Komentar za početak
Na mlađima svet ostaje. (Mlađi odlaze, evo nekoliko decenija. Dedovi se više ne kunu: dece mi, već: decenije mi. Šta će mi poslovica umesto deteta. Hoću da i moj svet ostaje.)Zapisnuti!
IZBORNI MATIŠ
Molim za objasnjenje:
U nastavku teksta koristicu SAMO podatke Republickog zavoda za statistiku i RIK !!!
1. RIK je objavio da biracki spisak sadrzi 6.739.441 imena gradjana sa pravom glasa.
2. RZZS kaze da u Srbiji (bez Kosova i Metohije) zivi 7.076.372 drzavljana Srbije
3. RIK kaze da na Kosovu ima 106.094 biraca.
To znaci da u Srbiji (bez Kosova) ima 6.633.347 glasaca.
To nas vodi do toga da mladjih od 18 godina ima 443.025
A sada da proverimo jos jednu stvar.
RZZS kaze da je u 2015 godini bilo rodjeno 65.657 drzavljana. Ako uzmemo to za prosek i pomnozimo sa 18 godina dolazimo do cifre od 1.181.826 mladjih od 18 godina.
Ali da ja ne pametujem.
RZZS pravi tri projekcije (nizu, srednju i visoku) o broju stanovnista gde kazu da mladjih od 18 ima 1.288.041 (naravno koristim manju projekciju)
Ako ovaj broj oduzmemo od ukupnog broja stanovnika dolazimo do broja 5.788.331 sto bi trebao da predstavlja i broj glasaca.
Da uporedimo RIK i RZZS
1. 6.739.441 glasac
2. 5.788.331 glasac
Razlika je 951.110 ….
Da li su ovo pokradeni glasovi umrlih ?
Negativni prirastaj je 38.021 (za 2015) pa da kazemo da je to prosek.
Republicki izbori 2000-te godine su imali po RIK-u 6.493.080 glasaca.
Danas imamo 6.739.441 glasa opet naravno po RIK-u.
To mu dodje 246.361 glasac vise nego pre 17 godina. Ako negativni prirastaj pomnozimo sa 17 godina nama treba da “fali” 646.357 glasac a ne da imamo visak.
Broj glasaca u inostranstvu po RIK je 8.471 !!! A svi znamo da zivi bar 2.000.000.
Eto taj deo sto ne izlazi na izbore.
P.S. RIK tvrdi da Beogradu ima 1.618.264 glasaca a sajt Vlade Srbije se poziva na statisticku podatak da u Beogradu zivid 1.659.440 gradjana, sto znaci da u Beogradu ima 41.176 mladjih od 18 godina !!!!
Meni ovde nesto debelo ne valja. Ili ja ne umem da koristim digitron ili je neko pokrao milion glasova.
(Na FB, 5 aprila 2017)
Pomolak tora, ali napuštenog
ПОЧЕСТО ДУНЕ КАБАДАХИЈИ
Боже мили уда великога!
Који шћаше по земљи Србији,
По Србији земљи да преврне:
Традицију гиздаву госпођу;
Историју стару ал држећу;
И Просвету даму од манира;
И Културу малолетну цуру.
Политику од слаба морала
(која би се ионако дала),
Наду крхку која је пропала!
И Истину срамежљиву женску,
Па несталну кочоперну Веру
И Госпођу велику и малу.
Још отмену другарицу Меру,
Удовицу умрлог Разума;
Обрлати Лепоту, Самоћу…
Нетакнута оста само чума.
О, спаси нас махнитога рога!
Боже драги уда великога!
Negantesima valja reći ne
Kamilavka
Kad se od moje kuće spustim do Rijeke, te preskočim Ponor i popnem se na onu zaravan prema istočnom dijelu Budimlje koju zovemo Bileli Brijeg, vazda zasuzim od miline gledajući zelene lugove sa crnom vrbom i visokom, modrom jovom. Dan prije odlaska prema Lovćenu prošao sam tom stazom i živo se sjetio događaja od prije nekolike decenija. Imao sam najviše devetnaest godina. Hodajući, naišao sam na malo stado ovaca i dvije krave. Čuvala ih je sitna, uredna starica; sjedjela je na prostrtom gunju i prela neku singavu vunu. Iznenadio sam je svojim nailaskom, a kad sam joj nazvao dobardan, ustala je sa naporom no odlučno i bez mrzovolje; odložila je drvenu kuđelju sa vretenom; popravila crnu šamiju koju je vezivala skoro do očiju i pobožno rekla:
“Dobra vi sreća.”
Do danas mislim da nema uljudnijeg otpozdrava od ovog Crnogorskog dobrosrećanja. Još me u mom selu stariji ljudi dočekuju tim riječima, mada sve ređe: uzima maha neki čudni zazor od naših autentičnih riječi, idioma i sintagmi.
U ceremoniju pozdravljanja nekad je neizostavno ulazio otmjeni ritual podizanja šešira; gest ostavlja utisak i kad se samo ovlaš dodirne obod ovog odjevnog i modnog predmeta koji obavezno mora biti crn. Šezdesetih godina prošlog vijeka kroz Berane je prolazio dobri čovjek, popularni professor matematike (sic) Đoko Aković. On je nosio kačket; i obavezno ga je, uz naklon, skidao kad bismo ga mi, učenici, sreli i pozdravili. Profesor Aković otišao je u legendu, a mi kao da srljamo u površnost pozdravljanja
Svetosavci se ljube, ali to mora biti triput. Pritom se javlja tehnički problem, nekom više a nekom manje, a koji se zove nos. U momentu prelaska sa lijevog na desni obraz, nosevi se zakače. U povratnom pravcu, isto; poteškoća ostaje neprevaziđena. Bez obzira što u svijetu postoje narodi koji se hotimice pozdravljaju baš izvjesnim trljanjem nos uz nos, za naše poimanje dostojanstva sudar izraslina na licu je više incident nego iskaz dobrodošlice. Ako me neko pita, više mi se sviđa onaj prostosrdačan pristup koji je najdirektnije popularisao dobri Zoran Radmilović, usvakičas pitajući ljupku učiteljicu u selu Nepričavi: Jesmo li se mi danas zdravili?
Rasprostranio se oko nas italijaski pozdrav ciao. Čujem u prolazu migrensku rečenicu: “Ćao Ćale, imaš kravatu boli glava!” Nemam ništa protiv toga.
Hrvati su izmislili pozdrav, ono osobeno “Bog”. Kratko je, zvučno, dovoljno metafizično i nije bez golicavog šarma kad se izgovori malo šeretski “Bok”. Tada se javlja jedna bočna, sasvim ljudska akustička asocijacija na putenost, što je svakome milo. Nema kraju razgovoru na ove teme, ali znaj:
Kad ti nepoznata osoba priđe bez kape i bez pozdrava – nešto važno hoće da ti rekne.
O tome sam htio da pričam.
Trideset prvog oktobra ove godine prevalio sam sa prijateljima pet stotina kilometara, tamo i ovamo, da hodočastimo do Lovćena i pozdravimo Jevremove stražare. Podranili smo kao naši đedovi, kad su odlazili u drva. Stigli smo u podnožje kultne Planine prije devet sati.
Nijesmo pješačili ni pedeset koraka po mekoj travi, u pravcu crkve na Ivanovim Koritima, kad nam u susret krenu nama nepoznat šezdesetogodišnjak. Tražio je nekoga kome može ispričati svoju srdžbu i “enigmu” i izbor je, kao u panici, pao na grupu sjevernjaka. Vatreno je smjesta počeo da priča, bez pozdrava.
Njegov problem je ideja koja ga dugo okupira i koja je narasla do javnog značaja, a on nema mogućnosti da je “plasira pred javno mnjenje Crne Gore”.
Kad je tako, saslušali smo ga. Gospodin čije smo ime na našu sramotu zaboravili, ali iskrenost svakako nijesmo, pita:
Kako to da svetosavska osoba koja za sebe veli da regularno sjedi na tronu svetog Petra Cetinjskog, ne nosi identična znamenja svoje duhovne unikatnosti koja su krasila i slavnog prethodnika? Prostije – što se bar ponekad ne pojavi pred vjernicima u propisnoj odeždi koja uključuje bijelu kapu? (August Šenoa je pisao: Vladika se kamilavkom hvali, pečom kiti šijačka se snaša.)
Objasnio sam uvaženom neznancu da u toj oblasti ne mogu biti dostojan sudija, ali da pitanje razumijem u svim iznijetim dimenzijama i posebno u njegovoj logičkoj konzistentnosti.
Zbilja, da li to Amfibije neće da poštuje propisanu pojavnost za poglavara crkve kojoj je pripadao sveti Petar? Teško je povjerovati u tu mogućnost. Ali to znači onda da mu bijela kapa ne pripada – da ju ne smije po internim pravila koristiti on, već samo onaj jedan koji mu je nadredjen.
Bijela kapa govori o savršenom kontinuitetu autonomnosti Crnogorske pravoslavne crkve. Zato se Sveti Petar i mogao kad treba i kad je propisano pokazivati u svijetlim tonovima. Zato se kvazi-duhovnik Amfibije, može i Anatemije koji krije, brani i bratosilja zločinitelje, prikazuje uvijek i isključivo u najcrnjim tonovima; on nije na tronu crkve kojoj pripada. Pošast nije isto što i počast. Crno bez bijelo ne može da se diči nasljeđivanjem vodeće pozicije u drugoj, Crnogorskoj crkvi. Tu nema govora o trajanju Jednoga. Tu ima govora o manipulaciji vjernicima, korišćenjem kitnjastog tuđeg perja po receptu vrapca podunavca. Tu ima govora o pljački duhovne tradicije Crnogorskog naroda. Učinjenom poslu mane nema? Ma, ima! Odluke da nema Crnogoraca, njihove države, njihovog jezika i njihove Crkve – ništave su sublimne gluposti jedne Joint Criminal Enterprise družine.
Takav je bio formalno-logički slijed misli moga sagovornika.
Kasnije toga dana slušao sam primjereno, neprentenciozno obraćanje narodu na Ivanovim livadama poglavara Crnogorske pravoslavne crkve, vladike Mikaila. Birao je blage, razumljive riječi. Pogled mu je odavao radost, zračio je dobrodošlicom. Prepoznavao je nadu naroda okupljenog podno Lovćena. Nije kinjio nikoga, onim ružnim arsenalom kojim se počesto služi svetosavski čelnik u Crnoj Gori, a koji uključuje ono nemoguće proklinjanje koje treba da vuče korijene do sedmog koljena, brale moj.
Nije prijetio. Gledao je povremeno u rumenilo nad krševitim horizontom s jedne i druge strane Njegoševog mauzoleja.
Nosio je bijelu kapu.
Učinilo mi se da nas je na kraju pozdravio riječima: Dobra vi bila sreća!
Pomolak viteza
ZABRAVITI
Ne, ne kažem zaboraviti prošlost. Ali, ponekad, valja bar zabraviti. Ili, bar ponekog.
Pomolak mišljenja
DETERMINIZAM U LANCU SLUČAJNOSTI
Slučajno sam tog dana rano putovao gradskim autobusom. Dan sunčan, topao posle duge i oštre zime. U vozilu nije gužva. Sjedim i čitam knjigu. Imam pola sata lektire, prekraćujem dosadu.
U knjizi se pripoveda o ljubavnoj vezi grofice Zije Dukaj i italijanskog zavodnika po imenu Filip. Mlada plemkinja je zaljubljena u svog izabranika. Jedva čeka svadbu. Ona voli naočitog crnpurastog momka. Udavača je bogata, ali i zgodna devojka, primerno vaspitanja i uzorno odgojena.
Grofica Zija ne može da sakrije ljubav, kao što se ustanovljava u mnogim knjigama da je to nemoguće. Ali je aristokratski delikatna i tek diskretno otkriva roditeljima: Ja volim Filipa.
Čitajući, slučajno sam promašio stanicu i izašao na sledećoj. Bližilo se podne. Bio sam gladan. Neplanirano sam odlučio, kad sam već u tom kraju, da kupim burek; najbolji je onaj kod Ilića.
Slučajno sam odabrao do pekare prečicu preko malog parka.
Pitao sam se ima li već prvih ljubičica na sitnim brežuljcima u parku. Ne, nema. Rano je. Do pre pet dana bili su žestoki mrazevi.
Slučajno sam se upitao, je li baš da nema ni jedne jedine ljubičice ovog toplog jutra na pragu proleće? Ipak, eno tamo se nešto plavi. Ma, kao da su ljubičasti grozdovi?
Uočio sam kamen pored stepeništa. Ugnezdio se u ležaju od platanovog lišća boje livadskog meda; okolo je bilo i nekoliko bakarnih folija sletelih preko noći sa obližnjeg hrasta. Uz ivice kamena veselo su se probijale nežne žuto-zelene travke. U sredini se kamen svodio na uglačani maleni amfiteatar sa zapisom u boji svežih martovskih ljubičica.
Seo sam na betonsku stepenicu i s nevericom pročitao:
„Ja volim Filipa“
(Doručkovao sam tek pošto sam kod kuće stavio na papir ovaj čudnovati lanac slučajnosti.)
Pomolak lisca
KOKA ČISTUNICA
Ovih dana sam naglo obezvoљio. Ovo uprkos ohrabrujućim izjavama naših probranih narodnih sinova da će boљe sutra početi već doveče. Supruga, naravno, vidi moju snuždenost i oprezno me podseća na psihijatrijski fakat da su traume mladosti uzročnici naših sadašњih emotivnih havarija. Dobro, ja bih hteo da pomognem sebi. Vadim jednu traumu od pre četrdeset godina i analiziram.
Bio sam tada osnovac. Jednog dana učiteљ nam je čitao priču Pošla koka na pazar. Ushićen umotvorinom predano je pokušavao da i đake oduševi. Dobili smo domaći zadatak: naučiti sa razumevaњem, pa da narednog dana iznesemo svoja zapažaњa.
Mnoge su se čitanke od tada promenile, ne znam da li se razumemo. Radi se o jednoj koki koja je naumila da skokne do pazara. Kako joj je nožica bila kaљava, naredila je jednom žbunu da to očisti. Avaj, žbun nije hteo. I tu nastaju problemi, najmaњe kokini. Ona je prosto rešila da pripreti. Dovela je kozu da obrsti žbun. Ali se i koza uzjogunila. Mislila je da ima lični izbor. Koka je rešila da insistira; dovela je vuka da izjede kozu. Ne lezi vraže, i vuk otkazuje poslušnost. Ucene se nastavљaju, ali čvrst moralni stav ispoљavaju redom selo, vatra i voda (ako nisam nešto preskočio). Koka, međutim, rešava da ide do kraja. Dovodi koњa da kazni neposlušnu vodu koja nije htela da kiњi vatru. Popij, kaže koka, koњu, ovu vodu! Koњ lakonski izjavљuje: Hoću. Nastaje neočekivani rasplet: prepadnuta voda meњa stav i gasi vatru, ova navodno nema kud i pali selo. Sad selo zdušno mlati vuka, te ovaj odustaje od moralnog kreda i kidiše na kozu. Prepadnuta koza počiњe da brsti posle čega jadni žbun sabere dva i dva te očisti kokinu nožicu. Priča se završava tako što je nemoguća koka sa izvesnim zakašњeњem, ali zadovoљna otišla na pazar.
Vispren kakav sam bio, priču sam lako zapamtio. Sa razumevaњem je išlo teže. Pitao sam starijeg brata, šta će koka uopšte na pazaru i to po svaku cenu? On je nabusito rekao da mudri tako što nikad ne pitaju. Tražio sam da mi sestra razjasni da li je u datim okolnostima baš najpreče očistiti nožicu, i to na žbunu?
Ona je kratko rekla da to naš narod drži za samopodrazumevajuće. Au, već mi je bilo nelagodno. Hrabro sam otišao u očevu sobu i kočoperno tražio da odgovori je li baš nužno zapaliti selo samo zato da neka koka ostvari svoj hiroviti naum? Ne kažem da me nije shvatio: verovatno je bio u nekim svojim teškoćama, tek ja sam se od batina spasio smionim skokom kroz prozor. Moja zbuњenost raste, te noći sam loše spavao. Ujutru, u očaju, na ivici plača prilazim majci i netaktično, bez uvoda izjavљujem: Koњ je pogrešio! Nikada neću zaboraviti њen zabrinuti izraz. Smestili su me u posteљu i privili obloge.
Iz noći u noć sam buncao. Saњao sam selo u plamenu, mahnitu hajku na vuka, oglodanu kozu i prљavi žbun. Do besa me je dovodio prizor puta kojim se, zadovoљna i čista, gega bahata koka dok na obližњoj livadi stoji sit i gasan koњ s kalpa-cima.
Nekako sam prezdravio. To jutro, sa torbom na leđima, prišao sam đedu i zavapio: Pa kakva je to priča?!
Đed je gucnuo čašicu rakije, pomilovao me po kosi, pa rekao: De, smiri se, priča kao priča. Dobro bi bilo da je zaboraviš, ali vidim, nećeš moći. Kad je tako, bar zapamti: nije ni partizanska, ni četnička, no narodna priča.
U školi je bilo loše. Kad sam rekao da koka i nije trebalo da se miče sa buњišta, učiteљ je poskočio od jada. A kada sam zakљučio da koњ nije u pravu, pa makar bio i ugledni pravnik, pozeleneo je; ja sam razred ponavљao.
Eto, ovo je moja ispovest. Sve sam otvoreno stavio na papir. Ima nekog đavola u toj psihoanalizi; ukućani već misle da mi je boљe.
Ali narodu nije boљe. Ja sam zbog priče jednom ponavљao, a ona se u narodu ponavљa i ponavљa. Šta ja tu mogu, rekoh da je priča narodna. Po њoj, koњ uvek smatra da nema ličnog izbora. I za taj stav se uvek izbori. Naročito kad su izbori.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Program djelovanja nije bio komplikovan. Valjalo je prvo pođetinjiti Crnu Goru, a onda joj ne dati da odraste.