Komentar za početak
Nije pamet u godinama, nego u glavi. (Ama: nema je godinama u glavi.)Zapisnuti!
POKLONI ZLOČINACA
Postoje snimci kako zločinci preporučuju pokolj u Srebrenici kao poklon srpskom narodu, za Vidovdan ili slično.
Postoje aluzije svuda oko nas, da ubistvo Zorana Đinđića jeste neka vrsta poklona narodu srpskom…
To ne ukazuje na razboritost ovdašnjih šovinista. Ali ukazuje na njihovu odlučnost u proizvodnji haosa…
Pomolak tora, ali napuštenog
АЈ
Ај, брзо ли се запате:
Лисичине репате
Заводнице бркате
Подрепаши и смлате
И живине пернате
Сподобе главате.
Ај, брзо ли запате
Сикофанте крилате.
Савладали занате!
Лажу. Краду. Сакате.
Отварају легате
Препродају фрегате
Купе коње и свате
Знају да се сјате!
(„Пусти их брате
Нек сваштачине и блате
Сутра теби ваљате…“)
Negantesima valja reći ne
Lojalisti na klizavici Jasikovca
U nedjelju, 5. januara 2003. godine, na pravoslavni Badnji dan, Srpska pravoslavna crkva obavijestila je crnogorsku javnost da učesnici loženja badnjaka na brdu Jasikovac kod Berana navlače najstrašnije prokletstvo i sramotu na sebe i na svoj dom zauvijek. Ne tako davno, ista adresa (SPC) bacila je anatemu na slušaoce u koncertnoj sali Crnogorskog narodnog pozorišta. Elementi proklinjanja emitovani su i u dobro poznatom incidentu “Vezirov most”. Tako, suočeni smo sa učestanim upotrebama instrumentarija svetosavske fatve protiv zdravlja, sreće i prosperiteta znatnog broja crnogorskih građana i članova njihovih porodica, i to bez mogućnosti hrišćanskog oprosta.
Proklinjanje kao čin iniciranja rigorozne kazne prema religiozno nepodobnim osobama višeznačan je društveni fenomen. O njemu se može razgovarati sa stanovišta presuditelja, tj. Opskurnih sudija, ali i sa stanovišta žrtve. Ovdje nećemo govoriti o kanonskoj zasnovanosti instituta svetosavske fatve, niti o istorijskim ili tradicionalnim elementima prisustva tog ubojitog lingvističkog arsenala. Pažnji čitaoca ćemo ponuditi moguće implikacije oživljavanja ovog čudovišnog, anahronog inkvizicijskog instrumentarija.
Nema nikakve sumnje, proklinjanje je ona emisija mržnje kojom se neki visoki crkveni dostojanstvenik istovremeno obraća na dve disparatne adrese; a) on mrskom objektu napada poručuje da je izopšten i markiran i da ima sve preduslove da bude isprepadan; b) on, negantes, svom vjerujećem stadu objelodanjuje koordinate jadnika koji je van tora i time van milosti pastve. (Pričitajte nešto o tome u Galilejevoj biografiji.)
Opet, manje nas interesuje ovdje psihološko stanje straha pojedinca na koga je pala crna ptičurina osude (premda i taj aspekt pojave mora da se nađe pod lupom društvene pažnje). Pogledajmo bliže značenje proklinjanja kao vida interne komunikacije u vjerskoj zajednici.
Pop proglašava akt prokletstva kao izraz volje više sile, ali je suština procesa upravo prozaično ovozemaljska: davanje oprosta običnom vjerniku za slučaj da ovaj nanese prokletom čovjeku osvetoljubivu pakost bilo koje vrste. šta više, onaj koji će – veli pop – od sada pa do bilo kada ojaditi, osakatiti ili ubiti izopštenika zaslužiće posebnu Božju milost, zagarantovanu crkvenom posredničkom ulogom. Suština proklinjanja je u pritajenoj želji prokletatora da potčinjeni vjernik primi poruku svog nadređenog u crkvenoj hijerarhiji i prevede je na jezik konkretnog zločinjenja. Elementi nagovaranja prostog puka da finalizuje osudu više su nego nagoviješteni. Uloge su tu podijeljenje, ali su radnje veoma povezane i nesumnjivo usaglašane. Na teorijskom planu, ovaj mehanizam transmisije želje nadređenog nalogodavca prema nasumičnom izvršiocu u stadu prostih sljedbenika dobro je poznat i svakodnevno se koristi u političkim, vjerskim i sličnim nadgornjavanjima.
Od mnogobrojnih primjera izdvojimo onaj koji se ticao odmazde samoproglašenih puritanaca nad mirnom gej paradom u Beogradu prošle godine; dabome da je skandal pripremljem pravovremenim pozivima zaduženih ideologa da se “razvratnici” protjeraju bez zakona i uprkos zakonu; pozivi čak ne moraju biti emitovani u obliku anateme, dovoljne su i bahate psovke. Batinaši iz okrilja bratstva prevode ove poruke u izvršne naredbe, pa onda gledamo scene premlaćivanja, šutiranja i svakovrsnog maltretiranja potpuno nedužnih građana koji zahtijevaju svoje mjesto u pravnom prostoru zemlje. Iritirajući je cinizam kad u jeku masakra vidimo i jednog inicijatora u mantiji koji kobajagi razdvaja sukobljene i poziva kamenobacače na hrišćansko milosrđe. Ništa čudno! Smatra se da je ona predstava od rečene vrste dobro režirana koja se završava apelom uzročnika da se spriječe posljedice! Tako će se i desiti da rasejivači velimirovićevskog kontra-evropskog animoziteta “mole” sljedbenike da budu usrdni prema anglikancima pred svetosavskim hramom. No, u savršenom skladu sa pravilima igre, bukači koji su besprijekorno razumjeli primarnu poruku poruge drugog, izvršavajući želju rukovodstva pokazaće i višak revnosti, navodno neće poslušati “smjerne” molbe da ispolje skrušenost. Sociolozi treba da nam odgovore na pitanje, šta se može očekivati od pojedinaca iz prostog puka koji su vidjeli da profesori univerziteta nose bedževe sa likovima optuženih za ratne zločine!
Dakle, vidimo da je bacanje anateme poziv na linč. Poziv je tako koncipiran da se izbjegne formalni konflikt sa pravnom regulativom društva. Eventualne rđave posljedice tumačiće se kao neželjeni emotivni proplamsaj pojedinačnog vjernika koji je iziritiran postupcima otpadnika; bilo šta da se desi prokletom, neće izazvati pravne reperkusije licu koje je prokletstvo izreklo! Sve se svodi na eventualnu zakonsku osudu neposrednog izvršioca zločina.
Mi, građani, upravo na ovom nivou razumijevanja mehanizma bacanja fatve na članove jednog modernog, postplemenskog, stratifikovanog kolektiviteta moramo da prepoznamo nezakonitost tog čina i da za početak razagnamo kvazireligijsku maglu kojom se žele ublažiti jasne protivpravne konture djela. Mora se jasno reći:
Bacanje prokletstva na članove Crkvenog odbora Crnogorske pravoslavne crkve u B., pa i na sve vjernike te crkve koji su se mogli popeti, ili će se u budućnosti popeti na Jasikovac, nije ništa drugo do opasni poziv na linč tih ljudi. Da monstruoznost zamisli bude veća, akcija se propagira i protiv članova porodica (Paljenje kuća? Miniranje stanova?) Izrečena je riješenost da se od nauma ne odustane, i da pomilovanja neće biti do sudnjega časa! Čini su bačene!
Ako se nekome čini da je ponuđeno tumačenje prestrogo, isuviše iznijansirano i naduvano, unaprijed ću odgovoriti da sam ponudio blagu, uljudnu varijantu iščitavanja saopštenja SPC. Ne, nije u pitanju benigno, “roditeljsko” proklinjanje djece (i ono je odvratno), koje je često u našim sredinama – tipa: dozvao te jad, strijela te pogodila, munja te spržila, i sl. Ko je vidio gomilu troprstaša na Jasikovcu upornu u ideji da se susretne sa ložiocima badnjaka iz suparničkog tabora, posvjedočiće da ona inkorporira i potencijalne izvršioce žuđenih djela idejno koncipiranih u zvaničnom dokumentu. Svakome sumnjičavome preporučujem da se sjeti stravičnih epizoda kroz koje su prolazile male i velike zemlje Svijeta; paradigma tragedije Salema i priča o genezi krvavih vještica iz tog američkog grada ne smije se smetnuti s uma! Stoga:
Državni organi Republike Crne Gore moraju preduzeti sve pravne radnje da se praksa anatemisanja stavi pod pravnu proceduru. Da se izvori učestanog ritanja fatvama, ma ko da ih je sročio, podvrgnu sankcijama (one su u modernim društvima precizno opisane). Sasjeći grozni naum u korijenu! Ne dopustiti dvosmislena tumačenja, kojih zapravo i nema; postoji samo jedna jedina percepcija poruke – poziv na beskompromisno uništenje neistovjernika. Zaziranja od raznih titula ne može biti; ne postoji praksa uzuzeća vjerskih osoba od provjeravanja da li čine protivzakonite radnje u društvu gdje djeluju. Već se pojavilo jedno pismo u kojem “zabrinuti” traže osvještanje puteva (!) kojim su prošli vjernici Crnogorske pravoslavne crkve. Onemogućimo sijače mržnje pravnim, civilizovanim sredstvima, dok još nije posve kasno! Državna zaštita laičke suštine Crnogorskog društva ne smije izostati, naročito ne pod vidom kvazidistanciranja države od crkve. Svetinja sekularnosti zapisana je u našem Ustavu. Crkva se mora vratiti u njen kanon, i kontrolisati iznutra procese bezbrižnog začeća mržnje.
Pomolak viteza
FRAZAN ČOVJEK
Da, postoji termin: frazer. Za osobu koja se često i rado javlja za riječ, ali su mu govori puni fraza; osjeća se da je karijerista. Frazer je u izvjesnom smislu i politički frajer. Ali je ovih godina pred našim očima autentičan frazan čovjek. On takođe bestidno frazira, ali iz prostog razloga što je prazan pojedinac. To ga ne ometa u upornosti da kao plovak ostane na površini, naprotiv. Ima tu i autentične fizike: prazna posuda zaista lakše pliva.
Pomolak mišljenja
ZAPIS O DVA FIFIJA
Grofici Ziji se život nije mađarski skockao kako je zamišljala u svojim tinejdžerskim danima. Udala se brzopleto za nekog italijanskog fićfirića. Fićfirić je kicoš (mađ. fityfirity), a kaže se i vrtirep. Ubrzo je morala da emgrira iz paklenog braka. Otišla je iz Budimpešte u neko malo mjesto u Istri, da se osami i da vidi šta će donijeti vreme i mediteranska klima. O ovom detaljno pripovijeda Lajoš Zilahi u drugom tomu romana Ararat.
Grofica u jednom momentu svoje odiseje kupuje štene da joj prekrati dosadne usamljeničke dane. Nadenula mu je ime Fifi. (Imala je neke psihološke motive da ga nazove baš tako.)
Obezbedila je za Fifija sve što treba, kako može jedna plemkinja koja ne oskudeva. Korpu, ležaj, posudu za hranu, posudu za vodu; onda povodac, češalj, četku, gumenu kost, higijenske potrepštine.
Roman Ararat, saga o Dukajevima, pojavio se odmah posle Drugog svetskog rata, 1947 godine. Zilahijeva dela su bez zadrške prevođena kod nas, ne jednom. Zilahi je umro u Novom Sadu 1974.
Sada ćemo napustiti tužnu povest mađarske grofice i setiti se jedne dečje pesmice Dragana Lukića. Književnik Dušan Radović je visoko ocenio stihove na koje mislimo i uvrstio ih u Antologiju srpske poezije za decu.
Naslov pesme na strani 122 upravo glasi… Fifi.
Lukićev pas Fifi je vaspitan, čist, sa manirima. On je vlasništvo žene koja vodi računa o svim detaljima Fifijevog života. U šetnju ga vodi na uzici od svile. Fifi je sa noktima lila, ima mašnicu od tila. Vaspitava psa (Fifi, nisi slep). Razvija kod psa osećaj samosvesti (Fifi, ti znaš ko si). Zašto ne, gazdarica bi mogla biti grofica u izvesnim godinama. Takvih je bilo dosta posle raspada evropskih monarhija.
Pesnik Dragan Lukić je rođen 1928. U njegovoj biografiji piše: Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. Već početkom pedesetih godina uspešno piše dečju poeziju.
Kako se jedan Fifi ušunjao iz mađarskog jezika u nesrodni srpski jezik? Kako je vragolasto skočio iz proze u poeziju? To je čičak koji je zakačio tanku svilu naše pažnje onom oštrom kukom znaka pitanja. Odgovori nisu jako urgentni. Možda su i nebitni.
Bolje dva fifija nego jedan. (Foto: Fifijev kroki.)
Pomolak lisca
DUG I OPOMENA
Samoubistvo kao fenomen zanima, od najranijih vremena, široki krug stručњaka, ali i javnost u najmasovnijem smislu reči. Suicidalne porive pokušavaju da rasvetle filozofi, sociolozi, psihijatri… Posebno su u žiži naučni pokušaji da se nađe veza između broja samoubistava i nepristojnih uslova života.
Dovodi li pogoršaњe životnih uslova do povećaњa broja samoubica? Građani su uskraćeni za pravu informaciju. Svi znamo za slučajeve da su љudi digli ruku na sebe zbog materijalne bede i opšte depresije. Međutim, je li to pravilo? ili su samo sporadični akti? Ubedљiva statistika nam izmiče!
Lično verujem da broj onih koji su digli ruku na sebe nije ovih godina veliki; bar nije onoliki koliko su zacrtali kreatori naše sutrašњice. Da se dovedu u sklad predviđaњa i tvrdokorna stvarnost, institucije sistema pojačavaju pritisak i dižu opomene na nas. Ovde ćemo sa par reči osvetliti jedan segment te vrste: dizaњe opomene na građane od strane elektrodistribucije.
Lično je na mene dignuta jedna takva opomena, pa mogu da svedočim iz prve ruke. Evo, što se forme tiče: opomena lepo izgleda, papir je kvalitetan, format skladan, sami tekst opomene pristojno stilizovan; posebno je ukusno rešeњe udar-nog dela (pretњa neposrednim iskљučeњem): nešto krupnija slova u kompjuterskom slogu, skoro dražestan font, i nadasve љupka boja, diskretni lila tonalitet – sve upadљivo i malo ukoso. Moderno.
Rešio sam da se kao građanin uzjogunim. Opomena je podmetnuta u poštansko sanduče u strogoj diskreciji – nisam osetio došuњavaњe lica koje je donelo smradnu presudu. Prvo sam bio utučen; brzo sam se pribrao. Svejedno sam tu noć probdeo. Sastavio sam pismeni demarš koji ću ujutru izreći nadležnima. Hteo sam da pomenem najubitačnije argumente u najkraćoj formulaciji, stoga sam sastavio tekst koji glasi:
Vi ste eksponenti Države. Objavљujete moj dug Državi. Ali treba da znate da nisam dobio plate već za tri meseca. Dug Države prema meni je veći. Kako se usuđujete da izmirujete moje obaveze od juče, kad su neizmirene vaše obaveze od pre sto dana?
Stavio sam znak pitaњa, odahnuo sam: u veri da će im on biti kao omča oko vrata. Treba sa њima pisano, pismeno i otmeno…
Iza šaltera elektrodistribucije sačekala me je ovlašćena dama. Pročitala je protest bez uzbuđivaњa, puls joj je bio industrijski: pedeset herca. Rekla je, potrošeno se mora platiti; žalba nadređenoj instanci: druga vrata desno.
Na rečenoj adresi našao sam ovlašćenog, a više ostrašćenog gospodina. Na њega je tekst ostavio veseo utisak; pregoreli su mu osigurači i spontano rekao, da ja nisam mogao da se naљutim: Građanine, ludi ste kao struja!
Plemenitog čoveka! Pamtiću ga doveka! Zbog dijagnoze i pravnog leka. Neka!
Bio sam primљen i pročitan, a osećao sam se kao popišan.
Naveče sam na televiziji gledao neki francuski film o smrtnoj kazni. Dojmile su me se scene stražara i sudskih izvršiteљa koji se u čarapama prikradaju zatvorenoj žrtvi da ga iznenada ćape, saopšte vest o odbijaњu žalbe i odvedu bogu na istinu. Do zore mi se pričiњavao sumoran bat koraka bosih poštara oko mog sandučeta u dvorištu.
Agonija je trajala desetak dana. Svakog sam jutra ustajao izmožden; prva radњa se sastojala u testiraњu ringle: ukљučim, prospem kap vode i napregnuto čekam. Kad zaskakuće kapљica, kao da me sunce ogreje. Još jedan ceo, topao dan je preda mnom…
E, konačno jedne subote, đavo je došao po svoje. Ringla je ostala hladna kao glečer. Pomodreo sam, i od besa. Rešio sam ovog puta da intervenišem impulsivno, usmeno. Preskočio sam prvu instancu i s vrata počeo da vičem na od smeha zace-nutog gospodina. Više nisam lud, upozorio sam. Bar ne kao struja – iskљučili su je. Otreznio se i uputio me sprat iznad. Primila me je uљudna gospođa koja mi je rekla dve korisne stvari.
Prvo, građanine, treba da znate da taj novac koji vama uzmemo nama uzme država i otpravi vama u vidu penzija i plata. (Opa!) Treba da znate, novac vam se vraća kroz plate!
Drugo, ne dajte da vam seku struju! Niko ne sme da vam iskљuči struju! Mi smo protiv iskљučivosti.
Kako ste protiv? Evo lila na belo. Postoji i nalog za iskљučivost. Potežem ubitačne kontra-argumente….
Boљe da ste potegli štogod oštrije, po prilici sataru, govorila mi je sad već u četiri oka uљudna gospođa. Kakvi argumenti i bakrači! Sata-ra! Marš iz dvorišta! i kvit.
Od te duševne žene naučih tada dve važne stvari: za novac, oni su samo skretničari u њegovoj cirkulaciji od mene do mene; elektrodistribucija je institucija koju možeš isprašiti ako se pojavi s makazama. Nakaze, imam makaze!
Novo prikљučeњe sam platio, svaka se škola plaća… Ali, koliko li je onih koji, za razliku od mene, kao budale bez roptaњa trpe? Koji nisu dočuli za svoja prava? Koji ne znaju kako se formiraju fondovi za plate? Oni državu i zemљu doživљavaju kao stambeni prostor na koji bahatom gazdi plaćaju kiriju. A kirija se plaća bez roptaњa, i od vajkada. Kirija se trpi, dok je iole podnošљivo. Ali kad su računi veliki, kad kirija počne bukvalno da hara, tada podanici dospevaju u staњe hara-kirija.
Možda i nije loše da se pojavљuju prvi znaci sličnosti sa Japancima; makar i preko harikirija…
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Ovo će da potraje. Istraga (poturica) je u toku.