Komentar za početak
Ranoranilac i docnolegalac kuću teče. (Pa država ceo dan drema.)Zapisnuti!
ARHIEPISKOP
Miraš Martinović je cijenio dobru šljivovicu. Ponekad bi od jutra do doručka slistio dvije ili tri čašice. Supruga Mika se brinula, da ne pretjera. Ljutila se i smišljala načine da ga uviđavno odvrati od alkohola. No, jednom mu je nervozno prebacila da već i jezikom zavrzuje! A on se ovako branio:
– Prepio sam, veliš? Evo, ti nijesi popila ni kap; tvrdim, nema riječi koju sad možeš da izgovoriš čistije od mene! Ajde, da probamo… Kaži: arhiepiskop! Eto, vidiš da sam trijezniji od tebe!
Pomolak tora, ali napuštenog
ГРАЂАНСКИ РАТ
Мене често језа хвата
Од грађанског сваког рата.
Гај Јулије на врх слона
(Не сећам се; можда коња?)
Покрај реке Писатело
(Он би реко Рубикона)
Одлучи се на то дело
Беспоштедног братског рата
Против гордога Помпеја,
Против Рима и Сената.
Окрете се насред воде,
Војсци својој рече вест:
“Nunc alea iscta est!”
Два миленија после тога
Трупе јесу, ал без слона
(Не бих реко: и без коња!)
На владару није тога,
Војсака пуна авиона,
Конзул не зна вишњег бога.
Пуне људе, милионе,
У транспортне авионе –
Шишај реке рубиконе!
Без савести, без изреке,
Амфибијом преко реке!
Неспокоја и дилема
Да се сече, пуца, лема?
Нема. Нема. Нема. Нема.
Све чешће ме језа хвата
Од грађанског сваког рата…
Negantesima valja reći ne
Astroološki motivi
Izrekao sam već neđe rezolutno i apsolutno nezadovoljstvo pojavom da plemeniti instrument durbin nose oko vrata teški probisvijeti koji su, godinama, broda oko vrata naše sudbine. Njihove se slike ne skidaju sa ekrana televizija – red vanisha (odstranjivač mrlja – stain remover), red likova sa međunarodnih potjernica… Jer, durbin je sprava za predosjećanje budućnosti. A onaj koji predosjeća, taj je duševan, i daleko od banalnosti zločina. Postoji umišljaj da se iskoristi ovaj psihološki kontekst upotrebe durbina za poslove usađivanja u podsvijest naroda poruke da je duša od čovjeka onaj koji je pomlatio toliki silni inovjerni svijet. Ta, čovjek sa durbinom oko vrata! On zna nešto što će tek biti, i ono o čemu ostali još ne slute. Komandant, ako nosi durbin oko vrata, nije zločinac.
Znameniti fizičar Johan Kepler (1571 – 1630) razrađivao je u delu Dioptrice princip rada astronomskog durbina. Dobar matematičar, koji je bio na tragu infinitezimalnog postupka analize, udario je temelje moderne astronomije. Formulišući tri zakona kretanja planeta, učvrstio je heliocentričnu koncepciju ustrojstva sveta. Kepler je naučnik za ponos prirodnih nauka i za inspiraciju novih đaka.
U srijedu, 14. septembra 2005. čitali smo vijest u novinama: Otvoren Astrološki institut Johan Kepler u Beogradu.
Kao što je i red, Institut ima direktora. Koristi adekvatne prostorije u reprezentativnom delu grada. U tekstu je istaknuto da je program rada institucije usklađen sa međunarodnim standardima astrološkog obrazovanja koje preporučuje Internacionalna astrološka asocijacija.
Po planu nastave, školovanje traje tri godine. Za to vreme ima se usvojiti znanje iz dvadeset sedam predmeta, po programu nastave. Prva godina osposobljava polaznike za natalni horoskop. Na drugoj godini se izučavaju: prediktivne astrološke tehnike i prognostička astrologija. Tu se daju i osnove astrologije odnosa, a dobiju se i bitne informacije o elekcionoj i horarnoj astrologiji. Treća godina je rezervisana za karmičku astrologiju, kao i za psihologiju u astrologiji.
Posebna pažnja, kako se naglašava u članku, posvetiće se astrološkoj etici i istoriji astrologije. Diplomirani stiču pravo da otvore sopstvenu školu i edukuju druge. Predavači su i ugledni astrolozi iz sveta.
Ističe se da je jedan od ciljeva Instituta uspostavljanje kriterijuma, ko sve može da se bavi astrologijom.
Čitajući ovo, danas još mogu da gunđaju jedino deklarisane komunjare. Na njih, međutim, pravovremeno je bačena anatema i njihova skepsa sada samo služi da im uveća sopstvenu sramotu. Kad li a ono:
Dvanaestog novembra 2005: jedan astrolog kao takav poručuje: “Težnja Mila Đukanovića da Crna Gora postane samostalna država u okviru kraljevine neće mu se sada ostvariti, jer za tu ideju neće imati podršku, a neke stvari se mogu preokrenuti u suprotnom smeru samo u jednom nepredvidivom trenutku.” Tekst sam pronašao u listu Danas, dvobroj 12/13. novembar 2005, na strani XV, u vidu pikantnog citata koji je u rubriku Ispod (s)vesti smestila novinar Tamara Kaliterna.
Ne treba se čuditi. Fakulteti i školuju kadrove da bi ti kadrovi valjali u okviru kraljevine. A valjaće u nepredvidivom trenutku. Više, neka niko ne pita koje je radno mjesto astrologa. I zašto su potrebni kriterijumi, ko može da se bavi astrologijom.
Mi smo mali, pa niti hoćemo niti možemo da drugome, većem, određujemo kakve institute da njeguje u oblasti istraživanja i obrazovanja. Lično mi se čini nesumnjivim da crnogorske đake ne treba vezivati uz hladni astrološki leš da u dugoj, ledenoj noći manipulacijâ ispamećeni čekaju svanuće…
U osnovi astrološki pristup ponižavanja i poništavanja nesumnjivih osobenosti Crne Gore primjenjuje se svakodnevno, pa i na najneočekivanije načine. Pogledajmo neke detalje vezane za kampanju negiranja crnogorskih tapija na sopstvenu nepokretnu imovinu.
Pravovremeno smo informisani na koju sve teritorije u Crnoj Gori pledira građanin Karađorđević, stanovnik Beograda. Katastarska površina imanja koja su njegovi preci uspjeli da kupe (uštedom od svojih plata) mjeri se, ako smo dobro razumjeli, je li, hiljadama kvadratnih kilometara – što u priobalnom pojasu, što na zimzelenim visoravnima…
Kada je čuo da se zemlja krčmi, i da se krčme objekti na njoj, građanin Radović iz Morače, poletan kakav jeste, iznio je podatke kolika teritorija u Crnoj Gori njemu pripada po pravu svetosavskog nasljeđa iz prošlih… milenijuma. On potražuje nove hiljade kvadratnih kilometara… U ovom svijetlu, jasno je zašto je taj eksproprijator u pokušaju nas sitnoposjednike i bezemljaše nazvao kopiladima. Naime:
Kopile je nezakoniti potomak. Ono (pošto nije ni muškog, ni ženskog, no srednjeg roda) objekat je društvenog prezrenja: kao takvo nema ime, nema ugled, a najvažnije je da ne može ništa da naslijedi (“Ja sam kopile… Bez imena, bez imetka” – našli su filolozi kod Kranjčevića). Nekad su kopilad bacali u vodu; cijela jedna rijeka se, nekako, tu negdje, zove Đetinja. Jer tako treba sa nevaljalcima i huljama, pogotovu sa nikogovićima.
Ergo, Crnogorci u statusu kopiladi, kako to interpretira jedna crkva, koja se ne plaši svoje otvorene pseudo-hrišćanske djelatnosti, ne mogu legitimno dužiti prostor Crne Gore! Zbog toga i priručni sekretari iz toga miljea, ne poetski nego prizaično veledu da su državu Crnu Goru napravili srpski popovi, i ta je dakle zemlja bez ostatka prekrivena (vo vjeki vjekov) crnim plaštom klerikalizma. Kako je reagovala legitimna država? Kao i u slučaju metalne grabljivice slećele na vrh Rumije: efi-kasno. (Sve je groteskno u toj priči o SPC-vjerskom oplemenjivanju vrha Rumije: angažman vojske liči na žilvernovski preudorealizam, a duhovni učinak je običan religiozni placebo.)
Javna potraživanja su, vidimo, značajna. Ozbiljne enciklopedije pišu da je površina Crne Gore 13812 kvadratna kilometra. Ali u notorni opis neodgovornosti umišljenih kolonizatora (colonialist irresponsibility) regularno spada i osporavanje svakog podatka koji potiče iz dijela prošlosti koji su oni sami imenovali kao “crna rupa” istorije. Mi ćemo tek saznati šta se zapravo vidi kroz astrološki durbin koji ominozno visi oko njihovog vrata non stop.
Plemeniti pronalazač gromobrana, amerikanac Bendžamin Franklin, nije vidio blagostanje koje bi na vrhovima kopalja donosile vojske samoproklamovanih konkvistadora. Vazda mi je na pameti njegova valjana riječ:
“Nikad nije bilo lošeg mira ili dobrog rata.”
Pomolak viteza
CICENERON
Jedan je problem što su se namnožili loši govornici, potpuno ubijeđeni da su Ciceroni. Drugi je problem, što su u biti Neroni. Da, mi imamo na javnoj sceni cicenerone. Gdje god da su, mikrofon je pored njih. Nadamo se, da više ne pale, već je sve pogorjelo.
Pomolak mišljenja
DETERMINIZAM U LANCU SLUČAJNOSTI
Slučajno sam tog dana rano putovao gradskim autobusom. Dan sunčan, topao posle duge i oštre zime. U vozilu nije gužva. Sjedim i čitam knjigu. Imam pola sata lektire, prekraćujem dosadu.
U knjizi se pripoveda o ljubavnoj vezi grofice Zije Dukaj i italijanskog zavodnika po imenu Filip. Mlada plemkinja je zaljubljena u svog izabranika. Jedva čeka svadbu. Ona voli naočitog crnpurastog momka. Udavača je bogata, ali i zgodna devojka, primerno vaspitanja i uzorno odgojena.
Grofica Zija ne može da sakrije ljubav, kao što se ustanovljava u mnogim knjigama da je to nemoguće. Ali je aristokratski delikatna i tek diskretno otkriva roditeljima: Ja volim Filipa.
Čitajući, slučajno sam promašio stanicu i izašao na sledećoj. Bližilo se podne. Bio sam gladan. Neplanirano sam odlučio, kad sam već u tom kraju, da kupim burek; najbolji je onaj kod Ilića.
Slučajno sam odabrao do pekare prečicu preko malog parka.
Pitao sam se ima li već prvih ljubičica na sitnim brežuljcima u parku. Ne, nema. Rano je. Do pre pet dana bili su žestoki mrazevi.
Slučajno sam se upitao, je li baš da nema ni jedne jedine ljubičice ovog toplog jutra na pragu proleće? Ipak, eno tamo se nešto plavi. Ma, kao da su ljubičasti grozdovi?
Uočio sam kamen pored stepeništa. Ugnezdio se u ležaju od platanovog lišća boje livadskog meda; okolo je bilo i nekoliko bakarnih folija sletelih preko noći sa obližnjeg hrasta. Uz ivice kamena veselo su se probijale nežne žuto-zelene travke. U sredini se kamen svodio na uglačani maleni amfiteatar sa zapisom u boji svežih martovskih ljubičica.
Seo sam na betonsku stepenicu i s nevericom pročitao:
„Ja volim Filipa“
(Doručkovao sam tek pošto sam kod kuće stavio na papir ovaj čudnovati lanac slučajnosti.)
Pomolak lisca
MEĐUSRBICE
Karađorđa nisu ubili Turci, već kum. (Zna se i ko je ubicu najmio, ali o tome u drugoj priči.)
Poznati naš Kurta imao je za kuma nekad poznatog Murtu. Ovih godina je bio aktuelan podatak da se taj Kurta preko leđa tog Murte domogao vrhova vlasti. Ma šta zavijam u oblande! Bacio je kuma pod noge. (Ovaj kum je još živ, ali nije više živac.)
Pa opet jedan drugi kum razbucao je kumašinu Partiju i zakrpio je kao svoju. Jedan od ova dva kuma dograbiće presto onog pređašњeg kuma; prethodno, moraće svog kuma da baci pod noge.
Brižљivo sam analizirao ove i mnoštvo sličnih slučajeva. (Priču kako je Onaj bacio kumu, ali poda se, primio sam k znaњu; neću insistirati na slučaju, metodološki odudara.) Odmah mi je bilo jasno da kum nije dugme; no nešto mnogo beznačajnije (ponekad, kad izgubiš dugme, oneraspoložiš se iskreno i smesta se obraduješ kad ga nađeš).
Stoga sam hteo da se ženim bez kuma, iz bezbednosnih razloga. U opštini su mi objasnili da to po zakonu nije moguće. Nevoљno sam pristao; našao osobu koja, dokazano, nikad kokošku nije zaklala. Pa ipak, kod matičara sam bio sa diskret-no pripasanim pištoљem. Taj me instinkt podozreњa nije napuštao sve ove godine. Prekjuče mi je kum umro, prirodnom smrću (da ne poveruješ). Pardon, ružno ste pomislili da ga nisam žalio. Ali sam odahnuo, svakako. Znate, ne možete se bez silnog zamora plašiti za rusu glavu svakog dana, mesecima i godinama…
Oslobođen kuma, htedoh reći straha, počeo sam po malo da se interesujem za politiku. U prednosti sam nad mnogim oponentima – neće biti atentata. No ostala je kod mene neka trauma, koja mi itekako smeta. Ona je toliko specifična u srpskoj populaciji, da mi se čini: zaslužuje autentično ime. Smislio sam i predlog imena: trakuma.
Evo da ilustrujem. Otišao sam sa prijateљima da izjavim saučešće povodom smrti Tog i Tog meštanina (nije poznat i nije mi svoj, ali ako želim popularnost u narodu i reputaciju lidera i tribuna moram se pojavљivati na takvim tužnim skupovima). Pitam, od čega je bolovao? Ni od čega, zdrav ko dren. Pa mrtav je!? Mrtav! Nisi me čuo, od čega je bolovao, ponavљam. Čuo sam dobro, bolovao je od kuma! U, doboga! Znači, ovo je još jednom kumemoracija? Kumemoracija! Instiktivno se pip-nem za tajnu futrolu, kalibar bar 9 mm. Nije tu, zakopao sam ga zajedno sa kumom…
Javљaju mi telefonom, izvršen atentat na nesrećnog N.N. (nije maloletnik, no nešto još gore). On je moj protivkandidat na izborima za Skupštinu. Zovem bolnicu, dajte mi primarijusa. (Nisam ucveљen, ali će se pročuti plemeniti gest.) Kako je? Nikako. Je li pri svesti? Nije. Znači, komatozno staњe? Ne? Molim? Nije komatozno, nego kumatozno, čoveče! Upucao ga kum; ima li još nešto nejasno?
Nema, velim.
Kad sam čuo da je uvaženi gospodin Projić prebačen na ono nepopularno odeљeњe zdravstvenog centra, ozbiљno sam se zabrinuo. On je glavni sponzor moje partije. Ovog puta sam se manuo telefona i lično navratio do glavne sestre. Zaboga, šta će on ovde? Uvek trezven. Normalan koliko i ja. Kako je moguće da je takva jedna osoba umobolna? Nisam ni rekla da je umobolan, veli sestra. Ali jeste kumobolan. Razrogačio sam oči? U jednoj kafani je dobio od kuma stolicu po glavi; sad to malo treba lečiti i moliti se bogu…
Kumor živi!
Opsednut, počeo sam na grobљima da zavirujem u tekstove nadgrobnih spomenika. Šta sam zakљučio, ne smem ni da formulišem.
Kumka do kumke!
Kumoran od svega, hteo sam prosto da se od te teme distanciram. Napokon, ja sam privilegovana osoba bez kuma! Malo spokojstva mogu sebi priuštviti, nema nas mnogo takvih. Ne moram baš kao pile u svaku meću.
Zaludna nada! Da pobegnem od jave, uronio sam u istoriju. I ponovo natrapam na Karađorđa. Piše, ubio oca. Majci nabio košnicu na glavu. Nemaњići vadili oči jedan drugom. Savremenici? Čuće se…
Zažalih što sam se detiњasto ratosiљao oružja. Kumovi se nikad ne pojavљuju sami.
Nabaviću drugi pištoљ.
Onaj je ionako bio malog kalibra.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Evo ih svi na liniji slobodnih pačanja.