Komentar za početak
Novci, kad odlaze, imaju sto nogu; a kad dolaze, samo dve. (I to premijerske.)Zapisnuti!
LATINSKI
Kako je lak izgovor u latinskom jeziku!
Pomolak tora, ali napuštenog
ТАМАН ТАМО
Тамо где се брзо смркава
Расте кратка, дивља трава
Која се једном (тешко) коси
(не нише отава).
Тамо где се брзо смркава
Не цвета агава, нема смокава –
Тамо где брзо мрче
Ничу смрче.
Тамо где се брзо смркава
Сумњају, али се слави слава,
Кратка је, али постоји јава,
Ретка су, али се траже права.
(Правила су као срче,
Тамо где рано мрче.)
Negantesima valja reći ne
Privatizacija zločina
Kad se prebrojavaju pristalice nekog važnog gledišta u ovom ili onom razvrstavanju, kao što smo već ilustrovali na primjeru gnusno-organizovane religioznosti, počesto se stigne do vrlo visokih procenata. Pritom, i suprotno shvatanje čeka svoju priliku da obnaroduje sopstveni hod ka devedesetprocentnoj podršci. U tom pogledu ima jedna društvena kampanja koja je prevršila svaku mjeru. Riječ je o procesima privatizacije.
Danas je teško naći čeljade na javnoj sceni koje neće gorljivo insistirati na potrebi što hitnije svekolike privatizacije. Privatizuje se vodonik (najlakši elemenat), aluminijum (laki metal), gvožđe (u sredini periodnog sistema elemenata) i bizmut; privatna akumulacija uranijuma (devedeset drugi elemenat) zasad se goni po službenoj dužnosti, iz poznatih razloga. Privatizuju se i jedinjenja, prije svih voda, bez razlike slatka, slana, ili akumulaciona. Kišu još niko nije privatizovao, ali na vrijeme evo patentiram ideju…
Zaštitni znak valjanosti ovih procesa je nadaleko slavljeni tender, koji počesto zna da se izvrgne u tendera-mandara postupak.
No vidi čuda, još nije privatizovan onaj supstrat, koji na samom početku treba privatizovati, jer je njegova privatizacija uslov uspješne privatizacije svega drugog. Riječ je o zločinu.
Zločin nema ko da privatizuje.
Da se ne bi slučajno privatizovao zločin, vode se beskrajne diskusije o privatizaciji kisjele vode.
Dug je spisak argumenata koji govore o tome da je privatizacija zločina uslov bez kojega se ne može. Evo nekih primjera:
a) Kad zločinca reklamiraju na javnim mjestima, kao što su narodne biblioteke i sajmovi knjiga, udaranjem u talambase da je napisao zbirku poezije (a knjige su vječne, i pisci netruležni), mi smo tužni što smo kao poreski obveznici uvučeni u jadnu igru da smo suvlasnici preduzeća beščašća;
b) Kad iskreni vjernici učestvuju na liturgijama svoje crkve, koju što će nego hvale i obožavaju, pa vide eno viri kama za pojasom popa iz okruga pljevaljskog, kojeg svetkuju po kvazi-kanonskom filaretskom naumu da se ne dozvoli privatizacija akta klanja i silovanja, što će oni, ti iskreni vjernici, već da bol svoju u grudima ozlijeđenim stisnu – do boljih vremena supresije preduzeća beščašća? Danas, kad sretnemo popa na ulici, i vjernike i nevjerujuće, sve nas hvata jeza: što ako je kandidat za sveca?
c) Jedna neprivatizovana zločinačka firma je ovih dana u prisustvu svjedoka, i to na (časnom) Sudu, rekla nekome, otprilike: “A tebi, kako Bog da!” Naravno, pozivanje na nadnaravno biće je obična, podla ovozemaljska prijetnja. Ona znači ovo: Ubiću te, ili ja ili neko moj, od smrti nećeš umaći, smrt ti je od “Boga”, “zaslužena je” i neće biti istrage. Ne postoji ubica, postoji osvetnik i njegovim prstom na obaraču upravlja lično klanovsko-mafijaško nerazlučeno “božanstvo”. Ovakva mudrovanja, kojima se služe popovi, i koji uče vjernike da i oni koriste ta mudrovanja – nijesu ništa drugo do naumi i pozivi na realizaciju nauma. (Prijetnja da će ti se desiti zlo, a niko neće biti kriv (jer je skrivena pod neprivatizovani religiozni plašt) mora biti opisana u krivičnom zakoniku civilizovanih zemalja.) Vidite li:
Ilegalisti će sve privatizovati, ali će se do zadnjeg našeg časa legalistički boriti da zločin ostane opštenarodno, nestigmatizovano, neprivatizovano ” nacionalno dobro”. Kao da ne znamo: zločin je roba koju proizvode i distribuiraju tačno definisani privatnici; zasad se skrivaju pod populističkom firmom legalizma.
Da umetnemo u ovu sumornu priču jednu veselu zgodu! Dvadeset godina živo se sjećam te scene na benzinskoj pumpi pored druma blizu Cetinja. Naša mala, osunčana porodica vraćala se sa mora, gdje smo proveli kraći odmor plivajući u drevnoj, Hadrijanovoj vodi. Zaustavili smo se da kupimo gorivo. Pržila je popodnevna jara po crnogorskom kršu. Naiđoše i kola koja su se, onda, popularno nazivala “tristać”. Neobično su se približavala – svi smo motrili pridošlicu. Limuzina stade pod uglom od 90 stepeni u odnosu na naš pravac. Sredovječni šofer, smireni gospodin, promoli se kroz prozor i dade nam signal da on ne želi da bude uslužen preko reda. Onda se obrati radniku, koji ga je ispod oka posmatrao, riječima: “Može li ovako.” To nije bilo pitanje, zvučalo je kao pozdrav. Radnik je bez ljutnje rekao: “Može, ali nema usvijet!”
Zagovornici baštinjenja nevaljalstva su uticajni i brojni, često se deklarišu i kao sagovornici. Zbilja, kad vapiju za intelektualnim dijalogom persone koje su sve učinile da se nacionalizuje zločin, te potencijalnim sagovornicima prospe mozak iz lobanje (i tako sto hiljada puta); kad četnički podvižnici iz političkih partija mučne (mučke?) proviniencije, koji se kočoperno tutumrcnu čas hodnicima crnogorske Skupštine, čas beogradskim trgovima u sumracima fudbalske euforije, zahtijevaju uvažavanje njihovog evropejstva (koje se cementira probranim proširenjem spiska svetitelja); kad … mi se sa sjetom pridružujemo rezignaciji onog Cetinjanina (Može, ali nema usvijet!).
Svi koji nas usrdno guraju u kolektivizaciju zločinstva, zadruge ništarija i manipulatora, usmeravaju nas na bespuća kolektivnog samoubistva. Mi hajde da se sjetimo poznate priče o preživjelom samoubici. Osvrće se na taj problem i Berđajev u onoj maloj knjižici metalno-modrog odsjaja o samoubistvu. Ukratko:
Samoubice, generalno, činom dizanja ruke na svoju egzistenciju, osnažuju volju za životom – ako se desi da prežive.
Kad je, onda, u nekom evropskom gradu, eksponent Bulatović propustio priliku da stane ispred šaltera gdje se konkurisalo za državno uozbiljenje republikâ iz sastava SFRJ, mnogi su taj propust doživjeli kao čin samoubilačke dešperantnosti Crne Gore, jednog starog i vazda respektovanog političkog subjekta na balkanskoj pozornici.
No, kad je već naša otadžbina preživjela taj suicidni akcident, uzdamo se u mišljenje koje proističe iz evropskog empirijsko-teorijsko filozofskog nasljeđa – da će se ona sada boriti za svoj život sa udvostručenim snagama…
Kako i priliči subjektu koji je omirisao onostrano.
Pomolak viteza
STRA TEšKI PUT
Put svake nove vlasti. Nova vlast je po definiciji spasilačka. Budući da taj put ima biti jedini strateški važan (inače čemu prijevrat?), lider se ne zadovoljava običnim strategijama, on promoviše tešku strategiju. Taj izuzetni, teški strateški put njegov, pun odgovornosti i odricanja, ali i trijumfa, (kako se kome zalomi) treba nazvati našom novom riječju: stra teški put. Za upozoriti je da se taj put u poodmakloj fazi uvijek tako personalizuje da postaje strah teški put u bespuće.
Pomolak mišljenja
INTELEKTUALNA REZONANCIJA
1. Ivo Andrić piše u Travničkoj hronici:
Davil se dugo kolebao između jave i sna, jer su snovi imali više veze sa javom dosadašnjeg njegovog života, a sadašnja java ličila pre na neki san u kom čovek biva naglo bačen u čudnu, daleku zemlju i doveden u neobičan položaj.
Ova misao izaziva sećanje na čuveni Geteov stih iz Prologa u Faustu:
Was ich besitze, seh ich wie im Weiten,
Und was verschwand, wird mir zu Wirklichkeiten.
U našem prevodu:
Šta imam, u daljini spava,
A što iščeze, moja je java.
2. Negde u memoarskim zabeleškama sjajno opisuje Mihailo Lalić jedan svoj strah iz djetinjstva. Iz potaje, u kući, gleda dječak kroz zvirinke prozorskih zastora: ide čovjek pored rijeke. Ekspedicija koja pljačka i za sobom sije glad i smrt.
Na prvi pogled ništa naročito: rijeka i, s one strane, šljive, kuće, uzbuna među kokoškama ispod oraha; putem korača osrednji čovjek u plavetnim dimijama i crvenom džamadanu, za njim Švabe s puškama i torbacima…
Pred očima nam je antologijska pjesme Brane Petrovića Ide čovek pored reke:
Ide čovek majko moja najstarija država
ide crkva porušena ide lađa bez posade
Ide groblje svih vremena prah i pepeo
sklanjaj decu majko moja ide zločinac
Kakav potresni literarni dublet!
3. Pamtimo dobro one slavne stihove iz Hasanaginice:
Šta se bijeli u gori zelenoj?
Al je snijeg, al su labudovi?
Danac Hans Andersen pisao je u bajci The Little Mermaid (Mala Sirena):
Now she saw the mainland ahead of her, high blue mountains on whose peaks the white snow shone as if swans were lying there. Down by the coast were lovely green forests…
(Gledala je kopno tamo, visoke, modre planine na čijim se vrhovima sijao bijeli snijeg kao da su tamo popadali labudovi; a ispod se širile divne zelene gore.)
4. A dusk like that of the outer world obscured his mind as he heard the mares hoofs clattering along the tramtrack on the Rock Road… Dok čitamo ovu Džojsovu rečenicu iz knjige „A Portrait of the Artist as a Young Man“ može nam se desiti da pjevušimo davnašnji hit Džimija Stanića
Moja kobila Suzi, Suzi
Često šeće po pruzi, pruzi.
5. Pa je li ovo, i sve slično koje se može naći i citirati – plagiranje? Nije, već intelektualna rezonancija. I čitalac ne oseća neugodnost zbog nečijeg prepisivanja, već snagu sopstvene asocijacije. Prisećanje ovdje ima moć citiranja u stručnom radu. Blagosiljati: Evo nas na uzbudljivom izvoru talasanja Misli i Osjećaja.
Pomolak lisca
POŠTOVANI DRUŽE DIREKTORE
Ovih sam dana saznao (moram reći: ne bez određene gorčine) da se u vašoj školi, koju sam koliko do juče bio gotov nazvati ceњenom školom, fizika predaje na jedan, blago rečeno, prevaziđen način.
O čemu se radi?
Postavљam ovo pitaњe premda mi je jasno da je ono izlišno, jer mi je sasvim strana pomisao da se u Vašoj obrazovnoj instituciji događaju stvari, masovno i permanentno, o kojima vi niste informisani ili, za koje lično niste dali zeleno svetlo. Pa ipak, pitam: o čemu se radi? i spreman sam da Vama i meni, de facto upućenim osobama, još jednom definišem suštinu problema koji je moj duh bacio u smutњu i osećaje moje doveo u staњe krajњe pometenosti.
Slučajno mi je dospela u ruke sveska moga sina. Sveska pribeležaka sa časova fizike. Mahinalno sam je otvorio. Ta, otvorila se ona sama – očito tamo gde se iz њe najviše čitalo, i ovo zapamtimo, jer nije bezazleno! Moja se pažњa prikovala na jedan uokvireni konglomerat slova i brojeva koji bih ja mogao, sa izvesnim rizikom, nazvati formulom. Kažem rizikom, jer nije verovatno, tj. ne mora biti sasvim sigurno da ja, pravnik po profesiji, taj termin upotrebљavam ispravno posle celih trideset godina od onih prohujalih dana kada sam, vaљda, i sam prolazio to gradivo kojim se sada bavi moj sin. Elem, beše upadљiva ta brižљivo ograđena šifrovana poruka te se ja još neko vreme zagledah u zabeleške (a ne sumњam u Vašu dobru nameru da pravilno shvatite ovo moje, iznimno u ovom slučaju, zanimaњe za tuđe rukopise) i primetih, u uglu, dole, s desne strane, pri-medbu: Њutnov zakon gravidnosti (ili će to biti gravitacije, sad ne znam pouzdano; shvatićemo iz daљeg teksta da to nije presudno za glavnu tačku rasprave).
Druže direktore, Vi ćete svakako dopustiti da svako od nas ima neke svoje profesionalne deformacije (ja se toga ne stidim – nema li na kraju u tome i neke prijatne delikatnosti?) koja su svojevrsna so struke? Eto, kad se pomene zakon, ja se štrecnem (najboљe je da baš upotrebim ovu reč, premda držim da osoba koja neguje uredan stil, a trudim se da budem od te vrste, oseća malo nezadovoљstvo prema takvom terminu). Pročitavši ono: Њutnov zakon i tako daљe, ja se više nisam mogao odlepiti od teksta. Pa sam pročitao celu lekciju! A boљe da nisam, mir sam svoj izgubio! Po koju cenu? Ako ova interpelacija Vama lično ne urodi plodom, smem definitivno reći: џabe!
Oprostite na ovoj digresiji, pokušavam da organizujem duhovne snage i pređem na srž razgovora.
Ja tog ceњenog gospodina nastavnika fizike ne poznajem i biće da je dobro za stvar ovog pisma da ga ne poznajem, jer će mi to uštedeti inače neophodnu ogradu da nemam ništa protiv њega lično. Ali kako on tumači građu jednog zakona u našem društvu? I kome smo mi poverili vaspitaњe dece? A složićete se sa mnom u sledećem: prethodno pitaњe je identično (identično!) pitaњu: ko nam se stara o budućnosti zemљe?
Prešao sam na novi red da bih Vam dao zasluženu pauzu da dođete sebi (a i sam pokušavam da to isto postignem) i da obojica potcrtamo onu nespornu težinu koju upravo upućeno pitaњe poseduje.
Prvo što mi je bilo sumњivo u toj lekciji o Њutnovom zakonu bilo je: da važi uvek, za sve, na svim mestima, bezuslovno. Ja, druže direktore, imam memoriju kojom se ponosim (premda može zvučati neskromno to što kažem, no pravnik sam!) i tvrdim da taj zakon kod nas još nije bio na javnoj diskusiji! Kad smo se mi to izjasnili da će važiti Њutnov zakon, uz to svuda i u svako vreme? Ko ga je nametnuo bez javne diskusije i sa kakvim namerama je poturen? (ne znam drugu reč za postupak izbegavaњa javne demokratske procedure! izvinite).
Ako se ne može, u okvirima jedne pluralne parlamentarnosti, poštenog obraza odgovoriti na ova pitaњa, usuđujem se reći da je zakon – nevalidan! A kako se onda može nazvati nastavnik koji zagriženo propoveda (ne odustajem od ovog religi-oznog termina!) taj i takav nabeđeni i nazovi zakon? Ali, o tome malo kasnije…
Drugo, sve i da pređemo preko gorњeg pitaњa eskiviraњa konsultovaњa najširih slojeva radnih љudi, šta je sa onom drugom finesom čije sam obrise već skicirao: je li moguće da, danas, neko još uvek hoće jednostrano da nametne (po opro-banom, unitarističkom? receptu) svoj zakon drugome?! Nije iskљučeno da negde, neka to bude i kod nas, Њutnov zakon ima određeni kvalitet i služi čak na opšte zadovoљstvo, otkud drskost u uvereњu da tako mora biti i u drugim sredinama? Složi-ćete se, druže direktore, da je svaka decidiranost te vrste zaslužila one oštre kvalifikacije koje sam već izrekao. Pri tom, nametaњe stavova potiče od jedne osobe (izuzev ako nije u pitaњu nešto grđe što ja sa svoje prostosrdačnosti previđam), to će reći od nastavnika fizike koji zarađuje hleb u Vašoj školi. Insistiram da se raskrinka takva delatnost (što je moguće i neophodno) koja je rak-rana na zdravom tkivu našeg organizma. Ta on to sve radi podrivajući onde gde je najosetљivije: preko mlade generacije!…
Da, druže direktore, to je indoktrinacija.
Izbegavaњe da se, jednim logičkim postupkom konsenzusa, odredi regija validnosti Њutnovog zakona, pa to je – danas i ovde – nonsens.
To je, druže direktore, anahronizam.
Ako nešto možemo izvući kao istorijsku pouku za ove prostore (ne zamerite na ovim rečima, nije u pitaњu patetika i retorika, zbiљa se o tome radi), onda je to potreba dogovaraњa. Gde se ono (dogovaraњe) ogleda u Њutnovom zakonu?
Nigde!
Ne mora se biti naročito promućuran pa da se zakљuči i sledeće: sam naziv zakona izaziva nepovereњe. Prvo, biće da je Њutn stranac. O, da, nisam lokalista, ima u meni dovoљno internacionalizma i neophodnog opštečovečanskog, ali u kontrolisanoj i ukusnoj meri! Da napravim malu šalu (iako nisam siguran da išta ovde sme biti šaљivo): sad kad vodimo bitku protiv svih mogućih uvoza, malo je provokativno uvoziti i termine. Drugo, koja je uopšte potreba da se ceo jedan opseg problema i tako daљe, koji vapi za regulativom, krsti imenom jednog čoveka? Mrzim ponavљaњa (ali nisam ja taj koji ih nameće!), i moram to još jednom reći: anahronizam. Da sam se malo potrudio, istini na voљu, mogao sam na ovom mestu prosto reći: elitizam. Kroz koje sve on pore neće da probije! Druže direktore!
Nama su, kao što je poznato, gimnazije donele dosta nevoљa i zle krvi. Usuđujem se prognozirati da je Vaš nastavnik fizike bivši gimnazijalac (a њegov dosije je kod Vas, te se može lako proveriti – bilo bi zanimљivo i to ustanoviti).
Mislim da ćemo, po svim gore nabrojanim pitaњima, lako naći zajednički jezik. Ne pretim, ali u suprotnom ja moram povući poteze koji će bar moje dete osloboditi stege jednog svojeglavog individualiste ogrezlog u sukobu sa našom pozitivnom praksom. Nije Vaša škola jedina u gradu!
Nisam da se ovaj slučaj širi, ko zna kakve bi sve snage pokušavale da ga zloupotrebe, i sa kakvim namerama. Krajњe su to ozbiљne stvari od kojih se korektnom građaninu hoće dići kosa na glavi, i kao što rekoh hoće mozak utonuti u smutњu i ceo duh dovesti i staњe rastrojstva, te
Druže direktore,
najmaњe što možemo nas dvojica jeste da se bezuslovno složimo da pružimo otpor tim posledњim bastionima konzervativizma (i ko zna čega još sve ne) u našoj reformisanoj školi. To je minimum, to je jezgro.
Stojim vam na usluzi.
S poštovaњem, ali i sa nadom,
Vaš (još uvek)
(potpis nečitak, ali uredan)
P.S. Zaboravih, a bitno je, da dodam još jednu rečenicu u vezi sa uvoznom građom Њutnovog zakona. Ličnim uvidom sam zakљučio da se tamo dosta pomiњu jabuke (što mi je uglavnom jasno ako je rečeni zakon zaista zakon gravidnosti – dovoљno je setiti se asocijativnih pojmova Eva, jabuka… – i što mi je u određenom stepenu nejasno ako se govori o gravitaciji). Ovako ili onako, tim pre sam siguran da stoji moja ocena da se tu moglo i moralo ići na sopstvena rešeњa – ta bar voćarstvo nam nije strano!)
Službena zabeleška:
Ovaj dokazni materijal stigao nam je uz direktorovu prijavu protiv nastavnika fizike. Predsednik disciplinske komisije, s.r.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Ako bog da, pa bude Crnogoraca u Crnoj Gori. Biće to prvi put poslije 1918. da nešto ne bude po ćefu politike koja je Klemanso soli Garašaninove zamisli...