Komentar za početak
Od kriva drva senka pada na stranu. (Kao i od pravoga.)Zapisnuti!
HERMENEUTIKA
Zavod za udžbenike i nastavna sredstva u Beogradu izdao je 1992. čitanku sa književnoteorijskim pojmovima za III razred srednje škole, autora mr Ljiljane Nikolić i Bosiljke Milić. Moja Milena bijaše tih prohujalih godina učenica III3 razreda gimnazije u Kragujevcu. Prelistavam. Na svakoj stranici je grafitnom olovkom podvukla važne misli i pojmove. Detaljno je analizirala Matoševu Maćuhicu, na primer… Ja sam većma i zaboravio šta bijaše to maćuhica.
Ali, o drugom.
Na strani 37, slika Šantićeva, i njegova naširoko hvaljena pjesma Moja otadžbina. Zaključak je bogme ovaj:
I svuda gdje je srpska duša koja,
Tamo je meni otadžbina moja –
Moj dom i moje rođeno ognjište…
Šantić nas uči da je otadžbina skup srpskih duša. Nema brale granica, otadžbina je bezobalni pojam. Pa se onda čudimo što srpska Crkva ne priznaje granice od ovoga carstva; zajednica Srba, i nikoga više, bilo đe: Makedonija, Srbija, Crna Gora, Hercegovina – sve je to isto jer su duše iste. Srbi su za jedno nebesko carstvo: Monoduša.
Naravno, o ovoj pesmi treba razmišljati u kontekstu istorije i geografije onog doba.
Ali Amfilohije i Dodik imaju svoju hermeneutiku, je li. To učenje, ta hermeneutika, veli: Kakvi simboli, kakvi bakrači, kakva poezija – Šantić je rekao istinu koju valja protumačiti bukvalno. Od tada zauvijek, otadžbina je gdje su duše i grobovi srpski!
Hermenauk. Hermeneuki. Dodig. Hristo.
Pomolak tora, ali napuštenog
ЛАМБАДА О ДВА СРБИНА
Трећег јануара
Хиљаду деветсто
(Дучић би рекао: Сад свеједно које)
У београдском центру САВА
Полетеше у загрљај један другом
Многолетни РК Србин са дна каце
И
Вирулентни ВС Србин са дна каце
(исто такође)
Глава уз главу,
Занос уз занос,
Понос уз понос,
Нос уз нос.
На радост да вам се долази.
Даће бог
Да нам се посрећи компјутеризовани центар САВА!
Прати нас Свети Сава.
С нама је крсна слава. Не може! Бити све бадава.
Жива нама на рамену глава.
Весељем да нам се враћа.
Браћа
Писци, апотекари,
Зубари, резервисти, академици, добровољци,
Срби у сали, Срби на планети –
Сви занети вешћу
Пљешћу.
Праве државу
(„Склањај децу мајко моја…“)
Дарове
Разменише на растанку.
ПК доби златну значку
Либертадора Србског Мага;
Да га држи мит и снага
До оџака Огулина
И прагова Карлобага,
О чем пева слатка Сага.
ВС прими кратеж преки
Наше фирме РЕФЕРЕНДУМ;
Дум, дум, дум.
Дум.
Нека нам је здрав остатак.
Negantesima valja reći ne
Geometrija identiteta
Istorija prirodne nauke govori nam o fascinantnoj epizodi vezanoj za ime Johana Keplera (1571 – 1630). U razmišljanjima o arhitekturi Svijeta toliko je bio preokupiran mogućim smislom geometrije da je rešenje opčinjeno tražio u inspirativnoj jednostavnosti prostih stereometrijskih oblika. Držao je da neporeciva simetrija tijela kao što su kocka ili ikozoedar mora imati udjela u grandioznosti Kosmosa. Duša čovjekova koja je sazdana da opravdava harmoniju, upućuje i pjesnika i fizičara da u ljepoti vidi proplamsaj istine a u otmenosti pojave iskaze dubljeg reda. Mnogi njegovi napori u tom smislu završili su u još nenapisanoj antologiji poezije prirodnih nauka, ali je temeljna filozofija postupka, a to će reći: vjera u simetriju zakona i pouzdanje u znakovitost harmonije, još uvijek vidljiva u naučnom metodu naših dana. Pa i sam Ajnštajn (1879 – 1955), vjekovima kasnije, posredno afirmiše keplerovsku opsjednutost geometrijom kroz pronalaženje istinske sprege materije i geometrije u njegovoj teoriji Opšte relativnosti. Ali napustimo sada ove teme eksternoga Prostora i posvetimo se, kroz nekoliko redaka, slavi geometrije u poslovima uređenja duše u našem Mikrokosmosu.
Samosvijest građanina, ne čini li vam se, nastaje sa razvojem tananih osjetila za geometriju. Za početak, valja da nas podiđu žmarci od gospodstvene harmonije mreže ulica u gradu. To je dobar znak kad nas ne teroriše kontinualno sjećanje na predačke kozje staze. Koliko puta, evo, vidimo da je travnjak pred nama upropašćen jer pješaci nemaju namjeru da uvaže istina duži, no geometrijski pravilan put ulicom ili trotoarom ili obilježenom stazom. Kad vidim taj drski, utabani prekršaj, pomislim: moji zemljaci su vrijedni ljuđi. Šta drugo, dragocjen im je svaki metar. Ne žele, ne mogu da izgube nijednu sekundu u svojoj zahuktalosti. Negdje žure, gdje se mora stići bez zakašnjenja. Ali, taman posla! Ništa površnije od takvog utiska. Bio sam u prilici da osmotrim jednog deliju koji je žurnim korakom, ne dvoumeći se, presjekao preko travnjaka, još malo skratio put na način kako niko do tada nije (kreativnost!) i odmah iza parka zasjeo u kafanu; klatio je nogom i ispijao pivo.
Reći ću vam nešto. Ne postoje ozbiljni izgovori da se masovno i revolucionarno ide po hipotenuzi. Evo primjera. Ako koračate pet metara po hipotenuzi, koliko ćete uštedjeti vremena u odnosu na uljudno hodanje po dvjema katetama koje iznose, kao što je i gospodin Pitagora (ja uvijek kažem gospodin Pitagora, a nikad gospodin Legija) znao, tri i četiri metra? Jeste, dobro ste uočili, put će vam biti kraći za dva metra. Šetajućim hodom od dva metra u sekundi, ušteda u vremenu je jedan mrtvi sekund. Eto toliko. Sad ćete mi reći da naše vrednice znaju šta će sa tim jednim sekundom…
Učimo se geometriji: Ona je inicijacija uljuđenja, pomogla je svakom od nas da krenemo stazom građanina. Poštujmo geometriju: Moglo bi se svakome savjetovati da od kartona napravi mali ikozoedar te da mu je povazdan pred očima, možda na radnom stolu ili na polici u portiku gdje će nam dušu opominjati na božansku misiju razumnog poretka u nama. Ako preskočimo ovakve vježbe pravilnosti, propustićemo da uočimo više forme geometričnosti o čemu smjeram evo sad da kažem ovoliko:
Okačite na okrečeni, bijeli zid vaše sobe mapu Crne Gore, najbolje dimenzija jedan metar puta jedan metar. (Ako je nemate, zašto je nemate?) Sjednite na udobnu stolicu, dobre su one od suve bukove daske iz Biogradske gore; smjestite se na tri metra od mape.
Gledajte granice Crne Gore. Vi vidite obrise pitomog Lava u kondiciji. Malo je, odnečega, začuđeno zinuo; eno mu gornja snažna vilica oko Rožaja a donja zdrava oko Plava. Oko mu je ispod vjeđe gore Sinjajevine; gleda na sjeveroistok. Vidi se moćna i raskošna griva u zaleđu Durmitora. Načuljio je uši ponad Pljevalja i sa nekom malom nelagodom sluša nikad usahli balkanski žamor. Ima ogrlicu od Rumije i na njoj medaljon Skadarskog jezera. Dobar je to jedan Lav i njegova je slika s pravom na Crnogorskom grbu.
Ako još uvijek ne vidite geometriju granica građanske Crne Gore u gore opisanom smislu, vježbajte. Ne dozvolite da ste i dalje u onoj gnjecavoj, ne-građanskoj gunguli, kojoj geometrija ne znači ništa, koja baza kako joj se prohtije, gazi što se ne smije gaziti i drsko ponižava Lava. Mene muči jedno sjećanje:
Parlamentarni prijevremeni izbori u Crnoj Gori održani su u neđelju 22. aprila 2001. Natpolovična većina dala je glas onima koji su obećali samostalnu državnu geometriju i harmoničnu simetriju u arhitekturi naše istorijske projekcije.
Koji dan kasnije, visoki, a niski, savezni dužnosnik bijaše razjaren razgrnuo mapu u jednom beogradskom televizijskom studiju! Kažiprstom pokazuje (pritom se zabrinuto, i slavodobitno, pita: može li kamera tu geografiju da zumira? Može.) rubne i još neke oblasti u okviru Crne Gore koje su glasale za mrsku opciju; hoće da kaže, tamo žive građani drugog reda – a najradije bi rekao da uopšte nijesu građani. Govorim o napadu na geometriju Crne Gore i simetriju biračke duše.
Državni činovnik, dakle, javno nas podučava, da nemamo svi ista prava. Veće je pravo Vasojevića od prava Nesojevića. Ne mogu Omerovići biti što i Homerovići, bre! No hvala bogu da postoje televizije, koje će tu jednostavnu istinu prenijeti svima, odmah i jasno! Valja obezličiti geometriju okuženih regiona
Bio je to akt huljenja na jednog Lava.
Koliko puta se mora reći da ustavobranitelji krše ustav, pa da ta izjava izgubi snagu kao banalna? Gledaoci su bar imali jednu trenutnu satisfakciju: Dok je uvaženi kažiprst na geografskoj karti rasprostrtoj u beogradskoj TV stanici pokušavao da lociranjem rubnih moralno amorfnih oblasti izazove netoleranciju i smrad drugoga, kamera je po zakonu nebeske pravde zumirala nešto crnog blata ispod predsjedničkog nokta. Tako je bilo! Nema mjesta čuđenju što će možda uskoro vijesti – da niču na društvenom bunjištu rasističke pečurke ludare (u Nišu, Zemunu ili drugdje) za trovanje romske zajednice – postati banalne u okruženju nepodnošljive moralne tuposti.
Poput mnogih, i Crnogorci se rađaju sa pismom preporuke (Letter of Recommendation). U tom se dokumentu kao konstanta pominje jedan Lav. Ostalo sami ispunjavamo. Taj Lav nije pećinski crtež. Vječan je u sopstvenom ambijentu. On je istorijska geometrija i geometrijska vizija. Nije crtež. Kontura je jedne cjeline. Dakako da znamo zašto Arhizadrti insistiraju da su te granice crtali AvNojevi sve držeći glave u pijesku. Nadaju se da će se i za taj crtež, kao i za svaki, naći neka gumica.
Ali, ne.
Pomolak viteza
KOREOGEOGRAFIJA
Kažu da je koreografija vještina bilježenja koraka, pokreta i figura u plesu. Zbilja može da bude! Jer za koreogeografiju znamo da je vještina pravljenja geografskog plesa od koga građani izgube svijest. Kad se kao osvijeste, primijete korigovanu geografiju i tek procijede: puška im materina!
Pomolak mišljenja
VOJNO LICE
Na stanici osamnaestice posmatram oficira. Prijatan lik, blage linije lica, možda ima blizu šezdeset. Pokušavam da diskretno protumačim čin sa epoleta, mislim da je potpukovnik. Obrazi bledunjavi, usne pune i neznatno stusnute; oči mu umorne, nosi maslinasto-sivi džak na leđima i crnu, nabreklu oficirsku torbu preko ramena. Sam je. Cipele čiste, ali se vide tragovi pešačenja po makadamu. Pantalone uredne, ipak na butinama neznatno zgužvane. Neka vojna vežba, govorim sebi i okolo, skoro glasno.
Vojno lice se sad približava sporim korakom vozilu koje nailazi. Gužva na ulaznim vratima. Oficir pokušava da uđe, ali se dvoumi. Onda još oštrije kreće ka srednjim vratima, pa neočekivano malakše na metar od ulaza. Na kraju propušta ovaj autobus, ne izgleda razočaran, čeka dalje bez nervoze. Zaključujem da se vraća sa terena, žurbu je ostavio na primer na Pasuljanskim livadama. Ne kasni tamo kuda smera.
Postoji vojska u Srbiji. Nečim se zanima, ima planove koje izvršava. Aktivni sastav uvežbava povremeno taktiku i strategiju. Trudi se.
Kod kuće, nezavisno od ovog zapažanja od jutros na ulici, čitam novine. Na jednom mestu vest koja me vraća na događaj kod stajališta GSP:
Završeno logorovanje pripadnika Prvog topovsko-haubičkog diviziona i Mešovitog raketnog artiljerijskog diviziona Mešovite artiljerijske brigade iz Niša.
Sa rangom najvišeg razumevanja i toplinom pune simpatije tvrdim:
Zemljoradnik koji je služio i još služi ovu jedinicu ponoviće sa celom skromnošću i visokom poštom i zavidnom odrešitošću – ne zamuckujući – puni naziv ove vojne formacije. Zemljoradnik iz Žitorađe, susjednog sela ili bilo kojeg sela pored Leskovca. Danas ili sutra, ili kroz deset godina. Na smotri, u maršu ili na straži. U hodu na sahrani, u kolu na svadbi ili na zaokretu pluga na kraju brazde. Velim reći će vam taj kao iz svoje brzometke kojoj zna marku i broj:
Prvi topovsko-haubički divizion i Mešoviti raketni artiljerijski divizion Mešovite artiljerijske brigade.
Sa tim i dotle je sve u redu. Nešto drugo odavno ne razumem i reći ću to što mi je na jeziku rizikujući sasvim nekalkulantski i prihvatajući unapred bez roptanja ovu ili onu ili neku treću etiketu koju sam svojim stavom zaslužio ili ne-zaslužio:
Što se taj divizion i što se ta brigada i što se ta naša mešovita mehanizacija i ti naši časni stratezi i pouzdani težaci ne vraćaju sa nekog probijanja generacijama sanjanog puta, sa neke andrićevske mostogradnje preko duboke provalije, sa nekog protezanja vodovoda do suvih planina i žednih meštana – pa da zajedno zapjevamo pjesmu rada i izgradnje i zaigramo bećarac i trojanac osokoljene nade i prijatnog umora?
Pomolak lisca
PRESEЉEЊE ILI PRIČA O DVA ANĐELA NEBESKA
Ko drži do sebe, gledaće da živi u glavnom gradu. To sam shvatio, pošto sam osamnaest godina proveo u palanci. Nije važno u kojoj; mogu samo reći, kamo sreće da je bilo u Smederevskoj.
Elem, jednog jutra sam se razbudio i rekao: za Beograd! Ostalo je da posle te prelomne rečenice elaboriram neka praktična pitaњa tipa 1) u koju opštinu? 2) u koju ulicu? 3) kad tačno? Ovo posledњe pitaњe sam najlakše eliminisao. Kao skroman čovek, seliću se u avgustu. Dosta Beograđana je tada na odmoru te će moj dolazak izazvati minimalnu disturbaciju. Takva anonimnost je prigodna i ja je savršeno doziram. Nisam potrošio suviše vremena ni u odgonetaњu prvog pitaњa. Snašao sam se izvrsno ne otvarajući kartu grada. Ako postoji naseљe koje nosi otmeno i razgaљujuće ime Zvezdara, šta tu još ima pametno čeљade da razmišљa? Nije prilika da iznosim svoj, neću reći nabujali ali hoću stabilni, dobro omeđeni patriotizam, međutim povezano je sa temom. Kako? Mnogi se sprdaju sa primislima da smo mi potomci nebeskog naroda (uočite finesu koja mi daje ozbiљnost: potomci); ja zastupam tu genezu, držeći celu priču za par excellence figuru neraskidivu od naše prirode. I onda recite nije li normalno da sam se bez kolebaњa odlučio: živeću na Zvezdari, tu gde se svakog trena, kroz magičnu moć imena (nomen est omen), asocira jedna nebeska vertikala koja oplemeњuje. Nije to nešto što je suvišno, zar ne?
I taman bejah na putu čiste lepršavosti, zaveden lakoćom izbora i raskrčenim stazama bliske budućnosti, kad zapeh na izboru ulice. Spotakoh se na pitaњu 2) koje sam skoro bio proglasio za irelevantno. Razumem da je važno je li ulica bučna ili ne; svetla ili ne; asfaltirana ili ne; zelena ili ne. Tešio sam se da to nisu viša pitaњa, narodna na koncu pitaњa – da su to pitaњa ne više i ne šire nego ekološka pitaњa i kao takva rešiva banalno, skromna do površnosti. Iz opreza i jedne sistematičnosti (za koju ne biste pretpostavili da sam je stekao u provinciji) reših da to pitaњe izbora ulice završim ipak metodološki korektno. Zavirio sam u imenik ulica.
Kakvih tu sve nema imena! I komunističkih i neorealističkih. Dopustite digresiju, nisu zaobiđeni ni brojni naši knezovi (bili ili ne bili radi kavzi).
Baš u vezi s knezovima primetim jedan sjajan naziv: Ulica kneza Mutimira. Skoro da sam poskočio sa stolice. Ne, izvinite, znam toliko istorije, nije da prvi put sričem to ime. Ali, znate kako je: smetne se s uma. Jednu blagost istorijsku, jedno pamćeњe plemensko, a da milovaњe predaka osetio sam tog časa. Nije li mnogo naše mutimirstvo najvredniji teret naše prošlosti? Nisu li naši Mutimiri zavredeli najsvetlije stranice istorije? Nije li mutiti mir najčasnije narodno zaveštaњe koje se prenosilo s brda na brdo, iz veka u vek, s kolena na koleno?
Tako da sam radosno zakљučio: živeću u ulici kneza Mutimira.
Ali od čega zavise naše sudbine? Od malog pomeraja (merљivog milimetrima) našeg očnog mišića. Baš tako. Skliznuo mi je pogled do jedne susedne ulice i kao što slučaj hoće…
Beše to ulica kneza Trpimira.
Pa sad vi recite da me nije na iskušeњe Svevišњi metnuo. Opomena za jednostranost. Nismo mi samo mutimiri, bili smo isto toliko (ako ne i više) trpimiri. Koliko smo mutili, toliko smo i trpeli. Ponekad smo trpeli i kad nismo mutili.
Otkriće me je stavilo na neplanirane muke. Da li sam ja veći patriota kad mutim ili kad trpim? Imam li veći ugled kao građanin u ulici trpimira ili u ulici mutimira? Mučen dilemama, utonuo sam u san. Javio se Đavolak koji mi krešti u uvo da su Mutimiri kreature Pale ovamo iz samog Pakla. Najposle shvatam da mi je, u stvari, upaљen televizor! Budim se, obliva me znoj; kao noj odbijam da dignem glavu sa jastuka: s ulice dopire graja (miting) i jasno čujem da psuju Trpimira.
Tu sam izgubio samopouzdaњe koje me je do tada na pravi način služilo i navodilo na ispravne zakљučke. Izabrati se mora, ali kako? I jedno i drugo rešeњe je dovoљno srpsko, kao što je iz moje analize proizašlo. No, ipak ne mogu stanovati u više od jedne ulice istovremeno. Kako se drugi љudi suočavaju sa odgovarajućim antinomijama? Ne verujem da prekonoć preleću iz ulice u ulicu? Čovek ipak nije tica; bar nemamo tu vrstu krila, ako i jesmo anđeli nebeski; kao što to behu dva srpska kneza. A opet, ući u jednu ulicu od dve pomenute, u bilo koju, i tu ostati uprkos svemu dugo, možda do kraja života…
Preseљeњe se oteglo.
A rekao bi čovek: veliki li je Beograd. Bar tako izgleda iz palanke. U kojoj sam do daљњeg.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Još jednom je Njegoš bio blizu istine: Tvrd je kokus orah, voćka čudnovata.