Komentar za početak
Trpež i krpež pola sveta drže. (Gde to vidiš majketi? 50% je davno stiglo na 90%. )Zapisnuti!
PUČ
Stavimo tačku na rasprave o 27. martu.
Ako je Hitler zbog beskrvnog puča srušio Beograd, to je krunski dokaz da sa monstrumom nije trebalo piti rujno vino.
Ni javno, ni u potaji.
Pomolak tora, ali napuštenog
НА ПРУЗИ ПРЕМА ТУЗИ
Нема шта да ти се згади:
У мојој згради
Живи пристојан свет:
Радиша и Верка номади
(стари друзи из воза за Тузи)
А Радисав пробисвет.
Радојко и Борисав-Бора
Жртве принудног одмора;
Млађахни Сава
До пола два чмава.
Кажем,
У мојој згради
Живи пристојан свет.
Ја, жена
И синова пет.
Negantesima valja reći ne
Loš dan majke Jevrosime
Ako se desi, a desiće se, obilježiću dogodine, kad otople dani, i kad livade ozelene, jednu čudnu godišnjicu: pola vijeka od kako sam naučio da pišem, čitam i računam! Iz tih dalekih dana preživjela je starinska đačka tabla, sa hrastovim okvirom, koja na jednoj strani ima crvene horizontalne linije sa dvostrukim proredom (za velika i mala slova), a na drugoj mrežu horizontalnih i vertikalnih linija (za račun); na crnoj sam površini tog magičnog učila križom (ili mekim kamenom cincarom koji se u Budimlji može naći podno Maloga Krša) napisao prvo slovo A. Tabla je pravougaonik dužine 22 cm i širine 13.5 cm. Tek sam nedavno otkrio, jednog sumornog dana dok sam zamišljeno posmatrao tu porodičnu relikviju, da je anonimni dizajner mislio o svemu: skladan odnos dimenzija nije slučajno ostavljao umirujući utisak; to je isti onaj odnos koji se temelji na harmonijskoj podjeli duži i koji se, zarad svoje idealne proporcije, pominje i kao zlatni presjek u neimarskim vještinama Starih Grka, ili slikarstvu Leonardove ere.
šta je još živo od tih početaka? Sjećanje na prve pročitane tekstove, na lektiru iz osnovne škole. Čitao sam neizbježne narodne pjesme. Jednu sam zapamtio za sva vremena, jer sam je kasnije počesto iščitavao – zato što me istovremeno oduševljavala i razočaravala. Zvala se Oranje Marka Kraljevića.
To kratko stihovanje od trideset redaka široko je poznato i često pominjano. U Antologiji junačkih narodnih pesama, 11. izdanje, Beograd 1988, koju je sastavio Vojislav Đurić, štampana je na strani 347.
U čemu su kontroverze koje još nijesu razriješene?
Pjesma počinje scenom u kojoj majka Jevrosima pije vino sa svojim sinom Markom. Neuobičajeno je da majka i sin šikaju alkohol do nivoa podnapitosti, ali i možemo razumjeti – naročito kao podlogu za neugodan razgovor koji slijedi. (Skoro sve junačke deseteračke pjesme počinju pozivom čitaocu da se pridruži konzumiranju alkohola.) Naime, stara majka u ćefnutoj atmosferi moli sina da se ostavi četovanja! Veoma uzorno Jevrosima predlaže da se Marko okane konflikata koji dovode do krvavih haljina i da počne da radi poštene seljačke poslove: da ore njive, sije pšenicu i tako prehranjuje porodicu. Najpoznatiji stih na tom mjestu je zaista impresivan – Jevrosima obrazlaže svoj zahtjev blagorodnim majčinskim utiskom: Jer zlo dobra donijeti neće… Ovih dvadeset i tri slova autentični su grumen čistog dvadesettrokaratnog poetskog zlata.
Reklo bi se: majka je na pravi način insistirala na domaćem vaspitanju i uputila dijete na valjan život. Tako da, konačno, sve ide po planu; Marko će poslušati majku i poslije kraćih priprema počinje oranje. Ali, jaoj! On ne ore plodnu zemlju po brdima i dolovima, zamorna mu je ta dosadna djelatnost. Dolazi do bizarne ideje da razore carske drumove!
Ovaj veoma problematičan potez, koji dovodi u smutnju, iz generacije u generaciju, na desetine nevinih učeničkih mozgova i u Crnogorskim školama, inicira logično pitanje – zašto bi se bilo ko bavio preduzećem oranja komunikacijske infrastrukture?
Sad, nailaze Turci i opominju Marka da ne ore drumove. Nastaje inaćenje, Kraljević je uporan u naumu, nije bio nikakav slučajan hir. Na kraju se izrodila neizbježna tuča. Marko džin je, potežući ralo i volove – to nekategorisano jedinstveno oružije legendarnih trezora ubojitih sredstava, pobio janičare. Eh, za žaljenje je da narodni pjevač nije smislio scenu, a nametala se, da zulumćari kinje Marka dok je vodio težačke poslove, a ne pri izvođenju ondašnje verzije balvan-revolucije. Alas!
Narodni pjevač se, vidimo, ovdje umorio. A tek je počeo. Ipak, bolje da je stao! Nije imao pravu inspiraciju. Poslednja tri stiha su očajna: Pobjednik uzima tri tovara blaga u vidu ratnog plijena. Najgore je što ih nosi Jevrosimi! On skladišti u časne dvore novac sumnjivog porijekla, uz bijednu opasku: To sam danas tebe izorao!
Čitalac je u nedoumici i traži na slijedećoj stranici, da nema tamo ipak neki nagovještaj šta se dalje desilo. Nema!
Van svake sumnje, majka Jevrosima je tek ovdje morala da odigra glavnu rolu. Zaludu joj vino popijeno, ako je prećutala kulminaciju drame, džaba joj sve pređašnje roditeljsko moralisanje. Mi čekamo da izgrdi sina što donosi prljav novac; nije to zarada koja će dobra donijeti. Sine, gdje je pšenica bjelica? Dogovorili smo se da živimo od rada i božjih darova, u znoju lica svog.
Možda je Jevrosima tako i postupila, pa se vremenom nastavak zaturio? Ne bi me začudilo da su mnogobrojne patriote u zgodnoj prilici, a zgodnih je prilika bilo na pretijek, potkusile pjesmu. Možda je, vrag će znati, majka prećutala, što nije dobro za domaće vaspitanje!? Možda se i obradovala, što bi bilo katastrofalno! Ne znamo, nema tragova o tim ishodima…
U svakom slučaju, pjesma je nezavršena! Onako kusa ne može da postoji. Ako je živa u narodu, što se ne transformiše i dograđuje? Ponekad mi se čini da je okamenjenost narodnih deseteračkih pjesama pogrešna. Javlja se unutrašnja protivrječnost: kad nešto narod dograđuje, nema datuma kad je gotov posao. Po definiciji bi to morao biti kontinualan proces. Jeste, potrebno je da imamo savremene verzije nekih narodnih pjesama! Možda bi ta dogradnja imala smisla. Čuvale bi se stamene vrijednosti i korigovala neka efemerna mjesta; popravljali bi se blesavi stihovi i dodavali nedostajući. Takve intervencije bi bile javne, a ne manipulatorske.
Ovako, okrnjen je lik majke Jevrosime. Nije smjela da dozvoli da se uskladište tri tovara blaga. Da nije nastavila da pije vino i preko mjere? Mora joj se dati savremena šansa, da se koriguje. Inače neće ništa valjati ni njeno sjajno vaspitanje sina sa početka pjesme. Ispade da je samo važno da tri tovara blaga sklone u svoj dom. A šta je sa moralnim dilemama? A šta je bar sa postupcima Robina Huda? A šta je sa sirotinjom rajom? Zato jednu valjanu, solidnu podlogu treba očistiti i preurediti. Dovršiti. Evo jednog prijedloga za nastavak pjesme Oranje Marka Kraljevića:
Zaplakala Jevrosima majka,
pak je njemu tužno besjedila:
“O moj Marko, zlo te ne viđelo!”
Nemoj sine da unosiš blaga!
Ne uvukuj vraga preko praga!
Đe je tebi šenica bjelica
sa našijeh brda i dolova?
Pljačka dobra donijeti neće –
ove vreće na krv zasmrđeće;
đe ostava na znoj ne miriše,
zlatno neće granut premaleće.”
Ovo je samo primjer. Ali su primjeri zarazni! Neka se neko dalje džilitne. U svakom slučaju:
Ako se ne izvrše, potpuno legitimne, ovakve intervencije, kako unijeti pjesmu među đake i kako je trpjeti u Crnogorskim školama? Ni dobra analiza na času maternjeg jezika, koji mi moramo zvati Crnogorski jezik, neće pomoći da trideset stihova u postojećoj sakatoj formi ne zatre onaj duh Crnogorskih škola koji jedino može i smije biti duh Markomiljanovski!
Od dva Marka izabraćemo vojvodu iz Kuča. Onaj orač tu i tamo pretjerano liči na Arkana. Umjetnost će (možda!) morati da nauči nešto od nauke, a to je: ne postoje definitivne građevine; potrebno je, nekiput, revidirati statički proračun, da se krivi toranj ne uruši, no da se većma oplemeni i sačuva za potomstvo.
Pomolak viteza
VOJVODA OD STREPNJE
Nadao se za nas, nije bilo bolje. Strahovao je za nas, bilo nam je gore. Molio je za demokratiju, dobili smo po golom dikta turu. Sanjao je jedinstvo, cepali smo se. Svaki savjet, koji nam je koristan, nekad je izrekao. Svako uputstvo koje nas košta patnje, nekad je izdao. Ukrupnjavao etnicitet. Dobili smo sitnicitet. Ima titulu Vojvoda od Strepnje još iz Prvog svijetskog rata. Više nema potrebe, da brine. Pijuckamo limunadu od strepnje. Bolujemo od sindroma Strepnje od njegove nove Nade.
Pomolak mišljenja
INTELEKTUALNA REZONANCIJA
1. Ivo Andrić piše u Travničkoj hronici:
Davil se dugo kolebao između jave i sna, jer su snovi imali više veze sa javom dosadašnjeg njegovog života, a sadašnja java ličila pre na neki san u kom čovek biva naglo bačen u čudnu, daleku zemlju i doveden u neobičan položaj.
Ova misao izaziva sećanje na čuveni Geteov stih iz Prologa u Faustu:
Was ich besitze, seh ich wie im Weiten,
Und was verschwand, wird mir zu Wirklichkeiten.
U našem prevodu:
Šta imam, u daljini spava,
A što iščeze, moja je java.
2. Negde u memoarskim zabeleškama sjajno opisuje Mihailo Lalić jedan svoj strah iz djetinjstva. Iz potaje, u kući, gleda dječak kroz zvirinke prozorskih zastora: ide čovjek pored rijeke. Ekspedicija koja pljačka i za sobom sije glad i smrt.
Na prvi pogled ništa naročito: rijeka i, s one strane, šljive, kuće, uzbuna među kokoškama ispod oraha; putem korača osrednji čovjek u plavetnim dimijama i crvenom džamadanu, za njim Švabe s puškama i torbacima…
Pred očima nam je antologijska pjesme Brane Petrovića Ide čovek pored reke:
Ide čovek majko moja najstarija država
ide crkva porušena ide lađa bez posade
Ide groblje svih vremena prah i pepeo
sklanjaj decu majko moja ide zločinac
Kakav potresni literarni dublet!
3. Pamtimo dobro one slavne stihove iz Hasanaginice:
Šta se bijeli u gori zelenoj?
Al je snijeg, al su labudovi?
Danac Hans Andersen pisao je u bajci The Little Mermaid (Mala Sirena):
Now she saw the mainland ahead of her, high blue mountains on whose peaks the white snow shone as if swans were lying there. Down by the coast were lovely green forests…
(Gledala je kopno tamo, visoke, modre planine na čijim se vrhovima sijao bijeli snijeg kao da su tamo popadali labudovi; a ispod se širile divne zelene gore.)
4. A dusk like that of the outer world obscured his mind as he heard the mares hoofs clattering along the tramtrack on the Rock Road… Dok čitamo ovu Džojsovu rečenicu iz knjige „A Portrait of the Artist as a Young Man“ može nam se desiti da pjevušimo davnašnji hit Džimija Stanića
Moja kobila Suzi, Suzi
Često šeće po pruzi, pruzi.
5. Pa je li ovo, i sve slično koje se može naći i citirati – plagiranje? Nije, već intelektualna rezonancija. I čitalac ne oseća neugodnost zbog nečijeg prepisivanja, već snagu sopstvene asocijacije. Prisećanje ovdje ima moć citiranja u stručnom radu. Blagosiljati: Evo nas na uzbudljivom izvoru talasanja Misli i Osjećaja.
Pomolak lisca
DEMANTI
Jednu konkretnu manipulatorsku izjavu čelnika partije ABV možemo bez većih napora demantovati i to činimo u ovom iznuđenom tekstu. Međutim, za žaљeњe je potreba da gubimo dragoceno vreme i koristimo dragoceni prostor u listu da bismo još jednom osvetlili davno apsolvirane istine, u trenutku kad je požeљan napor jedne druge vrste: povesti bitku za mir, za prosperitet i poboљšaњe životnih uslova svih naših građana. Ali mi smo dovedeni u tu stupidnu situaciju maloumnim izjavama sa druge strane. Plitkost tih stavova, a teško je te nebulozne tvorevine nezrelih i nervoznih plaćenika i nazvati stavovima, po zasluzi nismo ni objavili; u tome imamo punu podršku naših birača i čitalaca; ali ne možemo a da se u ovom komentaru kratko ne osvrnemo na svu vulgarnu stupidnost koja je kroz te stavove pokuљala – preteći da zasmradi politički miљe i inficira zdravo političko tkivo. No to neće proći u ovoj sredini gde su trudoљubivi љudi uvek znali da odvoje bolesno od naprednog. I više od toga: da popu kažu pop, a bobu bob.
Mi shvatamo da ABV više nije u staњu da vodi samostalnu politiku, zbog ranije preuzetih obaveza prema GDĐ, da i ne pomiњemo potčiњenost prema ozloglašenom fondu jedne strane korporacije u službi negacije Našeg svetlog porekla. Na stranu što će slični incidenti sigurno odgurnuti potencijalne birače od sebe i izazvati revolt građana; moramo da demantujemo i zbog stida koji građani osećaju u ovoj slobodarskoj sredini. Uopšte zbog građana koji trpe dok čelnici ABV šetkaju od grada do grada blateći EŽZ.
Oni uporno minimiziraju skandale koje sami proizvode. Pokušaji opstrukcije neće uspeti. U stvaraњu incidenata pošten svet vidi izraz slabosti (a ne snage). A svi su ti incidenti una-pred izrežirani! Narod uvek postupa onako kako misli da treba, i tu jednostavnu čiњenicu uvek previđa nazovi koalicija ABVČЏŠ. U organizatorima mitinga lako je prepoznati one iste љude koji jednom drugom prilikom nisu organizovali mitinge. Neodgovorni pojedinci, a žalimo da su i kolovođe, dobiće ono što će zaslužiti; ovo nije pretњa već žalosna java њihovih detiњarija. Prevare i provokacije su ono što nam u ovom trenutku najmaњe treba. Na političkoj se sceni računaju samo ozbiљni љudi… Za nekog Čedu naša politička scena nikad nije čula, a on se već izdaje za osobu kojoj su otpala dva zadњa slova. Neka se ne nada da će u vezi sa њim išta da traje, tragedija ponajmaњe! Još je jedan žudeo i Čeko za slavom te vrste, pa znamo šta je bilo!
Šta reći o skupu gde dvadesetak osoba u zbiru imaju cirka tri santimetra čela?
Postaje sve očiglednije da je ABV pukla na AV, a B samo gleda – da se izvuče. Duh zajedništva je iscurio, flaša nikad nije ni dihtovala kako treba.
U demantiju vaљa reći još i ovo.
Duh liderskih nesporazuma širi se na sve strane, sa strane im se vraća ojačan. Oni više razumeju jezik varvarstva i divљaštva od jezika tolerancije. Iz mućkе bojkota izbora neće se ispiliti ništa dobro, pre svega za zaludne kvočke naše tužne kontra-zbiљe. Mali je rejting protagonista koji gone po svome. Vreme je da konačno padne zavesa ispod neuspelih igrača na žici svakodnevne politike. Nekadašњi pobornici, i svi redom odbornici, ovih i ovakvih zabavљača shvatili su šta je jaje a šta mućak. U društvenoj Zbiљi. Mi ćemo ići jajetom na mućak. Mućak i jaje mogu ići zajedno samo tri nedeљe – dvadeset drugog dana već će se videti šta se raduje i kreće a šta mora na smeće.
Najveći smutљivci bistre politiku u zadimљenim bistroima. Obojeni su svim bojama, izuzev nestranačkim. Pričaju o moralu i daљe od priče se ne miče.
Velika je nemoć lokalnih vlasti da se pokažu na delu. A kad ne mogu na delu, kako će voditi računa o celini. A ko ne vodi računa o celini, može li se tome poveriti naše boљe sutra. Kami nama bez sutra! Kami je u Kugi lepo opisao šta biva kad se na vreme ne ukloni jedan uginuli pacov sa stepeništa. Pesnik je to lepo izrazio: ili vatra ili ništa! Ko su leteći miševi naše mračne pećine? To su jadna stvoreњa koja su shvatila da (istina) grizu, ali po tlih gmižu. Iz kompleksa koji odatle proizilaze, hteli su da polete. I vinuli su se. Ali ne, kao što su umišљali, pod nebo, gde se može uzdići sam suri oro. Pa sad imamo miševe koji lete! Kakvi su to miševi?
Slepi!
Sa њima, vraćamo se u novo skameњeno doba. To neolitije prizivaju!
Zato њihovo anahrono avanti zaslužuje jedan demanti koji će da se zapamti.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
„Ako su vam živi roditelji, prevrću se u grobu“.