Komentar za početak
Prijatelj se u nevolji poznaje. (Ali pošto je redovno vrlo daleko…)Zapisnuti!
C.G. POPIS
Na početku 2004. procureli su ovi podaci sa popisa u C. G.
Od 1948. do 1981. bila je stopa rasta iznad 10%. Ali je 1991. zabilježena stopa rasta 5,3%. Zbog iseljavanja, stopa rasta je uvijek bila manja od prirodnog priraštaja.
Sada republika ima oko 673 hiljade stanovnika. To je porast za 9,4% u odnosu na 1991. U tom periodu je prirodni priraštaj bio oko 50 hiljada i uselilo se oko 7 hiljada, neto. No, sa sjevera i iz Cetinja i dalje više iseljavanja od useljavanja.
Domaćinstvo u prosjeku ima 3,24 člana.
Etnički Crnogorci pali su sa 380 hiljada (1991) na 273 hiljade, tj. Sa 62% na 41%. Dakle pad od 107 hiljada. Srbi su se propeli u istom periodu sa 57 na 202 hiljade, tj. Porasli za 144 hiljade. Misli se da je porast na račun Crnogoraca i Jugoslovena (oko 30 hiljada). Ovo sa Jugoslovenima nije ubjedljivo.
Sada imamo 9,4% Bošnjaka, tj. 63 hiljade. Muslimana je 4,3%, ili 29 hiljada. Dakle, muhamedanaca je ukupno 13,7% ili 92 hiljade. Albanaca ima 7% ili 48 hiljada. Hrvata je 1%.
Oko 4,3% nije htjelo da se izjasni. Sumnja se da su to liberali Slavka Perovića, koji su uvrijeđeni.
Godine 1991. srpski su govorili 83% ili 510 hiljada. Sada 60% kaže da mu je jezik srpski. To je smanjenje od 100 hiljada. Za crnogorski jezik izjasnilo se 145 hiljada, tj. 21,5%. Albanski govori 50 000, a više od toga – bosanski.
Ukupan broj pravoslavaca je oko 70%. Islam ispovijedaju 141 hiljada, tj. 21%. Katolika je 4%.
Ateista ima 6170!!
Pomolak tora, ali napuštenog
ОРОНУЛИ МЕСЕЦ
Како је месец некад био потентан!
Знала је месечина крпе да скине
С лепотица Будимље и околине.
Месец је данас de facto другачији –
Грешан сам, постао је свачији!
Где му је хладна она мушка врелина
Љубав која је палила по селима?
Уопште, више не знам за цурицу
Којој Месец прекине макар пуљицу.
Гледам га како небом споро гегуца:
Да нисам наглув, чуо бих да кашљуца!
Уместо од здравља (као некад) да пуца.
Лице бледо, старачке ружне пеге
Не милују женска бедра и белеге!
Не узносе ребра мушка и отоке
(гојне, влажне, једноглаве; једнооке).
Време је дошло, сазреле сасвим ствари.
Мењати ведро небо и Месец стари!
Negantesima valja reći ne
Uloga slova j u našim životima
Anegdota jedna koju sa polimorfnom melanholijom izvlačim iz sjećanja vezana je za konferencijsku salu otmjenog hotela u cvjetnom i sjetnom gradu Mostaru, iz predratnih dana. Tekla je popodnevna sesija na naučnoj konferenciji kojoj se ime zgodno i umilno zvučno skračuje kao ETAN. Razgovorom predsjedava (ako nijesam slike izmiješao) uvaženi moj profesor J. S., milina jedna od čovjeka. U tihoj i klimatizovanoj sali su mnogi fizičari i inženjeri, onda još zajedno od Triglava do Đevđelije. Prikazivao je svoj rad jedan mladi kolega; žustro stavlja slajd u dijaprojektor, da pokaže najnoviji grafik u koji polaže znatne tvoračke nade.
Ali prosijedi i uljudan, pažljivi gospodin iz drugog reda ustao je baš u momentu kada smo na projektorskom platnu odgonetali smisao pokazane nam krive u precizno naznačenom koordinatnom sistemu; ustao i resko rekao: “Ne valja.”
Mladić se brzo izvinio, te nam je preporučio da se strpimo, smjesta će da zarotira slajd za devedeset stepeni Opet je slušalac povikao, poslije te intervencije, da i dalje ne valja to što vidi. Mladić je, već zabrinut, ne oklijevajući još jednom promijenio položaj pločice, ovog puta je obrnuo stranu slajda. Međutim, i treći put je gospodin izjavio, sada već sasvim uvjereno, da definitivno ne valja!
Autor rada je stao ispred auditorijuma i ispred dijaprojektora (mlaz plavičaste svijetlosti pogađala ga je ravno u srce), i bespomoćno digao ruke. Kritičar je kratko objasnio: “Kolega, kako god pozicionirali slajd, grafik ostaje pogrešan!”
Svi su se slatko smijali, a najviše referent, koga sam trajno zadržao u prijatnom sjećanju posle spontanog uzvika: “U, naopako!”
Gornja priča ima veze sa sledećom našom važnom temom.
Napisao sam nedavno na jednom mjestu, sad svejedno kom, ovakvu rečenicu: Sjećanje na zločine kao što je onaj kad sputana majka Zvicer gleda kako joj pale kuću i u kući unučad… (ostatak nije bitan). Onda mi je oponent, sad svejedno koji, javno poručio: Prof. Dr Babović se toliko zaneo u svoj sujeti svojoj, da je na trenutak propustio da se “sjeća” da se u Srbiji govori ekavski i tako svojoj intervenciji otkrio “plemenski karakter”. Što samo po sebi nije za osudu (barem ne u XVIII veku).
Korektnosti radi prvo valja reći da stav srbijanskih medija (jer tamo je bilo poprište male ove bitke) nije ni približno tako isključiv: možete potpuno legalno pisati ijekavicom i biće autentično prenijeto. Čak mislim da je takva ravnopravnost negdje i zapisana u zakonskim aktima koje su sami Srbijanci proklamovali.
A sad o suštini. Zašto “sjećanje” a ne “sećanje”? O, svakako, dešavaju se omaške: slovo J izostane gdje bi moralo biti, ili se nađe tamo odakle sam ga htio protjerati. Važnije je nešto drugo: ako mi se učini da je cjelishodno, pokušam da imitiram uzorite naše stiliste, te namjerno iskoristim riječ iz suprotnog arsenala! U Crnogorski tekst ubacim neku ekavštinu, Srpski kad pišem umetnem neku ijekavštinu. Često sam tako postupao u pjesmama iz knjige Ne!
Upravo se sa takvim postupkom suočavamo u gornjem primjeru. Sa intencijom sam napisao “Sjećanje na majku Zvicer…” (jer “Sećanja” zapravo i nema, vidimo.)
Priznajmo priroritet profesionalnim jezikoslovcima, psiholozima, socioanalitičarima i inim – da istražuju na koji način je gospodin doveo u jednoznačnu vezu ijekavicu i nečije plemenske korijene, i cijelu tu mutnu rabotu nekako transponovao na vremenskoj skali na način da je ijekavština ispoljila svu svoju nepodnošljivu arhaičnost! Mislim da je opsader Karadžić sa više stila objelodanjivao svoje gađenje prema upotrebi slova J u balkanskoj svetosavskoj revoluciji. Ja ne znam za veće nasilje od nasilja da se pljune na postulat nečijeg maternjeg jezika. I to još u primitivnoj nebrizi prema stilskoj funkciji slova J u datom tekstu. Molim, idemo na bitno:
Sama suština stvari je u uzaludnom, svakako nespretnom pokušaju da se zamjenom teza prikrije sadržaj i značenje rečenice koja je pod lupom. Riječ je o (zataškanom) zločinu koji je izvršila srpska vlast u Crnoj Gori poslije Prvog svjetskog rata. Moj (nužno) nesistematični uvid u ovu materiju kaže da su dva značajna Crnogorska književnika ostavila faktografski precizan a umjetnički relevantan zapis o tome – Mihailo Lalić (dnevnik Prelazni period) i Jevrem Brković (Komitske balade). Kod Mihaila, kojemu majčin sin ne može imputirati višak maštovitosti, čitamo: “Te godine, 1923, bio je poslan iz Beograda u Crnu Goru pukovnik Stojan Popović sa žandarmima i mitraljezima, da uništi komite i separatiste. Imao je strašne pomagače. Jedan od njih, major Kecmanović, nadmašio je i Milana Kalabića, što se mislilo da od njega otrovnije zmije nema. Zato su njemu učitelji, ujedinitelji, klubaši, bjelaši, režimlije, psovali četiri ličanske majke. Taj je major Kecmanović, s dvanaest žandara, upao negdje u kuću komite Petra Zvicera. Petrovu majku, staru preko šezdeset godina, isprebijali su, pa je vezali za drvo pred kućom, da gleda u Petrovu ženu sa troje djece vezanu unutra u kući, pa su kuću zapalili. Gledajući, slušajući kako cvile, kako vrište, kako za milost mole – starica je poludjela. Nikakav sud nije pozvao izvršioca na odgovornost. Ostao je Kecmanović na Cetinju kao pobjednik i na grobljima je držao govore, kad pogine neki žandar – prijeteći da on može i umije, i da mu je dato punomoćje, preporuke, da učini još i gore od onoga u Cucima ” Ovaj zapis se može pročitati i na stranicama Crnogorskog književnog lista (broj od 15. decembra 2001).
Sada nam se cinično sugeriše da je sa rečenicom, napisanom bez slova J: “Sećanje na zločine kao što je onaj kad sputana majka Zvicer gleda kako joj pale kuću i u kući unučad…” – sve u redu! Moramo biti eksplicitni:
Gospodo, u citiranoj rečenici, i u verziji sjećanja, i u verziji sećanja, ono što smeta nije jezik, i nije dijalekat. Užasan u toj rečenici je jedino – zločin.
(Ako mi ubuduće u sličnim situacijama ponovo uruče slovo J, ja ću im ga vratiti na kućnu adresu.)
Jeste, kako god okrenemo i prevrnemo slajd sjećanja, postupak imenovanih zločinaca je morbidan i primjer (neprocesuiranog i neosuđenog) čudovišnog nečovještva ostaje trajno gnusan. Bruka i grdilo.
Pomolak viteza
KALOGRAM
Nije štamparska grješka, kalogram je jedinica mjere za kalo. Kalo je zaračunati gubitak u nekom (trgovačkom poslu). Reći će se, kalirao sam toliko i toliko kalograma. Uvođenje ove riječi je moderna tendencija u metrologiji i stvar reputacije u našoj mladoj grani privrede, kioskarstvu.
Pomolak mišljenja
VOJNO LICE
Na stanici osamnaestice posmatram oficira. Prijatan lik, blage linije lica, možda ima blizu šezdeset. Pokušavam da diskretno protumačim čin sa epoleta, mislim da je potpukovnik. Obrazi bledunjavi, usne pune i neznatno stusnute; oči mu umorne, nosi maslinasto-sivi džak na leđima i crnu, nabreklu oficirsku torbu preko ramena. Sam je. Cipele čiste, ali se vide tragovi pešačenja po makadamu. Pantalone uredne, ipak na butinama neznatno zgužvane. Neka vojna vežba, govorim sebi i okolo, skoro glasno.
Vojno lice se sad približava sporim korakom vozilu koje nailazi. Gužva na ulaznim vratima. Oficir pokušava da uđe, ali se dvoumi. Onda još oštrije kreće ka srednjim vratima, pa neočekivano malakše na metar od ulaza. Na kraju propušta ovaj autobus, ne izgleda razočaran, čeka dalje bez nervoze. Zaključujem da se vraća sa terena, žurbu je ostavio na primer na Pasuljanskim livadama. Ne kasni tamo kuda smera.
Postoji vojska u Srbiji. Nečim se zanima, ima planove koje izvršava. Aktivni sastav uvežbava povremeno taktiku i strategiju. Trudi se.
Kod kuće, nezavisno od ovog zapažanja od jutros na ulici, čitam novine. Na jednom mestu vest koja me vraća na događaj kod stajališta GSP:
Završeno logorovanje pripadnika Prvog topovsko-haubičkog diviziona i Mešovitog raketnog artiljerijskog diviziona Mešovite artiljerijske brigade iz Niša.
Sa rangom najvišeg razumevanja i toplinom pune simpatije tvrdim:
Zemljoradnik koji je služio i još služi ovu jedinicu ponoviće sa celom skromnošću i visokom poštom i zavidnom odrešitošću – ne zamuckujući – puni naziv ove vojne formacije. Zemljoradnik iz Žitorađe, susjednog sela ili bilo kojeg sela pored Leskovca. Danas ili sutra, ili kroz deset godina. Na smotri, u maršu ili na straži. U hodu na sahrani, u kolu na svadbi ili na zaokretu pluga na kraju brazde. Velim reći će vam taj kao iz svoje brzometke kojoj zna marku i broj:
Prvi topovsko-haubički divizion i Mešoviti raketni artiljerijski divizion Mešovite artiljerijske brigade.
Sa tim i dotle je sve u redu. Nešto drugo odavno ne razumem i reći ću to što mi je na jeziku rizikujući sasvim nekalkulantski i prihvatajući unapred bez roptanja ovu ili onu ili neku treću etiketu koju sam svojim stavom zaslužio ili ne-zaslužio:
Što se taj divizion i što se ta brigada i što se ta naša mešovita mehanizacija i ti naši časni stratezi i pouzdani težaci ne vraćaju sa nekog probijanja generacijama sanjanog puta, sa neke andrićevske mostogradnje preko duboke provalije, sa nekog protezanja vodovoda do suvih planina i žednih meštana – pa da zajedno zapjevamo pjesmu rada i izgradnje i zaigramo bećarac i trojanac osokoljene nade i prijatnog umora?
Pomolak lisca
SRBIN KOD PSIHIJATRA
Naš svet nerado ide kod psihijatra. A ja sam išao. Te se lako može zakљučiti o veličini muke koja me beše pritisnula.
U ordinaciju sam ušao sa tremom, ali ipak odlučno.
– Dobar dan, izvoli. Đe si dosad? – prijatno me toplinom iznenadi doktor i odmah uspostavi kontakt sa jednom izmučenom dušom. – Reci, junače, šta te muči?
Učinih napor da se stručno izrazim:
– Identitet ličnosti. Sumњe u sopstvenu ostvarenost.
– Zvuči tipično. Pojasni, čoče! – ohrabri me doktor.
– Imam samo jednu biografiju. Dobro, možda i deo druge. Ali, više od toga, ne. Malo, brate, za moje godine.
– Mislim da uviđam, – reče psihijatar. – Hoćeš da kažeš…
– … da nemam bar tri regularne biografije. Kao svaki naš intelektualac od ugleda. To me frustrira.
Doktor se zamisli. Preturao je po sećaњu iz svoje profesionalne prakse. Najzad reče:
– To može da bude problem. Ostali su se potrudili u trećoj, četvrtoj deceniji života, te stoga nemam prećeranog iskustva sa tom boљkom. Ne zato što nije boљka, nego što joj većina ne podlegne! Kako si se dao?
– Naivno! Studirao na fakuletu, završio. Posle radio u struci. Težњa ka usavršavaњu. A vreme leti. Tek pre neku godinu setim se: pa to je sve materijal za samo jednu biografiju. Uh! Na brzinu sam napisao nekoliko pesama. Nije mnogo, ali je bar početak jedne nove biografije. No kasnim, grdno kasnim.
– Čekaj, – prekide me sagovornik. – Možda ipak ima spasa. Pričaj o primerima koji su tebi na srcu. Da ja uočim srž sindroma.
– O, toliko je svetlih primera, doktore! Ali neću pomiњati savremenike, višestruko je nezgodno. Vi se sećate slučaja dr Sime Markovića?
– Matematičar. Doktorirao kod Alasa, ej!
– I ne samo to, i ne samo to. Pisao je kњige iz fizike. O teoriji relativnosti, o kvantnoj teoriji…
– A obojica znamo, svi znaju, za њegov žestoki politički angažman.
Ja nestrpљivo nastavih:
– Koji se završio tako kako se završio. Ali to nije najbitnije. Њemu se posrećilo; bila je to treća biografija! Pa da pomenem slučaj Sime Lozanića; hemičar, diplomata, zaverenik. Možda nisam sve naveo, ali multiplicitet biografija evidentan.
– Dosta! – reče doktor. – Vidim, razumem. Sad ćeš u zanosu da mi pričaš o fizičaru Pavlu Saviću, pa ćeš sa prirodnih da pređeš na društvene nauke. A kad tek uđeš u oblast umetnosti…
Bejah zaustio da kažem nešto aktuelno, kad me prekide telefon; boљe što ne dođoh do reči. Doktor zgrabi slušalicu; pogrešnu; nervozno se maši za drugi telefon; napregnuto slušaše dva-tri trena. Onda poskoči od radosti. Raširi ruke.
– Izabran sam! Dobro je, izabran sam; zasad ne u Savez kњiževnika, što sam očekivao, već za poslanika! Prekidamo lečeњe. Dobro, prekidamo prvu seansu. Čekaju me, čoče!
Ja se snuždih. Staњe mi se namah pogorša i izađoh iz bolnice.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Dobijena je i švercerska bitka.