Komentar za početak

Tuđinu se hvali, svome se požali. (Trt! Svaki dan vidimo da se događa obrnuto!)

Zapisnuti!

KORBIZJE O BGD

Korbizje veli o Beogradu: “Čitava dva dana oslobađali smo se iluzija o njemu, ali tako pouzdano, tako definitivno, jer je to grad hiljadu puta manje definisan nego Budimpešta! Mi smo zamišljali kapiju prema Istoku, koja vrvi od slikovitog života, nastanjena sjajnim i nalickanim konjanicima koji nose perjanice i lakovane čizme! Ovo je smešna prestonica; čak i gore od toga, nečastan grad, prljav i dezorganizovan. Njegov položaj je, međutim, zadivljujući, kao i položaj Budimpešte”

Ovo je citat koji je proverio verodostojan pisac i filozof. U opticaju su i druge verzije ovih redaka, koje su pisali pisci barabe i uljepšivači starih tekstova.


Pomolak tora, ali napuštenog

ТРИЈУМВИРАТИ

Ми имамо три народна сина Али им се кадикад – Промене имена!

Кумови су по народној мери; Новина је: Ми имамо три народне ћери!



Negantesima valja reći ne

Pored plota: vjerovatnoća i tendencija

Kad se sjetimo nečega što nam je privremeno izmicalo kroz lavirinte sive moždane mase, te nijesmo mogli da ga imenujemo (a bilo nam je “na vrhu jezika”), velimo “Pade mi na pamet”. Isto uzviknemo kad nas prosvijetli kakva iznenadna, a korisna ideja. Svi su već čuli kako je ser Isaku Njutnu pala na pamet misao o zakonu univerzalne gravitacije. Prethodno mu je, kaže legenda, pala na glavu jabuka. U Vojvodini se ove godine, kad slavimo stogodišnjicu nastanka teorije relativnosti, priča da su Ajnštajnu, prije nego je smislio znamenitu formulu za odnos energije i mase, a s njim je u stvaralačkom zanosu bila tada i ljupka, a umna, mlada supruga Mileva Marić, padale na glavu… dudinje. Ja želim da budem autentičan u navodima činjenica, pa kažem dudinje. U crnogorskoj Budimlji bio bih rekao: murve. Molim? Za dud smo tamo, u tom lijepom selu koje stameno počiva na keltsko-rimskim temeljima, oduvijek govorili: morva (deformisano – murva). Riječ je latinskog porijekla; morum je dud. Jedna razgranata morva rasla je na Bijelom Brijegu, blizu seoskog groblja. Uvijek bi dobro rodila i sjećam se dijela puta blizu Ponora kako je posut stotinama gnjilih, slatkih plodova koji liče na podgojene crve. Skupljali smo ih u bocu, na koju smo potom zavidavali poklopac. Vida i boca došli su nam takođe iz rimske imperije.

Bog sa mnom ateističnim, udaljio sam se od teme! Hoću da ispričam šta se dogodilo jednom manje poznatom, tako reći anonimnom fizičaru; zaboravilo se kad i gdje, mislim davno i daleko odavde.

Čudni slijed događaja počeo je nekog tihog popodneva, dok je poslije ručka hodao trotoarom duž uske ulice koja se probijala kroz niz višespratnica. Pala mu je cigla na glavu!

U bolnici je presabirao svoje misli: Jeste da u ovom gradu živi mnogo ljudi, i jeste da rijetko prolazim tom ulicom, ali vjerovatnoća da se doživi udes sa ciglom ipak nije jednaka nuli. Događaj je nesvakidašnji, ali moguć.

Ozdravio je i skoro zaboravio na maler. Nekako se desilo da je, opet, prolazio onim trotoarom. Na istom mjestu ponovio se zlosrećni pad opeke na glavu!

U bolnici, trudio se i ovog puta da bude pribrana duha. Nije dopustio da ga iznevjeri racionalan pristup analizi. Istina, ako je vjerovatnoća da doživi prvu povredu mala, tek je malena vjerovatnoća da se sve ponovi na identičan način! Ali ipak, rezonovao je, nastaju i ekstremno rijetki događaji, pa se – štaviše – može i izračunati vjerovatnoća njihove realizacije. Završio je liječenje očvrsnuo u stoicizmu kojeg je hranio svojim naučnim metodom.

Sve bi se ovo zaboravilo da se rijetki udes ovog čestitog naučnika nije dogodio i treći put! Oslabio u nizu dugih i mučnih rehabilitacija, vidno deprimiran, ovoga je puta samo rekao:

“Mene neko namjerno gađa.”

Sjetio sam se ove anegdote ljetos dok sam gledao zloslutne snimke crkveno-vojne orlušine koja se obrušava na goluba međukonfesionalnog mira, koji se bješe pomaknuo i pritajio na vrhu drevne planine Rumije. (Vjernicima javljam da je crkva svetosavska, a regrutima saopštavam da je vojska svetomiro-đukićka.)

Je li ova cigla pala slučajno na mozak našeg građanskog ustrojstva? Ilustracije radi, pogledajmo skraćeni spisak prethodnih ozleda mozga crnogorskog građanina:

a) Januar je, svejedno koje godine; u svečanom trenutku, dok zvanice mirno slušaju uzvišenu muziku u koncertnoj sali, u okvir vrata se pojavljuje bradata glava s crnom mitrom i ljuto kune prisutne;

b) Maj je mjesec, svijetla jutra naše himne; bradata glava s crnom mitrom proglašava za sveštenomučenike zlotvore – silovatelje i koljače naših majki i sestara;

c) Jesen je, poletno doba kad đaci kupuju knjige i kajdanke; u rafovima knjižara su i knjige posvećene ubicama djece i njihovih majki; a bradata glava s crnom mitrom ćuti…

d) Evo prolaze godine od onog kobnog dana kad je bradata glava s crnom mitrom rekla neoprostivu uvredu (i do danas se nije pokajala) – da su naše majke rodile crnogorsku kopilad; bard naše poezije spriječen je da sahrani gordu majku.

e) Evo će godina dana od kako je bradata glava s crnom mitrom, i tim njegovih pomagača, uporedila naš govor s onomatopejom domaćih životinja i te histerične crteže distribuirala u holovima knjigosajamskim zdanja. Ali, dosta s primjerima:

Slijedimo li skupo plaćenu logiku našeg ojađenog fizičara, da je naime zbunjujuća repetitivnost događaja male vjerovatnoće ništa drugo do tendencija, reći ćemo da je lastrena koliba uzdignuta pa namjerno bačena – da nam zgnječi dušu neposlušnu, kakva ona ovog trena jest…

Iz izvještaja državnih medija ne vidim jasno je li plemenita ptica golub sasvim rastrgnuta (kao da jeste). Čini li se što da se nevaljaluk počisti? Rastužile su me nakane, da se čeka. Neka su i razborite s neke tačke gledišta, te nakane nas vraćaju na uvijek lažne dileme “držati se zakona kao pijan plota”. Ja ću vam ponuditi ovu hipotetičku situaciju: Patrola saobraćajne policije zaustavlja sanitetsko vozilo. Registracija vozila istekla je prije 45 dana! Rotaciona svijetla nijesu bila uključena. Patrola skida tablice i isključuje vozilo iz saobraćaja. Ali unutra je pacijent s teškim povredama glave i valjalo bi ga što hitnije prebaciti u klinički centar. I načelnik policije je uporan: patrola se samo drži zakona. Tu smo kod plota. Napred neće moći.

Izvjesni gospodin Josip Broz, koji je mnogo načelnih ćuteka zaradio zbog metafore o pijancu pored plota, i koji je često pominjao i jednu drugu maksimu (čovjek je naše najveće bogatstvo), prosto bi uzviknuo: “Majku mu božiju, vozite čovjeka hitno u bolnicu!” Tako je, ne postoji zakonodavstvo koje je u potpunosti iskorijeniti potrebu da se ono veže za moralnu potku društva. Bezdušna forma obesmišljava zakon. Hoću da kažem, o svakoj se situaciji realno i unikatno razmišlja u zrelim društvima (pomenuti saobraćajni incident stvarno se dogodio, opisan je ovih dana u ovdašnjoj štampi).

Pa, treba li država da ukloni poganluk sa Rumije? Da, i to odmah. Bez obzira na neki papirić kojeg ima ili nema u opštinskoj arhivi. Naime, samo država koja ima snagu da organizuje građane, a pogani dezorganizuje – ima duboko moralno pravo da pravi referendume o nezavisnosti.

Čovjek je i dalje naše najveće bogatstvo. Ali samo ako mu ne padaju svaki dan cigle na glavu. A onaj bi pijanac mogao već i da se otrijezni.



Pomolak viteza

ISTOČNOMIšLJENICI

Istomišljenici su grupe ljudi koje povezuje zalaganje za istu ideju. “Njih dvojica su kao neki vođe i svaki od njih ima svoje istomišljenike”, pisao je na jednom mjestu Andrić, kako ga citira Akademijin Rečnik. U savremenom svijetu, gdje je nebrojeno svakojakih ideja, ta se riječ toliko obezličila, da u pojedinim slučajevima, zbog velike opštosti, ne vrši svoju funkciju. Nama je ovih godina, na primjer, kao hljeb bila potrebna riječ istočnomišljenici, da opišemo onu vlastodržačku grupu koja je panično nastojala da svoje podanike usmjeri što istočnije. Ti ideolozi, kao krpelji privrženi svim blagodetima zapadne civilizacije (od frižidera do mobilnog telefona), dan i noć su propovijedali bekstvo u iracionalnu tamu istoka. Tražili su istomišljenike na istoku i za istok. Istočnomišljenici vjeruju da će im kontakti sa Rusijom, Bjelorusijom, Kinom i Irakom sačuvati blagostanje koje nudi Amjerika, Njemačka, Engleska i Francuska. Ili tako nekako.


Pomolak mišljenja

MISTERIJA ŠARENIH KOЊA

Najslavniji šareni koњ jugoslovenakih zemaљa je Šarac Marka Kraљevića. Marko je najveći junak i nepobjedivi megdanџija. Šarac je njegov saputnik i sapatnik, koњ nad koњima. Odakle Marku Šarac?

Marko je jednom putovao za grad Kostur. Postoji li to mjesto? Pitaњe je suvišno na Balkanu. Susreo je neke kiriџije i kupio od njih šareno, gubavo ždrebe. Vidio je u њemu budućeg dobrog koњa. Odmah je testirao životiњu. Uzeo ga je za rep i pokušao da omane oko sebe; gubavo se ždrebe ne dade pomaći sa mesta.

Marko je ždrebe izliječio. Potom ga je naučio da pije vino. Zdrav koњ koji je podnapit može naravno i da poleti. Možda je dobio krila i iz zavisti – nije podnosio da je boљi od njega onaj Jabučilo. Šarčeva su krila bila nevidљiva (ništa neobično, čitali smo i da su na pijacama prasad teža nego na vagi, jer im je težina iznutra). Upotrebљavao je šareni Markov koњ svoju stealt tehnologiju samo u teškim konfliktima.

Šarac je bio i gizdav koњ, neobične lepote u dlaci i telu. Hod mu je bio kraљevski, kas viteški, a galop vilinski. Šarac je bio moćan u svemu.

Izuzev u seksu. Nijedan konj mu nije mogao umaći, ali kobile su mu umicale. Kako sad?

Prosto osvrtanje nam govori da je šarenih koњa malo i sve maњe. To zapažaњe nije od juče. Stiglo je i u poslovicu da uđe. O tome govore pisani tragovi od prije dvesta godina. U Gorskom vijencu (stih 2416/7) kaže serdar Vukota: „Trag se grdni њegov iskopao / kako što je šarenim koњima“.

Tako, Šarčevi potomci, nepobjedivi na megdanskim poљima, ispali su iz evolucione trke. Da li nam ovo nešto govori?

Misterija dobija na maglovitosti ako znamo da surova darvinistička procedura nije sustigla i neke druge šarene vrste. Ne možemo se otresti paščadi šarova. Svrake će nas nadživjeti. Krave šaruљe su ukras zelenih livada.

Dakle, šarac –ne. Šarov – da.

(Mada, medved panda nema blistavu perspektivu. To je ipak kineski problem.)

Foto: Šareni koњ. Relikvija na biološkoj nizbrdici ispod dalekovoda, simbola modernosti.


Pomolak lisca

POŠTOVANI DRUŽE DIREKTORE

Ovih sam dana saznao (moram reći: ne bez određene gorčine) da se u vašoj školi, koju sam koliko do juče bio gotov nazvati ceњenom školom, fizika predaje na jedan, blago rečeno, prevaziđen način.

O čemu se radi?

Postavљam ovo pitaњe premda mi je jasno da je ono izlišno, jer mi je sasvim strana pomisao da se u Vašoj obrazovnoj instituciji događaju stvari, masovno i permanentno, o kojima vi niste informisani ili, za koje lično niste dali zeleno svetlo. Pa ipak, pitam: o čemu se radi? i spreman sam da Vama i meni, de facto upućenim osobama, još jednom definišem suštinu problema koji je moj duh bacio u smutњu i osećaje moje doveo u staњe krajњe pometenosti.

Slučajno mi je dospela u ruke sveska moga sina. Sveska pribeležaka sa časova fizike. Mahinalno sam je otvorio. Ta, otvorila se ona sama – očito tamo gde se iz њe najviše čitalo, i ovo zapamtimo, jer nije bezazleno! Moja se pažњa prikovala na jedan uokvireni konglomerat slova i brojeva koji bih ja mogao, sa izvesnim rizikom, nazvati formulom. Kažem rizikom, jer nije verovatno, tj. ne mora biti sasvim sigurno da ja, pravnik po profesiji, taj termin upotrebљavam ispravno posle celih trideset godina od onih prohujalih dana kada sam, vaљda, i sam prolazio to gradivo kojim se sada bavi moj sin. Elem, beše upadљiva ta brižљivo ograđena šifrovana poruka te se ja još neko vreme zagledah u zabeleške (a ne sumњam u Vašu dobru nameru da pravilno shvatite ovo moje, iznimno u ovom slučaju, zanimaњe za tuđe rukopise) i primetih, u uglu, dole, s desne strane, pri-medbu: Њutnov zakon gravidnosti (ili će to biti gravitacije, sad ne znam pouzdano; shvatićemo iz daљeg teksta da to nije presudno za glavnu tačku rasprave).

Druže direktore, Vi ćete svakako dopustiti da svako od nas ima neke svoje profesionalne deformacije (ja se toga ne stidim – nema li na kraju u tome i neke prijatne delikatnosti?) koja su svojevrsna so struke? Eto, kad se pomene zakon, ja se štrecnem (najboљe je da baš upotrebim ovu reč, premda držim da osoba koja neguje uredan stil, a trudim se da budem od te vrste, oseća malo nezadovoљstvo prema takvom terminu). Pročitavši ono: Њutnov zakon i tako daљe, ja se više nisam mogao odlepiti od teksta. Pa sam pročitao celu lekciju! A boљe da nisam, mir sam svoj izgubio! Po koju cenu? Ako ova interpelacija Vama lično ne urodi plodom, smem definitivno reći: џabe!

Oprostite na ovoj digresiji, pokušavam da organizujem duhovne snage i pređem na srž razgovora.

Ja tog ceњenog gospodina nastavnika fizike ne poznajem i biće da je dobro za stvar ovog pisma da ga ne poznajem, jer će mi to uštedeti inače neophodnu ogradu da nemam ništa protiv њega lično. Ali kako on tumači građu jednog zakona u našem društvu? I kome smo mi poverili vaspitaњe dece? A složićete se sa mnom u sledećem: prethodno pitaњe je identično (identično!) pitaњu: ko nam se stara o budućnosti zemљe?

Prešao sam na novi red da bih Vam dao zasluženu pauzu da dođete sebi (a i sam pokušavam da to isto postignem) i da obojica potcrtamo onu nespornu težinu koju upravo upućeno pitaњe poseduje.

Prvo što mi je bilo sumњivo u toj lekciji o Њutnovom zakonu bilo je: da važi uvek, za sve, na svim mestima, bezuslovno. Ja, druže direktore, imam memoriju kojom se ponosim (premda može zvučati neskromno to što kažem, no pravnik sam!) i tvrdim da taj zakon kod nas još nije bio na javnoj diskusiji! Kad smo se mi to izjasnili da će važiti Њutnov zakon, uz to svuda i u svako vreme? Ko ga je nametnuo bez javne diskusije i sa kakvim namerama je poturen? (ne znam drugu reč za postupak izbegavaњa javne demokratske procedure! izvinite).

Ako se ne može, u okvirima jedne pluralne parlamentarnosti, poštenog obraza odgovoriti na ova pitaњa, usuđujem se reći da je zakon – nevalidan! A kako se onda može nazvati nastavnik koji zagriženo propoveda (ne odustajem od ovog religi-oznog termina!) taj i takav nabeđeni i nazovi zakon? Ali, o tome malo kasnije…

Drugo, sve i da pređemo preko gorњeg pitaњa eskiviraњa konsultovaњa najširih slojeva radnih љudi, šta je sa onom drugom finesom čije sam obrise već skicirao: je li moguće da, danas, neko još uvek hoće jednostrano da nametne (po opro-banom, unitarističkom? receptu) svoj zakon drugome?! Nije iskљučeno da negde, neka to bude i kod nas, Њutnov zakon ima određeni kvalitet i služi čak na opšte zadovoљstvo, otkud drskost u uvereњu da tako mora biti i u drugim sredinama? Složi-ćete se, druže direktore, da je svaka decidiranost te vrste zaslužila one oštre kvalifikacije koje sam već izrekao. Pri tom, nametaњe stavova potiče od jedne osobe (izuzev ako nije u pitaњu nešto grđe što ja sa svoje prostosrdačnosti previđam), to će reći od nastavnika fizike koji zarađuje hleb u Vašoj školi. Insistiram da se raskrinka takva delatnost (što je moguće i neophodno) koja je rak-rana na zdravom tkivu našeg organizma. Ta on to sve radi podrivajući onde gde je najosetљivije: preko mlade generacije!…

Da, druže direktore, to je indoktrinacija.

Izbegavaњe da se, jednim logičkim postupkom konsenzusa, odredi regija validnosti Њutnovog zakona, pa to je – danas i ovde – nonsens.

To je, druže direktore, anahronizam.

Ako nešto možemo izvući kao istorijsku pouku za ove prostore (ne zamerite na ovim rečima, nije u pitaњu patetika i retorika, zbiљa se o tome radi), onda je to potreba dogovaraњa. Gde se ono (dogovaraњe) ogleda u Њutnovom zakonu?

Nigde!

Ne mora se biti naročito promućuran pa da se zakљuči i sledeće: sam naziv zakona izaziva nepovereњe. Prvo, biće da je Њutn stranac. O, da, nisam lokalista, ima u meni dovoљno internacionalizma i neophodnog opštečovečanskog, ali u kontrolisanoj i ukusnoj meri! Da napravim malu šalu (iako nisam siguran da išta ovde sme biti šaљivo): sad kad vodimo bitku protiv svih mogućih uvoza, malo je provokativno uvoziti i termine. Drugo, koja je uopšte potreba da se ceo jedan opseg problema i tako daљe, koji vapi za regulativom, krsti imenom jednog čoveka? Mrzim ponavљaњa (ali nisam ja taj koji ih nameće!), i moram to još jednom reći: anahronizam. Da sam se malo potrudio, istini na voљu, mogao sam na ovom mestu prosto reći: elitizam. Kroz koje sve on pore neće da probije! Druže direktore!

Nama su, kao što je poznato, gimnazije donele dosta nevoљa i zle krvi. Usuđujem se prognozirati da je Vaš nastavnik fizike bivši gimnazijalac (a њegov dosije je kod Vas, te se može lako proveriti – bilo bi zanimљivo i to ustanoviti).

            Mislim da ćemo, po svim gore nabrojanim pitaњima, lako naći zajednički jezik. Ne pretim, ali u suprotnom ja moram povući poteze koji će bar moje dete osloboditi stege jednog svojeglavog individualiste ogrezlog u sukobu sa našom pozitivnom praksom. Nije Vaša škola jedina u gradu!

Nisam da se ovaj slučaj širi, ko zna kakve bi sve snage pokušavale da ga zloupotrebe, i sa kakvim namerama. Krajњe su to ozbiљne stvari od kojih se korektnom građaninu hoće dići kosa na glavi, i kao što rekoh hoće mozak utonuti u smutњu i ceo duh dovesti i staњe rastrojstva, te

Druže direktore,

najmaњe što možemo nas dvojica jeste da se bezuslovno složimo da pružimo otpor tim posledњim bastionima konzervativizma (i ko zna čega još sve ne) u našoj reformisanoj školi. To je minimum, to je jezgro.

Stojim vam na usluzi.

S poštovaњem, ali i sa nadom,

                                                     Vaš (još uvek)

                                  (potpis nečitak, ali uredan)

P.S. Zaboravih, a bitno je, da dodam još jednu rečenicu u vezi sa uvoznom građom Њutnovog zakona. Ličnim uvidom sam zakљučio da se tamo dosta pomiњu jabuke (što mi je uglavnom jasno ako je rečeni zakon zaista zakon gravidnosti – dovoљno je setiti se asocijativnih pojmova Eva, jabuka… – i što mi je u određenom stepenu nejasno ako se govori o gravitaciji). Ovako ili onako, tim pre sam siguran da stoji moja ocena da se tu moglo i moralo ići na sopstvena rešeњa – ta bar voćarstvo nam nije strano!)

Službena zabeleška:

Ovaj dokazni materijal stigao nam je uz direktorovu prijavu protiv nastavnika fizike. Predsednik disciplinske komisije, s.r.


Aforizam (ponekad u boji) za kraj

Ufitiljio je brkove kao Hajduk Veljko i rekao: Glavu dajem, na kraju – ne dajem!
>