Komentar za početak
Trpež i krpež pola sveta drže. (Gde to vidiš majketi? 50% je davno stiglo na 90%. )Zapisnuti!
DUG KOMONSENSU
Imali smo ministra finansija Lazara Krstića. Mlad čovek koji se smuca od Niša do Inostranstva. Instaliran u Vladi kao nesporni Genije. A onda:
Urednik “Večernjih novosti” Srđan Škoro izjavljuje da se genije lažno predstavlja kao diplomac sa Jejl univerziteta. Završio je BK univerzitet u Beogradu.
Otkrivač dobro čuvane tajne o Geniju smenjen je potom sa mjesta šefa deska u “Novostima”.
Nikada nećemo saznati istinu o diplomi, kao ni o lažnim doktoratima. Zato što je Genije dobro preplaćeni bankar koji izvršava naloge svjetske finansijske mafije. Nije sam.
Dugovi zdravom razumu ostaju nepodmireni.
Pomolak tora, ali napuštenog
ЛИНГВИСТИЧКА РУШЕВИНА
Марионетски режими
Политика свршеног чина
Стратегијска изненађења
Десанти? Деманти.
Ово да усвојимо: морамо
Геофизичко оружје (?)
Клима, плима и осека
Земљотреси довека
Природни закони
На-о-ру-жа-ни народ
Месна заједница
Елементарне непогоде
И друге ванредне прилике
Непослушност
Ослонац на сопствене
Издржљиви наш човек…
Трпеж
Лустер! Стално се клати
Фортификације и запречавање
ОБ на ПЗТ помоћу ПНХБО
Непријатељу матер
Брига о човеку (непрекидна)
Шта се омогућава овим?
Заболе ме идеја
Врхунац кулминације затегнутости
У истом међувремену
Такви су ми утиск(ц)и
Negantesima valja reći ne
Crnogorski jezik kao semantičko pitanje
Jedna epizoda iz istorije prirodnih nauka je poučna i zabavna. Davno je primijećeno da nas Mjesec uvijek gleda istim licem. Iz tog fakta mnogi su zaključili da Zemljin pratilac ne rotira oko sopstvene ose, kao što to matična planeta čini. Neuobičajeno za naučne probleme, razgovor na tu temu bješe se jednom prelio na stranice svjetskih novina. Kao što biva kad se kakva polemika otrgne od uskih akademskih krugova i postane popularna, razmjenu misli je pratio povišeni emotivni naboj, a ponekad i sasvim žučno oponiranje. U korist hipoteze nerotirajućeg sputnjika izjašnjavali su se mnogi: zaljubljeni parovi iz sjenovitih parkova za vedrih avgustovskih večeri, nediplomirani studenti filozofije (opet oni!), penzionisani berd-vočeri… ali bogme i poneki naučenjak.
U zlu uru, u polemiku se nekim čudom upustio i Nikola Tesla! U nekoliko članaka pisao je o “očitoj” činjenici da Mjesec ne rotira. Sve svoje umijeće, a ono znamo nije bilo malo, angažovao je u dokazivanje nepomičnosti Mora tišine, i odsustva bilo koje ose rotacije za naš gospodstveni satelit.
Iznošeni su dabome i kontra-argumenti. Nije pomoglo što su neki uviđavno opominjali da bi posmatrač, koji bi se počem našao na Marsu, nedvojbeno konstatovao Mjesečevo obrtanje oko sopstvene ose. Duhovito je predočio uvaženi Martin Gardner (u svojoj naširoko čitanoj knjizi: Gotcha – Paradoxes to puzzle and delight) da ne moramo baš putovati na Mars; zar ne vidimo da mladić, u zamišljenoj sceni, obilazi oko svoje djevojke i sam se vrteći, dok se skriva iza debeloga stabla u igri žmurke? (Ovo, kao da smo Galileja citirali.)
Danas učimo đake da na problem rotacije Mjeseca i slične probleme gledamo kao na – semantičke začkoljice: odgovor zavisi od toga kako se shvati pitanje o rotaciji. Posmatrač na Zemlji i posmatrač van sistema Zemlja-Mjesec, daju oprečne odgovore – ali su obojica u pravu, sa svoje tačke gledišta. Danas fizičari znaju da iskazi tipa: a) neki se objekat istinski ne kreće, b) neko tijelo apsolutno rotira, i slično – nemaju smisla. Kretanja na ovome svijetu nemaju apsolutni atribut, u skladu sa teorijom relativnosti.
O, nije mi namjera da ovim tekstom neprilično govorim o jednom Nikoli Tesli. (Prije petnaestak godina branio sam, od poganih mitomana, njegov autentičan imidž u tekstu pod naslovom Gospodin Tesla Supermen i njegovi retori). Uostalom, aromom polemike bili su privučeni i neki drugi mislioci od autoriteta (A. de Morgan, H. Perihel i dr). Još, trudio sam se da gornju epizodu izložim sa aurom romantične patine, kako me ne bi napustili čitaoci na prašnjavom suvoparnom uvodu koji se odužio; jer su mi potrebni da svjedoče, kroz tekst koji slijedi, u još jednom vještačkom sporu: kruži li ili ne kruži Crnom Gorom crnogorski jezik?
E, namnožili su se novinski članci, radio-ankete i televizijske emisije gdje novinari i voditelji obožavaju da postave, iznebuha, jedno pitanje-zasjedu. Pritom se i maliciozno cerekaju, držeći da je dotično pitanje
kako se zove Vaš jezik – crnogorski!?
ona smišljenja kljusa u koju će sad, zasluženo, upasti sagovornik koji se drznuo da se samodeklariše kao nepostojeća lingvistička vrsta. Gle čuda, mnogi ispitanici pred svetosavskom elektronikom zaista i počnu da zamuckuju. To je zato što u plemenitoj namjeri da ubjedljivo obrazlože ono što inače intimno osjećaju kao suštu istinu (postojanje crnogorskog jezika) preskoče da u uvodu kažu najvažnije: Gospođo voditeljice, evo vam velim crnogorskim jezikom, da govorim crnogorski!
Zašto je baš ovo prioritetno? Zbog aluzije na onu maestralnu i glasovitu scenu: Filozof Zenon strpljivo i zaneseno objašnjava, u jednoj od svojih četrdesetak aporija, da kretanja – nema. No poslije raskošnog učiteljevog monologa učenik je odgovorio na najbolji način: ustao je i ćuteći šetao ispred zapanjenog mudraca.
Učio sam jezik od majke (Donesi testiju vode sa Ponora, i poždeni!); učio sam jezik od oca (Snijeg će, idemo da tešemo saone.); učio sam jezik od mještana (Bor se suši, gađalo ga vrijeme.); učio sam jezik od Danice Arsove (Svoljeto bolovasmo tifus. Kad se pridigosmo, niko duše ni u nos. Od tada se ne mogu ugojit.); učio sam jezik od čobana (U planini je zemlja šuplja, odliježe kad ideš.); učio sam jezik od Branislava Petrovića (Vrlo odličan pisac.); učio sam jezik od Marka Popovića Miljanova (I tako slomi vagan i bači ga u vodu Cijevnu, radi znaka ništavne ljubavi.); učio sam jezik od Jevrema (Obično biva u svanuće: / Ništa ne kaže, torbu s klina, / Pogleda nebo ispred kuće, / Ko da je nebo domovina.); učio sam jezik od Mihaila (Riko je bio uhvatio nešto škole u Srbiji, postavili su ga za učitelja u Kolašinu da širi srpsku zamisao.). Učio sam crnogorski jezik. I da ne zaboravim: učio sam jezik i od tašte Milice (Đe goj ojdem, sto šteta).
Izjava je jasna, potrebna i dovoljna, iznutra je samo-objašnjavajuća. Za svakoga ko drži do ljudskosti sui generis, na ovoj tački razgovora prestaju bilo kakve nedoumice. Ali se okotio jedan soj siledžijskih ratobornika koji veli: idemo preko tvoje riječi, ti ne znaš svoja svojstva, mi to znamo bolje, ti govoriš srpski. Simbolički, oni su me već i proždrali (kanibali ante portas!). Ne prihvataju ni pojam sličnosti (za sličnost je potrebno dvoje). Držim da su ovi negatori par excellence barabe.
Oni su par excellence barabe jer su kadri da pogaze i one minimalne pogodbe u svakoj raspravi. Oni i dan danas misle i pišu, govore, da je Tesla bio u pravu (apsolutnom pravu, i kvit) kad je zaustavio Mjesec. Ta opasna suma, na pomen semantike, oglasi se cerekanjem. Njima ništa ne znači teorija relativnosti.
Zato potražimo odgovor koji će razbijati kvazi-magle. Očekujem da odgovor bude urgentan i rezolutan: Država Crna Gora mora u svom Ustavu zapisati da je u opticaju službeni jezik koji se zove crnogorski jezik.
(Neka će se, kao što već jeste, sručiti na nas oluja svetosavske hrestoMatije!)
Ovo dostojanstveno i tolerantno rešenje – nama neophodno, drugima neštetno – proizilazi iz redukcije postojeće lingvističke lažne zavrzlame na banalan semantički problem, koji ne predstavlja nikakav autentičan paradoks. Ostavljen je prostor da se van granica Crne Gore jezik tamošnjih država krsti shodno volji autentičnih žitelja (CKL već odavno otvara takvu širinu). Ne postoji tapija na ime jezika, najmanje postoji prostor za nenaučno, nabusito bratsko prisvajanje… apsolutnog rešenja.
Više nijesmo učesnici okruglih stolova za kojima će nas neka dežurna samovOlja ovako tretirati: “Kažem vam, vi govorite srpski; a da li će Vaša sledeća reč biti NE – odgovorite kratko sa DA ili NE!”
Pomolak viteza
SESTARATI SE
Sestarati se nije isto što i starati se! Na takvu bezličnu degradaciju ne pristaju dame iz Kola srpskih sestara. Za njihov angažnam na planu brige za Patriju valja samo reći dostojanstveno sestarati se. Idi, begaj.
Pomolak mišljenja
VOJNO LICE
Na stanici osamnaestice posmatram oficira. Prijatan lik, blage linije lica, možda ima blizu šezdeset. Pokušavam da diskretno protumačim čin sa epoleta, mislim da je potpukovnik. Obrazi bledunjavi, usne pune i neznatno stusnute; oči mu umorne, nosi maslinasto-sivi džak na leđima i crnu, nabreklu oficirsku torbu preko ramena. Sam je. Cipele čiste, ali se vide tragovi pešačenja po makadamu. Pantalone uredne, ipak na butinama neznatno zgužvane. Neka vojna vežba, govorim sebi i okolo, skoro glasno.
Vojno lice se sad približava sporim korakom vozilu koje nailazi. Gužva na ulaznim vratima. Oficir pokušava da uđe, ali se dvoumi. Onda još oštrije kreće ka srednjim vratima, pa neočekivano malakše na metar od ulaza. Na kraju propušta ovaj autobus, ne izgleda razočaran, čeka dalje bez nervoze. Zaključujem da se vraća sa terena, žurbu je ostavio na primer na Pasuljanskim livadama. Ne kasni tamo kuda smera.
Postoji vojska u Srbiji. Nečim se zanima, ima planove koje izvršava. Aktivni sastav uvežbava povremeno taktiku i strategiju. Trudi se.
Kod kuće, nezavisno od ovog zapažanja od jutros na ulici, čitam novine. Na jednom mestu vest koja me vraća na događaj kod stajališta GSP:
Završeno logorovanje pripadnika Prvog topovsko-haubičkog diviziona i Mešovitog raketnog artiljerijskog diviziona Mešovite artiljerijske brigade iz Niša.
Sa rangom najvišeg razumevanja i toplinom pune simpatije tvrdim:
Zemljoradnik koji je služio i još služi ovu jedinicu ponoviće sa celom skromnošću i visokom poštom i zavidnom odrešitošću – ne zamuckujući – puni naziv ove vojne formacije. Zemljoradnik iz Žitorađe, susjednog sela ili bilo kojeg sela pored Leskovca. Danas ili sutra, ili kroz deset godina. Na smotri, u maršu ili na straži. U hodu na sahrani, u kolu na svadbi ili na zaokretu pluga na kraju brazde. Velim reći će vam taj kao iz svoje brzometke kojoj zna marku i broj:
Prvi topovsko-haubički divizion i Mešoviti raketni artiljerijski divizion Mešovite artiljerijske brigade.
Sa tim i dotle je sve u redu. Nešto drugo odavno ne razumem i reći ću to što mi je na jeziku rizikujući sasvim nekalkulantski i prihvatajući unapred bez roptanja ovu ili onu ili neku treću etiketu koju sam svojim stavom zaslužio ili ne-zaslužio:
Što se taj divizion i što se ta brigada i što se ta naša mešovita mehanizacija i ti naši časni stratezi i pouzdani težaci ne vraćaju sa nekog probijanja generacijama sanjanog puta, sa neke andrićevske mostogradnje preko duboke provalije, sa nekog protezanja vodovoda do suvih planina i žednih meštana – pa da zajedno zapjevamo pjesmu rada i izgradnje i zaigramo bećarac i trojanac osokoljene nade i prijatnog umora?
Pomolak lisca
MINISTAR
Pozvali su nas na konsultacije. U sali za konferencije čekalo je mnogo dekana, prodekana, sekretara, delegata. Sa zakašњeњem od dvadeset minuta pojavio se ministar. Seo je u centralnu tapaciranu stolicu, od pet koliko ih je bilo na bini. Pratio ga je lični sekretar koji je neupadљivo seo sa ministrove leve strane.
Ministar je debeo, ali nije otromboљen. Ima stomak, ne bi se moglo reći da je trbuљast. Počele sede. Kosa s krupnim talasima, preko i iznad čela bačena tamo negde. Puši lulu i ciga-retu, redom. Levu ruku je prebacio preko naslona susedne stolice. Gleda u luster. Pućka.
Kaže sekretaru: Piši, Pero, nemoj da te saњam! Zakљučke formuliše brzo, usmeno i sve ih izgovara tako da Pero može da zapiše – ako malo žustrije zamahne olovkom. Dva-tri puta ga opomiњe i požuruje: Pa, piši, Pero, ne mogu ovo isto da ti naknadno diktiram! Konverzacija sa Perom ima i elemenat blagog uveseљavaњa publike.
Ministar je političar, ali u oblasti kulture i obrazovaњa. Podrazumeva se izvesna delikatnost duha. Obaveštava nas da će morati da ide u petnaest do dva (bez obzira što je sam birao ter-min za ovaj glomazni skup).
Čeka ga neki afrički ambasador.To je ambasador koji ga juri već dva dana. Kad ga ambasador juri već dva dana mora da je jako važno.
Ministar pravi opaske na granici vulgarnog. Nije vulgarno, na granici je. Tu granicu kontroliše. On misli da je kontroliše lako i pouzdano. Pritom se smeje. Kaže: Kako nemate čime da pišete? Vaљda ste poneli alat sa sobom? Na te reči prvi reaguje piskaralo Pera. Dok piše, počiњe da mu se izvija levi kraj usana; beleži i značajno se smeška; ukapirao je! Ministar se ne smeška, čak je ozbiљan.
Nešto pre dva ostajemo, prema najavi, sami u sobi. Ministar je istrčao. Ostao je Pera da predsedava. On hvata priliku i kategorično izjavљuje: Kako ON ne shvata da je sva ova materija meni u malom prstu? Ja sa tim spavam!
Razmišљam, gde sam to lice video? Sad je ministar, ali imam utisak da se taj lik meškoљi negde u mom mutnom sećaњu…
Dok izlazim iz sale, provaљuje iz mene: sećam ga se! Bio je moj đak! Mora da je to on. Sigurno je on.
Pamtim њegove odgovore pred tablom. Nespretno drži kredu. Kad piše, tabla škripi, kreda pišti. Rusvaj! Molio sam ga da prihvati kredu sa tri prsta, ovlaš, ali ne kao olovku; da je drži koso prema tabli. Ne može. Ostavљa utisak da iskreno ne uspeva. Užasna škripa u učionici. Onda ga celo odeљeњe moli da prestane, da ne piše. Dovoљno je da priča.
Drugi su bili dužni da rešavaju zadatke na tabli, da izvode formule. Samo je on toga bio pošteđen. Ne da nije morao, molili smo ga da odustane, da to ne čini, sve je u redu, priznajemo ti, znaš ti to, podrazumeva se, samo govori. Bili smo mu zahvalni kad ne piše, trijumfovali smo kad to postignemo.
Da, sećam se, nema više sumњe – to je on.
Nije lako zapamtiti lik svakog učenika. Za dvadeset godina rada, na primer, prodefiluje pred nastavnikom, recimo, dve hiљade mladića i devojaka. Treba se naročitim postupcima istaći, pa da pobedite prosečnost, da postanete osoba koja se pamti. Pa i ako je đak izuzetan, godinama predstave blede, ko će ih reprodukovati posle dve decenije?
Ali taj zvuk krede po uglačanoj tabli u rukama (nespretnog?) učenika! Kao kad koљete zeca, bio je komentar njegovih kolega. Neizdržљivo!
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Ne kažem da nema toga što vi tvrdite. Prosto vas pitam: A trgovina neljudima?