Komentar za početak
Od inata nema goreg zanata. (Nejasno; a legendarni srpski inat?)Zapisnuti!
NEDIĆ I SLOBODA
Povodom bezumne akcije vučićevske vlasti da ideološkim praškom marke veniš opere ukaljano na liku M. Nedića, pisac M. Bazdulj je napisao 25. decembra 2015:
“Нема, међутим, те силе која може да помири Милана Недића и Слободу Трајковић, двадесетчетворогодишњу студенткињу и вереницу Иве Лоле Рибара, коју је Недићева полиција ухапсила и пребацила у Бањички логор где је заједно с родитељима, братом и сестром угушена у гасној комори. Био је 9. мај 1942, тачно три године пре Дана победе.
Не може, Србијо, и Недић и Слобода. Бирај.”
Bogami može, napisaće botovi ispod članka. I dodati, da prave rodoljube ne obavezuje nešto što je napisao musliman, i to na Božić po neortodoksnom kalendaru.
Pomolak tora, ali napuštenog
ИМЕЛА, ТОПОЛА, ПАРАБОЛА
Да ми је знати имела,
Што си се високо пела?
Све да ме и врло моле,
Не бих на врх тополе.
Зато мислим је имела
Вична, бодра, а и смела.
Али с оне друге стране
Видим њене гнусне мане:
Краде храну до јесени,
Целе зиме зимзелени.
Јел морала (јел морала?)
Бит толико без морала?
Лепо има статус госта
А овамо? Дрска, проста.
И пита се јавно мњење
Постоји ли извињење?
Лично видим оправдање
За дволично понашање:
Може бити, то што чини
Јесте тежња ка висини.
(Е, имела је умела
Да сачува тајност дела…)
Negantesima valja reći ne
Pored plota: vjerovatnoća i tendencija
Kad se sjetimo nečega što nam je privremeno izmicalo kroz lavirinte sive moždane mase, te nijesmo mogli da ga imenujemo (a bilo nam je “na vrhu jezika”), velimo “Pade mi na pamet”. Isto uzviknemo kad nas prosvijetli kakva iznenadna, a korisna ideja. Svi su već čuli kako je ser Isaku Njutnu pala na pamet misao o zakonu univerzalne gravitacije. Prethodno mu je, kaže legenda, pala na glavu jabuka. U Vojvodini se ove godine, kad slavimo stogodišnjicu nastanka teorije relativnosti, priča da su Ajnštajnu, prije nego je smislio znamenitu formulu za odnos energije i mase, a s njim je u stvaralačkom zanosu bila tada i ljupka, a umna, mlada supruga Mileva Marić, padale na glavu… dudinje. Ja želim da budem autentičan u navodima činjenica, pa kažem dudinje. U crnogorskoj Budimlji bio bih rekao: murve. Molim? Za dud smo tamo, u tom lijepom selu koje stameno počiva na keltsko-rimskim temeljima, oduvijek govorili: morva (deformisano – murva). Riječ je latinskog porijekla; morum je dud. Jedna razgranata morva rasla je na Bijelom Brijegu, blizu seoskog groblja. Uvijek bi dobro rodila i sjećam se dijela puta blizu Ponora kako je posut stotinama gnjilih, slatkih plodova koji liče na podgojene crve. Skupljali smo ih u bocu, na koju smo potom zavidavali poklopac. Vida i boca došli su nam takođe iz rimske imperije.
Bog sa mnom ateističnim, udaljio sam se od teme! Hoću da ispričam šta se dogodilo jednom manje poznatom, tako reći anonimnom fizičaru; zaboravilo se kad i gdje, mislim davno i daleko odavde.
Čudni slijed događaja počeo je nekog tihog popodneva, dok je poslije ručka hodao trotoarom duž uske ulice koja se probijala kroz niz višespratnica. Pala mu je cigla na glavu!
U bolnici je presabirao svoje misli: Jeste da u ovom gradu živi mnogo ljudi, i jeste da rijetko prolazim tom ulicom, ali vjerovatnoća da se doživi udes sa ciglom ipak nije jednaka nuli. Događaj je nesvakidašnji, ali moguć.
Ozdravio je i skoro zaboravio na maler. Nekako se desilo da je, opet, prolazio onim trotoarom. Na istom mjestu ponovio se zlosrećni pad opeke na glavu!
U bolnici, trudio se i ovog puta da bude pribrana duha. Nije dopustio da ga iznevjeri racionalan pristup analizi. Istina, ako je vjerovatnoća da doživi prvu povredu mala, tek je malena vjerovatnoća da se sve ponovi na identičan način! Ali ipak, rezonovao je, nastaju i ekstremno rijetki događaji, pa se – štaviše – može i izračunati vjerovatnoća njihove realizacije. Završio je liječenje očvrsnuo u stoicizmu kojeg je hranio svojim naučnim metodom.
Sve bi se ovo zaboravilo da se rijetki udes ovog čestitog naučnika nije dogodio i treći put! Oslabio u nizu dugih i mučnih rehabilitacija, vidno deprimiran, ovoga je puta samo rekao:
“Mene neko namjerno gađa.”
Sjetio sam se ove anegdote ljetos dok sam gledao zloslutne snimke crkveno-vojne orlušine koja se obrušava na goluba međukonfesionalnog mira, koji se bješe pomaknuo i pritajio na vrhu drevne planine Rumije. (Vjernicima javljam da je crkva svetosavska, a regrutima saopštavam da je vojska svetomiro-đukićka.)
Je li ova cigla pala slučajno na mozak našeg građanskog ustrojstva? Ilustracije radi, pogledajmo skraćeni spisak prethodnih ozleda mozga crnogorskog građanina:
a) Januar je, svejedno koje godine; u svečanom trenutku, dok zvanice mirno slušaju uzvišenu muziku u koncertnoj sali, u okvir vrata se pojavljuje bradata glava s crnom mitrom i ljuto kune prisutne;
b) Maj je mjesec, svijetla jutra naše himne; bradata glava s crnom mitrom proglašava za sveštenomučenike zlotvore – silovatelje i koljače naših majki i sestara;
c) Jesen je, poletno doba kad đaci kupuju knjige i kajdanke; u rafovima knjižara su i knjige posvećene ubicama djece i njihovih majki; a bradata glava s crnom mitrom ćuti…
d) Evo prolaze godine od onog kobnog dana kad je bradata glava s crnom mitrom rekla neoprostivu uvredu (i do danas se nije pokajala) – da su naše majke rodile crnogorsku kopilad; bard naše poezije spriječen je da sahrani gordu majku.
e) Evo će godina dana od kako je bradata glava s crnom mitrom, i tim njegovih pomagača, uporedila naš govor s onomatopejom domaćih životinja i te histerične crteže distribuirala u holovima knjigosajamskim zdanja. Ali, dosta s primjerima:
Slijedimo li skupo plaćenu logiku našeg ojađenog fizičara, da je naime zbunjujuća repetitivnost događaja male vjerovatnoće ništa drugo do tendencija, reći ćemo da je lastrena koliba uzdignuta pa namjerno bačena – da nam zgnječi dušu neposlušnu, kakva ona ovog trena jest…
Iz izvještaja državnih medija ne vidim jasno je li plemenita ptica golub sasvim rastrgnuta (kao da jeste). Čini li se što da se nevaljaluk počisti? Rastužile su me nakane, da se čeka. Neka su i razborite s neke tačke gledišta, te nakane nas vraćaju na uvijek lažne dileme “držati se zakona kao pijan plota”. Ja ću vam ponuditi ovu hipotetičku situaciju: Patrola saobraćajne policije zaustavlja sanitetsko vozilo. Registracija vozila istekla je prije 45 dana! Rotaciona svijetla nijesu bila uključena. Patrola skida tablice i isključuje vozilo iz saobraćaja. Ali unutra je pacijent s teškim povredama glave i valjalo bi ga što hitnije prebaciti u klinički centar. I načelnik policije je uporan: patrola se samo drži zakona. Tu smo kod plota. Napred neće moći.
Izvjesni gospodin Josip Broz, koji je mnogo načelnih ćuteka zaradio zbog metafore o pijancu pored plota, i koji je često pominjao i jednu drugu maksimu (čovjek je naše najveće bogatstvo), prosto bi uzviknuo: “Majku mu božiju, vozite čovjeka hitno u bolnicu!” Tako je, ne postoji zakonodavstvo koje je u potpunosti iskorijeniti potrebu da se ono veže za moralnu potku društva. Bezdušna forma obesmišljava zakon. Hoću da kažem, o svakoj se situaciji realno i unikatno razmišlja u zrelim društvima (pomenuti saobraćajni incident stvarno se dogodio, opisan je ovih dana u ovdašnjoj štampi).
Pa, treba li država da ukloni poganluk sa Rumije? Da, i to odmah. Bez obzira na neki papirić kojeg ima ili nema u opštinskoj arhivi. Naime, samo država koja ima snagu da organizuje građane, a pogani dezorganizuje – ima duboko moralno pravo da pravi referendume o nezavisnosti.
Čovjek je i dalje naše najveće bogatstvo. Ali samo ako mu ne padaju svaki dan cigle na glavu. A onaj bi pijanac mogao već i da se otrijezni.
Pomolak viteza
SAMO SLOBA SRBINA …
Jedna pogrješno pročitana parola koja se pojavila krajem osamdesetih. Dokle je dovela! Nikad skuplje štamparske grješke. Nikad pogubnije kratkovidosti.
Pomolak mišljenja
Slavija, nesuđeni Bulevar Čestitosti
Prva slika: Noć je, nad blatnjavom periferijom odavno se smrklo. Po neki retki namernik žurno prođe Slavijom. Jedne majske vlažne večeri, u neko doba, jedna otmena gospođa nailazi sa fenjerom u levoj i štapom u desnoj ruci. To se čestita pesnikinja Maksimović vraća iz grada.
Druga slika: Noć je, plavet se zgusnula, retke no bučne bombe padaju oko Slavije. Trese se poprsje bronzanog Dimitrija Tucovića. Ispred starog hotela na klupi sedi čestiti i stasiti Stevan Raičković i tiho zbori: Na Trgu Slavija, u dubokoj tmini, / Sedim sam na klupi… ko da sam jedini.
Treća slika: Dva čestita korifeja, već ostareli velemajstori Gligorić i Smislov, igraju poslednju partiju svog dugog šahovskog rivaliteta. Povuku potez, pa netremice gledaju, preko leđa bronzanog Tucovića, u plavet nad Ušćem. Obojicu, nesumnjivo, šah pobeđuje. Partija će se po prilici završiti rezultatom 0:0.
Četvrta slika. Silazim od Proleterskih brigada strmom Beogradskom ulicom. Na Trgu, sa desne strane, vidim sunčani časovnik. Vedro je i čestita senka kosmičkog vremena klizi ka desetki horizontalnog brojčanika.
Sve ove slike prošlih dana, koje mi se javljaju na pomen Slavije, iščezle su. Utulio se Desankih fenjer, prazna je Stevanova klupa, Svetozar i Vasilij predali su izgubljene pozicije. Ruka kojoj smo dosezali do zvezde Severnjače odsečena je.
Mislio sam: ostaće bar poprsje nad kostima čestitog patriote Dimitrija, radničkog poslanika i tribuna sirotinje i obespravljenih.
Mislio sam: ne može sve da nestane sa Slavije. Mislio sam da Zmajeve reči iz Svetlih grobova neće utihnuti: Jest, tako je, braćo draga, / Ti grobovi nisu rake, / Već kolevke novih snaga!
Mislio sam da spomenici čuvaju tradiciju (Spajajući gromkim jekom / I Božanskom silom nekom, / Spajajući vek sa vekom / I čoveka sa čovekom.). Mislio sam: i da hoćemo ne možemo izmestiti sve naše grobove u ograđene komunalne parcele (Groblje j’ zemlja kom se hodi; / Groblje j’ voda kom se brodi; / Groblje — vrti i gradine; / Groblje — brda i doline, / Svaka stopa: Grob do groba).
Prevario sam se. Odneće nekud Dimitrijeve kosti, zatrpaće rupu, ograbuljaće humus, zasadiće beton.
Bronzu Dimitrijevu će spustiti uz staklenu neoliberalnu fasadu jedne… banke.
Na Slaviji, za koju smo se nadali da će biti preimenovana u Bulevar Čestitosti, na mesto gde je bio grob rodoljuba, radničkog poslanika i tribuna sirotinje i obespravljenih – piškiće fontana.
Eh, moja čestita Desanka. Eh, moji čestiti Stevane, Svetozare, Vasilij. Eh, moj čestiti časovniče. Eh… Kakav cinizam.
Pomolak lisca
PRESEЉEЊE ILI PRIČA O DVA ANĐELA NEBESKA
Ko drži do sebe, gledaće da živi u glavnom gradu. To sam shvatio, pošto sam osamnaest godina proveo u palanci. Nije važno u kojoj; mogu samo reći, kamo sreće da je bilo u Smederevskoj.
Elem, jednog jutra sam se razbudio i rekao: za Beograd! Ostalo je da posle te prelomne rečenice elaboriram neka praktična pitaњa tipa 1) u koju opštinu? 2) u koju ulicu? 3) kad tačno? Ovo posledњe pitaњe sam najlakše eliminisao. Kao skroman čovek, seliću se u avgustu. Dosta Beograđana je tada na odmoru te će moj dolazak izazvati minimalnu disturbaciju. Takva anonimnost je prigodna i ja je savršeno doziram. Nisam potrošio suviše vremena ni u odgonetaњu prvog pitaњa. Snašao sam se izvrsno ne otvarajući kartu grada. Ako postoji naseљe koje nosi otmeno i razgaљujuće ime Zvezdara, šta tu još ima pametno čeљade da razmišљa? Nije prilika da iznosim svoj, neću reći nabujali ali hoću stabilni, dobro omeđeni patriotizam, međutim povezano je sa temom. Kako? Mnogi se sprdaju sa primislima da smo mi potomci nebeskog naroda (uočite finesu koja mi daje ozbiљnost: potomci); ja zastupam tu genezu, držeći celu priču za par excellence figuru neraskidivu od naše prirode. I onda recite nije li normalno da sam se bez kolebaњa odlučio: živeću na Zvezdari, tu gde se svakog trena, kroz magičnu moć imena (nomen est omen), asocira jedna nebeska vertikala koja oplemeњuje. Nije to nešto što je suvišno, zar ne?
I taman bejah na putu čiste lepršavosti, zaveden lakoćom izbora i raskrčenim stazama bliske budućnosti, kad zapeh na izboru ulice. Spotakoh se na pitaњu 2) koje sam skoro bio proglasio za irelevantno. Razumem da je važno je li ulica bučna ili ne; svetla ili ne; asfaltirana ili ne; zelena ili ne. Tešio sam se da to nisu viša pitaњa, narodna na koncu pitaњa – da su to pitaњa ne više i ne šire nego ekološka pitaњa i kao takva rešiva banalno, skromna do površnosti. Iz opreza i jedne sistematičnosti (za koju ne biste pretpostavili da sam je stekao u provinciji) reših da to pitaњe izbora ulice završim ipak metodološki korektno. Zavirio sam u imenik ulica.
Kakvih tu sve nema imena! I komunističkih i neorealističkih. Dopustite digresiju, nisu zaobiđeni ni brojni naši knezovi (bili ili ne bili radi kavzi).
Baš u vezi s knezovima primetim jedan sjajan naziv: Ulica kneza Mutimira. Skoro da sam poskočio sa stolice. Ne, izvinite, znam toliko istorije, nije da prvi put sričem to ime. Ali, znate kako je: smetne se s uma. Jednu blagost istorijsku, jedno pamćeњe plemensko, a da milovaњe predaka osetio sam tog časa. Nije li mnogo naše mutimirstvo najvredniji teret naše prošlosti? Nisu li naši Mutimiri zavredeli najsvetlije stranice istorije? Nije li mutiti mir najčasnije narodno zaveštaњe koje se prenosilo s brda na brdo, iz veka u vek, s kolena na koleno?
Tako da sam radosno zakљučio: živeću u ulici kneza Mutimira.
Ali od čega zavise naše sudbine? Od malog pomeraja (merљivog milimetrima) našeg očnog mišića. Baš tako. Skliznuo mi je pogled do jedne susedne ulice i kao što slučaj hoće…
Beše to ulica kneza Trpimira.
Pa sad vi recite da me nije na iskušeњe Svevišњi metnuo. Opomena za jednostranost. Nismo mi samo mutimiri, bili smo isto toliko (ako ne i više) trpimiri. Koliko smo mutili, toliko smo i trpeli. Ponekad smo trpeli i kad nismo mutili.
Otkriće me je stavilo na neplanirane muke. Da li sam ja veći patriota kad mutim ili kad trpim? Imam li veći ugled kao građanin u ulici trpimira ili u ulici mutimira? Mučen dilemama, utonuo sam u san. Javio se Đavolak koji mi krešti u uvo da su Mutimiri kreature Pale ovamo iz samog Pakla. Najposle shvatam da mi je, u stvari, upaљen televizor! Budim se, obliva me znoj; kao noj odbijam da dignem glavu sa jastuka: s ulice dopire graja (miting) i jasno čujem da psuju Trpimira.
Tu sam izgubio samopouzdaњe koje me je do tada na pravi način služilo i navodilo na ispravne zakљučke. Izabrati se mora, ali kako? I jedno i drugo rešeњe je dovoљno srpsko, kao što je iz moje analize proizašlo. No, ipak ne mogu stanovati u više od jedne ulice istovremeno. Kako se drugi љudi suočavaju sa odgovarajućim antinomijama? Ne verujem da prekonoć preleću iz ulice u ulicu? Čovek ipak nije tica; bar nemamo tu vrstu krila, ako i jesmo anđeli nebeski; kao što to behu dva srpska kneza. A opet, ući u jednu ulicu od dve pomenute, u bilo koju, i tu ostati uprkos svemu dugo, možda do kraja života…
Preseљeњe se oteglo.
A rekao bi čovek: veliki li je Beograd. Bar tako izgleda iz palanke. U kojoj sam do daљњeg.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Živimo u fušeraju nebeskom!