Komentar za početak
Ranoranilac i docnolegalac kuću teče. (Pa država ceo dan drema.)Zapisnuti!
ŠTA REĆI NATO
Hrvatski predsjednik, gospođa KGK sugeriše da nikad nije dosta NATO-a. Daleko od toga da svi misli tako ili slično. Istaknuto hrvatsko pero Viktor Ivančić piše:
“Nema ničega samorazumljivog u činjenici da hrvatska uopće pripada NATO-paktu, međunarodnome mastodontu sa profašističkim ustrojstvom i zadaćom da oružanom moći zastupa interese velikih sila, tim više što se to pripadništvo predstavlja konsenzualnom ’voljom hrvatskoga naroda’, iako je voljenome narodu uskraćena mogućnost da svoju ’volju’ iskaže na referendumu. Kao što, na posljetku, nema ničega samorazumljivog u navadi da se, s državne razine, patriotskom uzvišenošću pravda najkukavnije kolonijalno sluganstvo: kada prilažeš topovsko meso da gine za tuđe ciljeve i pod tuđom komandom.”
S tim u vezi, ljuto ironično Viktor zaključuje:
“Cijela međunarodna zajednica nije u stanju pribaviti toliko stražnjica koliko su ih službeni hrvatski predstavnici spremni izljubiti.”
Pomolak tora, ali napuštenog
МИМИКРИЈЕ
Јако мене нервирају мимикрије.
Мимикрија прво јесте, онда није.
Чини ти се суво дрво, ништа више.
Али кора, лепо видиш: дише. Дише!
То што мислиш да је омлад пожутели –
Кад га пипнеш, помера се. Он се сели!
Па се питам, јел то чежња малог створа
Да постане љубичица? Игла бора?
Чвор јасена? Полен златни? Лиска гола?
Јер је живот животиње препун бола!
(А шта ако каћун нежни горко плаче
Кад му перце/уво заврнемо јаче?)
Мислим да ће, лепо, пре или касније,
Морати мимикрије маске да скину
И врате се бићу своме, у суштину.
Став је споран, јако споран, мимикрије:
Кад је добро није важно шта је чије.
Јако мене нервирају мимикрије…
Negantesima valja reći ne
Kukurijek
Poslije dubokih snjegova i žestokih noćnih mrazeva počinje da cvjeta kukurijek u Jejevicama, iznad moje kuće u Budimlji. Ta robusna biljka časa ne časi: žuri da otvori svoje godišnje poslove dok mnoge druge, nježne biljne konstrukcije još nijesu ni konstatovale proljećne dahove.
Kukurijek (Helleborus odorus) višegodišnja je zeljasta biljka. Pomalja krupne cvjetove zeleno-žute boje. Tkivo sadrži glukozid heleborin i alkaloide celiamin i spintilamin, te je ova vrsta otrovna. Da, kukurijek nagovještava novi ciklus biološke aktivnosti i on je kod nas u botanici što i pijevac u zoologiji: glaska se da probudi okolinu i najavi promjene. Gle zanimljivosti u Crnogorskom jeziku: pijevac kukuriječe!
Subota je danas. Meni je u pameti jedna davna subota, 21. septembar 1996. godine; padala je sitna, ledena kiša, dostojna jednog Crnjanskog iz mladih dana. Išao sam na sesiju Beogradskog kruga; gost je bio Adem Demaći, sa jednim mladim čovjekom kojemu sam zaboravio ime. Pokušavalo se sa dijalogom Srba i Albanaca – filozof Miladin Životić je mislio, u zlo doba kad mu je vrijeme… Bio sam svjedok, tog dana, sa kojom je energijom, strpljenjem, izdržljivošću i pronicljivošću održavao Miladin kurs ljudskog dostojanstva u sudaru dva nepomirljiva entiteta. Ko je tog dana mogao znati da će se ubrzo tučiti nebeska Srbija sa nebeskim snagama NATO koalicije? Kao što niko tog dana nije mogao da tvrdi da bezumnog rata na Kosovu neće biti. Plijenila me je ličnost filozofa; sjetio sam se proročkih riječi koje se mogu naći kod Dantea, otprilike ovako: Onaj je u pravu, za koga Gvelfi kažu da je Gibelin, a Gibelini da je Gvelf.
Te sam večeri ostavio slijedeći zapis:
“Ovu deceniju su obiljeležili i užasni padovi u srpsko-albanskim odnosima. Mržnja buja, dijaloga nema; ubistva su postala uobičajena stvar, pritom sa elementima bestijalnosti u postupku lišavanja života. Dugogodišnji utamničenik komunističke vlasti Adem Demaći jedan je od rijetkih poznatih Albanaca, ako ne i jedini, koji je za deset godina kročio u Beograd, sa ciljem da napravi dijalog sa srpskim intelektualcima. Kontakt je žestoko sastanizovan. (Napomena, poslije skoro deset godina: morao sam tada da izmislim novu riječ, sastanizovati, koja, vidimo, znači satanizovati na sastancima – jedan proces uhodan u Srbiji i okolo do perfekcije.) Adem Demaći i Miladin Životić nijesu uspjeli da zapale oganj razumijevanja i posade autentičnu klicu sporazumijevanja. Ostao je opet kod mnogih samo jedan mučan utisak da je u pitanju obostrano zbunjeno otaljavanje neshvaćenog domaćeg zadatka. Bojim se da će se ubuduće termin demaći zadatak asocirati na aktivnosti, ma čije da su, koje pod firmom nezavisnog mišljenja, ili svejedno pod pritiskom osione vlasti koja je vlasi sopstvene pameti pošišala nularicom, nude jednostrana rješenja lišena autentične arome kompromisa.”
Filozof Miladin Životić umro je nekih sto pedeset dana poslije te sesije, u vezi koje ga je politički establišment popljuvao sto pedeset puta. Opet je bila neka subota, ovog puta vedra i svijetla i topla, 1. mart 1997. Bile su zadušnice i zatekao sam se sa Mirjanom na Novom groblju u Beogradu: sahranjivali smo njenu sestru Anđeliju. Vidim ispred kapele veliku grupu ljudi, u tihom razgovoru, među njima i neke poznate ličnosti.
Bila je to ceremonija oproštaja od Miladina Životića. Bio sam propustio da saznam, tri dana prije, za njegovu smrt… Uzmem iz Mirjaninog buketa jedan struk kukurijeka i uključim se u red za mimohod. Dok sam čekao, iz suprotnog pravca vidim smrknutu Vesnu Pešić i pomalo rezigniranog, ali uvjek nasmijanog iskusnog velemajstora Svetozara Gligorića (on bar zna šta je mat). Diskretno ali ispitivački posmatrao me iz omanjeg društva, neko vrijeme, Ivan Stambolić (već postojano na mušici prizemno-podzemnog elementa jedne maligne družine nevoljne Srbije); besumnje me je pomiješao sa bratom Vladimirom. Uglavnom:
Položio sam na odar Miladina Životića kukurijek.
Potresen neplaniranom simbolikom u trenu poklonjenja sjenima Miladina Životića, kasnije sam zapisao slijedeće stihove:
Palio si vajne vatre
Posred brklje gdje ne gori ništa,
Adios sa poprišta.
Modar prilažem ti
Helleborus odorus
Kukurijek na odar
(Prijek lijek duši zanavijek
kroz reliktni torus.)
Ushtješe da zagrebu
Safir čisti tvoga pera Zlokrpe od mermera
Maniti od čelika
Od belaja lajavci
(Sami bi rekli: klika)
Te trgovci od mehka kalaja
I lomnog prozorskoga stakla.
Kaljuga te ne bješe dotakla
(Kuja iz pakla pod Avalom skotna).
Sad na miru o Biću sanjaj
I sjećaj se Mora s glavom viš panja.
U moru morâ
Treba nam riječ mila a životna;
Dosvidanja. Do svitanja
Adios Miladine Životiću.
(Palio si vajne vatre
Posred bare gdje ne gori ništa;
Salut sa ratišta.)
Danas čitam neke redove Antimemoara Mirka Kovača, sjećanja koje on “mjerom pali i mjerom gasi”. Mislim da sam i ranije negdje načuo za Životićevo pregnuće do Žute Grede, da održi govor. Sad je krematorijum račune izravnao i ne moramo reći: Hvala, nije trebalo. On se vratio sa Žute Grede, mnozina nijesu. Ne moramo biti, i nijesmo, na kraj srca. I ja ga pamtim, sada zauvijek, kao dobrog čovjeka, ni Gvelf ni Gibelin, koji je mnoge ohrabrio u ljudskosti, onih opasnih, poganih dana…
Ali mi gledamo naprijed. Pitamo se, gdje su sada u Srbiji intelektualne uporišne tačke koje će umno percipirati proces sazrijevanja građanskih vrlina Grne Gore, odgovorno sagledavati interakciju sa njenim okruženjem i ne otežavati crnogorskoj eliti da istraživački djelotvorno izbalansira državotvorni supstrat u složenoj društvenoj klimi Crne Gore. Ah, to nijesu geruzijsko-mantijaški restlovi koji ovih dana drže skupštine, stolove i savjetovanja. Ta sa tih mjesta, sve skupa, slušamo samo površno janičarsko otaljavanje zadataka koji slijede iz okoštuničenih svetosavskih, antimodernizacijskih fuga uspaničenog srpskog nacionalizma.
Takvi su već, minule decenije, posvuda oko nas, četiri puta kukurijekali i četiri puta tuđim glavama začinili žalosnu čorbu nepotrebnih poraza.
Pomolak viteza
CICENERON
Jedan je problem što su se namnožili loši govornici, potpuno ubijeđeni da su Ciceroni. Drugi je problem, što su u biti Neroni. Da, mi imamo na javnoj sceni cicenerone. Gdje god da su, mikrofon je pored njih. Nadamo se, da više ne pale, već je sve pogorjelo.
Pomolak mišljenja
SMRT MARKE PULVER UND BLEI
1. Kad je crnogorski osamnaestogodišnji mladić koji obećava, Borislav Pekić, osuđen 1948. za antidržavnu aktivnost, doživio je kaznu (po sopstvenom priznanju) kao legalnu posљedicu onoga što je svjesno učinio. Izdržao je u tamnici много i vidio svašta. Potom je to svašta i opisao u tri debele memoarske sveske sa, danas slavnim, naslovom Godine koje su pojeli skakavci.
Da bi efektno i promptno napakostio svojim arhineprijateljima komunistima, na jednom mjestu ironiše na račun sudije (crnogorca) Milonje Stijovića.
Taj Stijović, piše Borislav, razgovarao bi sa na-smrt-osuđenim čovjekom. Pitao bi ga uljudno, kakvu smrt želi. Sudija se služio riječima koje bi se i danas mogle čuti kao narodni narativ u selima Police kraj Berana: „Voljka ti vješanje, voljka ti strijeljanje“.
Pekić vjeruje da je time poentirao – opisao suštu blamažu neukih a bahatih pobjednika (komunjara). Nesrećnik bi izabrao; ali u presudi nije pisalo, na primjer, da je egzekutirani izbjegao ponižavajuću smrt konopcem „po naročitoj milosti Josipa Broza Tita“. Niti da je privilegovan aktom strijeljanja.
2. U romanu Purpurni vek opisuje Lajoš Zilahi nešto interesantno. U revolucionarnim danima sredinom devetnaestog vijeka pohapšeni su neki antimonarhisti, Košutovi sљedbenici, Mađari i drugi. Sudilo im se po kratkom postupku, i surovo. Citat sa strane 295. glasi:
„Po naročitoj milosti Franje Josifa, četvorica među na smrt osuđenima izbegli su smrt konopcem. Oni su imali privilegiju smrti Pulver und Blei, odnosno od baruta i olova. Ovakvo izvršenje smrtne presude je manje ponižavajuće. Oni su izdahnuli sutradan, pokošeni plotunom streljačkog voda.“
3. Ali mnogo, mnogo prije vakta koje opisuje Zilahi postojao je običaj gradacije smrtne kazne. Ja sam pogledao o tome u kultnoj knjizi koja piše o Robinu Hudu (the best-loved outlaw of all time). Uglednici tog doba (trinaesti vijek), koji zaslužuju otmenu titulu vitez, mogli su, ako zapadnu nevolja, tražiti od svojih neprijatelja da im se omogući dostojna smrt od mača (die by the sword). Vješanje se shvatalo i kao čin ponižavanja, sramota žrtve. Na primer, jednoj okoreloj rđi od zločinca Robin Hud presuđuje „a shameful death by the rope“.
Skakavci su, izgleda, pojeli i vjekove.
Šta da se radi.
Pomolak lisca
STRANICE IZ DNEVNIKA JEDNOG NAŠEG POSLOVNOG ČOVEKA
Jutros sam ustao rano. Tipična navika nas Srba iz Crne Gore! Pogledao sam na uru koju sam kupio nedavno na Simpozijumu o modernom marketingu: divan dizajn naše firme Darvil. Pokazivao je osam i trideset. (Prokleti tajmeru, kasnim!, prosiktao sam i sa odbojnošću strpao u regal gnusni instrumenat (koji je pronašao, da ne budem nepravedan, jedan naš zemљak iz Holandije, Krsto Hajgens). Na brzinu sam navukao svoje novo odelo (doneo sam ga sa jednog nedavnog šopinga) od fine pomoravske tkanine lister. U trku sam nazuo bali-mokasine i uleteo u svoju mazdu. Sva sreća da će me ova brza šumadijska kola za jedan momenat prebaciti do deska, uzdahnuo sam.
Moja firma, s umilnim naškim nazivom Interferoteks, na koji sam ponosan (da dodam neskromno, termin je moj), na drugom je kraju grada: treba proći tri semafora, počev od onog pored dragstora, razminuti jedan ekskluzivni supermarket, dućan elektronike Aiva, i odmah tu, kod skvera, pored diskonta (mi bi Srbi rekli: okazion) piva tuborg , ni minut odatle, vidi se soliter u čijem su suterenu naše prostorije.
Dao sam gas i sledio se – auto poče da trokira. Maler. Kumplug, bremza… ništa. Šta sam mogao? Zamolio sam dva tinejџera da odguraju krš na trotoar. Hoće, naravno. Gledam ih, obuli najke, nose petstojedan, lakosta majice i lenonke. Krasna srpska omladina! Nervozno sam zapalio danhil cigaretu i miris srpskog duvana me ogalio. Taksi – viknuo sam. Šofer se nije ni okrenuo. Dakle, peške… Za svaki slučaj, dok traje šetњa, ukљučio sam pejџer. Nek bibiće. Na prvom kiosku kupio sam magazin huper. Ne smem ćerki na oči bez te novine. Umalo nisam udario o stub koji je krupnim plakatom reklamirao neki referendum. Pored reda za benzin išao sam dobrih pola sata. Što je samo popularna ta srpska sirovina! Saleću me crnoberzijanci – ne, hvala. Kod butika San Marino uleteo sam u tramvaj. Nećete verovati, stao je posle samo sekund truckaњa. Nema električne energije. Srećom, bio sam blizu ciљa.
Uleteo sam u zgradu. Vidim, ne radi ni lift, mada meni nije neophodan. Hausmajstor sa šrafcigerom nešto je petљao u holu. Uleteo sam u biro. Zavalio se u foteљu. Drmnuo sam viski. Malo sam se sredio i pomislio kako bi bilo mudro da ostatak dana ništa ne preduzimam: očito sam ustao na levu nogu. Ali, lako je reći… Bacio sam pogled na tajmtejbl. Prvo je vaљalo potpisati jedan bajati kontrakt. Hajde. Svojim lepim rekspen nalivperom, od koga se ne rastajem, udario sam paraf. Teže je bilo prostudirati jednu proforma fakturu s tridesetak stavki…
Utoliko je došlo vreme za fruštuk. Sekretarica je dopremila mekdonald hamburger. Posle smo pili tursku kafu. Bog da blagoslovi tu biљku sa naših њiva, Srbi bez њe ne bi mogli!
Prekide nas telefon. Da mi upišeš sina na fakultet, molio me kolega iz magacina. Ne za њega, nego moli partner iz susedne filijale. On je jednom nama fakturisao nešto što baš nije bilo lako. Koji fakultet? Medicina. Pa to košta, brajko. Ne dinari. Inostrani papir. Marke. Govorim li srpski?
Tresnuo sam slušalicu. Љutio sam se na još jedan srpski aparat, telefon, kojeg je pronašao neki dokoni naš gastarbajter, u Nemačkoj u prošlom veku – mislim da se zvao Aca Beli. Izgubih mir zbog invencije naše gore lišća!
Do kraja radnog vremena nisam više mogao da se koncentrišem na probleme. Tačno tako: nema adekvatnijeg termina od te naše reči koncentracija. Bez њe, ode cela psiha u kolomboć!
U tri sam se odvezao kući rentakarom. Posle svega nisam imao snage za rikverc-hodaњe. Jedva sam čekao da se dokopam kauča. Ali, avaj! Maltretiraњa su tek počiњala. Supruga me je na vratima informisala da je otkazala veš-mašina i da treba kontaktirati servis. OK. S nogu sam prezalogajio, bezvoљno: supa, salata, senf, viršle (kraće bi se kod nas reklo hotdog). Zavalio sam se u ligenštul i upalio televizor (ne mora odmah tekstil u mašinu!). Neke dosadne reklame. Nadao sam se mojoj omiљenoj seriji Šerif i prostitutka. I baš tada je u sobu uleteo moj sin Danijel i uzrujano konstatovao: u ovoj se kući o svemu vodi računa, ali o kompakt diskovima ni pod razno! Nije mi bilo do razgovora ove vrste, pa ipak nisam mogao da skrijem zadovoљstvo dok sam ga posmatrao s minđušom na uhu kako se kočoperi u ribok patikama. Onako drčan, od glave do pete Srbin.
Spaslo me je veće zlo: sused koji je s vrata zavapio kad ćemo, pobogu, u ovoj zgradi da organizujemo, kao ceo svet, kulturan svet, antene za sve kanale, i satelitsku televiziju. Razmišљao sam kako da reagujem: da zamolim persone da se ad hok raziđu, pošto želim da meditiram, i to transcendentalno ili da junački podnesem to što mi je izgleda Gospod namenio za ovaj dan.
Tada se desilo ono što me je nateralo da završim tekst, jer posle takvog jednog događaja učinilo mi se da ostalo ne može biti vredno da se stavi na papir. O čemu se radilo?
Spiker je najavio ekstra vest. Svi smo seli. Pojavila se i Žaklina sa huperom.
Emisija je bila kratka i turobna. Svet nas je izbacio iz Ujediњenih nacija. Ćutali smo.
Ja sam prvi došao sebi. Oblačeći piџamu, procedio sam: Pa šta, i koji će nam?!
Niko se nije složio sa mnom, i niko nije protestovao.
Pogledao sam kroz prozor. Smrkavalo se. Neki tip u џinsu stajao je pored bifea i švercovao devize, u društvu elegantne dame koja je šarmantno stajala pored lila limuzine i nudila, vaљda cigarete.
Utulio sam lampu.
(Post skriptum: Na podvučene reči sam alergičan; zamolio sam koleginicu, inače lektora, koja ima dosta slobodnog vremena, da nađe neke više srpske termine i zameni. Ali ona je bila nervozna tog časa, spremala se za žurku i ja evo ostavљam tekst u tom smislu falš. )
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Malo smo modifikovali drevnu mudrost. Ono što nama treba je Himera stvari.