Komentar za početak
Oteto – prokleto. (Previše sažeto; teško se onda napraviti izuzetak.)Zapisnuti!
GLEZOS I MIKIS
Slapšak nas opominje u proleće 2012:
“Upotreba tih termina je ovde striktno metaforična – odnosi se jedino na značenje u miru. Reč je o kriznim situacijama koje živimo, i u kojima se ponegde i povremeno javi poneki junak, čije su kvalifikacije njegov život, ugled i lik: to se može razlikovati ili čak biti protivrečno, a junaci ipak deluju. Takav je izvesno Stefan Esel, bivši logoraš i francuski partizan, jedan od urednika Deklaracije o ljudskim pravima 1948, dokumenta sa kojim su započele rad Ujedinjene nacije. On izvesno ima ne samo pravo, nego i dužnost da pozove ljude da se usprotive nepravdi. Upravo pitanje dužnosti je ključno za junake, jer jedini odgovaraju na taj impuls: ostali su možda “indignirani”, imaju za sobom impresivan etički put i sjajno misle, pa se ipak ne usuđuju da tako jasno pozovu ljude da načine – front, masovni otpor. Neki doduše i pokušaju, ali pogreše u formulaciji, publici ili kontekstu – da ne pominjemo lažne junake. Pravi junaci ne nastupaju na Facebooku, Twitteru, a sa ostalim medijima su nepoverljivi.
U Grčkoj, razdiranoj društvenim nemirima, nedavno su se pojavila čak dva junaka koja pozivaju na organizovanje fronta – Manolis Glezos i Mikis Teodorakis. Glezos je nikada zagrebana ikona, čudo od čoveka. Sa devetnaest godina (rođen je 1922) je 30. maja 1942 ovaj dečko sa egejskog ostrva sa još jednim prijateljem, Apostolosom Santasom, skinuo nacističku zastavu sa svastikom sa atinske Akropole, i umesto nje okačio grčku. Svako ko je bio na Akropoli video je kako izgleda strana brda gde i danas svakodnevno viori grčka zastava – dva dečaka su zaista sa neverovatnom veštinom uspela u svome podvigu. Nemci su ih osudili na smrt u odsustvu i uhvatili tek godinu dana kasnije. Glezos je proveo godinu dana pod mučenjem, zatim su ga ponovo uhapsili Italijani naredne godine, pa onda grčki kvislinzi naredne godine. Dočekao je oslobođenje, a onda je odmah uleteo u drugi, građanski rat: opet hapšenja, zatvori, oslobođenje. Zadnji put je izašao iz huntinog zatvora… Bio je poslanik u zatvoru i u parlamentu, osnovo je dve leve partije, na rodnom Naksosu je eksperimentisao sa neposrednom demokratijom, izmislio je nekoliko postupaka protiv poplava i za navodnjavanje… Policajci su ga istukli na uličnim demonstracijama 2010, od suzavca se morao spašavati pre nekih mesec dana. Njega i Teodorakisa su uveli u zgradu Skupštine da ih spasu… Sa osamdeset i devet godina, Glezos traži da se Grci okrenu sebi i pobrinu se sami za svoj izlazak iz krize, pre svega pravednijom raspodelom odgovornosti, a zatim i dobara.
Mikis Teodorakis je nešto drugačija priča. Tri godine mlađi, ostrvljanin takođe, sa Hiosa, on je učestvovao u otporu protiv Nemaca, a zatim su ga hapsili i mučili tokom građanskog rata. U pedesetim i šezdesetim godinama se školovao u Evropi, i postao jedan od velikih svetskih kompozitora, koji je podjednako stvarao i ozbiljnu i popularnu muziku. Kada se vratio u Grčku, postao je meta hunte – opet zatvor i mučenje. Uz veliku međunarodnu pomoć je uspeo da ode iz Grčke, i posle hunte se trijumfalno vratio. Bio je na levici, pa malo na desnici, a 2010. je osnovao svoj nepolitički pokret, Spita, neku vrstu javnoga foruma. Teodorakis je svakako jedan od velikih umetnika prošloga veka: uspeo je da grčku muziku približi svetu, komponovao je angažovane pesme, opere, balete, oratorije, muziku na poeziju velikih pesnika – Jorgosa Seferisa, Janisa Ricosa, Odiseja Elitisa, Pabla Nerude. Ključno za njegovu popularnost je bilo pisanje filmske muzike, posebno za Grka Zorbu (1964, režija Mihalisa Kakojanisa), i za Z Koste Gavrasa (1969).
Šta zajedničko imaju Glezos i Teodorakis? Obojica su imali tuberkulozu zbog neljudskih uslova u zatvorima, i izuzetnu međunarodnu pomoć kada ih je trebalo vaditi iz zatvora. Teodorakis je politički bio često teško razumljiv i nestalan, ali njegova umetnost nadilazi te prepreke za masovni uticaj. Konačno, kada su na ulicama i kada hoće da iskažu svoj otpor, Grci pevaju njegove pesme…
Ova dva živa simbola su se našla zajedno, u prostorima hrama demokratije, u kojem je evropskim birokratskim dekretom smenjena vlada izabranih i zamenjena vladom pisara i računovođa. Teodorakis je neki dan pre toga objavio svoje dugačko pismo Grcima, koje je doduše upisano u teoriju zavere i ima dosta jakih izraza, ali se svodi na jedno: Grci se moraju odupreti, formirati svoj narodni front solidarnosti, i preživeti. To više nije pitanje koje proizilazi iz evro-bankovne mislenosti, već nešto što prelazi u pitanje smisla poslušnosti. Teodorakisovo pismo posredno ukazuje na to da je dvoje političara, vođe Nemačke i Francuske, bez sopstvenih zasluga a možda i bez plana dobilo nezamislivo veliku moć, koja više nije ni u kakvoj srazmeri sa njihovim analitičkim i liderskim sposobnostima. Dodajmo tome žalosno neodgovorne akrobacije sa britanskog ostrva, i smenu pametnijih u Španiji, pa ćemo, ako već tražimo umne i umerene političare, u Evropi uglavnom naći Poljaka i Grka – onog koji je morao da ode, jer je po svaku cenu hteo da očuva ustav. U tome kontekstu se Teodorakisu možda mogu oprostiti i oštrina i naivnost. No Glezosova podrška ideji o formiranju nekog opšteg fonda solidarnosti daje celoj stvari težinu. Postoji poseban grčki razlog za prihvatljivost te ideje. Tokom Drugog svetskog rata, koliko zbog nacističkog pljačkanja toliko i zbog savezničke pomorske blokade, ali i zbog crne berze, loša ekonomska situacija, posebno u gradovima, završila se u velikoj gladi 1941-2. Tada je u Atini i drugim gradovima, ali i na ostrvima, pomrlo nekih 300.000 ljudi. Gradska služba je svakoga dana kupila mrtve po ulicama. Zastrašujuće povećanje beskućnika u poslednje dve godine, glad koja je još nevidljiva, ali je oseća mnogo sirotinje zatvorene u svoje stanove, to su loši znaci za one koji u svom ili porodičnom sećanju imaju to doba. Akcija dva ugledna starca – junaka, ima dakle svoj duboki lokalni smisao, i racionalnost koja se ne sme negirati. Evropski pogled je daleko od razumevanja tih značenja grčkih protesta, premda je divlja proizvodnja stereotipa unekoliko splahnula.
U slučaju Esela, i u slučaju dva grčka junaka, očigledna je kristalizacija pogleda, lakoća razumevanja, koja bi inače morala biti odlika idealizovane starosti, doba konačne i ničim utesnjene ili kontrolisane slobode ličnog mišljenja. Takvi, skoro mitski starci, stavljaju pod pitanje sve evropske rasprave opasnosti od staraca, penzijskim odnosno nepenzijskim režimima, i jadikovanje što starci proždiru veći deo budžeta. Posebno je neukusno gledati mlade japije iz papirno-ekonomske branše, koji bez ikakve građanske odgovornosti govore o tome kojim građanima treba smanjiti sredstva za život, i kojim merama skratiti ljudski život opet do “razumne mere”, kada će se masovnije umirati u zrelim godinama. A zašto da ne, oni neće biti u tim grupama. Grci se dižu na noge, jer u kolektivnom sećanju imaju masovno umiranje od gladi. Evropa ne čuje, kao što uostalom ne čuje slična sećanja na Istoku, i današnje redovne talase gladi u Africi. Front uistinu izgleda kao jedino logično rešenje.”
Koliko znamo o Glezosu? Koliko znamo o Eselu? Koliko o velikoj gladi u Grčkoj? O kvislinzima u Grčkoj? Koliko o…
Znaju oni koji su nedavno bestijalno proganjali anarhosindikaliste kod nas, koji su imali neke prijatelje u Grčkoj…
Pomolak tora, ali napuštenog
ЕКСТРА СЕНЗОР
Из предела где су живели
Палеобрат и палеосестра
(ливаде између Дњепра и Дњестра)
Звуке архетипске он чује
Племенског оркестра!
Осећате ли?
Вас прожима дух Прамаестра.
Negantesima valja reći ne
Trajno i tajno
Dobri moj čitalac se sjeća da sam jednom održao korisni čas sociofizike. Predavanje je počelo ponavljanje osnovnih pojmova iz važne oblasti molekularne fizike, s naglaskom na ireverzibilnost fizičkih procesa. Tamo smo ukratko napomenuli da se stanja nekog ravnotežnog sistema karakterišu parametrima koji imaju definisane vrijednosti. Poremećeno ravnotežno stanje se kroz proces relaksacije (ili kako bismo danas slatkorječivo rekli tranzicije!) završava novim ravnotežnim stanjem. Ako sistem lagano i kontinualno prolazi kroz niz ravnotežnih stanja – imamo ravnotežni proces. Tek on može obezbijediti povratni proces, s eventualno željenim ishodom približavanja početnom stanju. No su mnogi drugi ishodi, kao posljedica “nebrižljivosti” toka stvari – nepovratne sukcesije! Koristeći ovo razumijevanje dinamike Prirode (čija smo čeda) upozorili smo, metodom analogije, da – na žalost – postoji i ireverzibilnost mnogih društvenih procesa. Bahato, uprošćeno upravljanje društvima vodi promjenama koje imaju samo jedan smjer i ako on ispadne nepoželjan, reverzibilnost se ne može regulisati ratnim metežima – oni samo povećavaju makroskopske turbulencije i akumuliraju zlo…
Danas ćemo, ohrabreni uljudnom pažnjom auditorijuma, da pokušamo sa drugim časom sociofizike. Tema je svjetlosni etar ili problem ad hoc hipoteza.
Kada je Isak Njutn (1642-1727) objašnjavao, u svojoj Optici, prirodu svijetlosti, predložio je da zamislimo roj finih korpuskula u prostiranju kao model svetlosnog snopa (Njegoš je preferirao: zraka). Teorija je imala početnih uspjeha, ali se nije slagala s mjerenjima prelamanja i savijanja svetlosti. Da prevaziđe teškoće, Njutn uvodi hipotezu etarskog medijuma, supstancije koja podržava svetlosne procese na način da se dobije željena korelacija opitâ i slike pojavâ. Od početka je ta tvorevina morala biti rasadnik čudnih osobina: izvanredno rijetka, perfektno elastična, de fakto neopažljiva, a fizički djelatna. Ideju je koristio i Kristijan Hajgens (1629-1695), da napravi analogiju svjetlosti sa mehaničkim talasima, na primjer zvučnim talasima u vazduhu. Situacija se iskomplikovala kad je Džems Bredli (1693-1762) pokušao da objasni zvezdanu aberaciju modelom etra. Misteriozna supstancija je ovog puta još dobila osobinu nepokretnog svjetskog fluida kroz koji se, nekako, provlači i naša Zemlja. Sumorne epizode nastavljaju se kroz cio devetnaesti vijek. Tomas Jang (1773-1829) i Ogisten Frenel (1788-1827) otkrivaju transversalan karakter svjetlosnih talasa. A to je značilo da svjetlosni etar mora biti… čvrsta supstancija. Žalosno stanje hipoteze pokušao je da oplemeni Džordž Stoks (1819-1903) – daljim komplikacijama. Po njemu, etar je čvrst kad propušta svjetlost, a vazdušast kad u njemu pliva naša Zemlja ili koje drugo makroskopsko tijelo. Onda je došlo otkriće elektromagnetskih talasa iz pera Džemsa Maksvela (1831-1879). Saznalo se da se u vakuumu svi takvi talasi prostiru brzinom svijetlosti. To je značilo da svjetski etar mora imati još i osobinu apsolutnog mirovanja, te da može obezbijediti unikatni koordinatni sistem Vasione. Preopterećenost mehaničkog modela etra postala je evidentna.
Zamislite konfuziju: Etar bi morao biti fluid (jer kako inače tom supstancijom delikatno ispuniti svjetsku scenu?); ali takav fluid koji je milionima puta krući od čelika – da bi podržavao visoke učestanosti svjetlosnih talasa; no da bude pri tom bezuslovno bez mase; i da je perfektno transparentan; i da ne izaziva disperziju; i da ne bude kojim slučajem stišljiv; pa onda da je svuda kontinualan; ali molimo da ne posjeduje viskoznost…
Bilo je to, očevidno, tragično jedno hipotetičko magare, u nekim aspektima Buridanovo, uz to bezdušno natovareno, a koje, međutim, još ne bi da lipše.
I šta mislite da se dogodilo? Prije sto godina napravio je Albert Ajnštajn (1879-1955) novu teoriju svjetsko-fizičke scene, model prostorno-vremenskog kontinuuma; njegova koncepcija specijalne relativnosti od etra nije zahtijevala… ništa, ni puko bivstvovanje! Ajnštajn je prosto rekao: ovom sipljivom kljusetu valja u trešelj staviti samo još jednu kvalifikaciju – da je fiktivno. Kao takvo, možemo ga zaboraviti i izbaciti iz svih narednih priča… Nama izgleda:
Teorije ljudskog društva kroz istoriju nijesu ostale imune na ovu storiju iz prirodnih nauka. Nekoliko ključnih modela upravljanja ljudima realizovano je kroz inspiraciju svjetlosnim etrom. Prije svih, moćna analogija se osjeća u konceptu tajnih službi.
Tvrdi se da Služba mora postojati, jer kako inače transmitovati podanicima svjetlost blagostanja? No ona je od rođenja nevidljiva, kao etar. Ubrzo se ispostavlja da ne može biti jedna Služba, pošto mora da zadovolji i civilni i vojni apsekt društva. Ideja počinje da se nadima i komplikuje. Da bi bila adekvatno cjelovita, Služba se mora pocijepati na krilo obavještajno i krilo kontraobavještajno. Tako nastaje privatizovana otuđenost koja se može imenovati u BIAdiverzitet. Podsjeća li vas ovo na nešto što je fizičarima donijelo nesanicu? Pojam hipertrofira, istovremeno bivajući beznadežno jalov, jer okrutno samovoljan.
Četiri Službe opslužuju jedno društvo. Moraju biti kompatibilne, a nezavisne. Moraju biti nevidljive, a sveprisutne. Neizostavno demokratične, a ne-diskutabilne. Transparentne dok god ne zagusti. Tajne svakako i uvijek, i tim više tajne što se više upinjemo da im otkrijemo javnu strukturu. Svaki novi konflikt im dodaje još nešto što ih usložnjava – bilo savjet, bilo komisija, bilo koordinacija, bilo reformski fond. Struktura koja ništa ne rješava i sve o(ne)mogućava, nekonzistentna društvena raga koja nema konačna svojstva, djeluje kad hoće, rita se nepredvidljivo. Komunicira iznimno, i pretežno akronimno. Živimo vosove i kosove, i njihove na smrt ozbiljne štosove.
Šta u cijeloj priči nedostaje? Nova perspektiva koja će ajnštajnovski jasno tražiti logični društveni temelj lišen fiktivnih, necjelishodnih hipoteza.
Možda će jedna mala mediteranska država u nastajanju, koja nikome ne prijeti uvredom i povredom (kroz crnogorske krše rezonantno odliježe harmonija Ničeove poruke Sei Stoltz und glĂĽcklich – budi ponosan i srećan) moći da bude konstituisana bez lažne hipoteze o nužnosti tajne, nevidljive i sveprisutne, orvelovske i orlovske, etarski hipertrofirane tajne službe.
Pomolak viteza
BANANALIZOVATI
Bananalizacija je strategija nedopustivog spuštanja nivoa međuljudskog kominiciranja, do nivoa banalizacije, a onda i prebijanja, kidnapovanja i likvidacije. Simbol takvog postupka je podmetanje kore od banane (slučajnom prolazniku). Svi se sjećamo da je jednom došlo do bananalizacije odvažnog advokata u televizijskoj emisiji teta proriv tete. U svojoj pojašnjavajućoj izjavi, batinaš grmelj od čovjeka je bio riječit i mnogo je pomogao da ova nova afričko balkanska riječ, bananalizovati, nabubri i ubokori se u svoj svojoj raskoši. šta znam.
Pomolak mišljenja
TRG DIMITRIJA TUCOVIĆA: SLAVNI VETERANI SMISLOV I GLIGORIĆ IGRAJU ŠAH
(Povodom vijesti da Svetozar Gligorić dobija ulicu u Beogradu)
Tabla prepuna figura
Akteri zagledani u dalj
O pobjedi ne misle
Nije im do rokade
Paze da nekog ne povrijede
Svjetski prvak vrti glavom:
Dumaju što zdjes ničja nevazmožna
Već odavno je savsjem jasno
Remija u šahu nema
Poštene igre jedino vrijede
Ostalo je pišljiv život
Ne i čuvstvo garmonii.
Dopire arija iz Boljšog teatra
Smislov na potezu sluša
Dugo ne shvata šta će tamo topovi
Daje oficira za konja
Osvrće se po Slaviji –
Švercer hrani golubove
Kod groba socijalističkog prvaka.
Očima pita Vasja, v čem pravda šahmat?
Odgovora niotkud, ali iz tišine ruske stepe
Dopire glas Botvinika:
Inogda on prinimal rešenija
Poražavšie svajej glubinoj.
Ima taj što reći o staroj gvardiji!
A tek o istinoj prirodi čeloveka.
Gligorić pije kafu. Odbija
Pola sata da pojede pješaka
(Ispitivaet k partneru uvaženjie)
Pozicija je zamršena
Smrtno ozbiljna i blijeda ćuti publika
Fatum – vešć serjoznaja.
Na prstima ulazi pokojni Brana Petrović
Iz džepa mu vire Nedeljne informativne novine;
Vasilij potresno ustaje, traži autogram
Aplaudiraju penzioneri sa Kalemegdana
(Kapablanka opravdano otsutan
Onostrano zaviruje u poziciju
Misli da treba uzeti damu na polju d1
I ona zaljubljeno vrišti)
Već se smračilo i na istoku i na zapadu
Odbrana je popustila
Barabe upadaju u Gligin stan
Velemajstor je u nemogućoj poziciji
Ovo sada je Balkanski gambit
Previše je žrtvovao
Trebalo je preskočiti otvaranje
Glavu gore Svetozare
Mada sumnjamo da išta ima gore –
Opljačkan i prebijen
Slavni partizan ne kapitulira
Smireno okreće leđa uzurpatorima
Revnosno popravlja havarisani položaj
Dok zakazuje rođendansko slavlje
U magnovenju vidi mladu gravidnu ženu:
Hita iz ulice Svetozara Markovića
Pruža ruku ka bronzanom spomeniku
Ne haje za kružni tok saobraćaja
Propušta jedino buduće dane
Uzleću golubovi sa biste
Ili je to uspenje svetog Dimitrija.
Velemajstor Svetozar zgranuto gleda
Trudnica neodgovorno jede kilo bijelog hljeba
Toplu žvaće mirisnu sredinu
Od koje se mogu umijesiti
Tri garniture figura po Dubrovačkoj stilizaciji!
Diže ruku da alarmira
Pravi nijemi skandal u Sali
Svi su potrešeni
Jedino Sudija bučno aplaudira
(Niko nije danas poražen
Potpisani su skraćeni formulari)
Pomolak lisca
PRESEЉEЊE ILI PRIČA O DVA ANĐELA NEBESKA
Ko drži do sebe, gledaće da živi u glavnom gradu. To sam shvatio, pošto sam osamnaest godina proveo u palanci. Nije važno u kojoj; mogu samo reći, kamo sreće da je bilo u Smederevskoj.
Elem, jednog jutra sam se razbudio i rekao: za Beograd! Ostalo je da posle te prelomne rečenice elaboriram neka praktična pitaњa tipa 1) u koju opštinu? 2) u koju ulicu? 3) kad tačno? Ovo posledњe pitaњe sam najlakše eliminisao. Kao skroman čovek, seliću se u avgustu. Dosta Beograđana je tada na odmoru te će moj dolazak izazvati minimalnu disturbaciju. Takva anonimnost je prigodna i ja je savršeno doziram. Nisam potrošio suviše vremena ni u odgonetaњu prvog pitaњa. Snašao sam se izvrsno ne otvarajući kartu grada. Ako postoji naseљe koje nosi otmeno i razgaљujuće ime Zvezdara, šta tu još ima pametno čeљade da razmišљa? Nije prilika da iznosim svoj, neću reći nabujali ali hoću stabilni, dobro omeđeni patriotizam, međutim povezano je sa temom. Kako? Mnogi se sprdaju sa primislima da smo mi potomci nebeskog naroda (uočite finesu koja mi daje ozbiљnost: potomci); ja zastupam tu genezu, držeći celu priču za par excellence figuru neraskidivu od naše prirode. I onda recite nije li normalno da sam se bez kolebaњa odlučio: živeću na Zvezdari, tu gde se svakog trena, kroz magičnu moć imena (nomen est omen), asocira jedna nebeska vertikala koja oplemeњuje. Nije to nešto što je suvišno, zar ne?
I taman bejah na putu čiste lepršavosti, zaveden lakoćom izbora i raskrčenim stazama bliske budućnosti, kad zapeh na izboru ulice. Spotakoh se na pitaњu 2) koje sam skoro bio proglasio za irelevantno. Razumem da je važno je li ulica bučna ili ne; svetla ili ne; asfaltirana ili ne; zelena ili ne. Tešio sam se da to nisu viša pitaњa, narodna na koncu pitaњa – da su to pitaњa ne više i ne šire nego ekološka pitaњa i kao takva rešiva banalno, skromna do površnosti. Iz opreza i jedne sistematičnosti (za koju ne biste pretpostavili da sam je stekao u provinciji) reših da to pitaњe izbora ulice završim ipak metodološki korektno. Zavirio sam u imenik ulica.
Kakvih tu sve nema imena! I komunističkih i neorealističkih. Dopustite digresiju, nisu zaobiđeni ni brojni naši knezovi (bili ili ne bili radi kavzi).
Baš u vezi s knezovima primetim jedan sjajan naziv: Ulica kneza Mutimira. Skoro da sam poskočio sa stolice. Ne, izvinite, znam toliko istorije, nije da prvi put sričem to ime. Ali, znate kako je: smetne se s uma. Jednu blagost istorijsku, jedno pamćeњe plemensko, a da milovaњe predaka osetio sam tog časa. Nije li mnogo naše mutimirstvo najvredniji teret naše prošlosti? Nisu li naši Mutimiri zavredeli najsvetlije stranice istorije? Nije li mutiti mir najčasnije narodno zaveštaњe koje se prenosilo s brda na brdo, iz veka u vek, s kolena na koleno?
Tako da sam radosno zakљučio: živeću u ulici kneza Mutimira.
Ali od čega zavise naše sudbine? Od malog pomeraja (merљivog milimetrima) našeg očnog mišića. Baš tako. Skliznuo mi je pogled do jedne susedne ulice i kao što slučaj hoće…
Beše to ulica kneza Trpimira.
Pa sad vi recite da me nije na iskušeњe Svevišњi metnuo. Opomena za jednostranost. Nismo mi samo mutimiri, bili smo isto toliko (ako ne i više) trpimiri. Koliko smo mutili, toliko smo i trpeli. Ponekad smo trpeli i kad nismo mutili.
Otkriće me je stavilo na neplanirane muke. Da li sam ja veći patriota kad mutim ili kad trpim? Imam li veći ugled kao građanin u ulici trpimira ili u ulici mutimira? Mučen dilemama, utonuo sam u san. Javio se Đavolak koji mi krešti u uvo da su Mutimiri kreature Pale ovamo iz samog Pakla. Najposle shvatam da mi je, u stvari, upaљen televizor! Budim se, obliva me znoj; kao noj odbijam da dignem glavu sa jastuka: s ulice dopire graja (miting) i jasno čujem da psuju Trpimira.
Tu sam izgubio samopouzdaњe koje me je do tada na pravi način služilo i navodilo na ispravne zakљučke. Izabrati se mora, ali kako? I jedno i drugo rešeњe je dovoљno srpsko, kao što je iz moje analize proizašlo. No, ipak ne mogu stanovati u više od jedne ulice istovremeno. Kako se drugi љudi suočavaju sa odgovarajućim antinomijama? Ne verujem da prekonoć preleću iz ulice u ulicu? Čovek ipak nije tica; bar nemamo tu vrstu krila, ako i jesmo anđeli nebeski; kao što to behu dva srpska kneza. A opet, ući u jednu ulicu od dve pomenute, u bilo koju, i tu ostati uprkos svemu dugo, možda do kraja života…
Preseљeњe se oteglo.
A rekao bi čovek: veliki li je Beograd. Bar tako izgleda iz palanke. U kojoj sam do daљњeg.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Zamjenjuju teze, da ne bi zamjenjivali težnje.