Komentar za početak
Ružna reč ružnu ište. (Reče derište.)Zapisnuti!
OSKAR PRVI
Pročitah da je Davičo definisao hrabro sebe kao “dogmatika slobode”. Ništa čudno da je onda ovaj odlični pesnik govorio na dodeli Njegoševe nagrade 1978:
“Smisao Gorskog vijenca svodljiv je… na saznanje da sloboda nema cijenu i da su u borbi za nju dozvoljena sva sredstva.”
To je taj odlični dobitnik (za razliku od ćosavih dobitnika) koji je imao i misao da je “potreba za nevinošću preduslov pevanja”.
Pomolak tora, ali napuštenog
БРАВО: БРАВА ЗА БРАВА
Слушам брава;
Обећава:
Сви лопови из брава.
Negantesima valja reći ne
Crnogorski jezik kao semantičko pitanje
Jedna epizoda iz istorije prirodnih nauka je poučna i zabavna. Davno je primijećeno da nas Mjesec uvijek gleda istim licem. Iz tog fakta mnogi su zaključili da Zemljin pratilac ne rotira oko sopstvene ose, kao što to matična planeta čini. Neuobičajeno za naučne probleme, razgovor na tu temu bješe se jednom prelio na stranice svjetskih novina. Kao što biva kad se kakva polemika otrgne od uskih akademskih krugova i postane popularna, razmjenu misli je pratio povišeni emotivni naboj, a ponekad i sasvim žučno oponiranje. U korist hipoteze nerotirajućeg sputnjika izjašnjavali su se mnogi: zaljubljeni parovi iz sjenovitih parkova za vedrih avgustovskih večeri, nediplomirani studenti filozofije (opet oni!), penzionisani berd-vočeri… ali bogme i poneki naučenjak.
U zlu uru, u polemiku se nekim čudom upustio i Nikola Tesla! U nekoliko članaka pisao je o “očitoj” činjenici da Mjesec ne rotira. Sve svoje umijeće, a ono znamo nije bilo malo, angažovao je u dokazivanje nepomičnosti Mora tišine, i odsustva bilo koje ose rotacije za naš gospodstveni satelit.
Iznošeni su dabome i kontra-argumenti. Nije pomoglo što su neki uviđavno opominjali da bi posmatrač, koji bi se počem našao na Marsu, nedvojbeno konstatovao Mjesečevo obrtanje oko sopstvene ose. Duhovito je predočio uvaženi Martin Gardner (u svojoj naširoko čitanoj knjizi: Gotcha – Paradoxes to puzzle and delight) da ne moramo baš putovati na Mars; zar ne vidimo da mladić, u zamišljenoj sceni, obilazi oko svoje djevojke i sam se vrteći, dok se skriva iza debeloga stabla u igri žmurke? (Ovo, kao da smo Galileja citirali.)
Danas učimo đake da na problem rotacije Mjeseca i slične probleme gledamo kao na – semantičke začkoljice: odgovor zavisi od toga kako se shvati pitanje o rotaciji. Posmatrač na Zemlji i posmatrač van sistema Zemlja-Mjesec, daju oprečne odgovore – ali su obojica u pravu, sa svoje tačke gledišta. Danas fizičari znaju da iskazi tipa: a) neki se objekat istinski ne kreće, b) neko tijelo apsolutno rotira, i slično – nemaju smisla. Kretanja na ovome svijetu nemaju apsolutni atribut, u skladu sa teorijom relativnosti.
O, nije mi namjera da ovim tekstom neprilično govorim o jednom Nikoli Tesli. (Prije petnaestak godina branio sam, od poganih mitomana, njegov autentičan imidž u tekstu pod naslovom Gospodin Tesla Supermen i njegovi retori). Uostalom, aromom polemike bili su privučeni i neki drugi mislioci od autoriteta (A. de Morgan, H. Perihel i dr). Još, trudio sam se da gornju epizodu izložim sa aurom romantične patine, kako me ne bi napustili čitaoci na prašnjavom suvoparnom uvodu koji se odužio; jer su mi potrebni da svjedoče, kroz tekst koji slijedi, u još jednom vještačkom sporu: kruži li ili ne kruži Crnom Gorom crnogorski jezik?
E, namnožili su se novinski članci, radio-ankete i televizijske emisije gdje novinari i voditelji obožavaju da postave, iznebuha, jedno pitanje-zasjedu. Pritom se i maliciozno cerekaju, držeći da je dotično pitanje
kako se zove Vaš jezik – crnogorski!?
ona smišljenja kljusa u koju će sad, zasluženo, upasti sagovornik koji se drznuo da se samodeklariše kao nepostojeća lingvistička vrsta. Gle čuda, mnogi ispitanici pred svetosavskom elektronikom zaista i počnu da zamuckuju. To je zato što u plemenitoj namjeri da ubjedljivo obrazlože ono što inače intimno osjećaju kao suštu istinu (postojanje crnogorskog jezika) preskoče da u uvodu kažu najvažnije: Gospođo voditeljice, evo vam velim crnogorskim jezikom, da govorim crnogorski!
Zašto je baš ovo prioritetno? Zbog aluzije na onu maestralnu i glasovitu scenu: Filozof Zenon strpljivo i zaneseno objašnjava, u jednoj od svojih četrdesetak aporija, da kretanja – nema. No poslije raskošnog učiteljevog monologa učenik je odgovorio na najbolji način: ustao je i ćuteći šetao ispred zapanjenog mudraca.
Učio sam jezik od majke (Donesi testiju vode sa Ponora, i poždeni!); učio sam jezik od oca (Snijeg će, idemo da tešemo saone.); učio sam jezik od mještana (Bor se suši, gađalo ga vrijeme.); učio sam jezik od Danice Arsove (Svoljeto bolovasmo tifus. Kad se pridigosmo, niko duše ni u nos. Od tada se ne mogu ugojit.); učio sam jezik od čobana (U planini je zemlja šuplja, odliježe kad ideš.); učio sam jezik od Branislava Petrovića (Vrlo odličan pisac.); učio sam jezik od Marka Popovića Miljanova (I tako slomi vagan i bači ga u vodu Cijevnu, radi znaka ništavne ljubavi.); učio sam jezik od Jevrema (Obično biva u svanuće: / Ništa ne kaže, torbu s klina, / Pogleda nebo ispred kuće, / Ko da je nebo domovina.); učio sam jezik od Mihaila (Riko je bio uhvatio nešto škole u Srbiji, postavili su ga za učitelja u Kolašinu da širi srpsku zamisao.). Učio sam crnogorski jezik. I da ne zaboravim: učio sam jezik i od tašte Milice (Đe goj ojdem, sto šteta).
Izjava je jasna, potrebna i dovoljna, iznutra je samo-objašnjavajuća. Za svakoga ko drži do ljudskosti sui generis, na ovoj tački razgovora prestaju bilo kakve nedoumice. Ali se okotio jedan soj siledžijskih ratobornika koji veli: idemo preko tvoje riječi, ti ne znaš svoja svojstva, mi to znamo bolje, ti govoriš srpski. Simbolički, oni su me već i proždrali (kanibali ante portas!). Ne prihvataju ni pojam sličnosti (za sličnost je potrebno dvoje). Držim da su ovi negatori par excellence barabe.
Oni su par excellence barabe jer su kadri da pogaze i one minimalne pogodbe u svakoj raspravi. Oni i dan danas misle i pišu, govore, da je Tesla bio u pravu (apsolutnom pravu, i kvit) kad je zaustavio Mjesec. Ta opasna suma, na pomen semantike, oglasi se cerekanjem. Njima ništa ne znači teorija relativnosti.
Zato potražimo odgovor koji će razbijati kvazi-magle. Očekujem da odgovor bude urgentan i rezolutan: Država Crna Gora mora u svom Ustavu zapisati da je u opticaju službeni jezik koji se zove crnogorski jezik.
(Neka će se, kao što već jeste, sručiti na nas oluja svetosavske hrestoMatije!)
Ovo dostojanstveno i tolerantno rešenje – nama neophodno, drugima neštetno – proizilazi iz redukcije postojeće lingvističke lažne zavrzlame na banalan semantički problem, koji ne predstavlja nikakav autentičan paradoks. Ostavljen je prostor da se van granica Crne Gore jezik tamošnjih država krsti shodno volji autentičnih žitelja (CKL već odavno otvara takvu širinu). Ne postoji tapija na ime jezika, najmanje postoji prostor za nenaučno, nabusito bratsko prisvajanje… apsolutnog rešenja.
Više nijesmo učesnici okruglih stolova za kojima će nas neka dežurna samovOlja ovako tretirati: “Kažem vam, vi govorite srpski; a da li će Vaša sledeća reč biti NE – odgovorite kratko sa DA ili NE!”
Pomolak viteza
VLASTI
Vlasti: ukras na perici novopečenih biznismijena. Raskošna perika im je u tom smislu imidž. San je svakog biznismijena pustiti duge vlasti. Bez dugih vlasti svaki je prijeduzimač i obrtnik ćelav i besperspektivan. Kao takav nije ni za slikanje. Ranije se govorilo pustiti duboke korijene, ali je izraz ili prijevaziđen, ali mu je značenje pomereno ka benignijim situacijama.
Pomolak mišljenja
BOL I SIMBOL
Evo te odlične fotografije iz 1999. godine. Bombe padaju po Beogradu, svuda po Srbiji. Najzad je meta i Palata na Ušću. Pogođena je, gori. Kulja dim iz zadnjih spratova.
Prizor posmatra Pobjednik s Kalemegdana. Okrenuo je dupe starom Beogradu (Generalštabu? Vojnom muzeju? Prošlosti?). Piša mu se ne vidi. Zbog toga smo slobodni da pretpostavimo dvije mogućnosti. A) Piša je tu kolateralna šteta, čovjek samo gleda prizor. B) Pobjednik stvarno piša, s namjerom da ugasi požar. Ne, postoji i treća mogućnost: Statua razočarano mrmlja: „Pišam se NA TO“.
Jednom smo Ognjenu, dok smo šetali Kalemegdanom, pokazali Pobednika. Njegov zabrinuti komentar, tada kad je imao pet godina, glasio je: “Ne može da siđe…”
Kako vrijeme prolazi, ova dijagnoza dobija na značaju i dubini.
Pomolak lisca
STOJSER
Sneg je počeo da pada u sumrak. Bile su to one krupne, šestougaone pahuљe koje lete bez žurbe; u kovitlacu, zadržavaju se oko sijalice iznad ulaznih vrata; talože se tajnovito, kad osednu podsećaju na male vasionske letelice, sa porukom koju ćemo jednom vaљda shvatiti. Da, pravi sneg našeg detiњstva.
Ubrzo je obelelo; sneg rastoči onaj gusti mrak koji oko ponoći pokuљa iz obližњe šume; daleko u poљu mogao sam da nazrem siluete pasa koji su nekud zamicali. Zaspao sam sa onom davno zaboravљenom radošću da ću ujutru doručkovati kraj prozora našaranog mrazom, u sobi punoj belila. Tako sam snažno prizivao taj prizor, da sam skoro poverovao: u blizini biće i roditeљi, davno već mrtvi.
Pred zoru je sneg pojačao. Beše napadao do kolena. Očistih staze do kužine, česme i drvљanika. Sve u selu učini mi se blisko i blizu, i pitomo. A snežilo je bez prestanka. Oko ručka, moje stope po dvorištu ličile su tek na neznatne uvalice terena; pred noć, sneg je bio do prozora.
Sledeće jutro se zabrinuh; dvorišna vrata sam s mukom otvorio. Ledeni smet je upirao u ragastove. Napoљe se nije imalo kud. Putem su, celog bogovog dana, prošle samo jedne sanke, sa seљakom u nekoj љutoj nevoљi. A nebesa su se sklopila, sipa bez prestanka. U selu je zamirao život.
Za tako retke smetove imao je moj otac jednu retku reč: stojser. Њome je kratko i jasno, precizno, naslikana zimska muka života na selu za stoletnih lapavica.
Mislio sam: neće biti kod nas stojsera za moga života; i sto i prvi put se prevario u svojoj detiњastoj prognozi.
Eto, dragi čitaoče, ili budući čitaoče (ako ikada ova ispovest bude iskopana iz leda i snega moga kraja), pišem ti zarobљen u večnoj zimi koja ne jeњava i kojoj se kraja ne nazire; pišem ti ono što znaš ali ne shvataš, kao što ja ni do danas nisam shvatio kako da to nisam znao: svaka ciča počiњe vedrinom, a toplina s početka ove priče završava se smrzavaњem. Šta se dogodilo? Danima i sedmicama padao je sneg; mraz je okivao domaćinstva u selu; izolacija je bila potpuna, preko okolnih brda prosto se nije moglo; susedi prestaše da se posećuju; trošile su se oskudne zalihe: drva je nestajalo; mrtvaci su odlagani na prtinu, s nadom da se jednom, ako bude sreće, dostojno sahrane; majke su rađale decu, i plakale, molile se bogu da osvetnici odrastu i otope sneg s brda.
Ko se to, i zašto, sa nama sprda?
Koji greh okajavamo?
Smršao sam; iz kuće nemam kud; pomiren sa sudbinom, zurim u ledena brda i čekam smrt. Imam zeca; i њegovi su dani izbrojani; glođe nameštaj i trpi; privržen mi je. Dođe u krilo i dugo me gleda crvenim očima. Odgonetam, pita li me nešto ili me teši? Onda obojica čuљimo uši, bogzna kakve (i odakle) zvuke očekujemo…
Jutros smo nešto i čuli. Zaboga, jesu li halucinacije? Iz pravca škole, iza crkve, trešte bubњevi; oglasili su se megafoni; brekću mašine (buldožeri? tenkovi?). Neko je recitovao. Možda mi je um oslabio od duge patњe. To je glas Našeg Barda? Jasno se razabirao њegov bariton:
Požari, povodњe i stojseri,
sve je to po čovekovoj meri.
Onda je usledila muzika, pa se oglasila Crvenkapa, nevina kao i uvek. Pevala je:
I posle svega,
malo nam je snega!
Selo se zagrcnulo od optimizma. Odnekud, dim se došuњao! Čini mi se da sam čuo i stare akcijaške popevke (u sred sela ispod snega / sija svetlo našeg stega).
Prvi put posle mnogo dana pomislih: možda vaљa preživeti, i preživajući.
Smislih parolu: Životarite, živujući. Učini mi se, namah, da u tih dvadesetak slova, od toplote, svetlosti i blagog talasaњa, poče nešto da diše…
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Kad je bilo Marku korisno, što ne bi Vuku: Pa potegnu đeneralo i volove...