Komentar za početak
U hvališe svašta više. (Jeste, pa šta? Većma izumrla ironija. Nije više poslovica.)Zapisnuti!
DECEMBAR 2003
Opet su izbori. Love nas političari. Scena liči na emisije o životu riba u morima: jato sitnih girica bi da umakne, ali ih odozdo proždiru ajkule a odozgo ptice grabljivice.
Bog zna za šta nas drže! Sigurno je jedno: onaj koji se nada pobjedi, ne vidi u nama birače, već Biračane. Njemu je Slobo-Sadam u Hagu, sve je tako prirodno u njegovoj priči. Pa i on priča o Evropi! I svi drugi, koji ne propuštaju da pobrkaju Harkov i Krakov.
Pomolak tora, ali napuštenog
БРАВО: БРАВА ЗА БРАВА
Слушам брава; Обећава: Сви лопови из брава.
Negantesima valja reći ne
Trajno i tajno
Dobri moj čitalac se sjeća da sam jednom održao korisni čas sociofizike. Predavanje je počelo ponavljanje osnovnih pojmova iz važne oblasti molekularne fizike, s naglaskom na ireverzibilnost fizičkih procesa. Tamo smo ukratko napomenuli da se stanja nekog ravnotežnog sistema karakterišu parametrima koji imaju definisane vrijednosti. Poremećeno ravnotežno stanje se kroz proces relaksacije (ili kako bismo danas slatkorječivo rekli tranzicije!) završava novim ravnotežnim stanjem. Ako sistem lagano i kontinualno prolazi kroz niz ravnotežnih stanja – imamo ravnotežni proces. Tek on može obezbijediti povratni proces, s eventualno željenim ishodom približavanja početnom stanju. No su mnogi drugi ishodi, kao posljedica “nebrižljivosti” toka stvari – nepovratne sukcesije! Koristeći ovo razumijevanje dinamike Prirode (čija smo čeda) upozorili smo, metodom analogije, da – na žalost – postoji i ireverzibilnost mnogih društvenih procesa. Bahato, uprošćeno upravljanje društvima vodi promjenama koje imaju samo jedan smjer i ako on ispadne nepoželjan, reverzibilnost se ne može regulisati ratnim metežima – oni samo povećavaju makroskopske turbulencije i akumuliraju zlo…
Danas ćemo, ohrabreni uljudnom pažnjom auditorijuma, da pokušamo sa drugim časom sociofizike. Tema je svjetlosni etar ili problem ad hoc hipoteza.
Kada je Isak Njutn (1642-1727) objašnjavao, u svojoj Optici, prirodu svijetlosti, predložio je da zamislimo roj finih korpuskula u prostiranju kao model svetlosnog snopa (Njegoš je preferirao: zraka). Teorija je imala početnih uspjeha, ali se nije slagala s mjerenjima prelamanja i savijanja svetlosti. Da prevaziđe teškoće, Njutn uvodi hipotezu etarskog medijuma, supstancije koja podržava svetlosne procese na način da se dobije željena korelacija opitâ i slike pojavâ. Od početka je ta tvorevina morala biti rasadnik čudnih osobina: izvanredno rijetka, perfektno elastična, de fakto neopažljiva, a fizički djelatna. Ideju je koristio i Kristijan Hajgens (1629-1695), da napravi analogiju svjetlosti sa mehaničkim talasima, na primjer zvučnim talasima u vazduhu. Situacija se iskomplikovala kad je Džems Bredli (1693-1762) pokušao da objasni zvezdanu aberaciju modelom etra. Misteriozna supstancija je ovog puta još dobila osobinu nepokretnog svjetskog fluida kroz koji se, nekako, provlači i naša Zemlja. Sumorne epizode nastavljaju se kroz cio devetnaesti vijek. Tomas Jang (1773-1829) i Ogisten Frenel (1788-1827) otkrivaju transversalan karakter svjetlosnih talasa. A to je značilo da svjetlosni etar mora biti… čvrsta supstancija. Žalosno stanje hipoteze pokušao je da oplemeni Džordž Stoks (1819-1903) – daljim komplikacijama. Po njemu, etar je čvrst kad propušta svjetlost, a vazdušast kad u njemu pliva naša Zemlja ili koje drugo makroskopsko tijelo. Onda je došlo otkriće elektromagnetskih talasa iz pera Džemsa Maksvela (1831-1879). Saznalo se da se u vakuumu svi takvi talasi prostiru brzinom svijetlosti. To je značilo da svjetski etar mora imati još i osobinu apsolutnog mirovanja, te da može obezbijediti unikatni koordinatni sistem Vasione. Preopterećenost mehaničkog modela etra postala je evidentna.
Zamislite konfuziju: Etar bi morao biti fluid (jer kako inače tom supstancijom delikatno ispuniti svjetsku scenu?); ali takav fluid koji je milionima puta krući od čelika – da bi podržavao visoke učestanosti svjetlosnih talasa; no da bude pri tom bezuslovno bez mase; i da je perfektno transparentan; i da ne izaziva disperziju; i da ne bude kojim slučajem stišljiv; pa onda da je svuda kontinualan; ali molimo da ne posjeduje viskoznost…
Bilo je to, očevidno, tragično jedno hipotetičko magare, u nekim aspektima Buridanovo, uz to bezdušno natovareno, a koje, međutim, još ne bi da lipše.
I šta mislite da se dogodilo? Prije sto godina napravio je Albert Ajnštajn (1879-1955) novu teoriju svjetsko-fizičke scene, model prostorno-vremenskog kontinuuma; njegova koncepcija specijalne relativnosti od etra nije zahtijevala… ništa, ni puko bivstvovanje! Ajnštajn je prosto rekao: ovom sipljivom kljusetu valja u trešelj staviti samo još jednu kvalifikaciju – da je fiktivno. Kao takvo, možemo ga zaboraviti i izbaciti iz svih narednih priča… Nama izgleda:
Teorije ljudskog društva kroz istoriju nijesu ostale imune na ovu storiju iz prirodnih nauka. Nekoliko ključnih modela upravljanja ljudima realizovano je kroz inspiraciju svjetlosnim etrom. Prije svih, moćna analogija se osjeća u konceptu tajnih službi.
Tvrdi se da Služba mora postojati, jer kako inače transmitovati podanicima svjetlost blagostanja? No ona je od rođenja nevidljiva, kao etar. Ubrzo se ispostavlja da ne može biti jedna Služba, pošto mora da zadovolji i civilni i vojni apsekt društva. Ideja počinje da se nadima i komplikuje. Da bi bila adekvatno cjelovita, Služba se mora pocijepati na krilo obavještajno i krilo kontraobavještajno. Tako nastaje privatizovana otuđenost koja se može imenovati u BIAdiverzitet. Podsjeća li vas ovo na nešto što je fizičarima donijelo nesanicu? Pojam hipertrofira, istovremeno bivajući beznadežno jalov, jer okrutno samovoljan.
Četiri Službe opslužuju jedno društvo. Moraju biti kompatibilne, a nezavisne. Moraju biti nevidljive, a sveprisutne. Neizostavno demokratične, a ne-diskutabilne. Transparentne dok god ne zagusti. Tajne svakako i uvijek, i tim više tajne što se više upinjemo da im otkrijemo javnu strukturu. Svaki novi konflikt im dodaje još nešto što ih usložnjava – bilo savjet, bilo komisija, bilo koordinacija, bilo reformski fond. Struktura koja ništa ne rješava i sve o(ne)mogućava, nekonzistentna društvena raga koja nema konačna svojstva, djeluje kad hoće, rita se nepredvidljivo. Komunicira iznimno, i pretežno akronimno. Živimo vosove i kosove, i njihove na smrt ozbiljne štosove.
Šta u cijeloj priči nedostaje? Nova perspektiva koja će ajnštajnovski jasno tražiti logični društveni temelj lišen fiktivnih, necjelishodnih hipoteza.
Možda će jedna mala mediteranska država u nastajanju, koja nikome ne prijeti uvredom i povredom (kroz crnogorske krše rezonantno odliježe harmonija Ničeove poruke Sei Stoltz und glĂĽcklich – budi ponosan i srećan) moći da bude konstituisana bez lažne hipoteze o nužnosti tajne, nevidljive i sveprisutne, orvelovske i orlovske, etarski hipertrofirane tajne službe.
Pomolak viteza
SKUTO NOšE
Ne, nije mala bila muka naša sa skutonošama. I kad Vladari s togama odoše, ostaše skutonoše naše. Hajdemo da ih žestoko zastidimo, demaskiranjem; zvaćemo ih skuto noše.
Pomolak mišljenja
LOKORLI ORUŽJE
U romanu Purpurni vek napominje Lajoš Zilahi na jednom mestu da je vrsni inženjer, major Laslo Marki učinio važno otkriće – realizovao revolucionarno oružje lokorli.
Reč je nastala sažimanjem dva naziva: za lokomotivu i konjicu. Priča pronalazač Marki gospodinu Daliju: „Zamisli, molim te, džinovsku lokomotivu u kojoj se može smestiti vod vojnika i šest topova. Konj u bici može da ponese samo jednog jedinog jahača, a da ne pomenemo da konjski trup predstavlja odličnu i lako ranjivu metu. Koža lokorlije se sastoji od dva palca debelog gvožđa. Ali po obliku nije nalik na lokomotivu već na valjak sa puno otvora iz kojih bljuje vatra. Čim ugledaju ovo čudovište, ruski vojnici će se predati, a onda je naša stvar da ih povedemo protiv cara. Oni to i žele!“
Potom je gordi pronalazač uručio Daliju, konspirativno, tehnički crtež lokorlija.
Kakva sećanja budi ova priča u vašem mozgu? Ako imate bar trideset godina lako se može desiti da vam se javi asocijacija na jednu epizodu iz balkanskih ratovanja devedesetih.
Srpski inovator na krajiškom frontu zvao se Dragan. U ono vreme imao je nešto niži vojni rang, čin kapetana. U skladu sa ovdašnjim mentalitetom, pronalazak nije bio vojna tajna. Vest je objavljena i inventor je detaljno objašnjavao pojedinosti na državnoj televiziji. Ne znamo da li je uopšte postojao tajni crtež, ali svejedno. Novo, ubojito oružje je već bilo deo naoružanja jedinice na terenu. Kapetan se slikao pored bojnog voza.
Videli smo to oklopno šinsko vozilo. Imalo je otvore kao i čelični valjak majora Markija. Kapetan Dragan je šarmerski objasnio da će krajišnici sada imati prevlast na bojnom polju. Naime, neprobojni, takoreći blindirani voz ima da se kreće napred, potom i nazad; iz utrobe će vod vojnika pucati kako levo tako desno, na šumovite padine oko pruge, gde se kriju pobunjenici koja valja pobijediti i razoružati. Ta, predaće se! Prosto! Laknulo nam je. Tehnika i domišljatost učinili su svoje. Pobeda je na dohvatu ruke.
Ko je to u generalštabu krajiške vojske čitao evropske klasike, mađara Zilahija između ostalih – ne znamo. Ne može se poreći da je sličnost ove dve epizode iz istorije ratovanja u Evropi neporeciva i intrigantna. Hm. Ovih dana, dok u zatvoru čeka nastavak suđenja pod optužbom za teška krivična dela, kapetan Dragan možda razmišlja i o ovoj epizodi iz svoje vojne karijere. Detalje ćemo možda saznati jednom iz njegovih memoara.
Stoji činjenica: Nekoliko uglednika su kod nas pod optužbom za akademski plagijat. Osporava im se neopohna originalnost stručnih i naučnih radova na osnovu kojih su dobili titule master, magistar ili doktor. Moguće je da bi oni rado menjali optužbu za plagijat – za neku drugačiju vrstu optužbe. S druge strane, mislimo da bi Kapetan Dragan rado menjao optužbu za ratne zločine – za optužbu plagiranja čuvenog pisca Lajoša Zilahija.
Pomolak lisca
CAR TRAJAN
Vredno je pažњe povremeno prisećaњe na imperatora Trajana. Stupio je na vlast 98. I bio na čelu države sledećih devetnaest godina. U Rimu je zidao mnogobrojne veličanstvene građevine, naročito na Forumu Trajanovu. U provincijama je gradio puteve i pristaništa. Ratovao je pet godina sa Tuđinima preko Dunava, i pobedio. Da bi sprečio upad Germana, opasao se Zidom. Imperija se tada širila na 7 miliona kvadratnih kilometara, a imala je 70 miliona podanika. Trudio se da una-pređuje zemљu. Uspomena na њega ostala je lepa. Posle њega, Senat je pozdravљao svakog novog vladara rečima: Da si srećniji od Avgusta i boљi od Trajana.
I nama se kroz istoriju više puta događao car, ovakav ili onakav, ali Trajan. Jedan od њih nam je posebno skrenuo; našu pažњu na Sebe.
Stupio je na presto pre sto godina, ili se narodu samo tako čini. Zvanično se to krunisaњe obavilo zamalo pa 98. (nestrpљeњe!). Koliko će da vlada ne znamo, ali su analogije sumorne. Razidao je mnoge veličanstvene građevine. Međutim, obožavao je forume. U provincijama je obećavao puteve, a od pristaništa ništa. Nije ratovao pet godina sa TuđManima preko Dunava, ali je izgubio. Da bi sprečio upad GerMana i šireњe Mana, opasali su ga Zidom, pa je narod ostao čist ko pištoљ. Hteo je da proširi imperiju na 70 miliona kvadratnih kilometara i da je naseli sa 7 miliona stanovnika. Trudio se da uzemљi napredak. Uspomena na њega ostaće slepa. Za њegove vlade, u inat je pozdravљao sve druge političare rečima: Da ti se posreći od Jula i da si po voљi Trajana.
Dugo se mislilo da on nije car Trajan. Vremenom se ispostavilo da je Trajan i da trajniji ne može biti.
Car Trajan se ne meњa, izuzev (retko) po padežima. Ako nastane potreba da se meњa po padežima, meњa se jedino ovako: Trajan; Trajnoga; Trajnome; Trajnoga; o, Trajni; sa Trajnim i o Trajnome. Neophodna su maњa uputstva za upotrebu ovih prdeža. Najčešće je u opticaju dativ. Vokativ je skoro nepotreban, tu je i kad ga ne zoveš. Instrumental je obavezan, a lokativ svakodnevan.
Za њegove (v)ere muzika je doživela procvat. Naročito jedna forma њena: na svadbama, kad su izbori, po selima i poselima čulo se narodњakaњe. Emotivnija podvrsta narodњakaњa zvala se brunclikakaњe.
Њegove pristalice su na spontanim mitinzima (trijumfi) nosile Њegove slike sa natpisima: in hoc signo vinces (u Slobodnom prevodu: ovim ćeš se znakom pobediti).
Od ličnih osobina navodimo dve, mada su i ostale dosta navedene. Bio je slabodouman. Važio je za čoveka neokaљane obrazine.
Uvek se zalagao za miran rat do istrage. Samu istragu je, međutim, brižљivo zaobilazio.
Voleo je da blagosiљa narod, rečima: veselili se dabogda!
U procesu realizacije ove žeљe, prva dva slova su se zaturila.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Kolika ti je tenzija? Može li da se rastegne do prvog?