Komentar za početak
Ružna reč ružnu ište. (Reče derište.)Zapisnuti!
HM, MOŽDA
Umro Dobrica Ć pa u subotnjem KD Politike (24 maj 2014) piše Aleksandar Mandić da je pisac ostavio oporuku. U njoj navodno piše da je pokojnik hrišćanin, duhovnim bićem i moralom. “Sahrani me Ana po pravoslavnom crkvenom običaju, sa dva sveštenika.”
Tekst se mogao lako fotokopirati i bar delićem prikazati u članku, makar jedna rečenica, ali nije. Verujmo na reč, možda časnu.
Dalje u članku autor veli da je Ćosić napisao govor đenerala Mihajla Rašića, reč na početku Prvog svetskog rata, pa i to citira, navodno. Jer mu je pisac telefonom izdiktirao. I tu smo zakinuti za jednu malu fotokopiju rukopisa. Verujmo na reč, možda časnu.
A mesta za male autentične fotografije je bilo – dat je crtež DĆ dimenzija 20×15 cm (loš crtež zaista).
Zašto ne verujemo na reč? Pitajte porodicu i prijatelje Danila Kiša. Lažu manipulatori, pička im materina.
Pomolak tora, ali napuštenog
ТАД МЛИДИЈАХ УСПЕТИ
О, племе моје, јадна сирочади,
Децо мила мојих лета радни’!
Хтедох дугу да са неба свучем,
Дугом стварним да све вас обучем.
Да накитим естрадним звездама,
Да обасјам сунчаним лучама…
Дуг је био, па се угојио,
Звезде сјале, па су и пресјале,
А сунашце оно огрејало,
И оно је са неба ми пало!
Све нестаде што вам дати справља –
У траљама отац вас оставља.
(Песма се наставља.)
Negantesima valja reći ne
Tigoni u političkom cirkusu
Jedna, reklo bi se, nevažna vijest mogla se nedavno naći u zabavnim rubrikama informativnih glasila: Neumorni kreatori novih bizarnih spojeva ukrstili su bengalskog tigra i afričkog lava! Rodio se četvoronožac nazvan tigon.
Odmah recimo: dobijeni proizvod nije bog zna sta. Iz ovakvih brakova često se rode slabe jedinke, sa izraženim deformitetima. Ispostavilo se, ni najvitalniji primjerci ne mogu da ostave potomstvo. Našavši se na slijepom biološkom kolosjeku, tigoni postaju žrtve okrutnih cirkuskih menadžera i dizajnera; nesrećne životinje vucenjaju od šatre do šatre, sa jedne do naredne predstave i naplaćuju ulaznice svetini kojoj nikad dosta šegačenja sa debaklima života. Glas protiv zloupotrebe tigona, i uopšte protiv ideje hibridizacije, digli su članovi Društva za zaštitu divljih životinja. Ovi divljenja dostojni aktivisti traže da se tigrovima i lavovima dopusti da sami uređuju svoj seksualni život, u sopstvenom arealu i sa iskazivanjem autentičnih afiniteta. Time šalju vrsti homo sapiens zasluženi prijekor što kratkoročne ciljeve pohlepe zvane lova iber ales ostvaruje kroz nedopustivu interakciju sa ozbiljnim naumima prirode.
Ali, ostavimo se predaleke Kalkute i tamošnjih genetskih kombinatorika! Odavno zna-mo da će neka naša luckasta kobila koja se zagledala u ordinarnog magarca donijeti na svijet ljupko mladunče mulu. No, biva i da zaljubljena magarica, iz romantične veze sa konjem, dobije bebu mazgu. Opet, ove veze (mada manje umjetne od tigro-lavljih sparivanja) daju neplodne jedinke. Jalove, koriste čovjeku u teglećim poslovima – pri čemu ispoljavaju upornost i izdržljivost do nivoa citiranosti u narodnim poslovicama. Avaj, mazge i mule su biološke nule, jer nijesu od ovoga svijeta. Moćni mehanizmi odabira nemilosrdno ih svrstavaju u tužnu kategoriju bastarda. Bastardu ne basta da učestvuje u kreiranju vrste, tog ponosa zemne evolucije.
Godine 1997. objavio sam u knjizi Naše gore lisci pričicu pod naslovom Crne (l)istine. Misleći da se narugam programskoj neprincipijelnosti mnogih partija, i koalicija, pomenuo sam u tom tekstu političke grupacije tipa Socijalističko-kapitalistička partija, Republikansko-monarhistički blok, Demokratsko-despotska koalicija. Mislio sam tada da sam u te izmišljene nazive ugradio nesnosno mnogo protivrječnosti, toliko da će vidljivi paradoksi imati potrebnu snagu sarkazma. Kako me je ljuto ovo vrijeme od proteklih pet godina demantovalo! Politička praksa, ispostavilo se, bila je i maštovitija i kreativnija. Kako?
Ćerka nosioca partizanske spomenice krešti na četničkom mitingu ispod svilenog barjaka sa ukrštenim butnim kostima neke krupne životinje. (Barjak leprša). Ljekar-huma-nista, Musliman, trijezan pjeva na srpskoslavskoj pijanci poskočicu u kojoj se veliča prodemokratski stav klanja ko sa nama neće. Dugogodišnji profesionalni ideološki čistunac, čovjek od posebnog kova i testiranog povjerenja, udarna je pesnica fočo-srbinjske, tursko-koljačke družine (odaziva se jedino na potresno oslovljavanje: brate). Kao kruna svega, evo ga političar koji nekoć šćaše dati svoj i moj život samo da se Crna Gora ponovo rodi – u simbiozi sa političarem koji i nekoć i sad daje život (ponajprije moj) samo da Crna Gora konačno krepa! Na sve to će dama na ekavskom radu u crnogorskoj državi: “Lepo, bogami!”
Sasvim je jasno da pomenuta, i druga, tigonska ukrštanja nemaju (ne mogu imati) strategijske domete i značajne vizije. Očito, riječ je o bijednoj, dnevnoj taktici da se “kreira” bilo šta sa prividom novog; taj bastardni pačvork da se izloži u šarenoj cirkuskoj šatri i do svanuća zaradi koja crkavica. A narodu, šta se zalomi.
To otkriće, da su svakakva ukrštanja dopuštena, da su svi savezi poželjni, da je politička tigonizacija, budući kratkoročno profitabilna, prirodna koliko i svaka mula, kao i svaka mazga… O, ljuta nevoljo! Hristos izgleda nije morao na Golgotu: trebalo je samo da se upiše u liberale, a potom bi se koalicija sa Judom i Pilatom prosto nametala. Nenaviknutost Bogočovjeka na dil, eto, koštala ga je tolikih muka…
Taj pronalazak, da su svakakve ljubavi moguće, makar i bastarde proizvodile! Govore o navodnom pomirenju partizana i četnika. Kao da se radi o nadurenom tinejdžerskom paru, pa će se ljubav vaspostaviti – onog trena kad joj on zaguguče: Sestro, a ona zacvrkuće: Brate! Kao da nije riječ o dva suprotstavljena ideološka obrasca. Partizanstvo i četništvo su ideološki odgovori na probleme jednog davnog vremena: već treća generacija trčkara po šumama i gorama naše zemlje ponosne, poslije onog svjetskog meteža kada su se te dvije političke grupacije dohvatile za gušu. Današnji klinci kojima poturaju slike onog bradonje sa lenonkama pomisle u trenutku da je on haker iz obližnjeg internet-kluba. Ova mladež mora imati temelj u ovom vremenu – i mora da gleda naprijed. (Izem ti drčni korijen koji daje sasušeni omlad!) A ako političke mule i dalje insistiraju na podgrijavanju više od pola vijeka bajatog bućkuriša a la partizan-četnik novočorba, moraju znati da se ne može šećerli pozivima na bratimljenje zabašuriti baš ovo: jedna od dvije pomenute ideologije ima u svom trešelju, regularno, ideju povremenog sjeckanja vratova nesrpskog življa. Recni malo u Bihoru, recni malo u Foči… Ne, hvala. Društvo može biti samo stratifikovano društvo. Postoje i postojaće društvene grupe i politički tabori, i ideološke nijanse, i ekonomske tenzije, bogati i siromašni, zločinci i moralni podvižnici. To, da nam se poturaju plemenske čorbe, brato-sestrinski umoci gdje se sve socijalne razlike tope i pravi se nestratifikovana bljutava smješa koja smrdi li smrdi… idi, begaj! To, da mi je brat plemenik krvavoga kljuna do očiju? Ne, ne.
Oplođavajući kontakti ne smiju u sebe uključivati monstruozne razlike (koje daju tigon-uzaludnosti) kao ni prevelike sličnosti (koje preklapanjem tvore letalne genetske adre-se).
Pomolak viteza
KADROVOVSKA RJEšENJA
Kadrovi su stručni ljudi za pojedine djelatnosti u društvenom i državnom životu. Kadrovska rješenja su bolno pitanje uređenja javnih poslova i službi. što je istureniji položaj, sve su fluidniji uslovi koje treba da zadovolji kandidat za isti. Elem, položaj se osvaja, a ne zaslužuje. Zamagljeno je i pitanje napuštanja položaja. Okorjeli narodni dobrotvor izjavljuje, pod prijetnjom batina gnjevnih, da će malo odmoriti u društvu unuka, a onda će se ponovo baciti na narodnu grbaču. Opšta je pojava da kadrovi shvataju položaj vojnički: kao mjesto gdje se valja ukopati, kako bi se što spremnije dočekao napad uskoka. Otuda, ono što rade i nude partijski odbori i komiteti treba nazvati novim, a toliko očiglednim terminom: kadrovovska rješenja. Novi kadrovi nikad ne koriste već iskopane rovove. Borba na tom terenu je surovovska. Kadrovovska rješenja uvijek metastaziraju.
Pomolak mišljenja
INTELEKTUALNA REZONANCIJA
1. Ivo Andrić piše u Travničkoj hronici:
Davil se dugo kolebao između jave i sna, jer su snovi imali više veze sa javom dosadašnjeg njegovog života, a sadašnja java ličila pre na neki san u kom čovek biva naglo bačen u čudnu, daleku zemlju i doveden u neobičan položaj.
Ova misao izaziva sećanje na čuveni Geteov stih iz Prologa u Faustu:
Was ich besitze, seh ich wie im Weiten,
Und was verschwand, wird mir zu Wirklichkeiten.
U našem prevodu:
Šta imam, u daljini spava,
A što iščeze, moja je java.
2. Negde u memoarskim zabeleškama sjajno opisuje Mihailo Lalić jedan svoj strah iz djetinjstva. Iz potaje, u kući, gleda dječak kroz zvirinke prozorskih zastora: ide čovjek pored rijeke. Ekspedicija koja pljačka i za sobom sije glad i smrt.
Na prvi pogled ništa naročito: rijeka i, s one strane, šljive, kuće, uzbuna među kokoškama ispod oraha; putem korača osrednji čovjek u plavetnim dimijama i crvenom džamadanu, za njim Švabe s puškama i torbacima…
Pred očima nam je antologijska pjesme Brane Petrovića Ide čovek pored reke:
Ide čovek majko moja najstarija država
ide crkva porušena ide lađa bez posade
Ide groblje svih vremena prah i pepeo
sklanjaj decu majko moja ide zločinac
Kakav potresni literarni dublet!
3. Pamtimo dobro one slavne stihove iz Hasanaginice:
Šta se bijeli u gori zelenoj?
Al je snijeg, al su labudovi?
Danac Hans Andersen pisao je u bajci The Little Mermaid (Mala Sirena):
Now she saw the mainland ahead of her, high blue mountains on whose peaks the white snow shone as if swans were lying there. Down by the coast were lovely green forests…
(Gledala je kopno tamo, visoke, modre planine na čijim se vrhovima sijao bijeli snijeg kao da su tamo popadali labudovi; a ispod se širile divne zelene gore.)
4. A dusk like that of the outer world obscured his mind as he heard the mares hoofs clattering along the tramtrack on the Rock Road… Dok čitamo ovu Džojsovu rečenicu iz knjige „A Portrait of the Artist as a Young Man“ može nam se desiti da pjevušimo davnašnji hit Džimija Stanića
Moja kobila Suzi, Suzi
Često šeće po pruzi, pruzi.
5. Pa je li ovo, i sve slično koje se može naći i citirati – plagiranje? Nije, već intelektualna rezonancija. I čitalac ne oseća neugodnost zbog nečijeg prepisivanja, već snagu sopstvene asocijacije. Prisećanje ovdje ima moć citiranja u stručnom radu. Blagosiljati: Evo nas na uzbudljivom izvoru talasanja Misli i Osjećaja.
Pomolak lisca
DUG I OPOMENA
Samoubistvo kao fenomen zanima, od najranijih vremena, široki krug stručњaka, ali i javnost u najmasovnijem smislu reči. Suicidalne porive pokušavaju da rasvetle filozofi, sociolozi, psihijatri… Posebno su u žiži naučni pokušaji da se nađe veza između broja samoubistava i nepristojnih uslova života.
Dovodi li pogoršaњe životnih uslova do povećaњa broja samoubica? Građani su uskraćeni za pravu informaciju. Svi znamo za slučajeve da su љudi digli ruku na sebe zbog materijalne bede i opšte depresije. Međutim, je li to pravilo? ili su samo sporadični akti? Ubedљiva statistika nam izmiče!
Lično verujem da broj onih koji su digli ruku na sebe nije ovih godina veliki; bar nije onoliki koliko su zacrtali kreatori naše sutrašњice. Da se dovedu u sklad predviđaњa i tvrdokorna stvarnost, institucije sistema pojačavaju pritisak i dižu opomene na nas. Ovde ćemo sa par reči osvetliti jedan segment te vrste: dizaњe opomene na građane od strane elektrodistribucije.
Lično je na mene dignuta jedna takva opomena, pa mogu da svedočim iz prve ruke. Evo, što se forme tiče: opomena lepo izgleda, papir je kvalitetan, format skladan, sami tekst opomene pristojno stilizovan; posebno je ukusno rešeњe udar-nog dela (pretњa neposrednim iskљučeњem): nešto krupnija slova u kompjuterskom slogu, skoro dražestan font, i nadasve љupka boja, diskretni lila tonalitet – sve upadљivo i malo ukoso. Moderno.
Rešio sam da se kao građanin uzjogunim. Opomena je podmetnuta u poštansko sanduče u strogoj diskreciji – nisam osetio došuњavaњe lica koje je donelo smradnu presudu. Prvo sam bio utučen; brzo sam se pribrao. Svejedno sam tu noć probdeo. Sastavio sam pismeni demarš koji ću ujutru izreći nadležnima. Hteo sam da pomenem najubitačnije argumente u najkraćoj formulaciji, stoga sam sastavio tekst koji glasi:
Vi ste eksponenti Države. Objavљujete moj dug Državi. Ali treba da znate da nisam dobio plate već za tri meseca. Dug Države prema meni je veći. Kako se usuđujete da izmirujete moje obaveze od juče, kad su neizmirene vaše obaveze od pre sto dana?
Stavio sam znak pitaњa, odahnuo sam: u veri da će im on biti kao omča oko vrata. Treba sa њima pisano, pismeno i otmeno…
Iza šaltera elektrodistribucije sačekala me je ovlašćena dama. Pročitala je protest bez uzbuđivaњa, puls joj je bio industrijski: pedeset herca. Rekla je, potrošeno se mora platiti; žalba nadređenoj instanci: druga vrata desno.
Na rečenoj adresi našao sam ovlašćenog, a više ostrašćenog gospodina. Na њega je tekst ostavio veseo utisak; pregoreli su mu osigurači i spontano rekao, da ja nisam mogao da se naљutim: Građanine, ludi ste kao struja!
Plemenitog čoveka! Pamtiću ga doveka! Zbog dijagnoze i pravnog leka. Neka!
Bio sam primљen i pročitan, a osećao sam se kao popišan.
Naveče sam na televiziji gledao neki francuski film o smrtnoj kazni. Dojmile su me se scene stražara i sudskih izvršiteљa koji se u čarapama prikradaju zatvorenoj žrtvi da ga iznenada ćape, saopšte vest o odbijaњu žalbe i odvedu bogu na istinu. Do zore mi se pričiњavao sumoran bat koraka bosih poštara oko mog sandučeta u dvorištu.
Agonija je trajala desetak dana. Svakog sam jutra ustajao izmožden; prva radњa se sastojala u testiraњu ringle: ukљučim, prospem kap vode i napregnuto čekam. Kad zaskakuće kapљica, kao da me sunce ogreje. Još jedan ceo, topao dan je preda mnom…
E, konačno jedne subote, đavo je došao po svoje. Ringla je ostala hladna kao glečer. Pomodreo sam, i od besa. Rešio sam ovog puta da intervenišem impulsivno, usmeno. Preskočio sam prvu instancu i s vrata počeo da vičem na od smeha zace-nutog gospodina. Više nisam lud, upozorio sam. Bar ne kao struja – iskљučili su je. Otreznio se i uputio me sprat iznad. Primila me je uљudna gospođa koja mi je rekla dve korisne stvari.
Prvo, građanine, treba da znate da taj novac koji vama uzmemo nama uzme država i otpravi vama u vidu penzija i plata. (Opa!) Treba da znate, novac vam se vraća kroz plate!
Drugo, ne dajte da vam seku struju! Niko ne sme da vam iskљuči struju! Mi smo protiv iskљučivosti.
Kako ste protiv? Evo lila na belo. Postoji i nalog za iskљučivost. Potežem ubitačne kontra-argumente….
Boљe da ste potegli štogod oštrije, po prilici sataru, govorila mi je sad već u četiri oka uљudna gospođa. Kakvi argumenti i bakrači! Sata-ra! Marš iz dvorišta! i kvit.
Od te duševne žene naučih tada dve važne stvari: za novac, oni su samo skretničari u њegovoj cirkulaciji od mene do mene; elektrodistribucija je institucija koju možeš isprašiti ako se pojavi s makazama. Nakaze, imam makaze!
Novo prikљučeњe sam platio, svaka se škola plaća… Ali, koliko li je onih koji, za razliku od mene, kao budale bez roptaњa trpe? Koji nisu dočuli za svoja prava? Koji ne znaju kako se formiraju fondovi za plate? Oni državu i zemљu doživљavaju kao stambeni prostor na koji bahatom gazdi plaćaju kiriju. A kirija se plaća bez roptaњa, i od vajkada. Kirija se trpi, dok je iole podnošљivo. Ali kad su računi veliki, kad kirija počne bukvalno da hara, tada podanici dospevaju u staњe hara-kirija.
Možda i nije loše da se pojavљuju prvi znaci sličnosti sa Japancima; makar i preko harikirija…
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Prvo su me negirali, a onda nogirali.