Komentar za početak
U hvališe svašta više. (Jeste, pa šta? Većma izumrla ironija. Nije više poslovica.)Zapisnuti!
DVA CARSTVA
Zamaljsko je za maleno carstvo,
Nebesko je vazda dovijeka.
Da sjajnih li stihova, kad ih čita sjajni čitaoče.
Da mračnih li stihova, kad ih sluša mračni slušaoče!
Pomolak tora, ali napuštenog
СТАМПЕДО ЈЕ КРЕДО ЗА СВАКО ГОВЕДО
За сва говеда
Од Пном Пена до Толеда
Нема важније трке
Ни жешће фрке од стампеда.
Свако право говедо
Пријављује се за стампедо.
Да би трка почела
Полази се од начела:
А) Жега мора бити пасја,
Б) Нигде не сме бити хлада,
Ц) До језера триста миља,
Д) У ваздуху сто обада.
Кад осети луди бол,
Кад доживе убод худи
У меса дебела –
Трка је почела!
Питање је части
Из трке не испасти.
(Та шта кажем, какве части!
Такво јуне које падне
Неће пасти
Никад више траву зелену.
Преко стазе га прегазе!)
Телад трче како хоће,
Ал најкраће до хладноће.
Скака стаза добро води
Ако носи ка слободи
Од обада
У дубокој свежој води
Мада, невелика то је нада.
Правац трке није битан
Но на крају два су циља:
А) Сачувати живу главу,
Б) Место славе наћи траву.
О, да:
Свако стадо одреда
Носи печат стампеда…
Negantesima valja reći ne
Upotreba leševa
Priča se, u jeku Drugog Svjetskog Rata, zvao je Svetislav Stefanović Iva Andrića na saradnju; spremala se Antologija srpske savremene pripovetke. Ivo mu je otpozdravio iz Soko Banje 18. septembra 1942. godine klasičnim stilom učtivosti:
Čast mi je izvestiti Vas da mi nije moguće odazvati se vašem pozivu ni dati svoj prilog za tu Antologiju. Pisac se pozvao na prilike, koje nijesu normalne.
Dodao je: U sadašnjim izuzetnim prilikama ne želim i ne mogu da učestvujem ni u kakvim publikacijama, ni sa novim ni sa ranije već objavljenim svojim radovima.
Sve sam ovo našao u izdanju pripovijedaka Ive Andrića, u izboru samog pisca (SKZ, Beograd 1992), Sveska prva.
šta mislite, što književnik (u međuvremenu i nobelovac) nije i ovog puta, dakle proklete 1992, takođe otkazao? Jer ponovo je bio rat, poslije ravno pola vijeka.
Zato što je bio mrtav!
Najpoganije je dakle u smrti što ništa ne možes (ni za sebe) da učiniš. Biografiju mogu brzo i po želji da ti isfabrikuju i falsifikuju! Smrt je strašna nemaština, pjeva Marko Vešovic u stihovima koji su ušli u jednu davnu Antologiju crnogorske poezije.
Kažu da je oprezni čovjek Milovan Đilas rekao još dok je mogao da zbori (a znajući za naum manipulatora): Između mene i Boga ne smije stajati pop Negantes! (Znamo kako je bilo na sahrani.)
Vele takođe da je usmrćeni premijer Srbije dr Zoran Đinđic bio aljkav u čuvanju sopstvenog života; tu formu simpatične hrabrosti možda bi odbacio, da je mogao pretpostaviti koji će ga Negantesi i kako preporučiti Bogu.
Kad su u pitanju pojedinačne sudbine, primjera je svakako mnogo. Ali dotaknimo ovdje jednu srodnu temu: bestidno i opasno riljanje po groblju istorije. Metodologija skrnavljenja je jedna te ista; nakalemiti, preusmjeriti, isfalsifikovati i zloupotrijebiti.
Poslije rušenja zida u Berlinu uskosili su se mnogi ovdašnji tabanaši po stranputicama Balkana. Protumačili su: sviće doba kada još jednom, ovog puta sa dobrim izgledima na uspjeh, treba ufitiljiti ideju o nezavršenosti ratova iz naše prošlosti:
Prodžarati kostijeva.
Točiti miro po davno raspadnutim truplima istorijskih događaja!
Dok je pola Evrope suzilo i kijalo od kužnog šuta i pratećeg oblaka prašinčine koji je kao bauk kružio nad Evropom, slušali smo mi isprepadani đačići učiteljice života objašnjenje da je ovdašnja istorija sva od nefinalizovanih konflikata. što silom, što milom, mobilisali su nas na mobu dogradnje a) Kosovskog boja, b) Hercegovačkog, i svih drugih ustanaka, a naročito c) Drugog svjetskog rata.
Istorijske vidike bistrile su nam istaknute mutivode.
Devedeset i neke slušao sam jednog od njih! Seansa je bila upriličena u svečanoj sali (ha, sala sa istorijskim šmekom) jednog kragujevačkog industrijskog giganta. U pobožnoj atmosferi seansirali smo, u Sali svečanoj i tihoj kao tuga, u Sali koja nalicaše tog časa nacionalnom grobu, zazivani su predački duhovi. Govornik nam se obratio u društvu supruge (zarad blagotvornog kađenja svetom tajnom porodičnog sklada). Držeći njegovane ruke tumača naših patnji na crvenoj čoji (koja je zapamtila još i druge mnoge slavne prste), objasnio nam je da je – izgleda – kucnuo čas da se hercegovački seljak oslobodi podjarmljenosti – kad taj posao već nije oposlio u nezavršenim ustancima u prošlosti.
Njegova supruga je klimnula glavom.
Slušaoci, svi odreda kivni na Radoja Domanovića i njegovo šarlatansko djelo, duboko (sa razumijevanjem) uzdahnuli su. Istoričar je bio vidno potrešen tim usudom kontinuiteta podjarmljenosti (pod Titom, takođe) srpskog seljaka, da smo u sali jedva podnijeli bol slušajući sveznadara kako kmeči.
E, kmeči!
Učinilo mi se, na rastanku će neizostavno otpjevati (na ekavskom, u skladu sa radovanovim zakonom) staru nacionalističku kanconu Besan sam mućo.
Ne bi bilo nepravično ove neumorne sijače opasnih misterija nazvati po zasluzi: Misterijeri.
Oni od mis-terijera koji se lagodnije služe krampom nego olovkom, angažovali su građevinsku operativu po Zaostru da prikrpe kontinuitet četničke arheologije. Bojeći se da nećemo ukapirati, naglašavaju ne samo vremenski, nego i prostorni aspekt kontinuiteta; zatupljuju crnogorske visove, e da bi bar malo naličili na ravne gore, ti šiljati trijaski objekti.
Ko ne vidi retrogradne restauratorske šminkeraje kroz zarđalo svetosavsko rešeto u Crnoj Gori – ispale mu obadvije!
Prije neki dan se u najstarijem dnevnom listu na Balkanu oglasio jedan mladi, a već znameniti, a već neizostavni, a već klasični, svakako estradni, književni kritičar (dabogme, kristalno jasnog černogorskogo praishoždjenjija). To je onaj koji je prilježno prostudirao svojevremeni Skerlićev nauk, te se potrudio da umije ne samo da protumači jaje, nego i da ga snese! Eto taj je, tada i tamo, u šovinistički polog, vrlo diskretno posrao bijelo, jajasto načertanije o nezavršenim ratovima, a među nama.
Naime mu je ta, i baš ta tiroidna poštapalica bila potrebna dok je meditirao o jednom umjetničkom opusu ugraviranom u folije od metala selenićijuma. Baš metal takve kakvoće, selenićijum, može da posluži za poliranje stabilnog istorijskog zrcala, te da mi (zaboravni i površni kakvi jesmo) budemo još jednom obasjani prijekornim zrakama koje vapiju za neprekinutošću naših poraza!
E, tako je. Kad oni grickaju nacionalističkog sira iz našeg sirotinjskog špajza, evo ih kao puce zdravi, a nas neprekidno deranžira jedno svrdlo u stomaku!
Tako oni, kao puce zdravi, uzurpatori državotvorne misli, teorijski državo-tvorovi, drže da tek posredstvom tog kvazinaučno skarabudženog koncepta-ogledala, Crna Gora i ini budžaci (ogledajući se) postaju stvarnost. E, neka!?
Mi koji smo podnosili i podnosimo nevolje što su (nedvosmisleno) posledice teorije o nezavršenosti istoričeskih sobitija podoblačnog balkanskog prostora – od Punskih valjda ratova naovamo – imamo obavezu da zaključimo da su vapaji za vaskrsenje nečega što je okamenjena magma prohujalih eona: sami šupak naučnosti!
Neka se ne nađe urednik koji će mi jednu riječ iz gornje rečenice precrtati! Jer mi dugo, zaista dugo, tražimo zasluženi spokoj u duši – a stiže nam odjek: pokoj vam duši!
Ovdje i odmah – Deratizacija. O naša leđa se izlomilo već previše pošta-palica, kojima vitlaju metafizička tumarala dok se smucaju po našim osirotelim trgovima i katunima.
Pomolak viteza
ŽEŽENI šOVINIZAM
šovinizam danas znači raspaljivanje nacionalne netrpeljivosti. šovinisti propagiraju povratak stare slave negdanjeg oružja. Zadojeni mržnjom prijema drugom i drugačijeg, šovinisti po potrebi ubijaju pripadnike drugih nacija, uzgred oduzimajući žrtvi pripadajuće zlato. Ekstremni šovinizam prijelazi od raspaljivanja netrpeljivosti na paljenje kuća, od obasipanja mržnjom na prosipanje krvi. šovinizam koji, uz to, zgrće zlato nevinih žrtava zove se žeženi šovinizam. Ponekad žeženi šovinisti tim blagom žene svoje sinove.
Pomolak mišljenja
Kosmopolitizam trešnje
Sredina aprila. Trešnje procvetale u Budimlji.
Tu čednu bjelinu donijeti u vedri dan iz gnjecave i mračne, mistične ilovače može samo trešnjev cvijet.
Imati onako nenametljiv i prisan dodir sa žutim zelenilom prve trave može samo behar trešnje.
Toplo prisloniti na svoja njedra daleku i praznično svečanu plavet neba mogu samo trešnjeve grane.
Onako čarobno spustiti iz svog zagrljaja dečiju ljuljašku, i predosjećati dečiju igru u svom hladu može samo stoljetno stablo trešnje.
Onakav ritmičan zuj pčela može iz košnice privući u svoj slatko-svijetli ambijent i spojiti zvuk i boju u nečujnu cjelinu akustičke optike i optičke akustike može biti upriličen jedino sa trešnjom na livadi u aprilu kad selo procveta.
Miris koji opija, blag i neizrecivo osoben, prijatan čeljadetu koje izlazi iz kreveta u sjajno jutro, i koji raduje usnula pluća – to je miris tučka trešenjevog cvijeta preporučljiv za liječenje strahom natopljenih snoviđenja.
Japanci slave čednost trešnje. S pravom naslućuju blagorodni spoj Biljke i Čovjeka i pozdravljaju ga. Isti sentiment može se osjetiti u Budimlji. Kad ćemo i mi bez palanačke uzdržanosti proglasiti Dan trešnjevog cvijeta? Ako nam ne daju Dan njegoševskog slobodarstva, niko ne spori raskoš trešnjevog behara koji otkriva unisonost života na površini trećeg kamena od Sunca.
Sedeći ispod procvjetale trešnje zaljubljeni par odmara svoj pogled ljubavi na zelenom tepihu trave i zamišlja buduće čedo na šarenoj ljuljašci koju njiše prolećni lahor. Tako govore Japanci i tako misle Crnogorci ne usuđujući se da riječi pohvale glasno izgovore.
Umnost koju indukuje trešnjin cvijet u lomnoj čovjekovoj duši meleman je. On nas opominje da je dašak života u Japanu kao i u Crnoj Gori dragocjen, i kratak.
Istočni vjetar u sumrak nosi prezrele latice; one zrače neznatnu tugu pred noć i ona se nas iscjeliteljski dotiče.
Životinje su do guše zauzete prašinom, blatom, plemenom, državom i granicom. Biljke nas uče relaksaciji krvi, mesa, kostiju, udova, nemirnih pogleda. (Vide da ljudi nevoljno naginju harmoniji sa hukom vremena.)
Pomolak lisca
PRVI SRPSKI ZAKON UNUTRAŠЊE TEŽINE
Svojevremeno sam čitao roman Senke oko kuće našeg pisca M. Danojlića. Štivo po mom ukusu, ali nije reč o tome. Ima u toj kњizi jedna epizoda o unutrašњoj težini praseta. Pri prvom čitaњu pomislio sam: dobra dosetka. Pustio pisac na voљu svojoj pesničkoj imaginaciji i ispala zajedљiva groteska. Ali, ne lezi vraže. Ubrzo sam zakљučio da se mnoge zavrzlame u mom životu dadu objasniti efektom unutrašњe težine praseta. Rađali su se novi primeri koji su me naterali da incident s prasetom shvatim ozbiљno, i šire i dubљe. Kao savestan naučni radnik, još jednom sam se vratio rečenom mestu u romanu, da proverim. Zaista se tamo pripoveda kako je seљak na pijaci tvrdio da je њegovo prase, ošureno, teže nego što kantar pokazuje. ãAma, na kantaru to nikad ne može… tačno da se pokaže, obrazlagao je. Prasetu je težina sva unutra.
Zbiљa. Kupujem stan. Vlasnica tvrdi: četrdeset jedan kvadrat. Vidim, maњi je. U dokumentaciji stoji: trideset četiri kvadrata. Agent proceњuje: bar trideset devet kvadrata. Merim; nema ni 41, ni bar 39, nego kako je deklarisano, 34 kvadrata. Vlasnica ne odustaje: to je zato što mu je kvadratura unutra. Vi, gospodine, ne vidite taj dodatni prostor, ali je on tu. Ne važi SI sistem mera, no sve je u redu. Samo Vi platite (hiљadu i sto pedeset maraka po kvadratu unutrašњe težine).
Zbiљa. Ministar prosvete izjavљuje da mi je dao platu i pride kaže da je to tolika svota koja bogme podriva finansijsku moć države. Kad sa zakašњeњem od pet dana taj novac stigne, vidim neće trajati ni pet dana za hleb i mleko. Podozrevam: vrednost plate je unutra, ali ja jadan to ne osećam.
Zbiљa. Analiziraju rektora. Jedni vele da je evropski kapacitet, drugi da je šupaљ i zveči. Moje se kolege nerviraju, ali sam se ja izveštio i trijumfalno objašњavam: nema protivrečnosti, to je princip unutrašњe težine. Prosto, jedni ga posmatraju spoљa, drugi iznutra…
Daleko bi me odvelo daљe navođeњe primera, a može da bude i opasno. U svakom slučaju evo predlažem da se obnaroduje Prvi srpski zakon unutrašњe težine u ovoj formulaciji: Sve je boљe nego što jeste; ono što bitno nedostaje, unutra je.
Smatram za neobično važno da upotpunimo naša znaњa svešću o ovom zakonu. Biće nam lakše. Testirajte validnost otkrića na bilo kojem aktuelnom događaju i sami se uverite kako štima. Ja sam, na primer, pomoću rečenog zakona doveo u harmoniju Radmilin zakon o informisaњu sa logikom običnog građanina; њegova je težina sva unutra. Jadni su kritičari koji to ne pojme! I jadan je њihov kantar koji je, premda izbaždaren, ipak pogrešan!
Ovih dana kad nam se pričiњa da se šupaљ kadar masovno unapređuje, mnogi su zgranuti, ja ne. Spoznao sam da je kod šupљih mnogo veći unutrašњi prostor za ekspanziju znaњa iznutra.
Baveći se godinama naukom, razvila se kod mene jedna posebna vrsta depresije u vezi sa čiњenicom da svi ti silni zakoni (Њutnovi, Ajnštajnovi i sl) nisu srpski, već nama nametnuti, zna se i od koga. Sad kad možemo s ponosom govoriti ne samo o Prvom srpskom ustanku, već i o Prvom srpskom zakonu, osećam se kao preporođen.
U međuvremenu su moje ambicije porasle. Kao što je svojevremeno jedna velika sila uspela da tzv. Marfijev zakon promoviše u nadnacionalnu istinu, tako i mi treba da se potrudimo da Prvi srpski zakon unutrašњe težine poprimi planetarne razmere. U tom pravcu očekujem pomoć visprenih sunarodnika. Šaљite dopune, posledice, pravila, teoreme, leme, stavove!…
Primera radi, moj komšija pekar Ranko, pravilno shvativši intenciju, formulisao je Prvi pekarski korolar: Ako kilogram hleba na vagi tegne upola maњe, sve je u redu. A moja sestričina, koja se inače sprema da trijumfuje na audiciji za TV spikera, ponudila je skraćenu formulaciju Zakona: Ništa nije kako jeste. (Oblik pogodan za brzo napredovaњe.)
Posla je toliko! Mnogi efekti prosto vape da se sagledaju u svetlu zakona unutrašњe težine: nadoknada časova u školama i na fakultetima, porast produktivnosti u fabrikama pred likvidacijom, podrške građana (bilo kome) u anketama, prebrojavaњe glasova na izborima i sl.
Javite se!
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Bolest je bila zarazna i krenula je epidemija. Prenosili su virus slinavci pod šapkom.