Komentar za početak
Na mlađima svet ostaje. (Mlađi odlaze, evo nekoliko decenija. Dedovi se više ne kunu: dece mi, već: decenije mi. Šta će mi poslovica umesto deteta. Hoću da i moj svet ostaje.)Zapisnuti!
MEHMED V
Čujem za mene novi podatak:
Nekada se dodeljivao orden Karađorđeva zvezda sa dijamantima; ali je dodeljena samo dva puta:
a) Nikolaju II Romanovu: (Svetlana Lukić: manje-više mi je jasno, bili smo saveznici, mrzeo je komuniste, voleo crkvu, Rus je).
b) Mehmedu V: (Svetlana Lukić: Ne znam šta je Srbima lepo uradio, ali znam da je u Prvom svetskom ratu bio nemački saveznik i da je pod njegovim barjakom izvršen genocid nad Jermenima).
Pomolak tora, ali napuštenog
ВЕЛЕ-ДА-МОЖЕ
На свечаној академији
У првом реду и благом нереду
Господа и председници –
Срећници, предузетници
(скупо обучен необучен го вел-мо-жа
У бахатости отврднуо),
И даме мазн
(како се некоћ неко посПрднуо).
Све ноге прекрштене,
Сви погледи укрштени.
Кршан некрштен;
Готов да мазне.
Ципеле сјајне,
Све фирме стране
И разне.
(Улошци од небеске казне.)
Negantesima valja reći ne
Samoidentifikacija ružnog pačeta
Iz Evrope je stiglo uputstvo, “plemenito i uzvišeno pismeno (hatišerif)”, da se na referendumskom atletskom mitingu u Crnoj Gori, 21. maja 2006, u disciplini preskakanja praga nezavisnosti, lestvica podigne na visinu od pedeset pet procenata od izašlih birača. Misleći građani moje domovine nijesu dali prelaznu ocjenu ovoj sultanskoj samovolji. Uljudno su negodovali, razumno i artikulisano rekli:
a) Nametanjem ‘uslova 55 procenata” nepotrebno je izbjegnut stari, rašireni, oprobani (demokratski valjan) zahtjev jednostavne pobjede nad suprotnom opcijom. Na referendumu se traži verifikacija građanske prevage, kolika god ona bila, a ne svjetski rekord uvis. Niko ne piše naročite ode nedodirljivosti procedura u demokratskim procesima – prosto, ništa bolje dosad nije izmišljeno (možda).
b) Ponuđena natprosječna brojka “dvije petice” školski je primjer tendenciozne ad hoc hipoteze. Zašto se pažnja analitičara zaustavila baš na dvije petice – ne može biti eksplicirano a da ne pukne bruka. O takvim privremenim poštapalicama nema ozbiljna nauka visoko mišljenje: Poslužimo se primjerom iz egzaktnih nauka: Svako, naravno, može nadmeno držati da postoji nekakav flogiston koji je podloga isijavanja toplote iz naše male furunice oko koje smo se okupili da se ogrijemo u mrazni dan – ali svejedno te naprečac ustoličene supstancije nema i izmišljeni opis stvari nas ne može usrećiti. Tako, evropski pravilnik referenduma u Crnoj Gori svi će, poslije jednokratne upotrebe, željeti da zaborave. Potpisnici tih evropskih paragrafa zakleće se, već dogodine, da to nijesu uradili…
c) Eventualna pobjeda od 56%, za časne ljude kakvi želimo biti, nelagodna je uvreda za drugu stranu. Kao i: eventualni “poraz” od 54% bio bi smiješan i žalostan hepening u jednoj staroj mediteranskoj državi. Ne možemo a da se s ovim u vezi ne sjetimo duhovitog cinizma jednog Poljaka, gospodina Česlava Miloša. On se, kako je znano, dosta razumijevao u pitanja nepravdi. Nekom je prigodom izlio žuč na ono nesnosno megalomanstvo raznih pretendenata na stopostotnu istinu. Kako sam originalnu formulaciju i citat uspio da zaturim, ovdje ću pokušati da prenesem suštinu misli po sjećanju, uz žaljenje zbog stilskog urušavanja:
Razuman čovjek, po Milošu, treba da je zadovoljan kad je u datoj raspravi dopola u pravu. Može biti zaista presrećan ako se desi da je njegova argumentacija vrijedna šezdeset procenata! Međutim, oni među nama koji drsko insistiraju da su u pravu i više od sedamdeset posto, jednostavno su siledžije i prostaci.
Bilo je i grubljih kvalifikacija na račun Evropskog paketa za Crnu Goru, koje su očito isprovocirane bizarnošću ove ponude bez presedana. Takve kvalifikacije nastaju iz utiska da je iz Brisela i okoline izvršen referenDrumski atak (čitati pažljivo!) na jedan nenasilni, istorijski utemeljen politički pokret male zemlje.
Mada sam i sâm prignječen negativnim emocijama vezanim za opisane nelogičnosti koje se šire iz administracije gospodina Solane, dopustiću sebi da podlegnem jednoj vrsti pritajenog zadovoljstva što je politička Crna Gora riješila da prihvati sugestije Evrope. (Manjkave kakve jesu, sugestije su, može biti, plod površnog iščitavanja crnogorske parabole o miješanju čaše meda i čaše žuči u presudnim egzistencijalnim pregnućima.)
Moja Crna Gora, ovim gestom učestvovanja u trci sa gvožđem na nogama, okićena je još jednom lovorom velikodušnosti i opet je na putu vrline! A na putu vrline može i da se strada; ovog puta, tvrdo vjerujem, neće. Smirena apsorpcija kazne ojačaće nas; vidim da se već fermentišu dugo pritajeni protivotrovi, dobri za supresiju kužne atmosfere koju evo deceniju i više generišu nacionalističke nemani, nevaspitani vrlinožderi.
Ako je moj čitalac od one suptilne vrste čovjeka koji od bajki ne traži previše, ali cijeni one lucidne alegorije koje tamo može sresti, neka mi dopusti da u maniru crtanog filma nabacim ovdje nekoliko slika o onoj čuvenoj patki iz porodice Anatidae, po malo okrutnoj majki, koja je izlegla nekoliko prekrasnih pačića – ali i jedno ružno pače.
Obilježeno pače trpi ruganje iz okoline, a najviše je kinjeno od braće i sestara. Potom biva drsko proganjano, razumije se od revnosnih pasa. Nastaju dani usamljenosti i izgnanstva, uz kratkotrajna sažaljenja plemenitih duša. Često je pače držalo dugi vrat uspravno i ispuštalo ‘tužne glasove koji liče na zvuk trube” (Videti Prosvetinu enciklopediju, 1986, tom 2, strana 437). Podnosilo je grube šale, smicalice i prostačka podmetanja krivice. U normalan život se vratilo iznenada, kad je u jatu labudova prepoznalo svoj istinski identitet; jednog dana, labudovi su prelećeli baru u kojoj su bivša, lažna braća i bivše, lažne sestre i dalje samozadovoljno ogovarale nepatkovitost Ostalih, te njihovu otuđenost od porodice pataka Anatidae i cijelog reda gusaka Anseriformes.
Priča se završava, kao i uvijek u toj vrsti literature, na mnogo raznih načina. Mi mislimo da se upravo tog časa obalom jezera šetao uvaženi gospodin kojemu je iz desnog džepa sakoa dopola virila voluminozna novina na kojoj je pisalo Politika. Gledajući scenu, čas u žabokrečnoj vodi, čas u podoblačju, odlučio se da sve svede pod dozlaboga otrcanu, ali zato uravnoteženu frazu koja glasi: “Narcizam malih razlika.”
Krajičkom usana zadovoljno se smejuljio, jer je do malo prije duboko promišljao zapetljanu temu sve veće distance između onih rođenih na Terazijama i svih Ostalih.
U kreativnoj ekstazi, promaklo mu je zapažanje – takođe bazirano na njegovom principu malih razlika! – da postoji i nešto što se podvodi pod frazu “Nacizam malih razlika.”
Sjeo je na klupu; jato labudova je zamicalo na horizontu, i on se dade na čitanje nacionalnog štiva. Odjednom, poskoči od uzbuđenja: množile su se vijesti o žarištima ptičjeg gripa (opaki virus H5N1) koji naročito napada vrstu Cygnus cygnus (žutokljuni labud). Jedva čujno je procijedio naum: “Veraćemo se još.”
Zato kažem: Dobra je odluka da se u areni, uzev srčani zalet, preskoči 55 procenata. Može to odlučni sportista, koji se manuo drogiranja. Fer igre ponekad nema, ali časnih učesnika uvijek ima, i uvijek ih mora biti. Takvima se aplaudira i kad gube. A tek – kad pobjeđuju.
Pomolak viteza
KUL TURIRANJE
Način kako je jedan ministar kulture tretirao istu.
Pomolak mišljenja
MISTERIJA ŠARENIH KOЊA
Najslavniji šareni koњ jugoslovenakih zemaљa je Šarac Marka Kraљevića. Marko je najveći junak i nepobjedivi megdanџija. Šarac je njegov saputnik i sapatnik, koњ nad koњima. Odakle Marku Šarac?
Marko je jednom putovao za grad Kostur. Postoji li to mjesto? Pitaњe je suvišno na Balkanu. Susreo je neke kiriџije i kupio od njih šareno, gubavo ždrebe. Vidio je u њemu budućeg dobrog koњa. Odmah je testirao životiњu. Uzeo ga je za rep i pokušao da omane oko sebe; gubavo se ždrebe ne dade pomaći sa mesta.
Marko je ždrebe izliječio. Potom ga je naučio da pije vino. Zdrav koњ koji je podnapit može naravno i da poleti. Možda je dobio krila i iz zavisti – nije podnosio da je boљi od njega onaj Jabučilo. Šarčeva su krila bila nevidљiva (ništa neobično, čitali smo i da su na pijacama prasad teža nego na vagi, jer im je težina iznutra). Upotrebљavao je šareni Markov koњ svoju stealt tehnologiju samo u teškim konfliktima.
Šarac je bio i gizdav koњ, neobične lepote u dlaci i telu. Hod mu je bio kraљevski, kas viteški, a galop vilinski. Šarac je bio moćan u svemu.
Izuzev u seksu. Nijedan konj mu nije mogao umaći, ali kobile su mu umicale. Kako sad?
Prosto osvrtanje nam govori da je šarenih koњa malo i sve maњe. To zapažaњe nije od juče. Stiglo je i u poslovicu da uđe. O tome govore pisani tragovi od prije dvesta godina. U Gorskom vijencu (stih 2416/7) kaže serdar Vukota: „Trag se grdni њegov iskopao / kako što je šarenim koњima“.
Tako, Šarčevi potomci, nepobjedivi na megdanskim poљima, ispali su iz evolucione trke. Da li nam ovo nešto govori?
Misterija dobija na maglovitosti ako znamo da surova darvinistička procedura nije sustigla i neke druge šarene vrste. Ne možemo se otresti paščadi šarova. Svrake će nas nadživjeti. Krave šaruљe su ukras zelenih livada.
Dakle, šarac –ne. Šarov – da.
(Mada, medved panda nema blistavu perspektivu. To je ipak kineski problem.)
Foto: Šareni koњ. Relikvija na biološkoj nizbrdici ispod dalekovoda, simbola modernosti.
Pomolak lisca
PRONALAZAK
Otkrio sam unitarizam tamo gde vam ne bi… Ali, kud sam zapeo, dozvolite da se predstavim.
Ja sam biolog. Doktor sam nauka (nerado ovo ističem, i ako ističem činim to ne da vas ikako opčinim, već pre svega da potcrtam časnu čiњenicu da sam radan i pošten čovek, ozbiљan pregalac, a ta mi legitimacija, pred vama, treba već i zbog onog što ću u daљem tekstu izneti). U zadњe vreme zanet sam bionikom, jednom disciplinom koja je savremena i perspektivna, a u nas nedovoљno popularisana. Radeći na svojim problemima, primetio sam ovih dana jednu sporednu stvar, mada ne i sasvim efemernu, premda sam toga postao svestan kad se ona kao takoreći nus-produkt isprečila na mom radnom stolu.
Elem, evo o čemu je reč. Pokušaću da jednostavnim sredstvima opišem suštinu problema.
Posmatrajte svoju ruku. Pokušajte da se počešete prstima te iste ruke po celoj toj ruci! Naravno, ne ide. Bez uzbuđeњa, molim vas. Ako do sada to niste primetili, nije greh, i sam sam godinama to previđao… Vidite, dlan možete počešati, pa i malo niže, do korena šake – ako se boљe potrudite. Ali daљe od toga ni slučajno! Da se počešete oko lakta, pa to je naprosto fantazija!
Posle prvog otrežњeњa otkrićemo da, opet, možemo dosegnuti rame, pa i nešto niže, prema mišici u staњu smo neke regije kože da počešemo. Već na polovini mišice, prsti zapiњu: daљe ne ide.
Tako, sa potrebnom naučnom skrupuloznošću možemo zakљučiti: dobar deo ruke van je domašaja prstiju i samim tim ostavљen na milost i nemilost dejstva svraba. A šta to znači, nije vam teško shvatiti. Dosada svraba, ma kog porekla on bio, svima nam je hiљadama puta presedala. Onemogućiti nekome da se, u datom momentu (baš u datom momentu!) i na datom mestu (i nigde drugde!) detaљno i pošteno počeše? nema veće božje kazne, naravno! Sad, pretpostavimo da vam je komarac sleteo na podlakticu. Ništa više i ništa ozbiљnije. Ta, šta kažem! Ne komarac, dovoљna je jedna ordinarna muva. Na vama je sada da se počešete, ili ćete lepo poludeti. Ali, kako? Izneta analiza pokazuje da, tamo, prsti baš te ruke ne mogu ni slučajno dosegnuti. Upravo sa ovog mesta je startovala moja imaginacija. Ova potencijalna nevoљa bilo kog od nas inspirisala me je da predložim jedan pronalazak, spravu za češaњe zabitih mesta ruke. U osnovi, to je jedan, nije neodmereno reći, mali robot; svojevrsni robot; inicira se prstima ruke, kroz posebne naprstke. Impulsi se prenose do izvršnih organa (specijalne četkice) koje se mogu protegnuti tako da servisiraju celu dužinu ruke. Neću vas zamarati detaљima konstrukcije! Dovoљno je napomenuti da meni, kako rekoh stručњaku za bioniku, nije bilo teško rešiti neke tehničke poteškoće. Nije neke, no celi niz њih, ali sve-jedno, sad su ti problemi prošlost. I sve funkcioniše kako je zamišљeno. Izvršio sam probe, razume se. To je nešto što čini posao! Može se reći – ništa revolucionarno, ali da olakšava ži-vot, to da. Nije mala stvar.
Dobro, sad da kažem o neveselim događajima koji se desiše posle mojih stvaralačkih radosti izazvanih uspešno okončanim korisnim poslom. Reših da patentiram pronalazak. Što da ne, i vi biste poželeli to isto na mom mestu. Šta kažem: poželeli? Pa moja je dužnost, kao naučnika i pronalazača, da obelodaњujem znaњa do kojih dolazim, da to grune u narod.
Elem, odem u patentni biro. Takva i takva stvar, kažem. Ovo su crteži, ovo proračuni. A ovo je realizacija. Ozbiљan posao, kompletirano. Radi, proverite.
Čuo sam od mnogih: o aљkavosti administracije koja selekcioniše pronalaske. Ta i čitam svaki dan rđava iskustva drugih! A evo da kažem: aљkavost – to je, uveravam vas, blaga reč. Sad, i ja sam na redu da se uverim kako oni koji treba da podstiču inovatorstvo čine upravo obrnuto: koče, destimulišu, zagorčavaju, deprimiraju.
Rečju, završilo se na ovom. Službenik me strogo pogledao, ne daj bože kao da pred sobom ima umobolnog čudaka i, uz ironičan (sic!) osmeh, odgurnuo sav moj trud. Jedva da me udostojio krunskog argumenta protiv pronalaska kojeg sam sa puno љubavi nazvao: kibernetizovani samopodešavajući istoruki samodržač.
Taj krucijalni razlog arogantnog odbijača bio je ovaj. Svrab na nekom mestu jedne ruke može se prirodno odstraniti češaњem prstima druge ruke.
Da ne poverujete da na tako odgovornom mestu sedi čeљade koje će u kritičnom momentu (za mene, za druge, za nauku) izgovoriti te i takve banalne, prizemne, grube reči! S kim ja onda da komuniciram? Preko kojeg kanala da se nametnem javnosti? I da li uopšte da trošim vreme na objašњavaњu očitih istina?
Kome da ekspliciram da jedna ruka treba da bude slobodna, samostalna ruka, koja autonomno funkcioniše i može (konačno: mora) biti samo-dovoљna? Samo takve ruke u organizmu, samo takav skup samoposluživajućih organa može biti na celovit način uklopљen u jedinstvo organizma.
Ruka koja se nije razvijala ni toliko da se sama može počešati, ne može biti istinski prihvatљiv deo jednog skupa organa koji bi da čine bratski samoorganizovano ujediњen organizam…
Sad kad sam sve ovo ispričao, oprezno ali i odlučno pozivam čitaoca (i samog besumњe šokiranog prezentiranim čiњenicama) da se vrati na početak priče. Tamo sam, naoko brzopleto istrčao sa jednom neugodnom kvalifikacijom. Ne da verujem, nego pouzdano znam, da se taj prvi pogrešni utisak u čitaocu postepeno transformisao do uvereњa kojeg se i sam držim: korov unitarizma ne bira kulturu koju će da zajaše! I uvek ima bezazlenu masku.
S poštovaњem, malo razočarani, još uvek ne i deprimirani sugrađanin.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Ono što nas impresionira kod narodnih izabranika je svojevrsna vrhunska uglađenost!