Komentar za početak
Ružna reč ružnu ište. (Reče derište.)Zapisnuti!
CILJ I SAN
Gospođa Dubravka Stojanović, istoričar, argumentuje da je politička strategija u Srbiji ista već dva stoleća: Postavim neostvarljiv cilj i potom pretim da me niko ne ometa jer samo ja mogu da ostvarim nedosanjani san!
Pomolak tora, ali napuštenog
ТРИЈУМВИРАТИ
Ми имамо три народна сина
Али им се кадикад –
Промене имена!
Кумови су по народној мери;
Новина је:
Ми имамо три народне ћери!
Negantesima valja reći ne
Najpoznatije crnogorsko samoubistvo
Nedavno se navršilo sto godina od kako je umro Marko Popović, poznatiji kao Marko Miljanov. Ne kažem da nije bilo dostojanstvenih svečanih akademija, besjeda i obilježavanja događaja; samo, u tom broju se pomaljao i rep odbojnih, svakako i suštinski gnusnih, šepurenja; dnevno-politički rep patriotskih ćurlikanja; a bila je tu i vazda podgrijana i svetosavski agresivno-posesivna misao posrbljavanja Crnogorskih prvaka i njihovih djela.
Mi, međutim, treba da se zadržimo ovdje na priči broj 6 u Primjerima čojstva i junaštva. Riječ je o klasičnom štivu koje se i u čitankama pominje, pa da iznesem samo osnovne podatke.
Kivan nekim povodom, a povode je uglavnom sam birao i tumačio, skadarski Vezir, koji je pokrenuo osvajačku vojsku da pokori Kuče, nudi izbor Crnogorcu Đulji Jovanovu: a) barjak carski (da ga nosi kao izdajnik) ili b) konopac (za na grlo). Đulja odgovara: Pomozi bože, hoću konopac na grlo, a ne barjak na Kuče! Zulumćar mu daje šansu da se predomisli. (Jer šta je smrt bez poniženja?) Đulja je odbio ponudu, da se predomisli, i tresnuo nogama u šticu, ‘te se prevrnuo”.
Običan Čovjek našao je u sebi snage da kaže: Sam ću ja, pašo, mać šticu, da se ne muče tvoji Turci. Samoubistvo. Najpoznatije samoubistvo opisano u Crnogorskim knjigama.
Na teško pitanje, kako prepoznati je li došao kraj sopstvenome životu, i koji je egzaktno sekund onaj pošljednji, sudnji,- odgovorio je literarni junak ove čudesne proze nepogrješivo i pravovremeno. Čitaocu će stići tim povodom do pameti da postoje ljudi koji su ne obični građani, nego čelnici država, pa se još diče (a mnogi ih potpaljuju, da je tako već nikako) da su vođe, voždovi, istorijske ličnosti – a ne znaju da izvrše, na primer, samoubistvo, simbolično, pa i stvarno, kao prosti čovjek Đulja. Jesu li oni nesvjesni pravila vrhunske i jedinstvene igre? Možda su umislili da su besmrtni (nije se šaliti ni sa takvom pretpostavkom)? Olako su stali na čelo naroda, da ga vode, a ne mogu da upravljaju svojim životom, ni kad je evidentno kud on curi. Pada im na pamet da čuvaju unuka, u momentu kad valja povući neki mnogo logičniji i sudbonosniji potez.
Naravno da je paša mogao i trenutno da ubije Đulju. Ali, on ga stavlja na probu: da vidi čvrstinu morala, kad već traje tragedija (genocidni put do ojađene brdske raje ionako zna). Đulja shvata da je on već mrtav u prvom činu ove nepotrebne predstave, savremeni državnici ne shvataju! Ne vide da ih ovovremene paše samo kušaju, jesu li dostojni potomci. Razumiju li, išta? Kušaju ih da uđu u knjige i slavu, oni bi navodno da obrađuju dva hektara vinograda.
Nastradalo je na desetine mladića, oni bi da imaju starost. Ako ništa, dobra je i špilja. U stanju su da se kriju! Imaju tjelohranitelje. Prerušavaju se.
Etički potencijal samoubistva se ne smije zagubiti, jer se društvo razboli: pobrka kriterijume, ne zna cijenu života i upotrebu oduška smrti. Ko ne osjeća u sebi toliku snagu, da može držati etički potencijal samoubistva na potrebnom nivou, taj se i ne kandiduje za čelnika. Mogao je i Đulja da računa na starost, i da možda trampi svoju zlu sudbinu na opštu nesreću Kuča. Ali, nije. Šta znači akt polaganja zakletve pred Narodnom skupštinom, ako ne da je izabrani sposoban da ne degradira, kad do toga dođe, samooslobađajući naboj samoubistva? Ništa nije grđe viđeti no bivše predsjednike koji se kao mrcine vuku po budžacima otadžbine i krijumčare svoju bezvrijednu čapru dok smišljaju načine da neopaženi šmugne iz jednog sivog dana u još mračniji naredni dan. Da ojađeni narod smišlja zakone, šta sa njima Pojedincima je mučno i osjećanje da su obožavali osobu koja nema kuraži, da skonča.
Književnik Marko Popović uočava i maestralno naglašava dvije bitne karakteristike ponuđene paradigmatične priče. Jedna je: psihološka pozicija žrtve pred smutnjom kvazi-izbora. Druga je problematično šepurenje kabadahije, u kojem je odurna mješavina igre, licemjerja, likovanja i fešte.
Sva životnost ova dva centralna motiva jarko se ogleda u skoro-dvodecenijskim balkanskim preživljavanjima (koja još traju), a u kojima je Crna Gora učestvovala, što nevoljno, što voljno. Jer: Kako su se završavali pohodi takozvane međunarodne zajednice ovdje, ondje, tuda i svuda? Jesu li prekršioci po kratkom postupku snosili odmjerenu kaznu? Je li jači, po pravu jačega, presijecao događaje bez prenemaganja i zluradosti? Ništa od toga! Uvijek je tu bila i neka zastava, za ponijeti gdje treba, lažna zakrpa sugerisanog “sopstvenog” izbora. Jeste, moramo da brinemo i kuda će nas odvesti najnovija zastava Ustavne povelje; u normalne građanske okvire ili malo velje?
Marko Miljanov, književnik, jasno veli: Postoji nemoral djelioca pravde, i kukavičluk nevoljnika. Sve je manje u modi da se poraženi “junački smakne”. Ali to gubitnika ne opravdava u pogrešnom uvjerenje ili “opredjeljenju” da se domogao autohtonog odlučivanja o svojoj sudbini i o posljedicama po narod. Po mom ukusu bi bilo da jači brzo dokrajči, i ne kuša (nehrišćanski!) dvostruku smrt žrtve. Ali bahati veziri o tome misle drugačije, danas pogotovo! Toga treba biti svjestan. Svačije je, kad je u pitanju javno dobro, da se sjeti: bar može ćušnuti šticu ispod nogu. I da je vezirovo pitanje – prijetvorno prenemaganje diktatora koji se, vazda, dosađuju na gubilištu. Ali, kakve veze ima ta ubistvena vlastelinska danguba sa sudbinom raba Đulje Jovanova? Stameni zakon u njemu mu veli da čovjek, ako hoće, može da obezbijedi časnije lice sopstvene smrti. Što je, vidimo put do duhovnog vaskrsnuća.
Markova priča o osionom Veziru koji provodi zaludnje dane po Crnoj Gori i filozofu egzistencije Đulji, jedna je od ponajboljih u pisanoj Crnogorskoj riznici. I kao što ima literarnih epizoda za koje bismo više voljeli da ih istisnemo iz dnevnog života zamazanog politikom, i pošaljemo u isključivu nadležnost akademskih institucija – tako postoje čudesne novele, kao ova Markova, koja bi morala biti bez prekida u svijesti svih naših uglednika. I bez razlike onih, koje metla istorije (ovako ili onako) postavi na poligon ništavila. Pošto:
Bitno je da preživi etika autentičnog izbora. A ona je sva u prepoznavanju psihološke koherencije pojedinca, kao i u građenju istorijske dosljednosti kolektiviteta.
Ako je istina da Kuči nemaju spomenik Đulji Jovanovom, evo moja malenkost se zalaže da se započnu neophodni građevinski radovi.
Što? Je li neobično da se dižu spomenici literarnim junacima? Možda i jeste. Ali posigur bi to bilo u poljzu afirmacije beskompromisne crnogorske čovječnosti i napokon u duhu književnog stvaralaštva krupne intelektualne figure Crne Gore, pisca Povelje slobode, vojvode Marka Miljanovog Popovića.
Pomolak viteza
OTARASITI SE BULJBE
Taras Buljba je glavni lik Gogoljevog istoimenog djela, romantične priče o kozačkom životu. Buljba je paradigma voljenog vođe koji na kraju dosadi bogu i ljudima. A ne treba zaboraviti šta je uradio sopstvenom sinu! Izraz otarasiti se buljbe treba prihvatiti kao čežnju za slobodom; jer buljbe ne izumiru, one samo mijenjaju lik i dlaku. Svako vrijeme donosi svoje buljbe.
Pomolak mišljenja
NULTI NIVO NISKOSTI
1. Zgranemo se nad oslobađajućom presudom za počinioce nekog gnusnog dela. Rđav pravni ishod demorališe građane. Blizak nam bude lik sluge Jerneja: nekažnjen kriminal povređuje čulo pravice. Pre četiri stotine godina zar Šekspir nije pevao:
For in the fatness of these pursy times
Virtue itself of vice must pardon beg.
U našem prevodu:
Dođu vremena kad se ugoji javno mnjenje
Pa sami porok od vrline ište izvinjenje.
2. Ne lezi vraže, u sjajnoj minijaturi Priča nadčuvara parka piše Čehov o presudi koja ignoriše formalne fakte zarad viših moralnih ciljeva.
Lekar Vilson dolazi u jedno malo mjesto da radi i živi. Učen je i stručan, pristojan čovjek. Predusretljiv, pomaže uvek i svakome. Vremenom, stekao je u novoj sredini rang sveca. Nijednu uslugu nije otkazao. Bez ijednog neprijatelja, osećao se siguran i poštovan.
Psi, mačke i krave… životinje su ga susretale sa gestovima zadovoljstva.
3. Taj Vilson je jednog dana nađen mrtav na terenu, u jednoj urvini. Krv, povrede, rane – sve je govorilo o nasilnoj smrti.
Opšta žalost i neverica zavladale su u gradiću. Nemoguće da je takvom čoveku neko oduzeo život! Zaključili su da je dobri čovek pao sa stijene i poginuo.
Kad je nešto nezamislivo, to je i nestvarno. I niskost ima dno.
4. No, jednog dana je ubica otkriven. Dokazi su bili neoborivi. Nitkov je imao kod sebe burmuticu ubijenog. U kući počinioca je policija pronašla krvavu odeću ubijenog… Sud je vijećao. Kristalno jasan slučaj ubistva iz koristoljublja. Činjenice nesporne. Nijedna sumnjiva okolnost. Pa ipak, sudija nije mogao da prevali preko usta riječ da je uhapšena skitnica ubila njihovog doktora!
5. Ubica je oslobođen. Niko nije teretio sud za nepravičnu presudu. Svi su stali iza misli da je čovjek nesposoban za nedjelo kao što je ubistvo blagorodne osobe. Istrajavanje u stavu da smo bolji nego što jesmo mora voditi ka porastu ljudskosti. Čehov nas upozorava da se plemenite misli i moralnost ne kuju samo od jednostrane istinoljubivosti.
Pomolak lisca
MEĐUSRBICE
Karađorđa nisu ubili Turci, već kum. (Zna se i ko je ubicu najmio, ali o tome u drugoj priči.)
Poznati naš Kurta imao je za kuma nekad poznatog Murtu. Ovih godina je bio aktuelan podatak da se taj Kurta preko leđa tog Murte domogao vrhova vlasti. Ma šta zavijam u oblande! Bacio je kuma pod noge. (Ovaj kum je još živ, ali nije više živac.)
Pa opet jedan drugi kum razbucao je kumašinu Partiju i zakrpio je kao svoju. Jedan od ova dva kuma dograbiće presto onog pređašњeg kuma; prethodno, moraće svog kuma da baci pod noge.
Brižљivo sam analizirao ove i mnoštvo sličnih slučajeva. (Priču kako je Onaj bacio kumu, ali poda se, primio sam k znaњu; neću insistirati na slučaju, metodološki odudara.) Odmah mi je bilo jasno da kum nije dugme; no nešto mnogo beznačajnije (ponekad, kad izgubiš dugme, oneraspoložiš se iskreno i smesta se obraduješ kad ga nađeš).
Stoga sam hteo da se ženim bez kuma, iz bezbednosnih razloga. U opštini su mi objasnili da to po zakonu nije moguće. Nevoљno sam pristao; našao osobu koja, dokazano, nikad kokošku nije zaklala. Pa ipak, kod matičara sam bio sa diskret-no pripasanim pištoљem. Taj me instinkt podozreњa nije napuštao sve ove godine. Prekjuče mi je kum umro, prirodnom smrću (da ne poveruješ). Pardon, ružno ste pomislili da ga nisam žalio. Ali sam odahnuo, svakako. Znate, ne možete se bez silnog zamora plašiti za rusu glavu svakog dana, mesecima i godinama…
Oslobođen kuma, htedoh reći straha, počeo sam po malo da se interesujem za politiku. U prednosti sam nad mnogim oponentima – neće biti atentata. No ostala je kod mene neka trauma, koja mi itekako smeta. Ona je toliko specifična u srpskoj populaciji, da mi se čini: zaslužuje autentično ime. Smislio sam i predlog imena: trakuma.
Evo da ilustrujem. Otišao sam sa prijateљima da izjavim saučešće povodom smrti Tog i Tog meštanina (nije poznat i nije mi svoj, ali ako želim popularnost u narodu i reputaciju lidera i tribuna moram se pojavљivati na takvim tužnim skupovima). Pitam, od čega je bolovao? Ni od čega, zdrav ko dren. Pa mrtav je!? Mrtav! Nisi me čuo, od čega je bolovao, ponavљam. Čuo sam dobro, bolovao je od kuma! U, doboga! Znači, ovo je još jednom kumemoracija? Kumemoracija! Instiktivno se pip-nem za tajnu futrolu, kalibar bar 9 mm. Nije tu, zakopao sam ga zajedno sa kumom…
Javљaju mi telefonom, izvršen atentat na nesrećnog N.N. (nije maloletnik, no nešto još gore). On je moj protivkandidat na izborima za Skupštinu. Zovem bolnicu, dajte mi primarijusa. (Nisam ucveљen, ali će se pročuti plemeniti gest.) Kako je? Nikako. Je li pri svesti? Nije. Znači, komatozno staњe? Ne? Molim? Nije komatozno, nego kumatozno, čoveče! Upucao ga kum; ima li još nešto nejasno?
Nema, velim.
Kad sam čuo da je uvaženi gospodin Projić prebačen na ono nepopularno odeљeњe zdravstvenog centra, ozbiљno sam se zabrinuo. On je glavni sponzor moje partije. Ovog puta sam se manuo telefona i lično navratio do glavne sestre. Zaboga, šta će on ovde? Uvek trezven. Normalan koliko i ja. Kako je moguće da je takva jedna osoba umobolna? Nisam ni rekla da je umobolan, veli sestra. Ali jeste kumobolan. Razrogačio sam oči? U jednoj kafani je dobio od kuma stolicu po glavi; sad to malo treba lečiti i moliti se bogu…
Kumor živi!
Opsednut, počeo sam na grobљima da zavirujem u tekstove nadgrobnih spomenika. Šta sam zakљučio, ne smem ni da formulišem.
Kumka do kumke!
Kumoran od svega, hteo sam prosto da se od te teme distanciram. Napokon, ja sam privilegovana osoba bez kuma! Malo spokojstva mogu sebi priuštviti, nema nas mnogo takvih. Ne moram baš kao pile u svaku meću.
Zaludna nada! Da pobegnem od jave, uronio sam u istoriju. I ponovo natrapam na Karađorđa. Piše, ubio oca. Majci nabio košnicu na glavu. Nemaњići vadili oči jedan drugom. Savremenici? Čuće se…
Zažalih što sam se detiњasto ratosiљao oružja. Kumovi se nikad ne pojavљuju sami.
Nabaviću drugi pištoљ.
Onaj je ionako bio malog kalibra.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Zetska, ili zetova banovina?