Komentar za početak
Novci, kad odlaze, imaju sto nogu; a kad dolaze, samo dve. (I to premijerske.)Zapisnuti!
VJERA I NACIJA
Tomislav Vuković je napisao tekst „Pitanja uz srbijansku rehabilitaciju četništva”. Članak se pojavio u „Glas Koncila”; to je katolički nedjeljnik.
Navodi se da su 357 poznata sveštenika, redovnika i bogoslova iz redova Srpske pravoslavne crkve – četnici.
Precizan spisak sa ličnim podacima potiče od Branislava Jeftića, koji je navodno radio deset godina na tom projektu.
Pomolak tora, ali napuštenog
МАДА МИ ЈЕ МРСКО ДРСКО
Подигли су све што треба:
Вилу, конто, раритете;
Сад подижу дигнитете.
Дигни ово, дигни оно,
Дигни лево, дигни десно –
Ето њима дигнитета.
Хор:
Ем ти тету чељадету
И његовом дигнитету
Базираном на адету
Крв попити ентитету!
(Све славећи веру свету.)
Negantesima valja reći ne
Mitingaš Vuk Mićunović
Sve mi se češće čini, ovo je vrijeme da intelektualci Crne Gore učine naredni podvig. Da se založe protiv svakodnevne nedolične eksploatacije Njegoša i njegovog djela. Da kažu: dosta. Da upozore: ozbiljna crnogorska kultura je locirala velikog pjesnika u panorami baštine, i idemo dalje. Da upozore: stop orgijanju samozvanih mudrijaša na sajmu deseteračkih sentencijadâ. Da omeđe šta je nauka i kritika o Gorskom vijencu, a šta puste govorancije i zlehuda pisanija o Njegošu, i okolo Njegoša; Da zatraže: onaučenje i uozbiljenje njegošologije. Da se drastično prorijede manipulatorski simpozijumi na kojima činodejstvuju portparoli i arhilažovi stranaka i eparhija, nazdravičari plemena i romatičarski nacionalistički padavičari. Jer inače: mi retardiramo u tinejdžersko bubuljičavo samočešanje gdje nam drugi poručuju da nas svrbi. U simboličkoj ravni, oceubistvo (sit venia verbo!), rekoše, preduslov je odrastanja i sazrijevanja potomaka.
Šta bi se time dobilo? Da ne može svaka šuša svakih pet minuta da se javi za riječ, čučeći iza ovog ili onog Njegoševog citata. Zašto ja te čučavce koji znaju da govore samo kroz buđavi samoproglašeni filter citata iz Gorskog vijenca zovem šuše? Pa to su oni isti, danas nešto stariji ali ne zato i mudriji ljudi, koje smo zapamtili iz školskih klupa kao ordinarne neznalice; nikad ništa suvislo nijesu zaključili o književnom stvaralaštvu crnogorskog pjesnika; nijednu zanimljivu analizu nijesu napisali o vrijednostima Luče mikrokozme; nijedan ezgakno naglašen citat nijesmo čuli iz njihovih usta – vrteli su samo tri ili četiri dvostiha iz Gorskog vijenca, i to nedovoljno akuratno; cijele godine vukli su jedinice iz književnosti i maternjeg jezika, a dvojke su im poklanjane 15. juna; znojili su se od danas malo eksploatisanih Njegoševih termina, kojih je desetak na kojoj bilo stranici; za boga živa nijesu shvatali već prvi stih “viđi vraga su sedam binjišah”, a najuporniji, u očaju duše svoje, stizali su najviše još do jedanaestog stiha “Zloga gosta Evropi Orkana!”. I, ni makac! Ovo je bio njihov domet i njihova noćna mora. A danas?
Ti isti ne daju Njegošu počinuti. A uvijek je u pitanju samo zloupotreba. Galame na trgu, nose parolu “što su naše gore umučale”. Idu da brane most, ističu Njegoševu sliku. Stavilo ga za poslanika, mudruje iza mikrofona “ćud lisičja ne treba kurjaku”. Izabralo ga da predsjedava na seminaru, predlaže zaključak “puče kolan svečevoj kobili”. Platilo ga da krvometi po selu, pjeva iz mozga “ne bojim se od vražjega kota…”. Svetosavski igumanski marš po transverzali Berane-Nikšić ide po taktu deseteračke, njegoševski garnirane koračnice. Okamenili su viziju svekolikog svijeta na srpsko-turske antinomije.
Najviše su se zalijepili za stih “neka bude što biti ne može”. Deset ovih kontroverznih slogova odmetnulo se iz celine teksta i danas pluta po Crnoj Gori i šire kao parola svakoga i za svašta. U njoj je više iracionalnosti nego što može jedan skroman stanovnik da izdrži. Kad iščupaš ciglu iz fasade, nit je fasada više otmena, nit ona cigla čemu vrijedi. I ovaj stih sam za sebe, kojim zamahuje ko hoće i kako hoće, postao je ćepanica koja nas tu i tamo mlatne po glavi. U opticaju od jutra do sjutra, stih se premetnuo u kostur svoga apsurda. Na kraju se pitamo, kako nešto može biti ako ne može biti? I zašto bismo željeli da bude, ako ne može da bude? I koji je naš interes u toj nadnaravnoj ujdurmi? Treba vratiti odlomak cjelini, a cjelinu staviti u biblioteku, a biblioteku čuvati u školi. Pa profesori i đaci neka analiziraju slojevitost i dubine umjetničkog djela, na slavu Njegoša i ponos našeg življa.
Pogledajte! šta su neznalice učinjele od 519. stiha: “a ja zebem od mnogo mišljenja”. Opravdanja za svaku površnost. Izgovor za poslednjeg zvijuka. Pokriće za bilo koju nedoslednost. Javni opticaj tog krika van okrilja atmosfere iz koje je odlepršao napraviće od Mićunovića mitingaša kojemu je istekao rok upotrebe. Ima u Gorskom vijencu još nekoliko sličnih izjava kojima je pripisan značaj kvazisentence; neznalice su ih, nepogrješivim njuhom za štetu, podvukle crnim flomasterom, istrgle iz djela i bacile u etar, niz štampu, u brzake interneta. U tom smislu, dobar je primer i ona raspojasana rezignacija “ko razgađa u nas ne pogađa”. E vidimo kako naši prvoloptaši poentiraju!
Neuki trkopišački citatolozi nas u stid ugone. Delikatno čeljade da u zemlju propadne. Ko misli dobro Njegošu, više ne laprda po sokacima žvaku “do istrage njine ali naše”; niti upozorava “da krstimo vodom ali krvlju! Trijebimo gubu iz torine”. Kao i u svakom drugom umjetničkom djelu, u Gorskom vijencu, po holografskom principu: dio nosi bitne informacije o cjelini ali sa smanjenom rezolucijom, sa mutnijom slikom; fraktal ima simetriju makroskopske arhitekture ali ne smije izgubiti interakciju sa susjednim elementima, niti svojstva konotacije. Neznalice o tom ne mogu ništa znati i odstranimo ih iz majstorske radionice!
Po nalogu, Njegoš je grubo iščupan iz ondašnje istorijske epohe. Politička operacionalizacija počiva na utiskivanju novih sadržaja u pojmove stare više od vijek i po. Tako se dobija obmana koja ima svoj slikoviti analogon u postupku nabijanja šapke Živojina Mišića na nabreklu tintaru jednog bosanskog samozvanog generala. Prevara je naravno vidljiva, ali to nije sve – trebalo bi falsifikatore lišiti logističke podrške. Da apsurd bude potpun, provijant doturaju snage koje su juče glasale za Aljkavog Predsjednika (na engleskom: Slob = aljkava osoba; vidjeti Morton – Benson englesko-srpskohrvatski rečnik, Prosveta, Beograd 1987.), a danas prave koaliciju sa onima koji su glasali protiv tog njihovog idola (trenutnog Haškog uhapšenika). Dakle, individue takvog prevratničkog sklopa nama ovdje tumače, na primjer, moderni smisao pojma poturčenjaštva!! Oduprimo se toj zamjeni teza koja unosi zlu krv među građane Crne Gore! Njegoš je značajni crnogorski pjesnik kojeg crnogorski intelektualci (prije svega) moraju odbraniti od golotinje ulice i prostakluka međustranačkih bitaka. To što mutivode igraju i na kartu evidentnog nagomilavanja funkcija kod Njegoša (književnik, vladar, vladika), neka bude dodatni motiv da mi sami raščišćavamo šikare naše istorije, ne blateći nepotrebno i samu teoriju književnosti.
Mučne dihotomije crnogorske države iz prve polovine devetnaestog vijeka nijesu one iste koje se danas pokušavaju udahnuti u naša pluća. Posebno, umjetničke istine nemaju snagu dnevno-političke feljtonistike – tog identiteta nikad i nigdje nije bilo. Zato, onaj koji je Gorski Vijenac ubacio u same izvore smutnji, a Njegoša delegirao za Garašaninovoga sekretara, čini prvorazredni poganluk, i zna šta čini. Smognimo snage da taj virus konfiniramo i razorimo mu genetski kod.
Razgovarajmo o savremenicima; o stvaraocima oko nas. O mladim književnicima i novim svijetlima na kulturnom poligonu. Njegoš je već u enciklopediji. Tamo mu je najbolje. Njegov je slučaj apsolviran. Tu više nema šta da se podgrijeva. Ne osvrćimo se olako. Idimo dalje.
Pomolak viteza
ALIBIJA
Zemlja u koju svako malo otputuju razni akademici, profesori, političari… Karakteristično, otputovali je ipak uvijek kod nas! Dakle, i nema ga i ima ga, sve u isto nevrijeme. Ta veoma zanimljiva i prenaseljena zemlja u sred srijede je ove naše zemlje. Uvažena persona koja je do 1987. bila zakleti ateista i mondijalista, poslije te godine bi zaklala nekog drugog ateistu i mondijalistu, da bi u jesen 2000. javno se preko televizije deklarisala kao demokrata, samo demokrata i u celosti demokrata, tamo joj bog pomogao.
Pomolak mišljenja
ŠTA SE ŠIRI BRZINOM SVETLOSTI
1. Pre osamnaest godina napisao je Ljubivoje Ršumović pesmu „Pri svetlosti sveće“.
U tišini čistoj pri svetlosti sveće
Svako slovo biva svetlije i veće
I misao moja koju slovo nosi
Mraku nezemaljskom radošću prkosi
I ono što strepim i što ne smem reći
Izdati me neće nikuda pobeći
I senke na zidu tajnovito prisne
neće dozvoliti da ih mrak istisne
Kuća bez tih senki i bez žutog voska
nije pesma nije lavra anđeoska
U tišini ovoj pri svetlosti sveće
Osećam niko me napustiti neće
Ni Marko Miljanov i Riga od Fere
Niko od junaka što se dušom mere
Pesnici će svoje prinositi pesme
Na oltar dobrote koji pasti ne sme
Znaju moja braća slute moji gosti
Da se i mrak širi brzinom svetlosti
Zato ova kuća ova sveća tanka
ko ikone stoje na pragu opstanka
U tišini svetoj pri svetlosti sveće
Svaka rima nosi sunce i proleće
A molitva moja okrenuta Bogu
Govori da moram svedoči da mogu
Sve tajne detinjstva sakriti u reči
U muziku stiha koja duhom leči
Zato ova radost ovaj govor drski
Slavi srpski jezik slavi inat srpski
Ova patriotska pesma, generalno, stoji na solidnim temeljima. Majstor rime je otvorio temu na najlepši način: U tišini čistoj pri svetlosti sveće / Svako slovo biva svetlije i veće. Silan je optimizan utkan u ovom dvostihu: Pesnici će svoje prinositi pesme / Na oltar dobrote koji pasti ne sme. Posle ovog maksimuma opada snaga pesnikove imaginacije, poetski izraz ide nizbrdo sve do slabog poslednjeg dvostiha. Možda smo prestrogi u osudi: u mrkloj noći oko tople roditeljske kuće padale su bombe, bilo je to ratno proleće 1999. Ali u tom kotrljanju riječi niz padinu inspiracije – ima jedan značajan momenat. U pesmi se izrazito izdvaja svojim aforističkim sečivom misao
Znaju moja braća slute moji gosti
Da se i mrak širi brzinom svetlosti
Pravo je zadovoljstvo primetiti ovde kakva se iznenadna opomena javlja kad se goli fakt obuče u izazovnu odoru eterične poetike. Sam autor je kasnije izjavljivao da je njegov najuspeliji aforizam „Mrak se širi brzinom svetlosti“.
2. Ovih dana se na društvenoj mreži Facebook pojavio aforizam „Tama se širi brzinom svetlosti“. Ne pominje se Ršumović. Autor koji se potpisao (R. Mićković ) zaradio je nekoliko desetina lajkova. Već je onoliko popularan. Kako to?
3. Ušli smo na Internet. Google pretraživač nam je rekao nekoliko zanimljivih novosti. Bar dve osobe dobijaju komplimente kao autori otkrića da se mrak (tama) prostire brzinom svetlosti (Newsweek intervju, 6. mart 2017. u 08:00h; Astronomski magazin – Komentari, utorak 13. oktobar 2009. u 21:35h). Sam Ršumović ponavlja da je ovo o brzini mraka njegov moto (Nedeljnik, 20. april 2017). Mi smo komentarisali Ršumovićev stih-aforizam u časopisu Matica, jesen 2010, na strani 103.
4. Ostaje da primetimo rađanje nove književne forme: kolektivni aforizam. Pomodno bi se on mogao nazvati i istinoidni aforizam. Ako vam se neka misao dopadne, potpišite se ispod datog teksta. Vaša privrženost lijepom izrazu je dovoljan motiv da vas opravda. Prioritet je izanđala kategorija. Kauzalitet? Neka ga koristi kome valja. Koga briga?
Pomolak lisca
STRANICE IZ DNEVNIKA JEDNOG NAŠEG POSLOVNOG ČOVEKA
Jutros sam ustao rano. Tipična navika nas Srba iz Crne Gore! Pogledao sam na uru koju sam kupio nedavno na Simpozijumu o modernom marketingu: divan dizajn naše firme Darvil. Pokazivao je osam i trideset. (Prokleti tajmeru, kasnim!, prosiktao sam i sa odbojnošću strpao u regal gnusni instrumenat (koji je pronašao, da ne budem nepravedan, jedan naš zemљak iz Holandije, Krsto Hajgens). Na brzinu sam navukao svoje novo odelo (doneo sam ga sa jednog nedavnog šopinga) od fine pomoravske tkanine lister. U trku sam nazuo bali-mokasine i uleteo u svoju mazdu. Sva sreća da će me ova brza šumadijska kola za jedan momenat prebaciti do deska, uzdahnuo sam.
Moja firma, s umilnim naškim nazivom Interferoteks, na koji sam ponosan (da dodam neskromno, termin je moj), na drugom je kraju grada: treba proći tri semafora, počev od onog pored dragstora, razminuti jedan ekskluzivni supermarket, dućan elektronike Aiva, i odmah tu, kod skvera, pored diskonta (mi bi Srbi rekli: okazion) piva tuborg , ni minut odatle, vidi se soliter u čijem su suterenu naše prostorije.
Dao sam gas i sledio se – auto poče da trokira. Maler. Kumplug, bremza… ništa. Šta sam mogao? Zamolio sam dva tinejџera da odguraju krš na trotoar. Hoće, naravno. Gledam ih, obuli najke, nose petstojedan, lakosta majice i lenonke. Krasna srpska omladina! Nervozno sam zapalio danhil cigaretu i miris srpskog duvana me ogalio. Taksi – viknuo sam. Šofer se nije ni okrenuo. Dakle, peške… Za svaki slučaj, dok traje šetњa, ukљučio sam pejџer. Nek bibiće. Na prvom kiosku kupio sam magazin huper. Ne smem ćerki na oči bez te novine. Umalo nisam udario o stub koji je krupnim plakatom reklamirao neki referendum. Pored reda za benzin išao sam dobrih pola sata. Što je samo popularna ta srpska sirovina! Saleću me crnoberzijanci – ne, hvala. Kod butika San Marino uleteo sam u tramvaj. Nećete verovati, stao je posle samo sekund truckaњa. Nema električne energije. Srećom, bio sam blizu ciљa.
Uleteo sam u zgradu. Vidim, ne radi ni lift, mada meni nije neophodan. Hausmajstor sa šrafcigerom nešto je petљao u holu. Uleteo sam u biro. Zavalio se u foteљu. Drmnuo sam viski. Malo sam se sredio i pomislio kako bi bilo mudro da ostatak dana ništa ne preduzimam: očito sam ustao na levu nogu. Ali, lako je reći… Bacio sam pogled na tajmtejbl. Prvo je vaљalo potpisati jedan bajati kontrakt. Hajde. Svojim lepim rekspen nalivperom, od koga se ne rastajem, udario sam paraf. Teže je bilo prostudirati jednu proforma fakturu s tridesetak stavki…
Utoliko je došlo vreme za fruštuk. Sekretarica je dopremila mekdonald hamburger. Posle smo pili tursku kafu. Bog da blagoslovi tu biљku sa naših њiva, Srbi bez њe ne bi mogli!
Prekide nas telefon. Da mi upišeš sina na fakultet, molio me kolega iz magacina. Ne za њega, nego moli partner iz susedne filijale. On je jednom nama fakturisao nešto što baš nije bilo lako. Koji fakultet? Medicina. Pa to košta, brajko. Ne dinari. Inostrani papir. Marke. Govorim li srpski?
Tresnuo sam slušalicu. Љutio sam se na još jedan srpski aparat, telefon, kojeg je pronašao neki dokoni naš gastarbajter, u Nemačkoj u prošlom veku – mislim da se zvao Aca Beli. Izgubih mir zbog invencije naše gore lišća!
Do kraja radnog vremena nisam više mogao da se koncentrišem na probleme. Tačno tako: nema adekvatnijeg termina od te naše reči koncentracija. Bez њe, ode cela psiha u kolomboć!
U tri sam se odvezao kući rentakarom. Posle svega nisam imao snage za rikverc-hodaњe. Jedva sam čekao da se dokopam kauča. Ali, avaj! Maltretiraњa su tek počiњala. Supruga me je na vratima informisala da je otkazala veš-mašina i da treba kontaktirati servis. OK. S nogu sam prezalogajio, bezvoљno: supa, salata, senf, viršle (kraće bi se kod nas reklo hotdog). Zavalio sam se u ligenštul i upalio televizor (ne mora odmah tekstil u mašinu!). Neke dosadne reklame. Nadao sam se mojoj omiљenoj seriji Šerif i prostitutka. I baš tada je u sobu uleteo moj sin Danijel i uzrujano konstatovao: u ovoj se kući o svemu vodi računa, ali o kompakt diskovima ni pod razno! Nije mi bilo do razgovora ove vrste, pa ipak nisam mogao da skrijem zadovoљstvo dok sam ga posmatrao s minđušom na uhu kako se kočoperi u ribok patikama. Onako drčan, od glave do pete Srbin.
Spaslo me je veće zlo: sused koji je s vrata zavapio kad ćemo, pobogu, u ovoj zgradi da organizujemo, kao ceo svet, kulturan svet, antene za sve kanale, i satelitsku televiziju. Razmišљao sam kako da reagujem: da zamolim persone da se ad hok raziđu, pošto želim da meditiram, i to transcendentalno ili da junački podnesem to što mi je izgleda Gospod namenio za ovaj dan.
Tada se desilo ono što me je nateralo da završim tekst, jer posle takvog jednog događaja učinilo mi se da ostalo ne može biti vredno da se stavi na papir. O čemu se radilo?
Spiker je najavio ekstra vest. Svi smo seli. Pojavila se i Žaklina sa huperom.
Emisija je bila kratka i turobna. Svet nas je izbacio iz Ujediњenih nacija. Ćutali smo.
Ja sam prvi došao sebi. Oblačeći piџamu, procedio sam: Pa šta, i koji će nam?!
Niko se nije složio sa mnom, i niko nije protestovao.
Pogledao sam kroz prozor. Smrkavalo se. Neki tip u џinsu stajao je pored bifea i švercovao devize, u društvu elegantne dame koja je šarmantno stajala pored lila limuzine i nudila, vaљda cigarete.
Utulio sam lampu.
(Post skriptum: Na podvučene reči sam alergičan; zamolio sam koleginicu, inače lektora, koja ima dosta slobodnog vremena, da nađe neke više srpske termine i zameni. Ali ona je bila nervozna tog časa, spremala se za žurku i ja evo ostavљam tekst u tom smislu falš. )
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Malo smo modifikovali drevnu mudrost. Ono što nama treba je Himera stvari.