Komentar za početak
Sit gladnu ne veruje. (Sve je ovde ispreturano, zastarelo. Neoliberalistički bre: gladan situ veruje.)Zapisnuti!
SIROMAŠTVO
Vele da je Isidora Sekulić imala, ako je tačno prenijeto, ovaj moto: “Rad, siromaštvo, ćutanje”.
Prvi sastojak recepta, rad, hajde neka stoji, onako. Toliki su isto tvrdili, dostojni jednako kao i nedostojni.
Treći ingradijent, ćutanje, deblje ili tanje, takođe nije originalno, ništa zato. Andrić bi se rado složio.
Ali ono između, siromaštvo mi se sviđa kao program. I sve češće, i sve više.
Pomolak tora, ali napuštenog
РЕЦИТАЛ ЗА САВРЕМЕНИ БАЛ
Грађанин
Саветујем браћи;
Нађите се на средокраћи!
А они: по (чијем?) ћаћи…
Рокер
Пуста су места где се паре не згрћу.
Умрети за принцип? Ни природном смрћу!
Где нема клопе људи више не сврћу.
Умрети за наду? Ни природном смрћу!
Песник
Пишем о слободи
А
У
Стваралачком грчу
Црева моја слушам
Ка-
Ко
Злослутно крчу.
Бивша скојевка
Стрепели смо, беше тврдо;
Пуцали смо, тренирали,
Но учинак беше мали:
Сваки метак бојно брдо.
Дежурни моралиста
Сподоба, можда: бена
Која се
Гнушала једног ондашњег развода –
У пет градова данас
Има пет жена,
Док туце малолетница
(разних парфема и разног тена)
У свом опелу вода.
Особа која је жигосала неморал развода!
Голооточанин
Она глад!
Оно неспавање!
Оне муке!
Она нехигијена!
Дабогда се уништио
Људски род!
Југословен
Разболевају нас од свега,
Али нас упорно лече
Од
Носталгије!
Спортски коментатор
Можемо ли
Више
Од много!?
Оронули старац
Осећам јутрос
Чулима устрепталим:
Миришу љубичице!
Руди на истоку –
Сунце ће скоро.
Сунце!
Чекајте, биће!
Не може боље.
Гоље.
Negantesima valja reći ne
Nauka i opskurne tendencije
Statistički pokazatelji, sumorni bez sumnje, upozoravali su nas, sve do nedavno, na pad zrelosti prosudjivanja u uzorku populacije i zakrečenje zdrave percepcije pojava. A u toj nebuloznoj rupi možda smo još uvijek! Sjećate li se? U plasiranu priču da će neke velike zemlje zadesiti zaslužene kataklizme i razorne epidemije vjerovao je svaki drugi ispitanik. U natprirodna svojstva znaka target polagalo je nade opet skoro pola građana. Frapantno je pritom: trideset posto visokoobrazovanih osoba očekivalo je nama naklonjenu osvetničku snagu natprirodnog karaktera! Napadane su i egzaktne nauke:
U danima prije totalnog pomračenja Sunca 11. avgusta 1999. godine javnost je bila preplavljena informacijama zabrinjavajuće niskog kvaliteta o ovom relativno rijetkom prirodnom fenomenu. Iskorišćena su sredstva elektronskih komunikacija da se podanicima predoče tobožnje opasnosti koje vrebaju neopreznog i naivnog stanovnika. Ostao je nelagodni utisak da treba zazirati od pomračenja Sunca, kloniti se pojave, spuštati roletne i privremeno se povući u podrume. Jedna poznata pijaca u Beogradu bila je prazna u po bijela dana! O nivou zaplašenosti ljudi mogu da svedočim iz ličnih kontakata sa osobama koja su od mene tražile savjete i razjašnjenja. Raspirivanje zazora od prirodnih fenomena pod izgovorom brige za narodno zdravlje generisalo je svojevrsnu anksioznost koja je za višestruko žaljenje. Tako malo činimo u liječenju trezvenosti, a ona je uslov snalaženja u svijetu i častan odabir za životno načelo! Jesmo li izvukli prave pouke?
U samoj biti nauke je njom samom prihvaćen postulat da nijedan podatak nije finalan u smislu njegove apriorne nepromenljivosti. Svaka naučna teorija je otvorena ponuda, uvijek gotova da uključi i novi evidencioni materijal, i u onim slučajevima, i naročito tada, kada je svježi podaci dovode u poziciju da bude prevaziđena i odbačena. Suština nauke počiva upravo na potencijalnoj nedovršenosti svake teorije u svakom momentu. Mehanizmi preispitivanja inherentni su nauci i dovedeni skoro do automatizma. Na primer, danas sudimo sa više tolerancije prema Ptolomejevom geocentrizmu nego što je to bio slučaj u devetnaestom vijeku, prije sticanja iskustva sa relativističkim zakonima kretanja. Ali nedovršenost zgrade nauke u tom smislu ne znači dopuštenje da se djeci onemogući pristup činjenicama visoke vjerodostojnosti. Hoćemo li mi to promovisati ljude koji uče da atomi ne postoje? Hoćemo li prećutati sjajni Darvinov uvid u razvoj vrsta kroz milenijume? Hoćemo li se praviti slijepi da postoji snažna zasnovanost “Big Bang” teorije za koju brojni fizičari na Planeti uporno traže alternative u okviru naučnog metoda? Da Zemlja nije loptasta? Da se ne kreće oko Sunca i da na Suncu ne vidimo pjege?
Kad pomenuh pjege: Sedmog maja posmatrao sam sa asistentima i studentima u opservatoriji Belerofont (koju sam osnovao sa saradnicima prije dvadeset godina na krovu kragujevačkog fakulteta nauka) rjeđu astronomsku pojavu, prelazak planete Merkura preko Sunčevog diska. Istovremeno smo vidjeli da je čisto lice naše zvijezde nagrđeno mnogim pjegama; ona najkrupnija bješe blizu centra i po našim preliminarnim procjenama u nju je moglo da stane ne manje od deset Merkura! Kad bi onaj pretenciozni pop Amfibije htio da zna o tome bar onoliko koliko je podvižnički otkrivao Galilej, a koliko je danas osnovcima dostupno, ne bi se zalijetao da sebe i svoju instituciju slavodobitno poredi sa Suncem, a u smislu neokaljanosti, vječnosti i unikatnosti. Ne samo što mu je promakla mogućnost pomračenja Sunca, ništa maliciozni vjetropir nije ugatao! Jer je Sunce tek jedno od sličnih nebeskih tijela, kakvih je samo u našoj Galaktici na milijarde. I jer je Sunce evoluciji (kosmičkim reformama!) podložan objekat kojemu se može predvidjeti, i opisati, kraj. Da ne budem prestrog: Sa aspekta pjega, možda je i nesvjesno u pravu! Na silueti njegove mitropoLije vidljive su i bez teleskopa grdne crne pjege – lišajevi truležnog etnofiletizma, granule bezvjerja, velike sjenke istorijskih, političkih i konfesionih manipulacija. Kako se samo nađu i udruže za izvodjenje opskurnog poduhvata! Gledao sam umantijašenog slikara, onda čestog saputnika čeličnog Amfibija, kako se pred kamerama upinje da izloži svoju teoriju o petrološkim karakteristikama (sic!) tla Balkana; s brižnim izrazom na licu, s močugom u rukama, objašnjavao je da su ispod nas gigantske ploče; ploče su olovne i cinkane i plivaju u enormnom elektrolitu; te je samo pitanje trena kad će ta galvanska konstrukcija pravično zaiskriti pozitivnim potencijalima božje srdžbe koja će Srbljima uliti snagu a svima drugima donijeti definitivnu propast. Užireni i utiraženi pisac, iz iste opskurne kolonije, piše svojim sunarodnicima da su kosmonauti iz vasione lako uočavali sveta pravoslavna mjesta; a da specijalno svijetlo je na tim lokacijama tinjalo; kosmonauti su odmah znali da se radi o Pećkoj patrijaršiji i Hilandaru. Kakvo je to svijetlo? Naravno, ne dade se opisati terminima fizike, nadnaravno je, isijava spasonosnu energiju miline; kakva je ta energija još? Neuništiva. Javio se i biznismen koji je arsenalu vojnih ubojnih sredstava dodao nešto radikalno novo i zaista opskurno: elipton! Šta je elipton? Oružje koje radi na principu spajanja neutrona i protona, pri visokoj temperaturi, jado moj. Znaju li fizičari svijeta nešto o tome? Ne. Ko ga posjeduje? Slastičar. Ko mu je to donio iz Rusije? Lingvista. Ko je posredovao? SPC Pop. Bezglavo i ogavno praznovjerje. Sa kojom svrhom? Da se odnjeguje tupa i nekritička jedinka. Savremena filozofska misao tretira praznoverje (nadrinaučnost) kao jednu od komponenti autoritarne ličnosti; podliježu mu pojedinci prepadnuti od zahtjeva odgovornosti. U najkorovnije vidove sujevjerja spada astrologija koja nesmetano cvjeta oko nas, bez ikakvih uredničkih ograda o smislu i namjeni tih prognoza horoskopskog tipa. Elem, od eliptona neće biti ništa, ali brojni modeli opskurnih fosilnih zduhačkih samostrela već rigaju vatru:
Jednom su to nervozni pokušaji revitalizacije crkvenih dogmi; drugi put izleti u sumrake sujevjerja; treći put predikcije sa ishodima ne dubljim od horoskopskih dometa; četvrti put konstrukcije koje atakuju na biologiju i fiziku direktno. A uvijek je riječ o sumornom ciljanju u srce nauke: logiku. U situaciji kada ljudsko društvo postaje sve zavisnije od nauke i tehnologije, za primetiti je da se istim tempom ne povećava i broj ljudi koji ikako razumiju tu spregu. Zato je program kontinualnog komuniciranja sa građaninom, kome valja ukazivati na dimenziju trezvenosti u poimanju naučno-tehnološke suštine svijeta u godinama koje su pred nama, jedan od važnijih zadataka savremenih državnih institucija – prije svih laičkih škola i nereligioznog univerziteta.
Pomolak viteza
ELEKTRORAZBUCIJA
Elektrodistribucija u teškim njenim časovima raspada elektroenergetskog sistema. Zamršena pojava koja nema jasno definisane simptome. Građani su dugo vjerovali da elektrorazbucija nastaje sa dugotrajnim mrazevima koji izazovu enormnu potrošnju električne energije u državi (kad se angažovana snaga približi nivou od sto dvadeset miliona kilovata). Onda se ispostavilo, da nije baš tako. Desilo se da elektrorazbucija zaživi pri deset stepeni celzijusa, bez daljih objašnjenja, u demokratskom okruženju. Nadalje, ostalo je nerazjašnjena elektromagnetska veza između elektrorazbucije i izbora predsednika države u jesen 2000. Naposljetku, uočena je korelacija dva događaja: odlaska sa funkcije čovjeka zvanog Struja i elektrorazbucije tih dana, opet sa velom mistjerije. Teškoće budu i prođu, neprolazna je riječ elektrorazbucija.
Pomolak mišljenja
NULTI NIVO NISKOSTI
1. Zgranemo se nad oslobađajućom presudom za počinioce nekog gnusnog dela. Rđav pravni ishod demorališe građane. Blizak nam bude lik sluge Jerneja: nekažnjen kriminal povređuje čulo pravice. Pre četiri stotine godina zar Šekspir nije pevao:
For in the fatness of these pursy times
Virtue itself of vice must pardon beg.
U našem prevodu:
Dođu vremena kad se ugoji javno mnjenje
Pa sami porok od vrline ište izvinjenje.
2. Ne lezi vraže, u sjajnoj minijaturi Priča nadčuvara parka piše Čehov o presudi koja ignoriše formalne fakte zarad viših moralnih ciljeva.
Lekar Vilson dolazi u jedno malo mjesto da radi i živi. Učen je i stručan, pristojan čovjek. Predusretljiv, pomaže uvek i svakome. Vremenom, stekao je u novoj sredini rang sveca. Nijednu uslugu nije otkazao. Bez ijednog neprijatelja, osećao se siguran i poštovan.
Psi, mačke i krave… životinje su ga susretale sa gestovima zadovoljstva.
3. Taj Vilson je jednog dana nađen mrtav na terenu, u jednoj urvini. Krv, povrede, rane – sve je govorilo o nasilnoj smrti.
Opšta žalost i neverica zavladale su u gradiću. Nemoguće da je takvom čoveku neko oduzeo život! Zaključili su da je dobri čovek pao sa stijene i poginuo.
Kad je nešto nezamislivo, to je i nestvarno. I niskost ima dno.
4. No, jednog dana je ubica otkriven. Dokazi su bili neoborivi. Nitkov je imao kod sebe burmuticu ubijenog. U kući počinioca je policija pronašla krvavu odeću ubijenog… Sud je vijećao. Kristalno jasan slučaj ubistva iz koristoljublja. Činjenice nesporne. Nijedna sumnjiva okolnost. Pa ipak, sudija nije mogao da prevali preko usta riječ da je uhapšena skitnica ubila njihovog doktora!
5. Ubica je oslobođen. Niko nije teretio sud za nepravičnu presudu. Svi su stali iza misli da je čovjek nesposoban za nedjelo kao što je ubistvo blagorodne osobe. Istrajavanje u stavu da smo bolji nego što jesmo mora voditi ka porastu ljudskosti. Čehov nas upozorava da se plemenite misli i moralnost ne kuju samo od jednostrane istinoljubivosti.
Pomolak lisca
KAKO BITI CRNOGORAC U JUGOSLAVIJI
Pošao sam u šetњu. Iz prve bočne ulice izlete neko i ustremi se na mene. U trenu pomislih: terorista, te nagoh u bekstvo. Ali, bilo je kasno. Pridošlica mi je već držao podužu cev ispod nosa. Bio je to mikrofon. Jedna druga spodoba me je uporno snimala.
– Nemaš nikakve šanse – reče taj odlučni mladi čovek. – Ne pružaj otpor. Ovo je intervju.
Prepad je uspeo! Znao sam da kod nas nema rata, nije ga ni bilo i sa te strane su građani bili bezbrižni. Znao sam da su kriminalci, ako ih i ima, akcijama naše milicije sabijeni u mišje rupe. Ta znao sam i da elektronikom opskrbљeni novinari iznuđuju na ulicama mišљeњe prolaznika, ali sam mislio neće grom u koprive!
– Molim vas, recite za naše gledaoce: izjašњavate li se kao Srbin ili Crnogorac?
Au, jebote. (Ne psujem često, ali dogorelo do nokata.) Šta ću sad? Da sam se bar malo pripremio… Pokušavam da se setim, šta drugi rade u sličnim nevoљama. Zaričem se da više nikad u nacionalnom smislu nespreman ne izađem na ulicu. Promrmљao sam nešto u smislu: što je to, braćo, važno – razumemo se, imamo preča posla… Kamerman se cerekao, a novinar je ironično primetio:
– Neće to proći baš tako. Videćemo se još!
Dok su pakovali opremu, pokušah da im vratim milo za drago:
– Recite mi bar ko ste? Strani ili domaći plaćenici?
Upozoreњe sam, međutim, ozbiљno shvatio. U tišini svog doma sastavio sam Kratko pravilo za razgovor na temu Ko si – Srbin ili Crnogorac? Da mi se nađe u џepu, za slučaj da me crni đavo odnese na ulicu, u čeљusti raznih medija. Pravilo predviđa dva laviraњa: 1) Pokušati sa foliraњem u stilu jednog slavnog državnika: odgovoriću vam odmah, ali na jedno drugo pitaњe; 2) Ako ne uspe, pomenuti metaforu o svetlosti; na pitaњe postoji li sud koji može da presudi je li svetlost talas ili čestica? fizičari kažu, ne postoji.
Vaљanost uputstava testirao sam jednom prilikom kad su mi dodelili ćoše nekog okruglog stola. Primenivši varijantu 1) hitro sam počeo da brbљam o koječemu. Ali me voditeљ još hitrije upitao, govorim li ja to srpski ili crnogorski? Skliznuo sam na varijantu 2) i kad sam rekao da sam svetlost… iskљučili su me. Debakl!
Tražeći izlaz, otvorio sam kњigu Ko je ko u Srbiji. Nađem tamo dve odrednice, dva čoveka istog prezimena. Vidi se, rođaci. Potiču sa iste tačke geografske karte, pa ipak im se mesta rođeњa razlikuju. Uz to, jedan je Srbin, drugi Crnogorac. Jedan pravoslavac, drugi ateista. Vidim iskusni љudi baš u problemima koji mene muče. Okrenem telefon i pitam: ovde Černiševski, šta da radim? Kako da se postavim na dilemu: Srbin ili Crnogorac?
– Budalo – reče pravoslavac. – To nije dilema, već lozinka.
– Kretenu – reče ateista. – Pitaju te hoćeš li sutra glasati za Crnogorca iz Srbije, ili Srbina iz Crne Gore!
Otvoriše mi se dva oka u glavi…
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
