Komentar za početak
Od kriva drva senka pada na stranu. (Kao i od pravoga.)Zapisnuti!
BIZEOVA SUDBINA
Jer, zaista, šta su Šekspirov „Otelo” ili Bizeova „Karmen”, ako ne latinoameričke sapunice sa nešto komplikovanijim dijalogom, odnosno dramatičnijom muzikom? Nakon premijere u Parizu, marta 1875. godine, kritičari su „Karmen” jednoglasno osudili i proglasili kičem. Žorž Bize je umro od srčanog udara u 36. godini, nikad ne saznavši za kasniji uspeh svoje opere. Šekspirove drame igrane su u pauzi između borbe petlova i borbe pasa sa vezanim medvedom – sve sa svežom krvlju na daskama koje život znače. Pozorište u kojem je sam Šekspir radio i bio deoničar zatvorili su puritanci u 17. veku kao mesto bluda, nemorala i vaskolike dekadencije. (Kišjuhas)
Pomolak tora, ali napuštenog
КОСМОПОЛИТИЗАМ МОЈЕ
ОТАЏБИНЕ
Нема збора:
Монтенегро Црна Гора
Тешко пати без простора сатјерана
Поред мора
Урвинама Дурмитора!
А живјети усред „тора“
Тешкоћа је, права мора –
И за племе што не мари
За имиџом да су борци –
Како не би слободари,
Оригинал Црногорци,
Пожељели да отворе
Спољна врата и прозоре
Монтенегра Црне Горе?
Боже драги гдје се створе!
Пут под ноге прије зоре!
Сви горштачке носе боре,
Сви отмено дрчно зборе.
Расијано у просторе
Становници Монтенегра
Пригњечене Црне Горе…
Negantesima valja reći ne
Pokuda hibernacije
Ako me dobro služi (često trošno) sjećanje, jedna stara narodna pjesma iz mojih krajeva počinje ovako:
Aj, da je meni leći umrijeti
Umrijeti, smrti ne viđeti…
Čudno! Interpretacije njene što se tiče, bješe najbolja ona koju je tumačio jedan jedva promukli, činilo se sredovječni, sentimentalni muški glas – u samu srijedu je pogodio nagovještaj naše kočoperne patetike. (Raspitivao sam se okolo; moj brat Vukadin, kod kojeg se desio i dar pjevanja, a ne samo dar slušanja, misli da je to bio otmeni Dimitrije Bato Radulović, koji je, za nevolju i žaljenje, poginuo u nekoj saobraćajnoj nezgodi.)
Ta crnogorska patetika originalna je u slijedećem: Hoće da ispolji snagu, a vidiš da je umorna; sakriva žalost, ali ne sasvim, jer traži mogućnost bezrazložnog veselja; po svaku cijenu bi da afirmiše srčanost, ali bi i malo da počine. Hoću reci, čudim se kako u osnovi te patetike stoje protivrječni oslonci a ravnoteža postoji – pa iako krhka, ispada održiva i stabilna.
Eto taj naš pjevač, pjevač-amater ali i vrhunski profesionalac, jer profesionalno kreira ono što je stvarni amaterizam naše duše: muzikalni odušak svakodnevne tjeskobe – uvjeren sam, dakle, baš on dobro formuliše ovo bezazleno traženje da se upustimo u savršenu hibernaciju. U pjesmi je to jedna sasvim lična hibernacija, ali znamo dobro, sakriti se ne može, naginjemo tome, kao cjelina smo crnogorska (tako liječak) – hiber-nacija.
Neobični ovaj početak pjesme, sad mi se sasvim čini, autentično se uklapa u našu žudnju da potremo zaista perverznu među između života i smrti. I to ne sa nekim metafizičkim namjerama, već da se konačno jednom razjasni je li naša egzistencija ikako i ikada bila upletena u snove drugih sirotih duša, pa samim tim i nužna i verifikovana i zahtijevana. Naime, pjevač (a on je bio sakriven u starom KaYO radio-prijemniku sa 13 tranzistora, koji je čamio u uglu sobe, pored kredenca, i nije mogao biti ništa drugo do jedno naše čeljade, poštovani ukućanin, premda malo oronuo i ugrožen boleštinama, od kostobolje do staračke demencije) ovako objašnjava zašto želi da se perfektno ukurvi i šta je cilj tog nevinog performansa:
Aj, da ja vidim ko bi me žalio
Ko žalio, i koliko dana…
Ja, sve i da hoću, ne mogu da poreknem, da mi se dopada neka ljeporeka i poželjno nedovoljno definisana dubina ove žudnje. Vidimo, ovdje se ne radi samo o efektu trenutne žalosti koji postoji i kad premine bilo koje božije živinče; pitamo se za tragove, ako će takvi postojati, našeg upliva na okolne duše sa kojima dijelimo ovozemaljske dane.
Jedna od boljih strana ljudske osjećajnosti je takav slabašan račun da bi se moglo desiti, ko zna, da naš nestanak ispadne nenadani manjak u čijem čestitom srcu. Toplije nam je od te pretpostavke; kao da smo iznenada riješili golem metafizički problem, koji je samo prije minut bio nepremostiv gaz preko one vodurine što je svojom modrom neshvatljivošću bunila velikog pjesnika Maka Dizdara. Eto što je čovjek: da bi utjehe, koliko bilo – zahtjevi nijesu veliki, ali jesu delikatni…
Kada bih ja bio dovoljno učeni lingvista, htio sam reči univerzitetski lingvista, pokušao bih da biranim riječima naučno potkrijepim koliko mi se dopada ova jezičko-duševna cjelina: leći umrijeti. Ova dva infinitiva, sudbonosni dublet sa perfektnim medjudopunjavanjem, čine čast melodici, ritmu, kapacitetu i izvornoj snazi i svježini… maternjeg (četvorojednog) jezika.
Sve to, i nastavak rečene pjesme, ostavimo po strani, za neku drugu priliku! Sada bih htio da prepadnem čestitog čitaoca važnim zapažanjem i odrešitom tvrdnjom kako se ovi preskoci san-java-transcendentna strava dešavaju crnogorskom društvu frekventno kroz istoriju. Od toga smo gubili, u pričinjenoj šteti živimo i, što je najgore, nijesmo klinički ozdravili toliko da se zaraza ne bi mogla i u (bliskoj) budućnosti ponoviti – u tom smislu, bože odalji. Eto: što mi se sviđa kao sudbina pojedinca, ježi me kao stanje kolektiviteta. što nas grije subjektivno, pojedinačno, strunjuje nas u cjelini i zajednički na planu društvenog disanja.
LetĹŁimo li to i dalje, ni živi ni mrtvi, i željni signalâ žalosti osluškujemo prekomjerne pohvale? Nerijetko čujemo i prekomjerne pogrde. Oba pola tih komentara su pretjerivanja. Lako ćemo za predoziranost, opasno je anestetičko dejstvo.
Pohvale se odnose na naše slobodarstvo. (Skoro ispada da drugi ne vole slobodu.) Hvali se u stvari naša spremnost da pazarimo na begluku istorije ne brojeći glave mladića. Na stranu odiozna činjenica da nijesam čuo drugačiju pohvalu, sem za ovu vezanu za kuburu i sablju. (Pardon: Ponekad nas hvale da smo visoki i gledni, ali ja statistički ne mogu da posvjedočim u korist takvih zapažanja kad subotom prošetam takozvanom glavnom ulicom, niz naše gradove.)
Oslikao nas je u rečenom sjaju, na primjer, Branko Radičević, rođen podno Magarčeva brda kod Sremskih Karlovaca. Dakle, napisao je u Đačkom rastankuodu koja je stekla nepotrebnu istorijsku reklamu, od muke da citiram opštepoznato mjesto:
Crnogorče, care mali,
Ko te ovde još ne fali?
Mačem biješ, mačem sečeš,
Mačem sebi blago tečeš
U alegoričnoj satiri Put reći će još da je Crna Gora nastala kad se probušila božja vreća u kojoj je Svevišnji skupljao brda. Tu čitamo onu nostalgiju, izvijenu iz Vijene: Crna Goro, ponosito stenje, / Krune srpske ti drago kamenje. Kad hoće da opomenu, kroz uvredu, svetosavski unifikatori nas podsjete samo na prvi stih, u verziji: Crna Gora ponosito stenje… Ah, ostatak ode ne bi bio preporučljiv za citiranje, a sa aspekta raspirivanja rasne i nacionalne mržnje. Ali su kuriri balkanske demokratske štampe prevazišli takvu uskogrudost, te kratko da izvijestim: U rečenoj odi, gle, na kocu glave nabijene; onde ruka, onde viri noga. Deca crnogorska su sokolići (U rukama oštri im nožići, Udri, bockaj mrtvoga Turčina!). I Crnogorke su sokolke (Turčin pada u zelenu travu, Ljuba k njemu, pa mu skida glavu).
Poslije sto pedeset godina aplikacije tog štetnog šablona, htjeli bismo da ga nema. Pohvale sa Magarčeva brda davno su se izrodile u proces magarčenja, kojemu je “nikšićko strunjaštvo” tek prateći varijetet. Vidimo, nije nama doba za leći umrijeti, već ustati i izglasati državni okvir i u njemu samodefinisati proces crnogorskog, realnog, demitologizovanog očovječenja.
Meni niko neće zamjeriti da ovaj tekst, dakle, završim jednim opominjujućim citatom: “Zdravlje je stanje potpunog fizičkog, psihičkog i socijalnog spokojstva, i ne znači samo odsustvo nedostataka.”
Pomolak viteza
REVO LUCIFER
Lucifer je onaj koji donosi jutro, svijetlo (po mom mišljenju, ne mora biti muško). Stari narodi zvali su Veneru Lucifer, što je astronomski posve shvatljivo. Mi kažemo za Veneru: zvijezda Danica. Prevod pojma Lucifer na naš jezik nije dakle šokantan: Lucifer je Danica (ona koja razdanjuje mrklinu). No, hrišćani vjeruju da je Lucifer običan Sotona! Ništa me ne pitajte! Revo lucifer je podvrsta Lucifera. Oblast interesovanja mu je ova ili ona revolucija. Onaj koji donosi svijetlo revolucije. Malo li ih je bilo u našoj istoriji?…
Pomolak mišljenja
ŠTA SE ŠIRI BRZINOM SVETLOSTI
1. Pre osamnaest godina napisao je Ljubivoje Ršumović pesmu „Pri svetlosti sveće“.
U tišini čistoj pri svetlosti sveće
Svako slovo biva svetlije i veće
I misao moja koju slovo nosi
Mraku nezemaljskom radošću prkosi
I ono što strepim i što ne smem reći
Izdati me neće nikuda pobeći
I senke na zidu tajnovito prisne
neće dozvoliti da ih mrak istisne
Kuća bez tih senki i bez žutog voska
nije pesma nije lavra anđeoska
U tišini ovoj pri svetlosti sveće
Osećam niko me napustiti neće
Ni Marko Miljanov i Riga od Fere
Niko od junaka što se dušom mere
Pesnici će svoje prinositi pesme
Na oltar dobrote koji pasti ne sme
Znaju moja braća slute moji gosti
Da se i mrak širi brzinom svetlosti
Zato ova kuća ova sveća tanka
ko ikone stoje na pragu opstanka
U tišini svetoj pri svetlosti sveće
Svaka rima nosi sunce i proleće
A molitva moja okrenuta Bogu
Govori da moram svedoči da mogu
Sve tajne detinjstva sakriti u reči
U muziku stiha koja duhom leči
Zato ova radost ovaj govor drski
Slavi srpski jezik slavi inat srpski
Ova patriotska pesma, generalno, stoji na solidnim temeljima. Majstor rime je otvorio temu na najlepši način: U tišini čistoj pri svetlosti sveće / Svako slovo biva svetlije i veće. Silan je optimizan utkan u ovom dvostihu: Pesnici će svoje prinositi pesme / Na oltar dobrote koji pasti ne sme. Posle ovog maksimuma opada snaga pesnikove imaginacije, poetski izraz ide nizbrdo sve do slabog poslednjeg dvostiha. Možda smo prestrogi u osudi: u mrkloj noći oko tople roditeljske kuće padale su bombe, bilo je to ratno proleće 1999. Ali u tom kotrljanju riječi niz padinu inspiracije – ima jedan značajan momenat. U pesmi se izrazito izdvaja svojim aforističkim sečivom misao
Znaju moja braća slute moji gosti
Da se i mrak širi brzinom svetlosti
Pravo je zadovoljstvo primetiti ovde kakva se iznenadna opomena javlja kad se goli fakt obuče u izazovnu odoru eterične poetike. Sam autor je kasnije izjavljivao da je njegov najuspeliji aforizam „Mrak se širi brzinom svetlosti“.
2. Ovih dana se na društvenoj mreži Facebook pojavio aforizam „Tama se širi brzinom svetlosti“. Ne pominje se Ršumović. Autor koji se potpisao (R. Mićković ) zaradio je nekoliko desetina lajkova. Već je onoliko popularan. Kako to?
3. Ušli smo na Internet. Google pretraživač nam je rekao nekoliko zanimljivih novosti. Bar dve osobe dobijaju komplimente kao autori otkrića da se mrak (tama) prostire brzinom svetlosti (Newsweek intervju, 6. mart 2017. u 08:00h; Astronomski magazin – Komentari, utorak 13. oktobar 2009. u 21:35h). Sam Ršumović ponavlja da je ovo o brzini mraka njegov moto (Nedeljnik, 20. april 2017). Mi smo komentarisali Ršumovićev stih-aforizam u časopisu Matica, jesen 2010, na strani 103.
4. Ostaje da primetimo rađanje nove književne forme: kolektivni aforizam. Pomodno bi se on mogao nazvati i istinoidni aforizam. Ako vam se neka misao dopadne, potpišite se ispod datog teksta. Vaša privrženost lijepom izrazu je dovoljan motiv da vas opravda. Prioritet je izanđala kategorija. Kauzalitet? Neka ga koristi kome valja. Koga briga?
Pomolak lisca
DREKA BEZ POVRATKA
Zbog jake zuboboљe uputio sam se lekaru. U Domu zdravљa, međutim, zatekoh sablasnu tišinu. Tek kad otvorih peta vrata, videh prvu osobu u belom mantilu. Bio je to primarijus Vrzić. Na mišici je nosio crvenu traku sa natpisom: dežurni. Jedva da me je i pogledao; nastavio je da stilizuje svoj plakat za štrajk. Kako mene tog časa nije zanimao dežurni, već ažurni lekar, nervozno sam prekinuo њegov stvaralački trans: Boli me zub! Začuđeno me je pogledao i kontrolisano rekao: Vi ili ste neinformisani ili neuračunљivi. Ako je u pitaњu prvi simptom, ponoviću: ne radimo. Ne daju nam platu. Protest, brate. Ako je u pitaњu drugi simptom, prosto izađite – psihijatrija je za-kљučana. Zub? Pa to je smešno! Vidimo se za tri meseca, eventualno. Gde da nađete štrajkbrehera za tu sitnicu? Da ste boљe razmislili ne bi iz solidarnosti ni zakucali…
Tu sam ga prekinuo: Nisam ni kucao, čoveče ne znam gde mi je glava… On spremno dočeka: Opet ni ta dijagnoza nije dovoљna da vas danas primimo. Evo, ovo je spisak boleščuga koje su prioritetne i otvaraju gvozdena vrata. Tužno bacih pogled na redosled; uhvati me jeza, te začas zaboravih zubobo-љu. On se malčice sažali, prijateљski priđe i posavetova: ãNavedite štogod ozbiљnije, pa da vidimo.
Reših da popustim, pokazah grudi. Rekoh da grdno kašљem, probada me. Plašim se. Doktor se samo mrštio, te u panici pomenuh: migrena. On mi objasni da za tu sitnicu vaљa migrirati na ulicu, šetati, larmati. Utopiti se, rečju, u dreku bez povratka. Tamo, gde nadiru lekari.
Tu sam se iznervirao i izlete mi uvreda: Ta vi ste pre jedan nemarijus nego primarijus!
On je na radiju slušao izveštaj sa osamdesetprve vanredne sednice mešovite vladino-sindikalne komisije za prevazilažeњe konflikata u zdravstvu; izgledao je tako da sam bio u iskušeњu da mu pružim prvu pomoć i sve druge redom pomoći. Za to sam vreme ređao daљe: Boli me srce. Peče me bešika. Boli me slezina… Bez rezultata.
Rešio sam da primenim jedan mali trik. Uhvatio sam se za stomak i kofistao po ordinaciji, ječeći: Boli! U pomoć! U hitnu pomoć! Creva! Splet creva! Ostao je nepokolebљiv, ali je prime-tio: Splet creva? Zvuči poznato; ovih dana smo dosta pomiњali splet okolnosti.
Tu sam osetio da nemam šansu. Besno sam dreknuo: Svi u antihipokratsku revoluciju! Dr Vrzić me smesta zadivљeno pogleda: To! Bravo! Odmah pišem takvu parolu.
Počeo sam da uviđam o kakvoj je situaciji reč. Izvadio sam posledњi adut; šegačio sam se na ležaju za intervencije: Boli me briga! Boli me uvo!
Ali je primarijus napustio sobu. Žurnim koracima nosio je novi plakat štrajkačkom odboru. U praznom hodniku odzvaњao je њegov jetki komentar: Boli me uvo? Ha, ha, ha. Neće proći ni ta boљka! Ministar je bio u akutnoj fazi kad se žalio: boli me dupe, pa mu nije prošlo.
Suočen sa revol(t)ucijom koja teče, povukoh se rešen da samom sebi pomognem. Sa trga se čula dreka i meni sinu: starinski lek za zuboboљu, malo dreka na zub.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Kad potvrđuje, rasni patriota se izdilči i vikne: Njegoš šta!