Komentar za početak
Tuđinu se hvali, svome se požali. (Trt! Svaki dan vidimo da se događa obrnuto!)Zapisnuti!
E SAD, ESAD
Dr Esad Kučević iz Tutina opominje, u ponedeljak 11. oktobra 2010:
„Četnici još nisu umrli, a kad će ne znamo. Njih nije izrodila aktuelna vlast, niti su vaskrsli iz ravnodušnog režima. Oni su narodni otrov koji genetski modifikuje sadašnje generacije, suočene s opasnošću da zbog četničke radiokativnosti, Srbija postane zanimljiva Iranu, za njihova nuklearna postrojenja.
Takvi utisci nameću se povodom otkrivanja biste komandanta mileševskog korpusa Vuka Kalaitovića. Ozloglašenom poručniku, koji iz ljubavi prema otadžbini, na nevinim komšijama i golobradoj dečurliji Zlatara i Polimlja, okrvavi ruke i koljačku kamu ostavi u amanet zaslepljenim sledbenicima iz Srbije, Crne Gore i Republike Srpske. Samovoljno i masovno pristalim da se klanjaju spomeniku zločina, zahvaljujući preživelim saborcima, koji na padinama Čemernice otkriše trajni beleg i krajputaš. Ponosno i revizijski, u cilju opamećivanja budućih pokolenja, uzbrdnom nizbrdicom, nedaleko od ivanjičke spomen-biste Draže Mihailovića, te krvavih pešterskih polja, usahlih i zauvek opustošenih zločinačkim četama Pavla Đurišića.
Upravo u danima kad s raznih strana pristižu apeli za smirivanje uzavrelih strasti, nastavlja se specijalni rat u Sandžaku i po ko zna koji put vatra gasi benzinom. Ratnohuškačim usklikom i gazimestanskim obrazloženjem: „Ako ne znamo da radimo, znamo da se bijemo!”
Tako treba, na evropskom putu. Prvoplasirani, u glavnoj ulozi je državni sekretar Slobodan Homen. Neumorni tragač za Dražinim grobom, prednjači ispred BIA delegacije što prošlog leta položi Mihailoviću venac na Ravnoj gori i njenog direktora Saše Vukadinovića, četničkog unuka.”
Pomolak tora, ali napuštenog
КРВАВА БАНДА
Било је то у једној земљи весељака
На брковитом Балкану,
Обогатила се мученички брзо
Чета наших најгорих ђака:
У једном дану!
За ове су године
Сви били рођени,
Исто су им поклекли школски дани,
У исте светковине
Сви били залуђени,
Од чисте отмености сви пелцовани
И сви умели по истом плану.
Било је то у једној земљи весељака
На брковитом Балкану,
Обогатила се мученички брзо
Чета наших најгорих ђака:
У једном дану!
Којих четрдесет и пет минута
(више ни трена)
Седела је у ђачкој клупи
Чета препредена
И исте задатке истрајно
Решавала: колико може
Шлепера, ако тајно…
И тако крадом.
Мисли су им биле пуне
Истих бројки
И по свескама у школској торби
Бесмислених лежало безброј
Кечева и двојки.
Прегршт новаца
Из блиских благајни
Родољуби и тупавци
Стискали су у дну џепова.
И чинило се сваком
Да ће дуго,
Да ће врло дуго
Штрчати изнад сваког права
Док све задатке у џет-сету
Не посвршава.
Било је то у једној земљи весељака
На брковитом Балкану,
Обогатила се јуначки брзо
Чета наших најгорих ђака:
У једном дану!
Сиромаха редови цели
Одузели се од муке
И у освит судњег часа
Чекајући стајали мирно
Као да смрт није ништа.
Кругова девет целих
Овог часа их дели
Од вечног боравишта.
(Без санка)
Negantesima valja reći ne
Svetosavske štrajkačlije
Mrzitelji škole kod nas su brojni, i javljaju se u nekoliko alotropskih modifikacija. Za ovu priliku izdvojio sam tri vrste prononsiranih školomrzaca: štrajkači, presretači karijera i matematikofobi. Recimo po neku riječ o njima.
A) Štrajkači se kod nas regrutuju iz redova truanata. Mi imamo dosta truanata, ali po običaju ne imenujemo grozne stvari pa ne znam kako da prevedem taj engleski termin (možda: bježalo?). Truant je, kad jednom, o paradoksa, postane nastavnik, opsjednut idejom da štrajkuje. Kako je usov štrajkova kod nas bespogovorno korelisan sa množenjem prosvjetitelja – svetosavaca, ne možemo a da se ne osvrnemo na praksu vješanja ikone dotičnog sveca na vidnim panoima naših škola. Šta mi u stvari znamo o Svetom Savi? Problem je dijelom u evidentnoj činjenici da niko nema toliko vremena, energije i volje da pročita sve relevantno. Posljedica naše neobaviještenosti, koja je dakle iznuđena u ovom ili onom obimu, žalosna je: prosto, lako nas je prevariti. Ne stignemo da provjerimo sve podatke! Srećom, nijesmo sami, pa ponešto razjasne drugi u ime nas i za nas. Tako u Beogradskoj Republici za jul 2002. možemo da ponovo pročitamo Veselina Čajkanovića, na temu Svetosavlje, paganstvo i hrišćanstvo. Evo nekih Veselinovih navoda: a) Sveti Sava je, u jednoj priči, prokleo i upropastio svog psa, za koga se izrikom kaže da mu je bio veran i da se od njega nije odmicao… b) Sveti Sava je drugom prilikom prokleo celo selo, da se više ne množi, i da od tada svi seljaci nose samo crno odelo. c) Zbog toga što mu jedan čovek u selu Slivnici nije dao hleba, izrekao je svetac strašno prokletstvo nad celim selom: da nemaju nikad svojih kuća, nego da se potucaju po tuđim kućama… d) U jednoj pripovijeci iz sela Temnići priča se kako je Sveti Sava upropastio ticu kosa takoreći ni za šta. e) Ima jedno verovanje poznato u mnogim srpskim krajevima, koje Svetoga Savu dovodi u bizarnu vezu sa vucima. Prema tom verovanju, Sveti Sava o svome danu saziva u planini sve vukove što ih ima, i – u vezi sa jednim starinskim shvatanjem da vuk ima prava da traži i dobije svoju nafaku – određuje im hranu (tajin) za narednu godinu, to jest šalje ih u razne torove i daje uputstvo šta da tu zakolju i pojedu.
Kako iz svih ovih dogodovština, i fakta da je Sveti Sava okarakterisan kao božanstvo čija je oblast stočarstvo i stoka, proizilazi urgentna odluka da njegova slika mora da visi u učionicama i zbornicama Crnogorskih škola? Kad je o tome neko relevantan, u nadležnim ustanovama, i uz poštovanje javnosti, promišljao? Možda jeste; uzmimo da je neutješni zaključak tada bio da do danas Crnogorka nije rodila ništa dostojno da se u vidu slike okači u prosvjetnim institucijama. Te da smo prinuđeni da izložimo uvozne veličine pred oči mališana. Ali što tada izbor nije pao na, recimo, jednog Dositeja Obradovića? Mislimo na onog upornog, marljivog i obrazovanog Vojvođanina koji je propovijedao, na primer, ovo: “Bolje je mnogo jednu pametnu i poleznu knjigu s kolikim mu drago troškom dati da se na naš jezik prevede i naštampa, nego dvanaest zvonara sazidati i u sve nji velika zvona poizvešati: zrno pameti neće se deci našoj pridodati, ako ćedu im doveka zvona lupati. (…) Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce!” On je još savjetovao da se kao prirodna prihvati činjenica da postoje Srblji raznih zakona i nekolikih vjera. I da pisac treba da se uznese i do univerzalnog humanizma te da piše za um, za srce i za naravi človečeske! Eto, autor tako uzvišenog programa etiketiran je kao meki Srbin, pa je u učionice okačeno štogod tvrđe. U sramnoj sportskoj disciplini pljuvanja na Dositejevo prosvetiteljstvo visoko se svojevremeno plasirao Slobodan Jovanović za koga je Obradović raspop i svrzimantija (!); nošen ambicijom da jednom za svagda poentira, nazvao ga je Slobodan osnivačem srpske literature u kojoj nema Boga. (Ju, naopako!)
Posle provale svetosavlja osuli su se, rekosmo, štrajkovi. Štrajk u školama? Da, sa tendencijom da bude višegodišnji. Da šteta bude nenadoknadiva. Da proces varvarizacije naše djece bude ireverzibilan. Ko su ti unesrećitelji naših potomaka? Ko ih je priučio da školski čas može da bude kratak koliko mu drago? Da polugođe traje koliko mu drago? Šta će nama buduće zakašnjelo saznanje da je neko želio da Crnogorsko školstvo propadne? Zaprla im dabogda zimnica.
B) Utisku, da od propasti prosvjete nije šteta, doprinosi i raširena pojava da obrazovanost i diploma nijesu potrebni uslovi za obavljanje javnih poslova. Koliko je samo balvana zajušilo mnoge važne kucavice u mnogim resorima, pa ništa. U vremenima kad je fakultetska diploma zaista raširena pojava i prva odskočna daska za kvalifikovanu djelatnost, uzdanje u zdrav mozak neinficiran studijama samo je manifestacija pogane mrzosti na školu. Bagatelisanje pripremnih intelektualnih napora za formiranje važnih karijera dostiže ovdje i ondje razmjere groteske! Nikako nam ne izbija iz glave slavni slučaj osobe koja je dogurala do načelnika saniteta, ili tako nekako, pokupila najviša odlikovanja vojna i civilna, tu u susjedstvu, a da nije imala diplomu bilo kog medicinskog fakulteta. Niti mu je tu diplomu neko tražio, niti je neko primijetio da dotični ne umije da operiše ili dijagnosticira. A vremena su burna. Treba ići u susret događajima, ne gubiti dugo vrijeme u školskoj klupi. Presretati! Ići u susret karijeri! Završavati životnu školu. Školovati se uz rad, uveče i na terenu. Presretači položaja i funkcija znaju da je škola danguba; nije na poljzu najbržima; zakrečava arterije samoproklamovanih kreativaca. Ali jednom prihvaćen metod primjenljiv je bez ograničenja:
U našim nesrećnim ratovima izgleda se umjesto vojne stručnosti tražilo nešto drugo (zato su preopterećeni sudovi od kućnog praga pa do Haga). Javnost bruji o izvjesnom M. N. Odjeci buke stižu do nas. Nije nam slučajno priča zanimljiva. Ko je N.? S. kelner, koji 1991. odlazi u Z. Ubrzo se obreo u G., još dok su kasarne JNA blokirali. Preko noći stiče činove. Komanduje gardijskim brigadama n. vojske, pa redom Sad ga optužuju za brojna nedjela protiv civila u G., posebno za naređenje da se strijelja na desetine nenaoružanih građana, itd. Eto te paradigme! Majko božja koliko je, pred rat, i tamo i ovamo i na sve strane bilo školovanih generala! Kad je zapucalo, komandovali su kelneri! Čini mi se da je i u B. bilo slično. ‘Kelneri” su munjevito proizvođeni u generale. Čemu tolike skupe vojne škole? Toliki narodni troškovi da se proizvede komandni kadar? Sad se tamo pitaju, a pitanje nam se čini poznato, koji će nam norac stajaća vojska i sjedeći oficiri kad u NOR-u (narodno oslobodilačkom ratu) ne trebuju? Srednja ugostiteljska, to je nešto drugo. Koji će nam norac, ako uvijek pronađemo, kad zatreba, po nekog mirka, koji ni mrava ne bi…?
C) Matematika je kod nas opšte mjesto jednog pervertiranog mita! Još mi je pred očima lik popularnog rokera koji se pred kamerama šeretski hvali da je iz računa imao samo dvojke, a i to mu je bilo poklonjeno zbog talenta. Dok tu bruku javno saopštava, ne bez smisla za glumu striže uokolo očima po uglovima auditorijuma, i naslađuje se gromkim aplauzom masovnog odobravanja. Mislim, zabavljač je, neka mu bude.
Ali evo na TV i u novinama, poznati pisac je za uvođenje vjeronauke u škole. Sporno je: kako bahato argumentuje. Kaže, otprilike: Ni ja nisam volio matematiku, pa sam ipak morao godinama da slušam i matematiku. Grozno je: kad se tako zbori javno, iz usta poznatog čoveka. (Izjava je potrebna jer je viđen za ambasadora savezne države na jednom ostrvu). Formalno logički naprasno ukravaćen gospodin je u pravu. Zbilja, zašto se u školama uči fizika, a ne sanovnik? Zašto se izučava astronomija a ne horoskop? Ko je odlučio? Zapad? To je onaj stav: radi se o ujdurmi (za vjerovati je: komunističkoj), nikako o sublimiranom svjetskom i vjekovnom iskustvu koje je dovelo do pouzdanih civilizacijskih načela čovečanstva. Eto, neko ko nije sklon Srbima, jedno jutro je mrzovoljno zaključio: malo ćemo mučiti pravoslavce matematikom! U istu saznajnu i pedagošku ravan da dovede nauku, matematiku i vjeronauku može samo neko ko je protagonista onog mentaliteta koji je natjerao Adama Mihnjika da citira Ivu Andrića: Balkan je teško razumjeti, jer na Balkanu svi lažu i ne zna se kome vjerovati. Jedan govori jedno, drugi drugo, treći treće i čovek se gubi u svemu tome Dodajmo ovo: Avion, kojim rečeni pisac (probuđeni dio naroda!) aterira na Zdipar, gdje li, da nas tamo, sve nas, reprezentuje – srušio bi se, da ne bješe matematike, strmoglavce u J. M. Ako bi uopšte poletio (sa visokooktanskim religioznim zanosom u turbomotoru).
Crnogorci, koji su na nedavnim izborima još jednom demonstrirali zavidni smisao za modernost, očekuju da škole budu institucije za dostojno obrazovanje. To se neće obistiniti ako štrajkačlije nema ko da zaustavi, karijeriste nema ko da kontroliše; a mrzilogičare nema ko da pljune. Metronom građanskog strpljenja odbrojava.
Pomolak viteza
GALUPETANJE
George Horace Gallup (umro 1984) bio je amjerički statističar. Godine 1935. osnovao je Amjerički institut za ispitivanje javnog mišljenja, danas široko poznat kao Galupov institut. Statističkim metodima na bazi anketiranja grupa ili pojedinaca istražuju se mišljenja o raznim problemima ekonomskog, društvenog ili političkog života. Otada, u svim zemljama svijeta nikle su i niču brojne institucije koje se bave sličnim poslovima. Kod nas, javljaju se kadikad i takve kvaziistraživačke grupe uslovno rječeno galupovske provenijencije koje se ne uklapaju u svjetsku organizaciju za ispitivanje javnog mišljenja (WAPOR) iz prostog razloga što se ne drže naučnog metoda. To su firme za proizvođenje lupetanja. Lupetati je nesvršeni glagol (dabome). Prije svega znači lupati ujednačeno ili na mahove; otuda i izvedeno značenje: govoriti koještarije; Po Akademijinom Riječniku, Sremac je pisao, Ajde, ne lupetaj tu koješta! Vinavera ni to nije zadovoljavalo, pa je pisao, Uživam … kad ljudi tako lupetaju na kvadrat. U svakom slučaju, lupetanje u galupovskim organizacijama treba na našem jeziku nazvati na prirodan način: galupetanje. Kao tipičan proizvod dvadesetog vijeka, vijeka političkih izbora, galupetanje nije bilo poznato Starijim lingvistima (Vuku, na primjer) i prvi put se riječ pojavljuje u ovom Riječniku.
Pomolak mišljenja
GNUSNA PREVARA MAESTRA MARADONE
Na jednom važnom međunarodnom takmičenju, davno je to bilo, fudbaler argentinske reprezentacije Diego Maradona dao je Englezima gol nečasnim postupkom. U skoku je rukom zahvatio loptu i poslao je u mrežu iza konsterniranog golmana Šiltona.
1. Ova bizarna situacija bila je tema i inspiracija moje pjesme „Igra“. Tu poetsku indignaciju sam objavio u časopisu KORACI (broj 3/4, godina 1989). Časopis je tih godina vodio i uređivao otmeni šumadijski bard Slobodan Pavićević. (Njega odavno nema; brk njegov, lijevi ili desni svejedno, vrijedio je više od mnogog današnjeg poslenika u kulturi.)
IGRA
nogometaš zvani diego maradona
u gipkom skoku vatrenoj nameri
u magnovenju
odnosi loptu odnosi sferu praiskonsku
rukom postiže gol
vratar zvani bobi šilton
ne veruje da postoje paralelni svetovi
propušta efemerne trenutke s indignacijom
mirno čeka onu kolotečinu
a gledalaca sto hiljada
sto hiljada čeloveka homo sapiensi
isijava svetlo isijava zvuk
a nema prelaza vidnog od svetla na zvuk
niti: obratno
to je teško ali može
oni su ambijent
publika vidi:
fudbaler zvani maradona
kleči na aut-liniji
rukama priziva nebo
i gle nebo se otvara
odozgo kulja reliktni mrak u prazne oči
dečije
i vidi:
golmana zvanog šilton
hor uznosi lepotica od plesa do topline
postaje čovek od miline istočne strane terena
on, međutim, drži čas metafizike
koji se rascvetava u poslednje čudo:
homo sapiens maradona
od lepljivog mraka od Cvokota Iskona
nemo valja loptice tvrde
te ih krišom baca u Mrežu Zaputanu
ravno do nevidljivog minotaura
kroz uspenje kroz stav
kroz bitnost
šiltona
2. Fudbal je, naravno, igra. Neko se zgodno sjetio da fudbalsku iglu zaglavari – proglasi za najvažniju sporednu stvar na svijetu. Ali ta dosjetka zamagljuje krucijalnu poentu: fudbalska igra, i svaka druga sportska igra, bezbolna je imitacija rata među zavađenim plemenima. Krucijalno u toj imitaciji je strogo poštovanje pravila igre – čega u taljiganju života nema ni na pomolu. Dok se lopta kotrlja, a sudijski paragrafi, kakvi god da su, imaju apsolutni autoritet – mi smo začarana publika koja pravično navija za Svoje i sanja Pravdu na Zemlji. Ako se desi povlačenje za dres, start đonom ili neovlašćena upotreba ruke, od sudije očekujemo da svima objavi da se desilo veliko zlodjelo koje narušava svetost Pravila. U sportu, gnušamo se Grabeža.
Televizijski prenosi nam predočavaju da se Pravila sve više skrnave. Potire se sama slava sporta! Podozrijevamo da je koristoljublje zatrovalo sjajnu ideju sportskog nadmetanja. Nije riječ samo o sadašnjosti. Robno-novčana zavjera protiv bitnosti sporta napada i istoriju sporta. Kako pričamo djeci, đacima, o prošlim događajima i nadmetanjima? Ah, bolje ne pitajte.
3. Politikin Mali Zabavnik (1 jun 2017, broj 154, strana 15) donosi osvrt „Najgolovi u istoriji fudbala“. Po zasluzi se u tekstu za đake pominju zaista unikatni potezi majstora Ibrahimovića. Dalje se govori o bliskom susretu Šiltona i Maradone. Maradoni se dodjeljuje isti tretman kao i Zlatanu. O mangupskoj prevari govori se kao o „previdu sudije“. Krađa rezultata se opisuje kao „spretno“ davanje gola! Dok ogavni izgrednik kleči na aut-liniji u odurnoj metafizičkoj pozi i pozdravlja svog boga obmane, bitangini saigrači su u nedoumici; Diego ih kori i opominje: radujte se, inače će sudija da se dozove pameti i poništi gol! Pioniri će naučiti iz ovog štiva da je lažni gol – Božje djelo. Krađa jednako Božje djelo? Nijedan negativni, a istiniti, epitet koji mora da ide uz Maradonin postupak nije ponuđen vrijednim čitačima Politikinog zabavnika.
O izgredniku će biti snimljeni i filmovi iz kojih ključa eulogija i euforija. Bijedni „gol“ postaće najgol.
Sijemo zaborav, blagosiljamo šarlatanstvo. Šaljemno pedagošku poruku da se kroz prste gleda na prevare i krađe. To su postupci koji se protokom vremena, eto, mogu premetnuti u vrline. U igri, kao i u životu.
Pomolak lisca
DRAGI STRIKO, OPET JA
Nije prošlo ni dva dana od kada sam ti poslao pismo, a evo ponovo uzeh parče hartije da ti se javim! Godinama, znaš zbog čega, što se kaže nisam imao ni sliku ni ton. Hvala bogu, posle Dejtona imam tona!
U ovom pismu hteo bih da te pohvalim, što pišeš srpsku poeziju. Ja volim osećajnu stvar; možda se ne bi reklo, ali sam ovih meseci pročitao dosta stihova. Videh te jednom na televiziji. Slušajući te kako recituješ u odsudnom času za našu partiju (ti reče, koja se još igra), zaplakao sam (košta me ponosa da ovo kao borac priznam, ali me hrabri da i ti tog momenta nisi bio daleko od jecaja).
Bog zna da li pod tim utiskom, tek i sam sam počeo da pišem poeziju. Evo me da se, kao i svaki početnik, stidim pred tobom zbog priznaњa! A kako li je tek početnicima u pedesetim! No nije na odmet i da ponovim maksimu (kao maksimom po diviziji!): krv nije voda. Brinem, šta ćeš ti na sve to reći. Posebno se sekiram i satarim (ovu sam reč izmislio iz ovih stopa; dovedi je u vezu sa satarom, kao što i onu prvu vaљa dovesti u vezu sa sekirom), hoćeš li pozdraviti teme koje obrađujem. I ton kojim celina zvuči? Mislio sam da je najboљe, ako ti pošaљem jedno stihosočinenie, pa da prosudiš, i po prilici – ohrabriš. Ta pesma ti se nalazi u dodatku ovog pisma, potraži je; ne bacaj koverat, inače ode i ona!
A sada dve-tri neprijatnije sitnice, ne mogu da izbegnem.
Prvo, ovamo kod nas je neko spadalo pronašlo pesmu koja se zove Ima nešto za koju tvrdi da je tvoja. Ja ne verujem. Onda on pokazuje ime i prezime; postoji li još koji pesnik s tvojim imenom (dešava se…)? Taj kreten koristi svaku priliku, kad sam u društvu, da me provocira. Naročito mi je teško kad odrecituje
Ima nešto isto u љudima,
Ima neke Bosne u Slovencu.
Onda ja objašњavam da je to nemoguće – pokazujem pisma od strika i dokumetujem koja su u stvari tvoja autentična i nepokolebљiva gledišta glede Slovenaca. Do kraja mi je gnusno kad čujem nastavak (mangup je namerno pretumbao stihove):
Ima nešto što u nama ima
Što nas drži u istome vencu…
Ja ga potom upozoravam na tvoje dileme koje sam rasvetlio u prošlom pismu. Među nama, striko, ipak ima nešto što upućuje da si ti autor: pesma je u desetercu… Može i uz gusle da se peva. A ja sam, kao što znaš, tebi bezgranično veran. Ako je tvoja, sviđa mi se. Mada mi je teško reći, posle svega. Uzgred, u stihovima,
U predelu oko divљeg Lima
Ima jedno parčence Banata,
nazire se jedna faktografska teškoća. Vasojevići se jesu selili u Vojvodinu, obrnuti smer migracije mi nije poznat.
Drugo. Doprlo mi je do ušiju (ne pitaj za kanale cinkareњa) kako si negde napisao, љudi citiraju po sećaњu: Pegavo dupe J. Broza.
Groza!
Znam da u ovom vremenu ima mnogo intriga, ali svejedno mi je u duši groza, kad na to pomislim. Izbegavaj, doboga, tako što! Ne bih želeo da me primoraš da se preko novina odričem najrođenijeg strica!
Jesi obavešten čovek, ali baš toliko…
Nastaviš li u tom stilu, odbićeš me od čitaњa tvojih pisama, što mi je inače ovih dana duševna hrana i omiљena zabava. Pozdrav, Sinovac.
Dodatak
Evo moje pesme Smena generacija:
Šeset prve bejah đače.
Nosio sam T. štafetu
kilometar, a i jače.
Ne zaradih ni monetu –
to bejaše čast na svetu.
Danas mi se samo plače.
Porede me sa fukarom,
nosio sam pozdrav Starom.
A ja ćutim, sin mi đače.
Kroz SFRJ nosi pušku;
vrag odneo svaku šalu:
nije pismo u drvetu,
nego metak u metalu.
Ko te pita za monetu!
Da izvuče glavu mušku.
Opet viču: čast na svetu.
(Porede ga sa fukarom:
ne ubija svetim žarom.)
Eto, toliko. Strepim od tvog suda. Svi mi strepimo od ponekog suda. Čujem da sada i buџe strepe od suda. Hvala bogu, sitna sam riba. Najgore što mi se može desiti jeste da gorњe stihove pošaљeš u noćni sud.
Do sledećeg dopisanija, tvoj Sin(ovac).
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Prvo su nas užasnule porušene kule i gradovi. Sad nas pritiskaju floskule i gadovi...