Komentar za početak
Trpež i krpež pola sveta drže. (Gde to vidiš majketi? 50% je davno stiglo na 90%. )Zapisnuti!
PONOVO ČITATI
Kako znamo da je neka knjiga dobra? Tako što se nijemo zaklinjemo da ćemo je, kad-tad, još jedanput pročitati, sa većom pažnjom, natenane.
Slično su mi svjedočili mnogi umni ljudi. Druga je stvar što od takvih planova ne ispadne bog-zna-šta (ars longa).
Dobro se sjećam da sam kao gimnazijalac, za zimskog odmora, u hladnoj omanjoj sobi na istočnoj strani naše kamene kuće u Budimlji, pod jorganom, čitao Manov Čarobni brijeg. Od tvrdog uvjerenja da će u životu dugom biti dana da tih nekoliko stotina stranica još jednom pređem, danas nema ni traga…
Više od toga: Koje sve debele a važne knjige nijesam stigao ni da otvorim, nikada neću nikome priznati. Izuzetno, ponekad sam spreman da javno ustanem u odbranu svoje lijenjosti. Znam osobu koja je pročitala Pekićevo Zlatno runo. Jednom je i mene htjela da uvuče u tu avanturu, ali sam ja zaprijetio razvodom braka!
Međutim, neke knjige sam zaista pročitao dvaput, a neveliki broj po obimu manjih djela čitao sam desetak puta. Tamo je Jevremova Brđanska zemlja (Od ove kamene pričine, Ljudi ne vide sebe). Svakih šest mjeseci pročitam one dvije poeme, na početku i na kraju Evropske truleži Mirka Kovača.
Sledeće godine masovno bi trebalo da se čita ona čudesna knjiga Ivana Mažuranića, Smrt Smail-age Čengića, napisana prije sto šezdeset godina.
(Priča o spjevu…)
Pomolak tora, ali napuštenog
ТРАКТАТ О БРКОВИМА
За нализу стања
Пожимо од питања:
Зашто је Мандушић Вук
Носио мрки брк?
Можда приличи
Носити брке по цичи.
Али иначе? Лети
Само штети.
У реду: бркат
У посети куму.
Чему брци у
Шетњи кроз шуму?
На симпозијуму?
Брк не смета
Док ималац куња.
Али како једе
Слатко од дуња?
Брке не носиш
Да би теже дисао!
Ерго,
Длаке над уснама
Имају дубљи смисао.
Власник бркова
Хоће да каже:
Озбиљан је чова,
Који не лаже.
Длаке испод носа
Носи чељаде
Које има поноса
Да не краде.
Ето. Очито,
Бркат презире мито.
(парадоксално је
Притом –
Руно на лицу =
Морална брана,
За разлику од
Ћосавог аивана.)
Не збуњује ме
Ни једног трена
Да нам је брката
Политичка сцена,
Али:
Муче ме факти
Који анализу руше:
Бркатих за извоз,
А криминала до гуше!
Negantesima valja reći ne
Astroološki motivi
Izrekao sam već neđe rezolutno i apsolutno nezadovoljstvo pojavom da plemeniti instrument durbin nose oko vrata teški probisvijeti koji su, godinama, broda oko vrata naše sudbine. Njihove se slike ne skidaju sa ekrana televizija – red vanisha (odstranjivač mrlja – stain remover), red likova sa međunarodnih potjernica… Jer, durbin je sprava za predosjećanje budućnosti. A onaj koji predosjeća, taj je duševan, i daleko od banalnosti zločina. Postoji umišljaj da se iskoristi ovaj psihološki kontekst upotrebe durbina za poslove usađivanja u podsvijest naroda poruke da je duša od čovjeka onaj koji je pomlatio toliki silni inovjerni svijet. Ta, čovjek sa durbinom oko vrata! On zna nešto što će tek biti, i ono o čemu ostali još ne slute. Komandant, ako nosi durbin oko vrata, nije zločinac.
Znameniti fizičar Johan Kepler (1571 – 1630) razrađivao je u delu Dioptrice princip rada astronomskog durbina. Dobar matematičar, koji je bio na tragu infinitezimalnog postupka analize, udario je temelje moderne astronomije. Formulišući tri zakona kretanja planeta, učvrstio je heliocentričnu koncepciju ustrojstva sveta. Kepler je naučnik za ponos prirodnih nauka i za inspiraciju novih đaka.
U srijedu, 14. septembra 2005. čitali smo vijest u novinama: Otvoren Astrološki institut Johan Kepler u Beogradu.
Kao što je i red, Institut ima direktora. Koristi adekvatne prostorije u reprezentativnom delu grada. U tekstu je istaknuto da je program rada institucije usklađen sa međunarodnim standardima astrološkog obrazovanja koje preporučuje Internacionalna astrološka asocijacija.
Po planu nastave, školovanje traje tri godine. Za to vreme ima se usvojiti znanje iz dvadeset sedam predmeta, po programu nastave. Prva godina osposobljava polaznike za natalni horoskop. Na drugoj godini se izučavaju: prediktivne astrološke tehnike i prognostička astrologija. Tu se daju i osnove astrologije odnosa, a dobiju se i bitne informacije o elekcionoj i horarnoj astrologiji. Treća godina je rezervisana za karmičku astrologiju, kao i za psihologiju u astrologiji.
Posebna pažnja, kako se naglašava u članku, posvetiće se astrološkoj etici i istoriji astrologije. Diplomirani stiču pravo da otvore sopstvenu školu i edukuju druge. Predavači su i ugledni astrolozi iz sveta.
Ističe se da je jedan od ciljeva Instituta uspostavljanje kriterijuma, ko sve može da se bavi astrologijom.
Čitajući ovo, danas još mogu da gunđaju jedino deklarisane komunjare. Na njih, međutim, pravovremeno je bačena anatema i njihova skepsa sada samo služi da im uveća sopstvenu sramotu. Kad li a ono:
Dvanaestog novembra 2005: jedan astrolog kao takav poručuje: “Težnja Mila Đukanovića da Crna Gora postane samostalna država u okviru kraljevine neće mu se sada ostvariti, jer za tu ideju neće imati podršku, a neke stvari se mogu preokrenuti u suprotnom smeru samo u jednom nepredvidivom trenutku.” Tekst sam pronašao u listu Danas, dvobroj 12/13. novembar 2005, na strani XV, u vidu pikantnog citata koji je u rubriku Ispod (s)vesti smestila novinar Tamara Kaliterna.
Ne treba se čuditi. Fakulteti i školuju kadrove da bi ti kadrovi valjali u okviru kraljevine. A valjaće u nepredvidivom trenutku. Više, neka niko ne pita koje je radno mjesto astrologa. I zašto su potrebni kriterijumi, ko može da se bavi astrologijom.
Mi smo mali, pa niti hoćemo niti možemo da drugome, većem, određujemo kakve institute da njeguje u oblasti istraživanja i obrazovanja. Lično mi se čini nesumnjivim da crnogorske đake ne treba vezivati uz hladni astrološki leš da u dugoj, ledenoj noći manipulacijâ ispamećeni čekaju svanuće…
U osnovi astrološki pristup ponižavanja i poništavanja nesumnjivih osobenosti Crne Gore primjenjuje se svakodnevno, pa i na najneočekivanije načine. Pogledajmo neke detalje vezane za kampanju negiranja crnogorskih tapija na sopstvenu nepokretnu imovinu.
Pravovremeno smo informisani na koju sve teritorije u Crnoj Gori pledira građanin Karađorđević, stanovnik Beograda. Katastarska površina imanja koja su njegovi preci uspjeli da kupe (uštedom od svojih plata) mjeri se, ako smo dobro razumjeli, je li, hiljadama kvadratnih kilometara – što u priobalnom pojasu, što na zimzelenim visoravnima…
Kada je čuo da se zemlja krčmi, i da se krčme objekti na njoj, građanin Radović iz Morače, poletan kakav jeste, iznio je podatke kolika teritorija u Crnoj Gori njemu pripada po pravu svetosavskog nasljeđa iz prošlih… milenijuma. On potražuje nove hiljade kvadratnih kilometara… U ovom svijetlu, jasno je zašto je taj eksproprijator u pokušaju nas sitnoposjednike i bezemljaše nazvao kopiladima. Naime:
Kopile je nezakoniti potomak. Ono (pošto nije ni muškog, ni ženskog, no srednjeg roda) objekat je društvenog prezrenja: kao takvo nema ime, nema ugled, a najvažnije je da ne može ništa da naslijedi (“Ja sam kopile… Bez imena, bez imetka” – našli su filolozi kod Kranjčevića). Nekad su kopilad bacali u vodu; cijela jedna rijeka se, nekako, tu negdje, zove Đetinja. Jer tako treba sa nevaljalcima i huljama, pogotovu sa nikogovićima.
Ergo, Crnogorci u statusu kopiladi, kako to interpretira jedna crkva, koja se ne plaši svoje otvorene pseudo-hrišćanske djelatnosti, ne mogu legitimno dužiti prostor Crne Gore! Zbog toga i priručni sekretari iz toga miljea, ne poetski nego prizaično veledu da su državu Crnu Goru napravili srpski popovi, i ta je dakle zemlja bez ostatka prekrivena (vo vjeki vjekov) crnim plaštom klerikalizma. Kako je reagovala legitimna država? Kao i u slučaju metalne grabljivice slećele na vrh Rumije: efi-kasno. (Sve je groteskno u toj priči o SPC-vjerskom oplemenjivanju vrha Rumije: angažman vojske liči na žilvernovski preudorealizam, a duhovni učinak je običan religiozni placebo.)
Javna potraživanja su, vidimo, značajna. Ozbiljne enciklopedije pišu da je površina Crne Gore 13812 kvadratna kilometra. Ali u notorni opis neodgovornosti umišljenih kolonizatora (colonialist irresponsibility) regularno spada i osporavanje svakog podatka koji potiče iz dijela prošlosti koji su oni sami imenovali kao “crna rupa” istorije. Mi ćemo tek saznati šta se zapravo vidi kroz astrološki durbin koji ominozno visi oko njihovog vrata non stop.
Plemeniti pronalazač gromobrana, amerikanac Bendžamin Franklin, nije vidio blagostanje koje bi na vrhovima kopalja donosile vojske samoproklamovanih konkvistadora. Vazda mi je na pameti njegova valjana riječ:
“Nikad nije bilo lošeg mira ili dobrog rata.”
Pomolak viteza
ČLANKOLISCI
Biti čankolizac… ima li kod nas veće uvrijede! Pomisao je ružna, formulacija je ružna. Užas! Čovjek se, navodno prodao, služi nečijim mračnim interesima, a za koju platu? Da liže čanak, da ne umre gladan. A obogatiti se neće, svakako. Međutim, čankolisci služe isključivo tuđinu. Vlast ne dopušta da se oformi termin koji bi žigosao domaće plaćenike, plaćenike vlasti. A oni postoje. Ne postoji njihova moralna i intelektualna superiornost u odnosu na čankolisce, a otežavajuća okolnost, što se zaboravlja, u tome je što troše naše domaće pare, bacajući nas u još veću materijalnu i egzistancijalnu bijedu. Ne pledirajući na iscrpnost analize, navešću samo jednu kategoriju domaćih čankolizaca. To su novinari, ili nabijeđeni novinari, spremni da napišu čudovišni članak (pogrda pojedinca ili grupe ljudi iz suprotnog tabora). Predlažem da ih nazovemo člankolisci. Člankolisac se ponekad ne potpiše. Nije mu do autorstva. Inače, nije beznačajna činjenica da u prijedloženoj novoj riječi: člankolisci (najbolje u množini), bodu oči upravo lisci. Ako. To i jesu lisci koji pišu članke da bi olizali čanke.
Pomolak mišljenja
ДВАДЕСЕТ СЕДМИ МАРТ
1. Двадесет седмог марта 1941. изашли су умни Србијанци на улице и тргове својих градова. Мислим на оне одговoрне грађане који су већ тада уочили да се морају супротставити нарастајућем злу фашизма, а пре свега раскинути ланце недоличног пакта. Били су то патриоти по најчистијој дефиници тога осјећања. Није их било мало у Србији. Узвикивали су пароле које су без сумње аутентична баштина слободарства, оне пароле из директоријума где се чувају сећања на независност и достојанство. Чуло се тога дана у Београду: „Боље гроб него роб“. Ми нисмо измислили овај узвик, али на српском најмелодичније одјекује! Реч је о пароли која мора остати видно истакнута у излогу културе пост-југословенских народа. Заиста, не може се језгровитије исказати порив човечности у једној државној заједници.
2. На жалост, постоје историчари и политичари који, ето, имају резерву према двадесет седмом марту. Они се мрште на помисао да постоје хероји и подвижници слободе, који могу и живот дати за змајјовинске и ђуројакшићке идеале. Њима се не скакуће по босанским планинама у надгорњавању са окупаторима и њиховим помагачима. Ма ни по асфалтираним улицама. Они с правом искаљују бијес на идеју Јасеновца, али не питају се откуд и како Јајинце. Мрска им је парола „Боље гроб него роб“. Имају дипломе филозофског факултета, група за историју.
3. Радије умрети него ропски живети –свијетла је европска парола. Поклич бриселске револуције, средином ускомешаног деветнаестог века гласио је баш тако: „Plutôt mourir que vivre esclaves.“ (Ту чињеницу наглашава Зилахи у Пурпурном вијеку, на страни 74.)
Но добро, шта је онда онај одважни узвик Боље гроб него роб, на улицама Београда 27. марта 1941? Увозна парола, плагијат или креација домаћег патриотизма? Или просто мудар одговор срчаних људи, наших предака, у правом историјском моменту?
Одговор је очевидан. Белодано је тужно понижавати акте слободоумља пљувањен на пароле неутемељено осумњичене као комунистичка улична бука. А било је таквог ревизионистичког задаха у „освртима“ десничарских кликојеба, доктора историјски наука.
Pomolak lisca
PERFORMANS
Kad je doneta odluka, da se od plate ne može živeti, ne znam i kvit! Ne mogu se setiti, pa sve po tabanima ceo dan da me golicate. Možda sam prespavao, možda nisam bio kod kuće. Tek jednog dana napravim bilans: hleb košta H dinara, mleko M dinara, šećer Š dinara… Ukupni mesečni troškovi T dobijaju se kao zbir pomenutih potrepština: T=H+M+Š+… A primio sam platu u iznosu od P dinara. Razrogačim oči i ustanovim nejed-nakost T>P. Što se mene tiče, sav jad je u ovoj formuli, ali da prevedem na jezik razumљiv i političarima koji su formulu omogućili: platom se ne mogu pokriti životni troškovi. Veličinu T oni zovu potrošačka korpa, mada nikad nije bilo da se poteže korpa za ovolicno.
Nisam ja ogorčen na političare, ne. Њihovo je da probaju razne socijalne varijante, pa koja uspe. Nego me grize savest, bio sam nesmotren, a da sam znao za odluku, rekao bih: stanite, formula je opasna po obe vrste bubrega u organizmu. Sad, ni-sam reagovao, i saučesnik sam. S te strane, osnova za neku veliku društvenu dreku nema – sam pao sam se ubio. Ostalo je da uzmem sopstvenu sudbinu u svoje ruke i spasavam što se spasiti dade.
Smislio sam sledeće.
Ako su savetodavni mozgovi najboљih narodnih sinova ponudili rešeњe T>P, kao prosperitetnu opciju, biće da su u stvari hteli nama prosečnima da sugerišu stil života sadržan u zahtevu: Č teži V. Smisao ovih oznaka je sledeći: Č označava čoveka, svakog pojedinca među nama, a V je vlast kao takva. To jest, izvolite mudrijaši približite se vlasti! Tamo je novac. Tamo se može nešto uraditi na reparaciji životne formule. Vi, bumbari, koji biste hteli da živite od svoje plate, preispitajte svoj stav! Razmislite i sami; hoćete da je dovoљno to što savesno vršite poslove prosvetnog radnika? što uzorno lečite bolesne? Ha, ha, ha. A kako će vas onda po potrebi uceњivati? Ne, lepotani! Izvolite budite uz vlast, i neka je to jedina mogućnost da se promeni znak nejednakosti i nastane spasonosno: T maњe od P. Pa ako se otuđite, smesta množimo formulu života sa minus jedan, što, jelte, dovodi do agonije u vidu T>P (i ne tražite grešku u računu, opet će biti po našem).
Skontavši sve ovo, napravio sam konkretan plan da se preporučim centrima moći. Pošao sam na selo, u rodni kraj, odakle sam pre trideset godina otišao trbuhom za kruhom u potrazi za doktoratom iz fizike. Prošetao sam do luga i ubrao zdrav, žilav, poduži glogov trn. Vratio sam se u glavni grad. Posredstvom lista Drmokratija (sva su slova na svom mestu), najavio sam spektakularni performans.
U rečeno vreme seo sam na sami centar gradskog trga. Izuo sam se. Leva noga mi je malo ćopava; vidi se poveći ožiљak (još iz vremena kad sam bio u komunističkoj partiji). Ali desna noga mi je zdrava. To su mogli svi dobro da vide iz gomile građana koji su radoznalo piљili u performans, ometani užurbanim novinarima i fotoreporterima. Ekipa policajaca pratila je događaj uљudno, sa strane, spremni da – ako zatreba – spreče nepovoљne posledice. Teatralno sam izvadio malu kutiju, pa iz crvenog њenog jastučeta, sa mesta gde je moj otac držao medaљu za hrabrost, izvukao trn. Lagano sam ga pokazivao, magijskim kretњama kakvog iskusnog mađioničara. Onda sam odlučno stisnuo zube; polako sam zabadao trn u desno stopalo. Masa je zanemela. Oblio me hladan znoj; eto, mrmљao sam, hleba bez motike ne biva (a od ranije sam znao da, takođe, bez uzaludne muke ne biva nauke). Trajalo je to minut-dva. Sve vreme sam prstom pokazivao na Њegoševu sliku koju sam prethodno postavio na stolicu sa moje leve strane (za bukvalce, kojih je, žalim slučaj, mnogo; a i prosto zato što bez Њegoša nijedan posao kod nas ne može da se obavi).
Najzad sam podigao desnu nogu s trnom kroz taban i vitlao њome. Svi su mogli da vide s gorњe strane stopala flomasterom ispisano: Jugoslavija.
Dva policajca su me podigla; držali su me za ruke, dok je treći bio mobilan u telefoniraњu; sevali su blicevi; davao sam intervju za sutrašњe brojeve dnevnih i noćnih listova. Pola naroda je plakalo, pola pљeskalo. (Mi nikad nemamo jedan narod, no dve polovine њegove.) Sutradan, šepajući po stanu uz bolne grimase, očekvao sam rasplet događaja. Može biti da performans i ne da rezultat; šta ćemo, rizik postoji. No, ubrzo se oglasio telefon. S druge strane žice bio je portparol monarhokomunističke partije Svi dešњaci sveta. Molio me da se prihvatim članstva u њihov Savet bunila. Toliko sam imao prisebnosti da ne dam momentalnu saglasnost, mada sam znao za њihovu finansijsku širokogrudost. Potom su se javili iz čuvene fabrike obuće Kopito; šaљu cipele, pitaju za broj. Do podne sam imao još desetak korisnih kontakata.
Sutradan su počela da pristižu pisma. Jedno je bilo posebno zanimљivo. U њemu je kratko stajalo: Poštovani gospodine, vi koji svojom maštom smelo dodirujete kreativne neočekivanosti svake vrste pokazujete da imate snagu da našu zbiљu odlučno usmeravate. Šokirani smo nelogičnošću Vašeg performansa i želimo da se inspirativnosti takve vrste nastave. Budimo u vezi. Potpis: Komora (što god to značilo). Naravno, stigli su pozdravi i od udružeњa starousedelica.
Ali ja čekam poziv, onaj glavni. Posle koga glava ne boli. A noga će prezdraviti… Vaљa još, svakako, razmisliti o imiџu ličnog imena.
Dodati jedno Trnski? I tu će neko pomoći. Postoje i specijalizovane agencije. Nema zime za uspešne performasone.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Pokušavamo da uspostavimo vezu sa našim vremenom upornim dozivanjem: Oj, tempora!? Oj, more?