Komentar za početak
Na mlađima svet ostaje. (Mlađi odlaze, evo nekoliko decenija. Dedovi se više ne kunu: dece mi, već: decenije mi. Šta će mi poslovica umesto deteta. Hoću da i moj svet ostaje.)Zapisnuti!
ISTORIJA KRAJA
Kad je onda trijumfovao liberalni kapitalizam i sa njim NATO pakt, te kad su najamni fizički radnici srušili Berlinski zid – pojavio se jedan nadri-naučnik iz oblasti istorije koji je u rezimeu svog članka najavio ništa manje od kraja istorije. Taj beznačajni blefer ne zaslužuje da mu pamtimo ime, ali hajde, bio je to neki Fuckujama. (Znam da nije duhovito, ali ne mogu da odolim: izgleda sam dodao slovo C ?) Nadri-naučnik je dobio što mu je bio dil i cilj: iz trbušine zadriglog kapitalizma ispušteni su gasovi njegove svetske slave. Smrad te oglašenosti ipak je kratko trajao, apsurd nije sadržao zrno istine, propaganda je ispala vrlo jeftina. No, sada vidimo, “autor” jeste nagovestio kraj nečega: kraj sociologije kao nauke. I tu je tezu mnogo teže oboriti od teze da se istorija kao takva sjebala! (Vidi li neko u Srbiji, na primer, ne sociologiju, nego tragove gde je nauka o društvu upokojena na ovome svetu?)
Sredinom devetnaestog vijeka su dva istinska naučnika koja su promišljala fenomen ljudske zajednice napisala ovu fundamentalnu bauk- rečenicu: “Istorija svakog dosadašnjeg društva jeste istorija klasnih borbi.” Kao što se zna, taj je bauk kružio nad Evropom. Tačerizam je bio domišljat: treba li ti ubica, naći ćeš ga u liku vernog prijatelja Pinočeo koji pije ladan viski u luksuznom apartmanu. Treba li mu, pak, teoretičar koji će iskopati jamu za naučno promišljanje nauke o društvu, angažovaće Fuku-jamu.
Pa kako to sad? Ovako. Ako se istina klasnih borbi ne može odvojiti od hoda istorije, kako je konstatovano u Manifestu, treba obrnuti logiku tvrdnje. Pogubimo prvo istoriju! Time smo anulirali i istinu o klasnoj borbi. Sahranimo li istoriju, više nema ni klasa u društvu, jer su klase vezane za istoriju! To je smisao streljanja (fukujama-nalivperom) “bauka” na anglo-saksonskom nebu liberalnog kapitalizma. Pare nisu problem. Sve je to sitniš koji se lako napabirči eksploatacijom siromašnih radnika. Zato se i ne govori o koštanju rušenja zida i troškovima sahrane istorije. (Jednom će se onostrano oglasiti i Čerčil, a medijum će mu biti Varufakis, da nam šeretski poruči: nije reč o kraju istorije, nego o istoriji kraja, još ćemo videti čega.)
Tu bi šjur.
Pomolak tora, ali napuštenog
ОРОНУЛИ МЕСЕЦ
Како је месец некад био потентан!
Знала је месечина крпе да скине
С лепотица Будимље и околине.
Месец је данас de facto другачији –
Грешан сам, постао је свачији!
Где му је хладна она мушка врелина
Љубав која је палила по селима?
Уопште, више не знам за цурицу
Којој Месец прекине макар пуљицу.
Гледам га како небом споро гегуца:
Да нисам наглув, чуо бих да кашљуца!
Уместо од здравља (као некад) да пуца.
Лице бледо, старачке ружне пеге
Не милују женска бедра и белеге!
Не узносе ребра мушка и отоке
(гојне, влажне, једноглаве; једнооке).
Време је дошло, сазреле сасвим ствари.
Мењати ведро небо и Месец стари!
Negantesima valja reći ne
Svetosavske štrajkačlije
Mrzitelji škole kod nas su brojni, i javljaju se u nekoliko alotropskih modifikacija. Za ovu priliku izdvojio sam tri vrste prononsiranih školomrzaca: štrajkači, presretači karijera i matematikofobi. Recimo po neku riječ o njima.
A) Štrajkači se kod nas regrutuju iz redova truanata. Mi imamo dosta truanata, ali po običaju ne imenujemo grozne stvari pa ne znam kako da prevedem taj engleski termin (možda: bježalo?). Truant je, kad jednom, o paradoksa, postane nastavnik, opsjednut idejom da štrajkuje. Kako je usov štrajkova kod nas bespogovorno korelisan sa množenjem prosvjetitelja – svetosavaca, ne možemo a da se ne osvrnemo na praksu vješanja ikone dotičnog sveca na vidnim panoima naših škola. Šta mi u stvari znamo o Svetom Savi? Problem je dijelom u evidentnoj činjenici da niko nema toliko vremena, energije i volje da pročita sve relevantno. Posljedica naše neobaviještenosti, koja je dakle iznuđena u ovom ili onom obimu, žalosna je: prosto, lako nas je prevariti. Ne stignemo da provjerimo sve podatke! Srećom, nijesmo sami, pa ponešto razjasne drugi u ime nas i za nas. Tako u Beogradskoj Republici za jul 2002. možemo da ponovo pročitamo Veselina Čajkanovića, na temu Svetosavlje, paganstvo i hrišćanstvo. Evo nekih Veselinovih navoda: a) Sveti Sava je, u jednoj priči, prokleo i upropastio svog psa, za koga se izrikom kaže da mu je bio veran i da se od njega nije odmicao… b) Sveti Sava je drugom prilikom prokleo celo selo, da se više ne množi, i da od tada svi seljaci nose samo crno odelo. c) Zbog toga što mu jedan čovek u selu Slivnici nije dao hleba, izrekao je svetac strašno prokletstvo nad celim selom: da nemaju nikad svojih kuća, nego da se potucaju po tuđim kućama… d) U jednoj pripovijeci iz sela Temnići priča se kako je Sveti Sava upropastio ticu kosa takoreći ni za šta. e) Ima jedno verovanje poznato u mnogim srpskim krajevima, koje Svetoga Savu dovodi u bizarnu vezu sa vucima. Prema tom verovanju, Sveti Sava o svome danu saziva u planini sve vukove što ih ima, i – u vezi sa jednim starinskim shvatanjem da vuk ima prava da traži i dobije svoju nafaku – određuje im hranu (tajin) za narednu godinu, to jest šalje ih u razne torove i daje uputstvo šta da tu zakolju i pojedu.
Kako iz svih ovih dogodovština, i fakta da je Sveti Sava okarakterisan kao božanstvo čija je oblast stočarstvo i stoka, proizilazi urgentna odluka da njegova slika mora da visi u učionicama i zbornicama Crnogorskih škola? Kad je o tome neko relevantan, u nadležnim ustanovama, i uz poštovanje javnosti, promišljao? Možda jeste; uzmimo da je neutješni zaključak tada bio da do danas Crnogorka nije rodila ništa dostojno da se u vidu slike okači u prosvjetnim institucijama. Te da smo prinuđeni da izložimo uvozne veličine pred oči mališana. Ali što tada izbor nije pao na, recimo, jednog Dositeja Obradovića? Mislimo na onog upornog, marljivog i obrazovanog Vojvođanina koji je propovijedao, na primer, ovo: “Bolje je mnogo jednu pametnu i poleznu knjigu s kolikim mu drago troškom dati da se na naš jezik prevede i naštampa, nego dvanaest zvonara sazidati i u sve nji velika zvona poizvešati: zrno pameti neće se deci našoj pridodati, ako ćedu im doveka zvona lupati. (…) Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce!” On je još savjetovao da se kao prirodna prihvati činjenica da postoje Srblji raznih zakona i nekolikih vjera. I da pisac treba da se uznese i do univerzalnog humanizma te da piše za um, za srce i za naravi človečeske! Eto, autor tako uzvišenog programa etiketiran je kao meki Srbin, pa je u učionice okačeno štogod tvrđe. U sramnoj sportskoj disciplini pljuvanja na Dositejevo prosvetiteljstvo visoko se svojevremeno plasirao Slobodan Jovanović za koga je Obradović raspop i svrzimantija (!); nošen ambicijom da jednom za svagda poentira, nazvao ga je Slobodan osnivačem srpske literature u kojoj nema Boga. (Ju, naopako!)
Posle provale svetosavlja osuli su se, rekosmo, štrajkovi. Štrajk u školama? Da, sa tendencijom da bude višegodišnji. Da šteta bude nenadoknadiva. Da proces varvarizacije naše djece bude ireverzibilan. Ko su ti unesrećitelji naših potomaka? Ko ih je priučio da školski čas može da bude kratak koliko mu drago? Da polugođe traje koliko mu drago? Šta će nama buduće zakašnjelo saznanje da je neko želio da Crnogorsko školstvo propadne? Zaprla im dabogda zimnica.
B) Utisku, da od propasti prosvjete nije šteta, doprinosi i raširena pojava da obrazovanost i diploma nijesu potrebni uslovi za obavljanje javnih poslova. Koliko je samo balvana zajušilo mnoge važne kucavice u mnogim resorima, pa ništa. U vremenima kad je fakultetska diploma zaista raširena pojava i prva odskočna daska za kvalifikovanu djelatnost, uzdanje u zdrav mozak neinficiran studijama samo je manifestacija pogane mrzosti na školu. Bagatelisanje pripremnih intelektualnih napora za formiranje važnih karijera dostiže ovdje i ondje razmjere groteske! Nikako nam ne izbija iz glave slavni slučaj osobe koja je dogurala do načelnika saniteta, ili tako nekako, pokupila najviša odlikovanja vojna i civilna, tu u susjedstvu, a da nije imala diplomu bilo kog medicinskog fakulteta. Niti mu je tu diplomu neko tražio, niti je neko primijetio da dotični ne umije da operiše ili dijagnosticira. A vremena su burna. Treba ići u susret događajima, ne gubiti dugo vrijeme u školskoj klupi. Presretati! Ići u susret karijeri! Završavati životnu školu. Školovati se uz rad, uveče i na terenu. Presretači položaja i funkcija znaju da je škola danguba; nije na poljzu najbržima; zakrečava arterije samoproklamovanih kreativaca. Ali jednom prihvaćen metod primjenljiv je bez ograničenja:
U našim nesrećnim ratovima izgleda se umjesto vojne stručnosti tražilo nešto drugo (zato su preopterećeni sudovi od kućnog praga pa do Haga). Javnost bruji o izvjesnom M. N. Odjeci buke stižu do nas. Nije nam slučajno priča zanimljiva. Ko je N.? S. kelner, koji 1991. odlazi u Z. Ubrzo se obreo u G., još dok su kasarne JNA blokirali. Preko noći stiče činove. Komanduje gardijskim brigadama n. vojske, pa redom Sad ga optužuju za brojna nedjela protiv civila u G., posebno za naređenje da se strijelja na desetine nenaoružanih građana, itd. Eto te paradigme! Majko božja koliko je, pred rat, i tamo i ovamo i na sve strane bilo školovanih generala! Kad je zapucalo, komandovali su kelneri! Čini mi se da je i u B. bilo slično. ‘Kelneri” su munjevito proizvođeni u generale. Čemu tolike skupe vojne škole? Toliki narodni troškovi da se proizvede komandni kadar? Sad se tamo pitaju, a pitanje nam se čini poznato, koji će nam norac stajaća vojska i sjedeći oficiri kad u NOR-u (narodno oslobodilačkom ratu) ne trebuju? Srednja ugostiteljska, to je nešto drugo. Koji će nam norac, ako uvijek pronađemo, kad zatreba, po nekog mirka, koji ni mrava ne bi…?
C) Matematika je kod nas opšte mjesto jednog pervertiranog mita! Još mi je pred očima lik popularnog rokera koji se pred kamerama šeretski hvali da je iz računa imao samo dvojke, a i to mu je bilo poklonjeno zbog talenta. Dok tu bruku javno saopštava, ne bez smisla za glumu striže uokolo očima po uglovima auditorijuma, i naslađuje se gromkim aplauzom masovnog odobravanja. Mislim, zabavljač je, neka mu bude.
Ali evo na TV i u novinama, poznati pisac je za uvođenje vjeronauke u škole. Sporno je: kako bahato argumentuje. Kaže, otprilike: Ni ja nisam volio matematiku, pa sam ipak morao godinama da slušam i matematiku. Grozno je: kad se tako zbori javno, iz usta poznatog čoveka. (Izjava je potrebna jer je viđen za ambasadora savezne države na jednom ostrvu). Formalno logički naprasno ukravaćen gospodin je u pravu. Zbilja, zašto se u školama uči fizika, a ne sanovnik? Zašto se izučava astronomija a ne horoskop? Ko je odlučio? Zapad? To je onaj stav: radi se o ujdurmi (za vjerovati je: komunističkoj), nikako o sublimiranom svjetskom i vjekovnom iskustvu koje je dovelo do pouzdanih civilizacijskih načela čovečanstva. Eto, neko ko nije sklon Srbima, jedno jutro je mrzovoljno zaključio: malo ćemo mučiti pravoslavce matematikom! U istu saznajnu i pedagošku ravan da dovede nauku, matematiku i vjeronauku može samo neko ko je protagonista onog mentaliteta koji je natjerao Adama Mihnjika da citira Ivu Andrića: Balkan je teško razumjeti, jer na Balkanu svi lažu i ne zna se kome vjerovati. Jedan govori jedno, drugi drugo, treći treće i čovek se gubi u svemu tome Dodajmo ovo: Avion, kojim rečeni pisac (probuđeni dio naroda!) aterira na Zdipar, gdje li, da nas tamo, sve nas, reprezentuje – srušio bi se, da ne bješe matematike, strmoglavce u J. M. Ako bi uopšte poletio (sa visokooktanskim religioznim zanosom u turbomotoru).
Crnogorci, koji su na nedavnim izborima još jednom demonstrirali zavidni smisao za modernost, očekuju da škole budu institucije za dostojno obrazovanje. To se neće obistiniti ako štrajkačlije nema ko da zaustavi, karijeriste nema ko da kontroliše; a mrzilogičare nema ko da pljune. Metronom građanskog strpljenja odbrojava.
Pomolak viteza
LEGITIM ISTI
Legitimisti su pristalice principa legitimiteta. Legalisti su pristalice principa legaliteta. Razlike se izučavaju u institutima društvenih nauka. Izostavićemo zamršena opravdanja i iznijeti faktičko stanje: kad te vlast mlati, to je legalno; kad ti mlatiš vlast, to je legitimno. Stavovi se mogu približiti ako se dogovorimo da se uporno principijelno piše: legitim isti i legal isti.
Pomolak mišljenja
DETERMINIZAM U LANCU SLUČAJNOSTI
Slučajno sam tog dana rano putovao gradskim autobusom. Dan sunčan, topao posle duge i oštre zime. U vozilu nije gužva. Sjedim i čitam knjigu. Imam pola sata lektire, prekraćujem dosadu.
U knjizi se pripoveda o ljubavnoj vezi grofice Zije Dukaj i italijanskog zavodnika po imenu Filip. Mlada plemkinja je zaljubljena u svog izabranika. Jedva čeka svadbu. Ona voli naočitog crnpurastog momka. Udavača je bogata, ali i zgodna devojka, primerno vaspitanja i uzorno odgojena.
Grofica Zija ne može da sakrije ljubav, kao što se ustanovljava u mnogim knjigama da je to nemoguće. Ali je aristokratski delikatna i tek diskretno otkriva roditeljima: Ja volim Filipa.
Čitajući, slučajno sam promašio stanicu i izašao na sledećoj. Bližilo se podne. Bio sam gladan. Neplanirano sam odlučio, kad sam već u tom kraju, da kupim burek; najbolji je onaj kod Ilića.
Slučajno sam odabrao do pekare prečicu preko malog parka.
Pitao sam se ima li već prvih ljubičica na sitnim brežuljcima u parku. Ne, nema. Rano je. Do pre pet dana bili su žestoki mrazevi.
Slučajno sam se upitao, je li baš da nema ni jedne jedine ljubičice ovog toplog jutra na pragu proleće? Ipak, eno tamo se nešto plavi. Ma, kao da su ljubičasti grozdovi?
Uočio sam kamen pored stepeništa. Ugnezdio se u ležaju od platanovog lišća boje livadskog meda; okolo je bilo i nekoliko bakarnih folija sletelih preko noći sa obližnjeg hrasta. Uz ivice kamena veselo su se probijale nežne žuto-zelene travke. U sredini se kamen svodio na uglačani maleni amfiteatar sa zapisom u boji svežih martovskih ljubičica.
Seo sam na betonsku stepenicu i s nevericom pročitao:
„Ja volim Filipa“
(Doručkovao sam tek pošto sam kod kuće stavio na papir ovaj čudnovati lanac slučajnosti.)
Pomolak lisca
KOKA ČISTUNICA
Ovih dana sam naglo obezvoљio. Ovo uprkos ohrabrujućim izjavama naših probranih narodnih sinova da će boљe sutra početi već doveče. Supruga, naravno, vidi moju snuždenost i oprezno me podseća na psihijatrijski fakat da su traume mladosti uzročnici naših sadašњih emotivnih havarija. Dobro, ja bih hteo da pomognem sebi. Vadim jednu traumu od pre četrdeset godina i analiziram.
Bio sam tada osnovac. Jednog dana učiteљ nam je čitao priču Pošla koka na pazar. Ushićen umotvorinom predano je pokušavao da i đake oduševi. Dobili smo domaći zadatak: naučiti sa razumevaњem, pa da narednog dana iznesemo svoja zapažaњa.
Mnoge su se čitanke od tada promenile, ne znam da li se razumemo. Radi se o jednoj koki koja je naumila da skokne do pazara. Kako joj je nožica bila kaљava, naredila je jednom žbunu da to očisti. Avaj, žbun nije hteo. I tu nastaju problemi, najmaњe kokini. Ona je prosto rešila da pripreti. Dovela je kozu da obrsti žbun. Ali se i koza uzjogunila. Mislila je da ima lični izbor. Koka je rešila da insistira; dovela je vuka da izjede kozu. Ne lezi vraže, i vuk otkazuje poslušnost. Ucene se nastavљaju, ali čvrst moralni stav ispoљavaju redom selo, vatra i voda (ako nisam nešto preskočio). Koka, međutim, rešava da ide do kraja. Dovodi koњa da kazni neposlušnu vodu koja nije htela da kiњi vatru. Popij, kaže koka, koњu, ovu vodu! Koњ lakonski izjavљuje: Hoću. Nastaje neočekivani rasplet: prepadnuta voda meњa stav i gasi vatru, ova navodno nema kud i pali selo. Sad selo zdušno mlati vuka, te ovaj odustaje od moralnog kreda i kidiše na kozu. Prepadnuta koza počiњe da brsti posle čega jadni žbun sabere dva i dva te očisti kokinu nožicu. Priča se završava tako što je nemoguća koka sa izvesnim zakašњeњem, ali zadovoљna otišla na pazar.
Vispren kakav sam bio, priču sam lako zapamtio. Sa razumevaњem je išlo teže. Pitao sam starijeg brata, šta će koka uopšte na pazaru i to po svaku cenu? On je nabusito rekao da mudri tako što nikad ne pitaju. Tražio sam da mi sestra razjasni da li je u datim okolnostima baš najpreče očistiti nožicu, i to na žbunu?
Ona je kratko rekla da to naš narod drži za samopodrazumevajuće. Au, već mi je bilo nelagodno. Hrabro sam otišao u očevu sobu i kočoperno tražio da odgovori je li baš nužno zapaliti selo samo zato da neka koka ostvari svoj hiroviti naum? Ne kažem da me nije shvatio: verovatno je bio u nekim svojim teškoćama, tek ja sam se od batina spasio smionim skokom kroz prozor. Moja zbuњenost raste, te noći sam loše spavao. Ujutru, u očaju, na ivici plača prilazim majci i netaktično, bez uvoda izjavљujem: Koњ je pogrešio! Nikada neću zaboraviti њen zabrinuti izraz. Smestili su me u posteљu i privili obloge.
Iz noći u noć sam buncao. Saњao sam selo u plamenu, mahnitu hajku na vuka, oglodanu kozu i prљavi žbun. Do besa me je dovodio prizor puta kojim se, zadovoљna i čista, gega bahata koka dok na obližњoj livadi stoji sit i gasan koњ s kalpa-cima.
Nekako sam prezdravio. To jutro, sa torbom na leđima, prišao sam đedu i zavapio: Pa kakva je to priča?!
Đed je gucnuo čašicu rakije, pomilovao me po kosi, pa rekao: De, smiri se, priča kao priča. Dobro bi bilo da je zaboraviš, ali vidim, nećeš moći. Kad je tako, bar zapamti: nije ni partizanska, ni četnička, no narodna priča.
U školi je bilo loše. Kad sam rekao da koka i nije trebalo da se miče sa buњišta, učiteљ je poskočio od jada. A kada sam zakљučio da koњ nije u pravu, pa makar bio i ugledni pravnik, pozeleneo je; ja sam razred ponavљao.
Eto, ovo je moja ispovest. Sve sam otvoreno stavio na papir. Ima nekog đavola u toj psihoanalizi; ukućani već misle da mi je boљe.
Ali narodu nije boљe. Ja sam zbog priče jednom ponavљao, a ona se u narodu ponavљa i ponavљa. Šta ja tu mogu, rekoh da je priča narodna. Po њoj, koњ uvek smatra da nema ličnog izbora. I za taj stav se uvek izbori. Naročito kad su izbori.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Nemanjići postaše Imanjići...