Komentar za početak
Obraz ide s glavom. (Više jok; video sam jedan obraz kako ode, a glava ostade.)Zapisnuti!
U TUĐEM VEKU
Pročitao sam Ćosićevu knjigu U tuđem veku.
Ideje koje propagira: staromodne. Stil koji koristi: aljkav. Umetnički dojam: nenadahnutost.
Neiskreno je s velikom ambicijom prosuđivati supstancu u kojoj nisi zaronjen.
Pa zašto on sve ovo piše? Ako je knjiga način zarade, OK – Ćosić je profesionalni pisac. (Ćosić ima i neku penziju, međutim. I dodatak za akademika)
Drugo pisac hoće: da ostavi sugestije kako bi nova generacija istoričara morala pisati istoriju u kojoj će Ćosić biti pozitivan lik. (Bar jedan istoričar, Predrag Marković, tako će i postupiti.) U knjizi su pedantno pobrojani rđavi momci i ništa narodi. I način je preciziran, kako treba valorizovati Dobricu u svim epohama. Potpuno je jasno koga treba satrti, nije samo Milo Đ. zlo neobijeljeno. Srbi izdajnici na razmeđi dva vijeka kod Ćosića imaju ime i prezime, sve više puta podvučeno.
Još samo kad otac Dobrica i ćerka Ana nauče da godina 2000. pripada dvadesetom vijeku…
Pomolak tora, ali napuštenog
МИМИКРИЈЕ
Јако мене нервирају мимикрије.
Мимикрија прво јесте, онда није.
Чини ти се суво дрво, ништа више.
Али кора, лепо видиш: дише. Дише!
То што мислиш да је омлад пожутели –
Кад га пипнеш, помера се. Он се сели!
Па се питам, јел то чежња малог створа
Да постане љубичица? Игла бора?
Чвор јасена? Полен златни? Лиска гола?
Јер је живот животиње препун бола!
(А шта ако каћун нежни горко плаче
Кад му перце/уво заврнемо јаче?)
Мислим да ће, лепо, пре или касније,
Морати мимикрије маске да скину
И врате се бићу своме, у суштину.
Став је споран, јако споран, мимикрије:
Кад је добро није важно шта је чије.
Јако мене нервирају мимикрије…
Negantesima valja reći ne
Čudesna godina
Na pragu smo godine koja će zvanično biti posvećena fizici. Ova počast za caricu prirodnih nauka predviđena je na svjetskom nivou; na inicijativu Evropskog društva fizičara (EPS) zasijedala je svojevremeno međunarodna unija za čistu i primijenjenu fiziku i usvojila Rezoluciju kojom se 2005. godina proglašava za “Svjetsku godinu fizike” (World Year of Physics, WYP). Svojim autoritetom, iza ove inicijative je stala i Organizacija ujedinjenih nacija i time je akcija dobila maksimalnu kulturnu legitimacija.
Čime je fizika kao naučna djelatnost i kao nezaobilazni školski predmet i pedagoška aktivnost zaslužila ovu neobičnu počast?
Ideja je da se WYP akcijom obilježi stogodišnjica rađanja moderne fizike. Nepodijeljeno je mišljenje da je era savremenih pogleda u fizici počela 1905. godine, kada se svojim uistini revolucionarnim radovima javio Albert Ajnštajn (Albert Einstein, 1879 – 1955). U kratkom razmaku od nekoliko mjeseci, njemački časopis za fiziku Annalen der Physik objavio je četiri rada dotad praktično nepoznatog mladog autora; bili su to tekstovi koji su rearanžirali temelje klasične fizike koji su bili dika dotadašnjeg znanja u prirodnoj nauci i istinski ponos naučnika devetnaestog vijeka.
Prvo se Ajnštajn oglasio radom koji je značio objašnjenje fotoelektričnog efekta, primjenom dotad nezamislivog koncepta da svjetlost može da se pojmi kao skup svojevrsnih čestica. Ubrzo je postalo jasno da ovaj pristup odlučno pokreće razvoj neophodne, kvantne mehanike i, šire, kvantne fizike. Ajnštajn je stao iza pojma koji mi danas zovemo “foton” i koji se prirodno izgovara i među osnovcima u našim školama. Godine 1921. dodijeljena je Ajnštajnu Nobelova nagrada upravo za promociju ideje kvatna energije u rešavanju niza relevantnih fizičkih problema.
Ubrzo se pojavio i rad na temu Braunovog kretanja, u kome je majstorski data ubjedljiva teorijska potvrda egzistencije atomskog svijeta supstancije i napravljena baza za fundamentalne eksperimente koji su ubrzo uslijedili.
Već krajem juna 1905. godine pojavljuje se rad naslovljen O elektrodinamici pokretnih tijela, možda i najčuveniji Ajnštajnov prilog, koji se danas neprestano pominje kao mjesto rađanja ideja slavne specijalne teorije relativnosti, koje će on 1915. godine proširiti i na polje gravitacije, praveći opštu teoriju relativnosti.
Četvrti rad se bavio pitanjem veze energije i mase. U njemu se pojavila formula, jedina važna formula fizike koju danas znaju da napišu i mnogi intelektualci inače udaljeni od matematičkog i tehničkog poligona znanja: Energija je jednaka masa pomnožena sa kvadratom brzine svjetlosti. Svu ozbiljnost ove tvrdnje svijet je shvatio sa razvojem nuklearne tehnologije sredinom dvadesetog vijeka, koja je svoj inicijalni tragični pečat udarila u japanskom gradu Hirošimi.
I ovih nekoliko fakata je dovoljno da se shvati zašto je 1905. godina odabrana kao datum dostojan obilježavanja; nazvana je godina čudesa, čudesna godina – Annus Mirabilis. (Kumim vas, sa dva slova n!) Mnogi su spremni da ovu godinu vide kao godinu najdramatičniju u cijeloj istoriji fizike, a svakako kao početak dvije moćne magistrale koje su oplemenile ljudsku civilizaciju, a to su pravci teorije relativnosti i kvantne teorije.
WYP svečanosti su samo povod da se u našem vremenu posustale intelektualnosti i oronulog humanizma udahnu novi sadržaji i pronađu djelotvorni kapaciteti za mlade naraštaje. Sve ono što bude učinjeno biće na planu revitalizacije fizike kao simbola rasta znanja, emancipacije razuma i oporavka etičnosti. U velikoj akciji na Planeti biće posla, trebalo bi da bude posla, i za male zemlje. Malim državama sâm Ajnštajn je uputio otmenu pohvalu, kao kolektivima predodređenim da ne čine velike gluposti i monstruozne zločine. Male zemlje, sem toga, moraju da drže, i održe, određeni nivo fizike kao legitimaciju neophodne trezvenosti i kao branu od survavanja u nedostojno tehnološko-tehničko sužanjstvo.
Hoće li biti otporâ promociji fizike? Biće, uvijek ih je bilo. Ajnštajnov poduhvat, ne treba zaboravljati, bio je i ostao modernizacijski trend. A kad je modernizacija u izgledu, uvijek je tu i dežurna retrogradna svijest koja te ideje premeće u baba-rogu globalizacije. Poslije takvih inverzija lako je povesti boj za bijeg u prošlost, provincijalizaciju pameti i kolektivizaciju guslanja na plemenskim skupštinama. Ajnštajn je od samih početaka svog intelektualnog angažmana trpio snažne otpore. Povodi su bili svakojaki i izgovori svakojaki – ali je osnovna potka otpora i negacije bio fašizam u najogavnijem vidu. Pred hitlerizmom negantesa bježao je Ajnštajn iz svoje domovine. Za bojati se:
U okolini Crne Gore snažan je zamah anti-ajnštajnovske mobilizacije. Taj pokret je bokserskim metodima na klanovskoj osnovi već dobio dvije runde protiv mlitavog modernizma. Prvo su srbijanske škole podlegne kukavnom pragmatizmu i otvorile vrata u ne-vrijeme i na ne-mjestu, da se pogazi modernizacijski evropski princip separacije nauke i nauka. Sada u istom okruženju, pod lažnom firmom mirenja zabludjele braće, zakonskim je plaštom ogrnut groteskni miks partizana i četnika i prostački pljunut modernizacijski princip antifašističkog ustrojstva savremene Evrope.
Ko se sve nije bacio kamenom na antifašistu Jevreja, tvorca teorije relativnosti! Ali je simptomatično da je prinosa zapjenušanoj blasfemiji bilo i u našem okruženju. Ćuti se o tome oprezno, da je nevjerovatne riječi blaćenja potegao Arhim. Dr Justin Popović, duhovna ikona brdskih svetosavaca. Vodeći rat protiv humanizma (o, tempora…), uvidio je spregu tog učenja sa… relativizmom. Ajnštajnova je teorija, po njemu, kvintesencija sveg skarednog što jeste humanizam kao predvorje nihilizma. Ove nevjerovatne duhovne akrobacije mogu se pročitati u Justinovoj programskoj knjizi Svetosavlje kao filozofija života, koja je vodič savremenog operativnog svetosavlja i na kojoj su se vaspitavali i novi sveci te provenijencije, čitajući o duhovnom sunovratu Alberta Ajnštajna, dok su šetali po jezeru i pored jezera.
U svjetskoj godini fizike operimo se od ovakvih misli i doprinesimo modernizacijskom potencijalu savremene fizike koja je u ovome sjajno paradigmatična: kao konkretna, posebna, lokalna djelatnost ona je istodobno i jedistveno evropski i svjetski proces baštinjenja čistog civilizacijskog supstrata.
Naredna se godina ne smije pročitati kao ču-desna!
Pomolak viteza
IN MEMORANDUM SANU
što se tačno desilo sa izvikanim Memorandumom SANU? Jedni ga teško optužuju, da je bio Načertanije agresivnog srpskog nacionalizma koji se nije isplatio. Drugi vele da je to dokumenat koji je slikao jedno stanje, te da nije i ne može biti bojni poklič i parola. Treći prosto konstatuju da je papir ukraden, i to nedovršen – posve privatan spis neovlašćeno otuđen iz nečije fijoke. Nikad nije objavljeno ime memorand uma koji je promislio tekst! Cijela priča je ličila na davljenje jedne umjetničko naučne institucije u mulju dnevne politike; opravdano ili ne, u opticaju je termin in memorandum SANU. Upotrijebljava se uvijek onda kad plahi akademici povuku potez koji instituciju hoće da unizi i zakopa…
Pomolak mišljenja
MISTERIJA ŠARENIH KOЊA
Najslavniji šareni koњ jugoslovenakih zemaљa je Šarac Marka Kraљevića. Marko je najveći junak i nepobjedivi megdanџija. Šarac je njegov saputnik i sapatnik, koњ nad koњima. Odakle Marku Šarac?
Marko je jednom putovao za grad Kostur. Postoji li to mjesto? Pitaњe je suvišno na Balkanu. Susreo je neke kiriџije i kupio od njih šareno, gubavo ždrebe. Vidio je u њemu budućeg dobrog koњa. Odmah je testirao životiњu. Uzeo ga je za rep i pokušao da omane oko sebe; gubavo se ždrebe ne dade pomaći sa mesta.
Marko je ždrebe izliječio. Potom ga je naučio da pije vino. Zdrav koњ koji je podnapit može naravno i da poleti. Možda je dobio krila i iz zavisti – nije podnosio da je boљi od njega onaj Jabučilo. Šarčeva su krila bila nevidљiva (ništa neobično, čitali smo i da su na pijacama prasad teža nego na vagi, jer im je težina iznutra). Upotrebљavao je šareni Markov koњ svoju stealt tehnologiju samo u teškim konfliktima.
Šarac je bio i gizdav koњ, neobične lepote u dlaci i telu. Hod mu je bio kraљevski, kas viteški, a galop vilinski. Šarac je bio moćan u svemu.
Izuzev u seksu. Nijedan konj mu nije mogao umaći, ali kobile su mu umicale. Kako sad?
Prosto osvrtanje nam govori da je šarenih koњa malo i sve maњe. To zapažaњe nije od juče. Stiglo je i u poslovicu da uđe. O tome govore pisani tragovi od prije dvesta godina. U Gorskom vijencu (stih 2416/7) kaže serdar Vukota: „Trag se grdni њegov iskopao / kako što je šarenim koњima“.
Tako, Šarčevi potomci, nepobjedivi na megdanskim poљima, ispali su iz evolucione trke. Da li nam ovo nešto govori?
Misterija dobija na maglovitosti ako znamo da surova darvinistička procedura nije sustigla i neke druge šarene vrste. Ne možemo se otresti paščadi šarova. Svrake će nas nadživjeti. Krave šaruљe su ukras zelenih livada.
Dakle, šarac –ne. Šarov – da.
(Mada, medved panda nema blistavu perspektivu. To je ipak kineski problem.)
Foto: Šareni koњ. Relikvija na biološkoj nizbrdici ispod dalekovoda, simbola modernosti.
Pomolak lisca
PRVI SRPSKI ZAKON UNUTRAŠЊE TEŽINE
Svojevremeno sam čitao roman Senke oko kuće našeg pisca M. Danojlića. Štivo po mom ukusu, ali nije reč o tome. Ima u toj kњizi jedna epizoda o unutrašњoj težini praseta. Pri prvom čitaњu pomislio sam: dobra dosetka. Pustio pisac na voљu svojoj pesničkoj imaginaciji i ispala zajedљiva groteska. Ali, ne lezi vraže. Ubrzo sam zakљučio da se mnoge zavrzlame u mom životu dadu objasniti efektom unutrašњe težine praseta. Rađali su se novi primeri koji su me naterali da incident s prasetom shvatim ozbiљno, i šire i dubљe. Kao savestan naučni radnik, još jednom sam se vratio rečenom mestu u romanu, da proverim. Zaista se tamo pripoveda kako je seљak na pijaci tvrdio da je њegovo prase, ošureno, teže nego što kantar pokazuje. ãAma, na kantaru to nikad ne može… tačno da se pokaže, obrazlagao je. Prasetu je težina sva unutra.
Zbiљa. Kupujem stan. Vlasnica tvrdi: četrdeset jedan kvadrat. Vidim, maњi je. U dokumentaciji stoji: trideset četiri kvadrata. Agent proceњuje: bar trideset devet kvadrata. Merim; nema ni 41, ni bar 39, nego kako je deklarisano, 34 kvadrata. Vlasnica ne odustaje: to je zato što mu je kvadratura unutra. Vi, gospodine, ne vidite taj dodatni prostor, ali je on tu. Ne važi SI sistem mera, no sve je u redu. Samo Vi platite (hiљadu i sto pedeset maraka po kvadratu unutrašњe težine).
Zbiљa. Ministar prosvete izjavљuje da mi je dao platu i pride kaže da je to tolika svota koja bogme podriva finansijsku moć države. Kad sa zakašњeњem od pet dana taj novac stigne, vidim neće trajati ni pet dana za hleb i mleko. Podozrevam: vrednost plate je unutra, ali ja jadan to ne osećam.
Zbiљa. Analiziraju rektora. Jedni vele da je evropski kapacitet, drugi da je šupaљ i zveči. Moje se kolege nerviraju, ali sam se ja izveštio i trijumfalno objašњavam: nema protivrečnosti, to je princip unutrašњe težine. Prosto, jedni ga posmatraju spoљa, drugi iznutra…
Daleko bi me odvelo daљe navođeњe primera, a može da bude i opasno. U svakom slučaju evo predlažem da se obnaroduje Prvi srpski zakon unutrašњe težine u ovoj formulaciji: Sve je boљe nego što jeste; ono što bitno nedostaje, unutra je.
Smatram za neobično važno da upotpunimo naša znaњa svešću o ovom zakonu. Biće nam lakše. Testirajte validnost otkrića na bilo kojem aktuelnom događaju i sami se uverite kako štima. Ja sam, na primer, pomoću rečenog zakona doveo u harmoniju Radmilin zakon o informisaњu sa logikom običnog građanina; њegova je težina sva unutra. Jadni su kritičari koji to ne pojme! I jadan je њihov kantar koji je, premda izbaždaren, ipak pogrešan!
Ovih dana kad nam se pričiњa da se šupaљ kadar masovno unapređuje, mnogi su zgranuti, ja ne. Spoznao sam da je kod šupљih mnogo veći unutrašњi prostor za ekspanziju znaњa iznutra.
Baveći se godinama naukom, razvila se kod mene jedna posebna vrsta depresije u vezi sa čiњenicom da svi ti silni zakoni (Њutnovi, Ajnštajnovi i sl) nisu srpski, već nama nametnuti, zna se i od koga. Sad kad možemo s ponosom govoriti ne samo o Prvom srpskom ustanku, već i o Prvom srpskom zakonu, osećam se kao preporođen.
U međuvremenu su moje ambicije porasle. Kao što je svojevremeno jedna velika sila uspela da tzv. Marfijev zakon promoviše u nadnacionalnu istinu, tako i mi treba da se potrudimo da Prvi srpski zakon unutrašњe težine poprimi planetarne razmere. U tom pravcu očekujem pomoć visprenih sunarodnika. Šaљite dopune, posledice, pravila, teoreme, leme, stavove!…
Primera radi, moj komšija pekar Ranko, pravilno shvativši intenciju, formulisao je Prvi pekarski korolar: Ako kilogram hleba na vagi tegne upola maњe, sve je u redu. A moja sestričina, koja se inače sprema da trijumfuje na audiciji za TV spikera, ponudila je skraćenu formulaciju Zakona: Ništa nije kako jeste. (Oblik pogodan za brzo napredovaњe.)
Posla je toliko! Mnogi efekti prosto vape da se sagledaju u svetlu zakona unutrašњe težine: nadoknada časova u školama i na fakultetima, porast produktivnosti u fabrikama pred likvidacijom, podrške građana (bilo kome) u anketama, prebrojavaњe glasova na izborima i sl.
Javite se!
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Svakojake su budale, izuzev posustale!