Komentar za početak

Čeg se mudar stidi, tim se lud ponosi. (Ovo je samo agenda iz plana rada ludoga.)

Zapisnuti!

UBITI KLJUSE

Košmarni san djeteta u romanu Zločin i kazna:

Pijana gomila se ukrcava na taljige. Njih će da vozi malo, sipljivo kljuse, nedužna kobilica, po blatnjavom putu. Ona se upinje, ali kola ni makac. Bičuju kobilicu, ne štede ni glavu, mlate ćušu, udaraju preko očiju… Jadna životinja pokušava da povuče – ne ide. Pljušte udarci bez prestanka. Najviše tuče jadnu životinju njen vlasnik Mikolka. Mikolka je povrijeđen, zar njegov konj da ne može da vuče, a gazda je pijan obećao pijanom društvu da će moći…

Scenu gleda mali Raskoljnikov, budući student-ubica. Dečak je potresen; žali nedužnu životinju. Vapi da odrasli ljudi, pijane kabadahije, pokažu milost, poštede izmučeno živinče. Ne pomaže.

– Tatice, tatice – viče Raskoljnikov ocu – tatice, šta oni to rade? Tata, biju jadno konjče!

– Hajdemo, hajdemo! – kaže otac – pijani su i luduju, budale, hajdemo, nemoj da gledaš! – i hoće da ga odvede, a on se istrže iz njegovih ruku i kao van sebe trči kljusetu. Ali bednom kljusetu je već loše. Ono jedva diše, zastaje, opet trza, samo što ne padne.

– Udri je, neka crkne – viče Mikolka – to joj ne gine. Ubiću je!

Detaljno opisuje Dostojevski ovu antologijsku scenu: košmarni san sedmogodišnjeg Kalašnjikova. Dotukli su kobilicu od koje se tražilo nemoguće. Pijukom po leđima slomili joj kičmu. Lipsala je.

– A jadni dečko već ne zna za sebe. Sa vriskom se probija kroz svetinu do kobilice, zagrli njenu mrtvu okrvavljenu glavu i ljubi je, ljubi je u oči, u gubicu… zatim odjednom skače i pomamno kidiše svojim malim pesnicama na Mikolku. Tada ga njegov otac, koji ga je već dugo jurio, najzad hvata i iznosi iz gomile.

– Hajdemo! Hajdemo! – govori mu – idemo kući.

– Tatice! Zašto su oni… jadno konjče… ubili! – jeca on, ali mu dah staje, reči mu se s vriskom otimaju iz stešnjenih grudi.

– Pijani su pa besne, nas se ne tiče, hajdemo! – kaže mu otac.

Kažu da je Fridrih Niče grlio na ulici konja koga je kočijaš krvnički bičevao; stalno mi se ova slika vraća pred oči. Neđe sam i zapisivao svoje rečenice o tome. Slavni filozof je od ruskog sna napravio njemačku zbilju.

A kontekst Fjodorov je ovaj: okolnosti, socijalni status, proizvode ubice. Ne genetika. Mali Raskoljnikov je moralan mali čovjek, potresno osjetljiv na nepravde i nasilje.

Kao odrasli čovjek, poslije nekoliko desetina stranica u romanu, eno ga kao dvostruki ubica – u bunilu.

Imamo zanimljivu inverziju. U romanu jedan san percipiramo kao realnost. Kod Ničea: jednu realnost zdravi ljudi percipiraju kao san.


Pomolak tora, ali napuštenog

МИМИКРИЈЕ

Јако мене нервирају мимикрије.
Мимикрија прво јесте, онда није.

Чини ти се суво дрво, ништа више.
Али кора, лепо видиш: дише. Дише!

То што мислиш да је омлад пожутели –
Кад га пипнеш, помера се. Он се сели!

Па се питам, јел то чежња малог створа
Да постане љубичица? Игла бора?

Чвор јасена? Полен златни? Лиска гола?
Јер је живот животиње препун бола!

(А шта ако каћун нежни горко плаче
Кад му перце/уво заврнемо јаче?)

Мислим да ће, лепо, пре или касније,
Морати мимикрије маске да скину
И врате се бићу своме, у суштину.

Став је споран, јако споран, мимикрије:
Кад је добро није важно шта је чије.

Јако мене нервирају мимикрије…



Negantesima valja reći ne

Mjerenje religioznosti

Nije davno bilo doba kad su povremeno prezentirani javnosti ohrabrujući podaci da je ogroman procenat populacije ateističkog usmjerenja; u potskupu učenika i mladih, naglašavano je da je taj procenat još impresivniji; pominjane su cifre od nekih devedeset procenata, pa i više. Naravno, da nijesmo vjerovali!

Kad evo, svako malo nas ovih mjeseci obavještavaju o novim ohrabrujućim trendovima: ogromna komadina populacije, mladi pogotovu, religiozno je – a vjerujući naboj je hrišćansko svetosavski. Pa, koliki je sada taj procenat? Mrčo moj, ponovo devedeset, sa tendencijom rasta… Naravno, da ne vjerujemo!

Odakle ovakvi podaci? Zašto nam se serviraju? Svejedno da li su izmišljeni od strane manipulatorske skupine – gdje god da je – ili zbilja statistički uzorak daje takve odgovore (koje možemo častiti epitetima a) pametni, b) glupi ili c) lukavi) – naučna vjerodostojnost u takvim pričama je sumnjiva; stvari su daleko od spontanosti; prije bismo rekli da je na djelu sindrom Malog Radojice (nije umro, no se ukurvio…).

Ipak, pođimo sa časnih pozicija i recimo da ni mi ne znamo tačnu brojku kojom bismo mogli oboriti sumnjivi crkveni podatak. Zato:

Postavimo odmah centralno pitanje: može li se religioznost pojedinca mjeriti? Pogledajmo, šta se s tim u vezi može reći i predložiti.

Još prije Prvog svjetskog rata, danas nekim stručnim krugovima poznati psiholog James H. Leuba (koga ćemo u daljem tekstu iz milošte prosto zvati Ljuba) ustvrdio je da u stvari Hrišćanstvo hoda (otkad je prohodalo!) na dvije noge, koje su dvije fundamentalne dogme: dogma Boga na koga se može uticati obožavanjem i dogma vječnog života. Bez ovih ekstremiteta, ljupko novorođenče ne bi napravilo ni koračić, akamoli gigantski iskorak od dva milenijuma! Sad, u skladu sa Ljubinim metodom, ispitanike s vremena na vrijeme treba zamoliti da odgovore na dva krucijalna pitanja: 1) Da li vjerujete u Boga koji intelektualno i emotivno komunicira sa čovjekom; u Boga kome se pojedinac može moliti i očekivati pažnju, razumijevanje i odgovor? 2) Da li vjerujete u zagrobni život, da ste lično besmrtni? Moguće odgovore na ova dva nezaobilazna pitanja treba svrstati u tri kategorije (bez mogućnosti vrdanja): a) Da, b) Ne, c) Ne znam. Potvrdno na oba pitanja odgovaraju teisti, odrično ateisti i distanciraju se agnostici.

Originalna Ljubina mjerenja 1914, u intelektualnom i naučnom miljeu, iznjedrila su podatak da 40% vjeruje u tako definisano Božanstvo. Nedavno smo čitali da su istraživači ovih fenomena u Americi ponovili, po istoj metodologiji, mjerenja religioznosti među univerzitetskim poslenicima i došli do skoro istih rezultata za koje se zna evo skoro jedan vijek: četiri od deset vjeruju u Ljubinog Boga. Interesantno je da Galupovi podaci ukazuju da se sličan procenat otkriva i u opštoj, širokoj populaciji. No, mjerenja pokazuju, kad je riječ o užem uzorku, naučnoj eliti, da drastično opada broj vjerujućih. Postoji podatak da čak 90% među članovima američke Nacionalne akademije nauka odbacuje Ljubinog Boga! Tako, intelektualni profil vjerujućih gradi karakterističnu piramidu: uslovno govoreći, što su pojedinci obrazovaniji, sve su manje religiozni. Na vrhu piramide vlada akutni ateizam!

Nije mi poznato da je kod nas ikada bilo pokušaja da se ovakva ili slična mjerenja učine. Dok za njih ne doznam, ako ih je bilo, ne mogu isključiti pretpostavku da se svjetovne i crkvene vlasti plaše ishoda naučnog istraživanja naše individualne nutrine i fluida vjere. Bilo bi jako interesantno da neka ozbiljna agencija za ispitivanje javnog mnjenja izvrši mjerenja upravo na bazi Ljubinih preporuka. (Neka to ne budu, ako se može, statističari koji nas časte nalickanim dijagramima pred svake izbore!) Tako bismo došli do naučno utemeljenih podataka o stepenu naše lične religioznosti, možda prvi put ozbiljno u viševjekovnoj istoriji. Nema sumnje, imali bismo šta i naučiti iz takve jedne iskrene ankete koja bi se uradila skrupulozno i anonimno. Prvo, to bi bila šansa da vidimo da li naši rezultati liče na američke, i svetske? Ako ne liče, eto podloge za duboka promišljanja takve distinkcije. Ako liče, eto opet razloga za analizu podudarnog ishoda…

Zbilja bi mjerenje stepena religioznosti kod nas moglo da označi početak otriježnjenja od svetosavskog histerisanja. Jer, pazite, svaki siromašak kojega je u magli političke konfuzije zapalo da danas bude predsjednik nekakve Vlade, sjutradan se razbudio nakostriješen od svjetorodne misli da on prije doručka mora sa svojim kabinetom do svete Gore Atoske. Ritualu crkvenom priučiće se u avionu. I jer, pazite, svako preosvještenstvo, koje je odnekud danas poslato da skakuće sa čuke crnogorske na čuku crnogorsku, sjutradan će se u Ostrogu zakleti da je 95% Crnogoraca na njegovoj svetoispravnoj strani.

Takve djetinjarije treba presjeći plasiranjem ubjedljivog naučnog podatka dobijenog na bazi Ljubine metodologije.

Razumije se da su postojale, a postoje i sada, zamjerke ovom postupku (česta je ona koja tvrdi da je ponuđen usko definisan Bog; navodno se može biti u okrilju vjere i bez ubijeđenosti u egzistenciju Boga-ličnosti i bez dodatka o zagrobnom životu; pojedinci su skloni da vjeruju u Boga kao što se vjeruje u vile i vještice). No, ortodoksne religioznosti nema kod vjernika koji ne komunicira sa Svedržiteljem; koji makar ne pokušava! I koji tvrdo ne vjeruje, svakog dana, da mu je zagarantovana besmrtnost duše. Odlično je Ljuba uočio da su njegova pitanja opštehrišćanska, bez obzira na varijantu hrišćanstva: i katolik, i pravoslavac i protestant mole se Bogu, traže i dobijaju utjehu i očekuju raj.

Zar nije apostol Pavle zavapio: “A ako Hristos nije ustao, onda je prazna propovijed naša, prazna je i vjera naša.”

Više od toga, dva Ljubina pitanja su fundament i drugih velikih svjetskih religija. Tako, otkriven je metod mjerenja tvrde religioznosti pojedinaca, bez obzira na više ili manje efemerne razlike koje se provlače kroz prostor i vrijeme, a koje se naduvavaju, potenciraju i predimezioniraju iz ideoloških ili sličnih razloga!

No, moramo naglasiti uvaženom čitaocu da je u ovom tekstu riječ o valorizaciji vjerskog osjećaja pojedinca; takav osjećaj je njegovo unutrašnje svojstvo koje pretenduje da bude iskreno; ili nije nikakvo svojstvo; ono je duhovna sloboda pojedinca koja zaslužuje poštovanje; to stanje samo treba realno opisati i adekvatno locirati.

Sasvim je druga stvar sa organizovanom religioznošću. Ona od slobodnog vjernika stvara potuljenu ovcu u stadu, guši njegovu slobodu duha i slobodu spoznaje istine. Ona je porobljivačka armija.

Bar Crnogorci ovih dana znaju da uvide sve dimenzije represivnosti i svu ugnjetačku potentnost neuračunljive organizovane religioznosti! Kad načelnik štaba invazionih trupa organizovane religioznosti daje izjave da je ogroman procenat crnogorskog stada pod njegovom komandom, pa se takva strategijska najava objelodani kroz perfektnu crkvenu mrežu radio i televizijskih paučina, onda ostaje da načelnik informativne službe datog štaba još samo proglasi definitivnu opsadu crnogorske teritorije. Pa se tako i desilo! To vispreno lice, Pesnik iz Beograda na stalnom radu rovarenja po duhovnom prostoru Crne Gore, reklo je: “Crnu Goru je stvorila crkva, i ona je crkveno imanje.”

To, da smo mi rođeni na metohu i da nijesmo drugo do monaško roblje? To, da su vlasnički odnosi nepovratno definisani davno, davno i da je nama samo tabanati u crkvenom mraku? To, da je naša sudbina predestinirana onim što je, jednom, definitivno, napisano, pohranjeno, napečatano i štambiljano u Srbskim manastirima? Nećemo se složiti.

Crkveno-šovenski galiMatijas nije od juče. Utoliko gore po Crnogorsko strpljenje. Sačekajmo još malo, zaludu se nadajući da će Pesnikove rečenice neko dezavuisati. Ako ne, oduprimo se – da izađemo iz začaranog kruga. Kako se oduprijeti? To me i brine. Ne sjećam se da je Crnu Goru ikad kroz vrijeme nešto jeftino koštalo.

Kukuriču ispod zvonika da je slobodarska Crna Gora Crkveno imanje!? Ne, nije to objava zore ljubavi i trpeljivosti. Ovo nije poziv na dijalog. Ovdje nema tolerancije. Ovdje nema nauma da se naučno izmjeri religijska naslaga pojedinaca i vjerska sloboda u nama; nije pozdrav bilo kojoj alternativnoj organizovanoj religioznost. Ovo je Obznana. A Obznana vodi računa jedino o interesima onih koji kažu: Da. Djelovi naroda koji su odgovorili u anketi sa: Ne, ili sa: Ne znam – imaju biti u najboljem slučaju skrušeni argati na Crkvenom imanju.

Zato se na poslovima odbrane slobode disanja i jutarnje prozračnosti istine moraju angažovati svi oni koji ne vide sebe u svetosavskom organizovanom pastirskom stroju. Na poslovima rehabilitacije svjetovne, demokratske i građanske Crne Gore moramo danas trezveno poraditi jer su već dobrano prodimile lomače osvajačkog jezičkog galiMatijasa. Generalna nekompatibilnost između vjerske feredže koju nam kao oglav namiče Pjesnik Njegovog Preosvještenstva i naše urođene potrebe da udahnemo nekontaminirani vazduh i ozon prvorođenih brda davno munjama oprljenih – tjera nas na refleksni trzaj izbavljenje od gušenja.

Za bistrinu pojmova, i bez manipulacije! Nekad su tražili da svi budemo jedni-te-isti. Ovi hoće da svi neizostavno budemo jedni – teisti.



Pomolak viteza

PROTESTISI

Ulični protesti su ponekad dugi i zamorni. Treba sačekati okupljanje, onda izdržati dva ili tri sata hodanja u koloni, onda saslušati govornike… i sve možda ponoviti slijedećeg dana. Na primjer, u zimu 1996. šetalo se tako mjesecima. Za tu vrstu napora smislio je narod slikovit izraz, hodati dok ti se muda ne otegnu do koljena… Dakle, protestisi su dugi ulični protesti sa specifičnim posljedicama po testise.


Pomolak mišljenja

VOJNO LICE

Na stanici osamnaestice posmatram oficira. Prijatan lik, blage linije lica, možda ima blizu šezdeset. Pokušavam da diskretno protumačim čin sa epoleta, mislim da je potpukovnik. Obrazi bledunjavi, usne pune i neznatno stusnute; oči mu umorne, nosi maslinasto-sivi džak na leđima i crnu, nabreklu oficirsku torbu preko ramena. Sam je. Cipele čiste, ali se vide tragovi pešačenja po makadamu. Pantalone uredne, ipak na butinama neznatno zgužvane. Neka vojna vežba, govorim sebi i okolo, skoro glasno.

Vojno lice se sad približava sporim korakom vozilu koje nailazi. Gužva na ulaznim vratima. Oficir pokušava da uđe, ali se dvoumi. Onda još oštrije kreće ka srednjim vratima, pa neočekivano malakše na metar od ulaza. Na kraju propušta ovaj autobus, ne izgleda razočaran, čeka dalje bez nervoze. Zaključujem da se vraća sa terena, žurbu je ostavio na primer na Pasuljanskim livadama. Ne kasni tamo kuda smera.

Postoji vojska u Srbiji. Nečim se zanima, ima planove koje izvršava. Aktivni sastav uvežbava povremeno taktiku i strategiju. Trudi se.

Kod kuće, nezavisno od ovog zapažanja od jutros na ulici, čitam novine. Na jednom mestu vest koja me vraća na događaj kod stajališta GSP:

Završeno logorovanje pripadnika Prvog topovsko-haubičkog diviziona i Mešovitog raketnog artiljerijskog diviziona Mešovite artiljerijske brigade iz Niša.

Sa rangom najvišeg razumevanja i toplinom pune simpatije tvrdim:

Zemljoradnik koji je služio i još služi ovu jedinicu ponoviće sa celom skromnošću i visokom poštom i zavidnom odrešitošću – ne zamuckujući – puni naziv ove vojne formacije. Zemljoradnik iz Žitorađe, susjednog sela ili bilo kojeg sela pored Leskovca. Danas ili sutra, ili kroz deset godina. Na smotri, u maršu ili na straži. U hodu na sahrani, u kolu na svadbi ili na zaokretu pluga na kraju brazde. Velim reći će vam taj kao iz svoje brzometke kojoj zna marku i broj:

Prvi topovsko-haubički divizion i Mešoviti raketni artiljerijski divizion Mešovite artiljerijske brigade.

Sa tim i dotle je sve u redu. Nešto drugo odavno ne razumem i reći ću to što mi je na jeziku rizikujući sasvim nekalkulantski i prihvatajući unapred bez roptanja ovu ili onu ili neku treću etiketu koju sam svojim stavom zaslužio ili ne-zaslužio:

Što se taj divizion i što se ta brigada i što se ta naša mešovita mehanizacija i ti naši časni stratezi i pouzdani težaci ne vraćaju sa nekog probijanja generacijama sanjanog puta, sa neke andrićevske mostogradnje preko duboke provalije, sa nekog protezanja vodovoda do suvih planina i žednih meštana – pa da zajedno zapjevamo pjesmu rada i izgradnje i zaigramo bećarac i trojanac osokoljene nade i prijatnog umora?


Pomolak lisca

RITER(N)

Nemajući časnog izbora, prešao je s koњa na magarca. Svi pošteni magarci su mislili da je to Њegova degradacija. Logika je na mestu: da nije tako, On bi promenio redosled upotrebe tegleće marve. Uostalom, i smisao narodne izreke je u tome.

Među koњima nije bilo takve jedinstvene ocene postupka. Obični brdski koњi prećutno su se složili sa razvojem situacije. Dosta neishraњeni, zadovoљno su rzali – teret sa њihovih leđa prešao je na nečija tuđa. Lakše se diše, a šta će biti sutra, videćemo. Tako je rezonovala ova povelika grupa iz klase tegleće stoke. Ja koji znam podatak da takav jedan koњ raspolaže sa samo pola koњske snage, imam razumevaњa za površnost stava.

Drugačije su reagovali uhraњeni, nalickani koњi sa parade. Vazda iščešagijani, brinuli su za svoj status posle važne personalne promene. Њihov posao nije tako težak, ali odgovoran jeste – ako se te dve stvari smeju olako podvajati. Izvesna rutina paradiraњa je od značaja, te se sa zebЊom gleda i na najsitnije promene. Ali odlučno negodujuće њištaњe nije se čulo. Dramatičnih perturbacija u њihovom životu i radu, čini se, neće biti. Ta ko god dođe, trebaće mu parade! Ene. Nikad nije bilo da se nije paradiralo. I nikad neće biti da se neće nekako stvar zakititi! Tako da se reakcija paradnih koњa može shvatiti i kao prećutna. Opet, ne mogu sebi dopustiti da direktno kritikujem to ponašaњe. Ni ja bogami ne rizikujem svaki dan parče hleba, tj. mericu zobi. Za paradne koњe, izreka: s koњa na magarca poprima ton zle slutњe: napusti paradu, te na џadu! Hvala lepa.

Poučno je bilo ponašaњe takozvanih državnih koњa. Enormno krupni, svakako uhraњeni, odlikuju se postojanošću (možda su samo tromi?). Služe da povuku, kad zatreba, snažno u jednom pravcu. Oni su strategijski koњi. Ne pocupkuju, ne vrpoљe se.

Bog zna kako se i razmnožavaju. Ali nikada nije bilo da ih nedostaje. I slava Svevišњem da je tako. Postojanih poslova i krupnih pravaca i temeљnih poslenika mora vazda biti ako smo ozbiљni. Kako su se oni poneli u celoj  koњsko-magarećoj stvari? Povukli, i još vuku, dok im ne kaže dosta. Zameram li ja nešto њima? Ne. To su koњi sa kalpacima. I nikada se nisu izdavali za lipicanere. Kad rekoh lipicaneri! Šta naglasiti o њima? Ništa, za ovu priču nisu važni. Oni su ergela. Specijalna ergela. Specijalna ergela za specijalne namene. A često i ne viđaju belog dana, spremajući se za sudњi dan. Nisam obuhvatio sve učesnike u koњskoj populaciji. I ne moram, ni svi koњi nisu zaslužni, kao što ni svi zaslužni nisu koњi.

No, pošteni magarci sa početka priče ipak nisu u pravu. Mada postoji bojazan da olako izričem kvalifikacije, postoje, i te kako, i nepošteni magarci. Њima je s početka bilo jasno da će koњ biti sipљiv, a magarac prerasti u pegaza. Može li magarac da se očas transformiše u pegaza? Ko je god čitao grčke mitove, zna da može. Kako li je tek tu lekciju savladao neko ko svako malo skokne do Grčke! Hoću da kažem da su nepošteni magarci ne samo videli pravu suštinu smera koњ-magarac, nego su je i kamuflirali. Da Milo Zlo ne čuje!   Treba biti objektivan, ne samo kivan. Jes za ponos kad je jedini izlaz onaj najboљi. Veština veštice! Kad se takva akrobatika dogodi šahistima, partija se nazove: večno zelena.

Kad se to narodu dogodi, partije se zapamte kao temeљno nezrele. Samo, budimo nemogući i ne tražimo realno; pitam ima li snage u riteru koji se uspešno ritnuo na narodnu izreku? E.


Aforizam (ponekad u boji) za kraj

Skloni se, studirao je na Havarijardu!
>