Komentar za početak
Odkud sam se nadao da me sunce ogreje, odonud me led bije. (Dvosmisleno. Kako iz ovog postići da se ne odnosi na Rusiju?)Zapisnuti!
LIJEPO PISANJE
Davno, ministri prosvjete su propisivali obavezan predmet u osnovnoj školi Lijepo pisanje. Ja sam imao lijepo pisanje u toku školovanja i toj sam obavezi pristupao sa dužnom pažnjom. Tako da:
I dan-danas bih mogao da se potpišem potpuno i rakošno isto kao što to čini i sam šef neke vladareve kancelarije za ukaze i odlikovanja, samo kad bih imao ondašnje indigo plavo mastilo i vitku pernicu oštrog a elastičnog pera i kad mi ne bi svaki minut zvonio mobilni telefon.
Lijepo pisanje je oblik komunikacije. Čovjek od ugleda mora da piše, a naročito da se potpiše, čitko, pamtljivo, originalno – da se vidi otprve da je školovan. Svaki lijep, upečatljiv rukopis doživljavam kao lično obraćanje date uljuđene persone. Ne može a da vas ne potrese kad u Muzeju u ulici Jevremovoj u Beogradu vidite rukopis Dositejev i kako se potpisao Branko Radičević u spomenaru Mine Karadžić. Izvinite.
S druge strane, svuda oko nas budibogsnama rukopisi! Kad ih uporediš sa klinastim pismom, sviđa ti se klinasto pismo. Ne znam što je onaj išao u Egipat da na hijeroglifima oštri i kuša svoje čulo za dešifrovanje; mogao je komotno da sjedi kod kuće i zanima se receptima ljekara opšte prakse. Grafolozi koji analiziraju potpise univerzitetskih profesora ne mogu a da ih nešto ne asocira na kokošinje čepanje. Takvog bih potpisivača najradije uputio psihijatru, samo kad bih znao da se pak ovaj neće smjesta oduševiti (a hoće, upozarok). Postoje takmičenja iz svega i svačega. Niko neće da priredi takmičenje u lijepom pisanju. Za takmičenje u žvrljanju nijesam siguran.
E, na času lijepog pisanja desilo bi se ponekad, poslije dugog truda, poslije uspješnog posla, da ti se – na samom kraju stranice! – prolije mastilo i upropasti djelo i vrijeme. Ta neoprostiva rugoba zvala se krmača. Ona se doživljavalo kao bruka. Ne samo kao lična bruka, nego ako hoćete i kao bruka odjeljenja i bezmalo bruka učitelja. Zato se taj list hitro cijepao, gužvao svom silinom i stavljao u najskriveniji džep, da bi se poslije časa nečasna loptica papira nekako trajno uništila na pouzdan i diskretan način. A šta je ovo danas?
Đaci se ponose škrabanjem. Hvale se žvrljanjem. što nečitkije štivo, to je ponos roditelja nadmeniji. Rodbina uvećava konfuziju: Blagoš strini, već piše kao akademik! Obično Braunovo kretanje nazivaju razrađenim manirom i ispisanom rukom. Ružnoću traga olovke posmatraju kao posljedicu iskustva i dugog, zamornog treninga. Skoro da se nečitkost dovodi i neraskidivu korelaciju sa intelektualnom istrošenošću spisatelja. Tinejdžeri, od efekta miline zbog pohvale, upadaju u ovakvu zamku: kakva korist od ovog mog imanentno vrijednog žvrljanja ako je ono smješteno i time zarobljeno između korica sveske? Osjećaju tjeskobe doprinose kompjuteri. Sve se ukucava, pa i ljubavno pismo! Javljaš se djedu sa studija u fontu Times new roman, sajz 12. Ko zna, možda umije rukom da napiše pisano slovo dž tek zanemarljiv procenat đačke populacije?
Hoću reći, tako se prirodno javlja potreba pisanja grafita po fasadama grada; originalnost ima unutrašnju silu ispoljavanja i samopotvrđivanja, je li.
Pomolak tora, ali napuštenog
ВЕЛЕ-ДА-МОЖЕ
На свечаној академији
У првом реду и благом нереду
Господа и председници –
Срећници, предузетници
(скупо обучен необучен го вел-мо-жа
У бахатости отврднуо),
И даме мазн
(како се некоћ неко посПрднуо).
Све ноге прекрштене,
Сви погледи укрштени.
Кршан некрштен;
Готов да мазне.
Ципеле сјајне,
Све фирме стране
И разне.
(Улошци од небеске казне.)
Negantesima valja reći ne
Partenogeneza lažnih hipoteza
Pričao mi je Vlado Babović iz Budimlje, a njemu je pričao Jovan Mališić iz Vinicke, kako je (ne tako davno) Mika Mališić, Jovanova majka, pisala duga i brižna pisma svojoj đeci koja su bila u tuđini, na studijama. Pošto bi izvijestila potanko o ukućanima (o zdravlju, radu, pokušajima i nadanjima), dometnula bi po koju rečenicu i o domaćim životinjama. Pri tom bi redovno pisala: naša Krava (sa velikim slovom K). Kad su joj đeca, jednom, diskretno preporučila da smanji to slovo, rekla je: “Ne! Meni gramatika tu ne treba. Znam ja šta pišem. Ova će se dobročiniteljka uvijek pominjati kao Krava. A nijesu ni u Indiji baš ludi “
Priča mi je poslužila tu nedavno kao pomoć da odgovorim: zašto pišem Crnogorski jezik. Riješio sam da istrajem na lingvističkom antilegalizmu dok taj jezik ne uđe u Ustav! Potom, obećavam, vratiću se gramatici i pominjati crnogorski jezik. Trenutno, namjestio sam u svom kompjuteru Default komandu da se, po potrebi i automatski, ispravlja tekst te neizostavno piše veliko C. Sad evo i pasus digresije, o fizici:
Naučnici su krajem devetnaestog vijeka bili prilično zadovoljni stanjem temeljne prirodne nauke fizike; činilo se da je posao shvatanja Prirode priveden kraju. Ipak, neki od onih, čiji glas kroz istoriju stiže i do naših dana, opominjali su da se vide jedan ili dva oblačića na vedrom nebu fizike.
Prvi oblačić je identifikovan kao problem toplotnog zračenja. Razvedravanje na tom dijelu neba izazvao je Maks Plank otkrićem svoje formule koja je upućivala na suštinu frekventne zavisnosti spektralne emisione moći apsolutno crnog tijela.
Tih dana, u svitanje dvadesetog vijeka, Plank je uveo ideju kvanta zračenja, koja je danas u temelju moderne kvantne fizike. Da bi pomjerio granice znanja i ulio ljudskoj gordosti nov pokretački impuls morao je snažni Plank – da izađe iz zabrana onovremene (klasične) fizike.
To jest, morao je da ospori važeći legalizam epohe. U nauci, šematizovani legalizam je poguban.
Istorija nauke, i ne samo nauke, puna je takvih primjera. Gunđanja je bilo, no Plankovu neposlušnost pratila je kakva-takva evropska tolerancija. U jezičkoj nauci, danas i kod nas, slušamo drugačije pjesme:
Batinom šematizovanog Srbskog legalizma evo se lemaju leđa Crnogoraca koji pomisle na Crnogorski jezik. Pronijela se vijest: Neko udruženje Srbsko, a iz Bara, tuži Kaću Brković. Jer je u školi, na radnom mjestu, profesorka Kaća upisala čas iz – Crnogorskog jezika. Bogami su davijali i ministra Slobodana Backovića! Jer ćuti. Legalisti djeluju profinjeno, europski, tiho. Takoreći, vlastelinski otmeno.
Crnogorce, koji traže svoja pojedinačna i kolektivna prava po demokratskoj proceduri – niko ne uzima za ozbiljno. No ako malo, makar simbolično “istrče” iz zabrana demokratske procedure, svi se namah nadure i prijete da najure
Uljuđeni legalizam (u paralelnoj koloni, ukorak sa klerosavskiom bahatošću), u Srbskim mokasinama čepa Crnom Gorom! Tom vrstom obuće zamijenili su sedmobataljonci cokule, da ne dobiju proširenje vena.
Ali gospodski poslovi moraju imati i teorijsku zasnovanost; dan pred početak popisa stanovništva u Crnoj Gori pojavile su se u ovoVremenoj beogradskoj štampi Hipoteze. Zamišljene kao sredstvo za lemanje nepoćudnih, bolje da ih zovemo Leme; ima ih sedamnaest, evo prvih pet:
Lema Prva. U Crnoj Gori uskoro će se govoriti crnogorskim jezikom.
Podmetačina govori da će Crnogorski jezik imati datum rođenja, biće oktroisan. Ono što su vjekovima mucali nepismeni seljaci u brdima i nahijama ne smije se nazvati onako kako će se tek nazvati! Ali gospodo: Ono što je uskoro, biće samo sloboda da postojeći jezik kojim govorimo nazovemo svojim nacionalnim imenom. Neće biti komičnog izmišljanja riječi. Samo iz znamenite kuće Brkovića stiglo je do sada dosta demantija na tu temu. Ako se pominje prekrštavanje jezika, može se reći da je negdanji kum bio samozvan. Treba, je li, osporiti svaku autentično Crnogorsku volju; ona se uvijek doživljava kao đa-volja!
Lema Druga. Ha, ha: Kako bi izgledala književnost na hipotetičnom Crnogorskom jeziku?.
Hoće da se rekne kako je cijela tamošnja (podLovćenska, podDurmitorska, podVisitorska) književnost jednostavno srpska. Pljunuli su nas izjavom da u Crnoj Gori nema nijedne pristojne knjižare. Neka je i tako, pitam: Te nepostojeće knjižare jesu li uzrok ili posljedica stanja zapuštenosti brige o jeziku Crnogoraca?
Lema Treća. Ajde, de, postoji specifičan bouquet govora Crnogoraca.
Eto te delikatnosti koja me onespokojava! Arsenik u čokoladi. Priznaje se na nivou ličnog doživljaja da je Crnogorski jezik samosvojan. Međutim, stav se ne smije kao takav politički uobličiti! Simpatični bi Lane Gutović tu ružičastu misao ovako finalizovao: Ne može da škodi ako taj jezik zovemo srpski. A ako ne škodi
Lema Četvrta. Crnogorski govor je konzervativan, i nema budućnost.
Kuku meni, zamjena teze. Vele, naš jezik (navodno, ono što je igda valjalo od njega) lingvistički je kromonjonac. Ta šta kažem! Prije će biti lingvistički igvanodon, biljojed iz doba krede – koji je izumro. Dakle, bez budućnosti. Žalimo slučaj, nije evolutivan! Postojao je taj jezik, ali davno, dok su Crnogorci, kuj gođ da krenu, pucali uvis, a oko njih sijevale fišečine. Umuknuli smo, otkad imamo zakon o oružju.
Lema Peta. Jezik u kafićima je srpski.
Elem, sadašnji Crnogorci su mutavi. Jer imađahu jezik koji je okoštao i ne služi u datom trenutku. Srbi, koji su nekad govorili jezikom Dositeja, na vrijeme su osjetili duh dolazećeg Vremena i prilagodili govor potrebama kafića. Mi smo i tu zakasnili! U savremenom crtanom filmu beogradske škole, Crnogorac koji ulazi u kafić trenutno se transformiše u Srbina. Jado moj!
Eto, kakva se sve ekvilibristika napravi, samo da se izbjegne prosta istina da Crnogorci pričaju na Crnogorskom jeziku. Da zaključimo, ovako:
Ako napišeš roman, Srbin si. Ako naslikaš sliku, Srbin si. Ako si vjernik, Srbin si. Ako si ratnik, Srbin si. Ako govoriš, Srbin si. Jedino, ako uštineš Moldavku za dupe, Crnogorac si – ne pravdaj se! Hm.
Pomolak viteza
SPROZANI ŽIVOT
Srozao se život, često ćemo reći. Odlično rečeno, zbog nasrtljivog poređenja sa čarapom. Davnašnja je ta riječ, čini nam se. Jer su stari povodi, da se ona upotrijebi. Ponekad mislim (nemam dokaze, ali mi se misao sviđa) da je tako govorio i Đura Jakšić, makar kad je bio u Sabanti. Ali je Đura bio pjesnik! Mi obični smetenici moramo modifikovati uzdah: sprozao se život! To znači da se srozao na prozaičan način. Nemamo ništa protiv proze, ali svaki dan…
Pomolak mišljenja
MISTERIJA ŠARENIH KOЊA
Najslavniji šareni koњ jugoslovenakih zemaљa je Šarac Marka Kraљevića. Marko je najveći junak i nepobjedivi megdanџija. Šarac je njegov saputnik i sapatnik, koњ nad koњima. Odakle Marku Šarac?
Marko je jednom putovao za grad Kostur. Postoji li to mjesto? Pitaњe je suvišno na Balkanu. Susreo je neke kiriџije i kupio od njih šareno, gubavo ždrebe. Vidio je u њemu budućeg dobrog koњa. Odmah je testirao životiњu. Uzeo ga je za rep i pokušao da omane oko sebe; gubavo se ždrebe ne dade pomaći sa mesta.
Marko je ždrebe izliječio. Potom ga je naučio da pije vino. Zdrav koњ koji je podnapit može naravno i da poleti. Možda je dobio krila i iz zavisti – nije podnosio da je boљi od njega onaj Jabučilo. Šarčeva su krila bila nevidљiva (ništa neobično, čitali smo i da su na pijacama prasad teža nego na vagi, jer im je težina iznutra). Upotrebљavao je šareni Markov koњ svoju stealt tehnologiju samo u teškim konfliktima.
Šarac je bio i gizdav koњ, neobične lepote u dlaci i telu. Hod mu je bio kraљevski, kas viteški, a galop vilinski. Šarac je bio moćan u svemu.
Izuzev u seksu. Nijedan konj mu nije mogao umaći, ali kobile su mu umicale. Kako sad?
Prosto osvrtanje nam govori da je šarenih koњa malo i sve maњe. To zapažaњe nije od juče. Stiglo je i u poslovicu da uđe. O tome govore pisani tragovi od prije dvesta godina. U Gorskom vijencu (stih 2416/7) kaže serdar Vukota: „Trag se grdni њegov iskopao / kako što je šarenim koњima“.
Tako, Šarčevi potomci, nepobjedivi na megdanskim poљima, ispali su iz evolucione trke. Da li nam ovo nešto govori?
Misterija dobija na maglovitosti ako znamo da surova darvinistička procedura nije sustigla i neke druge šarene vrste. Ne možemo se otresti paščadi šarova. Svrake će nas nadživjeti. Krave šaruљe su ukras zelenih livada.
Dakle, šarac –ne. Šarov – da.
(Mada, medved panda nema blistavu perspektivu. To je ipak kineski problem.)
Foto: Šareni koњ. Relikvija na biološkoj nizbrdici ispod dalekovoda, simbola modernosti.
Pomolak lisca
GOVNO
Pardon! odmah na početku zbog upotrebe u naslovu naše najamorfnije i najfrekventnije, počesto najaktuelnije, dokazano najsmrdљivije reči. O, znam, znam da postoje reči-zamene; sinonimi, surogati, eufemizmi. Ali ono što hoću da ispričam može se samo u originalu. Hvala lepa! Ako sad i ovde ne upotrebim reč: govno, ja je nikad i nigde više neću upotrebiti. Treba prizvati ono gađeњe, onu konvulziju…
Tog turobnog jutra, na našem malom Trgu osvanu govno. Autentično čovečije, i pozamašno. Čudno je bilo to što se u našoj maloj zajednici, poznatoj po obaveštenosti i svekolikoj budnosti, nije našlo čeљadeta koje će iole pouzdano podneti ma i najmaњi dokaz o počiniocu; nikog ko je, ma i na najbizarniji način, bio svedok skandaloznog rasterećivaњa. Događaj je samim tim nosio misteriju nastanka. Bilo je tu i elemenata uvrede za meštane; zanemele su i oprobane tračare, pored kojih ni ptica neopaženo ne proleti. Otuda je od samog početka bilo svojevrsnog divљeњa prema veštini opoganiteљa; daleko je bilo još od harizme, ali harizme tako počiњu.
Uprkos svemu tome, љudi su masovno verovali da se opoganio upravo On. Mogu reći, došlo se do neporecivog konsensusa na tu temu. Prvo: količina đubreta upućivala je na takav zakљučak; potom, samo lociraњe, sračunato na izazivaњe maksimalno moguće pažњe, te onaj neizrecivi voњ koji smo nekoliko puta u prošlosti iskusili.
Ja sam ga uočio sa prozora svog stana. Evidencija je na početku bila posredna. Љudi su se kretali neuobičajeno, u luku, zazirući i mršteći se pravili putaњu koja je meni u fizici poznata kad se tela povinuju gravitacionoj sili nevidљivog masivnog objekta. Đaci su se kesarili, ozbiљni poslovni љudi su bespomoćno širili ruke; domaćice koje su se vraćale sa pijace glasno su psovale. Istrčao sam na ulicu i percepirao prizor u svoj њegovoj mnogostrukosti.
Seo sam na klupu u obližњem parkiću, birajući preglednu poziciju. Dao sam se u duboko promišљaњe zaumnog pojava.
Ubrzo mi se pridružio penzioner Pravica. Mimo običaja, seo je bez pozdrava, ne pitajući je li Slobodno. Nemo me je pogledom pitao, ko se to šegači. Pogledao sam ga, takođe bez reči. Њemu se odgovor nije svideo, ustao je i kratko rekao: „Ne, nije On!“ i žurno se uputio ka mesnoj zajednici.
Oko deset sati bilo je na Trgu već dosta љudi; neki su se pravili da gledaju izloge, drugi da čekaju nekoga, mnogi su prosto stajali i poizdaљe očekivali rasplet događaja.
A onda se pojavio On lično. Približavao se korakom koji gleda daleko i promišљa vidovito. Natrapavši na govno, stao je. Bez skaњeraњa okrenuo se narodu (govno je već bilo iza њega). Narod je zbio redove. Počeo je miting.
Drugovi, ovo sraњe je prevršilo meru! (Tako je, neka bude posledњe, kad već nije prvo.) Drugovi, hoćemo red i disciplinu! (Da se zna ko, kad i koliko treba da sere.) Dosta nam je kukavičkih govana! Niko to ne sme od vas da krije! Mora o svemu da je narod obavešten. Idite po svoje podatke! A pre toga, počistimo smeće u svom ataru! (Povratimo stari sjaj i slavu staru; živeo! živio!)
Masovnom akcijom, Trg je očišćen. Radilo se parasvojski. Nije izostao ni Pravica, pun entuzijazma svoje druge mladosti! Nezajaz entuzijazma. Smlatost je predњačila, kao i uvek. I najstariji su bili živahni i pokreteni.
Naveče je lokalna televizija iscrpno izvestila o preporodu duha. Jedan pop je hvalio popolizam. Pojavio se i On: preimenovao je Trg u Nacionalno Preporodilište, što je izazvalo delirijum stanovništva. Stanovništvo i stanovište postalo je jedno isto! Obećao je da će nepoznati autor izmeta biti uhvaćen kad-tad (narodu ne može niko da podvali i ispod-vali). Zahvalio je što mu se referendumski nudi liderstvo, koje On pored sveg nećkaњa ipak prihvata.
Eto, kako nastaje harizma! Zbog specifičnosti koju sam rasvetlio, moglo bi se reći i har-izmet. Bitno je da ona, posle početnih uspeha, samo raste. I uvek stigne do tačke kada se mirne duše može preimenovati u: haraizmet! No ne mogu ovde upadati u digresiju, to je čisto jedna teorijska stvar. Radije bih ispričao šta je daљe bilo.
Jednoga dana neko je došao na nesrećnu ideju da ponovi istoriju. Ma nije neko, nego smo opet dobro znali o kome je reč! Sad svejedno. Na Nacionalnom Preporodilištu osvanulo je govno! Maњe doduše, i moglo mu se što-šta zameriti. Prosto, video čovek način kako se pravi slava, bogatstvo i vlast i rekao, čekaj, što ne bih i ja malo…
Naravno, nije se dobro završilo. Autor je prevideo nešto što danas svaki intelektualac početnik zna: svako se ponavљaњe izvrgne u farsu! Uhvatili su ga aktivisti Drpskog pokreta on-mora, još dok je čučao. Lider je na televiziji superiorno objasnio da je otkriven i uspešno obrađen slučaj nasrtaja na društvo. Događaj se može podvesti, precizirao je, pod ugrožavaњe ekološkog koncepta zemљe. Upozorio je narod da se ne okupљa oko takvih neprizornosti (kasnije, Pravica je te besposličare na asfaltu nazvao ruљom). Podvukao je da to ne možemo više tolerisati. Postavљa se i pitaњe ko su ti љudi koji danas, u oskudnim vremenima mogu toliko da se opogane? Ne radi li se o eklatantnim slučajevima plaćeničkog odnosa?
Posle ovog govora, ja (koji sam bio svedok), morao sam da se umešam u povest, oslaњajući se na svetle tradicije postmodernističke proze. Zgađen, tražio sam što hitniji kraj; završiti priču, što pre! Avaj, nisam imao uspeha; sve što sam pokušao izgledalo je veštačko, naprasno i nedovoљno. Zatražio sam pomoć. Setio sam se da je na Mitingu sa početka storije bio prisutan i jedan poznati pisac. Prisutan? Kako se to olako frљam rečima! Bio je, brajko, među prvima; osmišљavao stvari; davao impulse, inspirisao. E, taj će znati da pruži pravi savet. Pođoh čoveku, primi me uљudno. I pre događaњa sraњa slovio je za dubokog mislioca; posle svega se њegov ego još i više produbio, do razmere enormne rupetine; da ti mrkne svest kad se nadneseš nad tu intelektualnu urvinu i misaoni krater.
Direktno pređem na problem. Takva i takva stvar, ne umem da adekvatno završim priču. A kako je počela, upita me on neposredno. S govnom, rekoh odsečno i zanemeh. On se zamisli. Sećate se? pitam. Ne sećam se, kaže. Možda je bio u katarzi. Kataklizme su zgodne za katarze takvih nacionalnih gromada i moralnih nomada. Najzad reče nešto što ću pamtiti dok je on živ:
– Priče koje su počele s govnetom, a da se ja ne sećam, ne mogu se zgodno završiti; bar ne na dopadaњe mnogih.
Kao da mi pade kamen sa srca! Ako je tako, a њemu se mora verovati, jednom članu Soveta zdravog razuma, onda je dozvoљeno tekst prekratiti bilo gde, možda i sad odmah – ionako će biti povike i pљuvaњa. Po meni, naravno.
NAPOMENA
Razmotrivši slučaj opisan u ovoj priči, kњiževnik iz Podgorice Mihailo Radojičić duboko je posumњao u istinitost raspleta. Tvrdeći da poseduje autentičan uvid u događaњa iz obrađenog perioda, a ja nemam nijedan vaљan razlog da ga demantujem, sugerisao je ovakav kraj priče:
Jedno neidentifikovano lice ugazilo je u govno još dok je pogan bila javno prisutna. Čini se da je to bilo posve slučajno, ali nije bitno: ostali su mislili da se radi o pažњe vrednoj nameri. Te su mnogi tamo ugazili. Govno je razneto đonovima građana.
Izgledalo je da je govno počišćeno. Ustvari, usudom nekog čudnog slepila, nismo osetili da smo govњavi.
Mnogima ni čulo mirisa nije sugerisalo ništa sumњivo.
A otkad su kupili nove cipele, ni briga ih nije.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Umjesto da povuku potez, iskratiše šahovsku tablu.