Komentar za početak
Od kriva drva senka pada na stranu. (Kao i od pravoga.)Zapisnuti!
KONJICA
Iz vojske su nagovijestili: uvodi se opet konjica u oružane snage. Ne iz vojske, nego je rekao ministar vojni Woolin.
Frka se napravila: iščuđavanje, nevjerica, sprdnja, skupoća, neadekvatnost, konzervativizam. Pa da dosolim:
Mladi su protiv rata. I ako su, naravno. Bilo je onoliko dezertiranja devedesetih, bili su u pravu sad vidimo da su bili i više u pravu nego što nam se onda činilo. Bježali su u inostranstvo, skrivali se u tajnim stanovima, nijesu bili na adresi, pozivari su patili onoliko.
Woolin je to doživio ovako: samo konji mogu da budu toliko neogovorni kada je prosperitet i cast otadžbine u pitanju.
I uveo je ergelu u vojsku.
Ako ne mogu konje mladiće, uvešću prave konje.
Alegorija.
I zaista, već se pojavila vest da se razmišlja o obaveznom služenju vojnog roka. Konjica je samo prethodnica glavne ergele koja ima da uslijedi.
Bajkoviti Woolin.
Ipak da se uozbiljimo. Neko pozvan bijaše rekao da se istorija ponavlja kao farsa. Kod nas je naoborot. Prvo se desi farsa, onda realan događaj. Zato je normalno da se uvede konjica (farsa), a onda i obavezan rok (istorijski događaj).
Pomolak tora, ali napuštenog
ПАСЕРИ – ФОРМЕ
(Passeriformes – птице певачице)
Alauda arvensis
Цвркутала чесна шева:
Лева, лева, лева.
А јутрос јој мила песна:
Десна, десна, десна.
Hirundo rustica
Цвркутала ласта чесна:
Десна, десна, десна.
Ево данас кроз кљун пева:
Лева, лева, лева.
Deksiografija, colla sinistra
Од сванућа, до залатка:
Разврат лева, обест десна
Виоре се (ко их сатка)
На чардаку несна.
Negantesima valja reći ne
Zlosrećna sudbina Denisa Grigorijeva
Godina je Nikole Tesle. To znači da ćemo se naslušati neodmjerenih izjava. Govore nam da je Tesla a) Genije, b) Kosmički Genije, c) Kosmički Srbski Genije, d) Ukrotitelj munja, e) Pobjednik nad Mrakom, f) Moderni Jason koji otima zlatno runo elektriciteta, g) Izumitelj svega, h) Mistični hranilac golubova… Vidite da sam u škripcu! Šta da pišem, a da nije rečeno? Pošto ne znam ništa o magijskom maniru kojim se struja “krade” od bogova, pisaću o zabrinjavajućoj pojavi krađe električne energije od elektrodistributivnog preduzeća.
Prije godinu ili dvije, planinareći obodom beranske kotline, došli smo na prevoj između Tifrana i Jejevica. Na vrhu Čukara staza nas je vodila pored piramidalnog potpornog stuba dalekovoda. Vidimo začuđujući prizor: neko je jednim dijelom ruinirao statiku nosećih elemenata. Nedostaju neke od ključnih prečaga L-profila koje grade trouglaste mreže između ivica piramide… odnijeti su šrafovi… Bili smo razočarani i ljuti. Napadnuto je nešto što se ne smije dirati, prvo zbog elementarnih razloga bezbijednosti u selu, duž kojeg se proteže stodeset-kilovoltna linija. Tu sam se sjetio Čehovljeve priče Zločinac s predumišljajem! U njoj:
Denis Grigorijev, siroti ruski seljak, sjedi pred namrgođenim carskim činovnikom, sudskim isljednikom. Priveo ga je revnosni čuvar pruge Ivan Semjonov Akinfov: obilazio je zorom svoju dionicu, na sto četrdeset prvoj vrsti, i zatekao krivca kako odvrće zavrtanj kojim se šine pričvršćuju za pragove. S kojim je zavrtnjem i priveden zakonu, taj štetočinja Denis Grigorijev! (Videti: A. P. Čehov, Pripovetke, Prosveta, Beograd 1966, strana 99.)
Da, složeni fenomen krađe, u mnogim standardnim varijantama, materija je pravno regulisana. Povrh toga, smisleno je razvijen mehanizam moralnog zgražanja nad činom krađe. Očito, mora se njegovati etički grč na sami pomen neovlašćenog upada u ovaj ili onaj posjed.
O, ružno je ukrasti kokošku siromahu! To znači dovesti u pitanje jutrošnji status sofre oko koje se roje pregladnjeli mališani. Takve uvrede i lišavanja dovele su do formiranja preciznog blasfemičnog termina za lopužu te kategorije – kokošar.
Nastanak pojma kokošar ukazuje na kontroverznu nakanu da se krađe rangiraju; tako ispada da postoje i one koje su, nekako, prihvatljivije! Moralna osuda ima skalu – blage forme krađe graniče se, navodno, sa zafrkancijom. Avgustovska krađa krastavaca u susjedovoj berbi prerasta u sportsku disciplinu. Prisvajanje bilo čega ne-našeg, učinjeno bez velikog pravnog rizika, nazvano je mažnjavanje koje u nekim oblicima prerasta u osnovu za drski akt hvalisanja.
Ali šta je krađa struje?
Izvještaji elektrodistribucija pokazuju da nema evidencije za oko 25 posto električne energije u opticaju. Od četiri proizvedena vata, jedan je utrošen bez civilizovanih knjigovodstvenih tragova. Opa!
Da li je osoba koja prozaično zemaljski krade struju (Teslin fluid, mefistofelovski otet bogovima) na tapetu javne osude? Ne bi se reklo – termin strujar ne postoji! Kad izgovorite tu nepostojeću riječ, asocijacije su čak pozitivne: nije li to osoba vična u poslovima sa elektrikom? Dakle, postoji riječ kokošar, ne postoji riječ strujar. Zašto ne postoji odijum u ovom drugom slučaju?
Prvo, valjalo bi primijetiti da narod povezuje pravo na malo besplatne struje sa doktrinom prirodnog prava na egistenciju. Ne može biti da kroz dvije žice iznad moje kuće, nad mojom njivom, teče taj dragocjeni entitet bez boje, mirisa i ukusa, ali sa potencijom da grije, hladi, prži, vrti, buši, razara i pomaže – a da i meni dijelom ne pripada (kao vazduh planine, kao voda potoka). Jer, inače bi to kretanje elektriciteta u potpunosti bilo rigidno-etatističko, koje imam pravo da negiram. U svakom slučaju osjećam mutnu ujdurmu ne-znam-koga da budem skrajnut kao punopravan korisnik prirodnih resursa u koje, vidimo, spada električno obilje. Heleni su vjerovali da su u čorbi od četiri elementa (vazduh, voda, zemlja, vatra); moderni čovjek dodaje ovoj aristotelovskoj magmi petu mirođiju: elektrotok, krvotok tehničke moderne. Pa tako:
Nije isključeno da se kod dijela komšiluka krađa struje doživljava kao mali akt herojstva, korak ka novoj emancipaciji. Ponekoji razmišlja: krao bih i ja, ali ne smijem! A zašto ne smijem? Jer sam, na žalost, kukavica. Evo ovaj tu smije. Čak su ga i opomenuli, ali je on ponovo prebacio žice preko dva voda od crvene medi (Homer). Pa šta – nikome nije manjkalo… Ćef je vlasti da oporezuje i zabranjuje – ne štite oni nikoga i nigdje. Lopov je imao petlju da se tome usprotivi. Zbog toga je junak. Nije li krađa taj trenutak lucidnosti koji me je zaobišao samo zato što sam nedovoljno odvažan?
Još je jako ukorijenjen osjećaj da nije isto ukrasti privatniku što i ukrasti državi ili društvu. Tobože, zamršeni su putevi raspoznavanja gubitnika u krađi struje; ali je potpuno jasno (još od Sokrata) šta znači da nekome dugujemo pijetla.
Struja je roba. Ona se dakle proizvodi, iznosi na tržište i prodaje. I kao što je s pravom glasovita izreka da ne postoji tako nešto kao što je besplatan ručak, tako se može reći da ne postoji besplatna struja. Strujar je lopov. (Da budem jasan: ovdje ne mislim na obične male Grigorijeve, koji jedva sastavljaju kraj s krajem (takvi su izgleda i najurednije platiše u elektrodistribucijama). Mislim na one tajkune koji se razmeću zlatnim lancima (u interpretaciji filozofa poč. Bora Kneževića: dodaci nedostacima!) na račun mažnjavanja. Mislim na one “domaćine” koji zamalterišu tajni strujni vod u svojoj vili. Mislim na “dovitljivce” koji ilegalni šteker prikrivaju od očiju inkasanata luksuznim šifonjerom…)
Svakojako, gotov sam pomisliti da je krađa struje tek jedan tranzicijski metamoralni fenomen koji kao takav, neće potrajati i kojeg država Crna Gora neće tolerisati. Naprotiv, postaće uzor-primjer kako valja sa svom ozbiljnošću urediti i niz drugih “minornih” moralno-pravnih nepriličnosti. Jer:
Najgora strana tolerisanja “ničije” struje je bahato kršenje elementarnog prava sirotog čeljadeta da je rođenjem jednako sa svim inim jedinkama pred zakonom. Nema stajne tačke po kojoj ja treba da plaćam struju po propisanoj cijeni, a moj komšija ne mora! Tu eventualno napravljeni građanski rascjep (isto je i sa računom za TV) nužno stvara i produbljuje pukotinu koja ne može biti drugo do zvirinka u fingirano divljaštvo. Jajarenje kilovatima – ne.
Pardon, a šta je bilo sa skrušenim Denisom, junakom melanholičnog pisca Čehova? Odležao je kaznu… Jer carski zakon bijaše dura lex.
Pomolak viteza
LOZOVIKEND
Lozovik je mjesto u Slavoniji. Ništa bliže ne znam. Nijesam bio nikad u Lozoviku. Pričali su mi ljudi koji su za vikend išli u Lozovik. Vikend u Lozoviku se zove Lozovikend.
Pomolak mišljenja
PRVOMAJSKI CITATI I KOMENTARI
1. NAŠE PAROLE I VAŠE PAROLE. Bio sam osnovac. Nosim iz tog doba u sećanju sliku Prvog maja: Zaista svijetlo, rosom oprano jutro u Budimlji. Pod prozorom zelena livada sa cvjetovima žutog maslačka i bijele rade. Procvjetala trešnja. Radio emituje borbene pjesme (Uz Maršala Tita junačkoga sina) i radničke pjesme (Drugarska se pesma ori, pesma koja slavi rad). Na otomanu je praznični broj Borbe, na kojoj piše Proleteri svih zemalja ujedinite se.
U kasnijem školovanju čitao sam istoriju i velike klasične romane na temu revolucionarne 1848. u Evropi. Prije težnji siromašnih da se ujedine postojali su aktivni monarhistički savezi da se kraljevski dvorovi odupru mladim revolucionarnim pokretima. Lajoš Zilahi, na primjer, piše o tim danima nadahnuto.
Bože carja hrani, hrabrili su se ruski monarhisti.
Gott erhalte unseren Kaiser, unisono su se molili monarhisti širom Austrije.
Bože hrani srpskog kralja, pevalo se u Srbiji.
O originalnosti u smišljanju ovih himni moglo bi se reći nešto nekom drugom prilikom. Sad primećujemo da je prije proleterske parole ujedinjenja bila na djelu ne samo parola monarhističkog internacionalnog ujedinjenja no i monarhistička internacionalna akcija protiv novih društvenih snaga: Monarhisti svih zemalja ujedinite se. I branite se. I hranite se.
2. NAŠ KVISLING I VAŠ KVISLING. Na pokušaj da se rehabilitne M. Nedić, ovako je reagovao pisac M. Bazdulj. Napisao je 25. decembra 2015:
“Nema, međutim, te sile koja može da pomiri Milana Nedića i Slobodu Trajković, dvadesetčetvorogodišnju studentkinju i verenicu Ive Lole Ribara, koju je Nedićeva policija uhapsila i prebacila u Banjički logor gde je zajedno s roditeljima, bratom i sestrom ugušena u gasnoj komori. Bio je 9. maj 1942, tačno tri godine pre Dana pobede.
Ne može, Srbijo, i Nedić i Sloboda. Biraj.”
U Crnoj Gori bi dodali: Ne može i Pavle Đurišić i Ljubo Čupić.
Bogami može, oglasiće se botovska artiljerija. Iz tri haubice opaliće: a) prave rodoljube ne obavezuje nešto što je napisao musliman; b) i to objavio na Božić; c) i to po neortodoksnom kalendaru.
3. NAŠ PLUG I VAŠ PLUG. Ognjenov pradeda Miloš Babović ranjen je u atentatu u decembru 1941. Na pragu svoje kuće. Atentator je bio „naš“ kvisling. Jedva je Miloš preživio, što sam ja kasnije iskoristio da se rodim. Sledeće godine oporavljao se u Budimlji, s dušom u nosu. Nije bio fizički spreman za napore gerilskih akcija na terenu. Kad bi naišle njemačke trupe kroz selo, upregao bi navrat-nanos kravu u plug (siromašno gazdinstvo bez volova!) i orao okućnjicu. Okupator je to tolerisao; seljak koji gleda svoja posla i obrađuje imanje nije im bio neposredna prijetnja. Zanimanje plugom je OK.
Sjajni publicista Mirko Đorđević ostavio je za sobom rukopis o Svetom Savi (rodbina je objavila tu knjigu u januaru 2016). Na strani 28. našao sam zabilješku: M. Nedić („vaš“ kvisling) je u društvu okupatora otvarao po Srbiji za vrijeme II svjetskog rata izložbe; omiljeni eksponat mu je bio plug, kao simbol poštenog težačkog rada, kako u miru tako i ratu, je li.
4. NAŠA KORAČNICA I VAŠA KORAČNICA. U Crnoj Gori je i danas popularna sjajna partizanska koračnica „Komandant Sava“. Naravno, pjevali su je i srpski borci za slobodu. Potresna pjesma o pravom junaštvu. Dijanin deda Mile, mir pepelu njegovom!, ispričao je jednom da su u njegovoj partizanskoj jedinici u Srbiji, takođe u vrijeme II svjetskog rata, pjevali sledeću koračnicu; nazvali smo je Miletova koračnica:
Najmiliji moj na svetu
vedri mi je bio dragan,
nežne rose kap na cvetu –
hrabri sada je partizan.
Srećno dragi otišao!
Neću gorke suze lit.
Kad sloboda svetu sine
Mi ćemo se sastavit!
Izvršili smo u tekstu tek jednu ili dvije sitne intervencije, možda bolje da nijesmo. Kakva emotivna i srčana pjesma, iskušana u bojevima! U pero nam ju je Mile Šnajder izdiktirao.
A šta je sa nekom antifašističkom koračnicom onog famoznog „drugog antifašističkog pokreta“? Ništa, prosto ne postoji.
5. NAŠE LILE I VAŠE LILE. Arnulf Krauze, njemački istoričar, piše u svojoj knjizi o Keltima: „Sa Beltejnom, koji se slavi 1. maja, počinje ljeto, toplo godišnje doba. Na ovaj praznik, koji je posvećen bogu Belenu, Kelti su palili velike vatre radosnice i tada su počinjale ceremonije u kojima su druidi imali odlučujuću ulogu. Osim toga, tim danom počinjalo je godišnje doba u kome su seljaci obrađivali svoje njive, a ratnici kretali u pljačkaške pohode.“ Šta kažete? A mi smo mislili da su prvomajske vatre naš patent za praznik rada, i to leve proveniencije. Jesu šipak. „Vaše i naše“ su dakle i lile (tako se u Budimlji zovu Keltski ognji uoči Prvog maja). Kelti su slavili vrhovnog boga Belena. Ne samo lile, naše dodirne tačke sa Keltima su i bogovi. Belena smo imali u množini u svakoj etapi istorije, kako ne. Da ne zaboravimo, zajednički su nam i druidi (popovi).
Pomolak lisca
PERFORMANS
Kad je doneta odluka, da se od plate ne može živeti, ne znam i kvit! Ne mogu se setiti, pa sve po tabanima ceo dan da me golicate. Možda sam prespavao, možda nisam bio kod kuće. Tek jednog dana napravim bilans: hleb košta H dinara, mleko M dinara, šećer Š dinara… Ukupni mesečni troškovi T dobijaju se kao zbir pomenutih potrepština: T=H+M+Š+… A primio sam platu u iznosu od P dinara. Razrogačim oči i ustanovim nejed-nakost T>P. Što se mene tiče, sav jad je u ovoj formuli, ali da prevedem na jezik razumљiv i političarima koji su formulu omogućili: platom se ne mogu pokriti životni troškovi. Veličinu T oni zovu potrošačka korpa, mada nikad nije bilo da se poteže korpa za ovolicno.
Nisam ja ogorčen na političare, ne. Њihovo je da probaju razne socijalne varijante, pa koja uspe. Nego me grize savest, bio sam nesmotren, a da sam znao za odluku, rekao bih: stanite, formula je opasna po obe vrste bubrega u organizmu. Sad, ni-sam reagovao, i saučesnik sam. S te strane, osnova za neku veliku društvenu dreku nema – sam pao sam se ubio. Ostalo je da uzmem sopstvenu sudbinu u svoje ruke i spasavam što se spasiti dade.
Smislio sam sledeće.
Ako su savetodavni mozgovi najboљih narodnih sinova ponudili rešeњe T>P, kao prosperitetnu opciju, biće da su u stvari hteli nama prosečnima da sugerišu stil života sadržan u zahtevu: Č teži V. Smisao ovih oznaka je sledeći: Č označava čoveka, svakog pojedinca među nama, a V je vlast kao takva. To jest, izvolite mudrijaši približite se vlasti! Tamo je novac. Tamo se može nešto uraditi na reparaciji životne formule. Vi, bumbari, koji biste hteli da živite od svoje plate, preispitajte svoj stav! Razmislite i sami; hoćete da je dovoљno to što savesno vršite poslove prosvetnog radnika? što uzorno lečite bolesne? Ha, ha, ha. A kako će vas onda po potrebi uceњivati? Ne, lepotani! Izvolite budite uz vlast, i neka je to jedina mogućnost da se promeni znak nejednakosti i nastane spasonosno: T maњe od P. Pa ako se otuđite, smesta množimo formulu života sa minus jedan, što, jelte, dovodi do agonije u vidu T>P (i ne tražite grešku u računu, opet će biti po našem).
Skontavši sve ovo, napravio sam konkretan plan da se preporučim centrima moći. Pošao sam na selo, u rodni kraj, odakle sam pre trideset godina otišao trbuhom za kruhom u potrazi za doktoratom iz fizike. Prošetao sam do luga i ubrao zdrav, žilav, poduži glogov trn. Vratio sam se u glavni grad. Posredstvom lista Drmokratija (sva su slova na svom mestu), najavio sam spektakularni performans.
U rečeno vreme seo sam na sami centar gradskog trga. Izuo sam se. Leva noga mi je malo ćopava; vidi se poveći ožiљak (još iz vremena kad sam bio u komunističkoj partiji). Ali desna noga mi je zdrava. To su mogli svi dobro da vide iz gomile građana koji su radoznalo piљili u performans, ometani užurbanim novinarima i fotoreporterima. Ekipa policajaca pratila je događaj uљudno, sa strane, spremni da – ako zatreba – spreče nepovoљne posledice. Teatralno sam izvadio malu kutiju, pa iz crvenog њenog jastučeta, sa mesta gde je moj otac držao medaљu za hrabrost, izvukao trn. Lagano sam ga pokazivao, magijskim kretњama kakvog iskusnog mađioničara. Onda sam odlučno stisnuo zube; polako sam zabadao trn u desno stopalo. Masa je zanemela. Oblio me hladan znoj; eto, mrmљao sam, hleba bez motike ne biva (a od ranije sam znao da, takođe, bez uzaludne muke ne biva nauke). Trajalo je to minut-dva. Sve vreme sam prstom pokazivao na Њegoševu sliku koju sam prethodno postavio na stolicu sa moje leve strane (za bukvalce, kojih je, žalim slučaj, mnogo; a i prosto zato što bez Њegoša nijedan posao kod nas ne može da se obavi).
Najzad sam podigao desnu nogu s trnom kroz taban i vitlao њome. Svi su mogli da vide s gorњe strane stopala flomasterom ispisano: Jugoslavija.
Dva policajca su me podigla; držali su me za ruke, dok je treći bio mobilan u telefoniraњu; sevali su blicevi; davao sam intervju za sutrašњe brojeve dnevnih i noćnih listova. Pola naroda je plakalo, pola pљeskalo. (Mi nikad nemamo jedan narod, no dve polovine њegove.) Sutradan, šepajući po stanu uz bolne grimase, očekvao sam rasplet događaja. Može biti da performans i ne da rezultat; šta ćemo, rizik postoji. No, ubrzo se oglasio telefon. S druge strane žice bio je portparol monarhokomunističke partije Svi dešњaci sveta. Molio me da se prihvatim članstva u њihov Savet bunila. Toliko sam imao prisebnosti da ne dam momentalnu saglasnost, mada sam znao za њihovu finansijsku širokogrudost. Potom su se javili iz čuvene fabrike obuće Kopito; šaљu cipele, pitaju za broj. Do podne sam imao još desetak korisnih kontakata.
Sutradan su počela da pristižu pisma. Jedno je bilo posebno zanimљivo. U њemu je kratko stajalo: Poštovani gospodine, vi koji svojom maštom smelo dodirujete kreativne neočekivanosti svake vrste pokazujete da imate snagu da našu zbiљu odlučno usmeravate. Šokirani smo nelogičnošću Vašeg performansa i želimo da se inspirativnosti takve vrste nastave. Budimo u vezi. Potpis: Komora (što god to značilo). Naravno, stigli su pozdravi i od udružeњa starousedelica.
Ali ja čekam poziv, onaj glavni. Posle koga glava ne boli. A noga će prezdraviti… Vaљa još, svakako, razmisliti o imiџu ličnog imena.
Dodati jedno Trnski? I tu će neko pomoći. Postoje i specijalizovane agencije. Nema zime za uspešne performasone.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Lični stav mu je bio čučeći, zato je zasrao.