Komentar za početak
Ružna reč ružnu ište. (Reče derište.)Zapisnuti!
USAMLJENI TODOR
Todor Kuljić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, bije svoju pravednu i tešku usamljeničku bitku. U Politici objavljeno 24. juna 2010: Legalisti i novi kapitalizam.
Nakon pada Miloševića bilo je in biti legalista. Verovalo se da će ova konzervativna struja zakonima regulisati novi kapitalizam. Danas, deset godina kasnije, kada su tajkuni pokupovali najvrednije u državi, pokazala se nemoć legalista. Da li se to ovih dana dižu protiv tajkuna? Ili je nova graja protiv tajkuna samo deo retorike o dobrom kapitalizmu? Biće da je ovo drugo. „Tajkuni su mangupi u našim redovima”, ograđuje se od njih svaki prosečni buržoaski legalista. Nije tako. Tajkuni su zgrtačka struktura, a ne devijacija kapitalizma koji se ponosi profitabilnošću, a ne socijalnom pravdom. Zato, ko neće da govori o kapitalizmu, treba da ćuti i o tajkunima.
Istini za volju mnogi se žale da živimo u lošem i divljem kapitalizmu tranzicije i da treba težiti uređenom kapitalizmu EU. Da li je ovde uopšte reč o kritici? Pre će biti da je ovaj govor o dobrom kapitalizmu ili o kapitalizmu s ljudskim licem konformističke prirode. Nema pravednog kapitalizma ni dobrog nacionalizma. Kao što nema drvenog gvožđa. Domaća misao o društvu uglavnom je prihvatila bezalternativnost kapitalizma, a najviši stupanj njene kritičnosti je odbacivanje divljeg kapitalizma. Ispada da je kapitalizam kao sistem dobar, samo ga treba oplemeniti. Drugim rečima, kapitalizam je normalnost, a sve drugo jeste kriminalno. Da li je baš tako?
Možda i jeste ako se kapitalizam shvati kao sudbina. Kod onih koji brane humanost kapitalizma tranzicija ispada pravedna, donacija je (sračunato milosrđe) plemenita, a preduzetnici su najugledniji sloj. Sociolog Z. Vidojević u novoj knjizi „Demokratija na zalasku” ne zastaje na kritici divljeg kapitalizma. Ide korak dalje. Ne misli da je kapitalizam bezalternativan. Opominje da sve više jača moć bogataša i pljačkaška privatizacija čiji će naslednici u trećoj generaciji biti pošteni ljudi.
Ove opomene su usamljene. Danas je siromaštvo znak slabog karaktera, a tek bogatstvo pokazuje autentične sposobnosti. Profitabilnost je cilj, a pravednosti koliko bude. U neoliberalizmu se najviše uvažava umešnost zgrtanja. Tome se svojevremeno usprotivio najveći filozof 20. veka Sartr vozeći „cpaček”. Danas nema ni simboličkog protesta protiv džipova. Naprotiv. Eksploatatori su preko noći preimenovani u vrle preduzetnike. Legitimnost im ne treba, katkad je traže u crkvi. Popovi kade na slavama tajkuna, a nema ih na radničkim štrajkovima. Kontrast između viška hrane na jednoj strani i gladnih ljudi na drugoj, koji je vređao svet tokom 20. veka (Hobsbaum), neoliberalizam je krajem istog veka pretvorio u ponos preduzetništva.
Svojevremeno je filozof prava Lj. Tadić uverljivo pokazao da je vizija realne demokratije od antike do 20. veka vezivana za vlast siromašne većine, koja ima prirodno, a ne samo proceduralno pravo da nasilno oduzme nepravedno stečeno. Danas se olako zaboravljaju domaći ratni profiteri iz Prvog svetskog rata i iz građanskih ratova iz devedesetih. Potomci prvih su naprasno postali ugledni sa slomom socijalizma, a unuci potonjih će biti ugledni već za desetak godina. Legalisti ne postavljaju pitanje da li je stečeno nasleđem, štednjom ili krađom sve što treba restitucija da vrati. Legalnost je iznad legitimnosti. Pravo više nije vezano za pravdu nego za proceduru. Niko ne preispituje pravednost početne raspodele, upozorio je ekonomista B. Milanović. Nije za legaliste važno da li je početni kapital rezultat radinosti, pljačke, ratnog profiterstva ili finansijskih špekulacija. I tajkuni kažu: „Ne pitaj me za prvih milion dolara, o ostalom možemo razgovarati.”
Niko ih i ne pita. Verovatno i otuda što je javnost danas mnogo osetljivija na nacionalne nego na klasne patnje i zato što je antikomunizam ključ demokratskog identiteta.
Demokratija je više od poštovanja procedure. Ako su savremeni tajkuni doduše pomalo i korumptivni, ne treba sumnjati u to da će njihovi unuci biti ugledni i pošteni preduzetnici i nesebični zadužbinari. Biće sigurno. Dok je legalista potomcima tajkuna osigurana je ugledna budućnost.
Zato što legalisti ne unose sistemske, nego kozmetičke promene. Nije bez razloga jedan belgijski političar opomenuo da bi izbori odavno bili ukinuti kada bi nešto korenito mogli promeniti. Zamislite kako bi prošli tek oni koji ne bi bili spremni da legalizuju nego da, ne daj bože, otmu oteto?
Pomolak tora, ali napuštenog
МАДА МИ ЈЕ МРСКО ДРСКО
Подигли су све што треба:
Вилу, конто, раритете;
Сад подижу дигнитете.
Дигни ово, дигни оно,
Дигни лево, дигни десно –
Ето њима дигнитета.
Хор:
Ем ти тету чељадету
И његовом дигнитету
Базираном на адету
Крв попити ентитету!
(Све славећи веру свету.)
Negantesima valja reći ne
Najpoznatije crnogorsko samoubistvo
Nedavno se navršilo sto godina od kako je umro Marko Popović, poznatiji kao Marko Miljanov. Ne kažem da nije bilo dostojanstvenih svečanih akademija, besjeda i obilježavanja događaja; samo, u tom broju se pomaljao i rep odbojnih, svakako i suštinski gnusnih, šepurenja; dnevno-politički rep patriotskih ćurlikanja; a bila je tu i vazda podgrijana i svetosavski agresivno-posesivna misao posrbljavanja Crnogorskih prvaka i njihovih djela.
Mi, međutim, treba da se zadržimo ovdje na priči broj 6 u Primjerima čojstva i junaštva. Riječ je o klasičnom štivu koje se i u čitankama pominje, pa da iznesem samo osnovne podatke.
Kivan nekim povodom, a povode je uglavnom sam birao i tumačio, skadarski Vezir, koji je pokrenuo osvajačku vojsku da pokori Kuče, nudi izbor Crnogorcu Đulji Jovanovu: a) barjak carski (da ga nosi kao izdajnik) ili b) konopac (za na grlo). Đulja odgovara: Pomozi bože, hoću konopac na grlo, a ne barjak na Kuče! Zulumćar mu daje šansu da se predomisli. (Jer šta je smrt bez poniženja?) Đulja je odbio ponudu, da se predomisli, i tresnuo nogama u šticu, ‘te se prevrnuo”.
Običan Čovjek našao je u sebi snage da kaže: Sam ću ja, pašo, mać šticu, da se ne muče tvoji Turci. Samoubistvo. Najpoznatije samoubistvo opisano u Crnogorskim knjigama.
Na teško pitanje, kako prepoznati je li došao kraj sopstvenome životu, i koji je egzaktno sekund onaj pošljednji, sudnji,- odgovorio je literarni junak ove čudesne proze nepogrješivo i pravovremeno. Čitaocu će stići tim povodom do pameti da postoje ljudi koji su ne obični građani, nego čelnici država, pa se još diče (a mnogi ih potpaljuju, da je tako već nikako) da su vođe, voždovi, istorijske ličnosti – a ne znaju da izvrše, na primer, samoubistvo, simbolično, pa i stvarno, kao prosti čovjek Đulja. Jesu li oni nesvjesni pravila vrhunske i jedinstvene igre? Možda su umislili da su besmrtni (nije se šaliti ni sa takvom pretpostavkom)? Olako su stali na čelo naroda, da ga vode, a ne mogu da upravljaju svojim životom, ni kad je evidentno kud on curi. Pada im na pamet da čuvaju unuka, u momentu kad valja povući neki mnogo logičniji i sudbonosniji potez.
Naravno da je paša mogao i trenutno da ubije Đulju. Ali, on ga stavlja na probu: da vidi čvrstinu morala, kad već traje tragedija (genocidni put do ojađene brdske raje ionako zna). Đulja shvata da je on već mrtav u prvom činu ove nepotrebne predstave, savremeni državnici ne shvataju! Ne vide da ih ovovremene paše samo kušaju, jesu li dostojni potomci. Razumiju li, išta? Kušaju ih da uđu u knjige i slavu, oni bi navodno da obrađuju dva hektara vinograda.
Nastradalo je na desetine mladića, oni bi da imaju starost. Ako ništa, dobra je i špilja. U stanju su da se kriju! Imaju tjelohranitelje. Prerušavaju se.
Etički potencijal samoubistva se ne smije zagubiti, jer se društvo razboli: pobrka kriterijume, ne zna cijenu života i upotrebu oduška smrti. Ko ne osjeća u sebi toliku snagu, da može držati etički potencijal samoubistva na potrebnom nivou, taj se i ne kandiduje za čelnika. Mogao je i Đulja da računa na starost, i da možda trampi svoju zlu sudbinu na opštu nesreću Kuča. Ali, nije. Šta znači akt polaganja zakletve pred Narodnom skupštinom, ako ne da je izabrani sposoban da ne degradira, kad do toga dođe, samooslobađajući naboj samoubistva? Ništa nije grđe viđeti no bivše predsjednike koji se kao mrcine vuku po budžacima otadžbine i krijumčare svoju bezvrijednu čapru dok smišljaju načine da neopaženi šmugne iz jednog sivog dana u još mračniji naredni dan. Da ojađeni narod smišlja zakone, šta sa njima Pojedincima je mučno i osjećanje da su obožavali osobu koja nema kuraži, da skonča.
Književnik Marko Popović uočava i maestralno naglašava dvije bitne karakteristike ponuđene paradigmatične priče. Jedna je: psihološka pozicija žrtve pred smutnjom kvazi-izbora. Druga je problematično šepurenje kabadahije, u kojem je odurna mješavina igre, licemjerja, likovanja i fešte.
Sva životnost ova dva centralna motiva jarko se ogleda u skoro-dvodecenijskim balkanskim preživljavanjima (koja još traju), a u kojima je Crna Gora učestvovala, što nevoljno, što voljno. Jer: Kako su se završavali pohodi takozvane međunarodne zajednice ovdje, ondje, tuda i svuda? Jesu li prekršioci po kratkom postupku snosili odmjerenu kaznu? Je li jači, po pravu jačega, presijecao događaje bez prenemaganja i zluradosti? Ništa od toga! Uvijek je tu bila i neka zastava, za ponijeti gdje treba, lažna zakrpa sugerisanog “sopstvenog” izbora. Jeste, moramo da brinemo i kuda će nas odvesti najnovija zastava Ustavne povelje; u normalne građanske okvire ili malo velje?
Marko Miljanov, književnik, jasno veli: Postoji nemoral djelioca pravde, i kukavičluk nevoljnika. Sve je manje u modi da se poraženi “junački smakne”. Ali to gubitnika ne opravdava u pogrešnom uvjerenje ili “opredjeljenju” da se domogao autohtonog odlučivanja o svojoj sudbini i o posljedicama po narod. Po mom ukusu bi bilo da jači brzo dokrajči, i ne kuša (nehrišćanski!) dvostruku smrt žrtve. Ali bahati veziri o tome misle drugačije, danas pogotovo! Toga treba biti svjestan. Svačije je, kad je u pitanju javno dobro, da se sjeti: bar može ćušnuti šticu ispod nogu. I da je vezirovo pitanje – prijetvorno prenemaganje diktatora koji se, vazda, dosađuju na gubilištu. Ali, kakve veze ima ta ubistvena vlastelinska danguba sa sudbinom raba Đulje Jovanova? Stameni zakon u njemu mu veli da čovjek, ako hoće, može da obezbijedi časnije lice sopstvene smrti. Što je, vidimo put do duhovnog vaskrsnuća.
Markova priča o osionom Veziru koji provodi zaludnje dane po Crnoj Gori i filozofu egzistencije Đulji, jedna je od ponajboljih u pisanoj Crnogorskoj riznici. I kao što ima literarnih epizoda za koje bismo više voljeli da ih istisnemo iz dnevnog života zamazanog politikom, i pošaljemo u isključivu nadležnost akademskih institucija – tako postoje čudesne novele, kao ova Markova, koja bi morala biti bez prekida u svijesti svih naših uglednika. I bez razlike onih, koje metla istorije (ovako ili onako) postavi na poligon ništavila. Pošto:
Bitno je da preživi etika autentičnog izbora. A ona je sva u prepoznavanju psihološke koherencije pojedinca, kao i u građenju istorijske dosljednosti kolektiviteta.
Ako je istina da Kuči nemaju spomenik Đulji Jovanovom, evo moja malenkost se zalaže da se započnu neophodni građevinski radovi.
Što? Je li neobično da se dižu spomenici literarnim junacima? Možda i jeste. Ali posigur bi to bilo u poljzu afirmacije beskompromisne crnogorske čovječnosti i napokon u duhu književnog stvaralaštva krupne intelektualne figure Crne Gore, pisca Povelje slobode, vojvode Marka Miljanovog Popovića.
Pomolak viteza
CICENERON
Jedan je problem što su se namnožili loši govornici, potpuno ubijeđeni da su Ciceroni. Drugi je problem, što su u biti Neroni. Da, mi imamo na javnoj sceni cicenerone. Gdje god da su, mikrofon je pored njih. Nadamo se, da više ne pale, već je sve pogorjelo.
Pomolak mišljenja
VOJNO LICE
Na stanici osamnaestice posmatram oficira. Prijatan lik, blage linije lica, možda ima blizu šezdeset. Pokušavam da diskretno protumačim čin sa epoleta, mislim da je potpukovnik. Obrazi bledunjavi, usne pune i neznatno stusnute; oči mu umorne, nosi maslinasto-sivi džak na leđima i crnu, nabreklu oficirsku torbu preko ramena. Sam je. Cipele čiste, ali se vide tragovi pešačenja po makadamu. Pantalone uredne, ipak na butinama neznatno zgužvane. Neka vojna vežba, govorim sebi i okolo, skoro glasno.
Vojno lice se sad približava sporim korakom vozilu koje nailazi. Gužva na ulaznim vratima. Oficir pokušava da uđe, ali se dvoumi. Onda još oštrije kreće ka srednjim vratima, pa neočekivano malakše na metar od ulaza. Na kraju propušta ovaj autobus, ne izgleda razočaran, čeka dalje bez nervoze. Zaključujem da se vraća sa terena, žurbu je ostavio na primer na Pasuljanskim livadama. Ne kasni tamo kuda smera.
Postoji vojska u Srbiji. Nečim se zanima, ima planove koje izvršava. Aktivni sastav uvežbava povremeno taktiku i strategiju. Trudi se.
Kod kuće, nezavisno od ovog zapažanja od jutros na ulici, čitam novine. Na jednom mestu vest koja me vraća na događaj kod stajališta GSP:
Završeno logorovanje pripadnika Prvog topovsko-haubičkog diviziona i Mešovitog raketnog artiljerijskog diviziona Mešovite artiljerijske brigade iz Niša.
Sa rangom najvišeg razumevanja i toplinom pune simpatije tvrdim:
Zemljoradnik koji je služio i još služi ovu jedinicu ponoviće sa celom skromnošću i visokom poštom i zavidnom odrešitošću – ne zamuckujući – puni naziv ove vojne formacije. Zemljoradnik iz Žitorađe, susjednog sela ili bilo kojeg sela pored Leskovca. Danas ili sutra, ili kroz deset godina. Na smotri, u maršu ili na straži. U hodu na sahrani, u kolu na svadbi ili na zaokretu pluga na kraju brazde. Velim reći će vam taj kao iz svoje brzometke kojoj zna marku i broj:
Prvi topovsko-haubički divizion i Mešoviti raketni artiljerijski divizion Mešovite artiljerijske brigade.
Sa tim i dotle je sve u redu. Nešto drugo odavno ne razumem i reći ću to što mi je na jeziku rizikujući sasvim nekalkulantski i prihvatajući unapred bez roptanja ovu ili onu ili neku treću etiketu koju sam svojim stavom zaslužio ili ne-zaslužio:
Što se taj divizion i što se ta brigada i što se ta naša mešovita mehanizacija i ti naši časni stratezi i pouzdani težaci ne vraćaju sa nekog probijanja generacijama sanjanog puta, sa neke andrićevske mostogradnje preko duboke provalije, sa nekog protezanja vodovoda do suvih planina i žednih meštana – pa da zajedno zapjevamo pjesmu rada i izgradnje i zaigramo bećarac i trojanac osokoljene nade i prijatnog umora?
Pomolak lisca
CARICA PROMOCIJA
Ovih godina viđamo je često. Њeno Carsko Visočanstvo Promocija Presvetla. Javљa se na očekivanim, a još više na mestima neočekivnim. Ali uvek se najavi. Jer voli da je podanici vide u svoj њenoj raskoši. Da je dočekaju, da kleknu, da joj se dive.
Kao svaka dvorska persona, pa i svaka ženska priroda, sujetna je dozlaboga. Predstavљa se iskљučivo u raskošnim odorama. Samo upućeni paževi znaju šta se krije iza svile i kadife; ali, oni muče, po pravilima carske službe. A pred našim očima je sjaj i pompa.
Kritiku ne podnosi. Na najmaњu primedbu se razgoropadi, sikće. Umesto odgovora popљuje pitaњe. Tako da je onih koji bi se pred Promocijom na štogod i požalili, sve maњe. Treba kuraži da se Presvetloj Carici pokvari provod. Pošteno, њu i ne zanima kako izgleda, nego šta ona o sebi misli. Biće da je rodonačelnik Њene loze bila Snežanina maćeha; ogledala ne podnosi, koristi ih kao izvor informacija za problematične svrhe.
Uvek se pojavљuje sa dvorskom svitom. A u sviti – zna se – zapaženi su dvorski pesnici. (Razlikuju se od dvorskih luda.) Oni pišu ode Carici Promociji. Ode se čitaju tamo gde ima potrebe da Carica ode. Postoji nekoliko tipičnih oda, a či-taju se u svim mogućim prilikama. Ukoliko prilika ne odgovara odi, drvљe i kameњe na priliku. Ode imaju pompezne i prepoznatљive refrene. Refren može bez ode, obrnuto ne.
Samo posvećeni mogu da uzdižu i hvale Presvetlu Promociju; pučina je tu da sluša, prihvata i aplaudira. Od podanika se očekuje da aplaudira, a ništa da ne dira.
Ako joj se dopadne prikazaњe klečećem puku, Carica Promocija se seli iz mesta u mesto. Naravno, u karavanu je cela svita, pre svih pomenuti odaići (koji odapiњu ode). Sudeći prema dočecima, kao da se i sama raja seli iz grada u grad! Gde nije bilo Њene Svetlosti, kao da se ništa nije ni desilo. Promocija u stvari prethodi događaњu. Carsko je od Boga.
Carica Promocija kadikad priređuje koktele. Kokteli se daju za koktelad; na њima se poizbliže divimo Promociji. Na koktelu se pije viski. Za onoga koji nije opravdao poziv na koktel, kaže se da će to kad-tad viskijati na nos.
Uvek je požeљno da što više podanika vidi gizdavu Caricu; izuzetak su oni koji znaju o čemu se radi – takvi su nepožeљni na paradi. Javnosti se ne prikazuju ni dvorske lude: one su za internu upotrebu. Kao što je poznato, dvorska luda po definiciji ima… ono što Carici nedostaje.
Sama rečena carska loza dosta je stara; pomiњe se i pre naše ere. Carica Promocija Presvetla rođena je u ovom stoleću prevršene svake mere.
I još je u dobrom zdravљu.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Veliku je prašinu digao. Uvjerava nas da im je tuđa frakcionaška djelatnost.