Komentar za početak
Tiha voda breg roni. (Kome i zašto? Ovo blage veze nema s poplavama.)Zapisnuti!
ZI-RATNA ZEMLJA
Raša Popov, a on je vojvođanin, obaveštava nas da jedan čova ima trenutno u Srbiji 34000 hektara ziratne zemlje u vlasništvu.
Zemlja je par godina bila ratna. Dovoljno da se zapate krvopije koji očas posla postaju vlasnici ziratne zemlje.
Qq iz mozga!
Pomolak tora, ali napuštenog
ТРУДБЕНИК
Љуби га тетка!
Због брзих кола
Због мањка школа
Због вишка пара
Због дара
Да новац ствара
У узрасту тинејџера
Алал вера!
Љуби га тетка!
И јуче и данас и сутра
И испочетка
И недељом и средом
И сваког боговог петка
Љуби га тетка!
Љуби га тетка!
Што косу фарба
Што се шетка
Што му треба дискотетка
Љуби га тетка!
Уопште, због иметка.
Negantesima valja reći ne
Crnogorski jezik kao semantičko pitanje
Jedna epizoda iz istorije prirodnih nauka je poučna i zabavna. Davno je primijećeno da nas Mjesec uvijek gleda istim licem. Iz tog fakta mnogi su zaključili da Zemljin pratilac ne rotira oko sopstvene ose, kao što to matična planeta čini. Neuobičajeno za naučne probleme, razgovor na tu temu bješe se jednom prelio na stranice svjetskih novina. Kao što biva kad se kakva polemika otrgne od uskih akademskih krugova i postane popularna, razmjenu misli je pratio povišeni emotivni naboj, a ponekad i sasvim žučno oponiranje. U korist hipoteze nerotirajućeg sputnjika izjašnjavali su se mnogi: zaljubljeni parovi iz sjenovitih parkova za vedrih avgustovskih večeri, nediplomirani studenti filozofije (opet oni!), penzionisani berd-vočeri… ali bogme i poneki naučenjak.
U zlu uru, u polemiku se nekim čudom upustio i Nikola Tesla! U nekoliko članaka pisao je o “očitoj” činjenici da Mjesec ne rotira. Sve svoje umijeće, a ono znamo nije bilo malo, angažovao je u dokazivanje nepomičnosti Mora tišine, i odsustva bilo koje ose rotacije za naš gospodstveni satelit.
Iznošeni su dabome i kontra-argumenti. Nije pomoglo što su neki uviđavno opominjali da bi posmatrač, koji bi se počem našao na Marsu, nedvojbeno konstatovao Mjesečevo obrtanje oko sopstvene ose. Duhovito je predočio uvaženi Martin Gardner (u svojoj naširoko čitanoj knjizi: Gotcha – Paradoxes to puzzle and delight) da ne moramo baš putovati na Mars; zar ne vidimo da mladić, u zamišljenoj sceni, obilazi oko svoje djevojke i sam se vrteći, dok se skriva iza debeloga stabla u igri žmurke? (Ovo, kao da smo Galileja citirali.)
Danas učimo đake da na problem rotacije Mjeseca i slične probleme gledamo kao na – semantičke začkoljice: odgovor zavisi od toga kako se shvati pitanje o rotaciji. Posmatrač na Zemlji i posmatrač van sistema Zemlja-Mjesec, daju oprečne odgovore – ali su obojica u pravu, sa svoje tačke gledišta. Danas fizičari znaju da iskazi tipa: a) neki se objekat istinski ne kreće, b) neko tijelo apsolutno rotira, i slično – nemaju smisla. Kretanja na ovome svijetu nemaju apsolutni atribut, u skladu sa teorijom relativnosti.
O, nije mi namjera da ovim tekstom neprilično govorim o jednom Nikoli Tesli. (Prije petnaestak godina branio sam, od poganih mitomana, njegov autentičan imidž u tekstu pod naslovom Gospodin Tesla Supermen i njegovi retori). Uostalom, aromom polemike bili su privučeni i neki drugi mislioci od autoriteta (A. de Morgan, H. Perihel i dr). Još, trudio sam se da gornju epizodu izložim sa aurom romantične patine, kako me ne bi napustili čitaoci na prašnjavom suvoparnom uvodu koji se odužio; jer su mi potrebni da svjedoče, kroz tekst koji slijedi, u još jednom vještačkom sporu: kruži li ili ne kruži Crnom Gorom crnogorski jezik?
E, namnožili su se novinski članci, radio-ankete i televizijske emisije gdje novinari i voditelji obožavaju da postave, iznebuha, jedno pitanje-zasjedu. Pritom se i maliciozno cerekaju, držeći da je dotično pitanje
kako se zove Vaš jezik – crnogorski!?
ona smišljenja kljusa u koju će sad, zasluženo, upasti sagovornik koji se drznuo da se samodeklariše kao nepostojeća lingvistička vrsta. Gle čuda, mnogi ispitanici pred svetosavskom elektronikom zaista i počnu da zamuckuju. To je zato što u plemenitoj namjeri da ubjedljivo obrazlože ono što inače intimno osjećaju kao suštu istinu (postojanje crnogorskog jezika) preskoče da u uvodu kažu najvažnije: Gospođo voditeljice, evo vam velim crnogorskim jezikom, da govorim crnogorski!
Zašto je baš ovo prioritetno? Zbog aluzije na onu maestralnu i glasovitu scenu: Filozof Zenon strpljivo i zaneseno objašnjava, u jednoj od svojih četrdesetak aporija, da kretanja – nema. No poslije raskošnog učiteljevog monologa učenik je odgovorio na najbolji način: ustao je i ćuteći šetao ispred zapanjenog mudraca.
Učio sam jezik od majke (Donesi testiju vode sa Ponora, i poždeni!); učio sam jezik od oca (Snijeg će, idemo da tešemo saone.); učio sam jezik od mještana (Bor se suši, gađalo ga vrijeme.); učio sam jezik od Danice Arsove (Svoljeto bolovasmo tifus. Kad se pridigosmo, niko duše ni u nos. Od tada se ne mogu ugojit.); učio sam jezik od čobana (U planini je zemlja šuplja, odliježe kad ideš.); učio sam jezik od Branislava Petrovića (Vrlo odličan pisac.); učio sam jezik od Marka Popovića Miljanova (I tako slomi vagan i bači ga u vodu Cijevnu, radi znaka ništavne ljubavi.); učio sam jezik od Jevrema (Obično biva u svanuće: / Ništa ne kaže, torbu s klina, / Pogleda nebo ispred kuće, / Ko da je nebo domovina.); učio sam jezik od Mihaila (Riko je bio uhvatio nešto škole u Srbiji, postavili su ga za učitelja u Kolašinu da širi srpsku zamisao.). Učio sam crnogorski jezik. I da ne zaboravim: učio sam jezik i od tašte Milice (Đe goj ojdem, sto šteta).
Izjava je jasna, potrebna i dovoljna, iznutra je samo-objašnjavajuća. Za svakoga ko drži do ljudskosti sui generis, na ovoj tački razgovora prestaju bilo kakve nedoumice. Ali se okotio jedan soj siledžijskih ratobornika koji veli: idemo preko tvoje riječi, ti ne znaš svoja svojstva, mi to znamo bolje, ti govoriš srpski. Simbolički, oni su me već i proždrali (kanibali ante portas!). Ne prihvataju ni pojam sličnosti (za sličnost je potrebno dvoje). Držim da su ovi negatori par excellence barabe.
Oni su par excellence barabe jer su kadri da pogaze i one minimalne pogodbe u svakoj raspravi. Oni i dan danas misle i pišu, govore, da je Tesla bio u pravu (apsolutnom pravu, i kvit) kad je zaustavio Mjesec. Ta opasna suma, na pomen semantike, oglasi se cerekanjem. Njima ništa ne znači teorija relativnosti.
Zato potražimo odgovor koji će razbijati kvazi-magle. Očekujem da odgovor bude urgentan i rezolutan: Država Crna Gora mora u svom Ustavu zapisati da je u opticaju službeni jezik koji se zove crnogorski jezik.
(Neka će se, kao što već jeste, sručiti na nas oluja svetosavske hrestoMatije!)
Ovo dostojanstveno i tolerantno rešenje – nama neophodno, drugima neštetno – proizilazi iz redukcije postojeće lingvističke lažne zavrzlame na banalan semantički problem, koji ne predstavlja nikakav autentičan paradoks. Ostavljen je prostor da se van granica Crne Gore jezik tamošnjih država krsti shodno volji autentičnih žitelja (CKL već odavno otvara takvu širinu). Ne postoji tapija na ime jezika, najmanje postoji prostor za nenaučno, nabusito bratsko prisvajanje… apsolutnog rešenja.
Više nijesmo učesnici okruglih stolova za kojima će nas neka dežurna samovOlja ovako tretirati: “Kažem vam, vi govorite srpski; a da li će Vaša sledeća reč biti NE – odgovorite kratko sa DA ili NE!”
Pomolak viteza
UNAZAD
Odmah na početku upozorenje čitaocu: unazad je imenica. Bez mistifikacija, riječ je nastala od običnog glagola unazaditi; naravno, postoji izvedenica unazađivanje, ali nije to isto! Unazad koji smo ovig (nije štamparska greška) godina postigli jedinstven je i ne može biti opisan već postojećim imenicama i glagolima. To je temeljni, žuđeni unazad. Magistralni put do samosvojnog unazada je usredsređeno gledanje natrag, kroz tunele istorije. U pokušajima da se nazre… korijenje. Onog momenta, ko nazre korijenje, i kad nazre korijenje – ima šta da jede. Dok ostali gledaju natrag, elita gleda svoja posla. Proklamovani unazad je time ostvaren.
Pomolak mišljenja
ŠTA SMO PISALI PRE OSAM GODINA?
Otvaramo ovaj maleni članak pohvalom nastojanja Zlatka Pakovića da u „Politikinim“ subotnjim dodacima Kultura, umetnost, nauka pokreće u rubrici Intelektualac u tranziciji važne teme koje su pune polemičkog naboja. Tako je bilo i 27. juna 2009. u prilogu Poznaj samog sebe, koji afirmiše razgovor o odnosu nauke i religije.
Tema je stara. Poslednji snažan impuls razgorevanju skoro utuljenog plamena dao je onaj Papa, sada već upokojen u Gospodu, koji je organizovao Simpozijum (s ograničenim jemstvom) u Vatikanu (o tome je samo-ironično pripovedao zapaženi učesnik „vesele gozbe“ maestro nauke Stiven Hoking). Dakle, povremeno se smenjuju ciklusi udaljavanja ili približavanja nauke i religije kao dva tipična antipoda. Trenutno nas zapljuskuje cunami afirmisanja religije kao nauci komplementarne delatnosti; suzivot nauke i religije se preporučuje i u njemu prepoznaje ne samo zadovoljstvo saradnje već i sama kreativna dobit. U nametanju veštačkih spona između te dve delatnosti uključuje se i dnevna politika i to je uvek ekscesni momenat; doskorašnji lider jedne velike svetske sile znao je da u javnom obraćanju, tonom kognitivne topline i stavom celomudrene zabrinutosti pohvali nastojanja kreacionista da naprečac objasne misteriju postanja. I mi imamo lidere koji rado razrađuju posledice ovog naloga Velikog Brata. U pamćenju nam je poletno osporavanje evolucionih pogleda na svet, koje je zapretilo da kroz mehanizme institucija obrazovanja postane delatno.
Pakovićev članak, pored toga što je kao i uvek pisan uzoritim stilom, preporučuje toleranciju u polemici koja, valjalo bi to, treba da preraste u sadejstvo poslenika nauke i religije. Nije lako (mada je moguće, a pokašto i neophodno) progovoriti protiv apsolutizacije tolerancije koja nas na vetrometini tranzicije šiba po vasceli dan. Treba se možda uzdržati još neko vreme, jer dabome ni vekovi nisu pokopali sećanja na ugljenisane kosti Đordana Bruna i staračke „pokajničke“ tamničke dane Galileo Galileja.
Smesta mogu da podržim privrženost poeziji Jovana Hristića i posebno ohrabrujuće sentimente u njegovoj pesmi Poznaj samog sebe. Ne bih se složio da u njoj tražim potporu za potrebu da odnos nauke i religije postane kreativan. Od starih Grka nam je ostalo i ovo: između nas i dragih osoba uvek je isprečena… istina.
U članku se veli da „ne postoji jedinstven standard ni za naučnost, ni za religioznost.“ Za religioznost po definiciji ne postoje standardi, ponajmanje unikatni. Za nauku, međutim, takvo merilo postoji. Ono se zove naučni metod. Nobelovac Fejnman bi rekao, ta nema razlike između nauke i naučnog metoda. Nauka je sebi nametnula pravila kojih se u traganju za istinom mora pridržavati. Ima ih desetak, sva su rigorozna, a za naš razgovor dovoljno je naglasiti samoregulativni zahtev da svaka naučna teorija ima obavezu da ponudi jasan i realan način opovrgavanja nove misli. Iznošenje „tvrdnje“ koja ne nudi mogućnost egzaktnog samopropitivanja irelevantno je (mada može biti praćeno izlivima zadovoljstva, šta mari?). Nije reč o tome da se nešto isprečilo sa ambicijom neprikosnovenosti, već da li možemo osporiti neprikosnovenost! Postoji definicija nauke (u tom sklopu i naučna definicija religioznosti; no ne postoji ozbiljna religiozna definicija nauke – tu naprosto simetrija ne postoji).
Zadovoljenje agendi naučnog metoda razlog je što su mnogi zaslužni poslenici nauke dobijali Nobelovu nagradu pod sede dane, za ono što su veliko uradili kao mladići (Albert Ajnštajn, Denis Gabor). Naravno da neko može biti i naučnik i umetnik (Milanković, Supek). Naravno da se naučnik može zabavljati i religionim spekulacijama (Paskal). To, međutim, ne može da naruši autonomnost jednog ili drugog zanimanja. Ne postoji presek skupova nauke i religije. Nema ukrštanja. Metafizika nije predmet nauke, metafizika (s one strane fizike) je jedina oblast interesovanja religije. Naučnik može u nešto verovati (složeno pitanje intuicije), ali time ne narušava međe nauke – ionako naučni rezultat, ako ga bude, mora proći proceduru metodološke verifikacije i kompleksne teorijsko-opitne prakse.
Nijedan krucijalni zaključak nauke nije metafizički! Pojedinac koji se radosno bavi i fizikom i metafizikom može biti u-sebi-interaktivno kreativan; načelno, nauka i religija nisu u kreativnom odnosu, jer se ne dodiruju ni temom, ni metodom.
***
Prošlo je osam godina, a ponovo su se razgorele teme na koje smo se osvrnuli gornjim člankom. Članak je dakle aktuelan i samo ga treba preštampati – da bude uzaludan, kao što je i na početku bio. Jer, prouzrokovao je u tučno leto 2009. salvu protivgradnih, banalno verskih raketa koje su promašile u Dodatku i nauku i umetnost i kulturu (tako je bio omeđen uređivački, a roganovićevski prostor).
Naglasimo ovom članku srećnu podudarnost koje onda nismo bili svesni. Mogli smo citirati stav poznatog evolucionog biologa sa Harvarda Stiven Džej Gulda (Stephen Jay Gould, (1941-2001). On je uporno ponavljao istinu, koju ćemo sad navesti kao pesmicu:
Nauka i religija su područja bez preklapanja,
svaka od njih je suverena u vlastitom domenu,
svaki konflikt između njih je izlišan.
To je baš ono što je naša neznatnost i tvrdila: „Ne postoji presek skupova nauke i religije. Nema ukrštanja. Metafizika nije predmet nauke, metafizika (s one strane fizike) je jedina oblast interesovanja religije.“ (Ne mora se biti biolog da bi se rekla istina o darvinizmu; dovoljno je izvesno iskustvu u nauci kao ljudskoj delatnosti, na primer u fizici.)
Jest, tako je braćo draga.
Pomolak lisca
ČOVEK BEZ NADIMKA
Kad napunite pedeset godina, neminovno dolazi do preispitivaњa životnog puta. Tako bar piše u ozbiљnim kњigama iz psihologije. Najpoganije pitaњe, koje se u tom postupku retrospekcije nameće, glasi: šta ste uopšte stekli? Analizirajući, svako potencira ono što je za њega bitno.
Lično, posle pet decenija životnoj puta bio sam u prilici da konstatujem dva ugrožavajuća maњka: a) novca nisam stekao, b) nadimak nisam stekao. Da, da.
Što se novca tiče, stvar jeste neprijatna, ali kako mu drago. Tešim se, kao i mnogi, ako monetarno pitaњe postane akutni prioritet, nedostatak se može nadoknaditi za nekoliko dana. Dobro ste pročitali! Primere brzog (trto-vrto-glavog) bogaćeњa uočavamo svi svakog dana.
(Kako sam ovo smerno notirao! Kao kad te neko mlatačem zvizne po lobaњi, a ti izjaviš: primetio sam da je došlo do kontakta bukovine i moje čeone kosti! Ako ovako nastavim da se namećem kao hroničar naše stvarnosti, proglasiće me za državnog istoričara.)
Ne tvrdim da bi se i meni smesta posrećilo u biznisu, ali u pobedonosnu metodologiju više niko ne sumњa: љudi se bogate učlaњivaњem, iščlaњivaњem, pomagaњem, odmagaњem, sedeњem, šetaњem, zapomagaњem… Šleperizacijom, brate. To je crnonoćno (boљi izraz nego belodano). Što je najvažnije, nikad nije kasno, sjajnog uma ne zahteva, čak ni duga vremena ne traži, nešto se drugo traži.
Ali, nadimak! Zamislite osobu sredovečnu, i još grđe, a nema nadimka. Taj se nedostatak ne može za tren nadoknaditi ili otkloniti, poput nedostatka novca. Nadimak se ne može pokloniti; smešno je i zamisliti situaciju: dođe neko, dobar dan, imam jedan lep nadimak, poklaњam vam ga! Nadimak se ne može ukrasti; pozajmiti; reketirati; iznuditi; ozelenašiti; izlobirati; preglasati…
Nadimak je nešto lično, što se crnom mukom, u znoju lica svog, decenijama zarađuje i stiče. Što me posebno oneraspoložilo, broj dobrih, a upotrebљivih nadimaka je mali i sve maњi. Pokupili ih uspešni!
Pogledajmo ukratko šta je sve u toj jagmi izraubovano: 1) Iz oblasti nekategorisanih i lokalnih puteva bezecovan je prestižni nadimak Џada; 2) Iz oblasti palanačke naprednosti svake vrste već je upotrebљen jedino solidan nadimak Biџa; 3) Kome nije jasno da više ne može računati na nadimak Baџa? 4) Iz oblasti kulinarstva potrošen je ukusan nadimak Sarma; 5) Iz oblasti malokalibarskog hladnog oružja sviđao mi se nadimak Britva, ali sam zakasnio; 6) Sa farme domaćih љubimaca bio sam zainteresovan za umiљato Mačak, novine javљaju da je bilo bržih i zaslužnijih, stvar je išla i do sudskog spora.
Zbog prostora ne nabrajam daљe; i ovako sam možda otišao predaleko – moglo bi se desiti da pomenem i ceo personal pojedinih institucija sistema.
Šta raditi? Da budem iskren, prećutao sam da me u uskom krugu prijateљa ponekad zovu Vule. Složićemo se oko jednog: teško da se napredno čeљade sme zadovoљiti ovako mlakom varijantom! S pravom me ovih dana pitao komšija: Pobogu, gde si bio i šta si radio svih ovih godina? I misliš li ikada postati narodni poslanik?
Ostaje mi još jedna mogućnost, skoro perverzna šansa, da se pročujem kao Čovek bez nadimka. Muči me i pitaњe, šta ako su moje muke po zasluzi? Da nisu preda mnom Godine raspeća?
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Otišao sam u MUP, da pročitam novine koje plijene.