Komentar za početak
Obraz ide s glavom. (Više jok; video sam jedan obraz kako ode, a glava ostade.)Zapisnuti!
KRIZA
Na televiziji govore o krizi. Narod nema para. U Engleskoj mladi protestuju na ulici, rušilački; vlast ih zove huliganima. Rijetki analitičari upozoravaju da se već godinama u školama ne uči o radu i eksploataciji. Po cio dan teniski i fudbalski prenosi, i jackanje siromašnom sloju što ne kupi telefon, auto i puno piva. U Berlinu pale na ulicama skupocjena kola. Vlasti više ne znaju je li pametno da to prećutkuju, ili ruže. Kroz stisnute zube obećavaju stroga suđenja. Učenje o klasnoj strukturi društva zamijenjeno je učenjem da postoje samo uspješni bankari i odurni huligani. Kakva bold sociologija!
Pomolak tora, ali napuštenog
НЕПАТРИОТСКА ПЕСМА
И опет нас киње, децу пред крај века:
Да смо недостојни хистерије наше;
Да нас је захватила западњачка река
И да нам се душе опасности плаше!
Земљо добра лажу! Ко те данас воли
Тај те мудро воли јер зна да си мати
Које се не тичу ни боси ни голи,
Већ све млеко сишу здригли и богати.
Па данас кад видим да задњег несоја
Обасипаш златом, обасјаваш сјајем,
Ја ти не дам живот, домовино моја!
Знајући шта не дам. И зашто не хајем.
Negantesima valja reći ne
Pored plota: vjerovatnoća i tendencija
Kad se sjetimo nečega što nam je privremeno izmicalo kroz lavirinte sive moždane mase, te nijesmo mogli da ga imenujemo (a bilo nam je “na vrhu jezika”), velimo “Pade mi na pamet”. Isto uzviknemo kad nas prosvijetli kakva iznenadna, a korisna ideja. Svi su već čuli kako je ser Isaku Njutnu pala na pamet misao o zakonu univerzalne gravitacije. Prethodno mu je, kaže legenda, pala na glavu jabuka. U Vojvodini se ove godine, kad slavimo stogodišnjicu nastanka teorije relativnosti, priča da su Ajnštajnu, prije nego je smislio znamenitu formulu za odnos energije i mase, a s njim je u stvaralačkom zanosu bila tada i ljupka, a umna, mlada supruga Mileva Marić, padale na glavu… dudinje. Ja želim da budem autentičan u navodima činjenica, pa kažem dudinje. U crnogorskoj Budimlji bio bih rekao: murve. Molim? Za dud smo tamo, u tom lijepom selu koje stameno počiva na keltsko-rimskim temeljima, oduvijek govorili: morva (deformisano – murva). Riječ je latinskog porijekla; morum je dud. Jedna razgranata morva rasla je na Bijelom Brijegu, blizu seoskog groblja. Uvijek bi dobro rodila i sjećam se dijela puta blizu Ponora kako je posut stotinama gnjilih, slatkih plodova koji liče na podgojene crve. Skupljali smo ih u bocu, na koju smo potom zavidavali poklopac. Vida i boca došli su nam takođe iz rimske imperije.
Bog sa mnom ateističnim, udaljio sam se od teme! Hoću da ispričam šta se dogodilo jednom manje poznatom, tako reći anonimnom fizičaru; zaboravilo se kad i gdje, mislim davno i daleko odavde.
Čudni slijed događaja počeo je nekog tihog popodneva, dok je poslije ručka hodao trotoarom duž uske ulice koja se probijala kroz niz višespratnica. Pala mu je cigla na glavu!
U bolnici je presabirao svoje misli: Jeste da u ovom gradu živi mnogo ljudi, i jeste da rijetko prolazim tom ulicom, ali vjerovatnoća da se doživi udes sa ciglom ipak nije jednaka nuli. Događaj je nesvakidašnji, ali moguć.
Ozdravio je i skoro zaboravio na maler. Nekako se desilo da je, opet, prolazio onim trotoarom. Na istom mjestu ponovio se zlosrećni pad opeke na glavu!
U bolnici, trudio se i ovog puta da bude pribrana duha. Nije dopustio da ga iznevjeri racionalan pristup analizi. Istina, ako je vjerovatnoća da doživi prvu povredu mala, tek je malena vjerovatnoća da se sve ponovi na identičan način! Ali ipak, rezonovao je, nastaju i ekstremno rijetki događaji, pa se – štaviše – može i izračunati vjerovatnoća njihove realizacije. Završio je liječenje očvrsnuo u stoicizmu kojeg je hranio svojim naučnim metodom.
Sve bi se ovo zaboravilo da se rijetki udes ovog čestitog naučnika nije dogodio i treći put! Oslabio u nizu dugih i mučnih rehabilitacija, vidno deprimiran, ovoga je puta samo rekao:
“Mene neko namjerno gađa.”
Sjetio sam se ove anegdote ljetos dok sam gledao zloslutne snimke crkveno-vojne orlušine koja se obrušava na goluba međukonfesionalnog mira, koji se bješe pomaknuo i pritajio na vrhu drevne planine Rumije. (Vjernicima javljam da je crkva svetosavska, a regrutima saopštavam da je vojska svetomiro-đukićka.)
Je li ova cigla pala slučajno na mozak našeg građanskog ustrojstva? Ilustracije radi, pogledajmo skraćeni spisak prethodnih ozleda mozga crnogorskog građanina:
a) Januar je, svejedno koje godine; u svečanom trenutku, dok zvanice mirno slušaju uzvišenu muziku u koncertnoj sali, u okvir vrata se pojavljuje bradata glava s crnom mitrom i ljuto kune prisutne;
b) Maj je mjesec, svijetla jutra naše himne; bradata glava s crnom mitrom proglašava za sveštenomučenike zlotvore – silovatelje i koljače naših majki i sestara;
c) Jesen je, poletno doba kad đaci kupuju knjige i kajdanke; u rafovima knjižara su i knjige posvećene ubicama djece i njihovih majki; a bradata glava s crnom mitrom ćuti…
d) Evo prolaze godine od onog kobnog dana kad je bradata glava s crnom mitrom rekla neoprostivu uvredu (i do danas se nije pokajala) – da su naše majke rodile crnogorsku kopilad; bard naše poezije spriječen je da sahrani gordu majku.
e) Evo će godina dana od kako je bradata glava s crnom mitrom, i tim njegovih pomagača, uporedila naš govor s onomatopejom domaćih životinja i te histerične crteže distribuirala u holovima knjigosajamskim zdanja. Ali, dosta s primjerima:
Slijedimo li skupo plaćenu logiku našeg ojađenog fizičara, da je naime zbunjujuća repetitivnost događaja male vjerovatnoće ništa drugo do tendencija, reći ćemo da je lastrena koliba uzdignuta pa namjerno bačena – da nam zgnječi dušu neposlušnu, kakva ona ovog trena jest…
Iz izvještaja državnih medija ne vidim jasno je li plemenita ptica golub sasvim rastrgnuta (kao da jeste). Čini li se što da se nevaljaluk počisti? Rastužile su me nakane, da se čeka. Neka su i razborite s neke tačke gledišta, te nakane nas vraćaju na uvijek lažne dileme “držati se zakona kao pijan plota”. Ja ću vam ponuditi ovu hipotetičku situaciju: Patrola saobraćajne policije zaustavlja sanitetsko vozilo. Registracija vozila istekla je prije 45 dana! Rotaciona svijetla nijesu bila uključena. Patrola skida tablice i isključuje vozilo iz saobraćaja. Ali unutra je pacijent s teškim povredama glave i valjalo bi ga što hitnije prebaciti u klinički centar. I načelnik policije je uporan: patrola se samo drži zakona. Tu smo kod plota. Napred neće moći.
Izvjesni gospodin Josip Broz, koji je mnogo načelnih ćuteka zaradio zbog metafore o pijancu pored plota, i koji je često pominjao i jednu drugu maksimu (čovjek je naše najveće bogatstvo), prosto bi uzviknuo: “Majku mu božiju, vozite čovjeka hitno u bolnicu!” Tako je, ne postoji zakonodavstvo koje je u potpunosti iskorijeniti potrebu da se ono veže za moralnu potku društva. Bezdušna forma obesmišljava zakon. Hoću da kažem, o svakoj se situaciji realno i unikatno razmišlja u zrelim društvima (pomenuti saobraćajni incident stvarno se dogodio, opisan je ovih dana u ovdašnjoj štampi).
Pa, treba li država da ukloni poganluk sa Rumije? Da, i to odmah. Bez obzira na neki papirić kojeg ima ili nema u opštinskoj arhivi. Naime, samo država koja ima snagu da organizuje građane, a pogani dezorganizuje – ima duboko moralno pravo da pravi referendume o nezavisnosti.
Čovjek je i dalje naše najveće bogatstvo. Ali samo ako mu ne padaju svaki dan cigle na glavu. A onaj bi pijanac mogao već i da se otrijezni.
Pomolak viteza
BERKAILE UNIVERZITETI
Berkli je grad i luka kod San Franciska, u Kaliforniji. Osnovan je 1853. godine. Samo petnaest godina kasnije otvoren je tamo – univerzitet. Berkli Univerzitet je danas jedan od najznačajnijih univerziteta na svijetu. Turcizam berkaile znači: bez brige. Riječ je upotrijebljavao Mihailo Lalić, jer se u sjevernoj Crnoj Gori često čuje. Govori se da su se kod nas, u ovoj deceniji, osnivali povremeno univerziteti, naročito privatni, na način koji nije jako ozbiljan. Za diskusiju je, bješe li tako. Dok se ne riješi dilema, nazovimo univerzitete (ako postoje) koji imaju lošu (ako je loša) reputaciju, jer se na njima studira i diplomira berkaile – Berkaile Univerziteti. što? Nije to loše akademsko društvo.
Pomolak mišljenja
ZAPIS O DVA FIFIJA
Grofici Ziji se život nije mađarski skockao kako je zamišljala u svojim tinejdžerskim danima. Udala se brzopleto za nekog italijanskog fićfirića. Fićfirić je kicoš (mađ. fityfirity), a kaže se i vrtirep. Ubrzo je morala da emgrira iz paklenog braka. Otišla je iz Budimpešte u neko malo mjesto u Istri, da se osami i da vidi šta će donijeti vreme i mediteranska klima. O ovom detaljno pripovijeda Lajoš Zilahi u drugom tomu romana Ararat.
Grofica u jednom momentu svoje odiseje kupuje štene da joj prekrati dosadne usamljeničke dane. Nadenula mu je ime Fifi. (Imala je neke psihološke motive da ga nazove baš tako.)
Obezbedila je za Fifija sve što treba, kako može jedna plemkinja koja ne oskudeva. Korpu, ležaj, posudu za hranu, posudu za vodu; onda povodac, češalj, četku, gumenu kost, higijenske potrepštine.
Roman Ararat, saga o Dukajevima, pojavio se odmah posle Drugog svetskog rata, 1947 godine. Zilahijeva dela su bez zadrške prevođena kod nas, ne jednom. Zilahi je umro u Novom Sadu 1974.
Sada ćemo napustiti tužnu povest mađarske grofice i setiti se jedne dečje pesmice Dragana Lukića. Književnik Dušan Radović je visoko ocenio stihove na koje mislimo i uvrstio ih u Antologiju srpske poezije za decu.
Naslov pesme na strani 122 upravo glasi… Fifi.
Lukićev pas Fifi je vaspitan, čist, sa manirima. On je vlasništvo žene koja vodi računa o svim detaljima Fifijevog života. U šetnju ga vodi na uzici od svile. Fifi je sa noktima lila, ima mašnicu od tila. Vaspitava psa (Fifi, nisi slep). Razvija kod psa osećaj samosvesti (Fifi, ti znaš ko si). Zašto ne, gazdarica bi mogla biti grofica u izvesnim godinama. Takvih je bilo dosta posle raspada evropskih monarhija.
Pesnik Dragan Lukić je rođen 1928. U njegovoj biografiji piše: Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. Već početkom pedesetih godina uspešno piše dečju poeziju.
Kako se jedan Fifi ušunjao iz mađarskog jezika u nesrodni srpski jezik? Kako je vragolasto skočio iz proze u poeziju? To je čičak koji je zakačio tanku svilu naše pažnje onom oštrom kukom znaka pitanja. Odgovori nisu jako urgentni. Možda su i nebitni.
Bolje dva fifija nego jedan. (Foto: Fifijev kroki.)
Pomolak lisca
STRANICE IZ DNEVNIKA JEDNOG NAŠEG POSLOVNOG ČOVEKA
Jutros sam ustao rano. Tipična navika nas Srba iz Crne Gore! Pogledao sam na uru koju sam kupio nedavno na Simpozijumu o modernom marketingu: divan dizajn naše firme Darvil. Pokazivao je osam i trideset. (Prokleti tajmeru, kasnim!, prosiktao sam i sa odbojnošću strpao u regal gnusni instrumenat (koji je pronašao, da ne budem nepravedan, jedan naš zemљak iz Holandije, Krsto Hajgens). Na brzinu sam navukao svoje novo odelo (doneo sam ga sa jednog nedavnog šopinga) od fine pomoravske tkanine lister. U trku sam nazuo bali-mokasine i uleteo u svoju mazdu. Sva sreća da će me ova brza šumadijska kola za jedan momenat prebaciti do deska, uzdahnuo sam.
Moja firma, s umilnim naškim nazivom Interferoteks, na koji sam ponosan (da dodam neskromno, termin je moj), na drugom je kraju grada: treba proći tri semafora, počev od onog pored dragstora, razminuti jedan ekskluzivni supermarket, dućan elektronike Aiva, i odmah tu, kod skvera, pored diskonta (mi bi Srbi rekli: okazion) piva tuborg , ni minut odatle, vidi se soliter u čijem su suterenu naše prostorije.
Dao sam gas i sledio se – auto poče da trokira. Maler. Kumplug, bremza… ništa. Šta sam mogao? Zamolio sam dva tinejџera da odguraju krš na trotoar. Hoće, naravno. Gledam ih, obuli najke, nose petstojedan, lakosta majice i lenonke. Krasna srpska omladina! Nervozno sam zapalio danhil cigaretu i miris srpskog duvana me ogalio. Taksi – viknuo sam. Šofer se nije ni okrenuo. Dakle, peške… Za svaki slučaj, dok traje šetњa, ukљučio sam pejџer. Nek bibiće. Na prvom kiosku kupio sam magazin huper. Ne smem ćerki na oči bez te novine. Umalo nisam udario o stub koji je krupnim plakatom reklamirao neki referendum. Pored reda za benzin išao sam dobrih pola sata. Što je samo popularna ta srpska sirovina! Saleću me crnoberzijanci – ne, hvala. Kod butika San Marino uleteo sam u tramvaj. Nećete verovati, stao je posle samo sekund truckaњa. Nema električne energije. Srećom, bio sam blizu ciљa.
Uleteo sam u zgradu. Vidim, ne radi ni lift, mada meni nije neophodan. Hausmajstor sa šrafcigerom nešto je petљao u holu. Uleteo sam u biro. Zavalio se u foteљu. Drmnuo sam viski. Malo sam se sredio i pomislio kako bi bilo mudro da ostatak dana ništa ne preduzimam: očito sam ustao na levu nogu. Ali, lako je reći… Bacio sam pogled na tajmtejbl. Prvo je vaљalo potpisati jedan bajati kontrakt. Hajde. Svojim lepim rekspen nalivperom, od koga se ne rastajem, udario sam paraf. Teže je bilo prostudirati jednu proforma fakturu s tridesetak stavki…
Utoliko je došlo vreme za fruštuk. Sekretarica je dopremila mekdonald hamburger. Posle smo pili tursku kafu. Bog da blagoslovi tu biљku sa naših њiva, Srbi bez њe ne bi mogli!
Prekide nas telefon. Da mi upišeš sina na fakultet, molio me kolega iz magacina. Ne za њega, nego moli partner iz susedne filijale. On je jednom nama fakturisao nešto što baš nije bilo lako. Koji fakultet? Medicina. Pa to košta, brajko. Ne dinari. Inostrani papir. Marke. Govorim li srpski?
Tresnuo sam slušalicu. Љutio sam se na još jedan srpski aparat, telefon, kojeg je pronašao neki dokoni naš gastarbajter, u Nemačkoj u prošlom veku – mislim da se zvao Aca Beli. Izgubih mir zbog invencije naše gore lišća!
Do kraja radnog vremena nisam više mogao da se koncentrišem na probleme. Tačno tako: nema adekvatnijeg termina od te naše reči koncentracija. Bez њe, ode cela psiha u kolomboć!
U tri sam se odvezao kući rentakarom. Posle svega nisam imao snage za rikverc-hodaњe. Jedva sam čekao da se dokopam kauča. Ali, avaj! Maltretiraњa su tek počiњala. Supruga me je na vratima informisala da je otkazala veš-mašina i da treba kontaktirati servis. OK. S nogu sam prezalogajio, bezvoљno: supa, salata, senf, viršle (kraće bi se kod nas reklo hotdog). Zavalio sam se u ligenštul i upalio televizor (ne mora odmah tekstil u mašinu!). Neke dosadne reklame. Nadao sam se mojoj omiљenoj seriji Šerif i prostitutka. I baš tada je u sobu uleteo moj sin Danijel i uzrujano konstatovao: u ovoj se kući o svemu vodi računa, ali o kompakt diskovima ni pod razno! Nije mi bilo do razgovora ove vrste, pa ipak nisam mogao da skrijem zadovoљstvo dok sam ga posmatrao s minđušom na uhu kako se kočoperi u ribok patikama. Onako drčan, od glave do pete Srbin.
Spaslo me je veće zlo: sused koji je s vrata zavapio kad ćemo, pobogu, u ovoj zgradi da organizujemo, kao ceo svet, kulturan svet, antene za sve kanale, i satelitsku televiziju. Razmišљao sam kako da reagujem: da zamolim persone da se ad hok raziđu, pošto želim da meditiram, i to transcendentalno ili da junački podnesem to što mi je izgleda Gospod namenio za ovaj dan.
Tada se desilo ono što me je nateralo da završim tekst, jer posle takvog jednog događaja učinilo mi se da ostalo ne može biti vredno da se stavi na papir. O čemu se radilo?
Spiker je najavio ekstra vest. Svi smo seli. Pojavila se i Žaklina sa huperom.
Emisija je bila kratka i turobna. Svet nas je izbacio iz Ujediњenih nacija. Ćutali smo.
Ja sam prvi došao sebi. Oblačeći piџamu, procedio sam: Pa šta, i koji će nam?!
Niko se nije složio sa mnom, i niko nije protestovao.
Pogledao sam kroz prozor. Smrkavalo se. Neki tip u џinsu stajao je pored bifea i švercovao devize, u društvu elegantne dame koja je šarmantno stajala pored lila limuzine i nudila, vaљda cigarete.
Utulio sam lampu.
(Post skriptum: Na podvučene reči sam alergičan; zamolio sam koleginicu, inače lektora, koja ima dosta slobodnog vremena, da nađe neke više srpske termine i zameni. Ali ona je bila nervozna tog časa, spremala se za žurku i ja evo ostavљam tekst u tom smislu falš. )
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Naši hrišćani viđoše, i ne povjerovaše!