Komentar za početak
Novci, kad odlaze, imaju sto nogu; a kad dolaze, samo dve. (I to premijerske.)Zapisnuti!
OLGIN GAF
U Budimlji, maja 2012, Olga ima zadatak da na jednoj slikovnici nacrta kravu. Međutim, Milena vidi da nije nacrtala kravu. Pita je, o čemu je reč?
Olga joj kaže: “Nisam znala da nacrtam kravu, pa sam nacrtala pušku!”.
Potpuno identično je postupio nobelovac Fejnman u jednom intervjuu. Rekao je novinaru: Ja ne znam ništa o tome što ste me pitali, pa ću vam govoriti o nečemu drugom, što je meni odlično poznato!
Pomolak tora, ali napuštenog
И ОВАЈ ЗНАМЕН ЗЕМЉЕ СРБИЈЕ
Усред једног дичног града,
Крај сокака од Ивеше,
Стоји стара трошна зграда
(сјајан знамен из културе!)
Која једном давно беше
Дом песника, барда Ђуре.
Истрошена ћеремида,
А прозори заковани.
Пукотина преко зида
Двапут дубља него лани.
Јер у доба Јакшић Ђуре
Не бејаше беомала,
Не бејаше арматуре –
Преко мере беше кала.
Дрво труло, зид се круни.
Поцрнела зјапе врата.
На тавану још се буни
Дух сликара од заната.
Када прођем крај капије
Око влажи, срце бије:
Видим Ђуру како пије
Љуту прошлост Шумадије.
Гледам камин: тама гори.
Нахерени, црни рог
Сенку крије, она збори:
Не да ђаво, не да бог.
Хоћемо ли тужног Ђуру
Још једанпут као канту
Износити на тортуру:
Шутирати у Сабанту?
Крагујевац,
Март 1993.
Negantesima valja reći ne
Protoposlovice
Leksikoni nas uče da je poslovica sažeta formulacija iskustva. Bitno je znati da je ona izrikom i zaveštajna poruka. Obično se na nju gleda kao na jezgrovito opažanje prihvaćeno u tradiciji (dr Nada Milošević u Rečniku književnih termina, Nolit, Beograd 1986).
Kako su nastale poslovice? Zašto su se održale? Zbog čega su na glasu? Nastaju li i danas poslovice?
Bez obzira na brojnu literaturu, teško je poreći da ova pitanja kod nas nisu sasvim prevaziđena. Utisak je da zahtevaju dodatnu elaboraciju, naročito ono poslednje.
Veruje se da su mnoge poslovice autorski proizvod koji je vremenom prihvaćen kao prepoznatljiv narodni umetnički medaljon. Kroz istoriju, reference se zature i ostaju citati koji se, navodno, visoko kotiraju u matrici opšteljudskih vrednosnih stavova (setimo se poslovičnog zloslutnog upozorenja: Ko sudi, sudiće mu se.). Biva i ovako: Rečenice i stihovi slavljenih pesnika preuzimaju se kao poslovice (na primer, Njegoševo glasovito deseteračko uputstvo: Neka bude što biti ne može, koje je borbena crnogorska varijanta komentara hrišćanskog apologete Tertulijana Credo quia apsurdum).
Popularne su poslovice koje oslikavaju etički profil uglednika (Od glave riba smrdi). Među najčuvenije spadaju i one koje afirmišu mudrost malih ljudi (Ćutanje je zlato). Varijeteti su mnogi, ali su uvek u fokusu i poslovice koje su komentar istorijskih situacija. Pogledajmo samo kako je vešto skovan iskaz “Bolje grob nego rob“. Ovo dramatično upozorenje se prihvata kao način da se porazi sramota individualnog egoizma. (Očito, i njena inverzija može izraziti frustracije nekih skučenih vremena i potrebe nezanemarljivog broja podanika.) Postoje, dakle, i državotvorne poslovice. Njihova geneza je zanimljiva.
Državotvorne poslovice nastaju, po prilici, ovako. Bahati segmenti svite pri vrhu vlasti smisle za dnevnu upotrebu neku upečatljivu glupost (posebno uspele su, vidimo, apsurdne); detonacija te lingvističke bombe (koja počiva na dovoljno opštoj formulaciji neke akutne situacije te uspešno generiše željeni šok-talas) širi se u vremensko-prostornom smislu. Njenu verifikaciju snažno će podupreti ljudi od pera i komentatori, jer hoće i moraju; na kraju će narod nametnutu javnu kvalifikaciju svariti kao “mudru” poslovicu.
Dobar primjer te tehnologije je sve izvesnije na-naše-oči sazrevanje jedne bucmaste poslovice. Podanici neprestano slušaju, povodom Kosova (ali nije bitno): “Narod koji nema prošlost, nema ni budućnost.” Ništa neće pomoći ako samo odmahnemo rukom i rečenicu nazovemo običnim intelektualnim mlataranjem. U pozadini je napor da se sasvim konkretni državotvorni propusti i transparentna statusna nezajažljivost elite opravdaju poslovičnim nabojem naše kolektivne sudbine.
Centar kondenzacija ove “narodne mudrosti” je, može biti, u preambuli Ustava Srbije. Naime, tamo piše da građani Srbije donose Ustav “polazeći i od toga da je Pokrajina KiM sastavni deo teritorije Srbije”. To znači samo jedno: da je teritorija KiM večno srbijanska, jer je tamo njena prošlost (kolevka u simboličkoj ravni); u suprotnom, ne bi bilo budućnosti građana Srbije, što nije alternativa. Smisao insistiranja na definiciji sadašnjeg trenutka kroz prizmu spone budućnosti sa prošlošću takoreći je pravna obaveza najvišeg ranga. Zdušno i apriorističko odbijanje onog Ahtisarijevog plana samo je bilo prosta posledica poslovica…
Mnozina sada ponavljaju, jer moraju, tu rečenicu koja plasira kauzalno-posledičnu vezu juče-danas. Kao članovi Partije, kao Patriote. Jer nije lepo drugačije. Jer si inače unutrašnji neprijatelj. Idemo i na pleonazme: pod pogubnim si uticajem i Soroša i Čedonja (dva ih je mrska s tim nadimkom).
Svedoci smo faze formiranja protoposlovice iz magme političkog žargona. (Sam termin protoposlovica je složenica koja sadrži predmetak protos, što na grčkom znači najraniji, a bogami i najugledniji; moguće, poneki čitalac je složenicu shvatio kao “poslovicu koju rado koriste prote” – ni to tumačenje ovde ne želimo da osporimo.)
Usled dugog ponavljanja, protoposlovična “misao” će postati narodna mudrost. Skoro da je već zazvučala kao isfiltrirana činjenica bitisanja, bez obzira što je šuplje sve u njoj (ili baš zbog toga)!
Protoposlovice nastaju na ideološkim pijankama partijskih komiteta. Onda se nude narodu kao narodni proizvod – najvećma portparolaškim mehanizmima. Odabir prvih varijanti od kojih nastaju protoposlovice, fermentaciona jezgra nepomerljivih i nepomirljivih sudova, male su tajne narodskih, domaćinskih liderčića. Svakako, danas tu vidimo i uticaj “mladih lavova” u komitetima (tako zovu tu faunu!). Oni ponešto i čitaju, a znaju i da uključe kompjuter. Kad čitaju, čitaju hitove. Podvlače pojedine rečenice od kojih se može ispeći narodna mudrost.
Evo mogućeg scenarija nastanka protoposlovice “Narod koji zanemaruje prošlost, ne može računati na budućnost.” Neki obrazovani član Partije je, čitajući Suzanu Tamaro i njen roman Anima mundi (Megahit br. 106), uočio na strani 54 (Narodna knjiga, Alfa, 1997) sledeće reči:
“Izbrisao sam prošlost. Brišući je, poništio sam i budućnost.”
Podvukao je ovaj red, i duboko se zamislio. Kako on povazdan brine samo za naciju, ekstrapolisao je misao tako da se odnosi ne na sudbinu jednog pojedinca, što je bez veze, nego na srpsku naciju, što je seriozno i krucijalno. Tako je nastala ideja koja je saopštena šefu, a ovaj se opredelio za formulaciju koja glasi: Nacija koja nema prošlost, nema ni budućnost. Onda je ustao i krenuo na naredni sastanak; napravio je kratku stanku između dva svoja istorijska koraka, te riječ “nacija” ipak zamijenio širim pojmom “narod”. Ili je bilo tako nekako.
Kao što vidimo, odabir građe za pravi idiomatski naboj poslovice, ko i sam čin fuzionog paljenja pojmova u njenom jezgru, što podiže političku temperaturu, nije sasvim trivijalan postupak. Mučan je u svojoj banalnosti sav potonji njen aktivni život, a naročito kasniji njen kraj i izrežirani postupak umrtvljavanja do stadijuma hladnog patuljka.
Varijacije u tumačenju su moguće; ovako ili onako, jedno je sigurno – uskoro će naši đaci učiti u školama novu narodnu poslovicu. Biće vezana za Kosovo, uglavnom simbolično. A Kosovo će, pomoću ruskih stega, biti vezano za nas (riječ poslovica je ruskog porijekla). Ona će biti biser među biserima:
“Narod koji nema prošlost, nema ni budućnost.”
Ko sumnja, neka još jednom pročita: imamo iskaz kojeg krase notorni kvaliteti poslovice (Sprichwort, Proverb). Prije svega, vidi se namah da je to “rič odvijeka” (Menčetić). Nudi gotov zaključak. Ima rezigniranu primenu (svojstvo više nego poželjno). Zahtev nije dramatičan, ali opominje na važne obaveze.
Patriotske. One koje elita nameće neeliti.
Desi li se, a desiće se, da naši bardovi skloni asindetonici porade još malo na stilskom doterivanju izreke, te ostave tamo samo one najskuplje reči, dobićemo oblik “Bez prošlosti, bez budućnosti”. Kako ova forma, međutim, ima latiniziran šmek, neminovan je lingvistički kolaps na stadijum populističke parole:
“Prošlost – budućnost”.
Pomolak viteza
TELEVIZIJA KOšAšAVA
Od zlih vjetrova koji su duvali sa Televizije košašava zebli su mladići, i selili se u hladnije krajeve (Finska, Kanada…). Ali postojala je i vrst mladeži za koje je Televizija košašava bila prihvatna televizija.
Pomolak mišljenja
INTELEKTUALNA REZONANCIJA
1. Ivo Andrić piše u Travničkoj hronici:
Davil se dugo kolebao između jave i sna, jer su snovi imali više veze sa javom dosadašnjeg njegovog života, a sadašnja java ličila pre na neki san u kom čovek biva naglo bačen u čudnu, daleku zemlju i doveden u neobičan položaj.
Ova misao izaziva sećanje na čuveni Geteov stih iz Prologa u Faustu:
Was ich besitze, seh ich wie im Weiten,
Und was verschwand, wird mir zu Wirklichkeiten.
U našem prevodu:
Šta imam, u daljini spava,
A što iščeze, moja je java.
2. Negde u memoarskim zabeleškama sjajno opisuje Mihailo Lalić jedan svoj strah iz djetinjstva. Iz potaje, u kući, gleda dječak kroz zvirinke prozorskih zastora: ide čovjek pored rijeke. Ekspedicija koja pljačka i za sobom sije glad i smrt.
Na prvi pogled ništa naročito: rijeka i, s one strane, šljive, kuće, uzbuna među kokoškama ispod oraha; putem korača osrednji čovjek u plavetnim dimijama i crvenom džamadanu, za njim Švabe s puškama i torbacima…
Pred očima nam je antologijska pjesme Brane Petrovića Ide čovek pored reke:
Ide čovek majko moja najstarija država
ide crkva porušena ide lađa bez posade
Ide groblje svih vremena prah i pepeo
sklanjaj decu majko moja ide zločinac
Kakav potresni literarni dublet!
3. Pamtimo dobro one slavne stihove iz Hasanaginice:
Šta se bijeli u gori zelenoj?
Al je snijeg, al su labudovi?
Danac Hans Andersen pisao je u bajci The Little Mermaid (Mala Sirena):
Now she saw the mainland ahead of her, high blue mountains on whose peaks the white snow shone as if swans were lying there. Down by the coast were lovely green forests…
(Gledala je kopno tamo, visoke, modre planine na čijim se vrhovima sijao bijeli snijeg kao da su tamo popadali labudovi; a ispod se širile divne zelene gore.)
4. A dusk like that of the outer world obscured his mind as he heard the mares hoofs clattering along the tramtrack on the Rock Road… Dok čitamo ovu Džojsovu rečenicu iz knjige „A Portrait of the Artist as a Young Man“ može nam se desiti da pjevušimo davnašnji hit Džimija Stanića
Moja kobila Suzi, Suzi
Često šeće po pruzi, pruzi.
5. Pa je li ovo, i sve slično koje se može naći i citirati – plagiranje? Nije, već intelektualna rezonancija. I čitalac ne oseća neugodnost zbog nečijeg prepisivanja, već snagu sopstvene asocijacije. Prisećanje ovdje ima moć citiranja u stručnom radu. Blagosiljati: Evo nas na uzbudljivom izvoru talasanja Misli i Osjećaja.
Pomolak lisca
ZAR JOŠ NISAM CEZAR?
Propatio sam u godinama đakovaњa moje dece. Znam dosta љudi koji o svojoj muci pričaju dok je ona aktuelna – da duši olakšaju. Ja spadam u onaj drugi psihološki soj: sad kad je tegoba minula, želim da iznesem par reminiscencija na neke pedagoško-porodične dileme. Sam postupak bi se mogao krstiti kao roditeљska distanca. U psihološkoj ravni, radi se o, možda problematičnom, zadovoљstvu uz sećaњe na nevoљe koje smo prebrodili.
Uџbenici! Krv su mi popili. Nateram sina da čita lekciju Interferencija iz uџbenika fizike; prilegnem, siguran da sam sebi obezbedio bar tri sata spokoja. On, međutim, dolazi kroz tri minuta i pokazuje da je formula 136 na strani 7 pogrešna. Kako? pogrešna, reagujem iracionalno. A vidim, jeste. Ma, glupa…
U čemu je stvar? Kao da mi neko uklaњa tlo pod nogama. Bio sam đak, družio se sa svojim kњigama od septembra do juna, uvek na prijatan način. A pravo uzbuđeњe sam doživљavao kad bi mi otac doneo, nedeљu dana pred početak školske godine, komplet uџbenika za sledeći razred; preli-stavao sam sadržaj i uživao što će bogme imati šta da se čita naredne godine. Prava pustolovina! Greške su bile retke, retke – uglavnom štamparske. A evo, nešto se krupno, a za mene iznenada, promenilo: u uџbenicima su greške, mučne, velike, stid-ne. Kao da nam neko namerno čačka u svetiњu…
Dobro, fizika je teška, kažem detetu i tešim sebe. No, upada ćerka i pokazuje geografiju. Ćale, ove granice nemaju pojma! Pazi samo da ti nemaš pojma, odbrusim ja, a krajičkom oka proveravam: zaista, dete je u pravu, ta mapa na 438. strani bi mogla i međudržavni sukob da izazove. Posvedočio bi ko je koliko sinoć gledao televiziju.
Šta ću, kukavac. Neko mi je, izgleda, izbio glavni pedagoški mlatač iz ruku. U moje su vreme roditeљi izgovarali ono ubitačno: uzmi kњigu u ruke, jad te ne vidio! Pa bi lepo odlazili svojim poslom, a mi bismo zanemeli pred autoritetom zahteva.
Malo sam omekšao, postao taktičniji u ophođeњu sa konzumentima uџbeničkih umotvorina. Vidim, gusto. Ali su deca ufursatila. Počela strastveno da čitaju! Odvraćam, ne pomaže. Sistematični u tražeњu citata! Svete se. Diskretno sklaњam fiziku; podmećem zanimљiva štiva. Ne uspevam. Malo, malo, čujem kuc-muc: da mi razjasniš ovo, da prodiskutujemo ono.
Najžešći udarac mi je zadat kad sam suočen sa uporednom analizom dva citata. U prvom je doslovno stajalo: Prema savremenim saznaњima, Svemir je prostorno neograničen i večan. U drugom citatu, stotinak stranica daљe u istom uџbeniku, stoji: Prema savremenim saznaњima, na osnovu mereњa Hablove konstante, starost Svemira se proceњuje na nekih petnaestak milijardi godina.
Pa budi roditeљ u savremenim uslovima!
Naime, teško mi je da ustvrdim kako ima dva Svemira. Mada, takvih koncepcija je bivalo. Tek – zanemeo sam. Oglasio se telefon! Prvi put da kažem: sunce me je ogrejalo. Alo? Da, da, smesta postavi figure!
Istorija me izbezumila. Sve, sve, ali istorija u mojoj kući!
Niti reci: čitaj; niti reci: ne čitaj; niti reci: slušaj; niti reci: ne slušaj; niti reci hvataj beleške… U očajaњu sam se popeo na tavan. Tavan – raj nebeski za decu i spas nebeski za roditeљe. Našao sam uџbenik istorije mog dede. A, doskočiću vam! Mil. A. Kostić, direktor gimnazije, Opšta istorija za sredњe i stručne škole, deo prvi – Stari vek, peto izdaњe sa slikama u slogu, Beograd, izdavačka kњižarnica Gece Kona, 1. Knez Mihailova ulica 1, 1929, cena 25.- Din.
Čitaj, кćeri…
Kako je roditeљska briga za psihu deteta bila čedna! Posledice su, da ne poverujete, ispale tužne. Kako?
Otkrijem da moj sin rida u svojoj sobi. Kleči ispod postera nekog mladog rejvera i u suzama ponavљa: U mojim godinama ti si imao ceo svet diskoteke, a ja ništa nisam učinio. Iz susedne sobe čuo se devojački plač, nešto tiši, ali osećajniji, no jednako neutešan; ćerka je klečala ispod postera neke mlade dame i jecala: U mojim godinama ti si osvojila ceo svet radio-etra, a ja nisam ništa učinila! Na stolu je ležao uџbenik istorije, otvoren na 155. strani: tamo je, kurzivom, opisan uzorni postupak Julija Cezara, њegovo slavno prenemagaњe pred bistom Aleksandra Makedonskog. Ko je mogao da nasluti? Vinovnik sam jedne traume kod naslednika, eto.
Pedagoški neuspesi, pa i očigledni promašaji u vaspitaњu kao takvom, napravili su od mene neurotičan slučaj. Ovo s rimskim imperatorom prevršilo je meru; prokљučao je u meni bes. Otišao sam iza kuće (jer treće sobe nemam); klečeći pred očevom slikom, zavrištao sam:
– U mojim godinama ti si bio mrtav, a ja još učim istoriju!
Bio je to kљučni događaj, posle kojeg se u porodici došlo do konsenzusa; oduševљeno smo svi prihvatili maminu ideju da kupimo malog, љupkog zeca.
Kažem, propatio sam u godinama đakovaњa moje dece. Lepo je sećati se.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Sjećanje na Konstantina Filozofa u Srbiji ne blijedi. Tradicija resavske škole – takođe. Sada je na djelu Konstantni filosof, alhemičar koji pretvara strepnju u nadu (u ratnim vremenima), i obrnuto (za vrijeme mira).