Komentar za početak

Novci, kad odlaze, imaju sto nogu; a kad dolaze, samo dve. (I to premijerske.)

Zapisnuti!

PREZIR

Sa prezirom govori Pol Krugman o preziru koji gaje kapitalisti u SAD prema radnicima, kakvi god da su.

Za pohvalu su samo poslodavci.

Kako god da su se obogatili.


Pomolak tora, ali napuštenog

МОЛИТВА
Јесен деведесет треће; глува ноћ, сви спавају;
учитељ губи утакмицу живота и сву наду полаже
у једанаестерац – 

Знам, Твоја благост испуњава школу
Кад дечја рука црта хиперболу.
Зар не бејаше Твој немир у мени
Увек кад с децом теглих о јесени
Котангенс од деведесет степени?
Онолика радост зашто и чему
Ако Те нема у хипотенузи,
У две катете, у целом теорему?
Зар Ти ниси оно што се не мења?
Етар око ватре? Прапотка стења?
Круг? Лудолфов број? Таблица множења?
А знам Твоја луча прожима тмину
Кад ум детета реши једначину.

Расту зидови моје собе; вани
Гњиле сате гњецају хулигани
И на плочнику време заудара.
За заљубљене неста сладоледа.
Укинуше жваке за моје ђаке.
У Твоје и у име Небеског реда
Топле се кувају порције каше
За наставнике, гоље, и просјаке.

То је сва милост Твоја, Правда цела
За Занос, за Прегнуће, што чиних?
За Хотење, за Визију, што дуго сних?
За Праштања?
За одрицања смела?
Велики Боже, јеси ли Ти циник?



Negantesima valja reći ne

Samoidentifikacija ružnog pačeta

Iz Evrope je stiglo uputstvo, “plemenito i uzvišeno pismeno (hatišerif)”, da se na referendumskom atletskom mitingu u Crnoj Gori, 21. maja 2006, u disciplini preskakanja praga nezavisnosti, lestvica podigne na visinu od pedeset pet procenata od izašlih birača. Misleći građani moje domovine nijesu dali prelaznu ocjenu ovoj sultanskoj samovolji. Uljudno su negodovali, razumno i artikulisano rekli:

a) Nametanjem ‘uslova 55 procenata” nepotrebno je izbjegnut stari, rašireni, oprobani (demokratski valjan) zahtjev jednostavne pobjede nad suprotnom opcijom. Na referendumu se traži verifikacija građanske prevage, kolika god ona bila, a ne svjetski rekord uvis. Niko ne piše naročite ode nedodirljivosti procedura u demokratskim procesima – prosto, ništa bolje dosad nije izmišljeno (možda).

b) Ponuđena natprosječna brojka “dvije petice” školski je primjer tendenciozne ad hoc hipoteze. Zašto se pažnja analitičara zaustavila baš na dvije petice – ne može biti eksplicirano a da ne pukne bruka. O takvim privremenim poštapalicama nema ozbiljna nauka visoko mišljenje: Poslužimo se primjerom iz egzaktnih nauka: Svako, naravno, može nadmeno držati da postoji nekakav flogiston koji je podloga isijavanja toplote iz naše male furunice oko koje smo se okupili da se ogrijemo u mrazni dan – ali svejedno te naprečac ustoličene supstancije nema i izmišljeni opis stvari nas ne može usrećiti. Tako, evropski pravilnik referenduma u Crnoj Gori svi će, poslije jednokratne upotrebe, željeti da zaborave. Potpisnici tih evropskih paragrafa zakleće se, već dogodine, da to nijesu uradili…

c) Eventualna pobjeda od 56%, za časne ljude kakvi želimo biti, nelagodna je uvreda za drugu stranu. Kao i: eventualni “poraz” od 54% bio bi smiješan i žalostan hepening u jednoj staroj mediteranskoj državi. Ne možemo a da se s ovim u vezi ne sjetimo duhovitog cinizma jednog Poljaka, gospodina Česlava Miloša. On se, kako je znano, dosta razumijevao u pitanja nepravdi. Nekom je prigodom izlio žuč na ono nesnosno megalomanstvo raznih pretendenata na stopostotnu istinu. Kako sam originalnu formulaciju i citat uspio da zaturim, ovdje ću pokušati da prenesem suštinu misli po sjećanju, uz žaljenje zbog stilskog urušavanja:

Razuman čovjek, po Milošu, treba da je zadovoljan kad je u datoj raspravi dopola u pravu. Može biti zaista presrećan ako se desi da je njegova argumentacija vrijedna šezdeset procenata! Međutim, oni među nama koji drsko insistiraju da su u pravu i više od sedamdeset posto, jednostavno su siledžije i prostaci.

Bilo je i grubljih kvalifikacija na račun Evropskog paketa za Crnu Goru, koje su očito isprovocirane bizarnošću ove ponude bez presedana. Takve kvalifikacije nastaju iz utiska da je iz Brisela i okoline izvršen referenDrumski atak (čitati pažljivo!) na jedan nenasilni, istorijski utemeljen politički pokret male zemlje.

Mada sam i sâm prignječen negativnim emocijama vezanim za opisane nelogičnosti koje se šire iz administracije gospodina Solane, dopustiću sebi da podlegnem jednoj vrsti pritajenog zadovoljstva što je politička Crna Gora riješila da prihvati sugestije Evrope. (Manjkave kakve jesu, sugestije su, može biti, plod površnog iščitavanja crnogorske parabole o miješanju čaše meda i čaše žuči u presudnim egzistencijalnim pregnućima.)

Moja Crna Gora, ovim gestom učestvovanja u trci sa gvožđem na nogama, okićena je još jednom lovorom velikodušnosti i opet je na putu vrline! A na putu vrline može i da se strada; ovog puta, tvrdo vjerujem, neće. Smirena apsorpcija kazne ojačaće nas; vidim da se već fermentišu dugo pritajeni protivotrovi, dobri za supresiju kužne atmosfere koju evo deceniju i više generišu nacionalističke nemani, nevaspitani vrlinožderi.

Ako je moj čitalac od one suptilne vrste čovjeka koji od bajki ne traži previše, ali cijeni one lucidne alegorije koje tamo može sresti, neka mi dopusti da u maniru crtanog filma nabacim ovdje nekoliko slika o onoj čuvenoj patki iz porodice Anatidae, po malo okrutnoj majki, koja je izlegla nekoliko prekrasnih pačića – ali i jedno ružno pače.

Obilježeno pače trpi ruganje iz okoline, a najviše je kinjeno od braće i sestara. Potom biva drsko proganjano, razumije se od revnosnih pasa. Nastaju dani usamljenosti i izgnanstva, uz kratkotrajna sažaljenja plemenitih duša. Često je pače držalo dugi vrat uspravno i ispuštalo ‘tužne glasove koji liče na zvuk trube” (Videti Prosvetinu enciklopediju, 1986, tom 2, strana 437). Podnosilo je grube šale, smicalice i prostačka podmetanja krivice. U normalan život se vratilo iznenada, kad je u jatu labudova prepoznalo svoj istinski identitet; jednog dana, labudovi su prelećeli baru u kojoj su bivša, lažna braća i bivše, lažne sestre i dalje samozadovoljno ogovarale nepatkovitost Ostalih, te njihovu otuđenost od porodice pataka Anatidae i cijelog reda gusaka Anseriformes.

Priča se završava, kao i uvijek u toj vrsti literature, na mnogo raznih načina. Mi mislimo da se upravo tog časa obalom jezera šetao uvaženi gospodin kojemu je iz desnog džepa sakoa dopola virila voluminozna novina na kojoj je pisalo Politika. Gledajući scenu, čas u žabokrečnoj vodi, čas u podoblačju, odlučio se da sve svede pod dozlaboga otrcanu, ali zato uravnoteženu frazu koja glasi: “Narcizam malih razlika.”

Krajičkom usana zadovoljno se smejuljio, jer je do malo prije duboko promišljao zapetljanu temu sve veće distance između onih rođenih na Terazijama i svih Ostalih.

U kreativnoj ekstazi, promaklo mu je zapažanje – takođe bazirano na njegovom principu malih razlika! – da postoji i nešto što se podvodi pod frazu “Nacizam malih razlika.”

Sjeo je na klupu; jato labudova je zamicalo na horizontu, i on se dade na čitanje nacionalnog štiva. Odjednom, poskoči od uzbuđenja: množile su se vijesti o žarištima ptičjeg gripa (opaki virus H5N1) koji naročito napada vrstu Cygnus cygnus (žutokljuni labud). Jedva čujno je procijedio naum: “Veraćemo se još.”

Zato kažem: Dobra je odluka da se u areni, uzev srčani zalet, preskoči 55 procenata. Može to odlučni sportista, koji se manuo drogiranja. Fer igre ponekad nema, ali časnih učesnika uvijek ima, i uvijek ih mora biti. Takvima se aplaudira i kad gube. A tek – kad pobjeđuju.



Pomolak viteza

LAVIRINTATI

Ljudi pristaju i na rintanje, dok god imaju viziju: šta poslije. Teškoće nastaju kad se dnevna muka pretvori u rintanje i lutanje bez vidljivog izlaza. To je stadijum lavirintanja. Rintaš, laviraš, ali si u lavirintu. Nažalost, to je i predvorje samoubistva.


Pomolak mišljenja

GENIJE

Dosadno je bez Ajnštajna u medijskom prostoru. Zato je utješno da se emituje serijal „Genije“ o životu ovog fizičara, na televiziji National Geographic. Drugu epizodu smo gledali u nedjelju 30. aprila 2017. od 22 časa. Kad smo svojevremeno objavili knjigu „Podvig mladog Ajnštajna – devet članka koji su utemeljili modernu fiziku“ (Mikroknjiga, Beograd 2005) napisali smo na koricama da je Ajnštajn „najzaslužniji fizičar svih vremena“. Mislimo da su ovo tačne, a odmjerene riječi.

Početak serijala je obećavajući. Scenaristi su iskoristili podatke iz Ajnštajnove Autobiografije. Miloš i ja smo čitali i prevodili ovu knjigu. Otud znamo da je ona teška za ekranizaciju, zbog toga što Ajnštajn stavlja znak jednakosti između života i djela. Po njemu, važni su misaoni procesi u mozgu i jednačine i rezultati koji proisteknu, ako proisteknu, a koji se na kraju radnog dana mogu staviti na papir. Svaki dan je radni dan, inače ne postoji. Dobro, tu su i takozvani događaji, o njima Ajnštajn piše uzgred, ovlaš i samo u kontekstu razmišljanja na temu Šta je ovaj svijet u koji smo zaronjeni? A to nije pravi predložak za TV radnju kakva se svakodnevno propagira u filmovima, pričama i reportažama na malom ekranu. Zbog toga, pohvale za ekipu koja je iz takve „suve drenovine“ iscijedila kapi uzbudljivih scena! Gluma je dobra, dinamika radnje na nivou, savremena je režija. Gledaćemo i dalje.

To da je Ajnštajn poistovjetio biografiju sa stručnim i naučnim radom u oblasti fizike navodi nas na sjećanje da je jedan Nišlija, vrhunski pjesnik, ostavio za sobom, u svom kratkom vijeku, niz jarkih stihova, koje danas citiramo i opravdano vadimo iz zaborava. Nedavno je reditelj Oliver Frljić govorio kako mu ne izlaze iz uma stihovi Branka Miljkovića, jer o njemu je riječ: Isto je pevati i umirati. Ovaj balkanski genije tvrdi isto što i fizičar: rezultat mog života su pjesme koje sam napisao; one nijesu izmišljena stihovanja, one su sadržaj mojih dana provedenih na ovome svijetu. Miljković je umro mlad. Da je pisao autobiografiju, izgleda bi postupio po Ajnštajnovom receptu: ničega nema van stvaralačkih trenutaka u životu autora.

Ova priča nam donosi u sjećanje jedan stari vic. Vojnik je na pregledu kod psihijatra. Doktor mu pokazuje nalivpero i pita, „Na šta vas asocira ovaj predmet?“ Vojnik bez razmišljanja i ustezanja odgovara: „Na p…u.“. Doktor se mršti i ponavlja pitanje pokazujući mu pepeljaru. Vojnik odgovara isto. I treći put doktor testira pacijenta vojnika, postavlja mu isto pitanje pokazujući maramicu. Vojnik odgovara da ga asocira na p…u. Psihijatar je konsterniran. Vojnik ga tješi: „Doktore, ne uzduđujte se. Što god da mi pokažete, ja stalno i jedino mislim na p…u.“

Tako je i sa Ajnštajnom. Možete ga odvesti i na vašar u Topoli, on će tamo tražiti rešenje jednačine gravitacionog polja. U istim okolnostima Miljković bi odrecitovao najnoviji stih svoje buduće pjesme.

(Pa, možda i neka naša serija o Miljkoviću u budućnosti nije nemoguća misija?)


Pomolak lisca

OŽALOŠĆENI NAROD, A I PORODICA

Ostali smo bez svog životnog oslonca, bez њegove bezgranične љubavi i mudrosti. Bio je naša snaga i ostaće naš ponos zauvek. Stalno si nam u mislima, brate i prijateљu. Izgubili smo izuzetno dragu i najdražu osobu za kojom ćemo večno tugovati. Iznenada si nas napustio, plemeniti čoveče. Otišao si tiho, kao što si i živeo. Ostali smo skameњeni. Neuništiv je spomenik dobrote i plemenitosti koji si u svom veku sagradio. Neizmerno ti hvala što si nam pripadao.

Znamo da smo ti bili smisao i sadržaj života. Nastojaćemo da budemo vredni i pošteni kao ti. Hvala za beskrajnu pažњu. Večno ćemo nositi uspomenu na tvoj plemeniti lik. S neizmernom tugom nosićemo uramљeno u naše sećaњe tvoje dostojanstvo. Hvala za sve što si učinio za nas. Svu љubav prema tebi љubomorno čuvamo u srcu. Već četrdeset i osam sati gledamo u nebo, jer nas sve misli vuku tebi. Sećaњe i љubav imaju snagu života. Zla sudbina otrgnu te iz stvarnog sveta i toplog zagrљaja. Vreme prolazi, a bol i tuga za tobom se ne stišavaju. Bol i tuga samo narastaju. Tvoju nesrećnu sudbinu prati naša doživotna љubav, i naša preteška tuga, i naša nemerљiva patњa. Sa osmehom si živeo i na nebo ga uznese.

Neka te anđeli čuvaju.

Zašto, oko naše?

Sreća koju si nam pružao pomoći će nam da opstanemo, bol da nas ne ophrva. S tobom je bilo najlepše, bez tebe nikako. Hvala ti za nesebično požrtvovaњe. Za dobrotu kojom si nas obasipao.

Takav čovek kakav si bio ti ne sme se nikad zaboraviti. Svaka daљa reč je suvišna. Dušmanska zloba uskratila nam je tvoju nesebičnu љubav, a naša će večno potrajati. Zauvek ćeš ostati kao čovek i prijateљ zapamćen koji je vazda prvo mislio na druge, pa tek onda na sebe. Najgori si bio za sebe. Iskreno smo potreseni. Mirno ti ode u večni san. Ostavi nas naučene da se ne treba bojati. A treba se bojati, kako si nas naučio, samo greha, bojati se za vrednosti za života i značaju produžeњa istih posle smrti. Snaga tvoga duha i pameti, nesebične љubavi i mudrosti vremenom će olakšati našu prazninu. Toliko prijateљstvo ne može ništa da izbriše. U velikom bolu grcamo. Uspo-menu na srećne dane mi jednako prizivamo. U naš dom se uselila neizmerna tuga. Tvoja nežnost zaborava nema. Ponos ostavљa ko je imao častan i dostojanstven život. Ne vetri miris tvoje duše. Misli i osećaњa tvojih najbližih stropoštavaju se niz ambise duša.

Život uleпšavamo svetlošću tvoje љubavi jer u životu svemu si presuđivao љubavљu. Љubav je prepuњavala tvoje srce. Bio si satkan od moralnih vrednosti. Čuvaćemo te od zaborava. Pobedićemo večni rastanak.

Mnogo nam nedostaješ. Počivaj u miru. Ne možemo da verujemo da više nisi sa nama. Idi spokojno u svoj večni dom; mnogo je lepih dana bilo sa tobom, još više tužnih iza tebe. Sačuvaćemo ime koje si stvarao sa љubavљu i ponosom.

Tvoja blaga narav nam je pred očima. Još ne možemo da shvatimo strašnu istinu da nisi više sa nama.

Možda spavaš sa očima izvan svakog zla.

A da te je Sudba volela koliko mi – živeo bi večno. Zašto najpre odlaze izuzetne ličnosti, veliki vizionari i, iznad svega, odani prijateљi? Po sto puta ti hvala za pomoć pruženu u pravo vreme.

Danas se na ovoj poљani ne možemo razminuti. Slegla se komuna da oda počast tvojoj mladini. Ko je god čuo pohitao je da se pokloni tvojoj dvadesetjednoj godini. Evo se љudi nemaju gde parkirati, viđena љudino! Duža je kolona limuzina od reke Lima, љudska diko! Ponosu bratski i uteho sestrinska, na prevaru te ugrabiše. Zakliњemo se nad tvojim svetlim grobom, neće se ovo lako i ovako razminuti.

Prazan je tvoj kafić na glavnoj ulici. Zjape rupe na tvojoj mazdi pred kojom te dušmani sačekaše u dva poponoći, dabogda im ne svaњivalo! Ne smedoše izaći na megdan, ka junaci, no su čučali iza žbuna – dabogda im pleme doveka čučalo i po tome se razglasili!

Heklere im devojke heklale, dabogda! I škorpije i škorpioni im se legli u kolevkama, kad za drugo ne znaju, ponosna љuckotino! Ama nismo ni mi repa bez korena! Za pet miliona maraka što ih ti steče za kratka veka, snago naša, naći će se kra-teža i za њih, Svevišњi ih smoždio i skratio!

Ogњena Marija ih spržila dabogda, i hoće!

Ubiše te na svetac, kad se ni drva ne krate. Nevina naša mladosti, tvoj je onaj svet.

Ali mi ne znamo čiji je ovaj…


Aforizam (ponekad u boji) za kraj

Aforističari protiv aforijastičara.
>