Komentar za početak
Tiha voda breg roni. (Kome i zašto? Ovo blage veze nema s poplavama.)Zapisnuti!
RAHMETLI
Bila su vremena kad se inteligencija delila na poštenu i onu drugu. U vihorima relativizacija, potom, ova su se dva pojma približavala, nekako. Opet nekako, u polju međusobne gravitacije prekoračena je ona granica razlikovanja.
Sad možemo opet govoriti samo o jednoj, ujedinjenoj inteligenciji.
I nazvati je onako kako je jedino ispravno i moguće: rahmetli inteligencija.
Pomolak tora, ali napuštenog
СТАМПЕДО ЈЕ КРЕДО ЗА СВАКО ГОВЕДО
За сва говеда
Од Пном Пена до Толеда
Нема важније трке
Ни жешће фрке од стампеда.
Свако право говедо
Пријављује се за стампедо.
Да би трка почела
Полази се од начела:
А) Жега мора бити пасја,
Б) Нигде не сме бити хлада,
Ц) До језера триста миља,
Д) У ваздуху сто обада.
Кад осети луди бол,
Кад доживе убод худи
У меса дебела –
Трка је почела!
Питање је части
Из трке не испасти.
(Та шта кажем, какве части!
Такво јуне које падне
Неће пасти
Никад више траву зелену.
Преко стазе га прегазе!)
Телад трче како хоће,
Ал најкраће до хладноће.
Скака стаза добро води
Ако носи ка слободи
Од обада
У дубокој свежој води
Мада, невелика то је нада.
Правац трке није битан
Но на крају два су циља:
А) Сачувати живу главу,
Б) Место славе наћи траву.
О, да:
Свако стадо одреда
Носи печат стампеда…
Negantesima valja reći ne
Izjava o srčanosti
Suočeni sa malicioznim naumom da nam otmu ime crnogorsko za naš svakidašnji jezik; uz to, da nam u podsvijest usade krivnju da smo dužnici onima koji su nam posudili svoj jezik; više od toga, da nam udahnu opaki virus laži koji će razgraditi svaki nukleus slatke muzike maternjeg jezika; najposlije, da nas osramote pred istorijom kao kukavno društvo mutavih, lišeno autentičnog zvuka;
Pritisnuti opakom silom da nas odviknu od zova za crnogorskom crkvom; podvrgnuti duhovnom utamničenju u hramu tuđeg boga koji ne zna za drugost i različitost; ucvijeljeni pred zamandaljenim vratima bogomolja naših predaka; ismijani u pobožnim trenucima paljenja badnjaka; vijani kosijerima i švercerskim heklerima i okuženim tamjanom preko naših opustjelih livada; poniženi pred sopstvenim simbolima klevetom da smo narod osioni i razvratnički, ako ne izmišljeni;
Uklanjajući se od hajke da nam ne otmu crveni barjak pobjede; onaj barjak sa nebrojeno rupa od agresorskih kuršuma; baš barjak kroz koji se vide sve skupe crnogorske pobjede i koji isijava sve žudnje naše slobodarske;
Podnoseći uvrede dok pjevamo svoju narodnu himnu, koja veliča dugine boje majskog jutra u domovini; koja slavi vjernost kršu, vazduhu i nebu i ne prijeti nikome; koja transmituje naraštajima vrlinu slobode; onu himnu koju sluša orao iz časnog našeg grba dok posmatra krepko crnogorsko oro; podnoseći te bijedne uvrede od nedostojnih koji halauču da razore našu akustičku legitimaciju, naš zvukovni istorijski supstrat;
Slušajući svakodnevne blasfemije koje nam niječu crnogorsku bit; one nepojmljive hesterije da se zatre temelj svake predačke kuće u kojoj se pucalo iz levora kad se rodi muška crnogorska glava; ona crnogorska glava kroja će posigur kroz sedamnaest godina poginuti; a često za tuđi mutni interes; slušajući svakodnevno huljenje na ono što jesmo na zemlji; dakle, zebući da nam ne očerupaju golo ime na proplancima i u klancima;
Gledajući kako se zahuktava hajka na časne i uboge koji jedino što hoće, hoće kuću svoju da kuće; i u toj kući da nađu otklon od zla; najprije od zla koje mogu ukućani drugome da prirede; gledajući dakle kako se ubrzavaju potjere za onima koje navodno ni imenovati nije vrijedno, kojima se ne smije dopustiti samodefinisanje, kojima ne treba dozvoliti samoprehranjivanje, kojima ne ne smije pripisasti dika sopstvene istorija, koji govore tuđim jezikom, pjevaju stranu himnu, klanjaju se odioznom bogu-uljezu;
Tu smo da saopštimo: dosta je ruganja čestitosti – neka iza nas ostane
IZJAVA O SRČANOSTI
Vidimo ih: prave spiskove građana sa krivicom rođenja u Crnoj Gori. Sramni, necivilizovani čin – nosi sobom prijetnju formiranja geta obilježenih. Koriste savremene tehnologije da pospješe anahrone ideologije. Zloupotrebljavaju topologije rođenja da se masovno, i nasilnički, regrutuje janičarska sajber vojska koja će funkcionisati na perverznom principu potiranja plemenitog značenje zavičajnog etra. Ali:
Pred sjećanjem na likove naših dragih, koji više nijesu u životu, a koji su svoje zemaljske dane proveli u brizi da ne ozlijede blagorodnost otadžbine, mi se obavezujemo:
Ni sad, ni posad, strah neće biti ono nedostojno osjećanje koje će ikako uticati na naše ljudsko nadanje da budemo bez ostatka odgovorni za izbor i definiciju sopstvenog života, danas i sjutra.
Vidimo ih: bacaju nam u lice drsku uvredu da će nas, ako bude trebalo, kupiti stranim novcem. Nije ovo takvo tržište, i neće se naći ovamo takvih trgovaca, i ne ovoga puta. Da prodamo istoriju? Da potavnimo sjaj majske zore planine Smiljevice, i Durmitorske rose, i plaveti oko Lovćena, i modrilo pučine pred Čanjem? Da izblijedi izrešetani barjak? Da moljci izjedu crnogorsko odijelo? Da se više crnogorski ne progovori? Da se utule vatre koje su vječne u trinaestojulskoj simbolici? A što sve to?
Svjesni da nećemo izbjeći strog sud potomaka, o tome kako smo poštovali građanske vrline i koliko smo brinuli o čistoti ponosa onih koji će se na padinama Crne Gore još rađati, i uvijek rađati, i u sve većem broju rađati da žive i požive, sa indignacijom odbacujemo da će sada, ili ikad, koristoljublje biti onaj bijedni motiv izdaje sopstvenog identiteta.
Vidimo ih: računaju na našu površnost i prostodušnost. Primjera ima, i mi ih pamtimo. Pamtimo ih, da se ovog puta ne ponove. Ovo je doba kad će zapovijedati Crna Gora. A njeni dobri sinovi ponijeće se u skladu sa valjanom riječju starih Rimljana: Omnes aequo animo parent, ubi digni imperant (Svi rado slušaju kad dostojni zapovijedaju).
Birajući budućnost koja je naša, prepoznajemo u njoj glavnu vrlinu, onu da u njoj nema prijetnje. Crna Gora ne sprema štetu, nikome. Crna Gora želi takvu samodefiniciju, po kojoj je a priori onemogućeno generisanje patnje drugima. Želi svojoj djeci budućnost u kojoj se, nikada, ime crnogorsko neće manipulatorskom voljom drugih povezivati sa agresijom, sa opsadom, sa bombardovanjem, sa masakrima, sa deportacijama, sa segregacijama, sa upadima, sa prepadima, sa konfiskacijama, sa maltretiranjima. Parafrazirajući Holanđanina Lorenca, recimo sa smo srećni što pripadamo jednoj naciji koja je premala, da počini velike gluposti. Postoji kritična socijalna masa zla – Crna Gora je neće sadržati. Kriminalni naum hoće da pokulja sa imperijalnih prostora, vazda je tragičan, širi se apokaliptično – za takvu ekspanziju neka naša đedovina bude premalena! To je način da poživi neobrukana. Ozbiljne, savremene, države neambiciozne za opake naume, nijesu opsjednute populističkim snom integrativnosti.
Za ovakav program plemenitosti potrebna je istrajnost dugog daha. Molimo se da nas pohode duševne moći od najbolje vrste koja se ikad kroz crnogorsku istoriju iskristalisala.
Ne strah, ne površnost, ne malodušnost, ne korumpiranost – već da nam je na pameti istorijski osmišljena, socijalno motivisana, budućnosti potrebna odvažnost ovog trenutka.
Stanimo iza programa crnogorske srčanosti.
Pomolak viteza
ZAKAMPANJEN
Nebrojene kampanje organizovali su da ulove naše duše. Masovne, dobro isplanirane hajke, uz pomoć rogova i pasa. Retki su bili naši prijedasi, i nespokojni. Zakampanjeno smo posmatrali te zapenušane alpiniste na strmi prijesto. Umorili smo se, ali potmula huka opominje: sprijema se nova kampanja, nekome smo potrebni, živi ili mrtvi.
Pomolak mišljenja
ŠTA SMO PISALI PRE OSAM GODINA?
Otvaramo ovaj maleni članak pohvalom nastojanja Zlatka Pakovića da u „Politikinim“ subotnjim dodacima Kultura, umetnost, nauka pokreće u rubrici Intelektualac u tranziciji važne teme koje su pune polemičkog naboja. Tako je bilo i 27. juna 2009. u prilogu Poznaj samog sebe, koji afirmiše razgovor o odnosu nauke i religije.
Tema je stara. Poslednji snažan impuls razgorevanju skoro utuljenog plamena dao je onaj Papa, sada već upokojen u Gospodu, koji je organizovao Simpozijum (s ograničenim jemstvom) u Vatikanu (o tome je samo-ironično pripovedao zapaženi učesnik „vesele gozbe“ maestro nauke Stiven Hoking). Dakle, povremeno se smenjuju ciklusi udaljavanja ili približavanja nauke i religije kao dva tipična antipoda. Trenutno nas zapljuskuje cunami afirmisanja religije kao nauci komplementarne delatnosti; suzivot nauke i religije se preporučuje i u njemu prepoznaje ne samo zadovoljstvo saradnje već i sama kreativna dobit. U nametanju veštačkih spona između te dve delatnosti uključuje se i dnevna politika i to je uvek ekscesni momenat; doskorašnji lider jedne velike svetske sile znao je da u javnom obraćanju, tonom kognitivne topline i stavom celomudrene zabrinutosti pohvali nastojanja kreacionista da naprečac objasne misteriju postanja. I mi imamo lidere koji rado razrađuju posledice ovog naloga Velikog Brata. U pamćenju nam je poletno osporavanje evolucionih pogleda na svet, koje je zapretilo da kroz mehanizme institucija obrazovanja postane delatno.
Pakovićev članak, pored toga što je kao i uvek pisan uzoritim stilom, preporučuje toleranciju u polemici koja, valjalo bi to, treba da preraste u sadejstvo poslenika nauke i religije. Nije lako (mada je moguće, a pokašto i neophodno) progovoriti protiv apsolutizacije tolerancije koja nas na vetrometini tranzicije šiba po vasceli dan. Treba se možda uzdržati još neko vreme, jer dabome ni vekovi nisu pokopali sećanja na ugljenisane kosti Đordana Bruna i staračke „pokajničke“ tamničke dane Galileo Galileja.
Smesta mogu da podržim privrženost poeziji Jovana Hristića i posebno ohrabrujuće sentimente u njegovoj pesmi Poznaj samog sebe. Ne bih se složio da u njoj tražim potporu za potrebu da odnos nauke i religije postane kreativan. Od starih Grka nam je ostalo i ovo: između nas i dragih osoba uvek je isprečena… istina.
U članku se veli da „ne postoji jedinstven standard ni za naučnost, ni za religioznost.“ Za religioznost po definiciji ne postoje standardi, ponajmanje unikatni. Za nauku, međutim, takvo merilo postoji. Ono se zove naučni metod. Nobelovac Fejnman bi rekao, ta nema razlike između nauke i naučnog metoda. Nauka je sebi nametnula pravila kojih se u traganju za istinom mora pridržavati. Ima ih desetak, sva su rigorozna, a za naš razgovor dovoljno je naglasiti samoregulativni zahtev da svaka naučna teorija ima obavezu da ponudi jasan i realan način opovrgavanja nove misli. Iznošenje „tvrdnje“ koja ne nudi mogućnost egzaktnog samopropitivanja irelevantno je (mada može biti praćeno izlivima zadovoljstva, šta mari?). Nije reč o tome da se nešto isprečilo sa ambicijom neprikosnovenosti, već da li možemo osporiti neprikosnovenost! Postoji definicija nauke (u tom sklopu i naučna definicija religioznosti; no ne postoji ozbiljna religiozna definicija nauke – tu naprosto simetrija ne postoji).
Zadovoljenje agendi naučnog metoda razlog je što su mnogi zaslužni poslenici nauke dobijali Nobelovu nagradu pod sede dane, za ono što su veliko uradili kao mladići (Albert Ajnštajn, Denis Gabor). Naravno da neko može biti i naučnik i umetnik (Milanković, Supek). Naravno da se naučnik može zabavljati i religionim spekulacijama (Paskal). To, međutim, ne može da naruši autonomnost jednog ili drugog zanimanja. Ne postoji presek skupova nauke i religije. Nema ukrštanja. Metafizika nije predmet nauke, metafizika (s one strane fizike) je jedina oblast interesovanja religije. Naučnik može u nešto verovati (složeno pitanje intuicije), ali time ne narušava međe nauke – ionako naučni rezultat, ako ga bude, mora proći proceduru metodološke verifikacije i kompleksne teorijsko-opitne prakse.
Nijedan krucijalni zaključak nauke nije metafizički! Pojedinac koji se radosno bavi i fizikom i metafizikom može biti u-sebi-interaktivno kreativan; načelno, nauka i religija nisu u kreativnom odnosu, jer se ne dodiruju ni temom, ni metodom.
***
Prošlo je osam godina, a ponovo su se razgorele teme na koje smo se osvrnuli gornjim člankom. Članak je dakle aktuelan i samo ga treba preštampati – da bude uzaludan, kao što je i na početku bio. Jer, prouzrokovao je u tučno leto 2009. salvu protivgradnih, banalno verskih raketa koje su promašile u Dodatku i nauku i umetnost i kulturu (tako je bio omeđen uređivački, a roganovićevski prostor).
Naglasimo ovom članku srećnu podudarnost koje onda nismo bili svesni. Mogli smo citirati stav poznatog evolucionog biologa sa Harvarda Stiven Džej Gulda (Stephen Jay Gould, (1941-2001). On je uporno ponavljao istinu, koju ćemo sad navesti kao pesmicu:
Nauka i religija su područja bez preklapanja,
svaka od njih je suverena u vlastitom domenu,
svaki konflikt između njih je izlišan.
To je baš ono što je naša neznatnost i tvrdila: „Ne postoji presek skupova nauke i religije. Nema ukrštanja. Metafizika nije predmet nauke, metafizika (s one strane fizike) je jedina oblast interesovanja religije.“ (Ne mora se biti biolog da bi se rekla istina o darvinizmu; dovoljno je izvesno iskustvu u nauci kao ljudskoj delatnosti, na primer u fizici.)
Jest, tako je braćo draga.
Pomolak lisca
DUG I OPOMENA
Samoubistvo kao fenomen zanima, od najranijih vremena, široki krug stručњaka, ali i javnost u najmasovnijem smislu reči. Suicidalne porive pokušavaju da rasvetle filozofi, sociolozi, psihijatri… Posebno su u žiži naučni pokušaji da se nađe veza između broja samoubistava i nepristojnih uslova života.
Dovodi li pogoršaњe životnih uslova do povećaњa broja samoubica? Građani su uskraćeni za pravu informaciju. Svi znamo za slučajeve da su љudi digli ruku na sebe zbog materijalne bede i opšte depresije. Međutim, je li to pravilo? ili su samo sporadični akti? Ubedљiva statistika nam izmiče!
Lično verujem da broj onih koji su digli ruku na sebe nije ovih godina veliki; bar nije onoliki koliko su zacrtali kreatori naše sutrašњice. Da se dovedu u sklad predviđaњa i tvrdokorna stvarnost, institucije sistema pojačavaju pritisak i dižu opomene na nas. Ovde ćemo sa par reči osvetliti jedan segment te vrste: dizaњe opomene na građane od strane elektrodistribucije.
Lično je na mene dignuta jedna takva opomena, pa mogu da svedočim iz prve ruke. Evo, što se forme tiče: opomena lepo izgleda, papir je kvalitetan, format skladan, sami tekst opomene pristojno stilizovan; posebno je ukusno rešeњe udar-nog dela (pretњa neposrednim iskљučeњem): nešto krupnija slova u kompjuterskom slogu, skoro dražestan font, i nadasve љupka boja, diskretni lila tonalitet – sve upadљivo i malo ukoso. Moderno.
Rešio sam da se kao građanin uzjogunim. Opomena je podmetnuta u poštansko sanduče u strogoj diskreciji – nisam osetio došuњavaњe lica koje je donelo smradnu presudu. Prvo sam bio utučen; brzo sam se pribrao. Svejedno sam tu noć probdeo. Sastavio sam pismeni demarš koji ću ujutru izreći nadležnima. Hteo sam da pomenem najubitačnije argumente u najkraćoj formulaciji, stoga sam sastavio tekst koji glasi:
Vi ste eksponenti Države. Objavљujete moj dug Državi. Ali treba da znate da nisam dobio plate već za tri meseca. Dug Države prema meni je veći. Kako se usuđujete da izmirujete moje obaveze od juče, kad su neizmirene vaše obaveze od pre sto dana?
Stavio sam znak pitaњa, odahnuo sam: u veri da će im on biti kao omča oko vrata. Treba sa њima pisano, pismeno i otmeno…
Iza šaltera elektrodistribucije sačekala me je ovlašćena dama. Pročitala je protest bez uzbuđivaњa, puls joj je bio industrijski: pedeset herca. Rekla je, potrošeno se mora platiti; žalba nadređenoj instanci: druga vrata desno.
Na rečenoj adresi našao sam ovlašćenog, a više ostrašćenog gospodina. Na њega je tekst ostavio veseo utisak; pregoreli su mu osigurači i spontano rekao, da ja nisam mogao da se naљutim: Građanine, ludi ste kao struja!
Plemenitog čoveka! Pamtiću ga doveka! Zbog dijagnoze i pravnog leka. Neka!
Bio sam primљen i pročitan, a osećao sam se kao popišan.
Naveče sam na televiziji gledao neki francuski film o smrtnoj kazni. Dojmile su me se scene stražara i sudskih izvršiteљa koji se u čarapama prikradaju zatvorenoj žrtvi da ga iznenada ćape, saopšte vest o odbijaњu žalbe i odvedu bogu na istinu. Do zore mi se pričiњavao sumoran bat koraka bosih poštara oko mog sandučeta u dvorištu.
Agonija je trajala desetak dana. Svakog sam jutra ustajao izmožden; prva radњa se sastojala u testiraњu ringle: ukљučim, prospem kap vode i napregnuto čekam. Kad zaskakuće kapљica, kao da me sunce ogreje. Još jedan ceo, topao dan je preda mnom…
E, konačno jedne subote, đavo je došao po svoje. Ringla je ostala hladna kao glečer. Pomodreo sam, i od besa. Rešio sam ovog puta da intervenišem impulsivno, usmeno. Preskočio sam prvu instancu i s vrata počeo da vičem na od smeha zace-nutog gospodina. Više nisam lud, upozorio sam. Bar ne kao struja – iskљučili su je. Otreznio se i uputio me sprat iznad. Primila me je uљudna gospođa koja mi je rekla dve korisne stvari.
Prvo, građanine, treba da znate da taj novac koji vama uzmemo nama uzme država i otpravi vama u vidu penzija i plata. (Opa!) Treba da znate, novac vam se vraća kroz plate!
Drugo, ne dajte da vam seku struju! Niko ne sme da vam iskљuči struju! Mi smo protiv iskљučivosti.
Kako ste protiv? Evo lila na belo. Postoji i nalog za iskљučivost. Potežem ubitačne kontra-argumente….
Boљe da ste potegli štogod oštrije, po prilici sataru, govorila mi je sad već u četiri oka uљudna gospođa. Kakvi argumenti i bakrači! Sata-ra! Marš iz dvorišta! i kvit.
Od te duševne žene naučih tada dve važne stvari: za novac, oni su samo skretničari u њegovoj cirkulaciji od mene do mene; elektrodistribucija je institucija koju možeš isprašiti ako se pojavi s makazama. Nakaze, imam makaze!
Novo prikљučeњe sam platio, svaka se škola plaća… Ali, koliko li je onih koji, za razliku od mene, kao budale bez roptaњa trpe? Koji nisu dočuli za svoja prava? Koji ne znaju kako se formiraju fondovi za plate? Oni državu i zemљu doživљavaju kao stambeni prostor na koji bahatom gazdi plaćaju kiriju. A kirija se plaća bez roptaњa, i od vajkada. Kirija se trpi, dok je iole podnošљivo. Ali kad su računi veliki, kad kirija počne bukvalno da hara, tada podanici dospevaju u staњe hara-kirija.
Možda i nije loše da se pojavљuju prvi znaci sličnosti sa Japancima; makar i preko harikirija…
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Racija je dala rezultate. Zaplijenili su i heroinu.