Komentar za početak
Svaki je svoje sreće kovač. (U čijoj kovačnici?)Zapisnuti!
RAZMENA IDEJA
Pod pokroviteljstvom ministarstva kulture i Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka održan je u Beogradu juna 2017 godine simpozijum sa sedam učesnika “Beogradski kontrapunkt”. Tema skupa je bila: Šta književnost može u današnjem vremenu?
Učesnici su potpisali Beogradsku izjavu. U njoj piše i ovo: “Veliki srpski pisac koji je živeo u ovom gradu, nobelovac Ivo Andrić, ukazao je, u jednoj važnoj prilici, na to da je u poslu kojem je posvetio život sadržana prava istorija čovečanstva.”
S ovim citatom je sve u redu; ovde nam treba sad i ovo sećanje. Veliki (jugoslovenski) pisac Ivo Andrić je pisao: “Mnogo bi više trebalo da pripazimo na svoje riječi, bar kad već u godine zađemo. Kad bi riječi bile kratkog vijeka kao što je zvuk koji ih je izgovorio! Ali one često žive godinama, kao sramne rane bole i žegu i truju život.” (Ex ponto, knjiga-komerc, Beograd 1995, strana 64).
Na simpozijumu Milovan Danojlić je rekao: “Evropska unija, odnosno ono što se zove EU u Briselu, iz svoga statuta izbacila je pominjanje judeohrišćanske civilizacije, kao da na tome nije izgrađena celokupna evropska kultura. Od Dantea do Šekspira i Getea, kao da je sve to nastalo u vazduhu, kao da je to tikva bez korena.”
Na to je reagovao znameniti evropski književnik Peter Handke rečima: “Milovane, morate da pazite, da ne pričate, kao Kasandra, o izgubljenom hrišćanstvu. Kod starih Grka imali smo Heraklita, pre Sokrata, koji je imao jedan potpuno religiozni ritam, ne treba misliti – ako mi umremo, neće biti kulture. Postoji jedna energetska praznina u svetu danas, svet je ispunjen, opet nisam pesimista, mislim da su pesimisti pametniji od optimista, pesimizam nije dozvoljen iako su optimisti idioti. To nije dozvoljeno zato što forma, estetika i ritam, sve će se to nastaviti, a moramo da znamo da naučimo da se promenimo. Ja ne volim rokenrol, ali recimo biće nekih novih ritmova i melodija.”
Da, kultura raste i tako što postoji jedan potpuno civilizovan heraklitovski ritam ideja, na primer od Andrića do Handkea, i dalje.
A čitalac, čemu da se nada? Neka opet čita nobelovca pomenutog u Beogradskoj izjavi: “Ponada li se sav svijet dobru, ti ostani miran i čekaj, ne daj da ti osjećanje smete pažnju; ti si rob, ti se nadaj. Ljudi lako zaboravljaju, pa kad im dođu svečani dani, neka oni piju, pjevaju, igraju i ljube, neka pozivaju i tebe, ti ne zaboravi da je tvoja radost daleko još, ti si rob i ne raduj se s njima.”
Pomolak tora, ali napuštenog
СТАМПЕДО ЈЕ КРЕДО ЗА СВАКО ГОВЕДО
За сва говеда
Од Пном Пена до Толеда
Нема важније трке
Ни жешће фрке од стампеда.
Свако право говедо
Пријављује се за стампедо.
Да би трка почела
Полази се од начела:
А) Жега мора бити пасја,
Б) Нигде не сме бити хлада,
Ц) До језера триста миља,
Д) У ваздуху сто обада.
Кад осети луди бол,
Кад доживе убод худи
У меса дебела –
Трка је почела!
Питање је части
Из трке не испасти.
(Та шта кажем, какве части!
Такво јуне које падне
Неће пасти
Никад више траву зелену.
Преко стазе га прегазе!)
Телад трче како хоће,
Ал најкраће до хладноће.
Скака стаза добро води
Ако носи ка слободи
Од обада
У дубокој свежој води
Мада, невелика то је нада.
Правац трке није битан
Но на крају два су циља:
А) Сачувати живу главу,
Б) Место славе наћи траву.
О, да:
Свако стадо одреда
Носи печат стампеда…
Negantesima valja reći ne
Najpoznatije crnogorsko samoubistvo
Nedavno se navršilo sto godina od kako je umro Marko Popović, poznatiji kao Marko Miljanov. Ne kažem da nije bilo dostojanstvenih svečanih akademija, besjeda i obilježavanja događaja; samo, u tom broju se pomaljao i rep odbojnih, svakako i suštinski gnusnih, šepurenja; dnevno-politički rep patriotskih ćurlikanja; a bila je tu i vazda podgrijana i svetosavski agresivno-posesivna misao posrbljavanja Crnogorskih prvaka i njihovih djela.
Mi, međutim, treba da se zadržimo ovdje na priči broj 6 u Primjerima čojstva i junaštva. Riječ je o klasičnom štivu koje se i u čitankama pominje, pa da iznesem samo osnovne podatke.
Kivan nekim povodom, a povode je uglavnom sam birao i tumačio, skadarski Vezir, koji je pokrenuo osvajačku vojsku da pokori Kuče, nudi izbor Crnogorcu Đulji Jovanovu: a) barjak carski (da ga nosi kao izdajnik) ili b) konopac (za na grlo). Đulja odgovara: Pomozi bože, hoću konopac na grlo, a ne barjak na Kuče! Zulumćar mu daje šansu da se predomisli. (Jer šta je smrt bez poniženja?) Đulja je odbio ponudu, da se predomisli, i tresnuo nogama u šticu, ‘te se prevrnuo”.
Običan Čovjek našao je u sebi snage da kaže: Sam ću ja, pašo, mać šticu, da se ne muče tvoji Turci. Samoubistvo. Najpoznatije samoubistvo opisano u Crnogorskim knjigama.
Na teško pitanje, kako prepoznati je li došao kraj sopstvenome životu, i koji je egzaktno sekund onaj pošljednji, sudnji,- odgovorio je literarni junak ove čudesne proze nepogrješivo i pravovremeno. Čitaocu će stići tim povodom do pameti da postoje ljudi koji su ne obični građani, nego čelnici država, pa se još diče (a mnogi ih potpaljuju, da je tako već nikako) da su vođe, voždovi, istorijske ličnosti – a ne znaju da izvrše, na primer, samoubistvo, simbolično, pa i stvarno, kao prosti čovjek Đulja. Jesu li oni nesvjesni pravila vrhunske i jedinstvene igre? Možda su umislili da su besmrtni (nije se šaliti ni sa takvom pretpostavkom)? Olako su stali na čelo naroda, da ga vode, a ne mogu da upravljaju svojim životom, ni kad je evidentno kud on curi. Pada im na pamet da čuvaju unuka, u momentu kad valja povući neki mnogo logičniji i sudbonosniji potez.
Naravno da je paša mogao i trenutno da ubije Đulju. Ali, on ga stavlja na probu: da vidi čvrstinu morala, kad već traje tragedija (genocidni put do ojađene brdske raje ionako zna). Đulja shvata da je on već mrtav u prvom činu ove nepotrebne predstave, savremeni državnici ne shvataju! Ne vide da ih ovovremene paše samo kušaju, jesu li dostojni potomci. Razumiju li, išta? Kušaju ih da uđu u knjige i slavu, oni bi navodno da obrađuju dva hektara vinograda.
Nastradalo je na desetine mladića, oni bi da imaju starost. Ako ništa, dobra je i špilja. U stanju su da se kriju! Imaju tjelohranitelje. Prerušavaju se.
Etički potencijal samoubistva se ne smije zagubiti, jer se društvo razboli: pobrka kriterijume, ne zna cijenu života i upotrebu oduška smrti. Ko ne osjeća u sebi toliku snagu, da može držati etički potencijal samoubistva na potrebnom nivou, taj se i ne kandiduje za čelnika. Mogao je i Đulja da računa na starost, i da možda trampi svoju zlu sudbinu na opštu nesreću Kuča. Ali, nije. Šta znači akt polaganja zakletve pred Narodnom skupštinom, ako ne da je izabrani sposoban da ne degradira, kad do toga dođe, samooslobađajući naboj samoubistva? Ništa nije grđe viđeti no bivše predsjednike koji se kao mrcine vuku po budžacima otadžbine i krijumčare svoju bezvrijednu čapru dok smišljaju načine da neopaženi šmugne iz jednog sivog dana u još mračniji naredni dan. Da ojađeni narod smišlja zakone, šta sa njima Pojedincima je mučno i osjećanje da su obožavali osobu koja nema kuraži, da skonča.
Književnik Marko Popović uočava i maestralno naglašava dvije bitne karakteristike ponuđene paradigmatične priče. Jedna je: psihološka pozicija žrtve pred smutnjom kvazi-izbora. Druga je problematično šepurenje kabadahije, u kojem je odurna mješavina igre, licemjerja, likovanja i fešte.
Sva životnost ova dva centralna motiva jarko se ogleda u skoro-dvodecenijskim balkanskim preživljavanjima (koja još traju), a u kojima je Crna Gora učestvovala, što nevoljno, što voljno. Jer: Kako su se završavali pohodi takozvane međunarodne zajednice ovdje, ondje, tuda i svuda? Jesu li prekršioci po kratkom postupku snosili odmjerenu kaznu? Je li jači, po pravu jačega, presijecao događaje bez prenemaganja i zluradosti? Ništa od toga! Uvijek je tu bila i neka zastava, za ponijeti gdje treba, lažna zakrpa sugerisanog “sopstvenog” izbora. Jeste, moramo da brinemo i kuda će nas odvesti najnovija zastava Ustavne povelje; u normalne građanske okvire ili malo velje?
Marko Miljanov, književnik, jasno veli: Postoji nemoral djelioca pravde, i kukavičluk nevoljnika. Sve je manje u modi da se poraženi “junački smakne”. Ali to gubitnika ne opravdava u pogrešnom uvjerenje ili “opredjeljenju” da se domogao autohtonog odlučivanja o svojoj sudbini i o posljedicama po narod. Po mom ukusu bi bilo da jači brzo dokrajči, i ne kuša (nehrišćanski!) dvostruku smrt žrtve. Ali bahati veziri o tome misle drugačije, danas pogotovo! Toga treba biti svjestan. Svačije je, kad je u pitanju javno dobro, da se sjeti: bar može ćušnuti šticu ispod nogu. I da je vezirovo pitanje – prijetvorno prenemaganje diktatora koji se, vazda, dosađuju na gubilištu. Ali, kakve veze ima ta ubistvena vlastelinska danguba sa sudbinom raba Đulje Jovanova? Stameni zakon u njemu mu veli da čovjek, ako hoće, može da obezbijedi časnije lice sopstvene smrti. Što je, vidimo put do duhovnog vaskrsnuća.
Markova priča o osionom Veziru koji provodi zaludnje dane po Crnoj Gori i filozofu egzistencije Đulji, jedna je od ponajboljih u pisanoj Crnogorskoj riznici. I kao što ima literarnih epizoda za koje bismo više voljeli da ih istisnemo iz dnevnog života zamazanog politikom, i pošaljemo u isključivu nadležnost akademskih institucija – tako postoje čudesne novele, kao ova Markova, koja bi morala biti bez prekida u svijesti svih naših uglednika. I bez razlike onih, koje metla istorije (ovako ili onako) postavi na poligon ništavila. Pošto:
Bitno je da preživi etika autentičnog izbora. A ona je sva u prepoznavanju psihološke koherencije pojedinca, kao i u građenju istorijske dosljednosti kolektiviteta.
Ako je istina da Kuči nemaju spomenik Đulji Jovanovom, evo moja malenkost se zalaže da se započnu neophodni građevinski radovi.
Što? Je li neobično da se dižu spomenici literarnim junacima? Možda i jeste. Ali posigur bi to bilo u poljzu afirmacije beskompromisne crnogorske čovječnosti i napokon u duhu književnog stvaralaštva krupne intelektualne figure Crne Gore, pisca Povelje slobode, vojvode Marka Miljanovog Popovića.
Pomolak viteza
DJELO ČINI ČOVJEKA
Duboko se zamislimo nad opštepoznatom izrekom odijelo čini čovjeka. Ta ne može biti da je neki prošli mudrac doslovno tako htio da izjavi! Taj neveliki zahtjev… Mi imamo objašnjenje nastale konfuzije. Prvobitno, maksima je glasila djelo čini čovjeka. To je već u cjelosti shvatljiv stav; dostojanstven, čovječan i prkosan zahtjev. Avaj, vremenom se ispostavilo da se radi o teškoj obavezi koju mnogi ne mogu da podnesu! Tako se sa djela priješlo na odijelo, i sve je postalo lakše, pristupačnije. Oformiti djelo je mukotrpno; sašiti odijelo kudikamo lakše. I tu je kraj svake mudrosti.
Pomolak mišljenja
EVROPSKA SMRT U NEVIĐBOGU
Prošlog ponedeljka smo se bavili temom gradacije smrti. Nije isto umrijeti od konopca i od plotuna. Vidjeli smo da su domaći autori propustili da konsultuju inostranu literaturu, kako bi dosegli željeni nivo objektivnosti.
Ljudska mašta je neiscrpna u sposobnosti da izmisli najmorbidnije vrste ubijanja. Tek što smo naučili da čitamo, dobijamo bajke kao lektiru. Izvor najgroznijih noćnih mora je ona bajka u kojoj vještica vješta u kulinarstvu priprema kazan vrele vode da skuva dvoje nevine dječice. Motiv smo uvezli iz njemačke i engleske književnosti, iz evropske dakle, pa i svjetske literature.
Poslije toga, kroz tinejdžerske romane usvajamo znanja o diljacima tamne puti koji kuvaju uhapšene bijelce. Spisak autora takvih avanturističkih novela je poveliki, a mogli bismo da prozovemo slavnog Francuza Žila Verna.
U srednjoj školi inspirišu nas da pročitamo prvi moderni crnogorski roman Neviđbog Rista Ratkovića. Najgroznija scena između korica toga djela je ritual kuvanja nekog mučenika u kazanu varenike. Krivica žrtve nije mala, riječ je o beskrupuloznom zelenašu ili takvom nekom korumpiranom tipu. Svejedno je muka ljudskom duhu za pročitati detaljan opis ubistva. Uskovitlala se bila i prašina književne afere u intelektualnim krugovima – je li dopustivo takvo vrijeđanje javnog morala na stranicama umjetničkog djela. Nije izostala ni prateća priča o slobodi literarnog stvaranja.
Teško će vas neko uvrstiti u obrazovane ljude ako nijeste pročitali silnu knjigu Kraljević i prosjak od Marka Tvena? Tamo nađemo na strani 85 (Izdanje kuće Mladost iz Zagreba 1977, biblioteka Jelen) opet nešto o – kuvanja homo sapiensa:
Jedan se nesrećnik žali da su ga osudili na kuvanje uživo. Tom Kenti, prosjak, veli na to: „Da si otrovao i sto ljudi ne bi trebalo da umreš takvom smrću.“ Prisutni grof Hertford pojašnjava: „Takva se kazna odnosi na trovače. U Njemačkoj, kovače lažnog novca osuđuju na kuvanje u ulju, ali ih ne bacaju odmah u kazan, već ih konopcem spuštaju postepeno, lagano: prvo stopala pa noge, pa…
Tom je pokrio lice rukama, da odagna nesnosnu sliku“.
Još da pomenemo Orvela. U njegovom slavnom romanu „84“ može se pročitati na strani 215 i ovo: „and reprisals aganst prisoner which extend even to boiling and burrying alive – are looked upon as normal“.
Kako da tumačimo ove sadržaje, pitamo se od malija noga do danas. Moramo da čitamo dopunsku literaturu. Književni kritičari i psiholozi nam ne pomažu koliko bi mogli. U svakom slučaju vidimo da postoje dokazi našeg dugog evropskog staža.
Pomolak lisca
DRAGI STRIKO, OPET JA
Nije prošlo ni dva dana od kada sam ti poslao pismo, a evo ponovo uzeh parče hartije da ti se javim! Godinama, znaš zbog čega, što se kaže nisam imao ni sliku ni ton. Hvala bogu, posle Dejtona imam tona!
U ovom pismu hteo bih da te pohvalim, što pišeš srpsku poeziju. Ja volim osećajnu stvar; možda se ne bi reklo, ali sam ovih meseci pročitao dosta stihova. Videh te jednom na televiziji. Slušajući te kako recituješ u odsudnom času za našu partiju (ti reče, koja se još igra), zaplakao sam (košta me ponosa da ovo kao borac priznam, ali me hrabri da i ti tog momenta nisi bio daleko od jecaja).
Bog zna da li pod tim utiskom, tek i sam sam počeo da pišem poeziju. Evo me da se, kao i svaki početnik, stidim pred tobom zbog priznaњa! A kako li je tek početnicima u pedesetim! No nije na odmet i da ponovim maksimu (kao maksimom po diviziji!): krv nije voda. Brinem, šta ćeš ti na sve to reći. Posebno se sekiram i satarim (ovu sam reč izmislio iz ovih stopa; dovedi je u vezu sa satarom, kao što i onu prvu vaљa dovesti u vezu sa sekirom), hoćeš li pozdraviti teme koje obrađujem. I ton kojim celina zvuči? Mislio sam da je najboљe, ako ti pošaљem jedno stihosočinenie, pa da prosudiš, i po prilici – ohrabriš. Ta pesma ti se nalazi u dodatku ovog pisma, potraži je; ne bacaj koverat, inače ode i ona!
A sada dve-tri neprijatnije sitnice, ne mogu da izbegnem.
Prvo, ovamo kod nas je neko spadalo pronašlo pesmu koja se zove Ima nešto za koju tvrdi da je tvoja. Ja ne verujem. Onda on pokazuje ime i prezime; postoji li još koji pesnik s tvojim imenom (dešava se…)? Taj kreten koristi svaku priliku, kad sam u društvu, da me provocira. Naročito mi je teško kad odrecituje
Ima nešto isto u љudima,
Ima neke Bosne u Slovencu.
Onda ja objašњavam da je to nemoguće – pokazujem pisma od strika i dokumetujem koja su u stvari tvoja autentična i nepokolebљiva gledišta glede Slovenaca. Do kraja mi je gnusno kad čujem nastavak (mangup je namerno pretumbao stihove):
Ima nešto što u nama ima
Što nas drži u istome vencu…
Ja ga potom upozoravam na tvoje dileme koje sam rasvetlio u prošlom pismu. Među nama, striko, ipak ima nešto što upućuje da si ti autor: pesma je u desetercu… Može i uz gusle da se peva. A ja sam, kao što znaš, tebi bezgranično veran. Ako je tvoja, sviđa mi se. Mada mi je teško reći, posle svega. Uzgred, u stihovima,
U predelu oko divљeg Lima
Ima jedno parčence Banata,
nazire se jedna faktografska teškoća. Vasojevići se jesu selili u Vojvodinu, obrnuti smer migracije mi nije poznat.
Drugo. Doprlo mi je do ušiju (ne pitaj za kanale cinkareњa) kako si negde napisao, љudi citiraju po sećaњu: Pegavo dupe J. Broza.
Groza!
Znam da u ovom vremenu ima mnogo intriga, ali svejedno mi je u duši groza, kad na to pomislim. Izbegavaj, doboga, tako što! Ne bih želeo da me primoraš da se preko novina odričem najrođenijeg strica!
Jesi obavešten čovek, ali baš toliko…
Nastaviš li u tom stilu, odbićeš me od čitaњa tvojih pisama, što mi je inače ovih dana duševna hrana i omiљena zabava. Pozdrav, Sinovac.
Dodatak
Evo moje pesme Smena generacija:
Šeset prve bejah đače.
Nosio sam T. štafetu
kilometar, a i jače.
Ne zaradih ni monetu –
to bejaše čast na svetu.
Danas mi se samo plače.
Porede me sa fukarom,
nosio sam pozdrav Starom.
A ja ćutim, sin mi đače.
Kroz SFRJ nosi pušku;
vrag odneo svaku šalu:
nije pismo u drvetu,
nego metak u metalu.
Ko te pita za monetu!
Da izvuče glavu mušku.
Opet viču: čast na svetu.
(Porede ga sa fukarom:
ne ubija svetim žarom.)
Eto, toliko. Strepim od tvog suda. Svi mi strepimo od ponekog suda. Čujem da sada i buџe strepe od suda. Hvala bogu, sitna sam riba. Najgore što mi se može desiti jeste da gorњe stihove pošaљeš u noćni sud.
Do sledećeg dopisanija, tvoj Sin(ovac).
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Stalno se vraćamo na početak. Ta, slobodu smo apsolvirali.