Komentar za početak
Tuđinu se hvali, svome se požali. (Trt! Svaki dan vidimo da se događa obrnuto!)Zapisnuti!
ADVOKAT
Budimlja, 27. IV 2007. U Beogradu, suđenje za ubistvo predsjednika vlade Zorana Đinđića je pri kraju – iznose se završne riječi. Advokat odbrane Nenad Vukasović je navodno izjavio da je trebalo (a nije se desilo) da sud ispita doprinos samog Đinđića svom ubistvu.
Mnogi su šokirani zahtevom da se analizira doprinos žrtve atentatu. Zahtev je izrekla normalna osoba u regularnom sudu države koja ima pravne institucije. Da li sve to ide jedno sa drugim? Konsternacija mislećih ljudi je potpuna.
Događaj najviše govori o dubini zavjere protiv premijera. Kao da je mnoštvo zavjerenika obavezano kontra omartom – ne ćutati, stalno govoriti i nikad ne priznati poraz. Kad je izbijen iz ruku jedan argumenat, odmah potežu sledeći u unapred smišljenoj piramidi opstrukcije. Tvrdite da su bila dva pucnja? Ne, nego tri. Tvrdite da je pucano iz Gepratove? Ne, nego iz Birčaninove… I tako unedogled. Tek što su izgubili jedan oslonac, stupaju na drugi – još klimaviji. Svako naredno osporavanje je sve blesavije.
Suština tog postupka je u ovakvom pristupu karakteru logičnog razmišljanja: ne pristajem da izgubim nešto bitno (vlast, novac, karijeru, slobodu…) samo zato što sud logički dokazuje moju krivicu.
Tamo gdje se do te mjere potire logika na kraju presuđuju snajperisti. I obrnuto: presudio je snajperista, te o tome ne možemo raspravljati sa stanovišta logike. Svaka nebuloza je dopuštena.
Ali, konsternciji nema mesta! Izjava je promišljena u jednom aspektu. Advokat je formulacijom rečenice ostavio mogućnost da iz tijesnaca, ako do njega dođe, poruči: Pa vidite li, žrtva je ubijena jer samovoljno nije htjela što su suparnici zahtijevali. Da je žrtva prihvatila bar kohabitaciju (ako mi ne znamo, žrtva je svakako znala s kim kohabitaciju) – bila bi živa. O svom životu i smrti žrtva je mogla, na vrlo predvidiv način, sama da odlučuje. Zar to nije potez o kojem ne odlučuje ubica? Pa onda o karakteru poteza koji nije povučen treba sud da otvori raspravu, pošto nije a priori sva krivica na strani ubice. Sud može na kraju da se prikloni mišljenu o perfektnoj nevinosti žrtve, ali na osnovu prethodne rasprave koju traži Vukasović. Jedan je ministar ovako rezonovao: Ako su žrtvu ubili u stanu u prizemlju, sud treba da ispita odgovornost žrtve što se nije odselila na petnaesti sprat u zgradi bez lifta (ubicama bi bio otežan zadatak, zar ne?). To razmišljanje ima fundamentalnu potporu; u skladu je sa poslovicom koja kaže da pomognemo sebi da bi nam drugi (i sam Bog) pomogli.
Dakle, advokat ništa ne prejudicira. On samo traži da odustanemo od logike. To kao prvo. Posle toga je već lakše napustiti i pravo i moral i… Ne mora se uvijek izgubiti život. Alternativa je:
Zbogom pameti.
Ko ovo ne shvata, zar nije bar ovolicno kriv za hitac u sopstveno srce?
Pomolak tora, ali napuštenog
ТРУДБЕНИК
Љуби га тетка!
Због брзих кола
Због мањка школа
Због вишка пара
Због дара
Да новац ствара
У узрасту тинејџера
Алал вера!
Љуби га тетка!
И јуче и данас и сутра
И испочетка
И недељом и средом
И сваког боговог петка
Љуби га тетка!
Љуби га тетка!
Што косу фарба
Што се шетка
Што му треба дискотетка
Љуби га тетка!
Уопште, због иметка.
Negantesima valja reći ne
Kukurijek
Poslije dubokih snjegova i žestokih noćnih mrazeva počinje da cvjeta kukurijek u Jejevicama, iznad moje kuće u Budimlji. Ta robusna biljka časa ne časi: žuri da otvori svoje godišnje poslove dok mnoge druge, nježne biljne konstrukcije još nijesu ni konstatovale proljećne dahove.
Kukurijek (Helleborus odorus) višegodišnja je zeljasta biljka. Pomalja krupne cvjetove zeleno-žute boje. Tkivo sadrži glukozid heleborin i alkaloide celiamin i spintilamin, te je ova vrsta otrovna. Da, kukurijek nagovještava novi ciklus biološke aktivnosti i on je kod nas u botanici što i pijevac u zoologiji: glaska se da probudi okolinu i najavi promjene. Gle zanimljivosti u Crnogorskom jeziku: pijevac kukuriječe!
Subota je danas. Meni je u pameti jedna davna subota, 21. septembar 1996. godine; padala je sitna, ledena kiša, dostojna jednog Crnjanskog iz mladih dana. Išao sam na sesiju Beogradskog kruga; gost je bio Adem Demaći, sa jednim mladim čovjekom kojemu sam zaboravio ime. Pokušavalo se sa dijalogom Srba i Albanaca – filozof Miladin Životić je mislio, u zlo doba kad mu je vrijeme… Bio sam svjedok, tog dana, sa kojom je energijom, strpljenjem, izdržljivošću i pronicljivošću održavao Miladin kurs ljudskog dostojanstva u sudaru dva nepomirljiva entiteta. Ko je tog dana mogao znati da će se ubrzo tučiti nebeska Srbija sa nebeskim snagama NATO koalicije? Kao što niko tog dana nije mogao da tvrdi da bezumnog rata na Kosovu neće biti. Plijenila me je ličnost filozofa; sjetio sam se proročkih riječi koje se mogu naći kod Dantea, otprilike ovako: Onaj je u pravu, za koga Gvelfi kažu da je Gibelin, a Gibelini da je Gvelf.
Te sam večeri ostavio slijedeći zapis:
“Ovu deceniju su obiljeležili i užasni padovi u srpsko-albanskim odnosima. Mržnja buja, dijaloga nema; ubistva su postala uobičajena stvar, pritom sa elementima bestijalnosti u postupku lišavanja života. Dugogodišnji utamničenik komunističke vlasti Adem Demaći jedan je od rijetkih poznatih Albanaca, ako ne i jedini, koji je za deset godina kročio u Beograd, sa ciljem da napravi dijalog sa srpskim intelektualcima. Kontakt je žestoko sastanizovan. (Napomena, poslije skoro deset godina: morao sam tada da izmislim novu riječ, sastanizovati, koja, vidimo, znači satanizovati na sastancima – jedan proces uhodan u Srbiji i okolo do perfekcije.) Adem Demaći i Miladin Životić nijesu uspjeli da zapale oganj razumijevanja i posade autentičnu klicu sporazumijevanja. Ostao je opet kod mnogih samo jedan mučan utisak da je u pitanju obostrano zbunjeno otaljavanje neshvaćenog domaćeg zadatka. Bojim se da će se ubuduće termin demaći zadatak asocirati na aktivnosti, ma čije da su, koje pod firmom nezavisnog mišljenja, ili svejedno pod pritiskom osione vlasti koja je vlasi sopstvene pameti pošišala nularicom, nude jednostrana rješenja lišena autentične arome kompromisa.”
Filozof Miladin Životić umro je nekih sto pedeset dana poslije te sesije, u vezi koje ga je politički establišment popljuvao sto pedeset puta. Opet je bila neka subota, ovog puta vedra i svijetla i topla, 1. mart 1997. Bile su zadušnice i zatekao sam se sa Mirjanom na Novom groblju u Beogradu: sahranjivali smo njenu sestru Anđeliju. Vidim ispred kapele veliku grupu ljudi, u tihom razgovoru, među njima i neke poznate ličnosti.
Bila je to ceremonija oproštaja od Miladina Životića. Bio sam propustio da saznam, tri dana prije, za njegovu smrt… Uzmem iz Mirjaninog buketa jedan struk kukurijeka i uključim se u red za mimohod. Dok sam čekao, iz suprotnog pravca vidim smrknutu Vesnu Pešić i pomalo rezigniranog, ali uvjek nasmijanog iskusnog velemajstora Svetozara Gligorića (on bar zna šta je mat). Diskretno ali ispitivački posmatrao me iz omanjeg društva, neko vrijeme, Ivan Stambolić (već postojano na mušici prizemno-podzemnog elementa jedne maligne družine nevoljne Srbije); besumnje me je pomiješao sa bratom Vladimirom. Uglavnom:
Položio sam na odar Miladina Životića kukurijek.
Potresen neplaniranom simbolikom u trenu poklonjenja sjenima Miladina Životića, kasnije sam zapisao slijedeće stihove:
Palio si vajne vatre
Posred brklje gdje ne gori ništa,
Adios sa poprišta.
Modar prilažem ti
Helleborus odorus
Kukurijek na odar
(Prijek lijek duši zanavijek
kroz reliktni torus.)
Ushtješe da zagrebu
Safir čisti tvoga pera Zlokrpe od mermera
Maniti od čelika
Od belaja lajavci
(Sami bi rekli: klika)
Te trgovci od mehka kalaja
I lomnog prozorskoga stakla.
Kaljuga te ne bješe dotakla
(Kuja iz pakla pod Avalom skotna).
Sad na miru o Biću sanjaj
I sjećaj se Mora s glavom viš panja.
U moru morâ
Treba nam riječ mila a životna;
Dosvidanja. Do svitanja
Adios Miladine Životiću.
(Palio si vajne vatre
Posred bare gdje ne gori ništa;
Salut sa ratišta.)
Danas čitam neke redove Antimemoara Mirka Kovača, sjećanja koje on “mjerom pali i mjerom gasi”. Mislim da sam i ranije negdje načuo za Životićevo pregnuće do Žute Grede, da održi govor. Sad je krematorijum račune izravnao i ne moramo reći: Hvala, nije trebalo. On se vratio sa Žute Grede, mnozina nijesu. Ne moramo biti, i nijesmo, na kraj srca. I ja ga pamtim, sada zauvijek, kao dobrog čovjeka, ni Gvelf ni Gibelin, koji je mnoge ohrabrio u ljudskosti, onih opasnih, poganih dana…
Ali mi gledamo naprijed. Pitamo se, gdje su sada u Srbiji intelektualne uporišne tačke koje će umno percipirati proces sazrijevanja građanskih vrlina Grne Gore, odgovorno sagledavati interakciju sa njenim okruženjem i ne otežavati crnogorskoj eliti da istraživački djelotvorno izbalansira državotvorni supstrat u složenoj društvenoj klimi Crne Gore. Ah, to nijesu geruzijsko-mantijaški restlovi koji ovih dana drže skupštine, stolove i savjetovanja. Ta sa tih mjesta, sve skupa, slušamo samo površno janičarsko otaljavanje zadataka koji slijede iz okoštuničenih svetosavskih, antimodernizacijskih fuga uspaničenog srpskog nacionalizma.
Takvi su već, minule decenije, posvuda oko nas, četiri puta kukurijekali i četiri puta tuđim glavama začinili žalosnu čorbu nepotrebnih poraza.
Pomolak viteza
SESTARATI SE
Sestarati se nije isto što i starati se! Na takvu bezličnu degradaciju ne pristaju dame iz Kola srpskih sestara. Za njihov angažnam na planu brige za Patriju valja samo reći dostojanstveno sestarati se. Idi, begaj.
Pomolak mišljenja
GNUSNA PREVARA MAESTRA MARADONE
Na jednom važnom međunarodnom takmičenju, davno je to bilo, fudbaler argentinske reprezentacije Diego Maradona dao je Englezima gol nečasnim postupkom. U skoku je rukom zahvatio loptu i poslao je u mrežu iza konsterniranog golmana Šiltona.
1. Ova bizarna situacija bila je tema i inspiracija moje pjesme „Igra“. Tu poetsku indignaciju sam objavio u časopisu KORACI (broj 3/4, godina 1989). Časopis je tih godina vodio i uređivao otmeni šumadijski bard Slobodan Pavićević. (Njega odavno nema; brk njegov, lijevi ili desni svejedno, vrijedio je više od mnogog današnjeg poslenika u kulturi.)
IGRA
nogometaš zvani diego maradona
u gipkom skoku vatrenoj nameri
u magnovenju
odnosi loptu odnosi sferu praiskonsku
rukom postiže gol
vratar zvani bobi šilton
ne veruje da postoje paralelni svetovi
propušta efemerne trenutke s indignacijom
mirno čeka onu kolotečinu
a gledalaca sto hiljada
sto hiljada čeloveka homo sapiensi
isijava svetlo isijava zvuk
a nema prelaza vidnog od svetla na zvuk
niti: obratno
to je teško ali može
oni su ambijent
publika vidi:
fudbaler zvani maradona
kleči na aut-liniji
rukama priziva nebo
i gle nebo se otvara
odozgo kulja reliktni mrak u prazne oči
dečije
i vidi:
golmana zvanog šilton
hor uznosi lepotica od plesa do topline
postaje čovek od miline istočne strane terena
on, međutim, drži čas metafizike
koji se rascvetava u poslednje čudo:
homo sapiens maradona
od lepljivog mraka od Cvokota Iskona
nemo valja loptice tvrde
te ih krišom baca u Mrežu Zaputanu
ravno do nevidljivog minotaura
kroz uspenje kroz stav
kroz bitnost
šiltona
2. Fudbal je, naravno, igra. Neko se zgodno sjetio da fudbalsku iglu zaglavari – proglasi za najvažniju sporednu stvar na svijetu. Ali ta dosjetka zamagljuje krucijalnu poentu: fudbalska igra, i svaka druga sportska igra, bezbolna je imitacija rata među zavađenim plemenima. Krucijalno u toj imitaciji je strogo poštovanje pravila igre – čega u taljiganju života nema ni na pomolu. Dok se lopta kotrlja, a sudijski paragrafi, kakvi god da su, imaju apsolutni autoritet – mi smo začarana publika koja pravično navija za Svoje i sanja Pravdu na Zemlji. Ako se desi povlačenje za dres, start đonom ili neovlašćena upotreba ruke, od sudije očekujemo da svima objavi da se desilo veliko zlodjelo koje narušava svetost Pravila. U sportu, gnušamo se Grabeža.
Televizijski prenosi nam predočavaju da se Pravila sve više skrnave. Potire se sama slava sporta! Podozrijevamo da je koristoljublje zatrovalo sjajnu ideju sportskog nadmetanja. Nije riječ samo o sadašnjosti. Robno-novčana zavjera protiv bitnosti sporta napada i istoriju sporta. Kako pričamo djeci, đacima, o prošlim događajima i nadmetanjima? Ah, bolje ne pitajte.
3. Politikin Mali Zabavnik (1 jun 2017, broj 154, strana 15) donosi osvrt „Najgolovi u istoriji fudbala“. Po zasluzi se u tekstu za đake pominju zaista unikatni potezi majstora Ibrahimovića. Dalje se govori o bliskom susretu Šiltona i Maradone. Maradoni se dodjeljuje isti tretman kao i Zlatanu. O mangupskoj prevari govori se kao o „previdu sudije“. Krađa rezultata se opisuje kao „spretno“ davanje gola! Dok ogavni izgrednik kleči na aut-liniji u odurnoj metafizičkoj pozi i pozdravlja svog boga obmane, bitangini saigrači su u nedoumici; Diego ih kori i opominje: radujte se, inače će sudija da se dozove pameti i poništi gol! Pioniri će naučiti iz ovog štiva da je lažni gol – Božje djelo. Krađa jednako Božje djelo? Nijedan negativni, a istiniti, epitet koji mora da ide uz Maradonin postupak nije ponuđen vrijednim čitačima Politikinog zabavnika.
O izgredniku će biti snimljeni i filmovi iz kojih ključa eulogija i euforija. Bijedni „gol“ postaće najgol.
Sijemo zaborav, blagosiljamo šarlatanstvo. Šaljemno pedagošku poruku da se kroz prste gleda na prevare i krađe. To su postupci koji se protokom vremena, eto, mogu premetnuti u vrline. U igri, kao i u životu.
Pomolak lisca
DRAKONSKA NAGRADA
Čuvao sam se toga, svejednako me je snašlo. Dobio sam kњiževnu nagradu.
Mislio sam da ne spadam u grupu stvaralaca koja je tom pretњom ozbiљnije ugrožena. Literarno delo mi je neveliko po obimu i ne bi se reklo da je kod publike prihvaćeno. Pa, kako je onda došlo do nežeљene vrednoće i nagrađaja koji je usledio?
Početkom godine, kontam usled insuficijencije racionalnosti, napisao sam esej pod naslovom Marković Ante Portas. U tekstu sam se osvrnuo na našu društvenu neo-zbiљu početkom devedesetih. U raspravi sam zastupao tezu da mi je sada boљe nego pre sedam godina. Izvrgao sam ruglu uvreženo mišљeњe da su mi tadašњih dve hiљade maraka plate više konstituisale dostojanstvo nego današњih dvesta maraka. Da se razumemo, sve sam to pisao u nastupu malodušnosti i esej od početka do kraja nosi pečat jednog autopsihoterapeutskog pos-tupka, što još nije greška. Greška je usledila kad mi se to publikovalo.
Dojurili su novinari. Pitali su kako sam se odlučio za izdavača. Odgovorio sam da je samo jedan s teškom mukom pristao, i to kad sam obezbedio sponzor-deliju. Onda su u jednom pitaњu sugerisali da se moje štivo može čitati i kao de fakto fina post-modernistička proza. Ja sam to odlučno odbio uz komentar da se o postu može kojekako govoriti, da je post kod nekih u zadњe vreme moderan, čak da se može govoriti i o mom ličnom postu ako prihvatimo neospornu čiњenicu da je on kao takav iznuđen. Jedan mlađi poslenik pisane reči, isko-ristivši pauzu, pitao me je učtivo, vrlo ozbiљnim tonom: utirem li ja to nove puteve naše društvene misli i kњiževnog izraza.
Prekinuo sam ga i rekao da se već godinama samo panično batrgam da mi ne utru trag. On se diskretno nasmejao i stavio mi do znaњa da je razumeo moju potrebu za delikatno osenčenom skromnošću, ali da – kao i uvek – delo živi svojim životom čim se otrgne od autora. Šta se tu može!
Prikazi u štampi bili su laskavi. Jedan naslov je glasio: Osvetљene Augijeve štale naše bliske prošlosti. Večerњi list je pisao o zori lucidnosti mrzovoљnog intelektualca u kaљuzi krize.
Zabrinuo sam se. Krug se zatvarao. Počeo sam da uviđam da se moj slučaj dovodi u vezu sa jednom upravo oformљenom kњiževnom nagradom. Insinuacije su bile više nego prepoznatљive. Čemerno sam se osećao u klopci. Aždaha priznaњa je tražila nove žrtve…
Kad me je pozvao izdavač, slutio sam eskalaciju slučaja. Oštro me je prekoreo, gde sam? Na pecaњu; kad je kertes, nek je kertes! Pa kako dovraga nemam mobilni telefon? Dosta mi je i ovaj debilni. Spremili smo pompeznu promociju… Ko će da govori. Onaj jedan. Ajaoooj.
Žiri je zasedao stojeći. Žurilo im se. Odluka je bila kako jednoglasna, tako i preglasna. Konačno su našli laure-ata. Jahaće ga kao da je Pegaz.
Sve živo čeљade podnese. Preživeće se i ovo. Ali me peče što žreci ne uzeše u obzir olakotnu čiњenicu, da mi je ovo prvi put.
Nevin nisam, ali zašto baš odmah drakonska nagrada?
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Nije on siromah kriv. Postoji neka nekontrolisana nevolja đavolja u čovjeku.