Komentar za početak
Ne gori obraz od sunca, već od poštenih ljudi. (Ko je vidio da u Skupštini nekome obraz gori?)Zapisnuti!
DE GOLA ISTINA
Morijak svjedoči da De Gol mirno pristaje da mu se krnji Carstvo, ako je to realnost (naše mrše kilave li kilave, sitnosopstveničke duše). On vidi da je opasnost od Parlamenta smrtna. On zna da antifašizam može biti i nenacionalan (nenarodan). On zna da je prizemni antikomunizam malouman, i da je Rusija – Rusija. On zna da supernacionalist Bulanže – bulanži. Englezi su potpalili lomaču za Jovanku na jednom trgu u Ruanu, ali je to bilo nekad! E pa lepo, od Amerike ćemo biti odvojeni, a uz nju! Kolaboraciji hajde da uračunamo u plus organizovanje – radnih omladinskuh akcija (o pojmu ORA kod ne smije da zucne, od kretena). Nikada se nije obratio francuskom narodu kao vernik jedne određene Crkve (a bio je katolik; Toma bogami oće). De Gol: E pa lepo, oni koji su držali mač u rukama, da ga upotrijebe kad zatreba, polomili su ga, a ja sam podigao onaj krnjotak! Jer je još Napoleon govorio, general potčinjen neprijatelju nema više pravo da izdaje naređenja. Drugog oktobra 1941, kad mu je vreme, De Gol pominje “hronično zlo germanizma”. Šta je ovo, samovolja partija iznad nacionalnog interesa (ko kod nas tom zlu da stane nogom za vrat)? De Gol uviđa: jedan ovakav rat je revolucija, i te kava, neviđena (a pomeni to maolumnicima kod nas). Učmali akademici, generali onemoćali pod bremenom odlikovanja, ha! Vojska ne može da se prepusti komandama stranih vlada, makar bila i Amerika u pitanje (ono što Kralj Nikola nije znao)! Mornarica? Naša! Atomske bombe? Naše! Vojni avioni? Naši! A znate li ko je “Deda-Poraz”; Peten (jen, dva tri – ko je pomislio na Nedića?).
Morijak komentariše da je “Najskuplja, najpogubnija politika tražiti nešto od sviju, a nikad ne dobiti”. Sve suprotno od ovoga je ovde konstanta politike!
Morijak veli: “Kad De Gola više ne bude, on će i dalje biti tu”. Kod nas, rulja se sprda sa parolom “I posle Tita – Tito”.
Pomolak tora, ali napuštenog
ДРЖАВОтВОР
Брзо је решен деобни спор:
За нас тор,
Њему светли двор.
Наш Тома(с) антиМор!
Замрсио је Чвор,
Потом био Горд;
Ко нема Гордијски Чвор
Није државо-
твор.
Базда вазда
Чим зине
Воња из јазбине.
Смрад опор
Опија чопор.
Negantesima valja reći ne
Žvrljanje
Ostavio sam parče hljeba namazano džemom i otrčao po čaj. Nijesam se ni minut zadržao, a zakasnio sam: tušta i tma mrava već je okupiralo moj doručak na dekici u majskoj, cvjetnoj bašti. Hm.
Okopao sam mali vrt pod prozorom; iždžikljale lale, njišu se bokori crvenih krunica. I dok spavam poslije prijatnog umora, eto podzemne invazije glodara; udarci motike bili su pouzdan signal za atak nevidljive vojske! Krtice riju i odnose lukovice. Ujutru vidite uvele stabljike i na njima pognute sparušene crvene vijence. Ai.
Izglačam fasadu doma i dvaput okrečim domaćim zagašenim krečom – neću se dugo radovati bjelini i čistoći zida. Jedno jutro površina će osvanuti omrčena na onom najljepšem mjestu. Uzalud ću nastojati da pročitam poruku – tu smisla nema. Poneko slovo postoji, može se i pokoja riječ sročiti, ali je to sporedno i neuređeno. Sprejadžija je samo isprljao podlogu, to vam tvrdim. I još sam siguran: Drugom i nije stremio. Svoju šuplju dušu usrećio je sa dvije ili tri krupne, a javne krmače. Eto ti.
šta je ovo? Žudnja za smislom Transcendencije? Erotizam obnaženog erektovanog Grafita? Anihilacija ničega? Priprema za naredni politički stampedo?
Ne smetaju mi simboli i sugestije, kad su odmjerene i bar malo duhovite. Neke poruke su dobre, ima ih istinski potresnih (kad prolazim beogradskom ulicom Maksima Gorkog, obavezno zastanem pred grafitom Mama!?).
Ali su mnogi zidovi u našim gradovima prosto iškrabani, nagrđeni. Ruglo radi rugla.
Na čistom zidu prirodno-matematičkog fakulteta u K. stoji lijepa firma: Akvarijum. Ah, znao sam da će se neko potpisati, malo i dopisati; bilo je samo pitanje dana. I taj dan je došao, dabogda-ne-osvanuo. Prolazim i čitam: sveža riba. Banalno jest, ali što mari – prostor je unakažen.
S druge strane mi nije žao što u Glavnoj ulici, negde kod Crkve, stoji već podugo upadljiv grafit: Još sam živ. Kad god prođem, pročitam, i mislim o nečemu važnijem nego što je ljutnja na prljanje fasada.
Davno, ministarstva prosvjete su propisivala obavezan predmet u osnovnoj školi Lijepo pisanje. Jeste, imao sam ja čas lijepog pisanja u rasporedu časova. Pripremao sam se da što bolje iskoristim tih četrdeset pet minuta. Imao sam čistu pernicu (tako smo tada zvali dršku u koju se nasađivalo sjajno, metalno, elastično pero, rasječeno posredini). Umočim pero u gusto, plavo mastilo; ako oprezno vučem pernicu po papiru, ostaje trag tanke kose linije. Ako kontrolisano pritisnem pernicu, rasječeno pero se širi i dobijam uspravnu debelu liniju. O, kako sam na ovaj način znao da se potpišem, stvarno sam satima gledao u rukopis i divio se svojoj rukotvorini.
E, na času lijepog pisanja desilo bi se ponekad, poslije dugog truda, poslije uspješnog posla, da ti se – na samom kraju stranice! – prolije mastilo i upropasti djelo i unepovrat ode trud vrijeme. Ta neoprostiva rugoba i sramota zvala se krmača. Ona se doživljavalo kao bruka, nego šta. Ne samo kao lična bruka, nego ako hoćete i kao bruka odjeljenja i bezmalo bruka učitelja. Zato se taj list hitro cijepao, gužvao svom silinom i stavljao u najskriveniji džep, da bi se poslije časa nečasna loptica papira nekako trajno uništila na pouzdan i diskretan način.
Tvrdim vam:
I dan-danas bih mogao da se potpišem čitko i raskošno, isto kako je krasnopisao sad blagopočivši matičar Leposavić s Buča kod Ivangrada, ili kako vazda čini i sam šef neke vladareve kancelarije za ukaze i odlikovanja, samo kad bih imao ondašnje indigo plavo mastilo i ondašnju vitku pernicu oštrog, a mekog, a elastičnog pera. I kad mi ne bi svaki minut zvonio mobilni telefon.
Dakle je lijepo pisanje sušti oblik komunikacije. Čovjek od ugleda mora da piše, a ispod napisanog da se potpiše, čitko, pamtljivo, originalno – da se vidi otprve da je školovan, i uz to kanda blagorodan mimo-svijet. Lijep, upečatljiv rukopis doživljavam kao lično obraćanje date uljuđene persone. Ovo zapamtite:
Ne može a da vas ne potrese kad u Muzeju u ulici Jevremovoj u Beogradu vidite rukopis Dositejev! I kako se potpisao Branko Radičević u spomenaru Mine Karadžić. Izvinite.
S druge strane, svuda oko nas kao buve skaču mirijade ružnih slova, iz mirijada ličnih azbuka katapultirana nabijeđena slova, sve to na kraju ukorovljeno u nečitke rečenice. Budiboksnama rukopisi! Kad ih uporediš sa klinastim pismom, sviđa ti se klinasto pismo. Ne znam što je onaj išao u Egipat da na hijeroglifima oštri i kuša svoje čulo za dešifrovanje; mogao je komotno da sjedi kod kuće i zanima se receptima ljekara opšte prakse. Grafolozi koji analiziraju potpise univerzitetskih profesora ne mogu a da ih nešto ne asocira na kokošinje čepanje. Takvog bih potpisivača važnih dokumenata u studentskim služvbama najradije uputio psihijatru, samo kad bih jadan znao da se pak ovaj neće smjesta oduševiti (a hoće, upozarok). Postoje takmičenja iz svega i svačega. Niko neće da priredi takmičenje u lijepom pisanju. Takmičenja u žvrljanju već postoje; učesnici su koliko nepozvani, toliko i besprizorni.
A šta je ovo danas?
Đaci se ponose škrabanjem. Hvale se žvrljotinom. Roditelji to čitaju prsa nadutijeh. što nečitkije štivo, to je ponos roditelja nadmeniji. Rodbina uvećava konfuziju: Blagoš strini, već piše kao akademik! Obično Braunovo kretanje, eto tome je nalik, nazivaju razrađenim manirom i ispisanom rukom. Ružnoću traga olovke posmatraju kao posljedicu iskustva i dugog, zamornog treninga. Skoro da se nečitkost dovodi i neraskidivu korelaciju sa intelektualnom istrošenošću spisatelja.
Tinejdžeri, kad do tinejdžerstva dođe, zbog efekta miline usled naviljaka pohvala, upadaju u ovakvu frustraciju: ne vide korist od ovog imanentno vrijednog žvrljanja ako je ono smješteno (time i zarobljeno) između korica svesaka? Dobro bi bilo to blago nekako objelodaniti… Osjećaju tjeskobe itekako sad doprinose kompjuteri. Sve se ukucava, pa i ljubavno pismo! Javljaš se djedu sa studija u fontu Times new roman, sajz 12. Ko zna, možda umije rukom da napiše pisano slovo dž tek zanemarljiv procenat đačke populacije? Podmuklije pitanje je: veliko ili malo ćirilično slovo dž?
Hoću reći, prirodno se javlja kod mladih potreba pisanja “grafita” – po fasadama (nekad belog) grada. Kako prirodno? Originalnost ima unutrašnju silu koja vodi ispoljavanju talenta, materijalizuje se akt samopotvrđivanja, tu poentu želim da istaknem.
Postoji teorija da sam ja odrastao u jednom represivnom društvenom sistemu. Tako osakaćen u mozgu, i na druge načine, uskraćen sam za autentični pojam slobode. Kako mogu da se liječim? Tako što ću javno da žvrljam po zidovima moje otadžbine. Hm, brajko, takva je to jedna bajkovita teorija… Na ovom mjestu, autorima i širiocima te teorije jedino pominjem majku, a ogorčenije o primijenjenom žvrljotinjskom fenomenu na drugom mjestu u ovoj knjizi (tamo gdje još navrćem i žubor vodu).
Pomolak viteza
RADNA OPASNOST
Već smo na jednom mjestu u ovoj knjizi pisali da je odvikavanje od radne discipline bio bitan momenat u pripremi spontanog događanja naroda. Prođoše godine, decenija nije malo vremena. Sad, narod je postao lijenj. Ustati u pet, za par hiljada dinara, ako bude, tri mjeseca unazad? Hvala lijepo. Ako umiremo, umiraćemo otmjeno. Ljudi se smrtno usplahire kad se pojavi neposredna radna opasnost. Izmišljaju se bolovanja. Dezertira se. Traži se protekcija. Rad je teško gubljenje vremena. Čeka se Zakon o amnestiji.
Pomolak mišljenja
DETERMINIZAM U LANCU SLUČAJNOSTI
Slučajno sam tog dana rano putovao gradskim autobusom. Dan sunčan, topao posle duge i oštre zime. U vozilu nije gužva. Sjedim i čitam knjigu. Imam pola sata lektire, prekraćujem dosadu.
U knjizi se pripoveda o ljubavnoj vezi grofice Zije Dukaj i italijanskog zavodnika po imenu Filip. Mlada plemkinja je zaljubljena u svog izabranika. Jedva čeka svadbu. Ona voli naočitog crnpurastog momka. Udavača je bogata, ali i zgodna devojka, primerno vaspitanja i uzorno odgojena.
Grofica Zija ne može da sakrije ljubav, kao što se ustanovljava u mnogim knjigama da je to nemoguće. Ali je aristokratski delikatna i tek diskretno otkriva roditeljima: Ja volim Filipa.
Čitajući, slučajno sam promašio stanicu i izašao na sledećoj. Bližilo se podne. Bio sam gladan. Neplanirano sam odlučio, kad sam već u tom kraju, da kupim burek; najbolji je onaj kod Ilića.
Slučajno sam odabrao do pekare prečicu preko malog parka.
Pitao sam se ima li već prvih ljubičica na sitnim brežuljcima u parku. Ne, nema. Rano je. Do pre pet dana bili su žestoki mrazevi.
Slučajno sam se upitao, je li baš da nema ni jedne jedine ljubičice ovog toplog jutra na pragu proleće? Ipak, eno tamo se nešto plavi. Ma, kao da su ljubičasti grozdovi?
Uočio sam kamen pored stepeništa. Ugnezdio se u ležaju od platanovog lišća boje livadskog meda; okolo je bilo i nekoliko bakarnih folija sletelih preko noći sa obližnjeg hrasta. Uz ivice kamena veselo su se probijale nežne žuto-zelene travke. U sredini se kamen svodio na uglačani maleni amfiteatar sa zapisom u boji svežih martovskih ljubičica.
Seo sam na betonsku stepenicu i s nevericom pročitao:
„Ja volim Filipa“
(Doručkovao sam tek pošto sam kod kuće stavio na papir ovaj čudnovati lanac slučajnosti.)
Pomolak lisca
PROCVAT KULTURA
Poštovani drugovi i gospodo, kako se ko oseća! – dolazim iz kraja u kome upravo ovih dana cveta kultura. Boљe reći, cvetaju razne kulture. Mi smo ponosni upravo na taj multiplicitet kultura. One se razvijaju jedna pored druge. Nijedna nije na smetњi nekoj drugoj. Pre bi se moglo reći da jedna pospešuje druge. U svakom se slučaju ne može sporiti harmonično prožimaњe kultura u našem kraju.
Istina, svugde se može govoriti, pa i kod nas, o izvesnoj većinskoj kulturi, u kvantitativnom smislu dominantnoj. Ona u mnogo čemu daje pečat podnebљu, takoreći daje najveće prinose. Međutim, nema govora da ta preovlađujuća kultura guši ostale. Ona im ostavљa њihov životni miљe, ne troši њihov kiseonik. Radi se tu o međuprožimaњima kultura; tu je onaj srećni spoj њihov kad veća kultura vuče progres, a maњe kulture dopuњuju i daju onu nezamenљivu aromu, unose specifikum bez koga se ne da govoriti o osobenostima podnebљa i prostora kultura.
Često čujemo jadaњa o netrpeљivostima kultura. Mislim da se najčešće radi o neadekvatnom pristupu. Naše je iskustvo na tom planu određeno i jedinstveno. Ako se ne vodi računa o realnosti, redosledu, prioritetu, specifičnostima ili komu-nikacijama, sigurno će se javiti disproporcije i iskљučivosti. Sa malo brige i stručnosti, međutim, to se može izbeći; kulture dabome traže svoju podlogu, naročiti tajming i prilagođenu dinamiku.
Šablonski pristup raznim kulturama je pogrešan. Ne nađemo li optimalan raspored, model diversifikacije koji odgovara i, napokon, što da ne, imanentni stepen otvorenosti – promašili smo međuzavisnost kultura, interakciju faktora (bar onih presudnih); to je onda put degradacije kultura. Za divno čudo, u takvom pristupu (koji na sreću ni izbliza nije nametљiv, a kamoli jedini) nazaduje i sama najkrupnija kultura, koja daje statistički pečat sezone. Zato i govorim o našim iskustvima, koja zaobilaze zamke uprošćavaњa. Slučaj raznih kultura je kompleksan sistem. Izlaz je u tome da se razume suština te kompleksnosti. Izlaz nije u tome da se teži pojednostavљeњu koje guši maњe kulture, a ne dovodi do procvata markantnih. Mi ne mislimo da ako veći baca senku onaj maњi mora da uvene bez svetla, čistog zraka i okrepљujućeg daška. Kao i sve što bitiše pod kapom nebeskom, tako i kulture o kojima je reč treba da imaju, i imaju, svoju ekološku nišu, svoj genetski kod koji je tako sazdan da nalazi međuprostor za svoje punokrvno iskazivaњe.
Eto, da ne dužim, nosim vam pozdrav iz mog kraja multikultura. One sve bujaju, bez konflikata napreduju. Da ponovim: koja pre, koja kasnije – sve procvetaju.
Imam tu naravno taksativno zapisano, ali vam sada ne bih oduzimao vreme nabrajaњem o kojim se sve uspešnim poљoprivrednim kulturama radi.
Hvala i živeli!
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Kad bi to neko kupovao, mogli bismo da izdajemo dnevne novine Daily Lapsus.