Komentar za početak
Prijatelj se u nevolji poznaje. (Ali pošto je redovno vrlo daleko…)Zapisnuti!
KASAPITI
Po Klajnovom leksikonu, glagol kasapiti je nesvršen.
Pomolak tora, ali napuštenog
НАЧЕПИЛОГ
АЛ ТИРЈАНСТВУ
Видим.
Видим да.
Видим да ме.
Видим да ме водиш.
Путељком слепим.
Чујем.
Чујем да.
Чујем да ме.
Чујем да ме зовеш.
Начином лепим.
Осећам.
Осећам да.
Осећам да сав.
Осећам да сав савцијат.
Пред старост стрепим.
Желим.
Желим да.
Желим да бар.
Желим да бар на реп.
Змију начепим.
Negantesima valja reći ne
Identitet, danak u krvi, popis
Imao sam na studijskoj grupi kolegu koji se zvao Mihajlović. Ali to je samo približno! Možda je bio i Mihailović. Uviđavno sam se raspitivao lijevo i desno, bez rezultata; i drugi su imali slične dileme. Za četiri duge godine zagonetka nije dovoljno rastumačena. Povremeno je u opticaju bila i varijanta Mihajilović. Bar je jednom tako prozvan na ispitu – dotični se uredno odazvao. Uopšte, ispoljavao je začuđujući flegmatizam kada je riječ o tom silnom varijetetu prezimena. Je li moguće da nikad nije zavirio u svoj matični list? Ako je znao, što nije energično tražio da ga jednom za svagda identifikujemo i ispravno oslovljavamo? Jer, zbilja je nepodnošljivo aljkavo svako neprecizno obraćanje. Dva ili tri takva ožiljka, mislim, svako nosi na epidermu sjećanja; ne bole, ali se lijepo vide i mučno ih je odstraniti i savremenim psihijatrijskim pomadama
A gledajte sada šta mi se dogodilo u jeku prostačkih jugo-ratova. Student polaže ispit kod mene u kritičnom, oktobarskom roku. Dugo se rve za šesticu. U međuvremenu primijetim da njegovo prezime u ispitnoj prijavi ne odgovara onom koje je zapisano u indeksu. Pitam ga, koje je važeće? Veoma uznemiren, zamolio me je da ga ne izdam! Neka ostane to dvojstvo, jer je naopako evidentirano u studentskoj službi (bolje se u zlim vremenima primiriti). Bješe me neki ijed spopao, te mu izdiktiram uslove primirja: napisaću šesticu a on će svečano, odmah, izjaviti da se nikad više neće odreći svog bazičnog identiteta, nipokoju cijenu!
Kasnije, stvar sam počeo da razumijevam (sa izvjesnim stidom zbog arogancije) povezujući slučaj sa istorijom porodice mog kolege fizičara, renomiranog istraživača koji sada živi u Beogradu. Znam ga kao Popovskog. Ali on priča da je u prošlosti njegova porodica bila Popov; imaju čak valjanu dokumentaciju u korist te činjenice. To nije sve. Živjeći negdje na jugu Makedonije, blizu tromeđe sa Bugarskom i Grčkom, povremeno bi se transformisali u Popoviće – da zlo ne čuje!
Priča je, dakle, komplikovana. Svakako nije samo balkanska. Čitalac je i sam čuo za znamenitu higijensku mjeru pranja usana! Misionarstvo je bijelog čovjeka u Americi podrazumijevalo da se sapunom isperu usne Indijanca koji je (krijućke, prkosno, ili prosto mahinalno) progovorio maternjim jezikom u internatu, ili na javnom mjestu. (Možemo se zgražavati nad tom vrstom okrutnosti pravovjernih siledžija; ali je misionar uvijek isti, i svuda isti.)
Priča o identitetu jedinke nesumnjivo je vrlo slojevita. Što je prag ličnog identiteta? Koje nivoe ličnosti valja temeljno mijenjati, koje samo modifikovati, koje nadgrađivati i ukrašavati? Ne bješe li uvjerenje onog umnog Engleza da se Čovjek rađa kao tabula rasa? I da je ličnost u zrelom dobu ono što je, u danima odrastanja, vrijeme na tabli ispisalo? Ostavimo po strani filozofske implikacije diskusije o finoj proporciji nasljeđa i iskustva. Svakodnevno prevazilaženje naše datosti ulazi u dinamičku suštinu samopotvrđivanja ličnosti. Jer statički identitet ne postoji, on je svoja sopstvena negacija. Znači li to da možemo zanemariti sve sadržaje koje nosimo od malena i zamijeniti ih novim? Ne; postoji jedna psihološka ćuprija sa dva vitka luka koja premošćava dvije obale provalije svačijeg života: spaja djetinjstvo i urvine naših dana; ta se spona ne smije urnisati. Zaboravi sve, bude li se moralo, ali majku zapamti; ali ime prepoznaj!
U drugoj glavi romana Na Drini ćuprija prolomili su se kroz pustolinu istorije krici majki koje plaćaju danak u krvi. Evo tog odlomka: ” obnevidele od plača naletale (su) pravo na suharijske bičeve i na svaki udarac biča odgovarale bezumnim pitanjem: ‘Kuda ga vodite? Kuda mi ga vodite?” Neke su pokušavale da razgovetno dozovu svoga dečaka i da mu daju još nešto od sebe, koliko može da stane u dve reči, neku poslednju preporuku ili opomenu na put.
– Rade, sine, nemoj majke zaboravit
– Ilija! Ilija! Ilija! – vikala je druga žena, tražeći očajno pogledom poznatu, dragu glavu, i ponavljala je to neprestano kao da bi htela da detetu useče u pamet to ime koje će mu već kroz koji dan zauvek biti oduzeto.”
Zapamtiš li majkin lik, i ime svoje, možda nećeš postati janičar. No: U interakciji sa svijetom (voljnoj, prinudnoj, gorkoj, radosnoj) mijenjati se moraš i priznati to moraš (milom, silom, s jadom ili sa sladom). Jedino to lažovi neće potvrditi. Mislim na one koji su među nama samoreklamerski patrioti (u novinama, na televiziji, na akademiji, na proslavi 200 godina bilo čega) a djeca su im “izdajnici” (skrajnuti u Flandriji ili Holandiji, ili bilo gdje 2000 kilometara daleko).
Ostali, uglavnom, znaju da se ne može mimo svijeta. Među časnima koji su taj aksiom pokušali da ospore nalaze se prije svega Amiši. Ko nije Amiš, i kome je teško izdržati da bude Amiš, ne preostaje mu drugo do da se sjeti da je davno, u komunističkim godinama svoga đakovanja, naišao u udžbeniku njemačkog jezika na onu nenametljivu i efektnu izreku-opomenu (Spruch) koju je potpisao Fridrih Rikert:
Willst du, dass wir mit hinein
In das Haus dich bauen:
Lass es dir gefallen, Stein,
Dass wir dich behauen.
Baš tako: Ako želiš da te u kuću ugradimo, dopusti, o, kamenu, da te malo istešemo! Stijena će po prilici promijeniti svoju pojavnost, dobiti ili ne dobiti na skladu i eleganciji, ali će joj ostati njen kameni identitet. Samo mi ne recite da je ovaj nauk ovdje i sada suvišan! Mijenjati se moraš, i lika majkinog sjećati se moraš, i ime svoje moraš pamtiti. Dabome:
Bio je popis u Crnoj Gori.Vjerujem da je onaj student održao riječ, no podozrijevam da je bilo mnogo onih kojima je pisalo u biračkom spisku jedno (ime, jezik, vjera, nacija) a u duši drugo (ime, jezik, vjera, nacija)! Mislili su da se malo socijalnog kameleonstva uklapa u ovdašnju tradiciju.
Kako inače shvatiti podatak: popisani etnički Crnogorci pali su sa 380 hiljada (1991. godine) na 273 hiljade danas, tj. sa 62% na 41%. To je dakle pad od 107 hiljada. Istovremeno, Srbi su se propeli u istom periodu sa 57 hiljada (izbrojenih u godini svetosavske unifikacije) na 202 hiljade, a to je porast za 144 hiljade.
Ja ne mogu zamisliti da neki narod (Crnogorci) za kratko vrijeme na ljese izumre, a da kuge bilo nije. Ja ne mogu da zamislim da se pripadnici nekog drugog naroda (Srbi) za kratko vrijeme kao skakavci namnože, i da to bude proizvod povećane seksualne živahnosti fertilnog sloja. Eto šta ja ne mogu!
Crnogorci se moraju poplašiti da će, koliko sjutra, ostati rasa bez svojstava, prazna priča, takozvana Fabula Rasa. O čemu je govorio Njegoš u Gorskom vijencu ako ne o strahu da se u državi ne vragošu silni istorijski napori mnogih pređašnjih generacija – kroz proces odrođavanja? Ako ne o tehnologiji janičarenja?
Vidimo li da Sveti Petar Cetinjski ponovo ide od brda do brda, te moli i preklinje da ne činimo dva smrtna grijeha povrede identiteta. Da Crne Gore lik ne zaboravimo i da se imena Crnogorskog sjećamo.
Pomolak viteza
BRČINODEJSTVOVATI
Riječ je toliko bremenita da je pravi grijeh objašnjavati je! Ni jedna naša Borba ne vodi se bez brčinodejstvovanja. Ni jedna naša Politika ne gradi se bez brčinodejstvovanja! Ni jedna naša Pobjeda nije dobijena bez brčinodejstvovanja! Ni jedno naše Oslobođenje nije došlo bez brčinodejstvovanja! Bez gustih brčina nema pustog čina! šta je tome pričina?
Pomolak mišljenja
GNUSNA PREVARA MAESTRA MARADONE
Na jednom važnom međunarodnom takmičenju, davno je to bilo, fudbaler argentinske reprezentacije Diego Maradona dao je Englezima gol nečasnim postupkom. U skoku je rukom zahvatio loptu i poslao je u mrežu iza konsterniranog golmana Šiltona.
1. Ova bizarna situacija bila je tema i inspiracija moje pjesme „Igra“. Tu poetsku indignaciju sam objavio u časopisu KORACI (broj 3/4, godina 1989). Časopis je tih godina vodio i uređivao otmeni šumadijski bard Slobodan Pavićević. (Njega odavno nema; brk njegov, lijevi ili desni svejedno, vrijedio je više od mnogog današnjeg poslenika u kulturi.)
IGRA
nogometaš zvani diego maradona
u gipkom skoku vatrenoj nameri
u magnovenju
odnosi loptu odnosi sferu praiskonsku
rukom postiže gol
vratar zvani bobi šilton
ne veruje da postoje paralelni svetovi
propušta efemerne trenutke s indignacijom
mirno čeka onu kolotečinu
a gledalaca sto hiljada
sto hiljada čeloveka homo sapiensi
isijava svetlo isijava zvuk
a nema prelaza vidnog od svetla na zvuk
niti: obratno
to je teško ali može
oni su ambijent
publika vidi:
fudbaler zvani maradona
kleči na aut-liniji
rukama priziva nebo
i gle nebo se otvara
odozgo kulja reliktni mrak u prazne oči
dečije
i vidi:
golmana zvanog šilton
hor uznosi lepotica od plesa do topline
postaje čovek od miline istočne strane terena
on, međutim, drži čas metafizike
koji se rascvetava u poslednje čudo:
homo sapiens maradona
od lepljivog mraka od Cvokota Iskona
nemo valja loptice tvrde
te ih krišom baca u Mrežu Zaputanu
ravno do nevidljivog minotaura
kroz uspenje kroz stav
kroz bitnost
šiltona
2. Fudbal je, naravno, igra. Neko se zgodno sjetio da fudbalsku iglu zaglavari – proglasi za najvažniju sporednu stvar na svijetu. Ali ta dosjetka zamagljuje krucijalnu poentu: fudbalska igra, i svaka druga sportska igra, bezbolna je imitacija rata među zavađenim plemenima. Krucijalno u toj imitaciji je strogo poštovanje pravila igre – čega u taljiganju života nema ni na pomolu. Dok se lopta kotrlja, a sudijski paragrafi, kakvi god da su, imaju apsolutni autoritet – mi smo začarana publika koja pravično navija za Svoje i sanja Pravdu na Zemlji. Ako se desi povlačenje za dres, start đonom ili neovlašćena upotreba ruke, od sudije očekujemo da svima objavi da se desilo veliko zlodjelo koje narušava svetost Pravila. U sportu, gnušamo se Grabeža.
Televizijski prenosi nam predočavaju da se Pravila sve više skrnave. Potire se sama slava sporta! Podozrijevamo da je koristoljublje zatrovalo sjajnu ideju sportskog nadmetanja. Nije riječ samo o sadašnjosti. Robno-novčana zavjera protiv bitnosti sporta napada i istoriju sporta. Kako pričamo djeci, đacima, o prošlim događajima i nadmetanjima? Ah, bolje ne pitajte.
3. Politikin Mali Zabavnik (1 jun 2017, broj 154, strana 15) donosi osvrt „Najgolovi u istoriji fudbala“. Po zasluzi se u tekstu za đake pominju zaista unikatni potezi majstora Ibrahimovića. Dalje se govori o bliskom susretu Šiltona i Maradone. Maradoni se dodjeljuje isti tretman kao i Zlatanu. O mangupskoj prevari govori se kao o „previdu sudije“. Krađa rezultata se opisuje kao „spretno“ davanje gola! Dok ogavni izgrednik kleči na aut-liniji u odurnoj metafizičkoj pozi i pozdravlja svog boga obmane, bitangini saigrači su u nedoumici; Diego ih kori i opominje: radujte se, inače će sudija da se dozove pameti i poništi gol! Pioniri će naučiti iz ovog štiva da je lažni gol – Božje djelo. Krađa jednako Božje djelo? Nijedan negativni, a istiniti, epitet koji mora da ide uz Maradonin postupak nije ponuđen vrijednim čitačima Politikinog zabavnika.
O izgredniku će biti snimljeni i filmovi iz kojih ključa eulogija i euforija. Bijedni „gol“ postaće najgol.
Sijemo zaborav, blagosiljamo šarlatanstvo. Šaljemno pedagošku poruku da se kroz prste gleda na prevare i krađe. To su postupci koji se protokom vremena, eto, mogu premetnuti u vrline. U igri, kao i u životu.
Pomolak lisca
DUG I OPOMENA
Samoubistvo kao fenomen zanima, od najranijih vremena, široki krug stručњaka, ali i javnost u najmasovnijem smislu reči. Suicidalne porive pokušavaju da rasvetle filozofi, sociolozi, psihijatri… Posebno su u žiži naučni pokušaji da se nađe veza između broja samoubistava i nepristojnih uslova života.
Dovodi li pogoršaњe životnih uslova do povećaњa broja samoubica? Građani su uskraćeni za pravu informaciju. Svi znamo za slučajeve da su љudi digli ruku na sebe zbog materijalne bede i opšte depresije. Međutim, je li to pravilo? ili su samo sporadični akti? Ubedљiva statistika nam izmiče!
Lično verujem da broj onih koji su digli ruku na sebe nije ovih godina veliki; bar nije onoliki koliko su zacrtali kreatori naše sutrašњice. Da se dovedu u sklad predviđaњa i tvrdokorna stvarnost, institucije sistema pojačavaju pritisak i dižu opomene na nas. Ovde ćemo sa par reči osvetliti jedan segment te vrste: dizaњe opomene na građane od strane elektrodistribucije.
Lično je na mene dignuta jedna takva opomena, pa mogu da svedočim iz prve ruke. Evo, što se forme tiče: opomena lepo izgleda, papir je kvalitetan, format skladan, sami tekst opomene pristojno stilizovan; posebno je ukusno rešeњe udar-nog dela (pretњa neposrednim iskљučeњem): nešto krupnija slova u kompjuterskom slogu, skoro dražestan font, i nadasve љupka boja, diskretni lila tonalitet – sve upadљivo i malo ukoso. Moderno.
Rešio sam da se kao građanin uzjogunim. Opomena je podmetnuta u poštansko sanduče u strogoj diskreciji – nisam osetio došuњavaњe lica koje je donelo smradnu presudu. Prvo sam bio utučen; brzo sam se pribrao. Svejedno sam tu noć probdeo. Sastavio sam pismeni demarš koji ću ujutru izreći nadležnima. Hteo sam da pomenem najubitačnije argumente u najkraćoj formulaciji, stoga sam sastavio tekst koji glasi:
Vi ste eksponenti Države. Objavљujete moj dug Državi. Ali treba da znate da nisam dobio plate već za tri meseca. Dug Države prema meni je veći. Kako se usuđujete da izmirujete moje obaveze od juče, kad su neizmirene vaše obaveze od pre sto dana?
Stavio sam znak pitaњa, odahnuo sam: u veri da će im on biti kao omča oko vrata. Treba sa њima pisano, pismeno i otmeno…
Iza šaltera elektrodistribucije sačekala me je ovlašćena dama. Pročitala je protest bez uzbuđivaњa, puls joj je bio industrijski: pedeset herca. Rekla je, potrošeno se mora platiti; žalba nadređenoj instanci: druga vrata desno.
Na rečenoj adresi našao sam ovlašćenog, a više ostrašćenog gospodina. Na њega je tekst ostavio veseo utisak; pregoreli su mu osigurači i spontano rekao, da ja nisam mogao da se naљutim: Građanine, ludi ste kao struja!
Plemenitog čoveka! Pamtiću ga doveka! Zbog dijagnoze i pravnog leka. Neka!
Bio sam primљen i pročitan, a osećao sam se kao popišan.
Naveče sam na televiziji gledao neki francuski film o smrtnoj kazni. Dojmile su me se scene stražara i sudskih izvršiteљa koji se u čarapama prikradaju zatvorenoj žrtvi da ga iznenada ćape, saopšte vest o odbijaњu žalbe i odvedu bogu na istinu. Do zore mi se pričiњavao sumoran bat koraka bosih poštara oko mog sandučeta u dvorištu.
Agonija je trajala desetak dana. Svakog sam jutra ustajao izmožden; prva radњa se sastojala u testiraњu ringle: ukљučim, prospem kap vode i napregnuto čekam. Kad zaskakuće kapљica, kao da me sunce ogreje. Još jedan ceo, topao dan je preda mnom…
E, konačno jedne subote, đavo je došao po svoje. Ringla je ostala hladna kao glečer. Pomodreo sam, i od besa. Rešio sam ovog puta da intervenišem impulsivno, usmeno. Preskočio sam prvu instancu i s vrata počeo da vičem na od smeha zace-nutog gospodina. Više nisam lud, upozorio sam. Bar ne kao struja – iskљučili su je. Otreznio se i uputio me sprat iznad. Primila me je uљudna gospođa koja mi je rekla dve korisne stvari.
Prvo, građanine, treba da znate da taj novac koji vama uzmemo nama uzme država i otpravi vama u vidu penzija i plata. (Opa!) Treba da znate, novac vam se vraća kroz plate!
Drugo, ne dajte da vam seku struju! Niko ne sme da vam iskљuči struju! Mi smo protiv iskљučivosti.
Kako ste protiv? Evo lila na belo. Postoji i nalog za iskљučivost. Potežem ubitačne kontra-argumente….
Boљe da ste potegli štogod oštrije, po prilici sataru, govorila mi je sad već u četiri oka uљudna gospođa. Kakvi argumenti i bakrači! Sata-ra! Marš iz dvorišta! i kvit.
Od te duševne žene naučih tada dve važne stvari: za novac, oni su samo skretničari u њegovoj cirkulaciji od mene do mene; elektrodistribucija je institucija koju možeš isprašiti ako se pojavi s makazama. Nakaze, imam makaze!
Novo prikљučeњe sam platio, svaka se škola plaća… Ali, koliko li je onih koji, za razliku od mene, kao budale bez roptaњa trpe? Koji nisu dočuli za svoja prava? Koji ne znaju kako se formiraju fondovi za plate? Oni državu i zemљu doživљavaju kao stambeni prostor na koji bahatom gazdi plaćaju kiriju. A kirija se plaća bez roptaњa, i od vajkada. Kirija se trpi, dok je iole podnošљivo. Ali kad su računi veliki, kad kirija počne bukvalno da hara, tada podanici dospevaju u staњe hara-kirija.
Možda i nije loše da se pojavљuju prvi znaci sličnosti sa Japancima; makar i preko harikirija…
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Evo nešto iz novog Bukvara, na slovo M: I mi imamo imame.