Komentar za početak
Tiha voda breg roni. (Kome i zašto? Ovo blage veze nema s poplavama.)Zapisnuti!
PAZI SAD OVO
“Prolazeći kroz Kosovo nakon Prvog svetskog rata, mnogi strani zvaničnici i turisti, poput ekipe National Geographic Magazine-a, ostajali su fascinirani slikama seljaka kako oru noseći pušku na leđima. To je bio očigledan znak stepena militarizacije područja, a ono što se nije moglo tako jasno videti bilo je pitanje tamošnje administracije. Radikali su još 1913. u nove krajeve slali policijske službenike sumnjivih kvalifikacija, što je izazivalo konflikte između državnog činovništva i oficira. Uredbom o prvenstvu civilnih vlasti nad vojnim u novooslobođenim krajevima (1914), autoritet činovnika nad vojnim organima dodatno je pojačan, pa su predstavnici vojske sve češće kritikovali ponašanje civilnog činovništva.
Sama činjenica da su iz perspektive tadašnjih političkih elita Kosovo i Makedonija izgledali kao “sanatorijum za popravku rđavog činovništva” pretvorila je priču o jugoslovenskoj administraciji u hroniku neprekidnih zloupotreba javnih ovlašćenja. Iskustvo je pokazalo da je “sumnjivo” činovništvo tek na jugu moglo gotovo nesmetano ispoljiti svoju sklonost malverzacijama. Korumpirana birokratija je indukovala nezadovoljstvo u narodu, zbog čega su albanska i bugarska propaganda postale prijemčivije.
Tome su pogodovale i afere kojima je obeležena prva decenija jugoslovenske uprave na Kosovu, poput one u kojoj je sin Nikole Pašića falsifikovao potpise na kupoprodajnom ugovoru kojim su rudnici Trepča, Novo Brdo, Kopaonik i Zletovo prodati engleskoj firmi Selection Trust Company. Jednako loše mogla je delovati i afera u kojoj je radikal Puniša Račić (poznatiji po atentatu u Narodnoj skupštini), predstavljajući se kao “naslednik svetoga kralja Dečanskog”, zahtevao da mu se dodeli 3.500 hektara zemlje i šumskih kompleksa manastira Dečani.
Republika od 5.10.1922. je pisala kako je Nikola Pašić otezao sa odobrenjem kredita ministru šuma rečima: “Ne dam ti, ako ne daš Puniši šumu”. Novosti od 2.8.1924. prenose razgovor delegacije koja je Pašiću poručivala da uhapsi Račića jer je na svoju inicijativu sekao dečansku šumu. “Ako se ne obustavi seča šume, narod će se dići”, upozoravala je delegacija Pašića, na šta je ovaj lakonski uzvratio: “A mi ćemo poslati vojsku”.
Ma kako ova afera izgledala nadrealno, spor između Puniše Račića i Kraljevine SHS rešen je u korist ovog prvog, “na osnovu izvršne presude nezavisnog i pravilnog suda u Peći”. Pobedivši u sporu, Račić je podigao pilanu u kojoj je počeo da prerađuje borovo drvo.”
Pomolak tora, ali napuštenog
ВИЗИЈА ТОДОРА ПРАШЧЕВИЋА
У стотој својој посујма Тодор
Прашчевић убоги створ,
Да благи Бог нешто крије.
Можда смо само напуштен тор
На пландиштима Галаксије.
Negantesima valja reći ne
Samoidentifikacija ružnog pačeta
Iz Evrope je stiglo uputstvo, “plemenito i uzvišeno pismeno (hatišerif)”, da se na referendumskom atletskom mitingu u Crnoj Gori, 21. maja 2006, u disciplini preskakanja praga nezavisnosti, lestvica podigne na visinu od pedeset pet procenata od izašlih birača. Misleći građani moje domovine nijesu dali prelaznu ocjenu ovoj sultanskoj samovolji. Uljudno su negodovali, razumno i artikulisano rekli:
a) Nametanjem ‘uslova 55 procenata” nepotrebno je izbjegnut stari, rašireni, oprobani (demokratski valjan) zahtjev jednostavne pobjede nad suprotnom opcijom. Na referendumu se traži verifikacija građanske prevage, kolika god ona bila, a ne svjetski rekord uvis. Niko ne piše naročite ode nedodirljivosti procedura u demokratskim procesima – prosto, ništa bolje dosad nije izmišljeno (možda).
b) Ponuđena natprosječna brojka “dvije petice” školski je primjer tendenciozne ad hoc hipoteze. Zašto se pažnja analitičara zaustavila baš na dvije petice – ne može biti eksplicirano a da ne pukne bruka. O takvim privremenim poštapalicama nema ozbiljna nauka visoko mišljenje: Poslužimo se primjerom iz egzaktnih nauka: Svako, naravno, može nadmeno držati da postoji nekakav flogiston koji je podloga isijavanja toplote iz naše male furunice oko koje smo se okupili da se ogrijemo u mrazni dan – ali svejedno te naprečac ustoličene supstancije nema i izmišljeni opis stvari nas ne može usrećiti. Tako, evropski pravilnik referenduma u Crnoj Gori svi će, poslije jednokratne upotrebe, željeti da zaborave. Potpisnici tih evropskih paragrafa zakleće se, već dogodine, da to nijesu uradili…
c) Eventualna pobjeda od 56%, za časne ljude kakvi želimo biti, nelagodna je uvreda za drugu stranu. Kao i: eventualni “poraz” od 54% bio bi smiješan i žalostan hepening u jednoj staroj mediteranskoj državi. Ne možemo a da se s ovim u vezi ne sjetimo duhovitog cinizma jednog Poljaka, gospodina Česlava Miloša. On se, kako je znano, dosta razumijevao u pitanja nepravdi. Nekom je prigodom izlio žuč na ono nesnosno megalomanstvo raznih pretendenata na stopostotnu istinu. Kako sam originalnu formulaciju i citat uspio da zaturim, ovdje ću pokušati da prenesem suštinu misli po sjećanju, uz žaljenje zbog stilskog urušavanja:
Razuman čovjek, po Milošu, treba da je zadovoljan kad je u datoj raspravi dopola u pravu. Može biti zaista presrećan ako se desi da je njegova argumentacija vrijedna šezdeset procenata! Međutim, oni među nama koji drsko insistiraju da su u pravu i više od sedamdeset posto, jednostavno su siledžije i prostaci.
Bilo je i grubljih kvalifikacija na račun Evropskog paketa za Crnu Goru, koje su očito isprovocirane bizarnošću ove ponude bez presedana. Takve kvalifikacije nastaju iz utiska da je iz Brisela i okoline izvršen referenDrumski atak (čitati pažljivo!) na jedan nenasilni, istorijski utemeljen politički pokret male zemlje.
Mada sam i sâm prignječen negativnim emocijama vezanim za opisane nelogičnosti koje se šire iz administracije gospodina Solane, dopustiću sebi da podlegnem jednoj vrsti pritajenog zadovoljstva što je politička Crna Gora riješila da prihvati sugestije Evrope. (Manjkave kakve jesu, sugestije su, može biti, plod površnog iščitavanja crnogorske parabole o miješanju čaše meda i čaše žuči u presudnim egzistencijalnim pregnućima.)
Moja Crna Gora, ovim gestom učestvovanja u trci sa gvožđem na nogama, okićena je još jednom lovorom velikodušnosti i opet je na putu vrline! A na putu vrline može i da se strada; ovog puta, tvrdo vjerujem, neće. Smirena apsorpcija kazne ojačaće nas; vidim da se već fermentišu dugo pritajeni protivotrovi, dobri za supresiju kužne atmosfere koju evo deceniju i više generišu nacionalističke nemani, nevaspitani vrlinožderi.
Ako je moj čitalac od one suptilne vrste čovjeka koji od bajki ne traži previše, ali cijeni one lucidne alegorije koje tamo može sresti, neka mi dopusti da u maniru crtanog filma nabacim ovdje nekoliko slika o onoj čuvenoj patki iz porodice Anatidae, po malo okrutnoj majki, koja je izlegla nekoliko prekrasnih pačića – ali i jedno ružno pače.
Obilježeno pače trpi ruganje iz okoline, a najviše je kinjeno od braće i sestara. Potom biva drsko proganjano, razumije se od revnosnih pasa. Nastaju dani usamljenosti i izgnanstva, uz kratkotrajna sažaljenja plemenitih duša. Često je pače držalo dugi vrat uspravno i ispuštalo ‘tužne glasove koji liče na zvuk trube” (Videti Prosvetinu enciklopediju, 1986, tom 2, strana 437). Podnosilo je grube šale, smicalice i prostačka podmetanja krivice. U normalan život se vratilo iznenada, kad je u jatu labudova prepoznalo svoj istinski identitet; jednog dana, labudovi su prelećeli baru u kojoj su bivša, lažna braća i bivše, lažne sestre i dalje samozadovoljno ogovarale nepatkovitost Ostalih, te njihovu otuđenost od porodice pataka Anatidae i cijelog reda gusaka Anseriformes.
Priča se završava, kao i uvijek u toj vrsti literature, na mnogo raznih načina. Mi mislimo da se upravo tog časa obalom jezera šetao uvaženi gospodin kojemu je iz desnog džepa sakoa dopola virila voluminozna novina na kojoj je pisalo Politika. Gledajući scenu, čas u žabokrečnoj vodi, čas u podoblačju, odlučio se da sve svede pod dozlaboga otrcanu, ali zato uravnoteženu frazu koja glasi: “Narcizam malih razlika.”
Krajičkom usana zadovoljno se smejuljio, jer je do malo prije duboko promišljao zapetljanu temu sve veće distance između onih rođenih na Terazijama i svih Ostalih.
U kreativnoj ekstazi, promaklo mu je zapažanje – takođe bazirano na njegovom principu malih razlika! – da postoji i nešto što se podvodi pod frazu “Nacizam malih razlika.”
Sjeo je na klupu; jato labudova je zamicalo na horizontu, i on se dade na čitanje nacionalnog štiva. Odjednom, poskoči od uzbuđenja: množile su se vijesti o žarištima ptičjeg gripa (opaki virus H5N1) koji naročito napada vrstu Cygnus cygnus (žutokljuni labud). Jedva čujno je procijedio naum: “Veraćemo se još.”
Zato kažem: Dobra je odluka da se u areni, uzev srčani zalet, preskoči 55 procenata. Može to odlučni sportista, koji se manuo drogiranja. Fer igre ponekad nema, ali časnih učesnika uvijek ima, i uvijek ih mora biti. Takvima se aplaudira i kad gube. A tek – kad pobjeđuju.
Pomolak viteza
ČOVJEKOVNA SUDBINA
Svi se pozivaju na čovjekovu sudbinu. A hoće da kažu, da je ona vjekovna. To je najbolje opravdanje. Pa recite otvoreno onda, slobodno, čovjekovna sudbina je to.
Pomolak mišljenja
SMRT MARKE PULVER UND BLEI
1. Kad je crnogorski osamnaestogodišnji mladić koji obećava, Borislav Pekić, osuđen 1948. za antidržavnu aktivnost, doživio je kaznu (po sopstvenom priznanju) kao legalnu posљedicu onoga što je svjesno učinio. Izdržao je u tamnici много i vidio svašta. Potom je to svašta i opisao u tri debele memoarske sveske sa, danas slavnim, naslovom Godine koje su pojeli skakavci.
Da bi efektno i promptno napakostio svojim arhineprijateljima komunistima, na jednom mjestu ironiše na račun sudije (crnogorca) Milonje Stijovića.
Taj Stijović, piše Borislav, razgovarao bi sa na-smrt-osuđenim čovjekom. Pitao bi ga uljudno, kakvu smrt želi. Sudija se služio riječima koje bi se i danas mogle čuti kao narodni narativ u selima Police kraj Berana: „Voljka ti vješanje, voljka ti strijeljanje“.
Pekić vjeruje da je time poentirao – opisao suštu blamažu neukih a bahatih pobjednika (komunjara). Nesrećnik bi izabrao; ali u presudi nije pisalo, na primjer, da je egzekutirani izbjegao ponižavajuću smrt konopcem „po naročitoj milosti Josipa Broza Tita“. Niti da je privilegovan aktom strijeljanja.
2. U romanu Purpurni vek opisuje Lajoš Zilahi nešto interesantno. U revolucionarnim danima sredinom devetnaestog vijeka pohapšeni su neki antimonarhisti, Košutovi sљedbenici, Mađari i drugi. Sudilo im se po kratkom postupku, i surovo. Citat sa strane 295. glasi:
„Po naročitoj milosti Franje Josifa, četvorica među na smrt osuđenima izbegli su smrt konopcem. Oni su imali privilegiju smrti Pulver und Blei, odnosno od baruta i olova. Ovakvo izvršenje smrtne presude je manje ponižavajuće. Oni su izdahnuli sutradan, pokošeni plotunom streljačkog voda.“
3. Ali mnogo, mnogo prije vakta koje opisuje Zilahi postojao je običaj gradacije smrtne kazne. Ja sam pogledao o tome u kultnoj knjizi koja piše o Robinu Hudu (the best-loved outlaw of all time). Uglednici tog doba (trinaesti vijek), koji zaslužuju otmenu titulu vitez, mogli su, ako zapadnu nevolja, tražiti od svojih neprijatelja da im se omogući dostojna smrt od mača (die by the sword). Vješanje se shvatalo i kao čin ponižavanja, sramota žrtve. Na primer, jednoj okoreloj rđi od zločinca Robin Hud presuđuje „a shameful death by the rope“.
Skakavci su, izgleda, pojeli i vjekove.
Šta da se radi.
Pomolak lisca
IZBARABЉIVAЊE INTELEKTUALACA
Rečeno je davno, ne može biti da je to moja misao, da velika nužda zakon meњa. Ono što bi, eventualno, bilo moje zapažaњe sastoji se u takoreći opitnoj opservaciji da promene te vrste hoće da se pojačavaju baš u vremenima kad je velika nužda sasvim mala.
Ovaj neophodni teorijski uvod pomoći će da uočimo pravu meru u onome što nameravam u ovoj priči da iskopam. Ne pomiњem slučajno kopaњe; nije nikakav pesnički uzlet već asocijacija na samoj površini.
Tog jutra sam, po vrućini, pešačio prema gradu kad ugledah na obližњoj њivi povijenog, oznojenog čoveka. Kopa. Po neveštom držaњu motike zakљučih da nije iskusni zemљoradnik, pa ga osmotrih. Po iznošenom odelu kakvo sam i sam imao pre dvadesetak godina, po retkoj kosi koja je karakteristično osedela, videh da nije seљak. On odloži motiku i prepreči mi put. Srdačno mi steže ruku, a onda me još prisnije zagrli.
Bio sam siguran da se ne znamo. Predloži da sednemo pod orah.
– Ti nisi iz ovoga mesta – reče.
– A obojica nismo iz ovoga vremena – dodadoh.
– Zaustavљam pešake, namernike bez limuzine, – objasni mi. – A kad sam osetio i žuљeve na dlanu desnice, znao sam da si profesor.
– Brate po majčici matici! – uskliknuh. – Ustaj da se izљubimo!
Zapodenusmo zanimљivu konverzaciju. On mi reče mnogo lucidnog o istorijatu krompirove zlatice; kao magistar arheologije uživao je u magiji prošlog i znao je to da potencira na primeru ozloglašene bube koja ume da mnogo težačkog truda svede na gorku (krom)pirovu pobedu. Na kraju besede ja zavapih, ne bez patetike; ah, ta lepinotarsa decemlineata! Ovo da bih pokazao uviđavnost pažљivog slušaoca; a i hteo sam da stavim do znaњa sagovorniku da se može osloniti i na moju širu poљoprivrednu kulturu, mada sam doktor fizike, što nije neka legitimacija u sparnom danu pod orahom u društvu zaљubљenog u prošlost.
Potom sam mu pripovedao sa dosta detaљa kako se izlazi na kraj sa vraškom travom tipac, pa još na slomovratnim planinskim livadama. O klepaњu kose znavaše ponešto, ali je pritom dosta naivno ulazio u problem izbora pravog brusa. Ne, kosibaša biti ne bi mogao…
Pričali smo mnogo. Kako se gazi crni luk, kad je pravi momenat da se tele odluči, šta činiti protiv krtice, vredi li pokušati sa malinama, može li kunić dostići polnu zrelost pre godinu dana, dovodi li veštačko đubrivo do kiselosti ovog inače posnog i peskovitog tla. Priznajem da je moj sagovornik bio za nijansu svestraniji znalac meteorologije, a ja sam bio agrokulturniji u načelu – što se možda od mene nije očekivalo: imao sam jedan akademski stepen viška. Što je, proporcionalno, jedna stepenica egzistancijalnog maњka.
Zahvaљivao mi je što sam pristao na podsticajnu razmenu korisnih informacija. Teško je, reče, biti inokosan na њivi. Na šta mu ja, ne bez prekora rekoh:
– O, pa za koju to formu života kibucujete?
Baš tog momenta, posra me neka potpuno nezainteresovana ptica. Za divno čudo, istovremeno mi pade na glavu i zreo, krupan plod oraha.
– Nije sve crno kakano izgleda, – rekoh tužno.
Arheolog odrecitova poznate stihove:
Nit ga orah, nit ga kopah,
kao dar s nebesa pade orah.
Slušajući sam mislio, srećna je zemљa koju obrađuje poetska duša na ispadaњu…
Šta mi bi da se baš tog momenta setim kulturne revolucije u Kini? Pod prinudom, slali su navodno profesore univerziteta da obrađuju њive. Ovo naše je, ipak, dobrovoљno. Može li iko zdrav reći da je dobrovoљna kulturna revolucija gora od prinudne kulturne revolucije? Ne može. Nikad nije bilo isto: prinudna dobrovoљnost i dobrovoљna prinuda.
Bi mi milo da je i u ovim stvarima naša stvarnost baš sa humanutim likom…
Ali, vaљalo je meni ići put grada.
Ne koraknuh čestito ni tri puta, zaustaviše se sjajna, skupocena kola i mladić љubazno otvori vrata.
– Ulazi slobodno, – vikao je za mnom љubiteљ iskopina. – Ta prevejana baraba duša je od čoveka; nije to više geg iz pozorišta.
Cenio sam њegovu žrtvu dok je pridavao gas. Ometao sam mladića koji je ispoљavao samrtničku rešenost da negde stigne na vreme.
Kroz zamućena vetrobranska stakla gledao sam zabrinuto prema istoku; ne pogađam kakav će sutra biti dan; meteorologija mi je i daљe slaba. Tačka. Isto kao i nužda. A zakon je već promeњen.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
S mišica im Draža tetoviri.