Komentar za početak
Ne gori obraz od sunca, već od poštenih ljudi. (Ko je vidio da u Skupštini nekome obraz gori?)Zapisnuti!
SVIJET PUN GADA
Petar Stepanović, revolucionar i bijesnik iz romana Fjodora Dostojevskog Zli dusi (Бесы) kaže posle izvršenog ubistva ’nepouzdanog’ Šatova: “Ne, niko neće potkazati, ali družina mora ostati družina i slušati, ili ću ih ja… Ih, kakvo je đubre taj svet, ipak!”
Kakvo je đubre taj svet.
Đe sam pročitao slično vajkanje? Jeste iz usta opet nekog bijesnika, ali đe? Kod Andrića! Još malo da suzim. Imaju Ivove priče nekoliko mahnitih. Mora da je Đerzelez? Ne, nema tamo.
Našao sam: Mustafa Madžar. Radov izbor Andrićevih pripovijetki, Beograd 1986, strana 49: Citat:
“Vide se vatre i čuje vriska pljačkaša i lelek progonjenih.
– Svijet je pun gada.
To je pomislio jutros, u zoru, na obali Vrbasa, stojeći između dvije vojske (jedna bježi a druga zastala, od straha, na splavovima), pa i sad mu je u ustima kao gorčina koje bi htio da se oslobodi izgovarajući to glasno.
– Svijet je pun gada!”
Iz usta sličnih pustahija slične i opaske. Kakvo je đubre taj svet, reži Petar Stepanović, mesija novog doba. Svijet je pun gada, mumla ratnik Mustafa Madžar.
Pomolak tora, ali napuštenog
УПИРАЛИ СУ ПРСТОМ И ЖИГОСАЛИ КРСТОМ
Људи-љигаде који су упирали прстом
У јагњеће бригаде –
Распоређени су данас у дивизионе
Новокомпоноване
Лоповске армаде.
Уштве које немаху ништа, ономад –
До голе стражњице –
Намножиле се јутрос ко гамад
И држе десну страну главне улице!
У дерњави: Држте лопова!
Израста класа крадоснобова.
Улични поткочачи, ситни кокошари,
Потказивачи, плаћеници и фукаре
(о, знамо чији су добошари!)
Ево на путу су рокфелерски да остаре.
Само се још понеко нада,
И виче:
Да фелерима рокфелера
Рок фолова не застарева
И не истиче…
Negantesima valja reći ne
Naučna misija ili ručna komisija?
Hoću pišem o sjaju neoracionalizma. Građani Crne Gore glasali su 21. maja 2006. Te svijetle neđelje, birališta su zatvorena u 21 čas. Valjda nepun sat potom, CeSID organizacija i prateća omladina objavilili su prognozu da su suverenisti pobijedili. Uprkos nekim netipičnim okolnostima koje se tiče strukture biračkog tijela, kao i geografske distribuiranosti političkih boja, uigrana ekipa statističara bila je na visini zadatka; ubjedljivi, samopouzdani i kulturni. Pogodili su, kao i uvijek do sada.
Suprotni tabor, prije svih drugih glavni opozicioni prvak, odmah je preventivno naružio ovu organizaciju (“mi znamo ko su oni”). Na fonu emotivne insinuacije i metodičke drskosti prepoznali smo dublju suštinu ovakve reakcije. Upućuju gubitnici na politizaciju prebrojavanja glasova. A međutim:
Ozlojeđeni su na nauku. Bolje nijesmo ni očekivali.
Progovorimo neku riječ u odbranu nauke! Pogledajmo, koji grijeh su to počinili, u noći istorijskog Referenduma, ljudi novog senzibiliteta?
Omladinci su na osnovu uvida u 15% listića dali prognozu sadržaja svih listića, i to sa impresivnom tačnošću od jedan posto! Pritom su razgovijetno u sažetoj formi objasnili gledalištu postulate korišćenog metoda.
Da pokušamo da naučno-popularno uprostimo uvid u suštinu: Zamislimo da je svaki sedmi glasač glasao javno. Iz tog podatka “strani plaćenici” nam kažu kako je glasalo i cjelokupno glasačko tijelo; pritom pogriješe samo kod jednog glasača na svakih stotinu glasača (u drugim okolnostima, pogriješe i osjetno manje; vrlo često greška ne prelazi nekoliko promila)! Bravo!
(Onda nam kamera prikazuje razjarene oponente; mladom čovjeku koji nas podučava egzaktnosti kažu ovi na-putu-da-izumru mamuti: “Mamu ti!”)
Emocije isfrustriranih političkih učesnika ozbiljnog državnog posla svakako štete stabilnosti izuzetnog jednog instituta, instituta egzaktnosti. Loše je, posebno je loše, što i inžinjeri među političarima ne shvataju da su statistički zakoni takođe – zakoni. Veoma pouzdani statistički zakoni su uzor savremene fizike. Skupovi sa velikim brojem objekata imaju svoju unutrašnju logiku. To je tvrda logika, koja ne iznevjerava. Posebno, naučni metod je u stanju da ukaže i na granice moguće greške. Zato su mladići rekli: ne očekujte da će ručno (karikaturista Koraksić bi rekao: pomoću računaljke) prebrojavanje dati radikalno drugačiji ishod; rezultat neće pasti ispod 55%. Tako je i bilo. Pošto ti vazda-oprezni prognozeri dosad nijesu ni jednom pogriješili, mrzost na njih, nema sumnje, samo je ispoljavanje klasične malicioznosti. Što ona silna gomila analitičara, uvodničara, savjetnika i eksperata po svu dugu izbornu noć na TV ekranima bdije? Cesidovci do 22 sata urade posao i idu na počinak, kao uredni porodični ljudi, mirne savjesti.
Strano je kad emotivni starci graknu na racionalnu mladost. (Još bi se i dalo razumjeti da se suprotno događa…) Primijetimo, što sve nijesu bili u stanju da insinuiraju na adresu (u mladosti tu i tamo zaista raskalašne) gospođe Sefereje. Svaki razgovor skrenu koliko treba, da ocrne sada upokojenu gospođu. Bar jedan je na taj način, konkurišući za ambasadorsko mjesto, popunio svoj kukurikulum vite (ispravno odštampan termin). Ali za nasljedstvo gospođe Sefereje su zainteresovani, o! Pardon:
Zar ne liče na nekoga ko svesrdno pomaže da se namjerno razbije skupocjena vaza, pa onda skuplja parčiće po podu, i ljuti se što od krhotina ne može da rekonstruiše makar bijednu ćikaru? Da, takvi se prijavljuju Evropi, ljuto osporavajući domovinu Crnu Goru, da čuvaju zajedničku državu.
Osporavaju i simbole postojbine. Posilni, taman što su oprali maskirne uniforme pojedincima koji su se prekjuče vratili s lijeve strane mutne vode Drine, alergični su na crvenilo crnogorske zastave. Ne prepoznaju orla s grba, lavu okreću leđa. Njima velim: Gospodo, to je crnogorski grifon! Grifon? Lavlje tijelo sa orlovskom glavom; čest likovni motiv u starim kulturama (Egipat, Vavilon, Krit…). Demon, čuvar bogova. Legenda kaže:
Naši preci, Protocrnogorci, od olovnih slova Štamparije pravili su puščana zrna. (Agilni Đurađ Crnojević nabavio je novu tehnologiju pečatanja knjiga samo tri godine poslije Gutembergovih epohalnih pronalazaka.) Došlo je vrijeme da se obrne logika: Pravimo slova, od olova kojim su u izobilju raspolagali magacini Sedamdesetsedmog bataljona! Evo prave teme gdje opozicija može biti konstruktivna, evo posla i za vlast i za kritičare. A regularnih demokratskih izbora će svakako biti, neki će već i brzo doći. Samo:
Lijepo je sanjati o ovom: U budućnosti se neće provoditi zamorne procedure ručnog prebrojavanja svih glasačkih listića. Statistika će zauzdati političke ostrašćenike. Brojanje kao bukvalna djelatnost biće napušteno. Biće dovoljno da se objave statističke predikcije i da pragmatički bude objavljen rezultat volje glasača. Možda će se napustiti i ideja masovnog izlaska na birališta! Dovoljno će biti da otvore reprezentativna biračka mesta. Demokratija će postati jeftinija i brža. To će biti dobitak za sve, u okolnostima kad ne možemo ili nećemo da otklanjamo i evidentne nedostatke sistema opšteg prava glasa i slična uopštavanja.
Sjećate li se onog Njegoševog lika koji se vajka: prisuka sam pedeset godina. Da vesele li zgode u epskom trenutku! Druga su to bila vremena, pa su rijetke bile prilike da se ostari. Svaki dan su na televizijama likovi koji su prisukali i znatno više od pola vijeka, pa ih ne mrzi da idu ovamo ili onamo, u ovaj ili onaj centar – kako bi doprinijeli sijanju nevjerice u neminovnu pobjedu novovjeke osjećajnosti koja je ozarena sjajem neoracionalizma, a ne neonacionalizma.
Njima velim na čistom crnogorskom jeziku: da su najprvi u najgoroj disciplini – sputavanju potomaka. Jeste, liče na učitelje koji okreću leđa učenicima. (Takvima kuku.)
Jednom smo, ne tako davno, bili u prilici da citiramo inspirativnu misao Čarlsa Darvina koji veli da Republika ne može uspjeti ako ne raspolaže kritičnom masom ljudi prožetih principima pravde i časti.
Tada smo ovaj citat ponudili uz malu zebnju, i da opomenemo. Danas, poslije Referenduma, citat ponavljamo uz uzdržan trijumf, a opomena neka ostane…
Pomolak viteza
ANALIZICE
Svakako je imao savjetnike. Ne bi išlo, bez analiza analitičara. Ali su glasine poprimile karakter mita, kao i uvijek. Cijeli instituti, sa svim tim analistima koji u šest ujutru sijedaju za svoj radni sto… Ali da je bilo zlih savjetnika, bilo je. To su takozvane analizice. Znaju oni sami dobro, zašto su analizice. šta pričaju analizice? Da je On bio neposlušan.
Pomolak mišljenja
GNUSNA PREVARA MAESTRA MARADONE
Na jednom važnom međunarodnom takmičenju, davno je to bilo, fudbaler argentinske reprezentacije Diego Maradona dao je Englezima gol nečasnim postupkom. U skoku je rukom zahvatio loptu i poslao je u mrežu iza konsterniranog golmana Šiltona.
1. Ova bizarna situacija bila je tema i inspiracija moje pjesme „Igra“. Tu poetsku indignaciju sam objavio u časopisu KORACI (broj 3/4, godina 1989). Časopis je tih godina vodio i uređivao otmeni šumadijski bard Slobodan Pavićević. (Njega odavno nema; brk njegov, lijevi ili desni svejedno, vrijedio je više od mnogog današnjeg poslenika u kulturi.)
IGRA
nogometaš zvani diego maradona
u gipkom skoku vatrenoj nameri
u magnovenju
odnosi loptu odnosi sferu praiskonsku
rukom postiže gol
vratar zvani bobi šilton
ne veruje da postoje paralelni svetovi
propušta efemerne trenutke s indignacijom
mirno čeka onu kolotečinu
a gledalaca sto hiljada
sto hiljada čeloveka homo sapiensi
isijava svetlo isijava zvuk
a nema prelaza vidnog od svetla na zvuk
niti: obratno
to je teško ali može
oni su ambijent
publika vidi:
fudbaler zvani maradona
kleči na aut-liniji
rukama priziva nebo
i gle nebo se otvara
odozgo kulja reliktni mrak u prazne oči
dečije
i vidi:
golmana zvanog šilton
hor uznosi lepotica od plesa do topline
postaje čovek od miline istočne strane terena
on, međutim, drži čas metafizike
koji se rascvetava u poslednje čudo:
homo sapiens maradona
od lepljivog mraka od Cvokota Iskona
nemo valja loptice tvrde
te ih krišom baca u Mrežu Zaputanu
ravno do nevidljivog minotaura
kroz uspenje kroz stav
kroz bitnost
šiltona
2. Fudbal je, naravno, igra. Neko se zgodno sjetio da fudbalsku iglu zaglavari – proglasi za najvažniju sporednu stvar na svijetu. Ali ta dosjetka zamagljuje krucijalnu poentu: fudbalska igra, i svaka druga sportska igra, bezbolna je imitacija rata među zavađenim plemenima. Krucijalno u toj imitaciji je strogo poštovanje pravila igre – čega u taljiganju života nema ni na pomolu. Dok se lopta kotrlja, a sudijski paragrafi, kakvi god da su, imaju apsolutni autoritet – mi smo začarana publika koja pravično navija za Svoje i sanja Pravdu na Zemlji. Ako se desi povlačenje za dres, start đonom ili neovlašćena upotreba ruke, od sudije očekujemo da svima objavi da se desilo veliko zlodjelo koje narušava svetost Pravila. U sportu, gnušamo se Grabeža.
Televizijski prenosi nam predočavaju da se Pravila sve više skrnave. Potire se sama slava sporta! Podozrijevamo da je koristoljublje zatrovalo sjajnu ideju sportskog nadmetanja. Nije riječ samo o sadašnjosti. Robno-novčana zavjera protiv bitnosti sporta napada i istoriju sporta. Kako pričamo djeci, đacima, o prošlim događajima i nadmetanjima? Ah, bolje ne pitajte.
3. Politikin Mali Zabavnik (1 jun 2017, broj 154, strana 15) donosi osvrt „Najgolovi u istoriji fudbala“. Po zasluzi se u tekstu za đake pominju zaista unikatni potezi majstora Ibrahimovića. Dalje se govori o bliskom susretu Šiltona i Maradone. Maradoni se dodjeljuje isti tretman kao i Zlatanu. O mangupskoj prevari govori se kao o „previdu sudije“. Krađa rezultata se opisuje kao „spretno“ davanje gola! Dok ogavni izgrednik kleči na aut-liniji u odurnoj metafizičkoj pozi i pozdravlja svog boga obmane, bitangini saigrači su u nedoumici; Diego ih kori i opominje: radujte se, inače će sudija da se dozove pameti i poništi gol! Pioniri će naučiti iz ovog štiva da je lažni gol – Božje djelo. Krađa jednako Božje djelo? Nijedan negativni, a istiniti, epitet koji mora da ide uz Maradonin postupak nije ponuđen vrijednim čitačima Politikinog zabavnika.
O izgredniku će biti snimljeni i filmovi iz kojih ključa eulogija i euforija. Bijedni „gol“ postaće najgol.
Sijemo zaborav, blagosiljamo šarlatanstvo. Šaljemno pedagošku poruku da se kroz prste gleda na prevare i krađe. To su postupci koji se protokom vremena, eto, mogu premetnuti u vrline. U igri, kao i u životu.
Pomolak lisca
BIZGOV PIŠE DNEVNIK
Četvrtak, 27. septembar
Danas sam ručak preskočio; moja ćopava Dostana kuvala je celo pre podne deset zrna pasuљa u dva litra vode. Ne љutim se na њu, dobro je jadnica i to skanatorila. U stvari, mrzelo me da sađem sa krova, krpio sam mesto gde nam točurke prokišњava kad je vlažna jesen, a ova će biti takva, i ratna. Posle ću na partiju ajnca; prestao sam da idem na posao, rudnik će ionako prekosutra da zatarabi. Neko je oko tri guslao kod Poganoga Dola.
Petak, 28. septembar
Rano sam, neočekivano, imao posetu; vragomicao sam papriku sa suvom prekjučerašњom kolobotњicom, pa se poleknuh, imao sam da se udavim; istrčao sam na česmu. Kad uz puteљak od Frangića idu dvojica. Jednoga poznajem, Mijat Krkoњa, danguba ovdašњa. Drugi je imao crnu šubaru; neob-rijan čovek zelenih očiju, i u guњu. Kasnije sam čuo: odaziva se na ime Komo Kaplar.
Rekoše da računaju na mene. Počelo je. Majka otaџbina traži sinove. Pedeset godina robije mnogo je i za Nesrbina. Još su nešto govorili, slabo sam razumevao; ali se sećam da su rekli kako će neko i za nešto da plati. Mijat je na rastanku zakљučio: Polazimo sjutra, prije kokotova. Tutnuo mi je na dlan sto maraka. Ja sam se skamenio; nisam video tu novčanicu još od svoje svadbe. Šta bleneš u sitniš, rekao je Kaplar. Treba nešto i za brašњenik.
Subota, 29. septembar
U rasvit, čuo sam slab zvižduk. Loše sam spavao i odmah skočio s kreveta. Bez zadržavaњa uputili smo se uz Čukar. Nisam pitao, kuda idemo; bilo je nepotrebno. Čestitali su mi na prvom počivalu. Sad si nacionalista, čoveče!, rekao je Mijat mrkog izgleda. Kaplar me je važno pogledao zelenim očima i kratko klimnuo glavom; pribeležio je nešto u svoj notes. Kilometar daљe čekao nas je stari autobus, poluprazan. Pristigli su još neki kompaњoni, pa smo nastavili. Kroz prozor su odjeknula dva-tri rafa – (prekid teksta; iscepana tri lista).
Utorak, 2. oktobar
Vratio sam se kasno sinoć. Marsarati ne može uz ovaj moj puteљak, ostavio sam ga dole kod vodenice. Kako je to čudno: Zelenooki mi je pričao da je Mars bog rata Starih Rimљana; eto, kad to spojiš, dobiješ marsarati; Ali po њega treba otići. Kad su mi dali kљuč, opet sam blenuo u dlan. Mijat mi je u dosadi šapnuo (ako sam dobro zapamtio): Statusni simbol ratnika. Ne shvatam baš najboљe. Vidim da naš posao nema cenu. Dosta je naš narod trpeo.
Sreda, 3. oktobar
Kod Mijata Krkoњe meze. Prvoklasna šunka; ma, nije je on teglio. Ima dasa posilnog. Smešan je bio: na jedno rame šunka, na drugo motorna testera. I tako od jedne do druge kuće u akciji.
Počeo sam da pravim kuću. Najmio sam desetak Rumuna. Za šaku nemačke siće. Temeљ je pri kraju. Pili smo viski, kad se iz omara začu motorna testera. Biće to prvoklasna građa. A što da ne? A što bi rasla za drugoga?
Četvrtak, 4. oktobar
Izmlatio sam Dostanu. Previše zvoca, pita. One što ne rode, brzo se prozle. Šmajser ne držim napofatu, ali je ipak uočљiv. Gde ću ga? U novoj kući falabogu biće odaja na pretek; da se i ja jednom raskomotim. Ali џvangaњe ne podnosim, ni koliko Đedo iz Čikaga.
Petak, 5. oktobar
Nadgledam radove. Još ne pratim Dnevnik, treba struja da mi stigne od Graca ovih dana. Kako vreme leti! Već sutra ujutru ponovo na zadatak. Bajo P. je u bolnici. Ono da meni, Miki Bizgovu soli i okoliši! Sedeli smo u Mijatovom lokalu (prekjuče otvorio), kojeg je Komo krstio Kod tri krsta, kad Bajo poče: Ti vikend ratnici odu; riču; šetaju; rikošetajući se vrate sa ponešto plena! Nije čestito ni završio, dobio je ćušku da zapamti. A ostali da vide. Kafana se ispraznila – ne trebaju mi duhoviti. Ja sam nacionalista. A bogami će se ta moja žrtva poštovati!
Subota, 6. oktobar
Otisnuli smo se onamo, prema planu. Ovog puta nas je bilo više. Malo smo se i koškali. Jedni su me tražili u svoju ekipu; zvali su se Petoglavi orlovi. Ali su se o mene otimali i neki pod imenom Nemani sa dve čeљusti. Prikљučio sam se grupi Četvorooka zveriњa. Mada, pošteno, ni jedno, ni drugo, ni treće, ni četvrto … nikad nisam video u šumama zavičaja. Ali, biva. Smotru je izvršio Komo Kaplar, u nedostatku važnijih koji su većali o iznenadnim promenama u redosledu akcija. Nisam imao šiš u čarapi! Dobro, evo. Iznenada, desilo se ubi – (ponovo poderana sveska).
Utorak, 24. oktobar
Danas sam čitao pesmu Majko pravoslavna. Trebalo je vremena, bokte; zamara me, ali sam izdržao. Mogu ja sve kad hoću, samo sam školu mrzeo.
Sreda, 8. novembar
Biću izabran za poslanika. Na promotornom skupu sam rekao: Mi se, drugovi, borimo za bogato društvo. Biva, u toj borbi, kao i u svakoj drugoj da je neko raњen; pa će za њega to ispasti boga(љ)to društvo. (Sad se i ja pravim duhovit, podučavao me Komo Kaplar; ne sme se u borbi za svetu stvar biti smrtno ozbiљan; vidim, dobro je primљeno.) Sudbina je sudbina, hvala Bogu da smo rodu na usluzi. Pa kako se kome zalomi. A može li bogato društvo biti bez bogatih pojedinaca? Ne može. (Ovo su rekli oni, uglas.) Radimo za prosperitet, i on će doći!
Četvrtak, 14. decembar
Danas sam se razveo od Dostane. Dosta mi je Dostane. Nemam više vremena za њu. Pa nek nađe њeno društvo! Da se razumemo: razvod nema nikakve veze sa Suzanom iz Mostara. Sutra moram do Beograda. Svratiću u Morgen banku da otvorim kontić. Uštedelo se nešto, nisam ni ja repa bez kore-na…Treba da razmišљam i o povratku iz nacionalizma. Narod kaže, zasviraj i za čarapu (pardon: pojas) zadeni!
Napomena Što pišem ovaj dnevnik, ja? Mislim, šteta je da se ne sazna šta mi se događalo; tako sam stavio na papir prve zabeleške. A onda me povuklo; naročito kad mi je Suzana pokazala roman Memoari kљastog Pere. Pročitao sam, Bos traži da nam se malo jezik išlifuje, ako smo narodni predstavnici. O čemu se tamo pripoveda? Diletanti! Moje će štivo biti od prave sorte. A hvala bogu, zdrav sam i čitav, sa obije noge; izgledam kao puce. Zatrebala mi je pomoć oko gramatike. Našao sam učenu osobu, doktor nauka. Hoće da pomogne, duša od čoveka. A beše devedeset treća; za šaku nemačkog sitniša… Za sve se nađe leka, pa i za lektore.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Što god je prethodnik rekao, evo ih dižu ruke visoko – hoće repliku. Mi ih prepoznajemo. Vuku za sobom duge, decenijske replike...