Komentar za početak
Prijatelj se u nevolji poznaje. (Ali pošto je redovno vrlo daleko…)Zapisnuti!
ZLATOJE
Opasnost od nepoštovanja riječi, velika je u ovom trenutku. Što god kažeš, ne slušaju. I nastavljaju još poganijim korakom.
Zlatoje Martinom u Republici piše kristalno jasno:
„Ali ostavimo se političarske nedoslednosti koja je barem u Srbiji jedino dosledna politička konstanta. Mnogo je važnije da se jednom pragmatičnom političkom koalicijom ne zaborave najtamniji delovi prošlosti – ratni zločini i pljačka, kao generalne odlike te prošlosti a koje je produkovala upravo Socijalistička partija kao glavna i istinski vladajuća od 1990. do 2000. godine. Kada se ta partija samokritički osvrne na taj period svog političkog delovanja, kada jasno i javno osudi politiku svog nekadašnjeg vođe, kada se distancira od svih zala koje je ovaj učinio drugima ali i svom narodu, tek onda bi se moglo govoriti o nekakvom »nacionalnom pomirenju«.
Druga, ne manje značajna posledica koja neposredno proizlazi iz prećutkivanja sramnih Miloševićevih ratova i zločina koje su neki Srbi činili u ime svih Srba, bila bi rehabilitacija fašističkih kolaboracionista tokom Drugog svetskog rata u koje spadaju Nedić, Draža Mihailović, Ljotić i pojedini velikodostojnici Srpske pravoslavne crkve, na primer mitropolit skopski Josif (zamenjivao zatočenog patrijarha Gavrila) koji je pred nemačkim vojnim zapovednikom i predsednikom »vlade nacionalnog spasa« Milanom Nedićem redovno o Svetom Savi sekao slavski kolač u Sabornoj crkvi u Beogradu, bez javne osude nacističke okupacije i nacističkih zločina.
Potrebno je jasno i glasno reći: sa nacizmom i pristalicama nacizma nema pomirenja! A odmah zatim nastaviti: sa fašistoidnim zločinima Karadžićevih i Mladićevih Srba nema mirenja, a sa takvim i sličnim likovima (Hadžić, Arkan, Bokan) nema pomirenja niti pravljenja kompromisa. U suprotnom, pravdanjem Miloševićevih ratova za stvaranje »države u kojoj će živeti svi Srbi«, zakonomerno će se usled sličnosti ideologija pravdati i monstruozna državna tvorevina poput Nedićeve Srbije zamišljene da u njoj takođe žive samo Srbi (bez Jevreja i komunista jer je Nedić bez trunke griže savesti revnosno isporučivao beogradske Jevreje i komuniste nacističkim glavešinama u logor na Starom sajmištu).
Ako, dakle, u najskorijoj budućnosti ne dođe do kritičkog sagledavanja poslednjih šezdesetak godina srpske istorije, ako politički interesi današnjih »evropejaca« zaista nadvladaju moralne – i to elementarno moralne, poput istine da je ubicama i (ratnim) zločincima mesto u zatvoru – to će značiti da srpsko društvo ni danas, kada tobože hoće u Evropu, ne raspoznaje razliku između dobra i zla, uzvišenog i sramotnog, ali ni stvarnog i fiktivnog. Banalnost koja vlada politikom (i, posledično, društvom!) ostaće zaklon za zlo, društvo će s njim računati kao sa nužnošću. To bi bio najveći politički greh koji bi Tadić i njegova popustljiva, »nacionalna« politika mogli učiniti Srbiji.”
Kako razmišlja vlast vidi se po stilu u Kuriru: Pisati grubo uvijek iste neistine i grubo ignorisati istine.
Pomolak tora, ali napuštenog
КАЛХЕМИЧАРИ
Чаробно и фино
изворску воду
претвараше у вино
богочовек Исус Христ
Нада и Светлост на Своду.
Бејаше то отмен
Посао и чист.
Чешће у Хаду
Мање на Своду
Данашњи пророци
Рујно вино премећу
У прљаву воду.
Negantesima valja reći ne
Partenogeneza lažnih hipoteza
Pričao mi je Vlado Babović iz Budimlje, a njemu je pričao Jovan Mališić iz Vinicke, kako je (ne tako davno) Mika Mališić, Jovanova majka, pisala duga i brižna pisma svojoj đeci koja su bila u tuđini, na studijama. Pošto bi izvijestila potanko o ukućanima (o zdravlju, radu, pokušajima i nadanjima), dometnula bi po koju rečenicu i o domaćim životinjama. Pri tom bi redovno pisala: naša Krava (sa velikim slovom K). Kad su joj đeca, jednom, diskretno preporučila da smanji to slovo, rekla je: “Ne! Meni gramatika tu ne treba. Znam ja šta pišem. Ova će se dobročiniteljka uvijek pominjati kao Krava. A nijesu ni u Indiji baš ludi “
Priča mi je poslužila tu nedavno kao pomoć da odgovorim: zašto pišem Crnogorski jezik. Riješio sam da istrajem na lingvističkom antilegalizmu dok taj jezik ne uđe u Ustav! Potom, obećavam, vratiću se gramatici i pominjati crnogorski jezik. Trenutno, namjestio sam u svom kompjuteru Default komandu da se, po potrebi i automatski, ispravlja tekst te neizostavno piše veliko C. Sad evo i pasus digresije, o fizici:
Naučnici su krajem devetnaestog vijeka bili prilično zadovoljni stanjem temeljne prirodne nauke fizike; činilo se da je posao shvatanja Prirode priveden kraju. Ipak, neki od onih, čiji glas kroz istoriju stiže i do naših dana, opominjali su da se vide jedan ili dva oblačića na vedrom nebu fizike.
Prvi oblačić je identifikovan kao problem toplotnog zračenja. Razvedravanje na tom dijelu neba izazvao je Maks Plank otkrićem svoje formule koja je upućivala na suštinu frekventne zavisnosti spektralne emisione moći apsolutno crnog tijela.
Tih dana, u svitanje dvadesetog vijeka, Plank je uveo ideju kvanta zračenja, koja je danas u temelju moderne kvantne fizike. Da bi pomjerio granice znanja i ulio ljudskoj gordosti nov pokretački impuls morao je snažni Plank – da izađe iz zabrana onovremene (klasične) fizike.
To jest, morao je da ospori važeći legalizam epohe. U nauci, šematizovani legalizam je poguban.
Istorija nauke, i ne samo nauke, puna je takvih primjera. Gunđanja je bilo, no Plankovu neposlušnost pratila je kakva-takva evropska tolerancija. U jezičkoj nauci, danas i kod nas, slušamo drugačije pjesme:
Batinom šematizovanog Srbskog legalizma evo se lemaju leđa Crnogoraca koji pomisle na Crnogorski jezik. Pronijela se vijest: Neko udruženje Srbsko, a iz Bara, tuži Kaću Brković. Jer je u školi, na radnom mjestu, profesorka Kaća upisala čas iz – Crnogorskog jezika. Bogami su davijali i ministra Slobodana Backovića! Jer ćuti. Legalisti djeluju profinjeno, europski, tiho. Takoreći, vlastelinski otmeno.
Crnogorce, koji traže svoja pojedinačna i kolektivna prava po demokratskoj proceduri – niko ne uzima za ozbiljno. No ako malo, makar simbolično “istrče” iz zabrana demokratske procedure, svi se namah nadure i prijete da najure
Uljuđeni legalizam (u paralelnoj koloni, ukorak sa klerosavskiom bahatošću), u Srbskim mokasinama čepa Crnom Gorom! Tom vrstom obuće zamijenili su sedmobataljonci cokule, da ne dobiju proširenje vena.
Ali gospodski poslovi moraju imati i teorijsku zasnovanost; dan pred početak popisa stanovništva u Crnoj Gori pojavile su se u ovoVremenoj beogradskoj štampi Hipoteze. Zamišljene kao sredstvo za lemanje nepoćudnih, bolje da ih zovemo Leme; ima ih sedamnaest, evo prvih pet:
Lema Prva. U Crnoj Gori uskoro će se govoriti crnogorskim jezikom.
Podmetačina govori da će Crnogorski jezik imati datum rođenja, biće oktroisan. Ono što su vjekovima mucali nepismeni seljaci u brdima i nahijama ne smije se nazvati onako kako će se tek nazvati! Ali gospodo: Ono što je uskoro, biće samo sloboda da postojeći jezik kojim govorimo nazovemo svojim nacionalnim imenom. Neće biti komičnog izmišljanja riječi. Samo iz znamenite kuće Brkovića stiglo je do sada dosta demantija na tu temu. Ako se pominje prekrštavanje jezika, može se reći da je negdanji kum bio samozvan. Treba, je li, osporiti svaku autentično Crnogorsku volju; ona se uvijek doživljava kao đa-volja!
Lema Druga. Ha, ha: Kako bi izgledala književnost na hipotetičnom Crnogorskom jeziku?.
Hoće da se rekne kako je cijela tamošnja (podLovćenska, podDurmitorska, podVisitorska) književnost jednostavno srpska. Pljunuli su nas izjavom da u Crnoj Gori nema nijedne pristojne knjižare. Neka je i tako, pitam: Te nepostojeće knjižare jesu li uzrok ili posljedica stanja zapuštenosti brige o jeziku Crnogoraca?
Lema Treća. Ajde, de, postoji specifičan bouquet govora Crnogoraca.
Eto te delikatnosti koja me onespokojava! Arsenik u čokoladi. Priznaje se na nivou ličnog doživljaja da je Crnogorski jezik samosvojan. Međutim, stav se ne smije kao takav politički uobličiti! Simpatični bi Lane Gutović tu ružičastu misao ovako finalizovao: Ne može da škodi ako taj jezik zovemo srpski. A ako ne škodi
Lema Četvrta. Crnogorski govor je konzervativan, i nema budućnost.
Kuku meni, zamjena teze. Vele, naš jezik (navodno, ono što je igda valjalo od njega) lingvistički je kromonjonac. Ta šta kažem! Prije će biti lingvistički igvanodon, biljojed iz doba krede – koji je izumro. Dakle, bez budućnosti. Žalimo slučaj, nije evolutivan! Postojao je taj jezik, ali davno, dok su Crnogorci, kuj gođ da krenu, pucali uvis, a oko njih sijevale fišečine. Umuknuli smo, otkad imamo zakon o oružju.
Lema Peta. Jezik u kafićima je srpski.
Elem, sadašnji Crnogorci su mutavi. Jer imađahu jezik koji je okoštao i ne služi u datom trenutku. Srbi, koji su nekad govorili jezikom Dositeja, na vrijeme su osjetili duh dolazećeg Vremena i prilagodili govor potrebama kafića. Mi smo i tu zakasnili! U savremenom crtanom filmu beogradske škole, Crnogorac koji ulazi u kafić trenutno se transformiše u Srbina. Jado moj!
Eto, kakva se sve ekvilibristika napravi, samo da se izbjegne prosta istina da Crnogorci pričaju na Crnogorskom jeziku. Da zaključimo, ovako:
Ako napišeš roman, Srbin si. Ako naslikaš sliku, Srbin si. Ako si vjernik, Srbin si. Ako si ratnik, Srbin si. Ako govoriš, Srbin si. Jedino, ako uštineš Moldavku za dupe, Crnogorac si – ne pravdaj se! Hm.
Pomolak viteza
KOKETIKETIRANJE
Čovjek je bio moćan. U dobrim godinama, snažan i uticajan. Zvonkim glasom, iz zaštitničke govornice, sa lakoćom optuživao je ljude. Bez zamuckivanja, nazivao ih je lopovima, plaćenicima, neprijateljima, izdajnicima. Odjeven jednostavno, u tri boje. Magistar nečega. Uvježban u poslu do perfekcije. U posljednje vrijeme, etikete je dijelio sa imprijesivnom nonšalancijom. Takoreći, koketirao je sa gledalištem, dok je bacao etikete, kao bukete. Kako je tačno njegova konferencija za štampu opisana terminom koketiketiranje!
Pomolak mišljenja
LOKORLI ORUŽJE
U romanu Purpurni vek napominje Lajoš Zilahi na jednom mestu da je vrsni inženjer, major Laslo Marki učinio važno otkriće – realizovao revolucionarno oružje lokorli.
Reč je nastala sažimanjem dva naziva: za lokomotivu i konjicu. Priča pronalazač Marki gospodinu Daliju: „Zamisli, molim te, džinovsku lokomotivu u kojoj se može smestiti vod vojnika i šest topova. Konj u bici može da ponese samo jednog jedinog jahača, a da ne pomenemo da konjski trup predstavlja odličnu i lako ranjivu metu. Koža lokorlije se sastoji od dva palca debelog gvožđa. Ali po obliku nije nalik na lokomotivu već na valjak sa puno otvora iz kojih bljuje vatra. Čim ugledaju ovo čudovište, ruski vojnici će se predati, a onda je naša stvar da ih povedemo protiv cara. Oni to i žele!“
Potom je gordi pronalazač uručio Daliju, konspirativno, tehnički crtež lokorlija.
Kakva sećanja budi ova priča u vašem mozgu? Ako imate bar trideset godina lako se može desiti da vam se javi asocijacija na jednu epizodu iz balkanskih ratovanja devedesetih.
Srpski inovator na krajiškom frontu zvao se Dragan. U ono vreme imao je nešto niži vojni rang, čin kapetana. U skladu sa ovdašnjim mentalitetom, pronalazak nije bio vojna tajna. Vest je objavljena i inventor je detaljno objašnjavao pojedinosti na državnoj televiziji. Ne znamo da li je uopšte postojao tajni crtež, ali svejedno. Novo, ubojito oružje je već bilo deo naoružanja jedinice na terenu. Kapetan se slikao pored bojnog voza.
Videli smo to oklopno šinsko vozilo. Imalo je otvore kao i čelični valjak majora Markija. Kapetan Dragan je šarmerski objasnio da će krajišnici sada imati prevlast na bojnom polju. Naime, neprobojni, takoreći blindirani voz ima da se kreće napred, potom i nazad; iz utrobe će vod vojnika pucati kako levo tako desno, na šumovite padine oko pruge, gde se kriju pobunjenici koja valja pobijediti i razoružati. Ta, predaće se! Prosto! Laknulo nam je. Tehnika i domišljatost učinili su svoje. Pobeda je na dohvatu ruke.
Ko je to u generalštabu krajiške vojske čitao evropske klasike, mađara Zilahija između ostalih – ne znamo. Ne može se poreći da je sličnost ove dve epizode iz istorije ratovanja u Evropi neporeciva i intrigantna. Hm. Ovih dana, dok u zatvoru čeka nastavak suđenja pod optužbom za teška krivična dela, kapetan Dragan možda razmišlja i o ovoj epizodi iz svoje vojne karijere. Detalje ćemo možda saznati jednom iz njegovih memoara.
Stoji činjenica: Nekoliko uglednika su kod nas pod optužbom za akademski plagijat. Osporava im se neopohna originalnost stručnih i naučnih radova na osnovu kojih su dobili titule master, magistar ili doktor. Moguće je da bi oni rado menjali optužbu za plagijat – za neku drugačiju vrstu optužbe. S druge strane, mislimo da bi Kapetan Dragan rado menjao optužbu za ratne zločine – za optužbu plagiranja čuvenog pisca Lajoša Zilahija.
Pomolak lisca
KAKO BITI CRNOGORAC U JUGOSLAVIJI
Pošao sam u šetњu. Iz prve bočne ulice izlete neko i ustremi se na mene. U trenu pomislih: terorista, te nagoh u bekstvo. Ali, bilo je kasno. Pridošlica mi je već držao podužu cev ispod nosa. Bio je to mikrofon. Jedna druga spodoba me je uporno snimala.
– Nemaš nikakve šanse – reče taj odlučni mladi čovek. – Ne pružaj otpor. Ovo je intervju.
Prepad je uspeo! Znao sam da kod nas nema rata, nije ga ni bilo i sa te strane su građani bili bezbrižni. Znao sam da su kriminalci, ako ih i ima, akcijama naše milicije sabijeni u mišje rupe. Ta znao sam i da elektronikom opskrbљeni novinari iznuđuju na ulicama mišљeњe prolaznika, ali sam mislio neće grom u koprive!
– Molim vas, recite za naše gledaoce: izjašњavate li se kao Srbin ili Crnogorac?
Au, jebote. (Ne psujem često, ali dogorelo do nokata.) Šta ću sad? Da sam se bar malo pripremio… Pokušavam da se setim, šta drugi rade u sličnim nevoљama. Zaričem se da više nikad u nacionalnom smislu nespreman ne izađem na ulicu. Promrmљao sam nešto u smislu: što je to, braćo, važno – razumemo se, imamo preča posla… Kamerman se cerekao, a novinar je ironično primetio:
– Neće to proći baš tako. Videćemo se još!
Dok su pakovali opremu, pokušah da im vratim milo za drago:
– Recite mi bar ko ste? Strani ili domaći plaćenici?
Upozoreњe sam, međutim, ozbiљno shvatio. U tišini svog doma sastavio sam Kratko pravilo za razgovor na temu Ko si – Srbin ili Crnogorac? Da mi se nađe u џepu, za slučaj da me crni đavo odnese na ulicu, u čeљusti raznih medija. Pravilo predviđa dva laviraњa: 1) Pokušati sa foliraњem u stilu jednog slavnog državnika: odgovoriću vam odmah, ali na jedno drugo pitaњe; 2) Ako ne uspe, pomenuti metaforu o svetlosti; na pitaњe postoji li sud koji može da presudi je li svetlost talas ili čestica? fizičari kažu, ne postoji.
Vaљanost uputstava testirao sam jednom prilikom kad su mi dodelili ćoše nekog okruglog stola. Primenivši varijantu 1) hitro sam počeo da brbљam o koječemu. Ali me voditeљ još hitrije upitao, govorim li ja to srpski ili crnogorski? Skliznuo sam na varijantu 2) i kad sam rekao da sam svetlost… iskљučili su me. Debakl!
Tražeći izlaz, otvorio sam kњigu Ko je ko u Srbiji. Nađem tamo dve odrednice, dva čoveka istog prezimena. Vidi se, rođaci. Potiču sa iste tačke geografske karte, pa ipak im se mesta rođeњa razlikuju. Uz to, jedan je Srbin, drugi Crnogorac. Jedan pravoslavac, drugi ateista. Vidim iskusni љudi baš u problemima koji mene muče. Okrenem telefon i pitam: ovde Černiševski, šta da radim? Kako da se postavim na dilemu: Srbin ili Crnogorac?
– Budalo – reče pravoslavac. – To nije dilema, već lozinka.
– Kretenu – reče ateista. – Pitaju te hoćeš li sutra glasati za Crnogorca iz Srbije, ili Srbina iz Crne Gore!
Otvoriše mi se dva oka u glavi…
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Tražimo vođu koji će nam objasniti ko, šta – i neće pitati usvakičas koliko to košta!