Komentar za početak
Um caruje, snaga klade valja. (Ovo se neko zajebava. Snaga caruje, umni klade valjaju.)Zapisnuti!
MUKE PO JOVANU
Jovan Mališić se žali što za 1. maj grad Berane nije zakićen zvaničnih Crnogorskim zastavama. Samo na dva zvanična mjesta bile su istaknute, ne i na zgradi Opštine. Nije ih bilo u glavnoj ulici. (Nije bilo nikakvih.)
Promocija državnih simbola bila je davno – 13. jula 2004. u Bijelom Polju. Zar nema para da se za osam mjeseci napravi dosta zastava? O čemu je riječ?
Jovan kaže da ne može, kao direktor osnovne škole na Goraždu, da nabavi zastavu u danima slavlja. A isticanje zastave je zakonska obaveza. Obraćao se na sve relevantne adrese. Nemaju.
Opozicija ne poštuje izglasane zakone. Kinje Tita što je nekad rekao, da se zakona ne treba držati kao pijan plota. Ali gore od toga je ponašati se kao da plot i ne postoji.
Ako od srca pozdraviš pojavu zastave, i pjevaš himnu, i gledaš grb, a onda vidiš da to ne živi, pomisliš da je bio u pitanju – zbog nečeg – uzaludan posao. Nema ništa gore od uzaludnog posla; tako su mučili uhapšenike, neka premještaju kamen sa jednog mjesta na drugo, pa onda nazad.
Zastava nije mačji kašalj. Ni plavet nije za pocjenjivanje, a kamoli cijela tkanina. Nekad se pjevalo: Ustaj, ustaj, sine – zastave razvijaj! Bilo je zastava, tražio se neko da ih razvije…
Apsurd nema dug život, bez prisile…
Pomolak tora, ali napuštenog
РЕЦИТАЛ ЗА САВРЕМЕНИ БАЛ
Грађанин
Саветујем браћи;
Нађите се на средокраћи!
А они: по (чијем?) ћаћи…
Рокер
Пуста су места где се паре не згрћу.
Умрети за принцип? Ни природном смрћу!
Где нема клопе људи више не сврћу.
Умрети за наду? Ни природном смрћу!
Песник
Пишем о слободи
А
У
Стваралачком грчу
Црева моја слушам
Ка-
Ко
Злослутно крчу.
Бивша скојевка
Стрепели смо, беше тврдо;
Пуцали смо, тренирали,
Но учинак беше мали:
Сваки метак бојно брдо.
Дежурни моралиста
Сподоба, можда: бена
Која се
Гнушала једног ондашњег развода –
У пет градова данас
Има пет жена,
Док туце малолетница
(разних парфема и разног тена)
У свом опелу вода.
Особа која је жигосала неморал развода!
Голооточанин
Она глад!
Оно неспавање!
Оне муке!
Она нехигијена!
Дабогда се уништио
Људски род!
Југословен
Разболевају нас од свега,
Али нас упорно лече
Од
Носталгије!
Спортски коментатор
Можемо ли
Више
Од много!?
Оронули старац
Осећам јутрос
Чулима устрепталим:
Миришу љубичице!
Руди на истоку –
Сунце ће скоро.
Сунце!
Чекајте, биће!
Не може боље.
Гоље.
Negantesima valja reći ne
Neapoljska čamotinja perjanika Vukala
Vremena živimo u kojima su mogući višemjesečni štrajkovi u prosvjeti; vidjeli smo, indukuje ih jedna kontra-prosvjetiteljska supstanca sa svetosavskim aditivom i još nije napravljena analiza razorne destruktivnosti ovog politikantskog bučkuriša na kvazi-sindikalnoj osnovi, ovog odurnog letargena na crnogorskom tkivu.
Živimo u vremenima kad Crna Gora rađa i njivi pisce, umjetnike i stvaraoce koje prekriju separatističke ospice na sam pomen crnogorskog jezika (crnogorsko ime četvorojednog jezika).
Zbog toga bi bilo rizično da ma ko, ovoga časa, izađe u narod sa dvije teze: a) Crnogorski prosvetari su revnosni i samoprijegorni podvižnici, i b) Oni se služe crnogorskim jezikom i afirmišu ga u crnogorskim školama.
A upravo ta zapažanja je svojevremeno zabilježio srpski književnik Ljubomir Nenadović. U spisu O Crnogorcima, slikajuci Cetinjsko podneblje i vrijeme kneza Danila, on primjećuje slijedeće: “Svi Crnogorski učitelji, koje sam do sada poznao, dobri su i vrlo revnosni za prosvetni napredak. U svim školama jezik je – crnogorski; u mnogome različan je od onog priznatog, lepog jezika na kome je Biblija prevedena. Govorio sam jednom prilikom na Cetinju da bi trebalo, radi književnog jedinstva, da uvedu onaj jezik kojim se danas piše u Beogradu i Novom Sadu. Taj jezik, na kom se dosada najviše pisalo i radilo, ostaće zasvagda kao srpski književni jezik. Ako Crnogorci produže svoje škole kao dosada, onda, posle sto godina, između ta dva jezika biće veća razlika nego što je između portugalskog i španskog. Ja ne kažem koji je jezik lepši; samo napominjem: da bi, za ljubav književnoga jedinstva, trebalo da manjina pristupi većini; i da svi koji jedno ime srpsko na sebi nose počnu i jednim jezikom pisati. No na Cetinju nimalo nisu skloni tome. Oni vele: mnogo je lepše i dičnije kazati: “lijepa, bijela, sijeda kosa u đeda” nego: “lepa, bela, seda kosa u deda”.
Pa evo, prošlo je tih famoznih sto godina (i koja više). Mi smo ta generacija koja je mogla, bojao se neumorni valjevski putopisac, krenuti krivim stazama portugalske tvrdoglavosti. Je li Ljubomir bio dobar dijagnostičar i prognozer, prosudite sami. Koliko je današnjih učitelja “vrlo revnosno za prosvetni napredak” u Crnoj Gori? U svim crnogorskim školama jezik je – srpski. Kakav španski, kakav portugalski jezik? Ko od nas sa osjetljivijim kardio-vaskularnim aparatom smije tek tako preuzeti zdravstveni rizik makar da pomene crnogorski jezik! Pljunuće ga dežurni kerberi i drzniku namijeniti jednu od hajkačkih fleka (a izbor je bogat; onaj popovski pačvork o komunističkim kopiladima Milovana Đilasa i nije od najprljavije vrste). “Za ljubav književnoga jedinstva” prosvetitelji nebeske provenijencije pričaju nam da je Ljubomir izmišljao i da na Cetinju nikad nije bilo da su đeca pričala crnogorski. “Za ljubav književnoga jedinstva” premještaju komuniste u Danilovo doba i pripisuju im retrogradni antisrpski promiskuitet. “Za ljubav književnoga jedinstva” danas nema namjernika koji ce uložiti trud da nauči crnogorski jezik (jer, kako učiti nepostojeći jezik?).
A nije uvijek bilo tako. Lukavi protin sin se trudio! Jako je poznat ovaj citat iz spisa Ljubomira Nenadovića (godina je 1878):
“Za vreme prvog bavljenja mog na Cetinju, knez Danilo neprestano me popravljao u govoru. Jednom predveče, u šetnji, na Cetinjskom Polju, razgovarao se on nešto s Crnogorcima. U tome dođe perjanik i reče mi da mu kažem da je večera gotova. Kad je knez Danilo svršio svoj razgovor, upita me: Što je dolazio perjanik?” “Zovu na vječeru”, odgovorih mu ja. “E ti prećera!” odgovori on glasno smejući se. “Ni Crnogorci ne kažu vječera. Govori odsada kao što si navikao!”
Ovu anegdotu prepričavaju mnogi, i danas, često otprilike (anegdote se dorađuju, jakako). Čuo sam je i iz usta onih koji ne čitaju niti imaju namjere u tom smjeru. Nešto im se dopalo u opisu pisca sa strane, u njegovoj jezičkoj nevolji i u stavu kneza Danila. Pitaju se da li je onaj đed sa “lijepom, bijelom, sijedom kosom” još u zivotu.
Kad, ovih dana! Najpoznatiji srpski pop u Crnoj Gori naprasno forsira riječi: Prvijenstveno; Opijelo, … On vidi da ponovo jedna manjina ne bi da se prikloni većini prosto “za ljubav književnoga jedinstva”. On zna da prećeruje, i namjerno prećeruje. On se boji da je Nenadović bio malo preširoke ruke, te da krucijalna sentenca mora biti jednostavnije formulisana: Za ljubav bezuslovnoga jedinstva. Za tako krupan plan mora se ponešto i žrtvovati (na primjer, održati opijelo dedi).
Ljubomir Nenadović se trudio da govori crnogorski (moramo pretpostaviti) iz časnih pobuda: ukazivanje poštovanja domaćinu.
Ovaj pop se trudi da govori crnogorski s prećerivanjem, nesumnjivo iz nečasnih pobuda: cinično ispoljavanje nepoštovanja identiteta domaćih “pobunjenika”. Pop drsko veli: sa ovakvim ili onakvim jezikom, ne manišemo vam – da ste Srbi! Prvijenstveno je da održimo opijelo “portugalskim” tendencijama u Crnoj Gori. Žrtvu koja bježi proganjaju gonioci sa dodatnim, iracionalnim, zločinackim impulsom. To nam znanje može pomoći u shvatanju paničnog lovačkog instinkta koji je (u pojačanju) viđen kod Popa Misionara.
(Da se može Danilo dići iz groba, rekao bi i ovome: Govori odsada kao što si navikao!)
Kod sebe, kod mojih, kod svih zemljaka-montanjara viđao sam i viđam jedno stanje površne i brzometne sentimentalnosti koju, ne bez sarkazma, nazivam sentimomentalnost. Paradigma tog stanja je ona scena kad je Njegošev posilni Vukalo u Napulju sreo – Ljubomira Nenadovića! Tog trena sunce ga je ogrijalo, pa se ispovijedio:
– A da kako da ti se ne obradujem! Pogiboh ti u ovom nesrećnom svijetu. Nijedan te lacmanin ne razumije; ili govorio njemu ili stoci, svejedno. Ovđe sam ti bio cijele zime kao u tavnici. Nema ko “dobro jutro” da mi reče.
Da je agorafobični perjanik htio (za vazdugu zimu) da nauči kratku frazu Buongiorno, vidio bi da lacmani (baš kao ni Nenadovići) nijesu stoka od koje se bježi u tavnicu. No, u međuvremenu, stvari su krenule na bolje; vjerujem da odrastaju mlade generacije spremne da uče strane jezike, da ih svijet ne asocira na nesreću, da Drugačiji nije obavezno stoka, da sebe ne dozivljavaju kao Utamničene. Oni pobjeđuju sentimomentalnost u sebi! Naučili su: sentimomentalni ljudi su objekat manipulatora – nema šta neće učiniti za ljubav (književnog!) jedinstva.
Pomolak viteza
OLTARKATI
Svaki put kad nešto konstatujemo, doprinosimo nekoj definiciji, koliko god stvari od ranije bile poznate. Evo, ovdje ćemo konstatovati da se u hrišćanskoj crkvi svetinja drži bliže Istoku, a da se svetinji prilazi sa Zapada. Mjesto gdje je svetinja je oltar. Gledajući prema narodu, koji je na zapadu, svještenici moraju povremeno da upozoravaju vjerujuće da nikad nije dosta divljenja prema pravovjernom oltaru. Ta upozorenja zovu se oltarkanja. Primjera radi, ovih su godina išli popovi iz Beograda do Crne Gore, da u raznim prilikama, oltarkaju. Prirodno, loženje badnjaka je odlična prilika za oltarkanje.
Pomolak mišljenja
PRVOMAJSKI CITATI I KOMENTARI
1. NAŠE PAROLE I VAŠE PAROLE. Bio sam osnovac. Nosim iz tog doba u sećanju sliku Prvog maja: Zaista svijetlo, rosom oprano jutro u Budimlji. Pod prozorom zelena livada sa cvjetovima žutog maslačka i bijele rade. Procvjetala trešnja. Radio emituje borbene pjesme (Uz Maršala Tita junačkoga sina) i radničke pjesme (Drugarska se pesma ori, pesma koja slavi rad). Na otomanu je praznični broj Borbe, na kojoj piše Proleteri svih zemalja ujedinite se.
U kasnijem školovanju čitao sam istoriju i velike klasične romane na temu revolucionarne 1848. u Evropi. Prije težnji siromašnih da se ujedine postojali su aktivni monarhistički savezi da se kraljevski dvorovi odupru mladim revolucionarnim pokretima. Lajoš Zilahi, na primjer, piše o tim danima nadahnuto.
Bože carja hrani, hrabrili su se ruski monarhisti.
Gott erhalte unseren Kaiser, unisono su se molili monarhisti širom Austrije.
Bože hrani srpskog kralja, pevalo se u Srbiji.
O originalnosti u smišljanju ovih himni moglo bi se reći nešto nekom drugom prilikom. Sad primećujemo da je prije proleterske parole ujedinjenja bila na djelu ne samo parola monarhističkog internacionalnog ujedinjenja no i monarhistička internacionalna akcija protiv novih društvenih snaga: Monarhisti svih zemalja ujedinite se. I branite se. I hranite se.
2. NAŠ KVISLING I VAŠ KVISLING. Na pokušaj da se rehabilitne M. Nedić, ovako je reagovao pisac M. Bazdulj. Napisao je 25. decembra 2015:
“Nema, međutim, te sile koja može da pomiri Milana Nedića i Slobodu Trajković, dvadesetčetvorogodišnju studentkinju i verenicu Ive Lole Ribara, koju je Nedićeva policija uhapsila i prebacila u Banjički logor gde je zajedno s roditeljima, bratom i sestrom ugušena u gasnoj komori. Bio je 9. maj 1942, tačno tri godine pre Dana pobede.
Ne može, Srbijo, i Nedić i Sloboda. Biraj.”
U Crnoj Gori bi dodali: Ne može i Pavle Đurišić i Ljubo Čupić.
Bogami može, oglasiće se botovska artiljerija. Iz tri haubice opaliće: a) prave rodoljube ne obavezuje nešto što je napisao musliman; b) i to objavio na Božić; c) i to po neortodoksnom kalendaru.
3. NAŠ PLUG I VAŠ PLUG. Ognjenov pradeda Miloš Babović ranjen je u atentatu u decembru 1941. Na pragu svoje kuće. Atentator je bio „naš“ kvisling. Jedva je Miloš preživio, što sam ja kasnije iskoristio da se rodim. Sledeće godine oporavljao se u Budimlji, s dušom u nosu. Nije bio fizički spreman za napore gerilskih akcija na terenu. Kad bi naišle njemačke trupe kroz selo, upregao bi navrat-nanos kravu u plug (siromašno gazdinstvo bez volova!) i orao okućnjicu. Okupator je to tolerisao; seljak koji gleda svoja posla i obrađuje imanje nije im bio neposredna prijetnja. Zanimanje plugom je OK.
Sjajni publicista Mirko Đorđević ostavio je za sobom rukopis o Svetom Savi (rodbina je objavila tu knjigu u januaru 2016). Na strani 28. našao sam zabilješku: M. Nedić („vaš“ kvisling) je u društvu okupatora otvarao po Srbiji za vrijeme II svjetskog rata izložbe; omiljeni eksponat mu je bio plug, kao simbol poštenog težačkog rada, kako u miru tako i ratu, je li.
4. NAŠA KORAČNICA I VAŠA KORAČNICA. U Crnoj Gori je i danas popularna sjajna partizanska koračnica „Komandant Sava“. Naravno, pjevali su je i srpski borci za slobodu. Potresna pjesma o pravom junaštvu. Dijanin deda Mile, mir pepelu njegovom!, ispričao je jednom da su u njegovoj partizanskoj jedinici u Srbiji, takođe u vrijeme II svjetskog rata, pjevali sledeću koračnicu; nazvali smo je Miletova koračnica:
Najmiliji moj na svetu
vedri mi je bio dragan,
nežne rose kap na cvetu –
hrabri sada je partizan.
Srećno dragi otišao!
Neću gorke suze lit.
Kad sloboda svetu sine
Mi ćemo se sastavit!
Izvršili smo u tekstu tek jednu ili dvije sitne intervencije, možda bolje da nijesmo. Kakva emotivna i srčana pjesma, iskušana u bojevima! U pero nam ju je Mile Šnajder izdiktirao.
A šta je sa nekom antifašističkom koračnicom onog famoznog „drugog antifašističkog pokreta“? Ništa, prosto ne postoji.
5. NAŠE LILE I VAŠE LILE. Arnulf Krauze, njemački istoričar, piše u svojoj knjizi o Keltima: „Sa Beltejnom, koji se slavi 1. maja, počinje ljeto, toplo godišnje doba. Na ovaj praznik, koji je posvećen bogu Belenu, Kelti su palili velike vatre radosnice i tada su počinjale ceremonije u kojima su druidi imali odlučujuću ulogu. Osim toga, tim danom počinjalo je godišnje doba u kome su seljaci obrađivali svoje njive, a ratnici kretali u pljačkaške pohode.“ Šta kažete? A mi smo mislili da su prvomajske vatre naš patent za praznik rada, i to leve proveniencije. Jesu šipak. „Vaše i naše“ su dakle i lile (tako se u Budimlji zovu Keltski ognji uoči Prvog maja). Kelti su slavili vrhovnog boga Belena. Ne samo lile, naše dodirne tačke sa Keltima su i bogovi. Belena smo imali u množini u svakoj etapi istorije, kako ne. Da ne zaboravimo, zajednički su nam i druidi (popovi).
Pomolak lisca
SRBIN KOD PSIHIJATRA
Naš svet nerado ide kod psihijatra. A ja sam išao. Te se lako može zakљučiti o veličini muke koja me beše pritisnula.
U ordinaciju sam ušao sa tremom, ali ipak odlučno.
– Dobar dan, izvoli. Đe si dosad? – prijatno me toplinom iznenadi doktor i odmah uspostavi kontakt sa jednom izmučenom dušom. – Reci, junače, šta te muči?
Učinih napor da se stručno izrazim:
– Identitet ličnosti. Sumњe u sopstvenu ostvarenost.
– Zvuči tipično. Pojasni, čoče! – ohrabri me doktor.
– Imam samo jednu biografiju. Dobro, možda i deo druge. Ali, više od toga, ne. Malo, brate, za moje godine.
– Mislim da uviđam, – reče psihijatar. – Hoćeš da kažeš…
– … da nemam bar tri regularne biografije. Kao svaki naš intelektualac od ugleda. To me frustrira.
Doktor se zamisli. Preturao je po sećaњu iz svoje profesionalne prakse. Najzad reče:
– To može da bude problem. Ostali su se potrudili u trećoj, četvrtoj deceniji života, te stoga nemam prećeranog iskustva sa tom boљkom. Ne zato što nije boљka, nego što joj većina ne podlegne! Kako si se dao?
– Naivno! Studirao na fakuletu, završio. Posle radio u struci. Težњa ka usavršavaњu. A vreme leti. Tek pre neku godinu setim se: pa to je sve materijal za samo jednu biografiju. Uh! Na brzinu sam napisao nekoliko pesama. Nije mnogo, ali je bar početak jedne nove biografije. No kasnim, grdno kasnim.
– Čekaj, – prekide me sagovornik. – Možda ipak ima spasa. Pričaj o primerima koji su tebi na srcu. Da ja uočim srž sindroma.
– O, toliko je svetlih primera, doktore! Ali neću pomiњati savremenike, višestruko je nezgodno. Vi se sećate slučaja dr Sime Markovića?
– Matematičar. Doktorirao kod Alasa, ej!
– I ne samo to, i ne samo to. Pisao je kњige iz fizike. O teoriji relativnosti, o kvantnoj teoriji…
– A obojica znamo, svi znaju, za њegov žestoki politički angažman.
Ja nestrpљivo nastavih:
– Koji se završio tako kako se završio. Ali to nije najbitnije. Њemu se posrećilo; bila je to treća biografija! Pa da pomenem slučaj Sime Lozanića; hemičar, diplomata, zaverenik. Možda nisam sve naveo, ali multiplicitet biografija evidentan.
– Dosta! – reče doktor. – Vidim, razumem. Sad ćeš u zanosu da mi pričaš o fizičaru Pavlu Saviću, pa ćeš sa prirodnih da pređeš na društvene nauke. A kad tek uđeš u oblast umetnosti…
Bejah zaustio da kažem nešto aktuelno, kad me prekide telefon; boљe što ne dođoh do reči. Doktor zgrabi slušalicu; pogrešnu; nervozno se maši za drugi telefon; napregnuto slušaše dva-tri trena. Onda poskoči od radosti. Raširi ruke.
– Izabran sam! Dobro je, izabran sam; zasad ne u Savez kњiževnika, što sam očekivao, već za poslanika! Prekidamo lečeњe. Dobro, prekidamo prvu seansu. Čekaju me, čoče!
Ja se snuždih. Staњe mi se namah pogorša i izađoh iz bolnice.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Bješe to promena bez pomena.