Komentar za početak
Tuđinu se hvali, svome se požali. (Trt! Svaki dan vidimo da se događa obrnuto!)Zapisnuti!
GLAVA U TORBI
Borkina kolumna u Danasu se zove Glava u torbi. Sažaljenja vrijedna pozicija.
Malo smo promijenili stav kad smo primijetili Dolare u torbi (Sto hiljada?).
Pomolak tora, ali napuštenog
КАЖА О ПО-
БЕДНИЦИМА
Већале су главе седе;
Довео нас до поБеде.
Скупио је светлу свиту;
Терао нас к неолиту.
Цвркутале певачице;
Селио нас као тице.
Нашао је два-три скота;
Извео нас из живота.
Уз њега је и порота;
Еј, дивота.
Еј. Дивота.
Negantesima valja reći ne
Namjera nemara
Bliži se rasplet zapetljanih odnosa dvije republike u sastavu jugoslovenskog rezidijuma koji se šifruje sa S&CG. U ranu jesen ove 2004. godine učestalo slušam u beogradskoj čaršiji (dunjo moja) ono patetično pitanje: Kako sad (hajd budi pametan) u ovakvoj Srbiji može biti išta neprihvatljivo za Crnu Goru? Šta to može biti sporno i poslije smjene u oktobru 2000. godine? (O bože moj šta je to sporno?)
Dva su dobra razloga što želim tim pitanjem da se pozabavim. Prvi je: spektar ličnosti koje su voljne da tako nešto pitaju; postavljaju ga u novinama a) propali kandidati za ambasadore, b) šuškajući analitičari na televizijama, c) brkati savjetnici na tribinama, d) profesori privatnih fakulteta na okruglim stolovima, e) neprijazni utovljenici na rođendanima, te f) začuđujuće rutavi tinejdžeri na žurkama. Drugi je razlog što pojedinci iz te raznorodne a goleme skupine, za vjerovati je, nastupaju iskreno. Možda samo dobro glume, ali ću ovdje pristupiti profesionalno i raspravljati priznajući tim generalima srpske patriotske naive – dobre namjereen général. Neću ovdje pominjati očevidne grozote u koje spadaju rijeke pretvorene u zaboravljena groblja, pusti gradovi adaptirani za ambijent haunting tales cjelovečernjih filmova, ili bogomolje tretirane razornim eksplozivnim napravama. Obično prelistavanje dnevnih novina dovoljno je za voluminoznu sumornu kolekciju primjera anahrone hajdučije na osnovu koje možemo uzdahnuti vapajem starih Rimljana: Sapienti sat.
Pogledajmo neke od modusa manifestacije hajdučije. Primjeri su uzeti metodom slučajnog uzorka, to vam garantujem.
Od malih nogu (i malijeh noga) upućuju nas školske vlasti na epske pjesme u kojima se borba za slobodu izvodi kroz povremene prepade koje hajduci izvode skokovima iz klekovog grmlja dolje na drumove i konfiskacijom od Turaka tri tovara zlata. Govorio sam već o tome da se danas u Crnoj Gori bez odgovorne književne analize ne smiju ove umotvorine servirati na intelektualni jelovnik učenika. Ima jedan akademik u Beogradu koji je potrošio cirka tri leđena mastila da nagrdi Lenjina koji pod mostom čeka da orobi carsku kasu, a prosuo bi šest leđena suza kad bi neko izbacio iz školskog programa u Crnoj Gori junačku pjesmu Oranje Marka Kraljevića. Govorim, dakle, o smišljenom utemeljenju hajdučkog mita (boli njih kita). S druge strane, u samoj Srbiji, borba protiv ohajdučenja javne scene je duga i gorka. Paralelno sa romantičarskim ushitima hajdukovanjem, koje možemo nazrijeti u mnogim djelima đačke biblioteke, primjera radi, u Radičevićevoj pjesmi Ajduk (rode mili u preteškoj noći), pratimo i ukazivanja na civilizacijske stranputice. U satiričnoj pjesmi Al mi sada…, napisanoj 1856. godine, cinični i dobri boem Đura Jakšić veli:
Al” još teže meni pada,
Što ja nemam ko nekada
Mlado srce, moćne ruke;
Otišo bih u hajduke –
Stekao bih zlatne toke,
Krčmarice crnooke,
I na domu gojne voke.
Sve to mi još gledamo moj Đuro, i te zlatne toke, i te gojne voke i te dive crnooke koje se sada zovu estradne zvijezde, bar dok igraju arkan-kan na Zvezdinom stadionu…
Kad reprezent vlasti smije da šutne novinara u muda pred milion svjedoka (oni su gledaoci direktnog TV prenosa ovog nogetanja na javnoj sceni) bez ikakvog sudskog raspleta za taj svojevrsni testis-testa narodskog podivljenja, što je to ako nije hajdučija?
Kad reprezent vlasti može da dezavuiše saobraćajnog policajca na dužnosti, to je gospodo hajdučija. No, ako potom taj policajac bude i degradiran u službi, jer ne zna da je izabrano lice transcendentni nad-zakon, to je uznapredovala hajdučija. Ako se omladinski delinkvent može (daleko bilo) uspješno verati strmim skalinama do odaja gornjih u kojima ljetuju reprezenti vlasti, to jeste bolni refleks na jakšićevski dojam hajdučije. Kad ustvrdimo da su još nepismeni no ćefnuti dečarci ispisali grafite poruke međunacionalne mržnje, ili da su pod-tinejdžerske kategorije življa isprevrtale (metodom šta zna dete šta je sto kila) nadgrobne spomenike davno upokojenih inovjernika, eto klasične groteskne hajdučije.
E, posebna je vrsta hajdučije kad svetosavci (poluautomatskim kosijerima?) rašćeruju Crnogorske pravoslavce po Crnogorskoj planini Sinjavini, kraj Ružice kraj božje crkvice.
(Nije tačno da danas, u post-jakšićevskoj Srbiji, nema ko da sve to skupa nazove hajdučija. Međutim, oni koji se ispod te konstatacije žele potpisati, po prilici mogu stati u omanji kabinet naučnika-istoričara gospođe Latinke Perović.)
Idemo dalje. Hajdučija je kad skrojiš nane crnu pamučnu majicu broj 36 (dječja veličina) sa likom masovnog zločinca. Kad prodaješ priveske, kad prodaješ postere, kad prodaješ gusle, kad prodaješ cedeove, kad prodaješ krst što veliča lik masovnog ubice – sve je to hajdučija. Koja treba da nas bratski spaja? Ah, zašto se takva hajdučija ima nekome bolno emotivno dopasti u Crnoj Gori? Lično mi je žao što se kod Njegoša može pročitati aforizam: ‘Zlo činiti ko se od zla brani, tu zločinstva nije nikakvoga.”
Čovjek zabrinuta lica kaže: – ‘Kategorično i odgovorno tvrdim da general Mladić nije u Srbiji.” Takav logički treset saopštava osoba koja je vlasnik naučne titule, ima diplomu koju je stekao u tvrdoj univerzitetskoj utakmici za naučno zvanje koje je zasnovano da slavi naučnog metoda. Pred milionskom javnošću on se bruka jer devalvira stameni naučni princip da nepostojanje dokaza nije isto što i dokaz o nepostojanju. Ta pravno-logička hajdučija – što ima da se nekome sviđa, gospodo? Ali:
Hajdučija se više i ne spori, budući da se ne mogu sporiti hajduci. Zato zvaničnik i poziva: – ‘Najbolje je da se hajduci dobrovoljno predaju.” Što ima da se nekome dopada ova lingvistička tatula (kužnjak, datura stramonium)? Predati se – odvajkada znači: svojom voljom staviti se u ruke vlasti; umetanje dobrovoljnosti ovdje je indikator nedoučenosti, no sama nedoučenost surogat je za strah sopstvenoj političkoj stražnjici. Postoji samo a) predati se, ili b) biti uhapšen. Sve treće je bijeda nedostojnih narodnih predstavnika. To jest hajdučija političke neodgovornosti. Što bi se ona nekome dopala u Crnoj Gori dvadeset prvog vijeka?
Addenda. Hajdučija je i napasti Darvinovu evolucionističku teoriju svetosavskim strjelicama iz dogmatskog tobolca jedne sklerotizovane profesorke, člana klerotizovanog centralnog komiteta njene parlamentarne stranke. To je bila na sreću (zasad?) samo hajdučija u pokušaju. Jer se svetosavski legalisti nijesu sjetili da je objave na guslama koje za razliku od kompjutera ne zrače (opusculum citatum: Ali gusle, srbske gusle, lagati ne znadu).
Kad svetosavci iz Crne Gore zatraže od svetosavaca iz Srbije, i obrnuto, obeshajdučenje javnih poslova, steći će se dostojni preduslovi da na potezu Bijela – Crnja involvirani narodi civilizovano komuniciraju.
Pomolak viteza
OSVETINJA
Čekao je trideset godina, da osveti strica. Tri decenije je prikrivao namjere. Imao korektan odnos prema budućoj žrtvi, da ova ne bi posumnjala. Da niko ne bi posumnjao. Onda su se stekle okolnosti. Čovjek, kome je zakon, pravo, nedovoljan, jeste čovjek osvetinja. Osvetinjo jedna!
Pomolak mišljenja
GENIJE
Dosadno je bez Ajnštajna u medijskom prostoru. Zato je utješno da se emituje serijal „Genije“ o životu ovog fizičara, na televiziji National Geographic. Drugu epizodu smo gledali u nedjelju 30. aprila 2017. od 22 časa. Kad smo svojevremeno objavili knjigu „Podvig mladog Ajnštajna – devet članka koji su utemeljili modernu fiziku“ (Mikroknjiga, Beograd 2005) napisali smo na koricama da je Ajnštajn „najzaslužniji fizičar svih vremena“. Mislimo da su ovo tačne, a odmjerene riječi.
Početak serijala je obećavajući. Scenaristi su iskoristili podatke iz Ajnštajnove Autobiografije. Miloš i ja smo čitali i prevodili ovu knjigu. Otud znamo da je ona teška za ekranizaciju, zbog toga što Ajnštajn stavlja znak jednakosti između života i djela. Po njemu, važni su misaoni procesi u mozgu i jednačine i rezultati koji proisteknu, ako proisteknu, a koji se na kraju radnog dana mogu staviti na papir. Svaki dan je radni dan, inače ne postoji. Dobro, tu su i takozvani događaji, o njima Ajnštajn piše uzgred, ovlaš i samo u kontekstu razmišljanja na temu Šta je ovaj svijet u koji smo zaronjeni? A to nije pravi predložak za TV radnju kakva se svakodnevno propagira u filmovima, pričama i reportažama na malom ekranu. Zbog toga, pohvale za ekipu koja je iz takve „suve drenovine“ iscijedila kapi uzbudljivih scena! Gluma je dobra, dinamika radnje na nivou, savremena je režija. Gledaćemo i dalje.
To da je Ajnštajn poistovjetio biografiju sa stručnim i naučnim radom u oblasti fizike navodi nas na sjećanje da je jedan Nišlija, vrhunski pjesnik, ostavio za sobom, u svom kratkom vijeku, niz jarkih stihova, koje danas citiramo i opravdano vadimo iz zaborava. Nedavno je reditelj Oliver Frljić govorio kako mu ne izlaze iz uma stihovi Branka Miljkovića, jer o njemu je riječ: Isto je pevati i umirati. Ovaj balkanski genije tvrdi isto što i fizičar: rezultat mog života su pjesme koje sam napisao; one nijesu izmišljena stihovanja, one su sadržaj mojih dana provedenih na ovome svijetu. Miljković je umro mlad. Da je pisao autobiografiju, izgleda bi postupio po Ajnštajnovom receptu: ničega nema van stvaralačkih trenutaka u životu autora.
Ova priča nam donosi u sjećanje jedan stari vic. Vojnik je na pregledu kod psihijatra. Doktor mu pokazuje nalivpero i pita, „Na šta vas asocira ovaj predmet?“ Vojnik bez razmišljanja i ustezanja odgovara: „Na p…u.“. Doktor se mršti i ponavlja pitanje pokazujući mu pepeljaru. Vojnik odgovara isto. I treći put doktor testira pacijenta vojnika, postavlja mu isto pitanje pokazujući maramicu. Vojnik odgovara da ga asocira na p…u. Psihijatar je konsterniran. Vojnik ga tješi: „Doktore, ne uzduđujte se. Što god da mi pokažete, ja stalno i jedino mislim na p…u.“
Tako je i sa Ajnštajnom. Možete ga odvesti i na vašar u Topoli, on će tamo tražiti rešenje jednačine gravitacionog polja. U istim okolnostima Miljković bi odrecitovao najnoviji stih svoje buduće pjesme.
(Pa, možda i neka naša serija o Miljkoviću u budućnosti nije nemoguća misija?)
Pomolak lisca
SIKOFANT(OM)
Zadњih godina se lepo zaokruglio i pristaje mu svaki okrugli sto. Gde je on, poluluk je više polulud, s druge strane je polumuk. Zvaćemo ga ovde Stole (lingvistička tehnika pars pro toto).
Kome god da je Stole bio neophodan, dobro ga je smislio. O, koliku je dobronamernu naivnost ispoљio onaj koji je prvi zavapio: ne može se imati mačka koja laje. Može, tugo moja, može.
Kako okrugle mudrosti napreduju, Stole se sve više nadima. Circulus vitiosus se talasa. Svi očekujemo (žudimo) da se iznebuha među učesnike trabuњava duha pojavi Mali Princ i postavi, bez ikakva uvoda, ono nezaboravno uglađeno pitaњe našeg detiњstva: Gde su љudi?
Pred našim očima golobrst Klevete.
Lapavica Prostakluka.
Љudi sa periferije (stola) hteli bi da pobiju Stoleta (pre nego se ugase kamere i on њih pobije). Ali je još Andrić govorio: tako ga je lako pobiti, da se to ne može. Ne sećam se na koga je tačno mislio tog momenta, nije ni važno; svako vreme Poleta ima svoga Stoleta…
Što Stole kaže, televizija će kasnije eminovati. Dnevnik, sve u šesnaest (časova).
Selo gori, a auditorijum se šešљa.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Sledeća tehnološka generacija u toj grani tehnike biće očevidno umobilna telefonija.