Komentar za početak
Ranoranilac i docnolegalac kuću teče. (Pa država ceo dan drema.)Zapisnuti!
ISPAšTANJE POBJEDE
Peten je u Prvom svjetskom ratu tukao Njemce kod Verdena. A onda je došao Drugi svjetski rat i Njemci su napali Francusku. Peten se bio poistovjetio sa protivnikom, još dvadeset godina prije pada Mažino linije (poznati psihološki efekat prihvatanja ponašanja neprijatelja). I šta se desilo? Maršal je počeo da služi zlotvoru! Bolećiva saradnja, kao ispaštanje pobjede.
Slava kao klica izdaje. Heroj je osuđen na smrt!
Pomolak tora, ali napuštenog
ГОЗБА
гајили су Предањ
пунокрвни Предањ
утовили Предањ
ставили на Ражањ
натегнули Чокањ
наложили Огањ.
смислили су Слогањ
окретали Предањ
чварио се Ражањ
правили се Важањ
читали су Кажањ
отсекли су Лобањ
од печеног Предањ
сервирали Лобањ
печен мозак преда Њ.
Negantesima valja reći ne
Geometrija identiteta
Istorija prirodne nauke govori nam o fascinantnoj epizodi vezanoj za ime Johana Keplera (1571 – 1630). U razmišljanjima o arhitekturi Svijeta toliko je bio preokupiran mogućim smislom geometrije da je rešenje opčinjeno tražio u inspirativnoj jednostavnosti prostih stereometrijskih oblika. Držao je da neporeciva simetrija tijela kao što su kocka ili ikozoedar mora imati udjela u grandioznosti Kosmosa. Duša čovjekova koja je sazdana da opravdava harmoniju, upućuje i pjesnika i fizičara da u ljepoti vidi proplamsaj istine a u otmenosti pojave iskaze dubljeg reda. Mnogi njegovi napori u tom smislu završili su u još nenapisanoj antologiji poezije prirodnih nauka, ali je temeljna filozofija postupka, a to će reći: vjera u simetriju zakona i pouzdanje u znakovitost harmonije, još uvijek vidljiva u naučnom metodu naših dana. Pa i sam Ajnštajn (1879 – 1955), vjekovima kasnije, posredno afirmiše keplerovsku opsjednutost geometrijom kroz pronalaženje istinske sprege materije i geometrije u njegovoj teoriji Opšte relativnosti. Ali napustimo sada ove teme eksternoga Prostora i posvetimo se, kroz nekoliko redaka, slavi geometrije u poslovima uređenja duše u našem Mikrokosmosu.
Samosvijest građanina, ne čini li vam se, nastaje sa razvojem tananih osjetila za geometriju. Za početak, valja da nas podiđu žmarci od gospodstvene harmonije mreže ulica u gradu. To je dobar znak kad nas ne teroriše kontinualno sjećanje na predačke kozje staze. Koliko puta, evo, vidimo da je travnjak pred nama upropašćen jer pješaci nemaju namjeru da uvaže istina duži, no geometrijski pravilan put ulicom ili trotoarom ili obilježenom stazom. Kad vidim taj drski, utabani prekršaj, pomislim: moji zemljaci su vrijedni ljuđi. Šta drugo, dragocjen im je svaki metar. Ne žele, ne mogu da izgube nijednu sekundu u svojoj zahuktalosti. Negdje žure, gdje se mora stići bez zakašnjenja. Ali, taman posla! Ništa površnije od takvog utiska. Bio sam u prilici da osmotrim jednog deliju koji je žurnim korakom, ne dvoumeći se, presjekao preko travnjaka, još malo skratio put na način kako niko do tada nije (kreativnost!) i odmah iza parka zasjeo u kafanu; klatio je nogom i ispijao pivo.
Reći ću vam nešto. Ne postoje ozbiljni izgovori da se masovno i revolucionarno ide po hipotenuzi. Evo primjera. Ako koračate pet metara po hipotenuzi, koliko ćete uštedjeti vremena u odnosu na uljudno hodanje po dvjema katetama koje iznose, kao što je i gospodin Pitagora (ja uvijek kažem gospodin Pitagora, a nikad gospodin Legija) znao, tri i četiri metra? Jeste, dobro ste uočili, put će vam biti kraći za dva metra. Šetajućim hodom od dva metra u sekundi, ušteda u vremenu je jedan mrtvi sekund. Eto toliko. Sad ćete mi reći da naše vrednice znaju šta će sa tim jednim sekundom…
Učimo se geometriji: Ona je inicijacija uljuđenja, pomogla je svakom od nas da krenemo stazom građanina. Poštujmo geometriju: Moglo bi se svakome savjetovati da od kartona napravi mali ikozoedar te da mu je povazdan pred očima, možda na radnom stolu ili na polici u portiku gdje će nam dušu opominjati na božansku misiju razumnog poretka u nama. Ako preskočimo ovakve vježbe pravilnosti, propustićemo da uočimo više forme geometričnosti o čemu smjeram evo sad da kažem ovoliko:
Okačite na okrečeni, bijeli zid vaše sobe mapu Crne Gore, najbolje dimenzija jedan metar puta jedan metar. (Ako je nemate, zašto je nemate?) Sjednite na udobnu stolicu, dobre su one od suve bukove daske iz Biogradske gore; smjestite se na tri metra od mape.
Gledajte granice Crne Gore. Vi vidite obrise pitomog Lava u kondiciji. Malo je, odnečega, začuđeno zinuo; eno mu gornja snažna vilica oko Rožaja a donja zdrava oko Plava. Oko mu je ispod vjeđe gore Sinjajevine; gleda na sjeveroistok. Vidi se moćna i raskošna griva u zaleđu Durmitora. Načuljio je uši ponad Pljevalja i sa nekom malom nelagodom sluša nikad usahli balkanski žamor. Ima ogrlicu od Rumije i na njoj medaljon Skadarskog jezera. Dobar je to jedan Lav i njegova je slika s pravom na Crnogorskom grbu.
Ako još uvijek ne vidite geometriju granica građanske Crne Gore u gore opisanom smislu, vježbajte. Ne dozvolite da ste i dalje u onoj gnjecavoj, ne-građanskoj gunguli, kojoj geometrija ne znači ništa, koja baza kako joj se prohtije, gazi što se ne smije gaziti i drsko ponižava Lava. Mene muči jedno sjećanje:
Parlamentarni prijevremeni izbori u Crnoj Gori održani su u neđelju 22. aprila 2001. Natpolovična većina dala je glas onima koji su obećali samostalnu državnu geometriju i harmoničnu simetriju u arhitekturi naše istorijske projekcije.
Koji dan kasnije, visoki, a niski, savezni dužnosnik bijaše razjaren razgrnuo mapu u jednom beogradskom televizijskom studiju! Kažiprstom pokazuje (pritom se zabrinuto, i slavodobitno, pita: može li kamera tu geografiju da zumira? Može.) rubne i još neke oblasti u okviru Crne Gore koje su glasale za mrsku opciju; hoće da kaže, tamo žive građani drugog reda – a najradije bi rekao da uopšte nijesu građani. Govorim o napadu na geometriju Crne Gore i simetriju biračke duše.
Državni činovnik, dakle, javno nas podučava, da nemamo svi ista prava. Veće je pravo Vasojevića od prava Nesojevića. Ne mogu Omerovići biti što i Homerovići, bre! No hvala bogu da postoje televizije, koje će tu jednostavnu istinu prenijeti svima, odmah i jasno! Valja obezličiti geometriju okuženih regiona
Bio je to akt huljenja na jednog Lava.
Koliko puta se mora reći da ustavobranitelji krše ustav, pa da ta izjava izgubi snagu kao banalna? Gledaoci su bar imali jednu trenutnu satisfakciju: Dok je uvaženi kažiprst na geografskoj karti rasprostrtoj u beogradskoj TV stanici pokušavao da lociranjem rubnih moralno amorfnih oblasti izazove netoleranciju i smrad drugoga, kamera je po zakonu nebeske pravde zumirala nešto crnog blata ispod predsjedničkog nokta. Tako je bilo! Nema mjesta čuđenju što će možda uskoro vijesti – da niču na društvenom bunjištu rasističke pečurke ludare (u Nišu, Zemunu ili drugdje) za trovanje romske zajednice – postati banalne u okruženju nepodnošljive moralne tuposti.
Poput mnogih, i Crnogorci se rađaju sa pismom preporuke (Letter of Recommendation). U tom se dokumentu kao konstanta pominje jedan Lav. Ostalo sami ispunjavamo. Taj Lav nije pećinski crtež. Vječan je u sopstvenom ambijentu. On je istorijska geometrija i geometrijska vizija. Nije crtež. Kontura je jedne cjeline. Dakako da znamo zašto Arhizadrti insistiraju da su te granice crtali AvNojevi sve držeći glave u pijesku. Nadaju se da će se i za taj crtež, kao i za svaki, naći neka gumica.
Ali, ne.
Pomolak viteza
VOLJAČI SRBIJE
Kažu, nijesam proveravao, voleo bih da je tačno: Englezi imaju izreku, patriotizam je posljednje utočište nitkova. Ono što znam jeste da su ovdašnji patrioti istinski voljači Srbije.
Pomolak mišljenja
LOKORLI ORUŽJE
U romanu Purpurni vek napominje Lajoš Zilahi na jednom mestu da je vrsni inženjer, major Laslo Marki učinio važno otkriće – realizovao revolucionarno oružje lokorli.
Reč je nastala sažimanjem dva naziva: za lokomotivu i konjicu. Priča pronalazač Marki gospodinu Daliju: „Zamisli, molim te, džinovsku lokomotivu u kojoj se može smestiti vod vojnika i šest topova. Konj u bici može da ponese samo jednog jedinog jahača, a da ne pomenemo da konjski trup predstavlja odličnu i lako ranjivu metu. Koža lokorlije se sastoji od dva palca debelog gvožđa. Ali po obliku nije nalik na lokomotivu već na valjak sa puno otvora iz kojih bljuje vatra. Čim ugledaju ovo čudovište, ruski vojnici će se predati, a onda je naša stvar da ih povedemo protiv cara. Oni to i žele!“
Potom je gordi pronalazač uručio Daliju, konspirativno, tehnički crtež lokorlija.
Kakva sećanja budi ova priča u vašem mozgu? Ako imate bar trideset godina lako se može desiti da vam se javi asocijacija na jednu epizodu iz balkanskih ratovanja devedesetih.
Srpski inovator na krajiškom frontu zvao se Dragan. U ono vreme imao je nešto niži vojni rang, čin kapetana. U skladu sa ovdašnjim mentalitetom, pronalazak nije bio vojna tajna. Vest je objavljena i inventor je detaljno objašnjavao pojedinosti na državnoj televiziji. Ne znamo da li je uopšte postojao tajni crtež, ali svejedno. Novo, ubojito oružje je već bilo deo naoružanja jedinice na terenu. Kapetan se slikao pored bojnog voza.
Videli smo to oklopno šinsko vozilo. Imalo je otvore kao i čelični valjak majora Markija. Kapetan Dragan je šarmerski objasnio da će krajišnici sada imati prevlast na bojnom polju. Naime, neprobojni, takoreći blindirani voz ima da se kreće napred, potom i nazad; iz utrobe će vod vojnika pucati kako levo tako desno, na šumovite padine oko pruge, gde se kriju pobunjenici koja valja pobijediti i razoružati. Ta, predaće se! Prosto! Laknulo nam je. Tehnika i domišljatost učinili su svoje. Pobeda je na dohvatu ruke.
Ko je to u generalštabu krajiške vojske čitao evropske klasike, mađara Zilahija između ostalih – ne znamo. Ne može se poreći da je sličnost ove dve epizode iz istorije ratovanja u Evropi neporeciva i intrigantna. Hm. Ovih dana, dok u zatvoru čeka nastavak suđenja pod optužbom za teška krivična dela, kapetan Dragan možda razmišlja i o ovoj epizodi iz svoje vojne karijere. Detalje ćemo možda saznati jednom iz njegovih memoara.
Stoji činjenica: Nekoliko uglednika su kod nas pod optužbom za akademski plagijat. Osporava im se neopohna originalnost stručnih i naučnih radova na osnovu kojih su dobili titule master, magistar ili doktor. Moguće je da bi oni rado menjali optužbu za plagijat – za neku drugačiju vrstu optužbe. S druge strane, mislimo da bi Kapetan Dragan rado menjao optužbu za ratne zločine – za optužbu plagiranja čuvenog pisca Lajoša Zilahija.
Pomolak lisca
PRONALAZAK
Otkrio sam unitarizam tamo gde vam ne bi… Ali, kud sam zapeo, dozvolite da se predstavim.
Ja sam biolog. Doktor sam nauka (nerado ovo ističem, i ako ističem činim to ne da vas ikako opčinim, već pre svega da potcrtam časnu čiњenicu da sam radan i pošten čovek, ozbiљan pregalac, a ta mi legitimacija, pred vama, treba već i zbog onog što ću u daљem tekstu izneti). U zadњe vreme zanet sam bionikom, jednom disciplinom koja je savremena i perspektivna, a u nas nedovoљno popularisana. Radeći na svojim problemima, primetio sam ovih dana jednu sporednu stvar, mada ne i sasvim efemernu, premda sam toga postao svestan kad se ona kao takoreći nus-produkt isprečila na mom radnom stolu.
Elem, evo o čemu je reč. Pokušaću da jednostavnim sredstvima opišem suštinu problema.
Posmatrajte svoju ruku. Pokušajte da se počešete prstima te iste ruke po celoj toj ruci! Naravno, ne ide. Bez uzbuđeњa, molim vas. Ako do sada to niste primetili, nije greh, i sam sam godinama to previđao… Vidite, dlan možete počešati, pa i malo niže, do korena šake – ako se boљe potrudite. Ali daљe od toga ni slučajno! Da se počešete oko lakta, pa to je naprosto fantazija!
Posle prvog otrežњeњa otkrićemo da, opet, možemo dosegnuti rame, pa i nešto niže, prema mišici u staњu smo neke regije kože da počešemo. Već na polovini mišice, prsti zapiњu: daљe ne ide.
Tako, sa potrebnom naučnom skrupuloznošću možemo zakљučiti: dobar deo ruke van je domašaja prstiju i samim tim ostavљen na milost i nemilost dejstva svraba. A šta to znači, nije vam teško shvatiti. Dosada svraba, ma kog porekla on bio, svima nam je hiљadama puta presedala. Onemogućiti nekome da se, u datom momentu (baš u datom momentu!) i na datom mestu (i nigde drugde!) detaљno i pošteno počeše? nema veće božje kazne, naravno! Sad, pretpostavimo da vam je komarac sleteo na podlakticu. Ništa više i ništa ozbiљnije. Ta, šta kažem! Ne komarac, dovoљna je jedna ordinarna muva. Na vama je sada da se počešete, ili ćete lepo poludeti. Ali, kako? Izneta analiza pokazuje da, tamo, prsti baš te ruke ne mogu ni slučajno dosegnuti. Upravo sa ovog mesta je startovala moja imaginacija. Ova potencijalna nevoљa bilo kog od nas inspirisala me je da predložim jedan pronalazak, spravu za češaњe zabitih mesta ruke. U osnovi, to je jedan, nije neodmereno reći, mali robot; svojevrsni robot; inicira se prstima ruke, kroz posebne naprstke. Impulsi se prenose do izvršnih organa (specijalne četkice) koje se mogu protegnuti tako da servisiraju celu dužinu ruke. Neću vas zamarati detaљima konstrukcije! Dovoљno je napomenuti da meni, kako rekoh stručњaku za bioniku, nije bilo teško rešiti neke tehničke poteškoće. Nije neke, no celi niz њih, ali sve-jedno, sad su ti problemi prošlost. I sve funkcioniše kako je zamišљeno. Izvršio sam probe, razume se. To je nešto što čini posao! Može se reći – ništa revolucionarno, ali da olakšava ži-vot, to da. Nije mala stvar.
Dobro, sad da kažem o neveselim događajima koji se desiše posle mojih stvaralačkih radosti izazvanih uspešno okončanim korisnim poslom. Reših da patentiram pronalazak. Što da ne, i vi biste poželeli to isto na mom mestu. Šta kažem: poželeli? Pa moja je dužnost, kao naučnika i pronalazača, da obelodaњujem znaњa do kojih dolazim, da to grune u narod.
Elem, odem u patentni biro. Takva i takva stvar, kažem. Ovo su crteži, ovo proračuni. A ovo je realizacija. Ozbiљan posao, kompletirano. Radi, proverite.
Čuo sam od mnogih: o aљkavosti administracije koja selekcioniše pronalaske. Ta i čitam svaki dan rđava iskustva drugih! A evo da kažem: aљkavost – to je, uveravam vas, blaga reč. Sad, i ja sam na redu da se uverim kako oni koji treba da podstiču inovatorstvo čine upravo obrnuto: koče, destimulišu, zagorčavaju, deprimiraju.
Rečju, završilo se na ovom. Službenik me strogo pogledao, ne daj bože kao da pred sobom ima umobolnog čudaka i, uz ironičan (sic!) osmeh, odgurnuo sav moj trud. Jedva da me udostojio krunskog argumenta protiv pronalaska kojeg sam sa puno љubavi nazvao: kibernetizovani samopodešavajući istoruki samodržač.
Taj krucijalni razlog arogantnog odbijača bio je ovaj. Svrab na nekom mestu jedne ruke može se prirodno odstraniti češaњem prstima druge ruke.
Da ne poverujete da na tako odgovornom mestu sedi čeљade koje će u kritičnom momentu (za mene, za druge, za nauku) izgovoriti te i takve banalne, prizemne, grube reči! S kim ja onda da komuniciram? Preko kojeg kanala da se nametnem javnosti? I da li uopšte da trošim vreme na objašњavaњu očitih istina?
Kome da ekspliciram da jedna ruka treba da bude slobodna, samostalna ruka, koja autonomno funkcioniše i može (konačno: mora) biti samo-dovoљna? Samo takve ruke u organizmu, samo takav skup samoposluživajućih organa može biti na celovit način uklopљen u jedinstvo organizma.
Ruka koja se nije razvijala ni toliko da se sama može počešati, ne može biti istinski prihvatљiv deo jednog skupa organa koji bi da čine bratski samoorganizovano ujediњen organizam…
Sad kad sam sve ovo ispričao, oprezno ali i odlučno pozivam čitaoca (i samog besumњe šokiranog prezentiranim čiњenicama) da se vrati na početak priče. Tamo sam, naoko brzopleto istrčao sa jednom neugodnom kvalifikacijom. Ne da verujem, nego pouzdano znam, da se taj prvi pogrešni utisak u čitaocu postepeno transformisao do uvereњa kojeg se i sam držim: korov unitarizma ne bira kulturu koju će da zajaše! I uvek ima bezazlenu masku.
S poštovaњem, malo razočarani, još uvek ne i deprimirani sugrađanin.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Zvižde na prve taktove pjesme Hej, Sloveni!