Komentar za početak
Prijatelj se u nevolji poznaje. (Ali pošto je redovno vrlo daleko…)Zapisnuti!
PLJUNUTI ULJEZA
Kad su italijanski okupatori prolazili razularenom kolonom kroj jedno crnogorsko selo, naišli su pored kuće Martinovića.
Bilo je malo krezubog dobacivanja ispod jedne cirade rasklimanog teretnog vozila snahi kuće.
Ova je pljunula okupatora.
Nastala je bahata frka, kako bi se izrazili pesnik Ršumović i mladi danas.
Ko je pljunuo. Odgovornost je preuzela svekrva.
Komandir je naredio pokret.
Ono što mnogi iz vlasti danas na Balkanu ne znaju, znala je svekrva sa Trešnjevika: Prije ili kasnije okupatora pljačkaša ubicu divljaka valja makar pljunuti. Bolje što prije.
Pomolak tora, ali napuštenog
СВАКО ПЛЕМЕ ИМА СВОЈЕ ВРЕМЕ
Свако време има своје теме
(Свако време зајашу дилеме)
Свако време тегли своје бреме
Свако време лучи туђе семе.
Свако време изналази креме
Свако време залута у шеме
Свако време одболује треме
(Свако време има своје време).
„Свако време има своје неме.“
Negantesima valja reći ne
Namjera nemara
Bliži se rasplet zapetljanih odnosa dvije republike u sastavu jugoslovenskog rezidijuma koji se šifruje sa S&CG. U ranu jesen ove 2004. godine učestalo slušam u beogradskoj čaršiji (dunjo moja) ono patetično pitanje: Kako sad (hajd budi pametan) u ovakvoj Srbiji može biti išta neprihvatljivo za Crnu Goru? Šta to može biti sporno i poslije smjene u oktobru 2000. godine? (O bože moj šta je to sporno?)
Dva su dobra razloga što želim tim pitanjem da se pozabavim. Prvi je: spektar ličnosti koje su voljne da tako nešto pitaju; postavljaju ga u novinama a) propali kandidati za ambasadore, b) šuškajući analitičari na televizijama, c) brkati savjetnici na tribinama, d) profesori privatnih fakulteta na okruglim stolovima, e) neprijazni utovljenici na rođendanima, te f) začuđujuće rutavi tinejdžeri na žurkama. Drugi je razlog što pojedinci iz te raznorodne a goleme skupine, za vjerovati je, nastupaju iskreno. Možda samo dobro glume, ali ću ovdje pristupiti profesionalno i raspravljati priznajući tim generalima srpske patriotske naive – dobre namjereen général. Neću ovdje pominjati očevidne grozote u koje spadaju rijeke pretvorene u zaboravljena groblja, pusti gradovi adaptirani za ambijent haunting tales cjelovečernjih filmova, ili bogomolje tretirane razornim eksplozivnim napravama. Obično prelistavanje dnevnih novina dovoljno je za voluminoznu sumornu kolekciju primjera anahrone hajdučije na osnovu koje možemo uzdahnuti vapajem starih Rimljana: Sapienti sat.
Pogledajmo neke od modusa manifestacije hajdučije. Primjeri su uzeti metodom slučajnog uzorka, to vam garantujem.
Od malih nogu (i malijeh noga) upućuju nas školske vlasti na epske pjesme u kojima se borba za slobodu izvodi kroz povremene prepade koje hajduci izvode skokovima iz klekovog grmlja dolje na drumove i konfiskacijom od Turaka tri tovara zlata. Govorio sam već o tome da se danas u Crnoj Gori bez odgovorne književne analize ne smiju ove umotvorine servirati na intelektualni jelovnik učenika. Ima jedan akademik u Beogradu koji je potrošio cirka tri leđena mastila da nagrdi Lenjina koji pod mostom čeka da orobi carsku kasu, a prosuo bi šest leđena suza kad bi neko izbacio iz školskog programa u Crnoj Gori junačku pjesmu Oranje Marka Kraljevića. Govorim, dakle, o smišljenom utemeljenju hajdučkog mita (boli njih kita). S druge strane, u samoj Srbiji, borba protiv ohajdučenja javne scene je duga i gorka. Paralelno sa romantičarskim ushitima hajdukovanjem, koje možemo nazrijeti u mnogim djelima đačke biblioteke, primjera radi, u Radičevićevoj pjesmi Ajduk (rode mili u preteškoj noći), pratimo i ukazivanja na civilizacijske stranputice. U satiričnoj pjesmi Al mi sada…, napisanoj 1856. godine, cinični i dobri boem Đura Jakšić veli:
Al” još teže meni pada,
Što ja nemam ko nekada
Mlado srce, moćne ruke;
Otišo bih u hajduke –
Stekao bih zlatne toke,
Krčmarice crnooke,
I na domu gojne voke.
Sve to mi još gledamo moj Đuro, i te zlatne toke, i te gojne voke i te dive crnooke koje se sada zovu estradne zvijezde, bar dok igraju arkan-kan na Zvezdinom stadionu…
Kad reprezent vlasti smije da šutne novinara u muda pred milion svjedoka (oni su gledaoci direktnog TV prenosa ovog nogetanja na javnoj sceni) bez ikakvog sudskog raspleta za taj svojevrsni testis-testa narodskog podivljenja, što je to ako nije hajdučija?
Kad reprezent vlasti može da dezavuiše saobraćajnog policajca na dužnosti, to je gospodo hajdučija. No, ako potom taj policajac bude i degradiran u službi, jer ne zna da je izabrano lice transcendentni nad-zakon, to je uznapredovala hajdučija. Ako se omladinski delinkvent može (daleko bilo) uspješno verati strmim skalinama do odaja gornjih u kojima ljetuju reprezenti vlasti, to jeste bolni refleks na jakšićevski dojam hajdučije. Kad ustvrdimo da su još nepismeni no ćefnuti dečarci ispisali grafite poruke međunacionalne mržnje, ili da su pod-tinejdžerske kategorije življa isprevrtale (metodom šta zna dete šta je sto kila) nadgrobne spomenike davno upokojenih inovjernika, eto klasične groteskne hajdučije.
E, posebna je vrsta hajdučije kad svetosavci (poluautomatskim kosijerima?) rašćeruju Crnogorske pravoslavce po Crnogorskoj planini Sinjavini, kraj Ružice kraj božje crkvice.
(Nije tačno da danas, u post-jakšićevskoj Srbiji, nema ko da sve to skupa nazove hajdučija. Međutim, oni koji se ispod te konstatacije žele potpisati, po prilici mogu stati u omanji kabinet naučnika-istoričara gospođe Latinke Perović.)
Idemo dalje. Hajdučija je kad skrojiš nane crnu pamučnu majicu broj 36 (dječja veličina) sa likom masovnog zločinca. Kad prodaješ priveske, kad prodaješ postere, kad prodaješ gusle, kad prodaješ cedeove, kad prodaješ krst što veliča lik masovnog ubice – sve je to hajdučija. Koja treba da nas bratski spaja? Ah, zašto se takva hajdučija ima nekome bolno emotivno dopasti u Crnoj Gori? Lično mi je žao što se kod Njegoša može pročitati aforizam: ‘Zlo činiti ko se od zla brani, tu zločinstva nije nikakvoga.”
Čovjek zabrinuta lica kaže: – ‘Kategorično i odgovorno tvrdim da general Mladić nije u Srbiji.” Takav logički treset saopštava osoba koja je vlasnik naučne titule, ima diplomu koju je stekao u tvrdoj univerzitetskoj utakmici za naučno zvanje koje je zasnovano da slavi naučnog metoda. Pred milionskom javnošću on se bruka jer devalvira stameni naučni princip da nepostojanje dokaza nije isto što i dokaz o nepostojanju. Ta pravno-logička hajdučija – što ima da se nekome sviđa, gospodo? Ali:
Hajdučija se više i ne spori, budući da se ne mogu sporiti hajduci. Zato zvaničnik i poziva: – ‘Najbolje je da se hajduci dobrovoljno predaju.” Što ima da se nekome dopada ova lingvistička tatula (kužnjak, datura stramonium)? Predati se – odvajkada znači: svojom voljom staviti se u ruke vlasti; umetanje dobrovoljnosti ovdje je indikator nedoučenosti, no sama nedoučenost surogat je za strah sopstvenoj političkoj stražnjici. Postoji samo a) predati se, ili b) biti uhapšen. Sve treće je bijeda nedostojnih narodnih predstavnika. To jest hajdučija političke neodgovornosti. Što bi se ona nekome dopala u Crnoj Gori dvadeset prvog vijeka?
Addenda. Hajdučija je i napasti Darvinovu evolucionističku teoriju svetosavskim strjelicama iz dogmatskog tobolca jedne sklerotizovane profesorke, člana klerotizovanog centralnog komiteta njene parlamentarne stranke. To je bila na sreću (zasad?) samo hajdučija u pokušaju. Jer se svetosavski legalisti nijesu sjetili da je objave na guslama koje za razliku od kompjutera ne zrače (opusculum citatum: Ali gusle, srbske gusle, lagati ne znadu).
Kad svetosavci iz Crne Gore zatraže od svetosavaca iz Srbije, i obrnuto, obeshajdučenje javnih poslova, steći će se dostojni preduslovi da na potezu Bijela – Crnja involvirani narodi civilizovano komuniciraju.
Pomolak viteza
PRIVI LEGIJE
Rimljani su izmislili tu riječ za zakon koji se odnosi na samo jednu ličnost. Ličnost jeste jedna, ali su povlastice uvijek mnoge: imenica privilegije nema jedninu, bar ne danas i ovdje; uvijek ih je mnogo. Isključivih prava za pojedince kod nas je toliko, da se jednostavno radi o legijama preimućstava. Ova se knjiga ne bavi istjerivanjem pravde, već samo konstatuje stvari; zato promijenimo pravopis i pišimo kao što se govori i događa: privi legije. Inače, valja biti svjestan činjenice da je u sastav Rimskih legija obavezno ulazio i određen broj manipula. Ni danas privi legije ne idu dobro bez manipula. Jedna distinkcija: postoje i privi legije stranaca, ali je to njihov problem.
Pomolak mišljenja
EVROPSKA SMRT U NEVIĐBOGU
Prošlog ponedeljka smo se bavili temom gradacije smrti. Nije isto umrijeti od konopca i od plotuna. Vidjeli smo da su domaći autori propustili da konsultuju inostranu literaturu, kako bi dosegli željeni nivo objektivnosti.
Ljudska mašta je neiscrpna u sposobnosti da izmisli najmorbidnije vrste ubijanja. Tek što smo naučili da čitamo, dobijamo bajke kao lektiru. Izvor najgroznijih noćnih mora je ona bajka u kojoj vještica vješta u kulinarstvu priprema kazan vrele vode da skuva dvoje nevine dječice. Motiv smo uvezli iz njemačke i engleske književnosti, iz evropske dakle, pa i svjetske literature.
Poslije toga, kroz tinejdžerske romane usvajamo znanja o diljacima tamne puti koji kuvaju uhapšene bijelce. Spisak autora takvih avanturističkih novela je poveliki, a mogli bismo da prozovemo slavnog Francuza Žila Verna.
U srednjoj školi inspirišu nas da pročitamo prvi moderni crnogorski roman Neviđbog Rista Ratkovića. Najgroznija scena između korica toga djela je ritual kuvanja nekog mučenika u kazanu varenike. Krivica žrtve nije mala, riječ je o beskrupuloznom zelenašu ili takvom nekom korumpiranom tipu. Svejedno je muka ljudskom duhu za pročitati detaljan opis ubistva. Uskovitlala se bila i prašina književne afere u intelektualnim krugovima – je li dopustivo takvo vrijeđanje javnog morala na stranicama umjetničkog djela. Nije izostala ni prateća priča o slobodi literarnog stvaranja.
Teško će vas neko uvrstiti u obrazovane ljude ako nijeste pročitali silnu knjigu Kraljević i prosjak od Marka Tvena? Tamo nađemo na strani 85 (Izdanje kuće Mladost iz Zagreba 1977, biblioteka Jelen) opet nešto o – kuvanja homo sapiensa:
Jedan se nesrećnik žali da su ga osudili na kuvanje uživo. Tom Kenti, prosjak, veli na to: „Da si otrovao i sto ljudi ne bi trebalo da umreš takvom smrću.“ Prisutni grof Hertford pojašnjava: „Takva se kazna odnosi na trovače. U Njemačkoj, kovače lažnog novca osuđuju na kuvanje u ulju, ali ih ne bacaju odmah u kazan, već ih konopcem spuštaju postepeno, lagano: prvo stopala pa noge, pa…
Tom je pokrio lice rukama, da odagna nesnosnu sliku“.
Još da pomenemo Orvela. U njegovom slavnom romanu „84“ može se pročitati na strani 215 i ovo: „and reprisals aganst prisoner which extend even to boiling and burrying alive – are looked upon as normal“.
Kako da tumačimo ove sadržaje, pitamo se od malija noga do danas. Moramo da čitamo dopunsku literaturu. Književni kritičari i psiholozi nam ne pomažu koliko bi mogli. U svakom slučaju vidimo da postoje dokazi našeg dugog evropskog staža.
Pomolak lisca
ON, ZOON POLITIKON
Povremeno (i evo opet) podiže se graja u našim (ko)medijima. Približavaju se izbori i stranke pokušavaju da zauzmu što veći politički prostor.
Tuga božja pogledati portparole u onom odsudnom času koji je narod neprevaziđeno okarakterisao znamenitom maksimom: ne može se i stisnuti i prdnuti!
Lično pratim politički razvoj jednog od lidera. Do sada sam uspeo da sklopim sledeći mozaik њegovog angažmana:
- 1. Ima direktno partizansko poreklo, ali ne uvek.
- 2. Izravno podupire četnike odozgore (ravne), no međutim.
- 3. Sve mu je ravno do Kosova gde počiњu vrleti vrle brige.
- 4. Jeste za narodnu stvar (res publica), nije za republiku.
- 5. Monarhija, da, mada; ma, da!
- 6. Socijalizam kљuje, komunizam pљuje, anarhizam bљuje.
- 7. Hoće demokratiju, ako se demos malo skrati.
- 8. Neće u Evropu, jer je tamo ovamo.
- 9. Dragi su mu Srbi, dok ga ne zasvrbi.
- 10. Omiљeni stih: To je nama naša borba dala da imamo višak kriminala.
- 11. Bije ga glas da je načitan i obrazovan; o svakoj temi je pročitao što se pročitati moglo i što se dalo naći; odatle je pojmio sublimirano načelo učiteљice života: nakradi pa vladaj.
- 12. Omiљena izreka: dođoh, videh, pobesneh.
- 13. Omiљeno doba dana: noć; pokušava da se toga otrese, ali noć navike čini svoje.
O, dragi, meni nakloњeni čitaoče! ti koji si pocepanih čakšira i prslih opanaka hrabro prošao kroz draču ovih trinaest ritova, možeš li sastaviti u svojoj mašti suvisli politički profil našeg narodnog sina? S kojim pravom to tražim od tebe kad sam se i sam zapleo u kučine tog zadatka! Poražen haosom svog misaonog aparata, izleteo sam na ulicu i upitao prvog prolaznika: Kako sve to može da stane u jednoj osobi? Ostavio je utisak iskrenosti kad je prosto rekao: jebi mi oca ako znam! Shvatio sam da ću morati sam da se snalazim i orijentišem u nesvakidašњoj klasifikaciji.
To je dakle! Svi žalimo one koji sipaju prašinu u oči i u uši graju – a raju? ko žali raju u pokušaju da takvog tipa prvo svrsta i tek onda da digne dva prsta?
Teškoće su velike, ali još nisam odustao. Zbiљa, gde spada spodoba takvih svetonazora? Samonikli nazor delija… Prelistavao sam enciklopediste, ništa. To je samo po sebi deprimirajuće. Pa sam zvao obavešteњa, ništa. Consulting kod vračare – ništa…
Napregnuto razmišљajući, setih se da je neko nekad (a beli je imao razloga) rekao kako je čovek politička životiњa. Otvorim zoologiju. Rezultati mršavi; pomenuto je dosta vrsta, ali su sve do jedne u granicama očekivane normale. Za nijansu sam bio boљe sreće uz mitološki priručnik. Kentaur odgovara u jednom aspektu (pola čovek, pola koњ), ali je ukupan tretman nedovoљan. I himera sadrži delić istine, naime ono stručno-biološko značeњe reči (organizam koji se sastoji od više genetički različitih tkiva, a nastaje kao rezultat mutacije, nenormalnog razdvajaњa hromozoma u mitozi kod prirodnog ili veštačkog kalemљeњa). Neku istraživačku nadu ostavљa postupak kombinovaњa vampira, karakonџule i avraule, međutim…
Potragu nastavљam, ostaje da se vidi. Pre neki dan se, na žalost, stvar dodatno komplikovala. Ispostavilo se da je neophodno uzeti u obzir i četrnaestu osobinu onog natprirodnog bića: p-čelo je naglo da se zanima za novokomponovanu muziku i neprestano pevuši hit:
Od Odbora dva putića
Vode na dve strane…
Čitalac je svakako obavešten da svako prošireњe sistema istraživaњa za jedan parametar… Uh! Zebem i od primisli (šta ako je tako?) da imam posla sa nestacionarnim objektom istraživaњa.
U svakom slučaju, konačnu istinu vam u ovom tekstu ne mogu saopštiti. Ali sam dužan da obavestim čestite čitaoce da uporno nastavљam posao i nadam se da ću u dogledno vreme rečenu temu iscrpno obraditi u kњizi koju evo najavљujem pod naslovom Anatomija dva morala.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Milošević je smaknuo Stambolića; vidite li vi tu neku istorijsku pozadinu?