Komentar za početak
S kim si, onaki si. (Kad kažem hop, svi iz poslaničkog kluba skočite – je li to?)Zapisnuti!
PUZIGAĆA
Francuz Taton bio je 2009. u Beogradu. Poslednji put, zanavek. Došao kao navijač. Njegov fudbalski klub izašao je na mejdan nekom našem klubu. Grupa kriminalaca koji se izdaju istpo kao navijači, ali navijači naše stvari, ubila je tad mladića Tatona. Jer je kontranavijač viđen za odstrel. Ma ubili su ga iz zabave, htjelo im se.
Naši sudovi navijaju, takže. Ništa nema pravno sporno u kriminalnom slučaju. Idijoti dostupni. Šljam među nama. Počelo je suđenje. I traje.
Traje, traje, traje, traje, traje… Krajem decembra 2018. je skoro desetogodišnjica procesa.
Hulje sa pravnih naših fakulteta kao osude srbe-ubice, onda ponište svoje presude i tako decenijski hod kroz bruku. Hulje.
Puzigaća, jedan iz ekipe za bezrazložna smaknuća, sada je… monah Sava.
Pokušaće ponovo da ga osude, par godinica, sad već kao monaha. A to je, jelte, teško. Postoji i pravda za puzigaće, ne samo za mišica sa naših fasada.
Pomolak tora, ali napuštenog
НЕПАТРИОТСКА ПЕСМА
И опет нас киње, децу пред крај века:
Да смо недостојни хистерије наше;
Да нас је захватила западњачка река
И да нам се душе опасности плаше!
Земљо добра лажу! Ко те данас воли
Тај те мудро воли јер зна да си мати
Које се не тичу ни боси ни голи,
Већ све млеко сишу здригли и богати.
Па данас кад видим да задњег несоја
Обасипаш златом, обасјаваш сјајем,
Ја ти не дам живот, домовино моја!
Знајући шта не дам. И зашто не хајем.
Negantesima valja reći ne
Ojdo da te kažem
Razumije se, znam za glagol davijati još iz osnovne škole. U razredu su postojale jedinke spremne da dostave učitelju, ili razrednom starešini, povjerljive podatke iz života kolektiva. Kroz mrežu davijanja saznavalo se ko je krpenjajkom slomio prozor, otkud listovi kupusa oko katedre u kasnim jesenjim danima, od koga je prepisan treći zadatak na pismenom iz matematike, i ko njuči na časovima polugluvog prefesora maternjeg jezika, po definiciji srpskog. Davija se dabome diskretno, ta se tehnika uvježbava; ipak se po pravilu znalo ko je davijao. Kad osili, dostavljač zna i da javno prijeti: Davijaću te kod Razrednog!
Kad prođu godine, promijeni se štošta, ali davijanje ne nestaje, poprima ozbiljnije forme. Ide se na davijanje kod paše, sekretara komiteta, predsjednika bilo čega, tužitelja, okružnog sudija, ambasadora SAD, sivih eminencija. Koga ne mrzi da prevrće po rečnicima, naićiće na žalosnu sudbinu Ilije iz Drobnjaka: “Paša pozove k sebi sve Drobnjake koji su na Iliju davijali, da sam izvidi što je među vojvodom i njegovim davudžijama.” (Ovaj demokratski paša insistirao je na suočenju, što je, vidjećemo, nivo koji se često ne dosegne.)
Danas kad pitate mališane, što je to davijanje, kažu da ne znaju. Daleko od toga da se moralni kristal u dušama novih naraštaja prosvijetlio! Pojava je i dalje u punom cvijetu, samo se drugačije zove. Akcenat više nije na radnji, već na počiniocu radnje. Dostavljač rečene vrste nazvan je tužibaba. Bilo pravično ili ne, ova se kovanica ustalila u našim školama, i ima grozno pežorativno značenje. Tužibaba je jad nad jadima; to je cinkaroš koji je dozlogrdio. Opanjkava i kad to niko ne traži. Očekuje svakako i neku vrstu plate za svoj rad, ali nije uvijek jasno je li aktivnost bez pasije. Kod probranih se vide i elementi tužibapskog talenta. Ovako ili onako, posljedice špijuniranja su evidentne. U zlatnim predkomunističkim vremenima, mnogi je nestašni nevoljnik bičevao bijesnim pogledom davijača dok je u ćošku klečao na šaci lanjskog kolomboća. Danas, u postkominističkim odjeljenjima, davija se žestoko, mada su posljedice nikakve. Ipak, opšte je prezrenje na tužibabe, što ovima, izgleda, ne škodi – neki takvu slavu iskoriste kao preporuku za učlanjenje u ciljanu političku partiju.
Davijanje je kod nas legendarno! Ušlo je, naravno, u mnoge narodne, a junačke pjesme. šta će mi ovo ograničenje!? Pojava je poznata i u lirskim pjesmama (Omeru i Merimi je došla glave jedna mala straža ). Sjajan se primjer nalazi u guslarskoj osmotaktnoj pjesmi koja, koliko se sjećam, počinje ovako:
U vrijeme kad na Nikšić Crnogorci udariše,
Kad bijaše došlo doba da ne bude turski više –
U logoru Crnogorskom pokraj kule Mušovića
Neko Knjazu okleveta popa Mila Jovovića!
Domišljati roker Amadeus iskoristio je ovu sliku da napravi dopadljivu muzičku burlesku. Ali nešto drugo želim reći: Klevetnik se u narodu zove Neko. Dalje Knjaz u naelektrisanoj atmosferi časti junaka sa potencijalnom ljagom riječima “Nit si vino nit si voda!”. Ispod nivoa pomenutog paše, Gospodar se služi inverznim pravom: Ne dokazuje Tužibaba Neko svoje navode, već Oklevetani ima da se brani i eventualno pobije rečeno!
Ova institucija anonimnog davijala veoma je interesantna u našem životu, literaturi, navikama i kulturnom obrascu kao takvom. U citiranoj pjesmi je ideja nekritički preuzeta iz desetotaktne svetosavske večerinke: Kod kneza Lazara, dok se krkalo i pilo, neka uštva, zaboravio sam mu ime (ako ga uopšte ima) davija Miloša Obilića da sprema izdaju u sjutrašnjem okršaju na Kosovu. Potom je Obilić u nevolji da opere čistu dušu svoju, a zlatokriloj uštvi dobro do današnjeg dana! I pod uticajem takvih legendi koje se transportuju kroz osmerce i deseterce, formira je jedna kultura narodna gdje se doduše pljuje tužibaba, ali i štiti njegov identitet!
Na izvor informacija niko se ne obazire. Do kraja pjesme možeš biskati, hoće li Nikola povući za uvce onaj moralni izmet – nećeš tako nešto uočiti.
Može li se toj predmodernoj, dijelom uvezenoj, a katunskoj navici, stati u kraj u Crnoj Gori? šta znam. Prije neku godinu objavio sam zbirku satiričnih pjesmica Napušten tor. Naravno, izdanje potpisano, legalizovano, cipovano, recenzirano, prikazano – sve javno i po zakonu. Nedavno sam čuo da je procedura bila nedovoljna za naše prilike! Neko je pritegao opanke i davijao me Državnoj bezbjednosti. Čudnim okolišnim putevima, nehotično, saznao sam ime tužibabe; ovdje ću ga zvati Nerast Tužibabić. Neka se ne povrijedi tradicija anonimnosti! Čujte, davijao me je svetosavac iz dobro bradate vasojevićke kuće – zbog riječi koje sam dragovoljno i pri punoj svijesti svojeručno objelodanio. Bože, budale!
Nekoliko je mjesta u toj zbirci koje se rasnom potplaćenom žbiru mogu učiniti kao izvor prihoda. Evo hoću da uvaženom čitaocu predočim ovdje (četnicima moguće najmrskiju) pjesmu iz pomenute zbirke; naslov joj je Upirali su prstom i žigosali krstom:
Ljudi-ljigade koji su upirali prstom
U jagnjeće brigade —
Raspoređeni su danas u divizione
Novokomponovane
Lopovske armade!
Uštve koje nemahu ništa, onomad —
Do gole stražnjice —
Namnožile se jutros ko gamad
I drže desnu stranu glavne ulice!
U dernjavi: Držte lopova!
Izrasta klasa kradosnobova.
Ulični potkočači, sitni kokošari,
Potkazivači, plaćenici i fukare
(o, znamo čiji su dobošari!)
evo na putu su rokfelerski da ostare.
Samo se još po neko nada,
I viče:
Da felerima rokfelera
Rok folova ne zastarijeva
I ne ističe…
O guslarska (ostrašćena) nulo!
šta te, veliš, sagnulo:
Da poljubiš penčeta
Gazde kuće gdje te obulo?
Glupost čitaju plemenici;
Cijene: nikakva šteta!
Skoro da se vesele!
(Očito
Majka bolje da je rodila kopito.
Bez brige za cipele.)
Zar
U Beograd su te slali
Samo da postaneš obuto i sito?
Zbilja, zar?
Nije li onda umjesto sapiensa
Valjalo da se rodi ad hoc preživar.
Ali,
Ti najbolje znaš:
Da ne valjaš ni žutu banku.
Zato se pohotno nadaš
Udijeljenom sirotom čanku.
što zgrabiš,
Gučiš kao milostinju!
(Samobrukajuću
pogledaj, rode, avetinju.)
Ovim sam, konačno, gospodina Nerasta, rođaka mi, sveo na ništa. Napravio sam najjavniju prečicu izneđu autora i DB. špijun više nema razloga “da ide u Kolašin!”
Možda će se stvari promijeniti nabolje. Čujem da je u Crnoj Gori već zvanično uvedena jedinica davijanja. To je jedan Fuksan (1 Fx). Predstavlja onu količinu klevetničkog potencijala u davudžiji koja je dovoljna da se ne žali truda prebroditi i sinje Adrijanovo More – zarad slatkog užitka cinkarenja “vojvode Ilije”. Ako je tome tako, skromnost me goni da procijenim kako je Nerastovo davijanje moje malenkosti reda veličine nekoliko mikrofuksana! Skoro zanemarljivo zagađenje, budući da ni cio jedan fuksan izgleda nije smrtonosna doza
Pomolak viteza
LIDERNJATI SE
Ukorijenilo se mišljenje da političke stranke ne mogu bez lidera. Kad je već tako, lider mora povremeno pokazati da je gazda. Pokazivanje statusa gazde ne ide, ovdje i uvijek, bez dernjave u zgodnoj prilici. Manje je važno: kojim se povodom, i na koga, lider dernja – bitno je da narodu pokazuje dernjavu i time se legitimiše, na dobrobit stranke i šire. Time se i pozitivno djeluje na građane, u smislu njihovog odgoja, jer su ovdašnji građani, kako se vjeruje, i propovijeda, i zahtijeva, privrženi modelu autoritarnosti; autoritarnost im je urođena, no ne isključuje razvoj i njegu. Za opis istupa tipa liderske dernjave ovdje nudimo glagol lidernjati se. Ne možemo a da se ne začudimo, kako da nije primijećen još prije sto ili dvjesta godina? Vrlo je dobro ako je lider i masivan, masivnost je poželjna vizuelna konotacija pri lidernjavi. Upravo takve performanse viđamo na televiziji: lider u čelu stola se lidernja, a glavni odbor (probrani kamenmozgovići) slušaju kao mišići, suregišući time građanskom auditorijumu model odnosa prema gazdi.
Pomolak mišljenja
PATETIČNO I PARIPATETIČNO
Napadi crkvenih dogmata na naučne tekovine počeli su davno prije rođenja Čarlsa Darvina (1809 – 1882). Hipatija je zverski umorena 415 godine. Đordano Bruno je bestijalno spaljen 1600. godine. Moderni, principijelni otpor dogmi naučnog pogleda na svet vezuje se za delo Galileo Galileja (1564 – 1642). Bile su to godine kada su značajni renesansni umovi, pre svih ovaj veliki Italijan, utemeljili naučni metod kao putokaz daljeg razvoja ljudske civilizacije. Bijaše došlo doba da hrabri ljudi po cenu robije, ali i života, ukažu na kobnu zaostalost paripatetičkih stavova u službi crkvene vlastele. Kopernik, potom Galilej, formulišu nove, djelatne zakone kojim prevazilaze antičke, od religije zloupotrebljene Aristotelove filozofske spise.
Pa zašto kreacionisti, naši savremenici, ne udare odmah na naučnog kolovođu Galileja, umesto što se parcijalno obrušavaju na Darvinovo djelo? Misle da im je lakše da arlauču na jedan izolovani, manji, (mada značajan) segment čovekove naučne građevine – teoriju evolucije. Pred očima nam je strategija lova hijena na antilope. Poželjno je da na početku mesožderi izoluju jedinku, buduću žrtvu, od ostatka krda. Potom će ju svakako savladati.
Ali segmentacija nauke radi nanošenja parcijalnih poraza znanju nije uspješna strategija. Razlog je prost: Nauku kao celinu veže lijepak naučnog metoda. On je univerzalna spona ljudskog znanja. Nesporna funkcionalnost naučnog metoda znači ovo: ako taj sistem pravila djeluje kao nezamjenljiv kriterijum istinitosti u fizici, ne može biti ništa drugo do valjan kriterijum i u biologiji, na primjer.
Zbog toga, ilustracije trijumfa naučnog metoda u fizici čvrsto stoje i u odbrani postignuća biologije. Na primer, pomoću znanja o gravitaciji uspješno predskazujemo pomračenje Sunca. Pomoću zakona radioaktivnog raspada uspješno određujemo starost stijena u Zemljinoj kori. Isti nepotkupljivi naučni metod se koristi i u teoriji evolucije; on je i tamo garant istinitosti. Dakle, kreacionisti su skupina žalosnih manipulatora.
Pismeni građani Srbije ne moraju znati strane jezike da bi čitali Galileja i sami promišljali ovo o čemu govorimo. Izdavačka kuća „Akademska knjiga“ objavila je 2012. Galilejevu knjigu „Dijalog o dva glavna sistema sveta“. Jedne večeri promovisali smo taj prevod u Novom Sadu. Čvrsto verujemo da tog momenta u Srbiji nije bilo značajnijeg kulturnog događaja od prvog „gostovanja“ renesansnog mislioca, sad kao domaćeg pisca, posle četiri stotine godina, u Srbiji. Pa ipak, do nedalekog Novog Sada nije na ovaj lijepi događaj stigao niko iz sfere političke kulture i kulturne politike, južno od Save i Dunava. Državna misao oličena u predsedniku Tomislavu Nikoliću imala je preča posla: odavanje počasti caru Konstantinu u Nišu.
Promoter dogme ispao je važniji od utemeljitelja nauke.
Pomolak lisca
DOGAĐAJ
Hodao sam ulicom ingeniozno promišљajući našu društvenu zbiљu. Eto, trudim se da nikad ne budem zaludan. S druge strane, to mi je davnašњa navika. Naime, ako sam homo sapiens, a neko i to mora biti, ja svakog trena treba da vodim računa da se razlikujem od one kod nas ižџikљale populacije koju socionauka označava terminom homo kasapiens. Bejah na dobrom putu da rešim jednu aktuelnu dilemu, kad iznenada iz obližњeg lokala stiže divљa graja, skoro lavež. Htedoh da viknem, dovraga je li to kafeterija ili kafilerija, kad shvatih da je tamo na delu već i tuča između dva uzrujana čoveka. Ni časa ne časeći, pritrčah. Drugome bi bilo teško da se odluči na čiju će stranu, ali sam ja u tim poslovima maher. Za par sekundi mi je bilo jasno da treba da pomognem onom nižem. Ali ne zato što je niži, kako bi čitalac pogrešno mogao da protumači, već zato što je bio naglašeno prgav – sa još nekim znacima rasne pogani.
Udruženim snagama napadosmo našeg protivnika. Imali smo nekih početnih uspeha, mada je otpor bio srčan. Razume se da smo našim pesnicama ciљali ka њegovoj glavi, s jasnom namerom da mu pomutimo rudimente svesti. A na samoj glavi uglavnom smo ciљali onu groznu izbočinu koja se kod normalnih љudi naziva nos. Svaki naš pogodak u tu lokaciju izazivao je burno odobravaњe rastuće gomile znatižeљnika. Oni umereniji su samo aplaudirali.
No ubrzo se odnos snaga promenio. Bez obzira što nam se pridružio jedan dobro držeći gospodin, počeli smo da primamo žestoke udarce, jer je protivnička strana narasla na četiri odlučna borca. Prekorno sam pogledao u razularenu a još neopredeљenu gomilu posmatrača i to je dalo efekta: dobili smo pojačaњe od pet komada. Ali ni oni nisu zaostajali. Sad ih je bilo teško prebrojati. Nije u stvari ni bilo prave potrebe za kvan-titativnim pokazateљima našeg konflikta. Retke su bile mlakoњe koje se još nisu pesničile. Već se moglo govoriti o masovnom krkљancu. Udarci su pљuštali na sve strane. Događaj je poprimio bitna obeležja ovdašњe naravi, što su svi akteri s po-nosom primećivali, uprkos silnih masnica, čvoruga, ogrebotina i ostalih manifestnih posledica ovakvih društvenih interakcija.
Teško mi je proceniti koliko je ulična razmena mišљeњa trajala, sve i da nisam bio izubijan. U burnim događajima u pitaњu je, znate, jedno psihološko vreme. Na kraju se prirodno ispoљio neizbežan psihofizički zamor materijala i udarci su jeњavali. Neki su se udaљili hramajući, neke je rodbina povela.
Ja sam bio u povećoj grupi onih koje je pokupila hitna pomoć. Kad rekoh: pokupila – može se pomisliti da ciљam na policiju. Ali, ne. Policajaca je bilo na mestu događaњa, ali oni iz nekog razloga nisu stali ni na ovu ni na onu stranu.
Osvestio sam se u bolnici. Jedno oko zatvoreno, usta modra i otepala; mnogo uboja i otvorenih rana. Kao kroz maglu sam video љude oko kreveta. Konačno sam shvatio da su to rođaci i prijateљi. Zabrinutih lica postavљali su mi uobičajena pitaњa: kako sam se dao? je li bilo teško? hoće li biti osvete?
Kakve osvete? mutao sam. Hoće, ako mi pružite elementarnu pomoć, a to je: doznajte pre svega ko su dva čoveka na početku sudara; drugo, raspitajte se šta je predmet spora, ako predmet postoji.
Obećali su rečenu pomoć. S osećaњem iskrenog sapatništva napustili su bolnicu.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Onda, imali smo u Beranama kliNiku Labović. Manje tehnike, više humanosti.