Komentar za početak
U hvališe svašta više. (Jeste, pa šta? Većma izumrla ironija. Nije više poslovica.)Zapisnuti!
LJUBAV JEŽEVA
Divna je nemačka dečja pesma Kada se ježevi ljube. O tome mi je govorili Milena 11. decembra 2018. kod nas u stanu. Moja unučad u Valjevu uče i nemački pa im Milena pomaže na najlepši način. Evo tih jednostavnih i bajnih stihova:
Wenn sich die Igel küssen
Wenn sich die Igel küssen,
dann müssen, müssen, müssen sie ganz, ganz fein
behutsam sein. Wenn Stachelschweine küssen,
dann müssen, müssen, müssen sie ganz, ganz fein
behutsam sein. Wenn Elefanten küssen,
dann müssen, müssen, müssen sie ganz, ganz fein
behutsam sein.
Wenn Krokodile küssen,
dann müssen, müssen, müssen sie ganz, ganz fein
behutsam sein.
Wenn sich die Menschen küssen,
dann müssen, müssen, müssen sie ganz, ganz fein
behutsam sein.
Postoji i muzika, Milena zna da otpeva jednu varijantu koji dobro plasira sa gitarom neki roker. Našla ga je na YouTube mreži.
Zamislimo nežnost ježeva. Stachelschwein (Hystrix cristata) je opet neko egzotično živinče, bodljikavo prase. Tek ljubav stvorenja sa surlama! A nežnost dva krokodila, he.
Sjajna je poenta sa ljudima. Ljudi, viđu vraga, nemaju ni bodlje, ne i neke baš nezgodne izrasline po tijelu. Pa ipak se u pesmi zahteva i podrazumeva da budu, kako i sve životinjske vrste, fein behutsam, otmeno oprezni u nežnom zagrljaju.
I to moraju, moraju, moraju takvi biti. I to sasvim, sasvim, fino.
Igel je na nemačkom jež. Slično zvuči reč igla kod nas, hm. Kod nas se čuje na ulici prostačko upozorenje: j…. si ježa.
Narodi njemačkog govornog područja nanijeli su veliko zlo našim plemenima. Samo gledajući zlo koje su nanijeli mojim precima u porodici – veliko je. Prvi i drugi rat… Pa ipak, mržnje na njemački jezik i kulturu nije bilo! Petnaestak godina pošto je završen Drugi svjetski rat u kojem je otac za dlaku preživio, a stric se ipak vratio živ iz internacije u Njemačkoj ni on ne zna kako – ja sam ubrzo uveliko u srednjoj školi sa vatrenim oduševljenjem učio njemački jezik kod delikatne Amalije Đukić. Čitao sam Getea (Gedichte, auswahl, Reclam 1967, izbor Stefan Zweig) i Hajnea (Buch der Lieder, sa uvodom autora iz 1837). A prije toga prelistavao sam, u čudnom uzbuđenju Majstora Martina bačvara i njegove kalfe, od Hofmana. Bila su to čudesna vremena za mene! Sestra Vinka donijela mi je iz Beograda 1970. Kleine Deutsche Grammatik od Iva Medića. Kangrgin rečnik bio mi je svetinja. Pomagao mi je i stariji brat Vlado, takođe zaljubljenik u njemačku kulturu. Nikakav otpor u mojoj kući nije postojao, majka i otac su se ponosili kad bi nas profesori hvalili i kao odlikaše iz njemačkog.
Kad sam sa Milošem prevodio Ajnštajna, Miloš se toliko oduševio poslom da je jednom rekao: Ognjena ću prvom prilikom da usmjerim da uči njemački jezik!
Pomolak tora, ali napuštenog
ДОБА ЈАКШИЋА
Јављам ти се Ђуро, брате:
Гледо сам им метаније,
Где варају бога жива –
Гледао сам где се пије,
Где се једе и ужива.
Јадам ти се Ђуро, брате:
Хоће рђе да позлате –
Своје стадо, своје верне;
И сад јавно призивају
Лицемерни, лицемерне!
Казао сам Ђуро, брате:
Гледао сам – не да нисам
Кад разблудом успламтите;
Гледо сам вас – не да нисам
Лицемери, упамтите!
Још ти пишем Ђуро, брате:
Амиџе су нам богате –
Свакодневно живота ми мог
Једу гојног јарца печеног.
А синови? Кад да бог…
Лези Ђуро, и не жали;
Чашом рујног тугу зали’!
П.С. Ана ради у бутику
А Милу су силовали.
Negantesima valja reći ne
Unuci
Nemam toliko papira koliko bih morao imati da ispišem sve psovke koje sam, za svoga vijeka, u našoj rasnoj psovačnici, čuo ili pročitao. Toliko nemam. Grmada do sada registrovanih i klasifikovanih invektiva penje se do neba; teško je naći osobinu ili relaciju pojedinca koja nije napadnuta i ugrožena.
Ipak, čini li se to meni, ima jedan izuzetak. Taj se izuzetak zove unuk. Desi li se, psovača koji nekom psuje unuka u najboljem slučaju teško sažalijevamo, on je beznadežni bonik.
Ružiti nekome unuče, izgleda suviše je ozbiljna stvar. Sva druga bića, fizička i metafizička, podložna su blasfemijama najcrnje građe: od majke i sestre do Boga i Bogorodice. (Oca što se tiče, njemu je zaprijećeno radnjom: oca ti kroz oca.) Jeste, dešavaju se verbalni izgredi kad se pominje i dete, ali više kao uopšteni nastrani umišljaj akta – naum nije vezan za nečijeg konkretnog unuka. Pa je li unuk zaštićena vrsta? Izgleda: jeste. Svi znamo:
Kad sagovorniku nametneš temu unučadi, slušaj i uživaj! Bolje da se odmah korigujem: on će ti nametnuti takve razgovore. Riječi koje ćeš čuti, znaj da su njegove birane riječi; osjetićeš njegova samo za te povode gajena osjećanja i saznaćeš njegove prvoklasne nade.
E, ni približno unuku ne mazi se sopstveno dijete. Pogledajmo akutne činjenice. Mnogi kolač koji je pripadao sinu, pojeo je unuk. Dijete povremeno tučemo, unuka nikad. Mnoge bake su upravo tako utemeljile svoju slavu nepomućene plemenitosti. Slobodno ovog momenta intervjuišite sopstvenu okolinu i provjerite ovu tvrdnju – toga što se tiče imam miran san. Razvijaju se čitave teorije, zašto je tome tako; toliku inventivnost da ne očekuješ od našeg čeljadeta. Kao, vihor života nam nije dopustio da se zbližimo sa sinovima. Kao, evo nama penzije pa ćemo uživati u druženju sa mališanima, ali – šta ćemo – to su već unučad (oni su nadoknada, objekt ozdravljenja nečiste savjesti, nada oprosta i sl). Te kao, vrag ga znao, i genetika ište svoje, a šta će iskati drugo ako ne zaumne stvari koje se slute a ne ekspliciraju…
Mnogome neće biti prijatno da čuje, ali ja ću ovdje smjesta napasti mit o unuku. Unuk je jedna prozaična pojava. Pozadina odnosa đed-unuk zasnovana je na ne tako dičnoj računici: Evo meni osvetnika i on će (ako-bog-da) oprati đedovu biografiju. Velim, u tome je sva silina odgonetanja. Kako sad?
Za života, mnozina zagovnaju do temelja. Toliko, da to ne stignu da dezinfikuju. Ne samo što oni neće imati, za proces obezagađenja, dovoljno vremena, snage i hemijskih sredstava, već takvu ekološku aktivnost ni naslednici prve linije srodstva neće uspjeti da dokrajče. Sinovi i kćeri su angažovani na poslovima pukog preživljavanja i ako im to uspije, sjajno, sjajno… Tako, tek će sinovi sinova steći pravu šansu da meritorno objasne da ono što je bilo kao da nije bilo! Eto.
Trebalo mi je sijedih na glavi da prostu tu činjenicu i sam shvatim. Bolno sam, kao i svi recitatori Gorskog vijenca, pokušavao da rasvijetlim, na primer, kad su i kako bojovnici na Kosovu polju pobijedili onda Turke? Pa razumije se, ne 1389. već dva pokoljenja kasnije, kad su unuci toliko otfrkli i ojačali da su mogli pustiti niz istoriju glas o podvigu svojih đedova.
Takve proste fakte, na primjer, smetnuo je nedavno s uma uglađeni gospodin Svi za koga se pročulo da je verifikovao poraz patriota na Kosovu u najnovijem konfliktu. I da nije bio dešperantan, prošao bi slično. Ta, od nas se očekuje da ćutimo, kao prva generacija svjedoka. Čemu žurba i riječi bilo kakve? Ionako će doći unuci koji će, lica glatkog kao dječija guza, zapečatiti u istoriji pobjedu Libertadosa na polju Kosovu, iz godine 1989, to jest 1999!
Ne može prije! Jer, gledajte: Da bi četnici pobijedili partizane valjalo je da prođe šezdeset dugih godina. Trideset godina potroše sinovi na inkubaciju osvete, a drugih trideset godina potroše unuci dok ne sazru za narodnu skupštinu. Ali je na kraju, izvinite, pobjeda čista kao suza. Tako rade ozbiljni delegati.
Ta naša (komunistička) instruiranost da postoji nešto što je istorijska istina intakta, izvrgnuta je ruglu. šopenhauer i jeste bio idealista kad je podučavao da čovjek živi u sadašnjem, a ne u prošlom, ili budućem trenutku. Za nijansu dublju filosofiju stvarnosti otkriva u našem podneblju slijedeći epigram:
Uzo unuk svoga dedu
Metno ga na krilo
Pa uz gusle pevao mu
što je negda bilo.
No, finesa od koje se ne može umaći glasi: da bi zapečatio definitivnu istorijsku pobjedu, moraš na početku izgubiti! Neka vas ne zavara ovaj dubinski paradoks. Ima nekog vraga u svetosavskom obožavanju poraza. Pobjeda je dosadna, jednosmerna, sama sebi dovoljna (pretjeranu dozu odioznog insistiranja na pobjedi, za duga života, nalazimo kod neopreznih, na primjer kod Tita). S druge strane, poraz kao takav je mnogodimenzionalan; traži objašnjenje, žudi za prevazilaženjem. Poraz je veličanstvena stvar – moraš se opravdavati. Tu ima toliko posla…
U stripu o Alanu Fordu, kako sam sa zakašnjenjem saznao od svoje đece, postoji jedna glasovita sentencija: “Ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti.” Ne znam kako, ali je autoru promakla… površnost. Nacionalisti oko nas se drže perspektivnije misli: Ako kaniš (stvarno) pobijediti, moraš izgubiti! I tu smo na izvoru poente:
Upravo se ovoga plaše u Crnoj Gori unuci bjelaša pobjednika. (Podozrijevaju, i druga strana ima unuke.) šta sve ne bi dali da su im preci 1918. izgubili od Crnogoraca na Ćemovskom polju, pa da danas berkaile lege artis izglasaju pobjedu. Vidite, poraz je svekoliki kapital! U ovom slučaju toga nije bilo, i sada je velika panika u redovima beogradskih unuka i jednog unučeta u Crnogorskoj skupštini.
Usplahirenost je tolika da nas pitaju, nakostriješeni: otkud u spektru Sunca plavetna komponenta svijetlosti talasne dužine nešto ispod 500 nanometara (a vidjeli su tu boju i na pučini pored Budve i kao prozračje lovćenskih visina). Neznalice, samo da to uistinu nijesu, znale bi da plavetnu boju mogu naći i u nekim antologijskim pjesmama velikog srpskog pjesnika Stevana Raičkovića.
Usplahirenost je tolika da nas pitaju što će vam svijetla, što majska, što zora – dosta vam je vapaj Bože pravde?
Usplahirenost ide dotle da običan referendum izgovaraju kao referen-dum-dum. Gospodo draga?
Bijeli unuci na plavetnoj muci!
Pomolak viteza
STRATIMIROVIĆI
Najpoznatije naše pleme. Etimološki, stratimirovići su oni koji očas strate mir. A strate mir, jer u miru strate sve ono što u ratu steknu na rate.
Pomolak mišljenja
PATETIČNO I PARIPATETIČNO
Napadi crkvenih dogmata na naučne tekovine počeli su davno prije rođenja Čarlsa Darvina (1809 – 1882). Hipatija je zverski umorena 415 godine. Đordano Bruno je bestijalno spaljen 1600. godine. Moderni, principijelni otpor dogmi naučnog pogleda na svet vezuje se za delo Galileo Galileja (1564 – 1642). Bile su to godine kada su značajni renesansni umovi, pre svih ovaj veliki Italijan, utemeljili naučni metod kao putokaz daljeg razvoja ljudske civilizacije. Bijaše došlo doba da hrabri ljudi po cenu robije, ali i života, ukažu na kobnu zaostalost paripatetičkih stavova u službi crkvene vlastele. Kopernik, potom Galilej, formulišu nove, djelatne zakone kojim prevazilaze antičke, od religije zloupotrebljene Aristotelove filozofske spise.
Pa zašto kreacionisti, naši savremenici, ne udare odmah na naučnog kolovođu Galileja, umesto što se parcijalno obrušavaju na Darvinovo djelo? Misle da im je lakše da arlauču na jedan izolovani, manji, (mada značajan) segment čovekove naučne građevine – teoriju evolucije. Pred očima nam je strategija lova hijena na antilope. Poželjno je da na početku mesožderi izoluju jedinku, buduću žrtvu, od ostatka krda. Potom će ju svakako savladati.
Ali segmentacija nauke radi nanošenja parcijalnih poraza znanju nije uspješna strategija. Razlog je prost: Nauku kao celinu veže lijepak naučnog metoda. On je univerzalna spona ljudskog znanja. Nesporna funkcionalnost naučnog metoda znači ovo: ako taj sistem pravila djeluje kao nezamjenljiv kriterijum istinitosti u fizici, ne može biti ništa drugo do valjan kriterijum i u biologiji, na primjer.
Zbog toga, ilustracije trijumfa naučnog metoda u fizici čvrsto stoje i u odbrani postignuća biologije. Na primer, pomoću znanja o gravitaciji uspješno predskazujemo pomračenje Sunca. Pomoću zakona radioaktivnog raspada uspješno određujemo starost stijena u Zemljinoj kori. Isti nepotkupljivi naučni metod se koristi i u teoriji evolucije; on je i tamo garant istinitosti. Dakle, kreacionisti su skupina žalosnih manipulatora.
Pismeni građani Srbije ne moraju znati strane jezike da bi čitali Galileja i sami promišljali ovo o čemu govorimo. Izdavačka kuća „Akademska knjiga“ objavila je 2012. Galilejevu knjigu „Dijalog o dva glavna sistema sveta“. Jedne večeri promovisali smo taj prevod u Novom Sadu. Čvrsto verujemo da tog momenta u Srbiji nije bilo značajnijeg kulturnog događaja od prvog „gostovanja“ renesansnog mislioca, sad kao domaćeg pisca, posle četiri stotine godina, u Srbiji. Pa ipak, do nedalekog Novog Sada nije na ovaj lijepi događaj stigao niko iz sfere političke kulture i kulturne politike, južno od Save i Dunava. Državna misao oličena u predsedniku Tomislavu Nikoliću imala je preča posla: odavanje počasti caru Konstantinu u Nišu.
Promoter dogme ispao je važniji od utemeljitelja nauke.
Pomolak lisca
KOKA ČISTUNICA
Ovih dana sam naglo obezvoљio. Ovo uprkos ohrabrujućim izjavama naših probranih narodnih sinova da će boљe sutra početi već doveče. Supruga, naravno, vidi moju snuždenost i oprezno me podseća na psihijatrijski fakat da su traume mladosti uzročnici naših sadašњih emotivnih havarija. Dobro, ja bih hteo da pomognem sebi. Vadim jednu traumu od pre četrdeset godina i analiziram.
Bio sam tada osnovac. Jednog dana učiteљ nam je čitao priču Pošla koka na pazar. Ushićen umotvorinom predano je pokušavao da i đake oduševi. Dobili smo domaći zadatak: naučiti sa razumevaњem, pa da narednog dana iznesemo svoja zapažaњa.
Mnoge su se čitanke od tada promenile, ne znam da li se razumemo. Radi se o jednoj koki koja je naumila da skokne do pazara. Kako joj je nožica bila kaљava, naredila je jednom žbunu da to očisti. Avaj, žbun nije hteo. I tu nastaju problemi, najmaњe kokini. Ona je prosto rešila da pripreti. Dovela je kozu da obrsti žbun. Ali se i koza uzjogunila. Mislila je da ima lični izbor. Koka je rešila da insistira; dovela je vuka da izjede kozu. Ne lezi vraže, i vuk otkazuje poslušnost. Ucene se nastavљaju, ali čvrst moralni stav ispoљavaju redom selo, vatra i voda (ako nisam nešto preskočio). Koka, međutim, rešava da ide do kraja. Dovodi koњa da kazni neposlušnu vodu koja nije htela da kiњi vatru. Popij, kaže koka, koњu, ovu vodu! Koњ lakonski izjavљuje: Hoću. Nastaje neočekivani rasplet: prepadnuta voda meњa stav i gasi vatru, ova navodno nema kud i pali selo. Sad selo zdušno mlati vuka, te ovaj odustaje od moralnog kreda i kidiše na kozu. Prepadnuta koza počiњe da brsti posle čega jadni žbun sabere dva i dva te očisti kokinu nožicu. Priča se završava tako što je nemoguća koka sa izvesnim zakašњeњem, ali zadovoљna otišla na pazar.
Vispren kakav sam bio, priču sam lako zapamtio. Sa razumevaњem je išlo teže. Pitao sam starijeg brata, šta će koka uopšte na pazaru i to po svaku cenu? On je nabusito rekao da mudri tako što nikad ne pitaju. Tražio sam da mi sestra razjasni da li je u datim okolnostima baš najpreče očistiti nožicu, i to na žbunu?
Ona je kratko rekla da to naš narod drži za samopodrazumevajuće. Au, već mi je bilo nelagodno. Hrabro sam otišao u očevu sobu i kočoperno tražio da odgovori je li baš nužno zapaliti selo samo zato da neka koka ostvari svoj hiroviti naum? Ne kažem da me nije shvatio: verovatno je bio u nekim svojim teškoćama, tek ja sam se od batina spasio smionim skokom kroz prozor. Moja zbuњenost raste, te noći sam loše spavao. Ujutru, u očaju, na ivici plača prilazim majci i netaktično, bez uvoda izjavљujem: Koњ je pogrešio! Nikada neću zaboraviti њen zabrinuti izraz. Smestili su me u posteљu i privili obloge.
Iz noći u noć sam buncao. Saњao sam selo u plamenu, mahnitu hajku na vuka, oglodanu kozu i prљavi žbun. Do besa me je dovodio prizor puta kojim se, zadovoљna i čista, gega bahata koka dok na obližњoj livadi stoji sit i gasan koњ s kalpa-cima.
Nekako sam prezdravio. To jutro, sa torbom na leđima, prišao sam đedu i zavapio: Pa kakva je to priča?!
Đed je gucnuo čašicu rakije, pomilovao me po kosi, pa rekao: De, smiri se, priča kao priča. Dobro bi bilo da je zaboraviš, ali vidim, nećeš moći. Kad je tako, bar zapamti: nije ni partizanska, ni četnička, no narodna priča.
U školi je bilo loše. Kad sam rekao da koka i nije trebalo da se miče sa buњišta, učiteљ je poskočio od jada. A kada sam zakљučio da koњ nije u pravu, pa makar bio i ugledni pravnik, pozeleneo je; ja sam razred ponavљao.
Eto, ovo je moja ispovest. Sve sam otvoreno stavio na papir. Ima nekog đavola u toj psihoanalizi; ukućani već misle da mi je boљe.
Ali narodu nije boљe. Ja sam zbog priče jednom ponavљao, a ona se u narodu ponavљa i ponavљa. Šta ja tu mogu, rekoh da je priča narodna. Po њoj, koњ uvek smatra da nema ličnog izbora. I za taj stav se uvek izbori. Naročito kad su izbori.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Pametan smo mi narod; samo, ponekad dođe do izražaja zabluda naroda.