Komentar za početak
Tuđinu se hvali, svome se požali. (Trt! Svaki dan vidimo da se događa obrnuto!)Zapisnuti!
ZI-RATNA ZEMLJA
Raša Popov, a on je vojvođanin, obaveštava nas da jedan čova ima trenutno u Srbiji 34000 hektara ziratne zemlje u vlasništvu.
Zemlja je par godina bila ratna. Dovoljno da se zapate krvopije koji očas posla postaju vlasnici ziratne zemlje.
Qq iz mozga!
Pomolak tora, ali napuštenog
ТАД МЛИДИЈАХ УСПЕТИ
О, племе моје, јадна сирочади,
Децо мила мојих лета радни’!
Хтедох дугу да са неба свучем,
Дугом стварним да све вас обучем.
Да накитим естрадним звездама,
Да обасјам сунчаним лучама…
Дуг је био, па се угојио,
Звезде сјале, па су и пресјале,
А сунашце оно огрејало,
И оно је са неба ми пало!
Све нестаде што вам дати справља –
У траљама отац вас оставља.
(Песма се наставља.)
Negantesima valja reći ne
Poznatost
Sredinom devedesetih, pitao sam na beranskoj čaršiji profesora srbistu, da li je ovo najnovije krvoproliće na prekodrinskim ornicama povećalo ugled pisca I. Andrića. On tada reče, jeste.
Jedva je godina dana prošla, a mi smo se, nekako, skoro na istom mjestu, dotakli identične teme. Ovog puta namršteni profa bješe mrzovoljan i izusti: nije; nobelovac je veli precijenjen te ga moramo bez milosti survati niz vrleti književničke i svake druge hijerarhije. Diskretno mi je ponudio (samo za ličnu upotrebu, jedna pilulu torokanja dnevno), pikantni detalj koji ruinira moralnu kristalnu rešetku književnika. Mi vidimo:
Mnoge ličnosti kupaju se u mliječnom sjaju javne pažnje, a da je naporno dokučiti ključni razlog njihovog izranjanja na društvenu scenu. Očito je da su podržane u bijegu od anonimnosti, zbog nekog krupnog razloga u pozadini. Takoreći, učinjeno je da budu poznate. Sugeriše nam se njihova osobena kreativnost. Posmatrači međutim podozrijevaju: ako i postoji, njihovo djelo ipak je samo etiketa, manje ili više podnošljivo objašnjenje za publiku (kad se razgovara, što je on poznat, da se prosto može reći: zbog te i takve serije slika, ili sličnog proizvoda).
Izgleda, duboko u tajnosti se drže stvarni razlozi zbog kojih su nekome otškrinuta vrata javne scene. Rijetka je (kad se stvari otrgnu kontroli) pojava spontane popularnosti u svijetu intelektualaca. Pojedinac mora još da je pravovjeran u odnosu na aktuelni karavan ideja, i koherentan sa kasajućom elitom. Kako on ispunjava taj zahtjev, obično je na virovit način zamaskirana tajna.
Najbolje je ako autora štiti djelo priličnog kvaliteta, pa nije žestoko akutno pitanje porijekla njegove slave. Sjajne primjere za analizu problema poznatosti nalazimo baš u polu-znanim i djelimično zaturenim detaljima biografije gospodina Andrića. Reći ću nešto pod A) i nešto pod B).
A) Izgleda je nesumnjivi fakt da je naš nobelovac podržao kandidaturu Josipa Broza Tita za Nobelovu nagradu za mir. Svojim perom i crnim muređepom napisao je po bijelom papiru ove promišljene ocjene:
“Kad sam saznao da su neki ugledni predstavnici naučnog i političkog života iz inostranstva predložili vašem Komitetu da se mirovna nagrada za godinu 1973. dodeli predsedniku Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, Josipu Brozu Titu, ja sam se obradovao ali se nisam iznenadio, jer kao većina mojih sunarodnika i ja u Predsedniku naše Republike vidim izrazitog zatočnika mira i borca protiv rata i nasilja… Borba za mir bila je i ostala u osnovi svih njegovih nastojanja.” (Zamislite na ovom mjestu izraze lica onih političkih gromada koje žare i pale u Beogradu po skupštinskim odborima za bezbijednost…).
“Oslobođenoj Jugoslaviji pošlo je za rukom da za kratko vreme uspostavi dobre ili normalne odnose na svima svojim granicama, pa i na onima od svojih suseda od kojih su dotle delile razne opreke; ona je našla mogućnost da postane aktivan član i iskren branilac Ujedinjenih nacija, kao i da odigra važnu ulogu u organizovanju nesvrstanih zemalja. U isto vreme ona je, opet pod rukovodstvom Predsednika Tita, rešavala jedno za drugim pitanja svoga unutrašnjeg uređenja, nalazeći pravednija i savremenija rešenja za sve svoje narode i narodnosti, na svima područjima zajedničkog života.” (Zamislite izraze lica onih diplomiranih histerika koji formuliše zakonska akta o identičnosti partizanskih i četničkih pregnuća…) Ali gospodin Andrić se ne obazire:
“Ukratko, i oružana borba protiv nadmoćnog zavojevača, i stvaralački rad na unutrašnjem uređenju zemlje, i ostvarenje miroljubive saradnje sa svima državama sveta bez obzira na njihovo unutrašnje uređenje – sve su te aktivnosti nove Jugoslavije imale za cilj i slobodu čoveka, a njihov inicijator i rukovodilac bio je Predsednik Josip Broz Tito.
Opštepoznata je neumorna aktivnost koju je Predsednik Tito razvio u međunarodnom životu posleratnog sveta. Ona je obuhvatila sve kontinente i Predsedniku Titu i njegovoj zemlji pribavila znatan ugled jer je po opštem mišljenju vođena u duhu mira i čovečnijih odnosa među ljudima i narodima. Razumljivo je da su sve te činjenice mogle da podstaknu državnike i javne radnike inostranstva da Predsednika Tita predlože za nagradu vašeg Komiteta u 1973. godini.”
I dok nobelovac “usrdno podržava” ovaj predlog i obrazlaže “njegovu osnovanost” kad je riječ o “jednom velikom borcu za mir”, u čaršiji gdje bruje vijesti o bosanskom slomu turkaluka, može biti njegov rejting strmo pada. Ali stvari ne idu tako pravolinijski. Ako se prije podne šuška o nagradi za mir, popodne kolajupriče o deportacijama:
B) Ivo Andrić je, kažu, napravio jednom prilikom (bilo je više takvih prilika) elaborat za iseljavanje Albanaca sa Kosmeta, po naredbi Ministarstva vanjskih poslova Kraljevine Jugoslavije. O, ho. Ovo može biti motiv da nacionalistička elita ne dozvoli poslije ručka da potone mit o čovjeku (jutros opanjkanom) koji se i ovako odužio rodu. (Fenomen izronjavanje pod dejstvom sila zasluga o kojima ne treba javno govoriti. To nijesu zasluge kreativnosti. Mnogi takvi razlozi su bizarni. Kad bi elite objelodanile enciklopediju bizarnih razloga, javnost bi se šokirala. To bi bio društveni skandal mučniji od bilo koje lustracije. Priča o retuširanju, na osnovu koje se o nobelovcu valja izraziti kao o “moralnom bedniku”, tek je jedna od…)
Ove i ovakve igre oko javne promocije ličnosti čine sindrom koji sam ovdje pokušao da imenujem terminom poznatost. Povod je zabrinutost:
Ako se mreže pletu oko nesumnjivih veličina, kakve sve pogodbe nijesu na djelu kad se manipuliše sa dnevnom poznatošću kreativnih sirotana? Na pragu smo godine koja može biti istorijski reper Crne Gore. Njeni sinovi domovinu sagledavaju u četvorodimenzionom prostoru definisanom osama koje se zovu Egzistencija, Posjedovanje, Ugled i Vrijeme.
Sad mi vi recite, zar Joj nijesu ugrožavali i samu egzistenciju, ne jednom tražeći ništa manje no glavu. I recite, zar ne posežu za Njenim posjedom? I recite, zar ne kaljaju Njen ugled? I recite na kraju zar nam ne troše zemne dane?
Direktno velim, bojim se na čijim će se poznatostima predano raditi u narednim mjesecima. Jer će cijena te poznatosti minornih činovnika biti pokušaj potiranja četiri ose našeg koordinatnog sistema, da se četvoroprostor naše datosti svede na nulu.
Srećni dani, svim zasluženo nepoznatim ljudima!
Pomolak viteza
KOKETIKETIRANJE
Čovjek je bio moćan. U dobrim godinama, snažan i uticajan. Zvonkim glasom, iz zaštitničke govornice, sa lakoćom optuživao je ljude. Bez zamuckivanja, nazivao ih je lopovima, plaćenicima, neprijateljima, izdajnicima. Odjeven jednostavno, u tri boje. Magistar nečega. Uvježban u poslu do perfekcije. U posljednje vrijeme, etikete je dijelio sa imprijesivnom nonšalancijom. Takoreći, koketirao je sa gledalištem, dok je bacao etikete, kao bukete. Kako je tačno njegova konferencija za štampu opisana terminom koketiketiranje!
Pomolak mišljenja
ŠTA SE ŠIRI BRZINOM SVETLOSTI
1. Pre osamnaest godina napisao je Ljubivoje Ršumović pesmu „Pri svetlosti sveće“.
U tišini čistoj pri svetlosti sveće
Svako slovo biva svetlije i veće
I misao moja koju slovo nosi
Mraku nezemaljskom radošću prkosi
I ono što strepim i što ne smem reći
Izdati me neće nikuda pobeći
I senke na zidu tajnovito prisne
neće dozvoliti da ih mrak istisne
Kuća bez tih senki i bez žutog voska
nije pesma nije lavra anđeoska
U tišini ovoj pri svetlosti sveće
Osećam niko me napustiti neće
Ni Marko Miljanov i Riga od Fere
Niko od junaka što se dušom mere
Pesnici će svoje prinositi pesme
Na oltar dobrote koji pasti ne sme
Znaju moja braća slute moji gosti
Da se i mrak širi brzinom svetlosti
Zato ova kuća ova sveća tanka
ko ikone stoje na pragu opstanka
U tišini svetoj pri svetlosti sveće
Svaka rima nosi sunce i proleće
A molitva moja okrenuta Bogu
Govori da moram svedoči da mogu
Sve tajne detinjstva sakriti u reči
U muziku stiha koja duhom leči
Zato ova radost ovaj govor drski
Slavi srpski jezik slavi inat srpski
Ova patriotska pesma, generalno, stoji na solidnim temeljima. Majstor rime je otvorio temu na najlepši način: U tišini čistoj pri svetlosti sveće / Svako slovo biva svetlije i veće. Silan je optimizan utkan u ovom dvostihu: Pesnici će svoje prinositi pesme / Na oltar dobrote koji pasti ne sme. Posle ovog maksimuma opada snaga pesnikove imaginacije, poetski izraz ide nizbrdo sve do slabog poslednjeg dvostiha. Možda smo prestrogi u osudi: u mrkloj noći oko tople roditeljske kuće padale su bombe, bilo je to ratno proleće 1999. Ali u tom kotrljanju riječi niz padinu inspiracije – ima jedan značajan momenat. U pesmi se izrazito izdvaja svojim aforističkim sečivom misao
Znaju moja braća slute moji gosti
Da se i mrak širi brzinom svetlosti
Pravo je zadovoljstvo primetiti ovde kakva se iznenadna opomena javlja kad se goli fakt obuče u izazovnu odoru eterične poetike. Sam autor je kasnije izjavljivao da je njegov najuspeliji aforizam „Mrak se širi brzinom svetlosti“.
2. Ovih dana se na društvenoj mreži Facebook pojavio aforizam „Tama se širi brzinom svetlosti“. Ne pominje se Ršumović. Autor koji se potpisao (R. Mićković ) zaradio je nekoliko desetina lajkova. Već je onoliko popularan. Kako to?
3. Ušli smo na Internet. Google pretraživač nam je rekao nekoliko zanimljivih novosti. Bar dve osobe dobijaju komplimente kao autori otkrića da se mrak (tama) prostire brzinom svetlosti (Newsweek intervju, 6. mart 2017. u 08:00h; Astronomski magazin – Komentari, utorak 13. oktobar 2009. u 21:35h). Sam Ršumović ponavlja da je ovo o brzini mraka njegov moto (Nedeljnik, 20. april 2017). Mi smo komentarisali Ršumovićev stih-aforizam u časopisu Matica, jesen 2010, na strani 103.
4. Ostaje da primetimo rađanje nove književne forme: kolektivni aforizam. Pomodno bi se on mogao nazvati i istinoidni aforizam. Ako vam se neka misao dopadne, potpišite se ispod datog teksta. Vaša privrženost lijepom izrazu je dovoljan motiv da vas opravda. Prioritet je izanđala kategorija. Kauzalitet? Neka ga koristi kome valja. Koga briga?
Pomolak lisca
KOKA ČISTUNICA
Ovih dana sam naglo obezvoљio. Ovo uprkos ohrabrujućim izjavama naših probranih narodnih sinova da će boљe sutra početi već doveče. Supruga, naravno, vidi moju snuždenost i oprezno me podseća na psihijatrijski fakat da su traume mladosti uzročnici naših sadašњih emotivnih havarija. Dobro, ja bih hteo da pomognem sebi. Vadim jednu traumu od pre četrdeset godina i analiziram.
Bio sam tada osnovac. Jednog dana učiteљ nam je čitao priču Pošla koka na pazar. Ushićen umotvorinom predano je pokušavao da i đake oduševi. Dobili smo domaći zadatak: naučiti sa razumevaњem, pa da narednog dana iznesemo svoja zapažaњa.
Mnoge su se čitanke od tada promenile, ne znam da li se razumemo. Radi se o jednoj koki koja je naumila da skokne do pazara. Kako joj je nožica bila kaљava, naredila je jednom žbunu da to očisti. Avaj, žbun nije hteo. I tu nastaju problemi, najmaњe kokini. Ona je prosto rešila da pripreti. Dovela je kozu da obrsti žbun. Ali se i koza uzjogunila. Mislila je da ima lični izbor. Koka je rešila da insistira; dovela je vuka da izjede kozu. Ne lezi vraže, i vuk otkazuje poslušnost. Ucene se nastavљaju, ali čvrst moralni stav ispoљavaju redom selo, vatra i voda (ako nisam nešto preskočio). Koka, međutim, rešava da ide do kraja. Dovodi koњa da kazni neposlušnu vodu koja nije htela da kiњi vatru. Popij, kaže koka, koњu, ovu vodu! Koњ lakonski izjavљuje: Hoću. Nastaje neočekivani rasplet: prepadnuta voda meњa stav i gasi vatru, ova navodno nema kud i pali selo. Sad selo zdušno mlati vuka, te ovaj odustaje od moralnog kreda i kidiše na kozu. Prepadnuta koza počiњe da brsti posle čega jadni žbun sabere dva i dva te očisti kokinu nožicu. Priča se završava tako što je nemoguća koka sa izvesnim zakašњeњem, ali zadovoљna otišla na pazar.
Vispren kakav sam bio, priču sam lako zapamtio. Sa razumevaњem je išlo teže. Pitao sam starijeg brata, šta će koka uopšte na pazaru i to po svaku cenu? On je nabusito rekao da mudri tako što nikad ne pitaju. Tražio sam da mi sestra razjasni da li je u datim okolnostima baš najpreče očistiti nožicu, i to na žbunu?
Ona je kratko rekla da to naš narod drži za samopodrazumevajuće. Au, već mi je bilo nelagodno. Hrabro sam otišao u očevu sobu i kočoperno tražio da odgovori je li baš nužno zapaliti selo samo zato da neka koka ostvari svoj hiroviti naum? Ne kažem da me nije shvatio: verovatno je bio u nekim svojim teškoćama, tek ja sam se od batina spasio smionim skokom kroz prozor. Moja zbuњenost raste, te noći sam loše spavao. Ujutru, u očaju, na ivici plača prilazim majci i netaktično, bez uvoda izjavљujem: Koњ je pogrešio! Nikada neću zaboraviti њen zabrinuti izraz. Smestili su me u posteљu i privili obloge.
Iz noći u noć sam buncao. Saњao sam selo u plamenu, mahnitu hajku na vuka, oglodanu kozu i prљavi žbun. Do besa me je dovodio prizor puta kojim se, zadovoљna i čista, gega bahata koka dok na obližњoj livadi stoji sit i gasan koњ s kalpa-cima.
Nekako sam prezdravio. To jutro, sa torbom na leđima, prišao sam đedu i zavapio: Pa kakva je to priča?!
Đed je gucnuo čašicu rakije, pomilovao me po kosi, pa rekao: De, smiri se, priča kao priča. Dobro bi bilo da je zaboraviš, ali vidim, nećeš moći. Kad je tako, bar zapamti: nije ni partizanska, ni četnička, no narodna priča.
U školi je bilo loše. Kad sam rekao da koka i nije trebalo da se miče sa buњišta, učiteљ je poskočio od jada. A kada sam zakљučio da koњ nije u pravu, pa makar bio i ugledni pravnik, pozeleneo je; ja sam razred ponavљao.
Eto, ovo je moja ispovest. Sve sam otvoreno stavio na papir. Ima nekog đavola u toj psihoanalizi; ukućani već misle da mi je boљe.
Ali narodu nije boљe. Ja sam zbog priče jednom ponavљao, a ona se u narodu ponavљa i ponavљa. Šta ja tu mogu, rekoh da je priča narodna. Po њoj, koњ uvek smatra da nema ličnog izbora. I za taj stav se uvek izbori. Naročito kad su izbori.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Stanište su nam pretvorili u sajber prostor Simeon sa ekstenzijom mirotočivi.