Komentar za početak
Ranoranilac i docnolegalac kuću teče. (Pa država ceo dan drema.)Zapisnuti!
POREZ
Jedan je građanin prijavio godišnji prihod za porez u iznosu od 1200 mojih plata.
Što ja primim na kraju mjeseca, on prima tri puta dnevno: jednom za doručak, drugi put za ručak, treći put za večeru.
Bilo je toga i za Titova vakta, samo su takvi popunjavali poresku prijavu u zatvoru.
Pomolak tora, ali napuštenog
АРБИТРАЖА
Џаб ти труд!
Испадаш луд:
Ти си: свој Јуд.
Видиш? Немаш куд.
Насукан си на спруд –
Не очекуј чуд…
Имаш свој усуд.
А ја имам муд;
Повуци ме за уд!
Твој сам заУставни суд.
Negantesima valja reći ne
Astroološki motivi
Izrekao sam već neđe rezolutno i apsolutno nezadovoljstvo pojavom da plemeniti instrument durbin nose oko vrata teški probisvijeti koji su, godinama, broda oko vrata naše sudbine. Njihove se slike ne skidaju sa ekrana televizija – red vanisha (odstranjivač mrlja – stain remover), red likova sa međunarodnih potjernica… Jer, durbin je sprava za predosjećanje budućnosti. A onaj koji predosjeća, taj je duševan, i daleko od banalnosti zločina. Postoji umišljaj da se iskoristi ovaj psihološki kontekst upotrebe durbina za poslove usađivanja u podsvijest naroda poruke da je duša od čovjeka onaj koji je pomlatio toliki silni inovjerni svijet. Ta, čovjek sa durbinom oko vrata! On zna nešto što će tek biti, i ono o čemu ostali još ne slute. Komandant, ako nosi durbin oko vrata, nije zločinac.
Znameniti fizičar Johan Kepler (1571 – 1630) razrađivao je u delu Dioptrice princip rada astronomskog durbina. Dobar matematičar, koji je bio na tragu infinitezimalnog postupka analize, udario je temelje moderne astronomije. Formulišući tri zakona kretanja planeta, učvrstio je heliocentričnu koncepciju ustrojstva sveta. Kepler je naučnik za ponos prirodnih nauka i za inspiraciju novih đaka.
U srijedu, 14. septembra 2005. čitali smo vijest u novinama: Otvoren Astrološki institut Johan Kepler u Beogradu.
Kao što je i red, Institut ima direktora. Koristi adekvatne prostorije u reprezentativnom delu grada. U tekstu je istaknuto da je program rada institucije usklađen sa međunarodnim standardima astrološkog obrazovanja koje preporučuje Internacionalna astrološka asocijacija.
Po planu nastave, školovanje traje tri godine. Za to vreme ima se usvojiti znanje iz dvadeset sedam predmeta, po programu nastave. Prva godina osposobljava polaznike za natalni horoskop. Na drugoj godini se izučavaju: prediktivne astrološke tehnike i prognostička astrologija. Tu se daju i osnove astrologije odnosa, a dobiju se i bitne informacije o elekcionoj i horarnoj astrologiji. Treća godina je rezervisana za karmičku astrologiju, kao i za psihologiju u astrologiji.
Posebna pažnja, kako se naglašava u članku, posvetiće se astrološkoj etici i istoriji astrologije. Diplomirani stiču pravo da otvore sopstvenu školu i edukuju druge. Predavači su i ugledni astrolozi iz sveta.
Ističe se da je jedan od ciljeva Instituta uspostavljanje kriterijuma, ko sve može da se bavi astrologijom.
Čitajući ovo, danas još mogu da gunđaju jedino deklarisane komunjare. Na njih, međutim, pravovremeno je bačena anatema i njihova skepsa sada samo služi da im uveća sopstvenu sramotu. Kad li a ono:
Dvanaestog novembra 2005: jedan astrolog kao takav poručuje: “Težnja Mila Đukanovića da Crna Gora postane samostalna država u okviru kraljevine neće mu se sada ostvariti, jer za tu ideju neće imati podršku, a neke stvari se mogu preokrenuti u suprotnom smeru samo u jednom nepredvidivom trenutku.” Tekst sam pronašao u listu Danas, dvobroj 12/13. novembar 2005, na strani XV, u vidu pikantnog citata koji je u rubriku Ispod (s)vesti smestila novinar Tamara Kaliterna.
Ne treba se čuditi. Fakulteti i školuju kadrove da bi ti kadrovi valjali u okviru kraljevine. A valjaće u nepredvidivom trenutku. Više, neka niko ne pita koje je radno mjesto astrologa. I zašto su potrebni kriterijumi, ko može da se bavi astrologijom.
Mi smo mali, pa niti hoćemo niti možemo da drugome, većem, određujemo kakve institute da njeguje u oblasti istraživanja i obrazovanja. Lično mi se čini nesumnjivim da crnogorske đake ne treba vezivati uz hladni astrološki leš da u dugoj, ledenoj noći manipulacijâ ispamećeni čekaju svanuće…
U osnovi astrološki pristup ponižavanja i poništavanja nesumnjivih osobenosti Crne Gore primjenjuje se svakodnevno, pa i na najneočekivanije načine. Pogledajmo neke detalje vezane za kampanju negiranja crnogorskih tapija na sopstvenu nepokretnu imovinu.
Pravovremeno smo informisani na koju sve teritorije u Crnoj Gori pledira građanin Karađorđević, stanovnik Beograda. Katastarska površina imanja koja su njegovi preci uspjeli da kupe (uštedom od svojih plata) mjeri se, ako smo dobro razumjeli, je li, hiljadama kvadratnih kilometara – što u priobalnom pojasu, što na zimzelenim visoravnima…
Kada je čuo da se zemlja krčmi, i da se krčme objekti na njoj, građanin Radović iz Morače, poletan kakav jeste, iznio je podatke kolika teritorija u Crnoj Gori njemu pripada po pravu svetosavskog nasljeđa iz prošlih… milenijuma. On potražuje nove hiljade kvadratnih kilometara… U ovom svijetlu, jasno je zašto je taj eksproprijator u pokušaju nas sitnoposjednike i bezemljaše nazvao kopiladima. Naime:
Kopile je nezakoniti potomak. Ono (pošto nije ni muškog, ni ženskog, no srednjeg roda) objekat je društvenog prezrenja: kao takvo nema ime, nema ugled, a najvažnije je da ne može ništa da naslijedi (“Ja sam kopile… Bez imena, bez imetka” – našli su filolozi kod Kranjčevića). Nekad su kopilad bacali u vodu; cijela jedna rijeka se, nekako, tu negdje, zove Đetinja. Jer tako treba sa nevaljalcima i huljama, pogotovu sa nikogovićima.
Ergo, Crnogorci u statusu kopiladi, kako to interpretira jedna crkva, koja se ne plaši svoje otvorene pseudo-hrišćanske djelatnosti, ne mogu legitimno dužiti prostor Crne Gore! Zbog toga i priručni sekretari iz toga miljea, ne poetski nego prizaično veledu da su državu Crnu Goru napravili srpski popovi, i ta je dakle zemlja bez ostatka prekrivena (vo vjeki vjekov) crnim plaštom klerikalizma. Kako je reagovala legitimna država? Kao i u slučaju metalne grabljivice slećele na vrh Rumije: efi-kasno. (Sve je groteskno u toj priči o SPC-vjerskom oplemenjivanju vrha Rumije: angažman vojske liči na žilvernovski preudorealizam, a duhovni učinak je običan religiozni placebo.)
Javna potraživanja su, vidimo, značajna. Ozbiljne enciklopedije pišu da je površina Crne Gore 13812 kvadratna kilometra. Ali u notorni opis neodgovornosti umišljenih kolonizatora (colonialist irresponsibility) regularno spada i osporavanje svakog podatka koji potiče iz dijela prošlosti koji su oni sami imenovali kao “crna rupa” istorije. Mi ćemo tek saznati šta se zapravo vidi kroz astrološki durbin koji ominozno visi oko njihovog vrata non stop.
Plemeniti pronalazač gromobrana, amerikanac Bendžamin Franklin, nije vidio blagostanje koje bi na vrhovima kopalja donosile vojske samoproklamovanih konkvistadora. Vazda mi je na pameti njegova valjana riječ:
“Nikad nije bilo lošeg mira ili dobrog rata.”
Pomolak viteza
PRKOSNICE
Ukosnice za autentične pronebeske Srpkinje. Za Kolo srpskih sestara i obavezne, bar u crnogorskom ogranku.
Pomolak mišljenja
ŠTA SE ŠIRI BRZINOM SVETLOSTI
1. Pre osamnaest godina napisao je Ljubivoje Ršumović pesmu „Pri svetlosti sveće“.
U tišini čistoj pri svetlosti sveće
Svako slovo biva svetlije i veće
I misao moja koju slovo nosi
Mraku nezemaljskom radošću prkosi
I ono što strepim i što ne smem reći
Izdati me neće nikuda pobeći
I senke na zidu tajnovito prisne
neće dozvoliti da ih mrak istisne
Kuća bez tih senki i bez žutog voska
nije pesma nije lavra anđeoska
U tišini ovoj pri svetlosti sveće
Osećam niko me napustiti neće
Ni Marko Miljanov i Riga od Fere
Niko od junaka što se dušom mere
Pesnici će svoje prinositi pesme
Na oltar dobrote koji pasti ne sme
Znaju moja braća slute moji gosti
Da se i mrak širi brzinom svetlosti
Zato ova kuća ova sveća tanka
ko ikone stoje na pragu opstanka
U tišini svetoj pri svetlosti sveće
Svaka rima nosi sunce i proleće
A molitva moja okrenuta Bogu
Govori da moram svedoči da mogu
Sve tajne detinjstva sakriti u reči
U muziku stiha koja duhom leči
Zato ova radost ovaj govor drski
Slavi srpski jezik slavi inat srpski
Ova patriotska pesma, generalno, stoji na solidnim temeljima. Majstor rime je otvorio temu na najlepši način: U tišini čistoj pri svetlosti sveće / Svako slovo biva svetlije i veće. Silan je optimizan utkan u ovom dvostihu: Pesnici će svoje prinositi pesme / Na oltar dobrote koji pasti ne sme. Posle ovog maksimuma opada snaga pesnikove imaginacije, poetski izraz ide nizbrdo sve do slabog poslednjeg dvostiha. Možda smo prestrogi u osudi: u mrkloj noći oko tople roditeljske kuće padale su bombe, bilo je to ratno proleće 1999. Ali u tom kotrljanju riječi niz padinu inspiracije – ima jedan značajan momenat. U pesmi se izrazito izdvaja svojim aforističkim sečivom misao
Znaju moja braća slute moji gosti
Da se i mrak širi brzinom svetlosti
Pravo je zadovoljstvo primetiti ovde kakva se iznenadna opomena javlja kad se goli fakt obuče u izazovnu odoru eterične poetike. Sam autor je kasnije izjavljivao da je njegov najuspeliji aforizam „Mrak se širi brzinom svetlosti“.
2. Ovih dana se na društvenoj mreži Facebook pojavio aforizam „Tama se širi brzinom svetlosti“. Ne pominje se Ršumović. Autor koji se potpisao (R. Mićković ) zaradio je nekoliko desetina lajkova. Već je onoliko popularan. Kako to?
3. Ušli smo na Internet. Google pretraživač nam je rekao nekoliko zanimljivih novosti. Bar dve osobe dobijaju komplimente kao autori otkrića da se mrak (tama) prostire brzinom svetlosti (Newsweek intervju, 6. mart 2017. u 08:00h; Astronomski magazin – Komentari, utorak 13. oktobar 2009. u 21:35h). Sam Ršumović ponavlja da je ovo o brzini mraka njegov moto (Nedeljnik, 20. april 2017). Mi smo komentarisali Ršumovićev stih-aforizam u časopisu Matica, jesen 2010, na strani 103.
4. Ostaje da primetimo rađanje nove književne forme: kolektivni aforizam. Pomodno bi se on mogao nazvati i istinoidni aforizam. Ako vam se neka misao dopadne, potpišite se ispod datog teksta. Vaša privrženost lijepom izrazu je dovoljan motiv da vas opravda. Prioritet je izanđala kategorija. Kauzalitet? Neka ga koristi kome valja. Koga briga?
Pomolak lisca
MINISTAR
Pozvali su nas na konsultacije. U sali za konferencije čekalo je mnogo dekana, prodekana, sekretara, delegata. Sa zakašњeњem od dvadeset minuta pojavio se ministar. Seo je u centralnu tapaciranu stolicu, od pet koliko ih je bilo na bini. Pratio ga je lični sekretar koji je neupadљivo seo sa ministrove leve strane.
Ministar je debeo, ali nije otromboљen. Ima stomak, ne bi se moglo reći da je trbuљast. Počele sede. Kosa s krupnim talasima, preko i iznad čela bačena tamo negde. Puši lulu i ciga-retu, redom. Levu ruku je prebacio preko naslona susedne stolice. Gleda u luster. Pućka.
Kaže sekretaru: Piši, Pero, nemoj da te saњam! Zakљučke formuliše brzo, usmeno i sve ih izgovara tako da Pero može da zapiše – ako malo žustrije zamahne olovkom. Dva-tri puta ga opomiњe i požuruje: Pa, piši, Pero, ne mogu ovo isto da ti naknadno diktiram! Konverzacija sa Perom ima i elemenat blagog uveseљavaњa publike.
Ministar je političar, ali u oblasti kulture i obrazovaњa. Podrazumeva se izvesna delikatnost duha. Obaveštava nas da će morati da ide u petnaest do dva (bez obzira što je sam birao ter-min za ovaj glomazni skup).
Čeka ga neki afrički ambasador.To je ambasador koji ga juri već dva dana. Kad ga ambasador juri već dva dana mora da je jako važno.
Ministar pravi opaske na granici vulgarnog. Nije vulgarno, na granici je. Tu granicu kontroliše. On misli da je kontroliše lako i pouzdano. Pritom se smeje. Kaže: Kako nemate čime da pišete? Vaљda ste poneli alat sa sobom? Na te reči prvi reaguje piskaralo Pera. Dok piše, počiњe da mu se izvija levi kraj usana; beleži i značajno se smeška; ukapirao je! Ministar se ne smeška, čak je ozbiљan.
Nešto pre dva ostajemo, prema najavi, sami u sobi. Ministar je istrčao. Ostao je Pera da predsedava. On hvata priliku i kategorično izjavљuje: Kako ON ne shvata da je sva ova materija meni u malom prstu? Ja sa tim spavam!
Razmišљam, gde sam to lice video? Sad je ministar, ali imam utisak da se taj lik meškoљi negde u mom mutnom sećaњu…
Dok izlazim iz sale, provaљuje iz mene: sećam ga se! Bio je moj đak! Mora da je to on. Sigurno je on.
Pamtim њegove odgovore pred tablom. Nespretno drži kredu. Kad piše, tabla škripi, kreda pišti. Rusvaj! Molio sam ga da prihvati kredu sa tri prsta, ovlaš, ali ne kao olovku; da je drži koso prema tabli. Ne može. Ostavљa utisak da iskreno ne uspeva. Užasna škripa u učionici. Onda ga celo odeљeњe moli da prestane, da ne piše. Dovoљno je da priča.
Drugi su bili dužni da rešavaju zadatke na tabli, da izvode formule. Samo je on toga bio pošteđen. Ne da nije morao, molili smo ga da odustane, da to ne čini, sve je u redu, priznajemo ti, znaš ti to, podrazumeva se, samo govori. Bili smo mu zahvalni kad ne piše, trijumfovali smo kad to postignemo.
Da, sećam se, nema više sumњe – to je on.
Nije lako zapamtiti lik svakog učenika. Za dvadeset godina rada, na primer, prodefiluje pred nastavnikom, recimo, dve hiљade mladića i devojaka. Treba se naročitim postupcima istaći, pa da pobedite prosečnost, da postanete osoba koja se pamti. Pa i ako je đak izuzetan, godinama predstave blede, ko će ih reprodukovati posle dve decenije?
Ali taj zvuk krede po uglačanoj tabli u rukama (nespretnog?) učenika! Kao kad koљete zeca, bio je komentar njegovih kolega. Neizdržљivo!
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Imali su državotvorovi primjedbu na Versajsku Jugu. I napraviše Veresijsku Jugu...