Komentar za početak
Um caruje, snaga klade valja. (Ovo se neko zajebava. Snaga caruje, umni klade valjaju.)Zapisnuti!
ULICA
Dobri poznavaoci istorije Beograda tvrde, ulica koja se danas zove Svetogorska nije uvijek bila Svetogorska. U stvari, tri puta se iz nekog drugog stanja vraćala u svoju popovsku suštinu.
I sva tri puta u doba nesreća naroda. (Provjeriti i proširiti.)
Pomolak tora, ali napuštenog
СВЕ ШТО ТЕКЛО КОЈЕКУДА…
Половина видовита
Половина учењаци
Половина и не чита
Половина народњаци
Половина јесте али
Половина не будали.
Ми смо земља партизана
Ми смо земља од четника
Ми смо земља има дана.
Пола нас је од бјелаша
Пола нас је од праваша
Пола нас је зеленаша.
Ми смо земља од комита
(и опака и честита)
Ми смо земља друга Тита
(срдачна и окомита).
Пола нас је од клубаша
Пола нас је од марјаша.
Ми смо земља бременита
Ми смо земља бог-те-пита
Пола важна и манита
Пола нас је – боли кита.
Историјо прегладнела!
Где су теби гушћа сита?
Алава си (не би смела)
Историјо гласовита!
Negantesima valja reći ne
Kolektivna neodgovornost
Stišale su se izborne aktivnosti u kojima smo, još jednom, bili nezaštićeni od brojnih (bojnih?) štabova koji nam nude budućnost tako što nas navlače na živi pijesak prošlosti. Sad, dok je još tema vruća, pišem ovo pismo sugrađanima, da sa njima podijelim ogorčenje i bunt. Počeću izokola:
Nema sumnje, bili su to veličanstveni trenuci u istoriji beogradskog fudbalskog kluba Crvena zvezda. Jedanaestorica iz tog kolektiva osvojili su, pobjedom nad takođe sjajnim francuskim šampionom, titulu klupskog prvaka Evrope. (Bila je na Balkanu, kad već moram reći, godina 1991; uveliko smo oštrili bodeže za narednu rundu međusobnog klanja.)
Sve je u tom spektaklu bilo za nepomućeno pamćenje i diku navijačku: tehnika pojedinaca, ali i koherencija tima kao cjeline; fizička sprema reprezentativaca, ali i čudesni višak učinka kolektiva nad aritmetičkim zbirom pregnuća; volja za pobjedom; improvizacija u službi strategije; maštovitost u racionalnoj akciji; na kraju svega, kao što i dolikuje, doza sreće u kritičnom momentu (odsudni penal, traljavo izveden, po višoj pravdi nije ostao nerealizovan).
Prošlo je deset godina (dabogda se ne povratile), a neko je došao na očajnu ideju da proslavljena jedanaestorica još jednom zvanično istrče na stadion Marakana, pred starim i mladim obožavaocima. Sve je u tom naumu bilo bezumno! Niti su to bili ondašnji momci, niti su to mogli biti. Niti je to bila negdanja publika, niti je ona to mogla biti.
Skakutali su mlitavi rekreativci, eto što smo vidjeli. Kao na veseloj seoskoj generacijskoj zabavi kad na male golove zaigraju Mršavi i Debeli, Kosmati protiv Ćelavih, ili tako nekako. S tom razlikom, što pomenuti plemeniti egzotični dueli obiluju baš zavidnim pregnućem, značajnom iskrenošću, ima tu entuzijazma na pretek i preteg. I ne nedostaju autentične iskre žestokog okršaja (sa psovkama, čvorugama i pocijepanim majicama).
Repriza božanskog momenta slave… Bože te tuge! Vidimo idola sa trbuhom koji se uveliko zaokružio zbog raskalašnog konzumiranja piva; onaj tamo, nekad uzorni dribler, sapleo je samog sebe i sad leži s nosem pobodenim kod kornerske zastavice; čuveni golgeter promašio je cio fudbal, od siline zamaha se u krug okrenuo i slijedećih pola minuta usporeno pada, bez nade da izbjegne smiješno i bolno kotrljanje; proslavljeno desno krilo eno se zaputilo da još jednom vaskrsne pred našim očima jedan od onih čuvenih bijegova pored same aut linije, sve do ivice protivničkog šesnaesterca. No, šta se to događa? Ambiciozni plan pretvorio se u grotesku! Posle deset metara sprinta, proćelavi akter usporava i osvrće se, mada ga niko ne prati, niti to namjerava. Put ka golu je otvoren, bek bi htio da ne poremeti skandaloznu farsu i namjerno kasni sa startom. Ali izbečeni napadač ne može dalje; sa rukama na slabinama, pognut, gleda izbezumljeno kako lopta nestašno skakuće ka gol-autu; znoj kaplje u mlazevima; dubokim udasima pokušava da izbjegne najgore. Očajno je sam u tim momentima. Publika ćuti. Zelen u licu, Napadač se i sam sjeća te sjajne večeri u Bariju, i samo se sjeća… Eh!
Filmski režiseri, TV direktori, sportski funkcioneri – nikako da se otarase te pogubne navike repriziranja sportskih takmičenja. Sva slava televizije je u direktnom prenosu! Sve drugo je bezrazložno otkopavanje grobova. Čemu? Postoje brojni TV kanali koji drugo ništa i ne rade doli vrte dvadeset četiri časa autentične snimke utakmica koje su odigrane prije tri decenije. Sa svim detaljima, bizarnim scenama, startovima, facama; sa lukavstvima koja više nikome i ničemu ne služe… Pritom gledamo pola sata, bez nade da nam neko kaže da zurimo u davnu, davnu prošlost. Onda sami ukapiramo (po dugoj frizuri, po kratkim gaćicama, po ležernosti pokreta, po zaboravljenom glasu davno mrtvog spikera) da smo obmanuti. Nije to prevara živim ljudima, to je prevara slikama živih ljudi – pa opet mučno uvredljiva, depresivna. Toliki vremeplovi, rađeni nestručno, bahato, ma rađeni podmuklo da se stvarnost nadomjesti sjećanjem. I poslije karikiranja – nama još gore. Boli nas stomak, jeli smo musaku. Kako, kad smo htjeli musaku? Bila je to prošlogodišnja, podgrijana hrana – eto kako.
Neukom, prečestom i bezosjećajnom reprizom ubijamo ono najdragocjenije u sportskom okršaju. Čar igre se ne može ekstrahovati iz događaja; a događaj ne postoji van svojih presudnih kvaliteta koji su vremensko i prostorno ograničenje i neponovljivost. Ko nije shvatio da je naša fascinacija dramatikom fudbalskog meča bitno obojena strašnom neumitnošću poslednjeg sudijinog zvižduka, taj ništa nije shvatio. Ko ne može da pojmi da će se utakmica jednom završiti i da je utakmica jednom i završena, i to za sva vremena – bolje da se nije ni zanimao za duel.
Naravno da ne govorim samo o… fudbalu. Govorim o Drugom svjetskom ratu; o usudu našeg podgrijavanja istorije. Drob nas više boli od bajate hrane. Maloumnici koji ne uviđaju da je ta utakmica davno igrana kako je igrana, i završena kako je završena, rezultatom koji je publika u svijetu vidjela – misle da naprave reprizu sa još živim igračima, sa definitivno mrtvim igračima, sa mladim igračima, sa igračima koji će se tek roditi, i da poprave rezultat. Navijači će nositi zastave sa mrtvačkim glavama. Navijači će nositi mrtvačke glave. Dizaće se spomenici zlikovcima u zabitima i brdima, i sve niže. Pjevaće se ode kvislinzima. Skandiraće se hajkačima na antifašističke borce. Pujdaće se koljači na inu vjeru, to jest na nevjeru.
Davaće golove iz ofsajda. Repriza im materina!
To nije samo restauracija istorijske bazde. To nije samo poziv na puku osvetu. To je nešto mnogo gore: naša konačna legitimacija na civilizacijskom planu. Legion budala koje se ozbiljno nadaju da ih više nema ko da zaustavi u retardiranom maršu. Oni istrčavaju na teren pred zabezeknutim građanima svijeta koji objeležavaju godišnjice pobjeda nad fašistiškim avetinjama – i nastavljaju utakmicu posle sudijinog zvižduka. Satovi su polupani, reflektori isključeni, mreže uklonjene a utvare se tiskaju u šesnaestercu!
Zašto je to tako? Prije nego što ukorimo prodavca pećkih paprika na pijaci, prije nego što opomenemo baš neuljudnog fudbalskog navijača, prije nego što se naljutimo na preduzetnika koji je prekjuče otvorio svoj butik na kartonskoj kutiji od prodatog televizora (tu na ivici asfaltiranog puta, kraj samog nadvožnjaka) – pogledajmo od koga su izvorno čuli svaku tu čudovišnu neumjerenost i svaku tu opasnu bestidnost: Jedan od izvora je zajapureni profesor Đavolski kojemu se misli raskošno i velikodušno razastiru dolom i gorom a posredstvom najboljih medijskih odašiljača. Kad profesora Đavolskog upitaju (a ne pita ga ko mu drago, no beskrajno i vrtoglavo ljupka voditeljka), zar nije dobro da se malo smjerno zastidimo zbog koljuckanja po Bosni, on će navesti mrske kontra-primjere iz Vijetnama. Kad mu zabrinuti vjernik skrene pažnju da je nacionalizam jeres i grijeh, i to kanonski, on će vam učeno saopštiti da postoji naš nacionalizam (siroti, pitomi), koji je vrlina, i onda kad se ispolji kao kanonadski nacionalizam. Riječju, á ga pitate što je rušen Vukovar – odbrusiće vam primjerom nekog rušenja u inostranstvu, neće se zastidjeti da instrumentalizuje ni gnusne rušilačke zemljotresne (prikriveno mondijalističke, svakako nato-bombarderske) kataklizme koje su ovih dana odnijele i đačke živote u južnoj Italiji! I kad ga iznervirani sagovornik opomene, da ne zavodi mase za Goleš planinu, reći će i njemu i kameri, baš dobro rečeno, prije tih predjela i nema zločina, niti zločinca kojeg štiti Odbor. Takav je to profesor Đavolski: otkrivač Nove Stupidne Logike u kojoj je postulirano – zločin nije zločin ako nije nov i jedinstven, posebno ako je inostrana kopija. Bogo moj! I ja poslije emisije treba da objasnim nekom nevoljniku koji je negdje ostao bez postojbine, da nije proizveden deterdžent za automatsko pranje licenciranog zločina!!
Naše džumle srljanje u rđavu beskonačnost – ili ćemo sami spriječiti, ili će se ono zakonomjerno dogoditi. Građani su u Crnoj Gori rekli svoje. Pobjednik na izborima zna da birači hoće modernu državu Crnu Goru koja gleda naprijed i nema kad (niti hoće) da restaurira što se restaurirati ne može (niti treba).
Pomolak viteza
TUMARATOVANJE
Tumarati u nekom poslu znači haotično se pomjerati tamo amo, bez mnogo smisla; pa ako se naiđe na što interesantno, onda dobro. Nijesmo vjerovali da se ratne aktivnosti mogu preduzimati po principu tumaranja. Mogu. Nova ratna doktrina bazirana na tumaranju u ratovanju naziva se tumaratovanje.
Pomolak mišljenja
PRVOMAJSKI CITATI I KOMENTARI
1. NAŠE PAROLE I VAŠE PAROLE. Bio sam osnovac. Nosim iz tog doba u sećanju sliku Prvog maja: Zaista svijetlo, rosom oprano jutro u Budimlji. Pod prozorom zelena livada sa cvjetovima žutog maslačka i bijele rade. Procvjetala trešnja. Radio emituje borbene pjesme (Uz Maršala Tita junačkoga sina) i radničke pjesme (Drugarska se pesma ori, pesma koja slavi rad). Na otomanu je praznični broj Borbe, na kojoj piše Proleteri svih zemalja ujedinite se.
U kasnijem školovanju čitao sam istoriju i velike klasične romane na temu revolucionarne 1848. u Evropi. Prije težnji siromašnih da se ujedine postojali su aktivni monarhistički savezi da se kraljevski dvorovi odupru mladim revolucionarnim pokretima. Lajoš Zilahi, na primjer, piše o tim danima nadahnuto.
Bože carja hrani, hrabrili su se ruski monarhisti.
Gott erhalte unseren Kaiser, unisono su se molili monarhisti širom Austrije.
Bože hrani srpskog kralja, pevalo se u Srbiji.
O originalnosti u smišljanju ovih himni moglo bi se reći nešto nekom drugom prilikom. Sad primećujemo da je prije proleterske parole ujedinjenja bila na djelu ne samo parola monarhističkog internacionalnog ujedinjenja no i monarhistička internacionalna akcija protiv novih društvenih snaga: Monarhisti svih zemalja ujedinite se. I branite se. I hranite se.
2. NAŠ KVISLING I VAŠ KVISLING. Na pokušaj da se rehabilitne M. Nedić, ovako je reagovao pisac M. Bazdulj. Napisao je 25. decembra 2015:
“Nema, međutim, te sile koja može da pomiri Milana Nedića i Slobodu Trajković, dvadesetčetvorogodišnju studentkinju i verenicu Ive Lole Ribara, koju je Nedićeva policija uhapsila i prebacila u Banjički logor gde je zajedno s roditeljima, bratom i sestrom ugušena u gasnoj komori. Bio je 9. maj 1942, tačno tri godine pre Dana pobede.
Ne može, Srbijo, i Nedić i Sloboda. Biraj.”
U Crnoj Gori bi dodali: Ne može i Pavle Đurišić i Ljubo Čupić.
Bogami može, oglasiće se botovska artiljerija. Iz tri haubice opaliće: a) prave rodoljube ne obavezuje nešto što je napisao musliman; b) i to objavio na Božić; c) i to po neortodoksnom kalendaru.
3. NAŠ PLUG I VAŠ PLUG. Ognjenov pradeda Miloš Babović ranjen je u atentatu u decembru 1941. Na pragu svoje kuće. Atentator je bio „naš“ kvisling. Jedva je Miloš preživio, što sam ja kasnije iskoristio da se rodim. Sledeće godine oporavljao se u Budimlji, s dušom u nosu. Nije bio fizički spreman za napore gerilskih akcija na terenu. Kad bi naišle njemačke trupe kroz selo, upregao bi navrat-nanos kravu u plug (siromašno gazdinstvo bez volova!) i orao okućnjicu. Okupator je to tolerisao; seljak koji gleda svoja posla i obrađuje imanje nije im bio neposredna prijetnja. Zanimanje plugom je OK.
Sjajni publicista Mirko Đorđević ostavio je za sobom rukopis o Svetom Savi (rodbina je objavila tu knjigu u januaru 2016). Na strani 28. našao sam zabilješku: M. Nedić („vaš“ kvisling) je u društvu okupatora otvarao po Srbiji za vrijeme II svjetskog rata izložbe; omiljeni eksponat mu je bio plug, kao simbol poštenog težačkog rada, kako u miru tako i ratu, je li.
4. NAŠA KORAČNICA I VAŠA KORAČNICA. U Crnoj Gori je i danas popularna sjajna partizanska koračnica „Komandant Sava“. Naravno, pjevali su je i srpski borci za slobodu. Potresna pjesma o pravom junaštvu. Dijanin deda Mile, mir pepelu njegovom!, ispričao je jednom da su u njegovoj partizanskoj jedinici u Srbiji, takođe u vrijeme II svjetskog rata, pjevali sledeću koračnicu; nazvali smo je Miletova koračnica:
Najmiliji moj na svetu
vedri mi je bio dragan,
nežne rose kap na cvetu –
hrabri sada je partizan.
Srećno dragi otišao!
Neću gorke suze lit.
Kad sloboda svetu sine
Mi ćemo se sastavit!
Izvršili smo u tekstu tek jednu ili dvije sitne intervencije, možda bolje da nijesmo. Kakva emotivna i srčana pjesma, iskušana u bojevima! U pero nam ju je Mile Šnajder izdiktirao.
A šta je sa nekom antifašističkom koračnicom onog famoznog „drugog antifašističkog pokreta“? Ništa, prosto ne postoji.
5. NAŠE LILE I VAŠE LILE. Arnulf Krauze, njemački istoričar, piše u svojoj knjizi o Keltima: „Sa Beltejnom, koji se slavi 1. maja, počinje ljeto, toplo godišnje doba. Na ovaj praznik, koji je posvećen bogu Belenu, Kelti su palili velike vatre radosnice i tada su počinjale ceremonije u kojima su druidi imali odlučujuću ulogu. Osim toga, tim danom počinjalo je godišnje doba u kome su seljaci obrađivali svoje njive, a ratnici kretali u pljačkaške pohode.“ Šta kažete? A mi smo mislili da su prvomajske vatre naš patent za praznik rada, i to leve proveniencije. Jesu šipak. „Vaše i naše“ su dakle i lile (tako se u Budimlji zovu Keltski ognji uoči Prvog maja). Kelti su slavili vrhovnog boga Belena. Ne samo lile, naše dodirne tačke sa Keltima su i bogovi. Belena smo imali u množini u svakoj etapi istorije, kako ne. Da ne zaboravimo, zajednički su nam i druidi (popovi).
Pomolak lisca
PRESEЉEЊE ILI PRIČA O DVA ANĐELA NEBESKA
Ko drži do sebe, gledaće da živi u glavnom gradu. To sam shvatio, pošto sam osamnaest godina proveo u palanci. Nije važno u kojoj; mogu samo reći, kamo sreće da je bilo u Smederevskoj.
Elem, jednog jutra sam se razbudio i rekao: za Beograd! Ostalo je da posle te prelomne rečenice elaboriram neka praktična pitaњa tipa 1) u koju opštinu? 2) u koju ulicu? 3) kad tačno? Ovo posledњe pitaњe sam najlakše eliminisao. Kao skroman čovek, seliću se u avgustu. Dosta Beograđana je tada na odmoru te će moj dolazak izazvati minimalnu disturbaciju. Takva anonimnost je prigodna i ja je savršeno doziram. Nisam potrošio suviše vremena ni u odgonetaњu prvog pitaњa. Snašao sam se izvrsno ne otvarajući kartu grada. Ako postoji naseљe koje nosi otmeno i razgaљujuće ime Zvezdara, šta tu još ima pametno čeљade da razmišљa? Nije prilika da iznosim svoj, neću reći nabujali ali hoću stabilni, dobro omeđeni patriotizam, međutim povezano je sa temom. Kako? Mnogi se sprdaju sa primislima da smo mi potomci nebeskog naroda (uočite finesu koja mi daje ozbiљnost: potomci); ja zastupam tu genezu, držeći celu priču za par excellence figuru neraskidivu od naše prirode. I onda recite nije li normalno da sam se bez kolebaњa odlučio: živeću na Zvezdari, tu gde se svakog trena, kroz magičnu moć imena (nomen est omen), asocira jedna nebeska vertikala koja oplemeњuje. Nije to nešto što je suvišno, zar ne?
I taman bejah na putu čiste lepršavosti, zaveden lakoćom izbora i raskrčenim stazama bliske budućnosti, kad zapeh na izboru ulice. Spotakoh se na pitaњu 2) koje sam skoro bio proglasio za irelevantno. Razumem da je važno je li ulica bučna ili ne; svetla ili ne; asfaltirana ili ne; zelena ili ne. Tešio sam se da to nisu viša pitaњa, narodna na koncu pitaњa – da su to pitaњa ne više i ne šire nego ekološka pitaњa i kao takva rešiva banalno, skromna do površnosti. Iz opreza i jedne sistematičnosti (za koju ne biste pretpostavili da sam je stekao u provinciji) reših da to pitaњe izbora ulice završim ipak metodološki korektno. Zavirio sam u imenik ulica.
Kakvih tu sve nema imena! I komunističkih i neorealističkih. Dopustite digresiju, nisu zaobiđeni ni brojni naši knezovi (bili ili ne bili radi kavzi).
Baš u vezi s knezovima primetim jedan sjajan naziv: Ulica kneza Mutimira. Skoro da sam poskočio sa stolice. Ne, izvinite, znam toliko istorije, nije da prvi put sričem to ime. Ali, znate kako je: smetne se s uma. Jednu blagost istorijsku, jedno pamćeњe plemensko, a da milovaњe predaka osetio sam tog časa. Nije li mnogo naše mutimirstvo najvredniji teret naše prošlosti? Nisu li naši Mutimiri zavredeli najsvetlije stranice istorije? Nije li mutiti mir najčasnije narodno zaveštaњe koje se prenosilo s brda na brdo, iz veka u vek, s kolena na koleno?
Tako da sam radosno zakљučio: živeću u ulici kneza Mutimira.
Ali od čega zavise naše sudbine? Od malog pomeraja (merљivog milimetrima) našeg očnog mišića. Baš tako. Skliznuo mi je pogled do jedne susedne ulice i kao što slučaj hoće…
Beše to ulica kneza Trpimira.
Pa sad vi recite da me nije na iskušeњe Svevišњi metnuo. Opomena za jednostranost. Nismo mi samo mutimiri, bili smo isto toliko (ako ne i više) trpimiri. Koliko smo mutili, toliko smo i trpeli. Ponekad smo trpeli i kad nismo mutili.
Otkriće me je stavilo na neplanirane muke. Da li sam ja veći patriota kad mutim ili kad trpim? Imam li veći ugled kao građanin u ulici trpimira ili u ulici mutimira? Mučen dilemama, utonuo sam u san. Javio se Đavolak koji mi krešti u uvo da su Mutimiri kreature Pale ovamo iz samog Pakla. Najposle shvatam da mi je, u stvari, upaљen televizor! Budim se, obliva me znoj; kao noj odbijam da dignem glavu sa jastuka: s ulice dopire graja (miting) i jasno čujem da psuju Trpimira.
Tu sam izgubio samopouzdaњe koje me je do tada na pravi način služilo i navodilo na ispravne zakљučke. Izabrati se mora, ali kako? I jedno i drugo rešeњe je dovoљno srpsko, kao što je iz moje analize proizašlo. No, ipak ne mogu stanovati u više od jedne ulice istovremeno. Kako se drugi љudi suočavaju sa odgovarajućim antinomijama? Ne verujem da prekonoć preleću iz ulice u ulicu? Čovek ipak nije tica; bar nemamo tu vrstu krila, ako i jesmo anđeli nebeski; kao što to behu dva srpska kneza. A opet, ući u jednu ulicu od dve pomenute, u bilo koju, i tu ostati uprkos svemu dugo, možda do kraja života…
Preseљeњe se oteglo.
A rekao bi čovek: veliki li je Beograd. Bar tako izgleda iz palanke. U kojoj sam do daљњeg.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Napraviše DEPOS, u program staviše EPOS.