Komentar za početak
Sit gladnu ne veruje. (Sve je ovde ispreturano, zastarelo. Neoliberalistički bre: gladan situ veruje.)Zapisnuti!
ČORBA OD ČOVJEKA
Da pokušam da se sjetim. U romanu Neviđbog Rista Ratkovića najgroznija je scena rituala da se neki nesrećnik skuva u kazanu varenike. Muka ljudskom duhu za pročitati, ma kakva bila krivica žrtve. Bila je valjda i neka afera i natezanje, smije li autor to da štampa.
Pa, bili smo mali kad smo kroz dječiju literaturu usvajali znanja o diljacima tamne puti koji kuvaju uhapšene bijelce. Da ne pominjem na glasu basne i bajke koje pripovijedaju o vješticama vještim u kulinarstvu koje podrazumijeva kuvanje sitne djece.
Kasnije smo sami morali da čitamo dopunsku literaturu, kritičari su nam manje pomagali nego što su mogli.
Kad sam čitao silnu knjigu Kraljević i prosjak od Marka Tvena, našao sam na strani 85 (Mladost, Zagreb 1977, biblioteka Jelen) jedan se nesrećnik žali da su ga osudili na kuvanje uživo. Tom Kenti, prosjak, veli na to: “Da si otrovao i sto ljudi ne bi trebalo da umreš takvom smrću.” Prisutni grof Hertford pojašnjava: “Takva se kazna odnosi na trovače. U Njemačkoj kovače lažnog novca osuđuju na kuvanje u ulju, ali ih ne bacaju odmah u kazan, već ih konopcem spuštaju postepeno, lagano: prvo stopala pa noge, pa…
Tom je pokrio lice rukama, da odagna nesnosnu sliku”.
Pomolak tora, ali napuštenog
МИ
Гром удари на Светога Саву
А ми се питамо ко је у праву.
Negantesima valja reći ne
Poznatost
Sredinom devedesetih, pitao sam na beranskoj čaršiji profesora srbistu, da li je ovo najnovije krvoproliće na prekodrinskim ornicama povećalo ugled pisca I. Andrića. On tada reče, jeste.
Jedva je godina dana prošla, a mi smo se, nekako, skoro na istom mjestu, dotakli identične teme. Ovog puta namršteni profa bješe mrzovoljan i izusti: nije; nobelovac je veli precijenjen te ga moramo bez milosti survati niz vrleti književničke i svake druge hijerarhije. Diskretno mi je ponudio (samo za ličnu upotrebu, jedna pilulu torokanja dnevno), pikantni detalj koji ruinira moralnu kristalnu rešetku književnika. Mi vidimo:
Mnoge ličnosti kupaju se u mliječnom sjaju javne pažnje, a da je naporno dokučiti ključni razlog njihovog izranjanja na društvenu scenu. Očito je da su podržane u bijegu od anonimnosti, zbog nekog krupnog razloga u pozadini. Takoreći, učinjeno je da budu poznate. Sugeriše nam se njihova osobena kreativnost. Posmatrači međutim podozrijevaju: ako i postoji, njihovo djelo ipak je samo etiketa, manje ili više podnošljivo objašnjenje za publiku (kad se razgovara, što je on poznat, da se prosto može reći: zbog te i takve serije slika, ili sličnog proizvoda).
Izgleda, duboko u tajnosti se drže stvarni razlozi zbog kojih su nekome otškrinuta vrata javne scene. Rijetka je (kad se stvari otrgnu kontroli) pojava spontane popularnosti u svijetu intelektualaca. Pojedinac mora još da je pravovjeran u odnosu na aktuelni karavan ideja, i koherentan sa kasajućom elitom. Kako on ispunjava taj zahtjev, obično je na virovit način zamaskirana tajna.
Najbolje je ako autora štiti djelo priličnog kvaliteta, pa nije žestoko akutno pitanje porijekla njegove slave. Sjajne primjere za analizu problema poznatosti nalazimo baš u polu-znanim i djelimično zaturenim detaljima biografije gospodina Andrića. Reći ću nešto pod A) i nešto pod B).
A) Izgleda je nesumnjivi fakt da je naš nobelovac podržao kandidaturu Josipa Broza Tita za Nobelovu nagradu za mir. Svojim perom i crnim muređepom napisao je po bijelom papiru ove promišljene ocjene:
“Kad sam saznao da su neki ugledni predstavnici naučnog i političkog života iz inostranstva predložili vašem Komitetu da se mirovna nagrada za godinu 1973. dodeli predsedniku Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, Josipu Brozu Titu, ja sam se obradovao ali se nisam iznenadio, jer kao većina mojih sunarodnika i ja u Predsedniku naše Republike vidim izrazitog zatočnika mira i borca protiv rata i nasilja… Borba za mir bila je i ostala u osnovi svih njegovih nastojanja.” (Zamislite na ovom mjestu izraze lica onih političkih gromada koje žare i pale u Beogradu po skupštinskim odborima za bezbijednost…).
“Oslobođenoj Jugoslaviji pošlo je za rukom da za kratko vreme uspostavi dobre ili normalne odnose na svima svojim granicama, pa i na onima od svojih suseda od kojih su dotle delile razne opreke; ona je našla mogućnost da postane aktivan član i iskren branilac Ujedinjenih nacija, kao i da odigra važnu ulogu u organizovanju nesvrstanih zemalja. U isto vreme ona je, opet pod rukovodstvom Predsednika Tita, rešavala jedno za drugim pitanja svoga unutrašnjeg uređenja, nalazeći pravednija i savremenija rešenja za sve svoje narode i narodnosti, na svima područjima zajedničkog života.” (Zamislite izraze lica onih diplomiranih histerika koji formuliše zakonska akta o identičnosti partizanskih i četničkih pregnuća…) Ali gospodin Andrić se ne obazire:
“Ukratko, i oružana borba protiv nadmoćnog zavojevača, i stvaralački rad na unutrašnjem uređenju zemlje, i ostvarenje miroljubive saradnje sa svima državama sveta bez obzira na njihovo unutrašnje uređenje – sve su te aktivnosti nove Jugoslavije imale za cilj i slobodu čoveka, a njihov inicijator i rukovodilac bio je Predsednik Josip Broz Tito.
Opštepoznata je neumorna aktivnost koju je Predsednik Tito razvio u međunarodnom životu posleratnog sveta. Ona je obuhvatila sve kontinente i Predsedniku Titu i njegovoj zemlji pribavila znatan ugled jer je po opštem mišljenju vođena u duhu mira i čovečnijih odnosa među ljudima i narodima. Razumljivo je da su sve te činjenice mogle da podstaknu državnike i javne radnike inostranstva da Predsednika Tita predlože za nagradu vašeg Komiteta u 1973. godini.”
I dok nobelovac “usrdno podržava” ovaj predlog i obrazlaže “njegovu osnovanost” kad je riječ o “jednom velikom borcu za mir”, u čaršiji gdje bruje vijesti o bosanskom slomu turkaluka, može biti njegov rejting strmo pada. Ali stvari ne idu tako pravolinijski. Ako se prije podne šuška o nagradi za mir, popodne kolajupriče o deportacijama:
B) Ivo Andrić je, kažu, napravio jednom prilikom (bilo je više takvih prilika) elaborat za iseljavanje Albanaca sa Kosmeta, po naredbi Ministarstva vanjskih poslova Kraljevine Jugoslavije. O, ho. Ovo može biti motiv da nacionalistička elita ne dozvoli poslije ručka da potone mit o čovjeku (jutros opanjkanom) koji se i ovako odužio rodu. (Fenomen izronjavanje pod dejstvom sila zasluga o kojima ne treba javno govoriti. To nijesu zasluge kreativnosti. Mnogi takvi razlozi su bizarni. Kad bi elite objelodanile enciklopediju bizarnih razloga, javnost bi se šokirala. To bi bio društveni skandal mučniji od bilo koje lustracije. Priča o retuširanju, na osnovu koje se o nobelovcu valja izraziti kao o “moralnom bedniku”, tek je jedna od…)
Ove i ovakve igre oko javne promocije ličnosti čine sindrom koji sam ovdje pokušao da imenujem terminom poznatost. Povod je zabrinutost:
Ako se mreže pletu oko nesumnjivih veličina, kakve sve pogodbe nijesu na djelu kad se manipuliše sa dnevnom poznatošću kreativnih sirotana? Na pragu smo godine koja može biti istorijski reper Crne Gore. Njeni sinovi domovinu sagledavaju u četvorodimenzionom prostoru definisanom osama koje se zovu Egzistencija, Posjedovanje, Ugled i Vrijeme.
Sad mi vi recite, zar Joj nijesu ugrožavali i samu egzistenciju, ne jednom tražeći ništa manje no glavu. I recite, zar ne posežu za Njenim posjedom? I recite, zar ne kaljaju Njen ugled? I recite na kraju zar nam ne troše zemne dane?
Direktno velim, bojim se na čijim će se poznatostima predano raditi u narednim mjesecima. Jer će cijena te poznatosti minornih činovnika biti pokušaj potiranja četiri ose našeg koordinatnog sistema, da se četvoroprostor naše datosti svede na nulu.
Srećni dani, svim zasluženo nepoznatim ljudima!
Pomolak viteza
DOBROTVOROVI
Jeste li čuli, da je neko nešto učinio za vas, a da se nije deklarisao, pritom, kao vaš dobrotvor? Oboriću te na ispitu, to je za tvoje dobro. Ostaćeš bez posla – to je za opšte dobro, a samim tim i za tvoje dobro. Seli se, za tvoje je dobro. Glasaj za mene, to je za tvoje dobro. Dobrotvorovi!
Pomolak mišljenja
BOL I SIMBOL
Evo te odlične fotografije iz 1999. godine. Bombe padaju po Beogradu, svuda po Srbiji. Najzad je meta i Palata na Ušću. Pogođena je, gori. Kulja dim iz zadnjih spratova.
Prizor posmatra Pobjednik s Kalemegdana. Okrenuo je dupe starom Beogradu (Generalštabu? Vojnom muzeju? Prošlosti?). Piša mu se ne vidi. Zbog toga smo slobodni da pretpostavimo dvije mogućnosti. A) Piša je tu kolateralna šteta, čovjek samo gleda prizor. B) Pobjednik stvarno piša, s namjerom da ugasi požar. Ne, postoji i treća mogućnost: Statua razočarano mrmlja: „Pišam se NA TO“.
Jednom smo Ognjenu, dok smo šetali Kalemegdanom, pokazali Pobednika. Njegov zabrinuti komentar, tada kad je imao pet godina, glasio je: “Ne može da siđe…”
Kako vrijeme prolazi, ova dijagnoza dobija na značaju i dubini.
Pomolak lisca
BUM-BUM, BAR!
A, bez pogovora bilo je u našem narodu onih koji su se nećkali da idu u rat. Te nije vreme, te postoje svrsishodniji načini, te rat je grabež i nesreća. Plus nezaobilazno: svaka se čarka ionako mora završiti dogovorom i mirom. U tome su predњačili pisci nedorasli da budu nacionalne veličine. A toliko talentovani jesu da unose smutњe i defetizam svojim nakaradnim tekstovima koji propagiraju interesnu zajednicu sa neprijateљima. Њih je po zasluzi apostrofirao svesrpski pisac, budni čuvar sa branika najboљih banki naših genskih naslaga.
Nazvao ih je: Bumbari.
Bumbar je ko voli posle ručka da prilegne (dok negde neki Srbin pati). Bumbar je koji voli med, a da ga ničim ne zagrči. Bumbar misli na standard dok se bije boj za moj (narod). Bumbar izbegava da imalo pogine za boљe sutra Svih. Bumbar ne haje za tajna načertanija. Pravi problem što su mu deca gladna. Zahteva očigledno kao slepac. Bumbar upozorava da su nam juriši u istorijski rikverc.
Budnog čuvara ćemo ovde zvati Srpko Branković.
Jednom sam ga video uživo. To znači ne na televiziji, no na promociji. Držao se kano klisurina. Doduše, malo oniža. I ko ga nikad nije video zna da nosi brkove. Kakvi su to brkovi? Gusti, ali za divno čudo daju mu momirљivi izraz lica. Bio je skupocenije obučen od svih bumbara u sali. Jedino nije imao kape.
Zato mu je bila upadљiva Noga: cipele skupe, cipele uvozne, obuća omraženih zemaљa, šta drugo do da čovek u besu taj đon izgazi…
(Ono sa kapom sam možda malo izdramatizovao; ko zna da li za њega uopšte ima kape?) Namrgođen, samo je za trenutak ušao u koktel-salu. Smesta je napustio omraženo mesto gde se pije prozapadni viski i zaboravљa na patњu naših prozapadnih krajeva. Ko je hteo da vidi, video je u њegovom prkosnom koraku da nemo ukazuje na još jedno značeњe engleske reči cocktail: nepunokrvni trkački koњ, a bogami i podignuti koњski rep (sa sve onim što ide malo ispod).
Naveče sam saњao upečatљiv san. Ulazi Branković. Pesnička duša, ali se deca razbežaše. Bat vojničkih cokula. Evo, kaže, ne nosim više talijansku obuću. Jesi li se naspavao, Bumbare? Jesam, kažem prestrašeno. Nisam siguran da sam i daљe u roju bumbara, pravdam se. On veli: a, nedovoљno, svaki bivši bumbar treba da bude kao pokajnik bar bum. Posle toga mora da usledi bum, bum. Kako je to bio strašan san govori podatak da sam povratak u javu doživeo kao pravo olakšaњe.
Možda on trenira za zamenika oca nacije. Da se podsetimo: po definiciji, otac nacije postaje osoba koja je j….. majku narodu (više puta). Eto.
Њegov, Srpkov, napad na bumbare liči na ozbiљan trening u tom pravcu. On nam veli:
Možeš biti zoљa
Možeš biti pčela
Možeš biti obad
Možeš biti zunzar
a ti si izabrao da budeš bumbar! A razmisli, jado, da bi mogao biti i stršљen! Gde bi nam onda bio kraj? A kraj bi nam bio pravi početak.
Pročitao sam negde, ne sećam se ko se tog podatka dokopao, da se takav prorok (nacionalni porok) zove: Zaradboљegsutra. On ni(je)če sadašњicu.Naš Srpko Branković Zaradboљegsutra je govorio: S bumbarima obadaњa nema.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Prekinuto je primirje i aktivirali su protivgradske rakete.