Komentar za početak
Odkud sam se nadao da me sunce ogreje, odonud me led bije. (Dvosmisleno. Kako iz ovog postići da se ne odnosi na Rusiju?)Zapisnuti!
VASA STAJIĆ
Izabrani momenti iz biografije:
Rođen 10. februara 1878. u Mokrinu. Umro na isti dan poslije 69 godina. Gubio službu zbog antiklerikalizma. Suđen na višegodišnju robiju; na suđenjima je štitio svoje učenike, a trudio se da na sebe preuzme svu krivicu. Prvi svjetski rat proveo u austrougarskom zatvoru, gdje je zaradio i tuberkulozu. Zalagao se da se Vojvodina priključi Jugoslaviji, a ne prvo Srbiji, kako je zagovarao Jaša Tomić.
Godine 1944. prešao na slobodnu teritoriju u Sremu, po pozivu svojih učenika.
Pomolak tora, ali napuštenog
СТАМПЕДО ЈЕ КРЕДО ЗА СВАКО ГОВЕДО
За сва говеда
Од Пном Пена до Толеда
Нема важније трке
Ни жешће фрке од стампеда.
Свако право говедо
Пријављује се за стампедо.
Да би трка почела
Полази се од начела:
А) Жега мора бити пасја,
Б) Нигде не сме бити хлада,
Ц) До језера триста миља,
Д) У ваздуху сто обада.
Кад осети луди бол,
Кад доживе убод худи
У меса дебела –
Трка је почела!
Питање је части
Из трке не испасти.
(Та шта кажем, какве части!
Такво јуне које падне
Неће пасти
Никад више траву зелену.
Преко стазе га прегазе!)
Телад трче како хоће,
Ал најкраће до хладноће.
Скака стаза добро води
Ако носи ка слободи
Од обада
У дубокој свежој води
Мада, невелика то је нада.
Правац трке није битан
Но на крају два су циља:
А) Сачувати живу главу,
Б) Место славе наћи траву.
О, да:
Свако стадо одреда
Носи печат стампеда…
Negantesima valja reći ne
Riječ o čojstvu i merhametu
Kako znamo da je neka knjiga dobra? Književni kritičari imaju manje ili više ubjedljive kriterijume po mjeri svog istančanog i kultivisanog ukusa pa nam nude svoje književne koordinatne sisteme na kojima se vide pretpostavljene pozicije i vjerovatni dometi književnih djela. Ali moja upitna rečenica odnosi se ovdje na poziciju čitaoca, ovako ili onako prosvijećenog, no definitivno slabo upućenog u književno-teorijske tajne. Pitanje je važno, jer slavu čitaoca ne smijemo okruniti. Čini mi se da je najtemeljniji kriterijum čitaočev sažet, kroz radosni naum, u ono nijemo zaklinjanje da će knjigu, koja ga okupira, još jedanput (kad-tad) pročitati, no tada sa neokrnjenom i većom pažnjom, natenane.
Slično su mi svjedočili u razgovoru mnogi prilježni čitaoci, među njima i oni za koje bih mogao ovdje upriličiti kvalifikativ: umni ljudi. Druga je stvar što od takvih mnogih planova da se pristupi ponovnom čitanju, često ne ispadne bog-zna-šta (ars longa).
Još se jasno sjećam da sam kao mlađi gimnazijalac, za jednog zimskog odmora, u hladnoj omanjoj sobi na istočnoj strani naše kamene kuće u Budimlji, pod jorganom, čitao Manov Čarobni brijeg. Od tvrdog đačkog uvjerenja da će u životu dugom biti dana da tih nekoliko stotina stranica još jednom pređem, danas nema ni traga… Možda ponekad pomislim, ali ni to odlučno, da ću se jednom kao zimski turista popeti na osniježeno kultno brdo Davos.
Koje sve debele a važne knjige nijesam stigao ni da otvorim! Razumljivo, nigdje i nikada nijesam pretjerano govorljiv kad je riječ o toj neslavnoj raboti. Izuzetno, ponekad me obuzme bezrazložna kuraž te sam spreman da javno ustanem u odbranu svoje lijenjosti. Znam osobu koja je pročitala sve tomove Pekićevog Zlatnog runa i tom rijetkom naporu kapa dolje. Jednom je i mene htjela da uvuče u tu avanturu, ali sam ja zaprijetio razvodom braka!
Međutim, neke knjige sam zaista pročitao dvaput, a neveliki broj po obimu manjih djela čitao sam nekoliko puta. Tamo je Jevremova Brđanska zemlja (Dolazim sa taraboša sa jadovnika / Iz crnih rupa iz gore dojčine / Evo okamenjenog konjanika / Niz zlatna točila od mjesečine). Svakih šest mjeseci pročitam one dvije poeme Mirka Kovača, jedna je na početku a druga na kraju njegove neraspadljive knjige Evropska trulež.
Ali postoje i čitaočeve obaveze! Ne možemo propustiti da ne pročitamo i drugi put Andrićev roman Na Drini ćuprija. Svako za sebe, laički i udarnički, mora pokušati da otkrije u ovoj literaturi one nerđajuće elemente koji su natjerali Nobelov komitet da se zagnjuri u hod vjekova koji se osipaju kroz bosanske gudure.
U toj višegradskoj hronici, hoću to da pomenem, ćutljivi i ćudljivi diplomata zove nas bez zazora Crnogorcima i na dva nas mjesta, po mojoj evidenciji, portretiše bez nervoze.
Prvi put se javlja slika u trećoj glavi, u mom primjerku romana na strani 46; lik nema lično ime, prosto je Crnogorac, ali ima gusle, “neugledne i malene kao podlanica, i kratko gudalo” koje izvlači iz dubokog džepa svoga sivog gunja. On hrabri ugroženu hrišćansku raju pjesmom; dovlači predanje o srpskom caru Stevanu, koji pije vino u Prizrenu iz kondira provizur Mijajla u sali koju osvjetljava drago kamenje sa njedara sestre Kandosije.
Drugi put evo nekog drugog Crnogorca, koji međutim liči na onog iz prvog dijela romana, u glavi XV na strani 214. “U njemu se nevidljivo rvu mnoga suprotna i nepomirljiva osećanja, a naročito veličina onoga što nosi u duši sa bedom i slabošću onoga što može da izrazi i pokaže pred drugima.” Zato i ovaj samo gusla, premda ima za nijansu više afiniteta prema lirici (Procviljeo sitan bosioče, / Tiha roso, što ne padaš na me?).
Ali ovo o Crnogorcima iz vizure Ivana Andrića, Antunovog sina sa Katarinom Pejić iz Travnika – samo uzgred. Hoću da nešto neskromno predložim. Ako ništa, pročitajte još jednom slijedeći supstrat iz romana, koji slika stihiju u kasabi na početku Prvog svjetskog rata:
“Ona gladna životinja koja živi u čoveku i ne sme da se pojavi dok se ne uklone prepreke dobrih običaja i zakona, sad je oslobođena. Znak je dat, prepreke su uklonjene. Kao što se često u ljudskoj povesnici dešava, prećutno su dopušteni nasilje i pljačka, pa i ubijanje, pod uslovom da se vrše u ime viših interesa, pod utvrđenim parolama, nad ograničenim brojem ljudi, određenog imena i ubeđenja. Čovek čista duha i otvorenih očiju, koji je tada živeo, mogao je da vidi kako se vrši to čudo i kako se celo jedno društvo preobražava u jednom danu. Za nekoliko trenutaka zbrisana je čaršija koja je počivala na velikoj tradiciji, u kojoj je uvek bilo i pritajene mržnje, i surevnjivosti i verske netrpeljivosti i osveštanih grubosti i svireposti, ali i čojstva i merhameta i osećanja za red i meru, osećanja koje je sve te zle nagone i grube navike držalo u snošljivim granicama i, na kraju, mirilo ih i podvrgavalo opštim interesima zajedničkog života. Ljudi koji su četrdeset godina vodili reč u čaršiji nestali su preko noći, kao da su svi odjednom pomrli zajedno sa navikama, shvatanjima i ustanovama koje su oni oličavali.”
Pa sad: zar ne čitati više puta, i u raznim vremenima, kroz mnoge faze naših života, ovo upozorenje o krhkosti tradicije dobra? Zar ne ponavljati upozorenje o potrebi permanentne kontrole kapaciteta osveštanih svireposti? Zar ne razmišljati o modalitetima zaštite opštih interesa zajedničkog života? Onaj koji daje znak da se prepreke ljudskosti i zakona uklone, je li on zločinac i nije li, možda, njegova neodgovornost komandnog karaktera?
Slijedeće godine, a radi ovdašnje reanimacije kakvog takvog čojstva i tananog merhameta, masovno bi trebalo da se čita drugi, peti i deseti put, kako ko, ona čudesna knjiga još jednog Ivana, Smrt Smail-age Čengića, napisana prije sto šezdeset godina. Ne sjećam se da li je i kako je, prije deset godina, kod nas obilježena okrugla brojka 150 godina od pojave ovog značajnog djela sa Crnogorskim tematom. (Bojim se da je tragične 1995. lako neko mogao da govori o ovom epu na nedostojan način, kao što su kvazivjernici usvakičas neodgovorno čerupali krila Gorskog vijenca, dok siroti gordi spjev nije počeo da liči na moćnu, vijek i po staru a operušanu ptičurinu koja posrće, pada u kovit i gubi visinu.)
Kako moram biti obziran prema svom čitaocu, koji je rijetko uljudan i uporan sabrat, i kojeg dabome služi zdravlje ali ima i sto svojih briga, ostaviću taj nenametljivi pledoaje u korist još jednog Ivana za neki drugi put.
Neću zaboraviti, jer je važno! Riječ je o čojstvu i merhametu, naime.
Pomolak viteza
šIBICAREVI
Tamo gdje je, birali smo ga samo na osnovu rezutata – ako su rezultati – nastalih kao naučno pregnuće. Za kratko vrijeme, tri puta, iskoristio je mikrofon u naučnoj kući, ako je naučna kuća, da nam poruči, nama koji živimo od nauke, ako je nauka i ako živimo od nje, da je on vjernik, samo vernik, tako mu bog pomogao. Svako dostignuće se može osporiti, ne može se osporiti dostignuće, da je neko vjernik. Jer je to postulat. Je li to taj grudobran? Ako je to taj grudobran, onda naši carevi nijesu goli, naši su carevi šibicarevi.
Pomolak mišljenja
GNUSNA PREVARA MAESTRA MARADONE
Na jednom važnom međunarodnom takmičenju, davno je to bilo, fudbaler argentinske reprezentacije Diego Maradona dao je Englezima gol nečasnim postupkom. U skoku je rukom zahvatio loptu i poslao je u mrežu iza konsterniranog golmana Šiltona.
1. Ova bizarna situacija bila je tema i inspiracija moje pjesme „Igra“. Tu poetsku indignaciju sam objavio u časopisu KORACI (broj 3/4, godina 1989). Časopis je tih godina vodio i uređivao otmeni šumadijski bard Slobodan Pavićević. (Njega odavno nema; brk njegov, lijevi ili desni svejedno, vrijedio je više od mnogog današnjeg poslenika u kulturi.)
IGRA
nogometaš zvani diego maradona
u gipkom skoku vatrenoj nameri
u magnovenju
odnosi loptu odnosi sferu praiskonsku
rukom postiže gol
vratar zvani bobi šilton
ne veruje da postoje paralelni svetovi
propušta efemerne trenutke s indignacijom
mirno čeka onu kolotečinu
a gledalaca sto hiljada
sto hiljada čeloveka homo sapiensi
isijava svetlo isijava zvuk
a nema prelaza vidnog od svetla na zvuk
niti: obratno
to je teško ali može
oni su ambijent
publika vidi:
fudbaler zvani maradona
kleči na aut-liniji
rukama priziva nebo
i gle nebo se otvara
odozgo kulja reliktni mrak u prazne oči
dečije
i vidi:
golmana zvanog šilton
hor uznosi lepotica od plesa do topline
postaje čovek od miline istočne strane terena
on, međutim, drži čas metafizike
koji se rascvetava u poslednje čudo:
homo sapiens maradona
od lepljivog mraka od Cvokota Iskona
nemo valja loptice tvrde
te ih krišom baca u Mrežu Zaputanu
ravno do nevidljivog minotaura
kroz uspenje kroz stav
kroz bitnost
šiltona
2. Fudbal je, naravno, igra. Neko se zgodno sjetio da fudbalsku iglu zaglavari – proglasi za najvažniju sporednu stvar na svijetu. Ali ta dosjetka zamagljuje krucijalnu poentu: fudbalska igra, i svaka druga sportska igra, bezbolna je imitacija rata među zavađenim plemenima. Krucijalno u toj imitaciji je strogo poštovanje pravila igre – čega u taljiganju života nema ni na pomolu. Dok se lopta kotrlja, a sudijski paragrafi, kakvi god da su, imaju apsolutni autoritet – mi smo začarana publika koja pravično navija za Svoje i sanja Pravdu na Zemlji. Ako se desi povlačenje za dres, start đonom ili neovlašćena upotreba ruke, od sudije očekujemo da svima objavi da se desilo veliko zlodjelo koje narušava svetost Pravila. U sportu, gnušamo se Grabeža.
Televizijski prenosi nam predočavaju da se Pravila sve više skrnave. Potire se sama slava sporta! Podozrijevamo da je koristoljublje zatrovalo sjajnu ideju sportskog nadmetanja. Nije riječ samo o sadašnjosti. Robno-novčana zavjera protiv bitnosti sporta napada i istoriju sporta. Kako pričamo djeci, đacima, o prošlim događajima i nadmetanjima? Ah, bolje ne pitajte.
3. Politikin Mali Zabavnik (1 jun 2017, broj 154, strana 15) donosi osvrt „Najgolovi u istoriji fudbala“. Po zasluzi se u tekstu za đake pominju zaista unikatni potezi majstora Ibrahimovića. Dalje se govori o bliskom susretu Šiltona i Maradone. Maradoni se dodjeljuje isti tretman kao i Zlatanu. O mangupskoj prevari govori se kao o „previdu sudije“. Krađa rezultata se opisuje kao „spretno“ davanje gola! Dok ogavni izgrednik kleči na aut-liniji u odurnoj metafizičkoj pozi i pozdravlja svog boga obmane, bitangini saigrači su u nedoumici; Diego ih kori i opominje: radujte se, inače će sudija da se dozove pameti i poništi gol! Pioniri će naučiti iz ovog štiva da je lažni gol – Božje djelo. Krađa jednako Božje djelo? Nijedan negativni, a istiniti, epitet koji mora da ide uz Maradonin postupak nije ponuđen vrijednim čitačima Politikinog zabavnika.
O izgredniku će biti snimljeni i filmovi iz kojih ključa eulogija i euforija. Bijedni „gol“ postaće najgol.
Sijemo zaborav, blagosiljamo šarlatanstvo. Šaljemno pedagošku poruku da se kroz prste gleda na prevare i krađe. To su postupci koji se protokom vremena, eto, mogu premetnuti u vrline. U igri, kao i u životu.
Pomolak lisca
TRAUMA
Tmuran je dan osvanuo tog 19. novembra, jedne od ovih godina. Obuo sam cipele, najbolje koje sam imao – samo sa jednom rupom na đonu. Napolju je kišilo, duvala je vetrina. Žurno sam zamakao u prvu sporednu ulicu. Kretao sam se diskretno. Nekoliko puta sam se oprezno osvrnuo. Čini se, niko me nije primetio. Iza robne kuće obišao sam prostorije Kluba pčelara, pa pored Doma omladine, šta god to značilo, uskočio u Park penzionera, a odatle bez većih poteškoća strugnuo sam u kapiju jedne zgrade zapuštene fasade, ojedenog maltera – sa grafitima ispisanim na meni nepoznatim svetskim jezicima. Ja sam profesor i bila je to moja škola. Dvorište pusto, hodnici prazni – prosvetna ustanova je tog momenta zjapila kao pećina. Nema ništa žalosnije od škole bez đaka. Đaci tog jutra nisu došli. U štrajku su. Protest su prethodnog dana bučno organizovali, u znak nezadovoljstva što su dobili domaći zadatak. (Iz kog predmeta, nisam mogao da se setim u svom polupometenom stanju.) Svejedno, ja i nisam hitao na nastavu. Bilo mi je javljeno iz računovodstva da dođem po platu. S tremom sam zakucao na ta vrata iza kojih su me redovno dočekivale smrknute službenice. Ušao sam što sam mogao odvažnije. Po sećanju navodim dijalog koji se vodio u toj sobi uz primetan zadah uglja iz peći koju popularno zovemo naftarica.
– Dobro jutro.
– Brojutro.
– Zvali ste me?
– Potpiši ovaj spisak!
– Je li ovo plata?
– Jeste.
– Nešto malo. Pitam, možda nije plata. Možda je neki dodatak plati. Biva…
– Potpiši, potpiši. Greške nema – plata je. I ne zamajavaj nas. Radimo.
– Ali, ovo nije ni za hleb! A plata po definiciji…
– Molimo, na granici smo strpljenja. Vi ste i bez toga profesor matematike. Opominjemo: ako vi nas definicijom, mi vas lemama.
– Pardon, miroljubiv sam; ali primećujem moraću nekome po spisku…
– Upravo to! Na tom mestu spiska potpis!
Potpisao sam i smotuljak ubacio u mali џep sa unutrašnje strane sakoa, gde pristojni ljudi u godinama obično ne drži ništa. Otišao sam bez pozdrava i taj je gest napokon ostavio povoljan utisak na prisutne.
Skrivajući namere, sa pojačanom diskrecijom, uspeo sam da zavaram tragove. Neprimetno sam upao u sobu islednika. On smireno diže glavu; ne bih rekao da je bio iznenađen. Tu sam zapodenuo sledeći razgovor:
– Dobar dan.
– Dobar dan. (Opa, razgovetan odgovor!)
– Plašite li se?
– Ne, zašto? Treba li?
– Predostrožnost nalaže da me neko pretrese. Možda nosim revolver!
– Suvišno. Već sam ošacovao da su vam џepovi prazni.
– Pogrešno! To jest, u pravu ste! Kako ste se samo tačno izrazili. Molim vas, bez zbunjivanja. Nosim platu. Svejedno, uhapsite me!
– Ali…
– Samo vi radite svoj posao. Vidite, od ovoga se ne živi.
– Znam priču. Snađi se.
– Sutra već, dobro: prekosutra, bez novca sam.
– Da.
– Vi me terate da kradem!
– Ne.
– Ali situacija je evidentna!
– Da.
– Stvar je jasna kao dva više dva. Ja sam kri-mi-na-lac! Dokaz: živ sam! Eto. Uhapsite me smesta!
– Ne.
– Ali možete da me lišite slobode, po zakonu kad poželite?
– Da.
– Onda odmah u zatvor!
– Ne! Čoveče, još nemamo neoborive dokaze. Slušajte, imamo i znatno teže slučajeve; vi možda možete u pošten život i do dvadesetog; ima ih koji su i desetog u mesecu već sumnjivi. Nego, budite ljubazni i napustite sobu!
U pratnji dva korektna ali odlučna momka silazio sam niz stepenice. Više se nisam neurotično osvrtao. Kiša je i dalje lila, podigao sam kragnu. Kako sam samo tog momenta želeo da mi je deda živ! On je svakog dana, u svakoj bogovoj prilici ponavljao: e, kriv sam što sam živ! Da ga pitam, je li to to!?
Odjednom se začula dečja graja. Jasno se čula vesela dečja razbrajalica:
U-ce-njen,
Pod-ce-njen,
Ne-o-ce-njen,
Za-ce-njen,
pa iz početka. Iz igre je ispadao onaj na kome se završavao zadnji slog zacenjen. Ne znam zašto, silno sam se poplašio.
Odjednom me je neko snažno ščepao za ruke; drmusao me je. Razbudio sam se. Nije kiša, prskaju me vodom uzrujani ukućani, da se rasanim. Buncao sam u snu nešto o cenama. U rukama sam grčevito stezao dedinu sliku. Supruga je plakala i molila se: Daleko bilo!
Pogledao sam kroz prozor: stvarno je bilo tmurno jutro tog 19. novembra, jedne od ovih godina. Ali, telefon je mučao. Biće da sam se, i pored budilnika, uspavao.
Zakasnio sam na čas, rekoh s osećanjem sramne krivice.
U trku sam navlačio mantil. Čuh na pragu komentar bunovne dece: Ćale, opet si nešto natraumio!
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Optimisti smo, biće bolje. Svakog dana korak napred.