Komentar za početak
Odkud sam se nadao da me sunce ogreje, odonud me led bije. (Dvosmisleno. Kako iz ovog postići da se ne odnosi na Rusiju?)Zapisnuti!
APISOV PRINCIP?
Pokušaj Z. Pakovića da zauzme rezolutan stav o Gavrilu Principu je za pohvalu. On piše u tekstu Princip i interpretacija:
“No, na istu stvar možemo pogledati s druge strane – iz groba Gavrila Principa, a ne iz groba Jugoslavije. Taj pogled prekorno šiba svojom vrelinom. Interpretacija je sada ovakva: naša novija istorija jeste obesmišljavanje Principovog principa – i to od onog trenutka kad ulica sa imenom Gavrila Principa, imenovana u socijalizmu, uz ime ulice Mlade Bosne, ostaje u našoj arhiteksturi bez imena onih ulica koje su se zvale po herojima narodnooslobodilačkog pokreta. Naša novija istorija jeste protivnarodna. I stoga je danas nemoguće ovde Principa smatrati herojem… Zato što se odrekla samooslobodilačke jugoslovenske istorije, i sad ne može da je interpretira u duhu slobode.”
Sociolog M. Đorđević ipak insistira da se čita Dedijer, da se uvidi Apisova manipulacija sa tinejdžerima Mlade bosne, koja je inače njegovala ideologiju jugoslovenstva.
Pomolak tora, ali napuštenog
КАКО СМО СЕ ФОЛОВАЛИ
Српкиња је рекла:
Још од Стевана Сремца
Књижевност нам је без премца.
Професор физике
Држао је придике:
Од баука природних наука
Отргао нас је Тесла Никола;
Сам је попио пехар знања
(добро, до пола).
Још чујем
Историчарев глас рески:
Ми смо народ не-бе-ски.
По науци историји:
Срби народ најстарији.
Фискултурник мисли,
Најбржи смо на свету.
Само (само!)
Мрзи нас да тренирамо.
Саплеменици, милиони:
Станимо мало
Пред огледало!
Видимо ли на нашем челу,
Збиља,
Траг Божјег Штамбиља?
Ген наш не дају
Мама и тата;
Из ризнице је
Светог Ината.
Negantesima valja reći ne
Krvavi apostol Pavle Đ.
Kad za vedrih junskih jutara putujete od Berana prema Mojkovcu, i dolje niz Moraču, doživjećete čaroban presjedan crnogorskih svitanja. Olovna tmina koju ste ostavili iza Tifrana, pretvara se u sve svjetliju predjutarnju izmaglicu punu plavih tonova i neopisive game ljubičastog i nebeskog narandžastog pletiva. I odjednom, negdje, izgrijaće Sunce. Neće proći mnogo, a neko brdo će zakloniti zrake i poništiti izlazak! Poslije pet minuta, evo ih sjajne luče koje se ponovo prosiplju niz rosne kose i ambiciozne livade. Još nekoliko će se puta ponoviti ova zabavna igra svanjivanja karakteristična za crnogorske predjele.
Zapisujem ovo sjećanje pošto sam, koji to put, pročitao ovih dana razglašenu sintagmu za ono moćno carstvo: Imperija u kojoj Sunce nikad ne zalazi (The Empire on which the Sun never sets). Neman ništa protiv sujete moćnih (dok god ne počnu glave da lete). Ali neka bude dopušteno i malim da osjete u sebi balon važnosti dok koračaju ‘prsa nadutijeh”. Jer, evo, živimo u zemlji za koju se čudesno može reći: Ovdje Sunce izgrijeva deset puta svakog jutra! Draž ove slike ne može se poreći.
Kad se dobro razdani, vidimo na Lovćenu Njegošev grob. Relativno u redu je bilo sve dok je ovo obilježje bilo naš usamljeni fenomen. Ali znao sam da će neko okaljati unikat! To se desilo u komšiluku. Popet je i Dučućev grob na vis. Utješno je što je riječ o književnicima. Ipak, muka će me uhvatiti ako se ova pošast proširi. Hoće li to uskoro sa svakog ćuvika da nas motri po jedna nacionalna (nacionalistička?), ajde da reknemo narodna dika? Lično sam za to da se mrtvaci nose na oficijelno groblje; sahraniti, najprostojnije i najsvečanije; grobni kamen objeležiti, i sjaj mu podariti; narodne veličine na narodno groblje; i svaki budući testament koji vapi da se ta i ta istaknuta kota kapariše, poništiti.
Evo me već uhvatila nesvjestica što gnjavim blagorodnog čitaoca takoreći privatnom mišlju! Istovremeno, ne mogu da se zaustavim! Jer:
Nakana zaposijedanja crnogorskih visova je u punom jeku. Na glavici Zaostra samo što nije započeo svoje stolovanje četnički apostol Pavle Đ.
Pa, Crnogorci, majka mu stara! Hoćemo li da uzvisimo najpotonje ljude? Hoće li te odluke donositi najpotonji političari? Hoće li nam dvonožac, među školskim drugovima stigmatizovan kao šunjalo, verifikovati Listu društvenih vrijednosti?
Nije crnogorska tradicija da zločinca penjemo na vis. Crnogorska tradicija je da nas pjesnici gledaju sa planina. Da pomiješamo pjesnike i koljače – zadnje je što nam treba pred sudom predaka i pred licem svijeta. Nesrećni zaostranski građevinari i livci nijesu svjesni da ovim postupkom bacaju očajnu ljagu na Njegoša – u kojeg se samo kunu, jer za drugo i nijesu sposobni. šta može da nastane kad se udruže Njegoš i Pavle Đ.? Pošto Đ. nije i ne može biti pjesnik, za bojati se da će biti u opticaju asocijacija da je i Njegoš jednovjeroumni zločinitelj! A kome još treba u Crnoj Gori ovakav rasplet? Džaba nam planinske istorijske matrice ako su i u kolonama i u redovima pomiješana imena koja nemaju zajednički imenitelj sposoban da sjaji kao svetionik našeg svekolikog integriteta. Baci paralele ako su od ovakve prostačke vrste. Da zdrava čovjeka stigne insomnija
Trebalo je u ovom tekstu, po planu, da pišem o radosnoj temi da će za godinu, za dvije, otmeni svijet proslaviti stogodišnjicu značajnih otkrića u fizici koja su, kao niz sukcesivnih kognitivnih eksplozija, protresla intelektualnu scenu planete Zemlje. Fitilj tih detonacija potpalio je Albert Ajnštajn. Neka ostane ta tema za drugi put. Pošto:
Danas je urgentno da se sjećamo opasnih banalnosti fašizma, koji je izgleda i godišnjica i povampirena stvarnost. Koje je jade pomenuti njemački fizičar Jevrejin vidio od Pavlovih mentora! Morao je iz domovine, kao i mnogi, u sumornu i tegobnu emigraciju sredinom tridesetih prošlog vijeka – onih dana kad su Njemačkom kao zlokobne munje sijevali odblijesci sa uglačanih sječiva dugih kristalnih noževa. Poznato je da je uspon fašizma u Njemačkoj pred Drugi Svjetski Rat značio i bijesno razbijanje internacionalne nauke na kvazinacionalne nauke. Došlo je do polarizacije između nacionalističke naci-vlasti i internacionalističkog Nobelovog komiteta u švedskoj. Kad je 1936. godine dobio Nobelovu nagradu za mir antifašista Karl fon Osjetski, Hitler je donio zakon koji zabranjuje njemačkim građanima da primaju Nobelovu nagradu (sic!). Poznat je Firerov smiješni bijes kad na olimpijadi u Berlinu arijevska rasa nije mogla da doskoči jednom afričkom potomku. Još je groteskniji ovaj gest koji kažnjava Njemce što su istaknuti prvaci na polju nauke! Puno je primjera, mimo Ajnštajnovog slučaja, koji uputno govore da se fizičari onog doba nijesu prepali od fašističke nemani. Pomenimo samo gorostasnu porodicu Plank. Otac Maks, antifašista, zadužio je svjetsku prirodnu nauku otkrićem kvanta zračenja kada je otvorio široka vrata razvoju savremene kvantne fizike. Ali je u toj porodici rastao i Plankov sin, odgajan na istoj antifašističkoj rezonantnoj misli – kad je bilo najopasnije. Suđen je kao član jedne zavjereničke grupe koja je pokušala atentat na Hitlera, i pogubljen. Ne može se zamisliti veća roditeljska žrtva prinesena borbi za uljuđenje svetske kulturne scene.
Posle svega, Njemcima ne pada na pamet da troše bronzu na spomenike prvacima zverstva. Zašto je urgentno da to čine Crnogorci, i to u procesu besmislenog glancanja biografija opskurnim ličnostima koji su restlovi fašizma (samim tim ne i zanemarljive štetočinje)? Priča o Pavlu Đ. je ispričana. Kome je to nedovoljno u državi Crnoj Gori? Koji su razlozi da to bude nedovoljno? Vidite li, kad pričate sa zagovornicima zaostranskih spomenika, kao da vas tvrdi predmet bije po glavi? Kad novac ne bi bio u pitanju, takođe, iznio bih hipotezu da je Đ. odbor skovan od metala čistog šarlatanijuma! Kako su kukavne kvazipolitičke argumentacije sa opozicione crnogorske scene koje guraju bronzu uz čukare Zaostra. Nije šijaković, nego vrat! Ko ima strpljenja, svaki čas bi ih morao opominjati na elementarnu logiku, onaj izvikani common sense. Koliko juče je u svečanoj vijećnici opštinskog doma u B. odzvanjala ordinarna glupost kako se u Crnoj Gori, jedinoj na svijetu, učaurio komunizam. Pa navodno iz toga slijedi nužnost restauracije krvavog apostolizma, i mora nam na usta pojaviti bala Pavlovog (Đ.) uslovljenog refleksa! Ne, gospodo ponavljači: iz negiranja istinitosti suda A nikada ne slijedi istinitost suda B. Pamet je nešto složenije strukture. Nije svaka promena poboljšanje. Ne znam šta drugo da dodam, nego da se izrazim i na engleskom: This was a change, but it was no improvement.
A da je interesantno, ko sve ćuti o građevinskoj inicijativi na oformljenju spomenika jednom Đ. – interesantno je, višestruko. Zabaljaju se, po prilici, egzorcizmom u Vasojevićima. Ili misle da su u pitanju građevinari maločetnici, kojima identitet štite pravne knjige?
Pričuvajmo se. Primijećeno je da bogalji znaju da budu zli.
Pomolak viteza
KONZIšTETNO
Prvo smo mislili, da smo pogrješno čuli. Onda smo povjerovali, da se akteri šale. Vremenom se stvorila navika mirnog prijema loših vijesti. Svi smo vidjeli, da je takvo ponašanje štetno. Oni su nastavljali djelatnost konzistentno. Da su nešto krupno krili, sve vrijeme, vidjelo se po tome što su svaku ideju, komp likovali. Neprestano su sugerisali, da je to autentična kreativnost, st varanje. Kad prođe godina, dvije… deset – postade jasno, bila je u pitanju sistematska politika, jedan konzištetni projekat. Mogli bi se nazvati politički debiltanti, da posljedice nijesu tako tragične. šta će ostati iza njih? Sabranjena djela (sabrana zabranjena djela).
Pomolak mišljenja
ŠTA SE ŠIRI BRZINOM SVETLOSTI
1. Pre osamnaest godina napisao je Ljubivoje Ršumović pesmu „Pri svetlosti sveće“.
U tišini čistoj pri svetlosti sveće
Svako slovo biva svetlije i veće
I misao moja koju slovo nosi
Mraku nezemaljskom radošću prkosi
I ono što strepim i što ne smem reći
Izdati me neće nikuda pobeći
I senke na zidu tajnovito prisne
neće dozvoliti da ih mrak istisne
Kuća bez tih senki i bez žutog voska
nije pesma nije lavra anđeoska
U tišini ovoj pri svetlosti sveće
Osećam niko me napustiti neće
Ni Marko Miljanov i Riga od Fere
Niko od junaka što se dušom mere
Pesnici će svoje prinositi pesme
Na oltar dobrote koji pasti ne sme
Znaju moja braća slute moji gosti
Da se i mrak širi brzinom svetlosti
Zato ova kuća ova sveća tanka
ko ikone stoje na pragu opstanka
U tišini svetoj pri svetlosti sveće
Svaka rima nosi sunce i proleće
A molitva moja okrenuta Bogu
Govori da moram svedoči da mogu
Sve tajne detinjstva sakriti u reči
U muziku stiha koja duhom leči
Zato ova radost ovaj govor drski
Slavi srpski jezik slavi inat srpski
Ova patriotska pesma, generalno, stoji na solidnim temeljima. Majstor rime je otvorio temu na najlepši način: U tišini čistoj pri svetlosti sveće / Svako slovo biva svetlije i veće. Silan je optimizan utkan u ovom dvostihu: Pesnici će svoje prinositi pesme / Na oltar dobrote koji pasti ne sme. Posle ovog maksimuma opada snaga pesnikove imaginacije, poetski izraz ide nizbrdo sve do slabog poslednjeg dvostiha. Možda smo prestrogi u osudi: u mrkloj noći oko tople roditeljske kuće padale su bombe, bilo je to ratno proleće 1999. Ali u tom kotrljanju riječi niz padinu inspiracije – ima jedan značajan momenat. U pesmi se izrazito izdvaja svojim aforističkim sečivom misao
Znaju moja braća slute moji gosti
Da se i mrak širi brzinom svetlosti
Pravo je zadovoljstvo primetiti ovde kakva se iznenadna opomena javlja kad se goli fakt obuče u izazovnu odoru eterične poetike. Sam autor je kasnije izjavljivao da je njegov najuspeliji aforizam „Mrak se širi brzinom svetlosti“.
2. Ovih dana se na društvenoj mreži Facebook pojavio aforizam „Tama se širi brzinom svetlosti“. Ne pominje se Ršumović. Autor koji se potpisao (R. Mićković ) zaradio je nekoliko desetina lajkova. Već je onoliko popularan. Kako to?
3. Ušli smo na Internet. Google pretraživač nam je rekao nekoliko zanimljivih novosti. Bar dve osobe dobijaju komplimente kao autori otkrića da se mrak (tama) prostire brzinom svetlosti (Newsweek intervju, 6. mart 2017. u 08:00h; Astronomski magazin – Komentari, utorak 13. oktobar 2009. u 21:35h). Sam Ršumović ponavlja da je ovo o brzini mraka njegov moto (Nedeljnik, 20. april 2017). Mi smo komentarisali Ršumovićev stih-aforizam u časopisu Matica, jesen 2010, na strani 103.
4. Ostaje da primetimo rađanje nove književne forme: kolektivni aforizam. Pomodno bi se on mogao nazvati i istinoidni aforizam. Ako vam se neka misao dopadne, potpišite se ispod datog teksta. Vaša privrženost lijepom izrazu je dovoljan motiv da vas opravda. Prioritet je izanđala kategorija. Kauzalitet? Neka ga koristi kome valja. Koga briga?
Pomolak lisca
GOVNO
Pardon! odmah na početku zbog upotrebe u naslovu naše najamorfnije i najfrekventnije, počesto najaktuelnije, dokazano najsmrdљivije reči. O, znam, znam da postoje reči-zamene; sinonimi, surogati, eufemizmi. Ali ono što hoću da ispričam može se samo u originalu. Hvala lepa! Ako sad i ovde ne upotrebim reč: govno, ja je nikad i nigde više neću upotrebiti. Treba prizvati ono gađeњe, onu konvulziju…
Tog turobnog jutra, na našem malom Trgu osvanu govno. Autentično čovečije, i pozamašno. Čudno je bilo to što se u našoj maloj zajednici, poznatoj po obaveštenosti i svekolikoj budnosti, nije našlo čeљadeta koje će iole pouzdano podneti ma i najmaњi dokaz o počiniocu; nikog ko je, ma i na najbizarniji način, bio svedok skandaloznog rasterećivaњa. Događaj je samim tim nosio misteriju nastanka. Bilo je tu i elemenata uvrede za meštane; zanemele su i oprobane tračare, pored kojih ni ptica neopaženo ne proleti. Otuda je od samog početka bilo svojevrsnog divљeњa prema veštini opoganiteљa; daleko je bilo još od harizme, ali harizme tako počiњu.
Uprkos svemu tome, љudi su masovno verovali da se opoganio upravo On. Mogu reći, došlo se do neporecivog konsensusa na tu temu. Prvo: količina đubreta upućivala je na takav zakљučak; potom, samo lociraњe, sračunato na izazivaњe maksimalno moguće pažњe, te onaj neizrecivi voњ koji smo nekoliko puta u prošlosti iskusili.
Ja sam ga uočio sa prozora svog stana. Evidencija je na početku bila posredna. Љudi su se kretali neuobičajeno, u luku, zazirući i mršteći se pravili putaњu koja je meni u fizici poznata kad se tela povinuju gravitacionoj sili nevidљivog masivnog objekta. Đaci su se kesarili, ozbiљni poslovni љudi su bespomoćno širili ruke; domaćice koje su se vraćale sa pijace glasno su psovale. Istrčao sam na ulicu i percepirao prizor u svoj њegovoj mnogostrukosti.
Seo sam na klupu u obližњem parkiću, birajući preglednu poziciju. Dao sam se u duboko promišљaњe zaumnog pojava.
Ubrzo mi se pridružio penzioner Pravica. Mimo običaja, seo je bez pozdrava, ne pitajući je li Slobodno. Nemo me je pogledom pitao, ko se to šegači. Pogledao sam ga, takođe bez reči. Њemu se odgovor nije svideo, ustao je i kratko rekao: „Ne, nije On!“ i žurno se uputio ka mesnoj zajednici.
Oko deset sati bilo je na Trgu već dosta љudi; neki su se pravili da gledaju izloge, drugi da čekaju nekoga, mnogi su prosto stajali i poizdaљe očekivali rasplet događaja.
A onda se pojavio On lično. Približavao se korakom koji gleda daleko i promišљa vidovito. Natrapavši na govno, stao je. Bez skaњeraњa okrenuo se narodu (govno je već bilo iza њega). Narod je zbio redove. Počeo je miting.
Drugovi, ovo sraњe je prevršilo meru! (Tako je, neka bude posledњe, kad već nije prvo.) Drugovi, hoćemo red i disciplinu! (Da se zna ko, kad i koliko treba da sere.) Dosta nam je kukavičkih govana! Niko to ne sme od vas da krije! Mora o svemu da je narod obavešten. Idite po svoje podatke! A pre toga, počistimo smeće u svom ataru! (Povratimo stari sjaj i slavu staru; živeo! živio!)
Masovnom akcijom, Trg je očišćen. Radilo se parasvojski. Nije izostao ni Pravica, pun entuzijazma svoje druge mladosti! Nezajaz entuzijazma. Smlatost je predњačila, kao i uvek. I najstariji su bili živahni i pokreteni.
Naveče je lokalna televizija iscrpno izvestila o preporodu duha. Jedan pop je hvalio popolizam. Pojavio se i On: preimenovao je Trg u Nacionalno Preporodilište, što je izazvalo delirijum stanovništva. Stanovništvo i stanovište postalo je jedno isto! Obećao je da će nepoznati autor izmeta biti uhvaćen kad-tad (narodu ne može niko da podvali i ispod-vali). Zahvalio je što mu se referendumski nudi liderstvo, koje On pored sveg nećkaњa ipak prihvata.
Eto, kako nastaje harizma! Zbog specifičnosti koju sam rasvetlio, moglo bi se reći i har-izmet. Bitno je da ona, posle početnih uspeha, samo raste. I uvek stigne do tačke kada se mirne duše može preimenovati u: haraizmet! No ne mogu ovde upadati u digresiju, to je čisto jedna teorijska stvar. Radije bih ispričao šta je daљe bilo.
Jednoga dana neko je došao na nesrećnu ideju da ponovi istoriju. Ma nije neko, nego smo opet dobro znali o kome je reč! Sad svejedno. Na Nacionalnom Preporodilištu osvanulo je govno! Maњe doduše, i moglo mu se što-šta zameriti. Prosto, video čovek način kako se pravi slava, bogatstvo i vlast i rekao, čekaj, što ne bih i ja malo…
Naravno, nije se dobro završilo. Autor je prevideo nešto što danas svaki intelektualac početnik zna: svako se ponavљaњe izvrgne u farsu! Uhvatili su ga aktivisti Drpskog pokreta on-mora, još dok je čučao. Lider je na televiziji superiorno objasnio da je otkriven i uspešno obrađen slučaj nasrtaja na društvo. Događaj se može podvesti, precizirao je, pod ugrožavaњe ekološkog koncepta zemљe. Upozorio je narod da se ne okupљa oko takvih neprizornosti (kasnije, Pravica je te besposličare na asfaltu nazvao ruљom). Podvukao je da to ne možemo više tolerisati. Postavљa se i pitaњe ko su ti љudi koji danas, u oskudnim vremenima mogu toliko da se opogane? Ne radi li se o eklatantnim slučajevima plaćeničkog odnosa?
Posle ovog govora, ja (koji sam bio svedok), morao sam da se umešam u povest, oslaњajući se na svetle tradicije postmodernističke proze. Zgađen, tražio sam što hitniji kraj; završiti priču, što pre! Avaj, nisam imao uspeha; sve što sam pokušao izgledalo je veštačko, naprasno i nedovoљno. Zatražio sam pomoć. Setio sam se da je na Mitingu sa početka storije bio prisutan i jedan poznati pisac. Prisutan? Kako se to olako frљam rečima! Bio je, brajko, među prvima; osmišљavao stvari; davao impulse, inspirisao. E, taj će znati da pruži pravi savet. Pođoh čoveku, primi me uљudno. I pre događaњa sraњa slovio je za dubokog mislioca; posle svega se њegov ego još i više produbio, do razmere enormne rupetine; da ti mrkne svest kad se nadneseš nad tu intelektualnu urvinu i misaoni krater.
Direktno pređem na problem. Takva i takva stvar, ne umem da adekvatno završim priču. A kako je počela, upita me on neposredno. S govnom, rekoh odsečno i zanemeh. On se zamisli. Sećate se? pitam. Ne sećam se, kaže. Možda je bio u katarzi. Kataklizme su zgodne za katarze takvih nacionalnih gromada i moralnih nomada. Najzad reče nešto što ću pamtiti dok je on živ:
– Priče koje su počele s govnetom, a da se ja ne sećam, ne mogu se zgodno završiti; bar ne na dopadaњe mnogih.
Kao da mi pade kamen sa srca! Ako je tako, a њemu se mora verovati, jednom članu Soveta zdravog razuma, onda je dozvoљeno tekst prekratiti bilo gde, možda i sad odmah – ionako će biti povike i pљuvaњa. Po meni, naravno.
NAPOMENA
Razmotrivši slučaj opisan u ovoj priči, kњiževnik iz Podgorice Mihailo Radojičić duboko je posumњao u istinitost raspleta. Tvrdeći da poseduje autentičan uvid u događaњa iz obrađenog perioda, a ja nemam nijedan vaљan razlog da ga demantujem, sugerisao je ovakav kraj priče:
Jedno neidentifikovano lice ugazilo je u govno još dok je pogan bila javno prisutna. Čini se da je to bilo posve slučajno, ali nije bitno: ostali su mislili da se radi o pažњe vrednoj nameri. Te su mnogi tamo ugazili. Govno je razneto đonovima građana.
Izgledalo je da je govno počišćeno. Ustvari, usudom nekog čudnog slepila, nismo osetili da smo govњavi.
Mnogima ni čulo mirisa nije sugerisalo ništa sumњivo.
A otkad su kupili nove cipele, ni briga ih nije.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Broje dane od jedne smrti, a ćute da su znali kad će pet dana do nje!