Komentar za početak
Oteto – prokleto. (Previše sažeto; teško se onda napraviti izuzetak.)Zapisnuti!
USS PROTIV DS(S)
Ustavni sud Srbije (USS), kako je javljeno u subotu 29 septembra 2012, ocijenio je neustavnom uredbu srbijanske vlade od 17. juna 2005. godine kojom je pripadnicima četničkog Ravnogorskog pokreta priznato učešće u Narodnooslobodilačkom ratu (NOR).
Odluka Ustavnog suda podrazumijeva da je članovima Ravnogorskog pokreta uskraćeno pravo na borački dodatak, ličnu invalidninu, dodatak za njegu i pomoć, ortopedski dodatak, pravo na liječenje o trošku države…
List “Danas” navodi da ravnogorci i dalje imaju pravo na penziju i profesionalnu rehabilitaciju, a nije im uskraćeno ni pravo na dobijanje “Ravnogorske spomenice 1941.”, ali pod uslovom da su u Ravnogorski pokret pristupili od 17. aprila najkasnije do 31. decembra 1941. godine, uz dokaz o kontinuitetu do 15. maja 1945. godine, to jest do oslobođenja zemlje.
Aleksandar Čotrić, šaljivdžija i aforističar, i Vule Draškoviću, pisac i muž Daničin, iz SPO, ne priznaju kompetencije Ustavnom sudu. Vjeruju sudu istorije koju ubrzano dopisuju četnici, i onome što se događalo u Noći đenerala, koju je potpisao Vuk lično.
SUBNOR naglašava da “Ravnogorski pokret nije bio učesnik Narodnooslobodilačkog rata već samo učesnik rata”. Zečević iz SUBNORa kaže: “Oni su kao vojna formacija bili sramota za srpski narod”.
Ravnogorci su sarađivali s okupatorom. Tadićevi demokrati (DS) i Koštuničini ne znam šta su (DSS) su izglasali 2004. da je istina bila laž. Posle šest godina, što nije malo, Sud kaže: istina je da su lagali.
Pomolak tora, ali napuštenog
МИ
Гром удари на Светога Саву
А ми се питамо ко је у праву.
Negantesima valja reći ne
Mitingaš Vuk Mićunović
Sve mi se češće čini, ovo je vrijeme da intelektualci Crne Gore učine naredni podvig. Da se založe protiv svakodnevne nedolične eksploatacije Njegoša i njegovog djela. Da kažu: dosta. Da upozore: ozbiljna crnogorska kultura je locirala velikog pjesnika u panorami baštine, i idemo dalje. Da upozore: stop orgijanju samozvanih mudrijaša na sajmu deseteračkih sentencijadâ. Da omeđe šta je nauka i kritika o Gorskom vijencu, a šta puste govorancije i zlehuda pisanija o Njegošu, i okolo Njegoša; Da zatraže: onaučenje i uozbiljenje njegošologije. Da se drastično prorijede manipulatorski simpozijumi na kojima činodejstvuju portparoli i arhilažovi stranaka i eparhija, nazdravičari plemena i romatičarski nacionalistički padavičari. Jer inače: mi retardiramo u tinejdžersko bubuljičavo samočešanje gdje nam drugi poručuju da nas svrbi. U simboličkoj ravni, oceubistvo (sit venia verbo!), rekoše, preduslov je odrastanja i sazrijevanja potomaka.
Šta bi se time dobilo? Da ne može svaka šuša svakih pet minuta da se javi za riječ, čučeći iza ovog ili onog Njegoševog citata. Zašto ja te čučavce koji znaju da govore samo kroz buđavi samoproglašeni filter citata iz Gorskog vijenca zovem šuše? Pa to su oni isti, danas nešto stariji ali ne zato i mudriji ljudi, koje smo zapamtili iz školskih klupa kao ordinarne neznalice; nikad ništa suvislo nijesu zaključili o književnom stvaralaštvu crnogorskog pjesnika; nijednu zanimljivu analizu nijesu napisali o vrijednostima Luče mikrokozme; nijedan ezgakno naglašen citat nijesmo čuli iz njihovih usta – vrteli su samo tri ili četiri dvostiha iz Gorskog vijenca, i to nedovoljno akuratno; cijele godine vukli su jedinice iz književnosti i maternjeg jezika, a dvojke su im poklanjane 15. juna; znojili su se od danas malo eksploatisanih Njegoševih termina, kojih je desetak na kojoj bilo stranici; za boga živa nijesu shvatali već prvi stih “viđi vraga su sedam binjišah”, a najuporniji, u očaju duše svoje, stizali su najviše još do jedanaestog stiha “Zloga gosta Evropi Orkana!”. I, ni makac! Ovo je bio njihov domet i njihova noćna mora. A danas?
Ti isti ne daju Njegošu počinuti. A uvijek je u pitanju samo zloupotreba. Galame na trgu, nose parolu “što su naše gore umučale”. Idu da brane most, ističu Njegoševu sliku. Stavilo ga za poslanika, mudruje iza mikrofona “ćud lisičja ne treba kurjaku”. Izabralo ga da predsjedava na seminaru, predlaže zaključak “puče kolan svečevoj kobili”. Platilo ga da krvometi po selu, pjeva iz mozga “ne bojim se od vražjega kota…”. Svetosavski igumanski marš po transverzali Berane-Nikšić ide po taktu deseteračke, njegoševski garnirane koračnice. Okamenili su viziju svekolikog svijeta na srpsko-turske antinomije.
Najviše su se zalijepili za stih “neka bude što biti ne može”. Deset ovih kontroverznih slogova odmetnulo se iz celine teksta i danas pluta po Crnoj Gori i šire kao parola svakoga i za svašta. U njoj je više iracionalnosti nego što može jedan skroman stanovnik da izdrži. Kad iščupaš ciglu iz fasade, nit je fasada više otmena, nit ona cigla čemu vrijedi. I ovaj stih sam za sebe, kojim zamahuje ko hoće i kako hoće, postao je ćepanica koja nas tu i tamo mlatne po glavi. U opticaju od jutra do sjutra, stih se premetnuo u kostur svoga apsurda. Na kraju se pitamo, kako nešto može biti ako ne može biti? I zašto bismo željeli da bude, ako ne može da bude? I koji je naš interes u toj nadnaravnoj ujdurmi? Treba vratiti odlomak cjelini, a cjelinu staviti u biblioteku, a biblioteku čuvati u školi. Pa profesori i đaci neka analiziraju slojevitost i dubine umjetničkog djela, na slavu Njegoša i ponos našeg življa.
Pogledajte! šta su neznalice učinjele od 519. stiha: “a ja zebem od mnogo mišljenja”. Opravdanja za svaku površnost. Izgovor za poslednjeg zvijuka. Pokriće za bilo koju nedoslednost. Javni opticaj tog krika van okrilja atmosfere iz koje je odlepršao napraviće od Mićunovića mitingaša kojemu je istekao rok upotrebe. Ima u Gorskom vijencu još nekoliko sličnih izjava kojima je pripisan značaj kvazisentence; neznalice su ih, nepogrješivim njuhom za štetu, podvukle crnim flomasterom, istrgle iz djela i bacile u etar, niz štampu, u brzake interneta. U tom smislu, dobar je primer i ona raspojasana rezignacija “ko razgađa u nas ne pogađa”. E vidimo kako naši prvoloptaši poentiraju!
Neuki trkopišački citatolozi nas u stid ugone. Delikatno čeljade da u zemlju propadne. Ko misli dobro Njegošu, više ne laprda po sokacima žvaku “do istrage njine ali naše”; niti upozorava “da krstimo vodom ali krvlju! Trijebimo gubu iz torine”. Kao i u svakom drugom umjetničkom djelu, u Gorskom vijencu, po holografskom principu: dio nosi bitne informacije o cjelini ali sa smanjenom rezolucijom, sa mutnijom slikom; fraktal ima simetriju makroskopske arhitekture ali ne smije izgubiti interakciju sa susjednim elementima, niti svojstva konotacije. Neznalice o tom ne mogu ništa znati i odstranimo ih iz majstorske radionice!
Po nalogu, Njegoš je grubo iščupan iz ondašnje istorijske epohe. Politička operacionalizacija počiva na utiskivanju novih sadržaja u pojmove stare više od vijek i po. Tako se dobija obmana koja ima svoj slikoviti analogon u postupku nabijanja šapke Živojina Mišića na nabreklu tintaru jednog bosanskog samozvanog generala. Prevara je naravno vidljiva, ali to nije sve – trebalo bi falsifikatore lišiti logističke podrške. Da apsurd bude potpun, provijant doturaju snage koje su juče glasale za Aljkavog Predsjednika (na engleskom: Slob = aljkava osoba; vidjeti Morton – Benson englesko-srpskohrvatski rečnik, Prosveta, Beograd 1987.), a danas prave koaliciju sa onima koji su glasali protiv tog njihovog idola (trenutnog Haškog uhapšenika). Dakle, individue takvog prevratničkog sklopa nama ovdje tumače, na primjer, moderni smisao pojma poturčenjaštva!! Oduprimo se toj zamjeni teza koja unosi zlu krv među građane Crne Gore! Njegoš je značajni crnogorski pjesnik kojeg crnogorski intelektualci (prije svega) moraju odbraniti od golotinje ulice i prostakluka međustranačkih bitaka. To što mutivode igraju i na kartu evidentnog nagomilavanja funkcija kod Njegoša (književnik, vladar, vladika), neka bude dodatni motiv da mi sami raščišćavamo šikare naše istorije, ne blateći nepotrebno i samu teoriju književnosti.
Mučne dihotomije crnogorske države iz prve polovine devetnaestog vijeka nijesu one iste koje se danas pokušavaju udahnuti u naša pluća. Posebno, umjetničke istine nemaju snagu dnevno-političke feljtonistike – tog identiteta nikad i nigdje nije bilo. Zato, onaj koji je Gorski Vijenac ubacio u same izvore smutnji, a Njegoša delegirao za Garašaninovoga sekretara, čini prvorazredni poganluk, i zna šta čini. Smognimo snage da taj virus konfiniramo i razorimo mu genetski kod.
Razgovarajmo o savremenicima; o stvaraocima oko nas. O mladim književnicima i novim svijetlima na kulturnom poligonu. Njegoš je već u enciklopediji. Tamo mu je najbolje. Njegov je slučaj apsolviran. Tu više nema šta da se podgrijeva. Ne osvrćimo se olako. Idimo dalje.
Pomolak viteza
TRABUNJAL
Trabunjati znači pričati svašta, bez veze, nesuvislo. Termin je krajnje uvrijedljiv. Ne samo što se tvrdi da trabunjalo govori gluposti, nego je pritom i u položaju prezrene osobe koju će svakog trena da javno popljuju. Najčešće trabunjaju političari. Tribunal je sudski kolegijum; u žiži svjetske pažnje danas je, na primjer, Haški tribunal koji su osnovale Ujedinjene nacije radi suđenja ratnim zločincima sa prostora bivše Jugoslavije. Neki naši visoki uglednici ne cijene Haški tribunal, oduzimaju mu stručnu dimenziju i proglašavaju ga za političko tijelo koje ima da ljaga ovog ili onog po nalogu već nekoga. Oni znaju da je na Rimskom Forumu uzvišeno mjesto (tribunal) zauzimao pretor i sudio, van sumnje u ime poretka. Sad, vele kritičari, opet je na uzvišenom mjestu (Haški tribunal) Svetski Pretor (onaj koji prijeti svijetu) i sudi Srbima, u ime poretka (novog svjetskog) . Ako je tome tako, i to podugo traje, uvedimo termin Haški trabunjal, ne da bismo stali na bilo čiju stranu, već da ponudimo, onom kome treba, adekvatni lingvistički instrumentarij. Pogledajte na drugom mjestu u ovoj knjizi odrednicu tribunjati i napraviti određena poređenja, kao i distinkcije.
Pomolak mišljenja
BOL I SIMBOL
Evo te odlične fotografije iz 1999. godine. Bombe padaju po Beogradu, svuda po Srbiji. Najzad je meta i Palata na Ušću. Pogođena je, gori. Kulja dim iz zadnjih spratova.
Prizor posmatra Pobjednik s Kalemegdana. Okrenuo je dupe starom Beogradu (Generalštabu? Vojnom muzeju? Prošlosti?). Piša mu se ne vidi. Zbog toga smo slobodni da pretpostavimo dvije mogućnosti. A) Piša je tu kolateralna šteta, čovjek samo gleda prizor. B) Pobjednik stvarno piša, s namjerom da ugasi požar. Ne, postoji i treća mogućnost: Statua razočarano mrmlja: „Pišam se NA TO“.
Jednom smo Ognjenu, dok smo šetali Kalemegdanom, pokazali Pobednika. Njegov zabrinuti komentar, tada kad je imao pet godina, glasio je: “Ne može da siđe…”
Kako vrijeme prolazi, ova dijagnoza dobija na značaju i dubini.
Pomolak lisca
ZAR JOŠ NISAM CEZAR?
Propatio sam u godinama đakovaњa moje dece. Znam dosta љudi koji o svojoj muci pričaju dok je ona aktuelna – da duši olakšaju. Ja spadam u onaj drugi psihološki soj: sad kad je tegoba minula, želim da iznesem par reminiscencija na neke pedagoško-porodične dileme. Sam postupak bi se mogao krstiti kao roditeљska distanca. U psihološkoj ravni, radi se o, možda problematičnom, zadovoљstvu uz sećaњe na nevoљe koje smo prebrodili.
Uџbenici! Krv su mi popili. Nateram sina da čita lekciju Interferencija iz uџbenika fizike; prilegnem, siguran da sam sebi obezbedio bar tri sata spokoja. On, međutim, dolazi kroz tri minuta i pokazuje da je formula 136 na strani 7 pogrešna. Kako? pogrešna, reagujem iracionalno. A vidim, jeste. Ma, glupa…
U čemu je stvar? Kao da mi neko uklaњa tlo pod nogama. Bio sam đak, družio se sa svojim kњigama od septembra do juna, uvek na prijatan način. A pravo uzbuđeњe sam doživљavao kad bi mi otac doneo, nedeљu dana pred početak školske godine, komplet uџbenika za sledeći razred; preli-stavao sam sadržaj i uživao što će bogme imati šta da se čita naredne godine. Prava pustolovina! Greške su bile retke, retke – uglavnom štamparske. A evo, nešto se krupno, a za mene iznenada, promenilo: u uџbenicima su greške, mučne, velike, stid-ne. Kao da nam neko namerno čačka u svetiњu…
Dobro, fizika je teška, kažem detetu i tešim sebe. No, upada ćerka i pokazuje geografiju. Ćale, ove granice nemaju pojma! Pazi samo da ti nemaš pojma, odbrusim ja, a krajičkom oka proveravam: zaista, dete je u pravu, ta mapa na 438. strani bi mogla i međudržavni sukob da izazove. Posvedočio bi ko je koliko sinoć gledao televiziju.
Šta ću, kukavac. Neko mi je, izgleda, izbio glavni pedagoški mlatač iz ruku. U moje su vreme roditeљi izgovarali ono ubitačno: uzmi kњigu u ruke, jad te ne vidio! Pa bi lepo odlazili svojim poslom, a mi bismo zanemeli pred autoritetom zahteva.
Malo sam omekšao, postao taktičniji u ophođeњu sa konzumentima uџbeničkih umotvorina. Vidim, gusto. Ali su deca ufursatila. Počela strastveno da čitaju! Odvraćam, ne pomaže. Sistematični u tražeњu citata! Svete se. Diskretno sklaњam fiziku; podmećem zanimљiva štiva. Ne uspevam. Malo, malo, čujem kuc-muc: da mi razjasniš ovo, da prodiskutujemo ono.
Najžešći udarac mi je zadat kad sam suočen sa uporednom analizom dva citata. U prvom je doslovno stajalo: Prema savremenim saznaњima, Svemir je prostorno neograničen i večan. U drugom citatu, stotinak stranica daљe u istom uџbeniku, stoji: Prema savremenim saznaњima, na osnovu mereњa Hablove konstante, starost Svemira se proceњuje na nekih petnaestak milijardi godina.
Pa budi roditeљ u savremenim uslovima!
Naime, teško mi je da ustvrdim kako ima dva Svemira. Mada, takvih koncepcija je bivalo. Tek – zanemeo sam. Oglasio se telefon! Prvi put da kažem: sunce me je ogrejalo. Alo? Da, da, smesta postavi figure!
Istorija me izbezumila. Sve, sve, ali istorija u mojoj kući!
Niti reci: čitaj; niti reci: ne čitaj; niti reci: slušaj; niti reci: ne slušaj; niti reci hvataj beleške… U očajaњu sam se popeo na tavan. Tavan – raj nebeski za decu i spas nebeski za roditeљe. Našao sam uџbenik istorije mog dede. A, doskočiću vam! Mil. A. Kostić, direktor gimnazije, Opšta istorija za sredњe i stručne škole, deo prvi – Stari vek, peto izdaњe sa slikama u slogu, Beograd, izdavačka kњižarnica Gece Kona, 1. Knez Mihailova ulica 1, 1929, cena 25.- Din.
Čitaj, кćeri…
Kako je roditeљska briga za psihu deteta bila čedna! Posledice su, da ne poverujete, ispale tužne. Kako?
Otkrijem da moj sin rida u svojoj sobi. Kleči ispod postera nekog mladog rejvera i u suzama ponavљa: U mojim godinama ti si imao ceo svet diskoteke, a ja ništa nisam učinio. Iz susedne sobe čuo se devojački plač, nešto tiši, ali osećajniji, no jednako neutešan; ćerka je klečala ispod postera neke mlade dame i jecala: U mojim godinama ti si osvojila ceo svet radio-etra, a ja nisam ništa učinila! Na stolu je ležao uџbenik istorije, otvoren na 155. strani: tamo je, kurzivom, opisan uzorni postupak Julija Cezara, њegovo slavno prenemagaњe pred bistom Aleksandra Makedonskog. Ko je mogao da nasluti? Vinovnik sam jedne traume kod naslednika, eto.
Pedagoški neuspesi, pa i očigledni promašaji u vaspitaњu kao takvom, napravili su od mene neurotičan slučaj. Ovo s rimskim imperatorom prevršilo je meru; prokљučao je u meni bes. Otišao sam iza kuće (jer treće sobe nemam); klečeći pred očevom slikom, zavrištao sam:
– U mojim godinama ti si bio mrtav, a ja još učim istoriju!
Bio je to kљučni događaj, posle kojeg se u porodici došlo do konsenzusa; oduševљeno smo svi prihvatili maminu ideju da kupimo malog, љupkog zeca.
Kažem, propatio sam u godinama đakovaњa moje dece. Lepo je sećati se.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Malo smo modifikovali drevnu mudrost. Ono što nama treba je Himera stvari.