Komentar za početak
Novci, kad odlaze, imaju sto nogu; a kad dolaze, samo dve. (I to premijerske.)Zapisnuti!
NALOGODAVCI, HM
Novine su javile 19. marta 2013:
Premijer Crne Gore Milo Đukanović je danas izjavio u Podgorici da je isti čovek “iza ubistva” premijera Srbije Zorana Đinđića 2003. i ubistva suvlasnikai urednika podgoričkog lista “Dan”, Duška Jovanovića. Đukanović je danas govoreći povodom stotinu dana svoje vlade, komentarisao pitanje predsedničkog kandidata Miodraga Lekića o tome ko je ubio Jovanovića.
Đukanović je kazao da “iza tog ubistva” stoji “poslodavac i Duška Jovanovića, i Miodraga Lekića” – onaj ko je bio protiv nezavisnosti Crne Gore.
“To je onaj čovek koji, uzgred, ponekad zna i da zapali ambasadu velike države u Beogradu, a ima jednu gadnu naviku da, kada zaključi da neko ko mu verno služi dok je živ, ne može vise poslužiti kao mrtav, onda ga i učini mrtvim”, rekao je Djukanović.
Po rečima Đukanovića, to je onaj ko “nosi politički kišobran za ubistvo Zorana Đinđića i onaj koji je svojom politikom onemogućio Srbiju da stane na evropski put”.
Pomolak tora, ali napuštenog
БАНДЕРИЉ-ЕРО С ОВОГА СВИЈЕТА
Не видимо Тореадора,
Не излази из чадора.
Зна се ко коси а ко воду носи:
Око нас су бандериљероси.
Меркају, њуше, чешу, траже
Да начепе, да убоду, да раздраже.
Наши шпанци далеко виде:
Без банде риљероса нема кориде!
Negantesima valja reći ne
Oci i pregaoci
Kada je Puškin prebivao, kao izgnanik, po prilici negdje u Odesi, bio mu je, vele, nadređeni stanoviti durak velmoža Voroncov. Puškin ga je prezirao; malo mu je bilo da ga zove podlac, te je u jednom epigramu mrski šef unaprijeđen u polupodlaca (полуподлец).
Pošalje jednom Voroncov poetu na službeni put, da ustanovi šta je ostalo od letine u reonu stradalom od najezde skakavaca. Puškinov sažeti izvještaj je glasio da su skakavci letjeli i letjeli, prispjeli, gostili se, sve pojeli i odletjeli (Саранча летела, летела – и села. Сидела, сидела, всё съела и вновь улетела).
Bilo je nedavno dobrih povoda da se sjetimo ove epizode iz biografije slavnog ruskog pjesnika! Naši oci profesori prava i etnopoete pregaoci oglašavaju u svojim izvještajima (konferencijama za štampu) da je jato zločinaca, pošto je opustošilo polja SFRJ, odlećelo u nepoznatom pravcu. Onda se našao visoki dužnosnik koji je manirom naučnog radnika i političkog generalizatora sjajno sažeo ta činovnička parcijalna došaptavanja u ovakav sud: Hadžić jednostavno nestao… Ako se neko ne sjeća, Hadžić bijaše onaj magacioner koji je u svojoj magazi dužio sve i svašta uključujući i paradržavnu skalameriju sa prefiksom SAO.
Kako čovjek može jednostavnonestati? Meni se čini da je taj paranormalni fenomen ostvarljiv samo na jedan način: Da osobu traže oni isti koji su nju i sakrili. Ova se hipoteza izgleda, da budemo eksplicitni, srećno uklapa i u opis nestanka (koji ima biti jednostavan).
No, izuzimajući humorni karakter gornjeg izvještaja sa terena, druge su analogije u predloženoj paraleli posve neadekvatne. Niti je šef suda u Hagu egoistični i priglupi Voroncov, niti su naši pjesnici u rangu Puškina – na stranu najvažniji fakt da nema te motke kojom bi ih bilo moguće proćerati u Odesu sa tribina i odlučiti od televizija, te separirati od vlasti i tamošnjih ćupova novca. Istovremeno:
Stavili su kravate i daju izjave da žele u Evropu. Misle da je zaboravljeno šipražje iz prošlih dana njihovih biografija. Hoće na sunčanu obalu, a neće da poprave most koji su sami porušili ne tako davno; revnosno ometaju svako preduzeće iskrenih mostograditelja. Neće niti da zakrpe čamac koji su svojom rukom probušili i koji neupotrebljiv trune u ševaru gdje prebivaju. Pod snažnim pritiskom, možda, samo će promrmljati: Mi osuđujemo svaki zločin.
Zaustavimo se na ovoj čudnoj, jalovoj izjavi kojoj često pribjegavaju parapoete u onim nemogućim momentima kad brinu o svojoj moralnoj vertikali a ne mogu da prenebregnu obaveze prema mecenama. Osuđujem svaki zločin! Ajde?
U kratkom osvrtu na ovaj šuplji i opasni a spolja glazirani sud, moram ih razočarati. Za suvisli razgovor o zločinu, svugdje i vazda, validan je jedino induktivni metod. Od pojedinačnog nevaljalstva ka opštoj osudi. Skrivanje iza gole dedukcije namah uvodi perverznu praksu da jedan konkretan zločin, još cigli jedan naredni zločin, ne znači ništa u poganoj grmadi načelne izjave. A to je već i samo po sebi monstruozna praksa!
Tako se izjava da smo protiv svakog zločina lagano i nevidljivo transformiše u odu novim zločin(c)ima. Žao mi je.
Zločin je specifično nevaljalstvo kojemu ne možete (ne smijete!) zabašuriti pojavnost… Forma zločina do te mjere udara pečat na njegovu suštinu da skoro obesmišljava svaki pokušaj klasifikacije i generalizacije, mimo nužne sudsko-činovničke procedure.
Logičko-deduktivnim pasažima u odbrani zločina pribjegava jedno naše moračko nevinašce koje se u Beogradu ugnijezdilo u kleropravoslavnom paperju (“Ko god je činio zločin – neka je proklet.”). Zamislite to ispaštanje da poli-ubicu stigne prokletstvo izbačeno iz mitropolije primorske… Ne treba mu više. Tić predlaže da se generalima sudi u odsustvu, pa ako se dokaže da su krivi, tek onda da se potražuju. Eto takvi su brdski intelektualci situirani u srbijanskoj pitomini inspirisali značajnog režisera Slobodana Šijana da snimi scenu u kojoj autoritativni vozač narodne krntije veli: Moj je Laki genije za vožnju (tj. Pravo).
(Ovo je samo jedna cigla u opštim rodoljubnim naporima da se izgradi takva svjetonazorna građevina u kojoj je obesmišljen, nemoguć, pojam Našeg Zločina. To jest, ako je naš, nije zločin, i obrnuto. Tehnička ilustracija te nakaradne nakane ogleda se u ovoj okolo-beogradskoj priči: Kancerogena supstanca benzen, javila je štampa, nesmetano je curela iz pančevačkih dimnjaka krajem avgusta 2004, i vjetar ju je raznosio na sve četiri strane (čaršije). Prema mjerenjima koja su objelodanjena, cipcijelog dana se mogla konstatovati koncentracija na nivou 50 miligrama po kubnom metru, što se uveliko drži za nepodnošljiv nivo zatrovanosti u koju je nedopustivo umočiti ma i nos najljućeg neprijatelja. No budući da se akcident nije mogao dovesti u neposrednu vezu sa nekom stranom neprijateljskom vojnom ili istražnom institucijom…)
Izbjegavanje opisa zločina čini se na prvi pogled jednostavno sagledati kao posljedicu, je li, razumljive sramežljivosti. Ma, koje će se delikatno čeljade upustiti u slikanje groznih scena u kojima duša insana ispada sa fontanama krvoliptanja? Duboku psihološku barijeru koja tu postoji niko bolje nije prepoznao od Ničea, koji je prosto konstatovao da onaj božanski susptrat u našoj duši nikad neće priznati ispade poganluka u istoj. To neće. Ali:
Zašto se veliki nacionalistički zločini nikako ili nerado ne priznaju i ne kazuju, bar na balkanskom podoblačju, naslutio je Ivo Andrić kad je na početku XXI glave romana Na Drini ćuprijanapisao: ‘Nikad to neće moći biti kazano, jer onaj ko to sagleda ili preživi, taj zanemi, a mrtvi ionako ne mogu da govore. To su stvari koje se ne kazuju, nego zaboravljaju. Jer da se ne zaboravljaju, kako bi se moglo ponavljati?”
Ta žudnja za repeticijom zločina, dakle, nekompatibilna je sa zahtjevom priznanja, opisa i katalogizacije svakog konkretnog nepočinstva. Pa sada vi vidite gdje je izvor pomame kad god zatražite oštrinu sjećanja. Na primjer, oštrinu sjećanja na karađorđevićevsko aneksiono i anksiozno svetogrdno rušiteljsko obadanje po Lovćenu. (Jer onaj Genijevozač, s povjesmom preko očiju, i dalje truća da su Crnogorci srušili zadužbinu, grob, hram i monašku ćeliju.)
Borba da se ovdašnja istrijebljenja ne preobraćaju u periodične fenomene mora dakle da uključi, kao bitnu komponentu, istrajnost zahtjeva da se podli iskaz o načelnoj osudi svih zločinaca razbije u paramparčad pojedinačnih, konkretnih zločina koji su, svaki ponaosob, imenovani, pa procesuirani, uknjiženi i zapamćeni.
Ne desi li se to, janičarski će oci i na sve spremni svetosavci-pregaoci, jednog budućega dana…
Pomolak viteza
PATRIDIOTIZAM
Eksponirani patriot se identifikuje, prije ili kasnije, bolje što prije, kao ordinarni prevarant. On se uzgred i obogati; kad neminovno stigne stanje rasula, povlači se (rezignirano) u milje zaslužno opljačkanog imetka. Ko je tu idiot? O tome traju raspre. Dok se rješenje ne izbistri, nama ipak valja smisliti riječ za sferu društvenog idiotizma izniklog na osnovi patriotizma; čini se da vrijedi promovisati termin patridiotizam, pa da gledamo kako će proći na tržištu.
Pomolak mišljenja
TRG DIMITRIJA TUCOVIĆA: SLAVNI VETERANI SMISLOV I GLIGORIĆ IGRAJU ŠAH
(Povodom vijesti da Svetozar Gligorić dobija ulicu u Beogradu)
Tabla prepuna figura
Akteri zagledani u dalj
O pobjedi ne misle
Nije im do rokade
Paze da nekog ne povrijede
Svjetski prvak vrti glavom:
Dumaju što zdjes ničja nevazmožna
Već odavno je savsjem jasno
Remija u šahu nema
Poštene igre jedino vrijede
Ostalo je pišljiv život
Ne i čuvstvo garmonii.
Dopire arija iz Boljšog teatra
Smislov na potezu sluša
Dugo ne shvata šta će tamo topovi
Daje oficira za konja
Osvrće se po Slaviji –
Švercer hrani golubove
Kod groba socijalističkog prvaka.
Očima pita Vasja, v čem pravda šahmat?
Odgovora niotkud, ali iz tišine ruske stepe
Dopire glas Botvinika:
Inogda on prinimal rešenija
Poražavšie svajej glubinoj.
Ima taj što reći o staroj gvardiji!
A tek o istinoj prirodi čeloveka.
Gligorić pije kafu. Odbija
Pola sata da pojede pješaka
(Ispitivaet k partneru uvaženjie)
Pozicija je zamršena
Smrtno ozbiljna i blijeda ćuti publika
Fatum – vešć serjoznaja.
Na prstima ulazi pokojni Brana Petrović
Iz džepa mu vire Nedeljne informativne novine;
Vasilij potresno ustaje, traži autogram
Aplaudiraju penzioneri sa Kalemegdana
(Kapablanka opravdano otsutan
Onostrano zaviruje u poziciju
Misli da treba uzeti damu na polju d1
I ona zaljubljeno vrišti)
Već se smračilo i na istoku i na zapadu
Odbrana je popustila
Barabe upadaju u Gligin stan
Velemajstor je u nemogućoj poziciji
Ovo sada je Balkanski gambit
Previše je žrtvovao
Trebalo je preskočiti otvaranje
Glavu gore Svetozare
Mada sumnjamo da išta ima gore –
Opljačkan i prebijen
Slavni partizan ne kapitulira
Smireno okreće leđa uzurpatorima
Revnosno popravlja havarisani položaj
Dok zakazuje rođendansko slavlje
U magnovenju vidi mladu gravidnu ženu:
Hita iz ulice Svetozara Markovića
Pruža ruku ka bronzanom spomeniku
Ne haje za kružni tok saobraćaja
Propušta jedino buduće dane
Uzleću golubovi sa biste
Ili je to uspenje svetog Dimitrija.
Velemajstor Svetozar zgranuto gleda
Trudnica neodgovorno jede kilo bijelog hljeba
Toplu žvaće mirisnu sredinu
Od koje se mogu umijesiti
Tri garniture figura po Dubrovačkoj stilizaciji!
Diže ruku da alarmira
Pravi nijemi skandal u Sali
Svi su potrešeni
Jedino Sudija bučno aplaudira
(Niko nije danas poražen
Potpisani su skraćeni formulari)
Pomolak lisca
DRAGI STRIKO, OPET JA
Nije prošlo ni dva dana od kada sam ti poslao pismo, a evo ponovo uzeh parče hartije da ti se javim! Godinama, znaš zbog čega, što se kaže nisam imao ni sliku ni ton. Hvala bogu, posle Dejtona imam tona!
U ovom pismu hteo bih da te pohvalim, što pišeš srpsku poeziju. Ja volim osećajnu stvar; možda se ne bi reklo, ali sam ovih meseci pročitao dosta stihova. Videh te jednom na televiziji. Slušajući te kako recituješ u odsudnom času za našu partiju (ti reče, koja se još igra), zaplakao sam (košta me ponosa da ovo kao borac priznam, ali me hrabri da i ti tog momenta nisi bio daleko od jecaja).
Bog zna da li pod tim utiskom, tek i sam sam počeo da pišem poeziju. Evo me da se, kao i svaki početnik, stidim pred tobom zbog priznaњa! A kako li je tek početnicima u pedesetim! No nije na odmet i da ponovim maksimu (kao maksimom po diviziji!): krv nije voda. Brinem, šta ćeš ti na sve to reći. Posebno se sekiram i satarim (ovu sam reč izmislio iz ovih stopa; dovedi je u vezu sa satarom, kao što i onu prvu vaљa dovesti u vezu sa sekirom), hoćeš li pozdraviti teme koje obrađujem. I ton kojim celina zvuči? Mislio sam da je najboљe, ako ti pošaљem jedno stihosočinenie, pa da prosudiš, i po prilici – ohrabriš. Ta pesma ti se nalazi u dodatku ovog pisma, potraži je; ne bacaj koverat, inače ode i ona!
A sada dve-tri neprijatnije sitnice, ne mogu da izbegnem.
Prvo, ovamo kod nas je neko spadalo pronašlo pesmu koja se zove Ima nešto za koju tvrdi da je tvoja. Ja ne verujem. Onda on pokazuje ime i prezime; postoji li još koji pesnik s tvojim imenom (dešava se…)? Taj kreten koristi svaku priliku, kad sam u društvu, da me provocira. Naročito mi je teško kad odrecituje
Ima nešto isto u љudima,
Ima neke Bosne u Slovencu.
Onda ja objašњavam da je to nemoguće – pokazujem pisma od strika i dokumetujem koja su u stvari tvoja autentična i nepokolebљiva gledišta glede Slovenaca. Do kraja mi je gnusno kad čujem nastavak (mangup je namerno pretumbao stihove):
Ima nešto što u nama ima
Što nas drži u istome vencu…
Ja ga potom upozoravam na tvoje dileme koje sam rasvetlio u prošlom pismu. Među nama, striko, ipak ima nešto što upućuje da si ti autor: pesma je u desetercu… Može i uz gusle da se peva. A ja sam, kao što znaš, tebi bezgranično veran. Ako je tvoja, sviđa mi se. Mada mi je teško reći, posle svega. Uzgred, u stihovima,
U predelu oko divљeg Lima
Ima jedno parčence Banata,
nazire se jedna faktografska teškoća. Vasojevići se jesu selili u Vojvodinu, obrnuti smer migracije mi nije poznat.
Drugo. Doprlo mi je do ušiju (ne pitaj za kanale cinkareњa) kako si negde napisao, љudi citiraju po sećaњu: Pegavo dupe J. Broza.
Groza!
Znam da u ovom vremenu ima mnogo intriga, ali svejedno mi je u duši groza, kad na to pomislim. Izbegavaj, doboga, tako što! Ne bih želeo da me primoraš da se preko novina odričem najrođenijeg strica!
Jesi obavešten čovek, ali baš toliko…
Nastaviš li u tom stilu, odbićeš me od čitaњa tvojih pisama, što mi je inače ovih dana duševna hrana i omiљena zabava. Pozdrav, Sinovac.
Dodatak
Evo moje pesme Smena generacija:
Šeset prve bejah đače.
Nosio sam T. štafetu
kilometar, a i jače.
Ne zaradih ni monetu –
to bejaše čast na svetu.
Danas mi se samo plače.
Porede me sa fukarom,
nosio sam pozdrav Starom.
A ja ćutim, sin mi đače.
Kroz SFRJ nosi pušku;
vrag odneo svaku šalu:
nije pismo u drvetu,
nego metak u metalu.
Ko te pita za monetu!
Da izvuče glavu mušku.
Opet viču: čast na svetu.
(Porede ga sa fukarom:
ne ubija svetim žarom.)
Eto, toliko. Strepim od tvog suda. Svi mi strepimo od ponekog suda. Čujem da sada i buџe strepe od suda. Hvala bogu, sitna sam riba. Najgore što mi se može desiti jeste da gorњe stihove pošaљeš u noćni sud.
Do sledećeg dopisanija, tvoj Sin(ovac).
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
(Čist ginekološki fenomen:Kad državu siluju, pukne joj himna.)