuzimajući humorni karakter gornjeg izvještaja sa terena, druge su analogije u predloženoj paraleli posve neadekvatne. Niti je šef suda u Hagu egoistični i priglupi Voroncov, niti su naši pjesnici u rangu Puškina – na stranu najvažniji fakt da nema te motke kojom bi ih bilo moguće proćerati u Odesu sa tribina i odlučiti od televizija, te separirati od vlasti i tamošnjih ćupova novca. Istovremeno:
Stavili su kravate i daju izjave da žele u Evropu. Misle da je zaboravljeno šipražje iz prošlih dana njihovih biografija. Hoće na sunčanu obalu, a neće da poprave most koji su sami porušili ne tako davno; revnosno ometaju svako preduzeće iskrenih mostograditelja. Neće niti da zakrpe čamac koji su svojom rukom probušili i koji neupotrebljiv trune u ševaru gdje prebivaju. Pod snažnim pritiskom, možda, samo će promrmljati: Mi osuđujemo svaki zločin.
Zaustavimo se na ovoj čudnoj, jalovoj izjavi kojoj često pribjegavaju parapoete u onim nemogućim momentima kad brinu o svojoj moralnoj vertikali a ne mogu da prenebregnu obaveze prema mecenama. Osuđujem svaki zločin! Ajde?
U kratkom osvrtu na ovaj šuplji i opasni a spolja glazirani sud, moram ih razočarati. Za suvisli razgovor o zločinu, svugdje i vazda, validan je jedino induktivni metod. Od pojedinačnog nevaljalstva ka opštoj osudi. Skrivanje iza gole dedukcije namah uvodi perverznu praksu da jedan konkretan zločin, još cigli jedan naredni zločin, ne znači ništa u poganoj grmadi načelne izjave. A to je već i samo po sebi monstruozna praksa!
Tako se izjava da smo protiv svakog zločina lagano i nevidljivo transformiše u odu novim zločin(c)ima. Žao mi je.
Zločin je specifično nevaljalstvo kojemu ne možete (ne smijete!) zabašuriti pojavnost… Forma zločina do te mjere udara pečat na njegovu suštinu da skoro obesmišljava svaki pokušaj klasifikacije i generalizacije, mimo nužne sudsko-činovničke procedure.
Logičko-deduktivnim pasažima u odbrani zločina pribjegava jedno naše moračko nevinašce koje se u Beogradu ugnijezdilo u kleropravoslavnom paperju (“Ko god je činio zločin – neka je proklet.”). Zamislite to ispaštanje da poli-ubicu stigne prokletstvo izbačeno iz mitropolije primorske… Ne treba mu više. Tić predlaže da se generalima sudi u odsustvu, pa ako se dokaže da su krivi, tek onda da se potražuju. Eto takvi su brdski intelektualci situirani u srbijanskoj pitomini inspirisali značajnog režisera Slobodana Šijana da snimi scenu u kojoj autoritativni vozač narodne krntije veli: Moj je Laki genije za vožnju (tj. Pravo).
(Ovo je samo jedna cigla u opštim rodoljubnim naporima da se izgradi takva svjetonazorna građevina u kojoj je obesmišljen, nemoguć, pojam Našeg Zločina. To jest, ako je naš, nije zločin, i obrnuto. Tehnička ilustracija te nakaradne nakane ogleda se u ovoj okolo-beogradskoj priči: Kancerogena supstanca benzen, javila je štampa, nesmetano je curela iz pančevačkih dimnjaka krajem avgusta 2004, i vjetar ju je raznosio na sve četiri strane (čaršije). Prema mjerenjima koja su objelodanjena, cipcijelog dana se mogla konstatovati koncentracija na nivou 50 miligrama po kubnom metru, što se uveliko drži za nepodnošljiv nivo zatrovanosti u koju je nedopustivo umočiti ma i nos najljućeg neprijatelja. No budući da se akcident nije mogao dovesti u neposrednu vezu sa nekom stranom neprijateljskom vojnom ili istražnom institucijom…)
Izbjegavanje opisa zločina čini se na prvi pogled jednostavno sagledati kao posljedicu, je li, razumljive sramežljivosti. Ma, koje će se delikatno čeljade upustiti u slikanje groznih scena u kojima duša insana ispada sa fontanama krvoliptanja? Duboku psihološku barijeru koja tu postoji niko bolje nije prepoznao od Ničea, koji je prosto konstatovao da onaj božanski susptrat u našoj duši nikad neće priznati ispade poganluka u istoj. To neće. Ali:
Zašto se veliki nacionalistički zločini nikako ili nerado ne priznaju i ne kazuju, bar na balkanskom podoblačju, naslutio je Ivo Andrić kad je na početku XXI glave romana Na Drini ćuprijanapisao: ‘Nikad to neće moći biti kazano, jer onaj ko to sagleda ili preživi, taj zanemi, a mrtvi ionako ne mogu da govore. To su stvari koje se ne kazuju, nego zaboravljaju. Jer da se ne zaboravljaju, kako bi se moglo ponavljati?”
Ta žudnja za repeticijom zločina, dakle, nekompatibilna je sa zahtjevom priznanja, opisa i katalogizacije svakog konkretnog nepočinstva. Pa sada vi vidite gdje je izvor pomame kad god zatražite oštrinu sjećanja. Na primjer, oštrinu sjećanja na karađorđevićevsko aneksiono i anksiozno svetogrdno rušiteljsko obadanje po Lovćenu. (Jer onaj Genijevozač, s povjesmom preko očiju, i dalje truća da su Crnogorci srušili zadužbinu, grob, hram i monašku ćeliju.)
Borba da se ovdašnja istrijebljenja ne preobraćaju u periodične fenomene mora dakle da uključi, kao bitnu komponentu, istrajnost zahtjeva da se podli iskaz o načelnoj osudi svih zločinaca razbije u paramparčad pojedinačnih, konkretnih zločina koji su, svaki ponaosob, imenovani, pa procesuirani, uknjiženi i zapamćeni.
Ne desi li se to, janičarski će oci i na sve spremni svetosavci-pregaoci, jednog budućega dana…
Pomolak viteza
STUDIO BASTILJA
Je li to usud? Građani su 1991. tražili slobodu medija, kulturu djelovanja televizije na nivou dostojanstva koji nam je po svim mjerilima dostupan. Isturena je otmena i odmjerena parola: Dolje TV Bastilja! Ta i krv ljudska je potekla Bijelim Gradom, tim povodom. I još se ljudska krv nije osušila na asvaltu, predvodnici napada na utamničenu slobodu – vidjeli smo! – napravili su svoju televiziju i u svojoj Bastilji ljubili lance na utamničenoj svojoj istini. Od TV Bastilje napredovalo se do Studio B astilje. Onda su u toku napredovanja raznih plemena uslijedili sukcesivni napadi na utvrdu… Pravi pluralitet oslobodilaca. Je li to usud?
Pomolak mišljenja
GNUSNA PREVARA MAESTRA MARADONE
Na jednom važnom međunarodnom takmičenju, davno je to bilo, fudbaler argentinske reprezentacije Diego Maradona dao je Englezima gol nečasnim postupkom. U skoku je rukom zahvatio loptu i poslao je u mrežu iza konsterniranog golmana Šiltona.
1. Ova bizarna situacija bila je tema i inspiracija moje pjesme „Igra“. Tu poetsku indignaciju sam objavio u časopisu KORACI (broj 3/4, godina 1989). Časopis je tih godina vodio i uređivao otmeni šumadijski bard Slobodan Pavićević. (Njega odavno nema; brk njegov, lijevi ili desni svejedno, vrijedio je više od mnogog današnjeg poslenika u kulturi.)
IGRA
nogometaš zvani diego maradona
u gipkom skoku vatrenoj nameri
u magnovenju
odnosi loptu odnosi sferu praiskonsku
rukom postiže gol
vratar zvani bobi šilton
ne veruje da postoje paralelni svetovi
propušta efemerne trenutke s indignacijom
mirno čeka onu kolotečinu
a gledalaca sto hiljada
sto hiljada čeloveka homo sapiensi
isijava svetlo isijava zvuk
a nema prelaza vidnog od svetla na zvuk
niti: obratno
to je teško ali može
oni su ambijent
publika vidi:
fudbaler zvani maradona
kleči na aut-liniji
rukama priziva nebo
i gle nebo se otvara
odozgo kulja reliktni mrak u prazne oči
dečije
i vidi:
golmana zvanog šilton
hor uznosi lepotica od plesa do topline
postaje čovek od miline istočne strane terena
on, međutim, drži čas metafizike
koji se rascvetava u poslednje čudo:
homo sapiens maradona
od lepljivog mraka od Cvokota Iskona
nemo valja loptice tvrde
te ih krišom baca u Mrežu Zaputanu
ravno do nevidljivog minotaura
kroz uspenje kroz stav
kroz bitnost
šiltona
2. Fudbal je, naravno, igra. Neko se zgodno sjetio da fudbalsku iglu zaglavari – proglasi za najvažniju sporednu stvar na svijetu. Ali ta dosjetka zamagljuje krucijalnu poentu: fudbalska igra, i svaka druga sportska igra, bezbolna je imitacija rata među zavađenim plemenima. Krucijalno u toj imitaciji je strogo poštovanje pravila igre – čega u taljiganju života nema ni na pomolu. Dok se lopta kotrlja, a sudijski paragrafi, kakvi god da su, imaju apsolutni autoritet – mi smo začarana publika koja pravično navija za Svoje i sanja Pravdu na Zemlji. Ako se desi povlačenje za dres, start đonom ili neovlašćena upotreba ruke, od sudije očekujemo da svima objavi da se desilo veliko zlodjelo koje narušava svetost Pravila. U sportu, gnušamo se Grabeža.
Televizijski prenosi nam predočavaju da se Pravila sve više skrnave. Potire se sama slava sporta! Podozrijevamo da je koristoljublje zatrovalo sjajnu ideju sportskog nadmetanja. Nije riječ samo o sadašnjosti. Robno-novčana zavjera protiv bitnosti sporta napada i istoriju sporta. Kako pričamo djeci, đacima, o prošlim događajima i nadmetanjima? Ah, bolje ne pitajte.
3. Politikin Mali Zabavnik (1 jun 2017, broj 154, strana 15) donosi osvrt „Najgolovi u istoriji fudbala“. Po zasluzi se u tekstu za đake pominju zaista unikatni potezi majstora Ibrahimovića. Dalje se govori o bliskom susretu Šiltona i Maradone. Maradoni se dodjeljuje isti tretman kao i Zlatanu. O mangupskoj prevari govori se kao o „previdu sudije“. Krađa rezultata se opisuje kao „spretno“ davanje gola! Dok ogavni izgrednik kleči na aut-liniji u odurnoj metafizičkoj pozi i pozdravlja svog boga obmane, bitangini saigrači su u nedoumici; Diego ih kori i opominje: radujte se, inače će sudija da se dozove pameti i poništi gol! Pioniri će naučiti iz ovog štiva da je lažni gol – Božje djelo. Krađa jednako Božje djelo? Nijedan negativni, a istiniti, epitet koji mora da ide uz Maradonin postupak nije ponuđen vrijednim čitačima Politikinog zabavnika.
O izgredniku će biti snimljeni i filmovi iz kojih ključa eulogija i euforija. Bijedni „gol“ postaće najgol.
Sijemo zaborav, blagosiljamo šarlatanstvo. Šaljemno pedagošku poruku da se kroz prste gleda na prevare i krađe. To su postupci koji se protokom vremena, eto, mogu premetnuti u vrline. U igri, kao i u životu.
Pomolak lisca
MEĐUSRBICE
Karađorđa nisu ubili Turci, već kum. (Zna se i ko je ubicu najmio, ali o tome u drugoj priči.)
Poznati naš Kurta imao je za kuma nekad poznatog Murtu. Ovih godina je bio aktuelan podatak da se taj Kurta preko leđa tog Murte domogao vrhova vlasti. Ma šta zavijam u oblande! Bacio je kuma pod noge. (Ovaj kum je još živ, ali nije više živac.)
Pa opet jedan drugi kum razbucao je kumašinu Partiju i zakrpio je kao svoju. Jedan od ova dva kuma dograbiće presto onog pređašњeg kuma; prethodno, moraće svog kuma da baci pod noge.
Brižљivo sam analizirao ove i mnoštvo sličnih slučajeva. (Priču kako je Onaj bacio kumu, ali poda se, primio sam k znaњu; neću insistirati na slučaju, metodološki odudara.) Odmah mi je bilo jasno da kum nije dugme; no nešto mnogo beznačajnije (ponekad, kad izgubiš dugme, oneraspoložiš se iskreno i smesta se obraduješ kad ga nađeš).
Stoga sam hteo da se ženim bez kuma, iz bezbednosnih razloga. U opštini su mi objasnili da to po zakonu nije moguće. Nevoљno sam pristao; našao osobu koja, dokazano, nikad kokošku nije zaklala. Pa ipak, kod matičara sam bio sa diskret-no pripasanim pištoљem. Taj me instinkt podozreњa nije napuštao sve ove godine. Prekjuče mi je kum umro, prirodnom smrću (da ne poveruješ). Pardon, ružno ste pomislili da ga nisam žalio. Ali sam odahnuo, svakako. Znate, ne možete se bez silnog zamora plašiti za rusu glavu svakog dana, mesecima i godinama…
Oslobođen kuma, htedoh reći straha, počeo sam po malo da se interesujem za politiku. U prednosti sam nad mnogim oponentima – neće biti atentata. No ostala je kod mene neka trauma, koja mi itekako smeta. Ona je toliko specifična u srpskoj populaciji, da mi se čini: zaslužuje autentično ime. Smislio sam i predlog imena: trakuma.
Evo da ilustrujem. Otišao sam sa prijateљima da izjavim saučešće povodom smrti Tog i Tog meštanina (nije poznat i nije mi svoj, ali ako želim popularnost u narodu i reputaciju lidera i tribuna moram se pojavљivati na takvim tužnim skupovima). Pitam, od čega je bolovao? Ni od čega, zdrav ko dren. Pa mrtav je!? Mrtav! Nisi me čuo, od čega je bolovao, ponavљam. Čuo sam dobro, bolovao je od kuma! U, doboga! Znači, ovo je još jednom kumemoracija? Kumemoracija! Instiktivno se pip-nem za tajnu futrolu, kalibar bar 9 mm. Nije tu, zakopao sam ga zajedno sa kumom…
Javљaju mi telefonom, izvršen atentat na nesrećnog N.N. (nije maloletnik, no nešto još gore). On je moj protivkandidat na izborima za Skupštinu. Zovem bolnicu, dajte mi primarijusa. (Nisam ucveљen, ali će se pročuti plemeniti gest.) Kako je? Nikako. Je li pri svesti? Nije. Znači, komatozno staњe? Ne? Molim? Nije komatozno, nego kumatozno, čoveče! Upucao ga kum; ima li još nešto nejasno?
Nema, velim.
Kad sam čuo da je uvaženi gospodin Projić prebačen na ono nepopularno odeљeњe zdravstvenog centra, ozbiљno sam se zabrinuo. On je glavni sponzor moje partije. Ovog puta sam se manuo telefona i lično navratio do glavne sestre. Zaboga, šta će on ovde? Uvek trezven. Normalan koliko i ja. Kako je moguće da je takva jedna osoba umobolna? Nisam ni rekla da je umobolan, veli sestra. Ali jeste kumobolan. Razrogačio sam oči? U jednoj kafani je dobio od kuma stolicu po glavi; sad to malo treba lečiti i moliti se bogu…
Kumor živi!
Opsednut, počeo sam na grobљima da zavirujem u tekstove nadgrobnih spomenika. Šta sam zakљučio, ne smem ni da formulišem.
Kumka do kumke!
Kumoran od svega, hteo sam prosto da se od te teme distanciram. Napokon, ja sam privilegovana osoba bez kuma! Malo spokojstva mogu sebi priuštviti, nema nas mnogo takvih. Ne moram baš kao pile u svaku meću.
Zaludna nada! Da pobegnem od jave, uronio sam u istoriju. I ponovo natrapam na Karađorđa. Piše, ubio oca. Majci nabio košnicu na glavu. Nemaњići vadili oči jedan drugom. Savremenici? Čuće se…
Zažalih što sam se detiњasto ratosiљao oružja. Kumovi se nikad ne pojavљuju sami.
Nabaviću drugi pištoљ.
Onaj je ionako bio malog kalibra.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Ustali smo i svi distojanstveno izdržali minut trućanja!