Komentar za početak
Čeg se mudar stidi, tim se lud ponosi. (Ovo je samo agenda iz plana rada ludoga.)Zapisnuti!
ZLOJUTRO
Ovo nije meteorološki pojam.
Pomolak tora, ali napuštenog
АЈ
Ај, брзо ли се запате:
Лисичине репате
Заводнице бркате
Подрепаши и смлате
И живине пернате
Сподобе главате.
Ај, брзо ли запате
Сикофанте крилате.
Савладали занате!
Лажу. Краду. Сакате.
Отварају легате
Препродају фрегате
Купе коње и свате
Знају да се сјате!
(„Пусти их брате
Нек сваштачине и блате
Сутра теби ваљате…“)
Negantesima valja reći ne
Šta bi bilo da je bilo nešto što nije bilo
Bio je to srećan i svečan dan naše kulture kad je 1961. Andrić dobio Nobelovu nagradu za književnost. Pola veka od tog događaja je jubilej koji inspiriše mlade da prvi put upoznaju značajno delo našeg nobelovca, a nas starije poziva na još jedno čitanje (iskusnom logikom u pozno doba). Ali:
Šta pročitati? Što više to bolje, no nije malo ni samo prelistati deo Andrićevih zapisa i beležaka. Na veliko zadovoljstvo, to sam i sam uradio. Izdvojiću tri citata koji su me bacila u posebnu brigu. Citati govore o tri defekta s nama u vezi. Decenije prolaze, a kvarovi se produbljuju, čini mi se. Pogledajmo:
A) Mentalitetski defekt. “Umesto da ima u vidu cilj i rezultat rada, vaš čovek stalno misli na stav i ulogu svoje ličnosti pri tom radu. Čak ni šoferu ili nosaču nije stalo toliko do toga da što racionalnije i što pravilnije izvrši posao, pa čak ni da što više zaradi, koliko da pri poslu ispolji svoju volju i istakne svoju ličnost u što povoljnijoj svetlosti.”
Ove reči beleži Andrić kao utisak jednog stranca o nama; sam koristi sintagme “hipertrofija ličnosti” i “pogrešno postavljena ambicija”.
B) Sekularni defekt. “Čitam istoriju religije. Zanosi me, diže visoko i spušta nisko. Čovek posmatra mrtve religije kao okamenjene kosture preistorijskih džinovskih životinja, polaže prst na zube uginulih dinosaurusa i mostodonta, sa ljubopitstvom, bez straha. Ali živih religija i njihovih organizacija treba se kloniti. Zaobilazi ih koliko god možeš, što dalje to bolje! Jer, od njih ti preti stalna opasnost: ili da te pobede i potčine, pa da im služiš kao beslovesno poslušno stvorenje, ili da te slome i unište, pošto te prvo ocrne i osramote zauvek.”
Andrić, koji je štedeo reči, u neredu se slabo snalazio i poslovično oprezno zaključivao, ovako nam je govorio. Zato: posebno je licemerno Andrića selektivno čitati, a bojim se da ga tako iščitavaju danas i neki ljudi iz politike i kulture čiji je moto: Što bliže Crkvi, to bolje. Oni će se kleti u nobelovca i zidati mu kule i gradove (što simbolično, što građevinski-operativno). Andrić još veli: “Jedna legenda više, jedna istina manje.”
C) Društveni defekt. “Ako se ikad desi da se unutarnjost takozvanih mrtvih stvari uzbuni i pokrene, sve će se oko nas, zajedno sa nama, raspasti i pretvoriti u plamen bez pepela i nestati u isparenjima i oblacima, i od ovoga što zovemo našim svetom neće ostati ni ime, ni iko živ da ga izgovori.”
Kakva čudesna anticipacija! Andrića je smrt sustigla 13. marta 1975. Bar dve decenije pre nego će se njegove reči na jezovit način ovaplotiti u klanjima i selidbama poslednje decenije dvadesetog veka književnik upozorava da prebrojavanje jama i kostiju i šetanje svetih moštiju jeste uvertira plamena bez pepela. A nema naznaka da Andrića odgovorno čitamo ni posle te građanske kalvarije. (S časnim izuzetkom Predraga Koraksića koji nas u nedavnoj grafičkoj analizi opominje, koristeći kultni motiv iz britanskog SF filma “2001: A space odyssey”, da ne “uzbunjujemo unutarnjost mrtvih stvari”; jer reč je o budućnosti “našeg sveta”)
Ne treba zaboraviti da je Andrić Znakove pored puta završio rečima: “Ne vredi ispitivati šta bi bilo da je bilo nešto što nije bilo.”
(Malo vrijeme potom postojalo, a uglednici su na Balkanu napravili sranje. Djelovali su po konciznom programu; sastojao se od jednog neumnog, posve antiandrićevskog nauma: Ispitati šta će biti da je bilo nešto što nije bilo.)
Pomolak viteza
TVORSOKAK ISTORIJE
Kad tvor uzme građevinsku regulativu u svoje ruke, on napravi i tvorsokak. I nije najveći problem, što smrdi! Nego što nema izlaza.
Pomolak mišljenja
Slavija, nesuđeni Bulevar Čestitosti
Prva slika: Noć je, nad blatnjavom periferijom odavno se smrklo. Po neki retki namernik žurno prođe Slavijom. Jedne majske vlažne večeri, u neko doba, jedna otmena gospođa nailazi sa fenjerom u levoj i štapom u desnoj ruci. To se čestita pesnikinja Maksimović vraća iz grada.
Druga slika: Noć je, plavet se zgusnula, retke no bučne bombe padaju oko Slavije. Trese se poprsje bronzanog Dimitrija Tucovića. Ispred starog hotela na klupi sedi čestiti i stasiti Stevan Raičković i tiho zbori: Na Trgu Slavija, u dubokoj tmini, / Sedim sam na klupi… ko da sam jedini.
Treća slika: Dva čestita korifeja, već ostareli velemajstori Gligorić i Smislov, igraju poslednju partiju svog dugog šahovskog rivaliteta. Povuku potez, pa netremice gledaju, preko leđa bronzanog Tucovića, u plavet nad Ušćem. Obojicu, nesumnjivo, šah pobeđuje. Partija će se po prilici završiti rezultatom 0:0.
Četvrta slika. Silazim od Proleterskih brigada strmom Beogradskom ulicom. Na Trgu, sa desne strane, vidim sunčani časovnik. Vedro je i čestita senka kosmičkog vremena klizi ka desetki horizontalnog brojčanika.
Sve ove slike prošlih dana, koje mi se javljaju na pomen Slavije, iščezle su. Utulio se Desankih fenjer, prazna je Stevanova klupa, Svetozar i Vasilij predali su izgubljene pozicije. Ruka kojoj smo dosezali do zvezde Severnjače odsečena je.
Mislio sam: ostaće bar poprsje nad kostima čestitog patriote Dimitrija, radničkog poslanika i tribuna sirotinje i obespravljenih.
Mislio sam: ne može sve da nestane sa Slavije. Mislio sam da Zmajeve reči iz Svetlih grobova neće utihnuti: Jest, tako je, braćo draga, / Ti grobovi nisu rake, / Već kolevke novih snaga!
Mislio sam da spomenici čuvaju tradiciju (Spajajući gromkim jekom / I Božanskom silom nekom, / Spajajući vek sa vekom / I čoveka sa čovekom.). Mislio sam: i da hoćemo ne možemo izmestiti sve naše grobove u ograđene komunalne parcele (Groblje j’ zemlja kom se hodi; / Groblje j’ voda kom se brodi; / Groblje — vrti i gradine; / Groblje — brda i doline, / Svaka stopa: Grob do groba).
Prevario sam se. Odneće nekud Dimitrijeve kosti, zatrpaće rupu, ograbuljaće humus, zasadiće beton.
Bronzu Dimitrijevu će spustiti uz staklenu neoliberalnu fasadu jedne… banke.
Na Slaviji, za koju smo se nadali da će biti preimenovana u Bulevar Čestitosti, na mesto gde je bio grob rodoljuba, radničkog poslanika i tribuna sirotinje i obespravljenih – piškiće fontana.
Eh, moja čestita Desanka. Eh, moji čestiti Stevane, Svetozare, Vasilij. Eh, moj čestiti časovniče. Eh… Kakav cinizam.
Pomolak lisca
STRANICE IZ DNEVNIKA JEDNOG NAŠEG POSLOVNOG ČOVEKA
Jutros sam ustao rano. Tipična navika nas Srba iz Crne Gore! Pogledao sam na uru koju sam kupio nedavno na Simpozijumu o modernom marketingu: divan dizajn naše firme Darvil. Pokazivao je osam i trideset. (Prokleti tajmeru, kasnim!, prosiktao sam i sa odbojnošću strpao u regal gnusni instrumenat (koji je pronašao, da ne budem nepravedan, jedan naš zemљak iz Holandije, Krsto Hajgens). Na brzinu sam navukao svoje novo odelo (doneo sam ga sa jednog nedavnog šopinga) od fine pomoravske tkanine lister. U trku sam nazuo bali-mokasine i uleteo u svoju mazdu. Sva sreća da će me ova brza šumadijska kola za jedan momenat prebaciti do deska, uzdahnuo sam.
Moja firma, s umilnim naškim nazivom Interferoteks, na koji sam ponosan (da dodam neskromno, termin je moj), na drugom je kraju grada: treba proći tri semafora, počev od onog pored dragstora, razminuti jedan ekskluzivni supermarket, dućan elektronike Aiva, i odmah tu, kod skvera, pored diskonta (mi bi Srbi rekli: okazion) piva tuborg , ni minut odatle, vidi se soliter u čijem su suterenu naše prostorije.
Dao sam gas i sledio se – auto poče da trokira. Maler. Kumplug, bremza… ništa. Šta sam mogao? Zamolio sam dva tinejџera da odguraju krš na trotoar. Hoće, naravno. Gledam ih, obuli najke, nose petstojedan, lakosta majice i lenonke. Krasna srpska omladina! Nervozno sam zapalio danhil cigaretu i miris srpskog duvana me ogalio. Taksi – viknuo sam. Šofer se nije ni okrenuo. Dakle, peške… Za svaki slučaj, dok traje šetњa, ukљučio sam pejџer. Nek bibiće. Na prvom kiosku kupio sam magazin huper. Ne smem ćerki na oči bez te novine. Umalo nisam udario o stub koji je krupnim plakatom reklamirao neki referendum. Pored reda za benzin išao sam dobrih pola sata. Što je samo popularna ta srpska sirovina! Saleću me crnoberzijanci – ne, hvala. Kod butika San Marino uleteo sam u tramvaj. Nećete verovati, stao je posle samo sekund truckaњa. Nema električne energije. Srećom, bio sam blizu ciљa.
Uleteo sam u zgradu. Vidim, ne radi ni lift, mada meni nije neophodan. Hausmajstor sa šrafcigerom nešto je petљao u holu. Uleteo sam u biro. Zavalio se u foteљu. Drmnuo sam viski. Malo sam se sredio i pomislio kako bi bilo mudro da ostatak dana ništa ne preduzimam: očito sam ustao na levu nogu. Ali, lako je reći… Bacio sam pogled na tajmtejbl. Prvo je vaљalo potpisati jedan bajati kontrakt. Hajde. Svojim lepim rekspen nalivperom, od koga se ne rastajem, udario sam paraf. Teže je bilo prostudirati jednu proforma fakturu s tridesetak stavki…
Utoliko je došlo vreme za fruštuk. Sekretarica je dopremila mekdonald hamburger. Posle smo pili tursku kafu. Bog da blagoslovi tu biљku sa naših њiva, Srbi bez њe ne bi mogli!
Prekide nas telefon. Da mi upišeš sina na fakultet, molio me kolega iz magacina. Ne za њega, nego moli partner iz susedne filijale. On je jednom nama fakturisao nešto što baš nije bilo lako. Koji fakultet? Medicina. Pa to košta, brajko. Ne dinari. Inostrani papir. Marke. Govorim li srpski?
Tresnuo sam slušalicu. Љutio sam se na još jedan srpski aparat, telefon, kojeg je pronašao neki dokoni naš gastarbajter, u Nemačkoj u prošlom veku – mislim da se zvao Aca Beli. Izgubih mir zbog invencije naše gore lišća!
Do kraja radnog vremena nisam više mogao da se koncentrišem na probleme. Tačno tako: nema adekvatnijeg termina od te naše reči koncentracija. Bez њe, ode cela psiha u kolomboć!
U tri sam se odvezao kući rentakarom. Posle svega nisam imao snage za rikverc-hodaњe. Jedva sam čekao da se dokopam kauča. Ali, avaj! Maltretiraњa su tek počiњala. Supruga me je na vratima informisala da je otkazala veš-mašina i da treba kontaktirati servis. OK. S nogu sam prezalogajio, bezvoљno: supa, salata, senf, viršle (kraće bi se kod nas reklo hotdog). Zavalio sam se u ligenštul i upalio televizor (ne mora odmah tekstil u mašinu!). Neke dosadne reklame. Nadao sam se mojoj omiљenoj seriji Šerif i prostitutka. I baš tada je u sobu uleteo moj sin Danijel i uzrujano konstatovao: u ovoj se kući o svemu vodi računa, ali o kompakt diskovima ni pod razno! Nije mi bilo do razgovora ove vrste, pa ipak nisam mogao da skrijem zadovoљstvo dok sam ga posmatrao s minđušom na uhu kako se kočoperi u ribok patikama. Onako drčan, od glave do pete Srbin.
Spaslo me je veće zlo: sused koji je s vrata zavapio kad ćemo, pobogu, u ovoj zgradi da organizujemo, kao ceo svet, kulturan svet, antene za sve kanale, i satelitsku televiziju. Razmišљao sam kako da reagujem: da zamolim persone da se ad hok raziđu, pošto želim da meditiram, i to transcendentalno ili da junački podnesem to što mi je izgleda Gospod namenio za ovaj dan.
Tada se desilo ono što me je nateralo da završim tekst, jer posle takvog jednog događaja učinilo mi se da ostalo ne može biti vredno da se stavi na papir. O čemu se radilo?
Spiker je najavio ekstra vest. Svi smo seli. Pojavila se i Žaklina sa huperom.
Emisija je bila kratka i turobna. Svet nas je izbacio iz Ujediњenih nacija. Ćutali smo.
Ja sam prvi došao sebi. Oblačeći piџamu, procedio sam: Pa šta, i koji će nam?!
Niko se nije složio sa mnom, i niko nije protestovao.
Pogledao sam kroz prozor. Smrkavalo se. Neki tip u џinsu stajao je pored bifea i švercovao devize, u društvu elegantne dame koja je šarmantno stajala pored lila limuzine i nudila, vaљda cigarete.
Utulio sam lampu.
(Post skriptum: Na podvučene reči sam alergičan; zamolio sam koleginicu, inače lektora, koja ima dosta slobodnog vremena, da nađe neke više srpske termine i zameni. Ali ona je bila nervozna tog časa, spremala se za žurku i ja evo ostavљam tekst u tom smislu falš. )
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Učio nas je da je bitno lucidno nastupiti.