Komentar za početak
Od kriva drva senka pada na stranu. (Kao i od pravoga.)Zapisnuti!
RODBINA MARIJE KIRI
Marija Sklodovska Kiri, Poljakinja, državljanika Francuske, rođena je 1867. Umrla je 1934. Slavni prirodnjak, dvaput Nobelova nagrada. Imala sa mužem Žoliom Kiri dvije ćerke, Evu i Irenu. Irena i sama nagrađena Nobelovom nagradom.
Karlo Veliki je prvi car franačkog carstva, krunisan 800 godine. Rođen 1125 godina prije Marije Kiri.
Pa, u kakvom su srodstvu Marija i Karlo?
Jesu, jesu – i to blicki srodnici. Bez obzira što ih razdvaja milenijumska era.
Tako je na RTS u subotu 23. februara 2019. odgovorio jedan takmičar u kvizu ’Slagalica’. (Trebalo je upariti Mariju sa nekim iz njene porodice.) Taj srodnik je, tvrdi četvrtfinalista takmičenja, glavom i bradom – Karlo Veliki.
Ali smo čuli jednom prilikom od sveznadara da je neprevaziđeni starogrčki basnopisac – Edip!
Pomolak tora, ali napuštenog
НА ПРУЗИ ПРЕМА ТУЗИ
Нема шта да ти се згади:
У мојој згради
Живи пристојан свет:
Радиша и Верка номади
(стари друзи из воза за Тузи)
А Радисав пробисвет.
Радојко и Борисав-Бора
Жртве принудног одмора;
Млађахни Сава
До пола два чмава.
Кажем,
У мојој згради
Живи пристојан свет.
Ја, жена
И синова пет.
Negantesima valja reći ne
Svetosavske štrajkačlije
Mrzitelji škole kod nas su brojni, i javljaju se u nekoliko alotropskih modifikacija. Za ovu priliku izdvojio sam tri vrste prononsiranih školomrzaca: štrajkači, presretači karijera i matematikofobi. Recimo po neku riječ o njima.
A) Štrajkači se kod nas regrutuju iz redova truanata. Mi imamo dosta truanata, ali po običaju ne imenujemo grozne stvari pa ne znam kako da prevedem taj engleski termin (možda: bježalo?). Truant je, kad jednom, o paradoksa, postane nastavnik, opsjednut idejom da štrajkuje. Kako je usov štrajkova kod nas bespogovorno korelisan sa množenjem prosvjetitelja – svetosavaca, ne možemo a da se ne osvrnemo na praksu vješanja ikone dotičnog sveca na vidnim panoima naših škola. Šta mi u stvari znamo o Svetom Savi? Problem je dijelom u evidentnoj činjenici da niko nema toliko vremena, energije i volje da pročita sve relevantno. Posljedica naše neobaviještenosti, koja je dakle iznuđena u ovom ili onom obimu, žalosna je: prosto, lako nas je prevariti. Ne stignemo da provjerimo sve podatke! Srećom, nijesmo sami, pa ponešto razjasne drugi u ime nas i za nas. Tako u Beogradskoj Republici za jul 2002. možemo da ponovo pročitamo Veselina Čajkanovića, na temu Svetosavlje, paganstvo i hrišćanstvo. Evo nekih Veselinovih navoda: a) Sveti Sava je, u jednoj priči, prokleo i upropastio svog psa, za koga se izrikom kaže da mu je bio veran i da se od njega nije odmicao… b) Sveti Sava je drugom prilikom prokleo celo selo, da se više ne množi, i da od tada svi seljaci nose samo crno odelo. c) Zbog toga što mu jedan čovek u selu Slivnici nije dao hleba, izrekao je svetac strašno prokletstvo nad celim selom: da nemaju nikad svojih kuća, nego da se potucaju po tuđim kućama… d) U jednoj pripovijeci iz sela Temnići priča se kako je Sveti Sava upropastio ticu kosa takoreći ni za šta. e) Ima jedno verovanje poznato u mnogim srpskim krajevima, koje Svetoga Savu dovodi u bizarnu vezu sa vucima. Prema tom verovanju, Sveti Sava o svome danu saziva u planini sve vukove što ih ima, i – u vezi sa jednim starinskim shvatanjem da vuk ima prava da traži i dobije svoju nafaku – određuje im hranu (tajin) za narednu godinu, to jest šalje ih u razne torove i daje uputstvo šta da tu zakolju i pojedu.
Kako iz svih ovih dogodovština, i fakta da je Sveti Sava okarakterisan kao božanstvo čija je oblast stočarstvo i stoka, proizilazi urgentna odluka da njegova slika mora da visi u učionicama i zbornicama Crnogorskih škola? Kad je o tome neko relevantan, u nadležnim ustanovama, i uz poštovanje javnosti, promišljao? Možda jeste; uzmimo da je neutješni zaključak tada bio da do danas Crnogorka nije rodila ništa dostojno da se u vidu slike okači u prosvjetnim institucijama. Te da smo prinuđeni da izložimo uvozne veličine pred oči mališana. Ali što tada izbor nije pao na, recimo, jednog Dositeja Obradovića? Mislimo na onog upornog, marljivog i obrazovanog Vojvođanina koji je propovijedao, na primer, ovo: “Bolje je mnogo jednu pametnu i poleznu knjigu s kolikim mu drago troškom dati da se na naš jezik prevede i naštampa, nego dvanaest zvonara sazidati i u sve nji velika zvona poizvešati: zrno pameti neće se deci našoj pridodati, ako ćedu im doveka zvona lupati. (…) Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce!” On je još savjetovao da se kao prirodna prihvati činjenica da postoje Srblji raznih zakona i nekolikih vjera. I da pisac treba da se uznese i do univerzalnog humanizma te da piše za um, za srce i za naravi človečeske! Eto, autor tako uzvišenog programa etiketiran je kao meki Srbin, pa je u učionice okačeno štogod tvrđe. U sramnoj sportskoj disciplini pljuvanja na Dositejevo prosvetiteljstvo visoko se svojevremeno plasirao Slobodan Jovanović za koga je Obradović raspop i svrzimantija (!); nošen ambicijom da jednom za svagda poentira, nazvao ga je Slobodan osnivačem srpske literature u kojoj nema Boga. (Ju, naopako!)
Posle provale svetosavlja osuli su se, rekosmo, štrajkovi. Štrajk u školama? Da, sa tendencijom da bude višegodišnji. Da šteta bude nenadoknadiva. Da proces varvarizacije naše djece bude ireverzibilan. Ko su ti unesrećitelji naših potomaka? Ko ih je priučio da školski čas može da bude kratak koliko mu drago? Da polugođe traje koliko mu drago? Šta će nama buduće zakašnjelo saznanje da je neko želio da Crnogorsko školstvo propadne? Zaprla im dabogda zimnica.
B) Utisku, da od propasti prosvjete nije šteta, doprinosi i raširena pojava da obrazovanost i diploma nijesu potrebni uslovi za obavljanje javnih poslova. Koliko je samo balvana zajušilo mnoge važne kucavice u mnogim resorima, pa ništa. U vremenima kad je fakultetska diploma zaista raširena pojava i prva odskočna daska za kvalifikovanu djelatnost, uzdanje u zdrav mozak neinficiran studijama samo je manifestacija pogane mrzosti na školu. Bagatelisanje pripremnih intelektualnih napora za formiranje važnih karijera dostiže ovdje i ondje razmjere groteske! Nikako nam ne izbija iz glave slavni slučaj osobe koja je dogurala do načelnika saniteta, ili tako nekako, pokupila najviša odlikovanja vojna i civilna, tu u susjedstvu, a da nije imala diplomu bilo kog medicinskog fakulteta. Niti mu je tu diplomu neko tražio, niti je neko primijetio da dotični ne umije da operiše ili dijagnosticira. A vremena su burna. Treba ići u susret događajima, ne gubiti dugo vrijeme u školskoj klupi. Presretati! Ići u susret karijeri! Završavati životnu školu. Školovati se uz rad, uveče i na terenu. Presretači položaja i funkcija znaju da je škola danguba; nije na poljzu najbržima; zakrečava arterije samoproklamovanih kreativaca. Ali jednom prihvaćen metod primjenljiv je bez ograničenja:
U našim nesrećnim ratovima izgleda se umjesto vojne stručnosti tražilo nešto drugo (zato su preopterećeni sudovi od kućnog praga pa do Haga). Javnost bruji o izvjesnom M. N. Odjeci buke stižu do nas. Nije nam slučajno priča zanimljiva. Ko je N.? S. kelner, koji 1991. odlazi u Z. Ubrzo se obreo u G., još dok su kasarne JNA blokirali. Preko noći stiče činove. Komanduje gardijskim brigadama n. vojske, pa redom Sad ga optužuju za brojna nedjela protiv civila u G., posebno za naređenje da se strijelja na desetine nenaoružanih građana, itd. Eto te paradigme! Majko božja koliko je, pred rat, i tamo i ovamo i na sve strane bilo školovanih generala! Kad je zapucalo, komandovali su kelneri! Čini mi se da je i u B. bilo slično. ‘Kelneri” su munjevito proizvođeni u generale. Čemu tolike skupe vojne škole? Toliki narodni troškovi da se proizvede komandni kadar? Sad se tamo pitaju, a pitanje nam se čini poznato, koji će nam norac stajaća vojska i sjedeći oficiri kad u NOR-u (narodno oslobodilačkom ratu) ne trebuju? Srednja ugostiteljska, to je nešto drugo. Koji će nam norac, ako uvijek pronađemo, kad zatreba, po nekog mirka, koji ni mrava ne bi…?
C) Matematika je kod nas opšte mjesto jednog pervertiranog mita! Još mi je pred očima lik popularnog rokera koji se pred kamerama šeretski hvali da je iz računa imao samo dvojke, a i to mu je bilo poklonjeno zbog talenta. Dok tu bruku javno saopštava, ne bez smisla za glumu striže uokolo očima po uglovima auditorijuma, i naslađuje se gromkim aplauzom masovnog odobravanja. Mislim, zabavljač je, neka mu bude.
Ali evo na TV i u novinama, poznati pisac je za uvođenje vjeronauke u škole. Sporno je: kako bahato argumentuje. Kaže, otprilike: Ni ja nisam volio matematiku, pa sam ipak morao godinama da slušam i matematiku. Grozno je: kad se tako zbori javno, iz usta poznatog čoveka. (Izjava je potrebna jer je viđen za ambasadora savezne države na jednom ostrvu). Formalno logički naprasno ukravaćen gospodin je u pravu. Zbilja, zašto se u školama uči fizika, a ne sanovnik? Zašto se izučava astronomija a ne horoskop? Ko je odlučio? Zapad? To je onaj stav: radi se o ujdurmi (za vjerovati je: komunističkoj), nikako o sublimiranom svjetskom i vjekovnom iskustvu koje je dovelo do pouzdanih civilizacijskih načela čovečanstva. Eto, neko ko nije sklon Srbima, jedno jutro je mrzovoljno zaključio: malo ćemo mučiti pravoslavce matematikom! U istu saznajnu i pedagošku ravan da dovede nauku, matematiku i vjeronauku može samo neko ko je protagonista onog mentaliteta koji je natjerao Adama Mihnjika da citira Ivu Andrića: Balkan je teško razumjeti, jer na Balkanu svi lažu i ne zna se kome vjerovati. Jedan govori jedno, drugi drugo, treći treće i čovek se gubi u svemu tome Dodajmo ovo: Avion, kojim rečeni pisac (probuđeni dio naroda!) aterira na Zdipar, gdje li, da nas tamo, sve nas, reprezentuje – srušio bi se, da ne bješe matematike, strmoglavce u J. M. Ako bi uopšte poletio (sa visokooktanskim religioznim zanosom u turbomotoru).
Crnogorci, koji su na nedavnim izborima još jednom demonstrirali zavidni smisao za modernost, očekuju da škole budu institucije za dostojno obrazovanje. To se neće obistiniti ako štrajkačlije nema ko da zaustavi, karijeriste nema ko da kontroliše; a mrzilogičare nema ko da pljune. Metronom građanskog strpljenja odbrojava.
Pomolak viteza
MUSAVE SECIKESEDŽIJE
Musa Kesedžija je oholo i pjano Ture iz narodne pjesmije koje se odvrglo u ravno primorje, te vješa caru hodže i hadžije. Potomci su mu musave secikesedžije iz narodne tužbalice.
Pomolak mišljenja
MISTERIJA ŠARENIH KOЊA
Najslavniji šareni koњ jugoslovenakih zemaљa je Šarac Marka Kraљevića. Marko je najveći junak i nepobjedivi megdanџija. Šarac je njegov saputnik i sapatnik, koњ nad koњima. Odakle Marku Šarac?
Marko je jednom putovao za grad Kostur. Postoji li to mjesto? Pitaњe je suvišno na Balkanu. Susreo je neke kiriџije i kupio od njih šareno, gubavo ždrebe. Vidio je u њemu budućeg dobrog koњa. Odmah je testirao životiњu. Uzeo ga je za rep i pokušao da omane oko sebe; gubavo se ždrebe ne dade pomaći sa mesta.
Marko je ždrebe izliječio. Potom ga je naučio da pije vino. Zdrav koњ koji je podnapit može naravno i da poleti. Možda je dobio krila i iz zavisti – nije podnosio da je boљi od njega onaj Jabučilo. Šarčeva su krila bila nevidљiva (ništa neobično, čitali smo i da su na pijacama prasad teža nego na vagi, jer im je težina iznutra). Upotrebљavao je šareni Markov koњ svoju stealt tehnologiju samo u teškim konfliktima.
Šarac je bio i gizdav koњ, neobične lepote u dlaci i telu. Hod mu je bio kraљevski, kas viteški, a galop vilinski. Šarac je bio moćan u svemu.
Izuzev u seksu. Nijedan konj mu nije mogao umaći, ali kobile su mu umicale. Kako sad?
Prosto osvrtanje nam govori da je šarenih koњa malo i sve maњe. To zapažaњe nije od juče. Stiglo je i u poslovicu da uđe. O tome govore pisani tragovi od prije dvesta godina. U Gorskom vijencu (stih 2416/7) kaže serdar Vukota: „Trag se grdni њegov iskopao / kako što je šarenim koњima“.
Tako, Šarčevi potomci, nepobjedivi na megdanskim poљima, ispali su iz evolucione trke. Da li nam ovo nešto govori?
Misterija dobija na maglovitosti ako znamo da surova darvinistička procedura nije sustigla i neke druge šarene vrste. Ne možemo se otresti paščadi šarova. Svrake će nas nadživjeti. Krave šaruљe su ukras zelenih livada.
Dakle, šarac –ne. Šarov – da.
(Mada, medved panda nema blistavu perspektivu. To je ipak kineski problem.)
Foto: Šareni koњ. Relikvija na biološkoj nizbrdici ispod dalekovoda, simbola modernosti.
Pomolak lisca
PEDAGOŠKA POEMA U TRANZICIJI
Spustio sam teme na kauč i uz velike napore, steњući, podigao noge uza zid. Dok se krv slivala u glavu i damari bili u slepoočnice, pozvao sam sina. Ušao je i stao zaprepašćen.
– Ali, ćale… – promucao je.
– Ništa: ćale, – odbrusio sam. – Sedi i slušaj.
– Tebi nije dobro?
– To možda. Ali ako i daљe budeš zakerao, biće mi još gore!
– Zašto dubiš na glavi? – upitao me polako i razgovetno.
– Sine, ono što sada hoću da ti kažem, može se samo u ovoj pozi recitovati. Prelazim na stvar: jesi li još u dobrim odnosima sa probisvetom Simićem? Da, da, onim iz komšiluka?
– Pa ne, još od davnih dana kada sam dobio batine zbog tog družeњa.
– Obnovi to drugarstvo, ako nije kasno. Reci mu da nema ništa zazorno u tome što je prepisivao tvoje domaće. Izvini se. Pitaj ga je li slobodno koji put s њim u šverc. To što si pao na ispitu i tri dana ne izlaziš iz sobe, to rade samo gusani. Simić već im diplomu za nedajbože. Raspitaj se.
Dva-tri puta je nevoљnik hteo da me prekine; nije došao do reči. Ja sam mleo i mleo, iz duška, kao čaktalo. Skoro bez razmišљaњa. A i šta je tu imalo da se posebno smisli? Sve sušta suprotnost onome šta sam savetovao pre petnaestak godina.
– Napregnućemo se za jedne patike, a mobilni telefon posle toga što pre. Pa plivaj! A navike počni da meњaš odmah, pod hitno. Sinoć si legao u deset, to zdravo čeљade više ne radi. Ne budali. Još jednom: kњige baci, ne dangubi, a na diplomu misli!
Sve teže sam disao. Dečko je bio u šoku. Na ivici plača, ne izdrža, izjuri iz sobe. U sumanutom tempu nastavio sam monolog, iz mozga vičući za њim:
– Tri godine obdaništa, plus osam godina osnovne škole, plus četiri gimnazije, plus četiri fakulteta, plus četiri za magistraturu, plus četiri godine doktorat – to je 27 (dvadeset sedam) godina crnčeњa. A posle toga još toliko godina preda-nog rada na fakultetu. A finale? 27 dana na ulici, jer plata u iznosu dva puta po 270 dinara kasni četiri puta po 27 dana. E, nećeš mojim putem! E, ne dam majčin sine! Samo preko mene mrtva. Odučiću te. Nećeš mi takav rasti. Ne utiri mi lozu, moju i tvoju! Ako nisam umeo ja, moraš bar ti biti pri pameti koliko i svi glupaci. Zapni! Dosta je jedan blavor u kući! Nema mesta za dve zamlate! Lenštino. Osvesti se… Odumi.
Klonuh na kauč, posle 27 minuta lajaњa. Osetih kajaњe: jesam li preterao? Kako će ovaj žuč i čemer delovati na mladu psihu? Zabrinuh se. Polako, na prstima se prikradoh dečjoj sobi. Povireh kroz kљučaonicu. Uznemiren, svašta sam očekivao.
Ali videh svog sina na kauču, u čudnoj pozi: noge ka plafonu, glava na ležaju; lice zajapureno, čelo u grču, sav u stavu napregnutog odlučivaњa.
Navreše mi suze jadosnice.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Đordanu su rekli da je pečeni krivac. Bila su to dosledna vremena...