Komentar za početak
Nije pamet u godinama, nego u glavi. (Ama: nema je godinama u glavi.)Zapisnuti!
LIZANJE MUDA
Na zelenom terenu vojuju fudbaleri Crvene zvezde i Vojvodine. Vidim, “autonomaši” zasad vode 3:0.
Ko haje! Najmanje “navijači” na tribinama. Razvili su s kraja na kraj stadiona transparent SVE SUDIJE HAŠKOG SUDA MOGU DA NAM LIŽU MUDA.
Bar dva suca u Hagu bila su “na našoj strani”. Šta mari, nek i oni ližu. Dopuštanje lizanja muda je kazna, milošst… šta je.
Ko je pjesnik, ko je krojač, a ko je vezilja? Neka nova Jefimija koja liječi rane otmene joj duše u tišini manastira?
Nećeš saznati.
Pomolak tora, ali napuštenog
ТРАКТАТ О БРКОВИМА
За нализу стања
Пожимо од питања:
Зашто је Мандушић Вук
Носио мрки брк?
Можда приличи
Носити брке по цичи.
Али иначе? Лети
Само штети.
У реду: бркат
У посети куму.
Чему брци у
Шетњи кроз шуму?
На симпозијуму?
Брк не смета
Док ималац куња.
Али како једе
Слатко од дуња?
Брке не носиш
Да би теже дисао!
Ерго,
Длаке над уснама
Имају дубљи смисао.
Власник бркова
Хоће да каже:
Озбиљан је чова,
Који не лаже.
Длаке испод носа
Носи чељаде
Које има поноса
Да не краде.
Ето. Очито,
Бркат презире мито.
(парадоксално је
Притом –
Руно на лицу =
Морална брана,
За разлику од
Ћосавог аивана.)
Не збуњује ме
Ни једног трена
Да нам је брката
Политичка сцена,
Али:
Муче ме факти
Који анализу руше:
Бркатих за извоз,
А криминала до гуше!
Negantesima valja reći ne
Protoposlovice
Leksikoni nas uče da je poslovica sažeta formulacija iskustva. Bitno je znati da je ona izrikom i zaveštajna poruka. Obično se na nju gleda kao na jezgrovito opažanje prihvaćeno u tradiciji (dr Nada Milošević u Rečniku književnih termina, Nolit, Beograd 1986).
Kako su nastale poslovice? Zašto su se održale? Zbog čega su na glasu? Nastaju li i danas poslovice?
Bez obzira na brojnu literaturu, teško je poreći da ova pitanja kod nas nisu sasvim prevaziđena. Utisak je da zahtevaju dodatnu elaboraciju, naročito ono poslednje.
Veruje se da su mnoge poslovice autorski proizvod koji je vremenom prihvaćen kao prepoznatljiv narodni umetnički medaljon. Kroz istoriju, reference se zature i ostaju citati koji se, navodno, visoko kotiraju u matrici opšteljudskih vrednosnih stavova (setimo se poslovičnog zloslutnog upozorenja: Ko sudi, sudiće mu se.). Biva i ovako: Rečenice i stihovi slavljenih pesnika preuzimaju se kao poslovice (na primer, Njegoševo glasovito deseteračko uputstvo: Neka bude što biti ne može, koje je borbena crnogorska varijanta komentara hrišćanskog apologete Tertulijana Credo quia apsurdum).
Popularne su poslovice koje oslikavaju etički profil uglednika (Od glave riba smrdi). Među najčuvenije spadaju i one koje afirmišu mudrost malih ljudi (Ćutanje je zlato). Varijeteti su mnogi, ali su uvek u fokusu i poslovice koje su komentar istorijskih situacija. Pogledajmo samo kako je vešto skovan iskaz “Bolje grob nego rob“. Ovo dramatično upozorenje se prihvata kao način da se porazi sramota individualnog egoizma. (Očito, i njena inverzija može izraziti frustracije nekih skučenih vremena i potrebe nezanemarljivog broja podanika.) Postoje, dakle, i državotvorne poslovice. Njihova geneza je zanimljiva.
Državotvorne poslovice nastaju, po prilici, ovako. Bahati segmenti svite pri vrhu vlasti smisle za dnevnu upotrebu neku upečatljivu glupost (posebno uspele su, vidimo, apsurdne); detonacija te lingvističke bombe (koja počiva na dovoljno opštoj formulaciji neke akutne situacije te uspešno generiše željeni šok-talas) širi se u vremensko-prostornom smislu. Njenu verifikaciju snažno će podupreti ljudi od pera i komentatori, jer hoće i moraju; na kraju će narod nametnutu javnu kvalifikaciju svariti kao “mudru” poslovicu.
Dobar primjer te tehnologije je sve izvesnije na-naše-oči sazrevanje jedne bucmaste poslovice. Podanici neprestano slušaju, povodom Kosova (ali nije bitno): “Narod koji nema prošlost, nema ni budućnost.” Ništa neće pomoći ako samo odmahnemo rukom i rečenicu nazovemo običnim intelektualnim mlataranjem. U pozadini je napor da se sasvim konkretni državotvorni propusti i transparentna statusna nezajažljivost elite opravdaju poslovičnim nabojem naše kolektivne sudbine.
Centar kondenzacija ove “narodne mudrosti” je, može biti, u preambuli Ustava Srbije. Naime, tamo piše da građani Srbije donose Ustav “polazeći i od toga da je Pokrajina KiM sastavni deo teritorije Srbije”. To znači samo jedno: da je teritorija KiM večno srbijanska, jer je tamo njena prošlost (kolevka u simboličkoj ravni); u suprotnom, ne bi bilo budućnosti građana Srbije, što nije alternativa. Smisao insistiranja na definiciji sadašnjeg trenutka kroz prizmu spone budućnosti sa prošlošću takoreći je pravna obaveza najvišeg ranga. Zdušno i apriorističko odbijanje onog Ahtisarijevog plana samo je bilo prosta posledica poslovica…
Mnozina sada ponavljaju, jer moraju, tu rečenicu koja plasira kauzalno-posledičnu vezu juče-danas. Kao članovi Partije, kao Patriote. Jer nije lepo drugačije. Jer si inače unutrašnji neprijatelj. Idemo i na pleonazme: pod pogubnim si uticajem i Soroša i Čedonja (dva ih je mrska s tim nadimkom).
Svedoci smo faze formiranja protoposlovice iz magme političkog žargona. (Sam termin protoposlovica je složenica koja sadrži predmetak protos, što na grčkom znači najraniji, a bogami i najugledniji; moguće, poneki čitalac je složenicu shvatio kao “poslovicu koju rado koriste prote” – ni to tumačenje ovde ne želimo da osporimo.)
Usled dugog ponavljanja, protoposlovična “misao” će postati narodna mudrost. Skoro da je već zazvučala kao isfiltrirana činjenica bitisanja, bez obzira što je šuplje sve u njoj (ili baš zbog toga)!
Protoposlovice nastaju na ideološkim pijankama partijskih komiteta. Onda se nude narodu kao narodni proizvod – najvećma portparolaškim mehanizmima. Odabir prvih varijanti od kojih nastaju protoposlovice, fermentaciona jezgra nepomerljivih i nepomirljivih sudova, male su tajne narodskih, domaćinskih liderčića. Svakako, danas tu vidimo i uticaj “mladih lavova” u komitetima (tako zovu tu faunu!). Oni ponešto i čitaju, a znaju i da uključe kompjuter. Kad čitaju, čitaju hitove. Podvlače pojedine rečenice od kojih se može ispeći narodna mudrost.
Evo mogućeg scenarija nastanka protoposlovice “Narod koji zanemaruje prošlost, ne može računati na budućnost.” Neki obrazovani član Partije je, čitajući Suzanu Tamaro i njen roman Anima mundi (Megahit br. 106), uočio na strani 54 (Narodna knjiga, Alfa, 1997) sledeće reči:
“Izbrisao sam prošlost. Brišući je, poništio sam i budućnost.”
Podvukao je ovaj red, i duboko se zamislio. Kako on povazdan brine samo za naciju, ekstrapolisao je misao tako da se odnosi ne na sudbinu jednog pojedinca, što je bez veze, nego na srpsku naciju, što je seriozno i krucijalno. Tako je nastala ideja koja je saopštena šefu, a ovaj se opredelio za formulaciju koja glasi: Nacija koja nema prošlost, nema ni budućnost. Onda je ustao i krenuo na naredni sastanak; napravio je kratku stanku između dva svoja istorijska koraka, te riječ “nacija” ipak zamijenio širim pojmom “narod”. Ili je bilo tako nekako.
Kao što vidimo, odabir građe za pravi idiomatski naboj poslovice, ko i sam čin fuzionog paljenja pojmova u njenom jezgru, što podiže političku temperaturu, nije sasvim trivijalan postupak. Mučan je u svojoj banalnosti sav potonji njen aktivni život, a naročito kasniji njen kraj i izrežirani postupak umrtvljavanja do stadijuma hladnog patuljka.
Varijacije u tumačenju su moguće; ovako ili onako, jedno je sigurno – uskoro će naši đaci učiti u školama novu narodnu poslovicu. Biće vezana za Kosovo, uglavnom simbolično. A Kosovo će, pomoću ruskih stega, biti vezano za nas (riječ poslovica je ruskog porijekla). Ona će biti biser među biserima:
“Narod koji nema prošlost, nema ni budućnost.”
Ko sumnja, neka još jednom pročita: imamo iskaz kojeg krase notorni kvaliteti poslovice (Sprichwort, Proverb). Prije svega, vidi se namah da je to “rič odvijeka” (Menčetić). Nudi gotov zaključak. Ima rezigniranu primenu (svojstvo više nego poželjno). Zahtev nije dramatičan, ali opominje na važne obaveze.
Patriotske. One koje elita nameće neeliti.
Desi li se, a desiće se, da naši bardovi skloni asindetonici porade još malo na stilskom doterivanju izreke, te ostave tamo samo one najskuplje reči, dobićemo oblik “Bez prošlosti, bez budućnosti”. Kako ova forma, međutim, ima latiniziran šmek, neminovan je lingvistički kolaps na stadijum populističke parole:
“Prošlost – budućnost”.
Pomolak viteza
REVO LUCIFER
Lucifer je onaj koji donosi jutro, svijetlo (po mom mišljenju, ne mora biti muško). Stari narodi zvali su Veneru Lucifer, što je astronomski posve shvatljivo. Mi kažemo za Veneru: zvijezda Danica. Prevod pojma Lucifer na naš jezik nije dakle šokantan: Lucifer je Danica (ona koja razdanjuje mrklinu). No, hrišćani vjeruju da je Lucifer običan Sotona! Ništa me ne pitajte! Revo lucifer je podvrsta Lucifera. Oblast interesovanja mu je ova ili ona revolucija. Onaj koji donosi svijetlo revolucije. Malo li ih je bilo u našoj istoriji?…
Pomolak mišljenja
LOKORLI ORUŽJE
U romanu Purpurni vek napominje Lajoš Zilahi na jednom mestu da je vrsni inženjer, major Laslo Marki učinio važno otkriće – realizovao revolucionarno oružje lokorli.
Reč je nastala sažimanjem dva naziva: za lokomotivu i konjicu. Priča pronalazač Marki gospodinu Daliju: „Zamisli, molim te, džinovsku lokomotivu u kojoj se može smestiti vod vojnika i šest topova. Konj u bici može da ponese samo jednog jedinog jahača, a da ne pomenemo da konjski trup predstavlja odličnu i lako ranjivu metu. Koža lokorlije se sastoji od dva palca debelog gvožđa. Ali po obliku nije nalik na lokomotivu već na valjak sa puno otvora iz kojih bljuje vatra. Čim ugledaju ovo čudovište, ruski vojnici će se predati, a onda je naša stvar da ih povedemo protiv cara. Oni to i žele!“
Potom je gordi pronalazač uručio Daliju, konspirativno, tehnički crtež lokorlija.
Kakva sećanja budi ova priča u vašem mozgu? Ako imate bar trideset godina lako se može desiti da vam se javi asocijacija na jednu epizodu iz balkanskih ratovanja devedesetih.
Srpski inovator na krajiškom frontu zvao se Dragan. U ono vreme imao je nešto niži vojni rang, čin kapetana. U skladu sa ovdašnjim mentalitetom, pronalazak nije bio vojna tajna. Vest je objavljena i inventor je detaljno objašnjavao pojedinosti na državnoj televiziji. Ne znamo da li je uopšte postojao tajni crtež, ali svejedno. Novo, ubojito oružje je već bilo deo naoružanja jedinice na terenu. Kapetan se slikao pored bojnog voza.
Videli smo to oklopno šinsko vozilo. Imalo je otvore kao i čelični valjak majora Markija. Kapetan Dragan je šarmerski objasnio da će krajišnici sada imati prevlast na bojnom polju. Naime, neprobojni, takoreći blindirani voz ima da se kreće napred, potom i nazad; iz utrobe će vod vojnika pucati kako levo tako desno, na šumovite padine oko pruge, gde se kriju pobunjenici koja valja pobijediti i razoružati. Ta, predaće se! Prosto! Laknulo nam je. Tehnika i domišljatost učinili su svoje. Pobeda je na dohvatu ruke.
Ko je to u generalštabu krajiške vojske čitao evropske klasike, mađara Zilahija između ostalih – ne znamo. Ne može se poreći da je sličnost ove dve epizode iz istorije ratovanja u Evropi neporeciva i intrigantna. Hm. Ovih dana, dok u zatvoru čeka nastavak suđenja pod optužbom za teška krivična dela, kapetan Dragan možda razmišlja i o ovoj epizodi iz svoje vojne karijere. Detalje ćemo možda saznati jednom iz njegovih memoara.
Stoji činjenica: Nekoliko uglednika su kod nas pod optužbom za akademski plagijat. Osporava im se neopohna originalnost stručnih i naučnih radova na osnovu kojih su dobili titule master, magistar ili doktor. Moguće je da bi oni rado menjali optužbu za plagijat – za neku drugačiju vrstu optužbe. S druge strane, mislimo da bi Kapetan Dragan rado menjao optužbu za ratne zločine – za optužbu plagiranja čuvenog pisca Lajoša Zilahija.
Pomolak lisca
MEMO(HEKT)ARI
Bazdua je cvetala, a sreda je. Nije subota, nije nedeљa. Nije vikend. To je dan onako, s reda. Ne mogu, prema tome, da idem u Gњili Potok.
A za mene je cvetaњe bazdue, cvetaњe samo jedne bazdue. One iz našeg dvorišta u Gњilom Potoku. One pored koje sam odrasla, one pored koje su odrasla moja deca. Pod kojom sam učila – matematiku ni naopako, ali zato: francuski govoriti – sve razumem. Tu sam prvi put slušala zabavnu grm-љavinu jugoslovenskog nevremena. Čitala sve što sam čitala, a bogami se retko čitalo. Tu sam pisala domaće zadatke, a bogami više prepisivala no pisala. Tu sam smišљala svoje najboљe kњige, one nenapisane. Ukazivala svojoj ćerci na babarogu, prve batine prilepila svom malom sinu. Zamišљala da sedim sa svojim mužem u prve prolećne dane, nekih godina – čitava leta, u ona jeseњa popodneva kad Sunce (s velikim S) zalazi do iduće godine (što god to značilo), za vreme začaranih sati indijanskog leta, sredinom oktobra (po gataњu Baba-Miruše). A gde? je bio za to vreme moj srećko, dabogda se ne vratio, no nisam ja te sreće. To je ona bazdua pored koje smo večerali u tople i kratke julske noći kad se nebo sastoji samo od zvezda (naravno, ako je vedro, a i tada jedino kad nije mesečina), strepeći da ne naiđu prijateљi (a bog zna jesmo li ih i imali) i vide da nam je na trpezi samo ćasa s lukom i vodom. Isto je to bivalo u sparne avgustovske večeri čekajući kišu, jer sve sprži božja muњa; u rane večerњe sate u septembru kad nas prva vetrina sa goleti preseli iz kužine u sobičak (bogme neokrečen) u kojem nije prostrano kao na poљani ni tako zeleno kao na њoj (kad je godina berićetna, a ne sećam se zadњi put kad tako beše). Ali, u tom sobičku je toplije nego pored bazdue, sredinom septembra svake godine (ove je bio izuzetak). E, samo da se ne čuje onaj voњ iz telećara!
Kao da je ta bazdua jedina na svetu (mogla bi joj žeљu nositi i da jeste), kao da samo ona cveta s proleća, kao da samo u њenom bokoru gmižu smrdibube od ranog jutra do pred noć i žure da im ne prođe uzalud dan dug kao gladna godina, a koja nije bila gladna. Smrdibube – vrednice. Ako je neko dangubio, bila sam to ja, i opet mi nije jasno što sam se trudila ilijek. Kao da sa te bazdue pada sitni grki prah na kosu i ruke, kao da su sve druge bazdue samo delimično bazdue, samo površno bazdue, samo, možda, bazdue… Čekam subotu, a božja vera je neću dočekati, da odem tamo kao da nikad nisam bila tamo, kao da hiљadu godina nisam tamo bila (hiљada godina = milenijum), to jest za sve vreme sankcija, a srećko mi je najveća sankcija; kao da nikud, osim tamo, ne želim da odem (to je samo: kao), kao da tamo želim da ostanem zauvek.
Ali iz Beograda, bogami, neću.
Samo, bazduu ne bih meњala ni za lipu. Jer, bazdua je sećaњe. A to je jedino što mi je još pored srećka ostalo.
Pišem dan i noć. Ponekad noć i dan. Dnevnik i nije ništa drugo do ad hok memoari.
Provrednila sam se i moji memoari polako prerastaju u memohektare…
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Digni malo kut od švindleraja!