Komentar za početak
Tiha voda breg roni. (Kome i zašto? Ovo blage veze nema s poplavama.)Zapisnuti!
FAJL POLITIČARA
Ako si aktivno u politici, moraš imati fasciklu. U nju slažeš interesantnu građu o političkim protivnicima. Kako to u praksi funkcioniše pokazuje g Srđan Milivojević, Kruševljanin, iz Demokratske stranke.
On ima podatke da se Aleksandar Vučić triput napio u dosadašnjem životu. Taksativno:
Prvi put, kad se kao delija radovao što je “Zvezda” prvak Evrope.
Drugi put kad je ustreljen njegov i svekolikih njegovih radikala zakleti neprijatelj novinar Slavko Ćuruvija.
Treći put, kad je streljan njegov i svekolikih njegovih radikala arhineprijatelj premijer Zoran Đinđić.
Tako da u svakoj polemici ta fascikla ostaje otvorena. U njoj se pominje SNS kao akronim od Srpska nasilna stranka. A gospodin AV kao predsednik te stranke.
Fascikla ostaje otvorena jer g Milivojević očekuje i četvrto opijanje vođe SNS stranke. On misli da nema osnova za verovanje da će se pijanac zaustaviti baš kod broja tri. Ukratko, bitan zaključak je:
Ako nisi ovako sistematičan u praćenju aktivnosti svojih političkih protivnika – ti i nisi za politiku.
Pomolak tora, ali napuštenog
НА ПРУЗИ ПРЕМА ТУЗИ
Нема шта да ти се згади:
У мојој згради
Живи пристојан свет:
Радиша и Верка номади
(стари друзи из воза за Тузи)
А Радисав пробисвет.
Радојко и Борисав-Бора
Жртве принудног одмора;
Млађахни Сава
До пола два чмава.
Кажем,
У мојој згради
Живи пристојан свет.
Ја, жена
И синова пет.
Negantesima valja reći ne
Ojdo da te kažem
Razumije se, znam za glagol davijati još iz osnovne škole. U razredu su postojale jedinke spremne da dostave učitelju, ili razrednom starešini, povjerljive podatke iz života kolektiva. Kroz mrežu davijanja saznavalo se ko je krpenjajkom slomio prozor, otkud listovi kupusa oko katedre u kasnim jesenjim danima, od koga je prepisan treći zadatak na pismenom iz matematike, i ko njuči na časovima polugluvog prefesora maternjeg jezika, po definiciji srpskog. Davija se dabome diskretno, ta se tehnika uvježbava; ipak se po pravilu znalo ko je davijao. Kad osili, dostavljač zna i da javno prijeti: Davijaću te kod Razrednog!
Kad prođu godine, promijeni se štošta, ali davijanje ne nestaje, poprima ozbiljnije forme. Ide se na davijanje kod paše, sekretara komiteta, predsjednika bilo čega, tužitelja, okružnog sudija, ambasadora SAD, sivih eminencija. Koga ne mrzi da prevrće po rečnicima, naićiće na žalosnu sudbinu Ilije iz Drobnjaka: “Paša pozove k sebi sve Drobnjake koji su na Iliju davijali, da sam izvidi što je među vojvodom i njegovim davudžijama.” (Ovaj demokratski paša insistirao je na suočenju, što je, vidjećemo, nivo koji se često ne dosegne.)
Danas kad pitate mališane, što je to davijanje, kažu da ne znaju. Daleko od toga da se moralni kristal u dušama novih naraštaja prosvijetlio! Pojava je i dalje u punom cvijetu, samo se drugačije zove. Akcenat više nije na radnji, već na počiniocu radnje. Dostavljač rečene vrste nazvan je tužibaba. Bilo pravično ili ne, ova se kovanica ustalila u našim školama, i ima grozno pežorativno značenje. Tužibaba je jad nad jadima; to je cinkaroš koji je dozlogrdio. Opanjkava i kad to niko ne traži. Očekuje svakako i neku vrstu plate za svoj rad, ali nije uvijek jasno je li aktivnost bez pasije. Kod probranih se vide i elementi tužibapskog talenta. Ovako ili onako, posljedice špijuniranja su evidentne. U zlatnim predkomunističkim vremenima, mnogi je nestašni nevoljnik bičevao bijesnim pogledom davijača dok je u ćošku klečao na šaci lanjskog kolomboća. Danas, u postkominističkim odjeljenjima, davija se žestoko, mada su posljedice nikakve. Ipak, opšte je prezrenje na tužibabe, što ovima, izgleda, ne škodi – neki takvu slavu iskoriste kao preporuku za učlanjenje u ciljanu političku partiju.
Davijanje je kod nas legendarno! Ušlo je, naravno, u mnoge narodne, a junačke pjesme. šta će mi ovo ograničenje!? Pojava je poznata i u lirskim pjesmama (Omeru i Merimi je došla glave jedna mala straža ). Sjajan se primjer nalazi u guslarskoj osmotaktnoj pjesmi koja, koliko se sjećam, počinje ovako:
U vrijeme kad na Nikšić Crnogorci udariše,
Kad bijaše došlo doba da ne bude turski više –
U logoru Crnogorskom pokraj kule Mušovića
Neko Knjazu okleveta popa Mila Jovovića!
Domišljati roker Amadeus iskoristio je ovu sliku da napravi dopadljivu muzičku burlesku. Ali nešto drugo želim reći: Klevetnik se u narodu zove Neko. Dalje Knjaz u naelektrisanoj atmosferi časti junaka sa potencijalnom ljagom riječima “Nit si vino nit si voda!”. Ispod nivoa pomenutog paše, Gospodar se služi inverznim pravom: Ne dokazuje Tužibaba Neko svoje navode, već Oklevetani ima da se brani i eventualno pobije rečeno!
Ova institucija anonimnog davijala veoma je interesantna u našem životu, literaturi, navikama i kulturnom obrascu kao takvom. U citiranoj pjesmi je ideja nekritički preuzeta iz desetotaktne svetosavske večerinke: Kod kneza Lazara, dok se krkalo i pilo, neka uštva, zaboravio sam mu ime (ako ga uopšte ima) davija Miloša Obilića da sprema izdaju u sjutrašnjem okršaju na Kosovu. Potom je Obilić u nevolji da opere čistu dušu svoju, a zlatokriloj uštvi dobro do današnjeg dana! I pod uticajem takvih legendi koje se transportuju kroz osmerce i deseterce, formira je jedna kultura narodna gdje se doduše pljuje tužibaba, ali i štiti njegov identitet!
Na izvor informacija niko se ne obazire. Do kraja pjesme možeš biskati, hoće li Nikola povući za uvce onaj moralni izmet – nećeš tako nešto uočiti.
Može li se toj predmodernoj, dijelom uvezenoj, a katunskoj navici, stati u kraj u Crnoj Gori? šta znam. Prije neku godinu objavio sam zbirku satiričnih pjesmica Napušten tor. Naravno, izdanje potpisano, legalizovano, cipovano, recenzirano, prikazano – sve javno i po zakonu. Nedavno sam čuo da je procedura bila nedovoljna za naše prilike! Neko je pritegao opanke i davijao me Državnoj bezbjednosti. Čudnim okolišnim putevima, nehotično, saznao sam ime tužibabe; ovdje ću ga zvati Nerast Tužibabić. Neka se ne povrijedi tradicija anonimnosti! Čujte, davijao me je svetosavac iz dobro bradate vasojevićke kuće – zbog riječi koje sam dragovoljno i pri punoj svijesti svojeručno objelodanio. Bože, budale!
Nekoliko je mjesta u toj zbirci koje se rasnom potplaćenom žbiru mogu učiniti kao izvor prihoda. Evo hoću da uvaženom čitaocu predočim ovdje (četnicima moguće najmrskiju) pjesmu iz pomenute zbirke; naslov joj je Upirali su prstom i žigosali krstom:
Ljudi-ljigade koji su upirali prstom
U jagnjeće brigade —
Raspoređeni su danas u divizione
Novokomponovane
Lopovske armade!
Uštve koje nemahu ništa, onomad —
Do gole stražnjice —
Namnožile se jutros ko gamad
I drže desnu stranu glavne ulice!
U dernjavi: Držte lopova!
Izrasta klasa kradosnobova.
Ulični potkočači, sitni kokošari,
Potkazivači, plaćenici i fukare
(o, znamo čiji su dobošari!)
evo na putu su rokfelerski da ostare.
Samo se još po neko nada,
I viče:
Da felerima rokfelera
Rok folova ne zastarijeva
I ne ističe…
O guslarska (ostrašćena) nulo!
šta te, veliš, sagnulo:
Da poljubiš penčeta
Gazde kuće gdje te obulo?
Glupost čitaju plemenici;
Cijene: nikakva šteta!
Skoro da se vesele!
(Očito
Majka bolje da je rodila kopito.
Bez brige za cipele.)
Zar
U Beograd su te slali
Samo da postaneš obuto i sito?
Zbilja, zar?
Nije li onda umjesto sapiensa
Valjalo da se rodi ad hoc preživar.
Ali,
Ti najbolje znaš:
Da ne valjaš ni žutu banku.
Zato se pohotno nadaš
Udijeljenom sirotom čanku.
što zgrabiš,
Gučiš kao milostinju!
(Samobrukajuću
pogledaj, rode, avetinju.)
Ovim sam, konačno, gospodina Nerasta, rođaka mi, sveo na ništa. Napravio sam najjavniju prečicu izneđu autora i DB. špijun više nema razloga “da ide u Kolašin!”
Možda će se stvari promijeniti nabolje. Čujem da je u Crnoj Gori već zvanično uvedena jedinica davijanja. To je jedan Fuksan (1 Fx). Predstavlja onu količinu klevetničkog potencijala u davudžiji koja je dovoljna da se ne žali truda prebroditi i sinje Adrijanovo More – zarad slatkog užitka cinkarenja “vojvode Ilije”. Ako je tome tako, skromnost me goni da procijenim kako je Nerastovo davijanje moje malenkosti reda veličine nekoliko mikrofuksana! Skoro zanemarljivo zagađenje, budući da ni cio jedan fuksan izgleda nije smrtonosna doza
Pomolak viteza
PRIJEPORUKE TI SE OSUšILE
što se kod nas može uraditi, bez preporuke? Ništa! Hoćeš da osavremeniš nastavni plan na fakultetu. šta to ustvari smjeraš, imaš li preporuke? Hoćeš da zaposliš ovog mladog čovjeka, izvanredan je talenat. Baš fino, a imaš li preporuke? Kako si ovo uspjeo da realizuješ u godinama krize? Postojale su preporuke! Najpogubnija naša kletva glasi: Preporuke ti se osušile!
Pomolak mišljenja
ZAPIS O DVA FIFIJA
Grofici Ziji se život nije mađarski skockao kako je zamišljala u svojim tinejdžerskim danima. Udala se brzopleto za nekog italijanskog fićfirića. Fićfirić je kicoš (mađ. fityfirity), a kaže se i vrtirep. Ubrzo je morala da emgrira iz paklenog braka. Otišla je iz Budimpešte u neko malo mjesto u Istri, da se osami i da vidi šta će donijeti vreme i mediteranska klima. O ovom detaljno pripovijeda Lajoš Zilahi u drugom tomu romana Ararat.
Grofica u jednom momentu svoje odiseje kupuje štene da joj prekrati dosadne usamljeničke dane. Nadenula mu je ime Fifi. (Imala je neke psihološke motive da ga nazove baš tako.)
Obezbedila je za Fifija sve što treba, kako može jedna plemkinja koja ne oskudeva. Korpu, ležaj, posudu za hranu, posudu za vodu; onda povodac, češalj, četku, gumenu kost, higijenske potrepštine.
Roman Ararat, saga o Dukajevima, pojavio se odmah posle Drugog svetskog rata, 1947 godine. Zilahijeva dela su bez zadrške prevođena kod nas, ne jednom. Zilahi je umro u Novom Sadu 1974.
Sada ćemo napustiti tužnu povest mađarske grofice i setiti se jedne dečje pesmice Dragana Lukića. Književnik Dušan Radović je visoko ocenio stihove na koje mislimo i uvrstio ih u Antologiju srpske poezije za decu.
Naslov pesme na strani 122 upravo glasi… Fifi.
Lukićev pas Fifi je vaspitan, čist, sa manirima. On je vlasništvo žene koja vodi računa o svim detaljima Fifijevog života. U šetnju ga vodi na uzici od svile. Fifi je sa noktima lila, ima mašnicu od tila. Vaspitava psa (Fifi, nisi slep). Razvija kod psa osećaj samosvesti (Fifi, ti znaš ko si). Zašto ne, gazdarica bi mogla biti grofica u izvesnim godinama. Takvih je bilo dosta posle raspada evropskih monarhija.
Pesnik Dragan Lukić je rođen 1928. U njegovoj biografiji piše: Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. Već početkom pedesetih godina uspešno piše dečju poeziju.
Kako se jedan Fifi ušunjao iz mađarskog jezika u nesrodni srpski jezik? Kako je vragolasto skočio iz proze u poeziju? To je čičak koji je zakačio tanku svilu naše pažnje onom oštrom kukom znaka pitanja. Odgovori nisu jako urgentni. Možda su i nebitni.
Bolje dva fifija nego jedan. (Foto: Fifijev kroki.)
Pomolak lisca
MEMO(HEKT)ARI
Bazdua je cvetala, a sreda je. Nije subota, nije nedeљa. Nije vikend. To je dan onako, s reda. Ne mogu, prema tome, da idem u Gњili Potok.
A za mene je cvetaњe bazdue, cvetaњe samo jedne bazdue. One iz našeg dvorišta u Gњilom Potoku. One pored koje sam odrasla, one pored koje su odrasla moja deca. Pod kojom sam učila – matematiku ni naopako, ali zato: francuski govoriti – sve razumem. Tu sam prvi put slušala zabavnu grm-љavinu jugoslovenskog nevremena. Čitala sve što sam čitala, a bogami se retko čitalo. Tu sam pisala domaće zadatke, a bogami više prepisivala no pisala. Tu sam smišљala svoje najboљe kњige, one nenapisane. Ukazivala svojoj ćerci na babarogu, prve batine prilepila svom malom sinu. Zamišљala da sedim sa svojim mužem u prve prolećne dane, nekih godina – čitava leta, u ona jeseњa popodneva kad Sunce (s velikim S) zalazi do iduće godine (što god to značilo), za vreme začaranih sati indijanskog leta, sredinom oktobra (po gataњu Baba-Miruše). A gde? je bio za to vreme moj srećko, dabogda se ne vratio, no nisam ja te sreće. To je ona bazdua pored koje smo večerali u tople i kratke julske noći kad se nebo sastoji samo od zvezda (naravno, ako je vedro, a i tada jedino kad nije mesečina), strepeći da ne naiđu prijateљi (a bog zna jesmo li ih i imali) i vide da nam je na trpezi samo ćasa s lukom i vodom. Isto je to bivalo u sparne avgustovske večeri čekajući kišu, jer sve sprži božja muњa; u rane večerњe sate u septembru kad nas prva vetrina sa goleti preseli iz kužine u sobičak (bogme neokrečen) u kojem nije prostrano kao na poљani ni tako zeleno kao na њoj (kad je godina berićetna, a ne sećam se zadњi put kad tako beše). Ali, u tom sobičku je toplije nego pored bazdue, sredinom septembra svake godine (ove je bio izuzetak). E, samo da se ne čuje onaj voњ iz telećara!
Kao da je ta bazdua jedina na svetu (mogla bi joj žeљu nositi i da jeste), kao da samo ona cveta s proleća, kao da samo u њenom bokoru gmižu smrdibube od ranog jutra do pred noć i žure da im ne prođe uzalud dan dug kao gladna godina, a koja nije bila gladna. Smrdibube – vrednice. Ako je neko dangubio, bila sam to ja, i opet mi nije jasno što sam se trudila ilijek. Kao da sa te bazdue pada sitni grki prah na kosu i ruke, kao da su sve druge bazdue samo delimično bazdue, samo površno bazdue, samo, možda, bazdue… Čekam subotu, a božja vera je neću dočekati, da odem tamo kao da nikad nisam bila tamo, kao da hiљadu godina nisam tamo bila (hiљada godina = milenijum), to jest za sve vreme sankcija, a srećko mi je najveća sankcija; kao da nikud, osim tamo, ne želim da odem (to je samo: kao), kao da tamo želim da ostanem zauvek.
Ali iz Beograda, bogami, neću.
Samo, bazduu ne bih meњala ni za lipu. Jer, bazdua je sećaњe. A to je jedino što mi je još pored srećka ostalo.
Pišem dan i noć. Ponekad noć i dan. Dnevnik i nije ništa drugo do ad hok memoari.
Provrednila sam se i moji memoari polako prerastaju u memohektare…
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Junačina sa tri nepoznate rešava se na specijalnom sudu.