Komentar za početak
Obraz ide s glavom. (Više jok; video sam jedan obraz kako ode, a glava ostade.)Zapisnuti!
ZAVARAVANJE
Nema ovih dana osvrta i analize u novinama a da se ne pomene Smak Sveta 21. decembra 2012. Neke kolumne su pred kraj godine nagrađene, rutinske. Nije nagrađena samo ona (Z. P) koja je odisala prihvatljivom dozom filozofije i sociologije! Jer to je zabranjeno.
Dakle, evo šta kapitalisti (u njihovo ime nagrađivači iz privatnih medijskih prostora) ne dozvoljavaju da se govori i piše:
Svijet (naše okruženje) proizvode i uništavaju samo ljudi. Konfabulacija o smaku sveta (strah od imaginarnog) ukazuje na traumu potisnutog realnog konflikta u podsvesti čoveka koji se ne buni. Taj je čovek anksiozan (plaši se a ne zna da objasni porijeklo straha). A kako se anksioznost zavarava?
“Tako što se poveruje da je za decu umiruću od gladi, za omladinu starački obamrlu od iscrpljujućeg rada, za mase nezaposlenih, primorane da se kriminalizuju kako bi opstale, za do neba vrišteću nejednakost, za sve te i druge stvarne socijalne, političke i ekološke katastrofe – rešenje u smaku sveta.”
Ah, da ne zaboravim – javio se i Vidosav Stevanović sa nekog brda u egzilu u Srbiji, biranim rečima protiv zamena teza: “Mnogi ljudi nezavisnog mišljenja, osuđeni da žive izvan javnosti, podržavaju sve akcije protiv korupcije i tajkuna, dok ih bude. Kao što će sutra podržati i borbu protiv političke laži zato što je nisu ni napustili. Za potpisnika ovih redova tvrdim da će tako biti.”
Pomolak tora, ali napuštenog
ИМЕ ЛАЖНО ВИМЕ
Богољуб хули
Здравко трули
Миљан злица
Вељко трица
Риста атеиста
Новка увек иста
Светлана тмурна
Мила одурна
Црнка бела
Невенка увела
Лако тежак!
Грубор нежан
Смиљко смрди
Благота се срди.
Слободан на робији.
Negantesima valja reći ne
Privatizacija zločina
Kad se prebrojavaju pristalice nekog važnog gledišta u ovom ili onom razvrstavanju, kao što smo već ilustrovali na primjeru gnusno-organizovane religioznosti, počesto se stigne do vrlo visokih procenata. Pritom, i suprotno shvatanje čeka svoju priliku da obnaroduje sopstveni hod ka devedesetprocentnoj podršci. U tom pogledu ima jedna društvena kampanja koja je prevršila svaku mjeru. Riječ je o procesima privatizacije.
Danas je teško naći čeljade na javnoj sceni koje neće gorljivo insistirati na potrebi što hitnije svekolike privatizacije. Privatizuje se vodonik (najlakši elemenat), aluminijum (laki metal), gvožđe (u sredini periodnog sistema elemenata) i bizmut; privatna akumulacija uranijuma (devedeset drugi elemenat) zasad se goni po službenoj dužnosti, iz poznatih razloga. Privatizuju se i jedinjenja, prije svih voda, bez razlike slatka, slana, ili akumulaciona. Kišu još niko nije privatizovao, ali na vrijeme evo patentiram ideju…
Zaštitni znak valjanosti ovih procesa je nadaleko slavljeni tender, koji počesto zna da se izvrgne u tendera-mandara postupak.
No vidi čuda, još nije privatizovan onaj supstrat, koji na samom početku treba privatizovati, jer je njegova privatizacija uslov uspješne privatizacije svega drugog. Riječ je o zločinu.
Zločin nema ko da privatizuje.
Da se ne bi slučajno privatizovao zločin, vode se beskrajne diskusije o privatizaciji kisjele vode.
Dug je spisak argumenata koji govore o tome da je privatizacija zločina uslov bez kojega se ne može. Evo nekih primjera:
a) Kad zločinca reklamiraju na javnim mjestima, kao što su narodne biblioteke i sajmovi knjiga, udaranjem u talambase da je napisao zbirku poezije (a knjige su vječne, i pisci netruležni), mi smo tužni što smo kao poreski obveznici uvučeni u jadnu igru da smo suvlasnici preduzeća beščašća;
b) Kad iskreni vjernici učestvuju na liturgijama svoje crkve, koju što će nego hvale i obožavaju, pa vide eno viri kama za pojasom popa iz okruga pljevaljskog, kojeg svetkuju po kvazi-kanonskom filaretskom naumu da se ne dozvoli privatizacija akta klanja i silovanja, što će oni, ti iskreni vjernici, već da bol svoju u grudima ozlijeđenim stisnu – do boljih vremena supresije preduzeća beščašća? Danas, kad sretnemo popa na ulici, i vjernike i nevjerujuće, sve nas hvata jeza: što ako je kandidat za sveca?
c) Jedna neprivatizovana zločinačka firma je ovih dana u prisustvu svjedoka, i to na (časnom) Sudu, rekla nekome, otprilike: “A tebi, kako Bog da!” Naravno, pozivanje na nadnaravno biće je obična, podla ovozemaljska prijetnja. Ona znači ovo: Ubiću te, ili ja ili neko moj, od smrti nećeš umaći, smrt ti je od “Boga”, “zaslužena je” i neće biti istrage. Ne postoji ubica, postoji osvetnik i njegovim prstom na obaraču upravlja lično klanovsko-mafijaško nerazlučeno “božanstvo”. Ovakva mudrovanja, kojima se služe popovi, i koji uče vjernike da i oni koriste ta mudrovanja – nijesu ništa drugo do naumi i pozivi na realizaciju nauma. (Prijetnja da će ti se desiti zlo, a niko neće biti kriv (jer je skrivena pod neprivatizovani religiozni plašt) mora biti opisana u krivičnom zakoniku civilizovanih zemalja.) Vidite li:
Ilegalisti će sve privatizovati, ali će se do zadnjeg našeg časa legalistički boriti da zločin ostane opštenarodno, nestigmatizovano, neprivatizovano ” nacionalno dobro”. Kao da ne znamo: zločin je roba koju proizvode i distribuiraju tačno definisani privatnici; zasad se skrivaju pod populističkom firmom legalizma.
Da umetnemo u ovu sumornu priču jednu veselu zgodu! Dvadeset godina živo se sjećam te scene na benzinskoj pumpi pored druma blizu Cetinja. Naša mala, osunčana porodica vraćala se sa mora, gdje smo proveli kraći odmor plivajući u drevnoj, Hadrijanovoj vodi. Zaustavili smo se da kupimo gorivo. Pržila je popodnevna jara po crnogorskom kršu. Naiđoše i kola koja su se, onda, popularno nazivala “tristać”. Neobično su se približavala – svi smo motrili pridošlicu. Limuzina stade pod uglom od 90 stepeni u odnosu na naš pravac. Sredovječni šofer, smireni gospodin, promoli se kroz prozor i dade nam signal da on ne želi da bude uslužen preko reda. Onda se obrati radniku, koji ga je ispod oka posmatrao, riječima: “Može li ovako.” To nije bilo pitanje, zvučalo je kao pozdrav. Radnik je bez ljutnje rekao: “Može, ali nema usvijet!”
Zagovornici baštinjenja nevaljalstva su uticajni i brojni, često se deklarišu i kao sagovornici. Zbilja, kad vapiju za intelektualnim dijalogom persone koje su sve učinile da se nacionalizuje zločin, te potencijalnim sagovornicima prospe mozak iz lobanje (i tako sto hiljada puta); kad četnički podvižnici iz političkih partija mučne (mučke?) proviniencije, koji se kočoperno tutumrcnu čas hodnicima crnogorske Skupštine, čas beogradskim trgovima u sumracima fudbalske euforije, zahtijevaju uvažavanje njihovog evropejstva (koje se cementira probranim proširenjem spiska svetitelja); kad … mi se sa sjetom pridružujemo rezignaciji onog Cetinjanina (Može, ali nema usvijet!).
Svi koji nas usrdno guraju u kolektivizaciju zločinstva, zadruge ništarija i manipulatora, usmeravaju nas na bespuća kolektivnog samoubistva. Mi hajde da se sjetimo poznate priče o preživjelom samoubici. Osvrće se na taj problem i Berđajev u onoj maloj knjižici metalno-modrog odsjaja o samoubistvu. Ukratko:
Samoubice, generalno, činom dizanja ruke na svoju egzistenciju, osnažuju volju za životom – ako se desi da prežive.
Kad je, onda, u nekom evropskom gradu, eksponent Bulatović propustio priliku da stane ispred šaltera gdje se konkurisalo za državno uozbiljenje republikâ iz sastava SFRJ, mnogi su taj propust doživjeli kao čin samoubilačke dešperantnosti Crne Gore, jednog starog i vazda respektovanog političkog subjekta na balkanskoj pozornici.
No, kad je već naša otadžbina preživjela taj suicidni akcident, uzdamo se u mišljenje koje proističe iz evropskog empirijsko-teorijsko filozofskog nasljeđa – da će se ona sada boriti za svoj život sa udvostručenim snagama…
Kako i priliči subjektu koji je omirisao onostrano.
Pomolak viteza
POSTRADAMUS
Gospodin Michel de Nostre Dame (1503 – 1566) bio je francuski astrolog i ljekar, cijenjen na dvoru šarla IX. Nostradamus je napisao knjiguProročanstva. Iskreno, između tih korica zavirivao nijesam, posebno ne znam je li tamo predvidio Vartolomejsku noć? Je li što vidio povodom naše sudbine? Sumnjam; inače bi bez dvoumljenja djelo nazvao Postradamus. Ali glavno što hoću reći: ovdje se razvija pravac predviđanja prošlosti; predviđanje budućnosti nije naročito teško i malo koga zanima. Predviđanje prošlosti je posve nova astrološka disciplina! Kod nas se nikad ne zna kakva će sjutra biti naša prošlost! Eto ta knjiga, koju će neko jednom napisati, treba da se zove Postradamus.
Pomolak mišljenja
LOKORLI ORUŽJE
U romanu Purpurni vek napominje Lajoš Zilahi na jednom mestu da je vrsni inženjer, major Laslo Marki učinio važno otkriće – realizovao revolucionarno oružje lokorli.
Reč je nastala sažimanjem dva naziva: za lokomotivu i konjicu. Priča pronalazač Marki gospodinu Daliju: „Zamisli, molim te, džinovsku lokomotivu u kojoj se može smestiti vod vojnika i šest topova. Konj u bici može da ponese samo jednog jedinog jahača, a da ne pomenemo da konjski trup predstavlja odličnu i lako ranjivu metu. Koža lokorlije se sastoji od dva palca debelog gvožđa. Ali po obliku nije nalik na lokomotivu već na valjak sa puno otvora iz kojih bljuje vatra. Čim ugledaju ovo čudovište, ruski vojnici će se predati, a onda je naša stvar da ih povedemo protiv cara. Oni to i žele!“
Potom je gordi pronalazač uručio Daliju, konspirativno, tehnički crtež lokorlija.
Kakva sećanja budi ova priča u vašem mozgu? Ako imate bar trideset godina lako se može desiti da vam se javi asocijacija na jednu epizodu iz balkanskih ratovanja devedesetih.
Srpski inovator na krajiškom frontu zvao se Dragan. U ono vreme imao je nešto niži vojni rang, čin kapetana. U skladu sa ovdašnjim mentalitetom, pronalazak nije bio vojna tajna. Vest je objavljena i inventor je detaljno objašnjavao pojedinosti na državnoj televiziji. Ne znamo da li je uopšte postojao tajni crtež, ali svejedno. Novo, ubojito oružje je već bilo deo naoružanja jedinice na terenu. Kapetan se slikao pored bojnog voza.
Videli smo to oklopno šinsko vozilo. Imalo je otvore kao i čelični valjak majora Markija. Kapetan Dragan je šarmerski objasnio da će krajišnici sada imati prevlast na bojnom polju. Naime, neprobojni, takoreći blindirani voz ima da se kreće napred, potom i nazad; iz utrobe će vod vojnika pucati kako levo tako desno, na šumovite padine oko pruge, gde se kriju pobunjenici koja valja pobijediti i razoružati. Ta, predaće se! Prosto! Laknulo nam je. Tehnika i domišljatost učinili su svoje. Pobeda je na dohvatu ruke.
Ko je to u generalštabu krajiške vojske čitao evropske klasike, mađara Zilahija između ostalih – ne znamo. Ne može se poreći da je sličnost ove dve epizode iz istorije ratovanja u Evropi neporeciva i intrigantna. Hm. Ovih dana, dok u zatvoru čeka nastavak suđenja pod optužbom za teška krivična dela, kapetan Dragan možda razmišlja i o ovoj epizodi iz svoje vojne karijere. Detalje ćemo možda saznati jednom iz njegovih memoara.
Stoji činjenica: Nekoliko uglednika su kod nas pod optužbom za akademski plagijat. Osporava im se neopohna originalnost stručnih i naučnih radova na osnovu kojih su dobili titule master, magistar ili doktor. Moguće je da bi oni rado menjali optužbu za plagijat – za neku drugačiju vrstu optužbe. S druge strane, mislimo da bi Kapetan Dragan rado menjao optužbu za ratne zločine – za optužbu plagiranja čuvenog pisca Lajoša Zilahija.
Pomolak lisca
NARODNA IGRA POGAĐAЊA
Sednem i napišem sledeću priču:
Jedan čovek idući iz varoši jao na magarcu, a њegov sin, momčić od desetak – petnaestak godina, išao pored њega pešice. Susretne ih M.V, pak reče:
– To nije pravo, brate, da ti jašeš, a dijete da ide pješice; tvoje su noge jače od њegovih.
Onda sjaše sa magarca i posadi sina na њ. Malo daљe sretne ih Z.Đ, pak reče:
– To nije lijepo, momče, da ti jašeš, a otac da ide pješice, tvoje su noge mlađe.
Onda uzjašu obojica i pođu tako malo, ali ih sretne V.P, pak reče:
– Kakva je to budalaština: dva matora magarca na jednoj slaboj životiњi! Pravo bi bilo da čovjek uzme batinu, pak da vas obojicu šćera!
Tad sjašu obojica, i pođu pješice, otac s jedne strane, sin s druge, s magarac u srijedi. Sretne ih V.D, pak reče:
– Ala ste vi tri čudna druga! Za nije dosta da dvojica idu pješice? Ne bi li bilo lakše da jedan od vas jaše?
Tad otac reče sinu:
– Mi smo obojica svakojako jahali na magarcu, sad bi vaљalo da magarac jaše na nama, – pak onda obale magarca na zemљu, te mu jedan spreže predњe noge, a drugi stražњe, pa ga onda uzmu na kolac među se, i tako ga ponesu. A kad se љudi koji su ih sretali i stizali stanu sad još većma smijati i čuditi onda otac ujedanput baci magare na zemљu i poče da ga driješi. Kad naiđe V.Š. i povika:
– Ta onaj je svaki čovjek luđi od ovoga magarca koji hoće svemu svijetu da ugodi. Ja ću sa svojim magarcem da činim kako sam i najprije po mojoj voљi činio; a љudi neka govore šta im drago.
Pa onda uzjaše na magarca, a otac i sin iza њega pješice i tako otidu i još idu i nikako da stignu kući. Kući?
* * *
Napisavši priču, smesta istrčim na ulicu. Zaustavim prvog prolaznika i tutnem mu tekst pod nos. Čitaj ! velim. On, struњen, posluša. Kad završi, upitno me i nepoverљivo pogleda.
– Reci, – kažem ja. – Reci, ko su osobe M.V, Z.Đ, V.P., V.D. i V.Š?
– A, mene nećeš zbuniti! – odvrati neznanac. – To su poznati maloletnici u našoj sredini!
Pa se naže, i poverљivo mi na uvo šapnu puna imena i prezimena.
Ja se zabezeknuh. Sve tačno! Od slova do slova. Čoveku više nije bilo zanimљivo. Već je odmicao žurnim korakom. Ne stigoh da ga pitam: kako?
Vidim, to bi za narod mogla biti zgodna pogađalica. I reših, da igru obelodanim.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Ne mogu oni toliko vratiti sat nazad, koliko ja mogu da spavam.