Komentar za početak
Od inata nema goreg zanata. (Nejasno; a legendarni srpski inat?)Zapisnuti!
DVOJE ZA TUČU
Ne znam na šta sam više ozlojeđen, pisao sam o tome. Da li treba prezreti poslovice, ili one koji ih zloupotrebljavaju? Miloš je najpre u pravu, odlučno odbaciti taj književni rod.
Evo, rasisti divljaju u Kruševcu, a mudri novinar nas opominje: Za tuču je potrebno dvoje.
A-ha, razumem. Dveri hoće da vode politiku tučom na ulici, i malo su u panici – ko je drugi? Dilemu razrešava Premijer prosvetljenjem: pa pederi su oni drugi. Oni čak i žele da se pojave kao drugi. Tako stižemo do legalnog rešenja, marš dvoje sa ulice.
Navijači, što god to značilo, hoće da izmlate “majmune” iz Engleske, ali ko je drugi? Majmuni. Što je dokaz da gospodin Platini treba da podeli kaznu na ravne časti.
Univerzalnost ovog rešenja je bespogovorno. Nema izuzetaka. Tolika opštost me je navela na misaoni eksperiment:
Idem sjutra u Knez Mihajlovu. Ošamarim prolaznika i čekam; ako prećuti (prećuški?), ništa se nije dogodilo. Nastavljam tako sa šamarima, jedan, dva, tri,… deset – bog me vidio! (Kud prolazim, tud bi moglo troja kola proći, troja kola ali uporedo.)
Ali sto prvi će mi uzvratiti. Nastaje makljaža. Bez brige, imam novinara, i tekst koji počinje rečenicom:
To je bilo nešto između dvojice.
Pa jeste, jeste.
Pomolak tora, ali napuštenog
НЕ ДАЈ СЕ СРПСКА РЕЧИ!
Не дај се српска речи;
Блатњав је
Молер који те кречи.
Не дај се српска речи –
Слепац
Се на те бечи.
Не дај се на веру северу,
Не дај се другу на југу,
Заобиђи стоку на истоку;
Не дануј у хладу на западу.
Не дај се кредиту, не дај се дугу!
Куд ћеш у дугу, избегни борбу,
Не дај се српска речи танјугу,
Не стављај главу у овсену торбу!
Не дај се округлом столу,
Округлом избору, округлом волу.
Не дај се кретену, не дај се
Си-ен-ену.
Српска речи:
Не клечи!
Српска речи
Не дај се: српској речи.
Negantesima valja reći ne
Nikao cvijet iz baljege
Uviđavno čeljade ne može bez velikog štrecanja zaviriti u tumuše istorije. Ovo stoga što se najčešće dešava da se autentična slika prošlih zbivanja veoma razlikuje od sadašnjih miraža uokvirenih mitskim pozlatama. Inkompatibilnost mita i istine, na veliku žalost, toliko je frekventna i toliko nedelikatna da prijeti uništenjem našeg samopoštovanja. Skrušeno jadikujemo baštineći dva oprečna suda! Evo pogledajmo:
Ono što je bilo evidentna manifestacija kolektivnog kukavičluka, zapamćeno je kao mudra suzdržanost; egzemplarni nevaljaluk prepričava se u porodici kao humanitarni podvig; klasični zločin knjiži se kao neophodna predostrožnost; pljačka je poistovjećena sa slobodarskim porivima; paljenje kuće i ubistvo čeljadi, od odojčeta do šlogiranog sungulata, akt je, je li, odbrane svete vjere; proćerivanje tri sela ispada nacionalni prioritet; konfiskacija tuđe imovine ne ispadne ništa – nije vrijedno spomena.
Ako bismo pošteno preispitali lik i djelo predaka koji su, po legendi, svijetla znamenja naše istorije, pitanje je bi li od našeg šepurenja ostalo išta više od sjećanja na kolekciju dosadnih brukâ. Vidiš da je ova veličina pljačkala puke siromahe, sve sa blesavim ciljem da poveća svoju ionako veliku imovinu; vidiš da je onaj junak zapalio majku sa đecom u ubogoj njihovoj rodnoj kućici; vidiš da se otmjena ljuba nacionalnog prvaka zakitila opljačkanim nakitom; vidiš ogavnu korupciju; vidiš kretenski karijerizam; vidiš pomahnitalo vlastoljublje; vidiš što ne smiješ da ispričaš, niti samom sebi u osami da priznaš.
Vidiš kontinuirano davanje obraza za guzicu koje potomci verifikuju kao časno trajanje po neupitnom principu “vazda svoj na svome”. Jeste:
što god pohvališ iz nacionalne istorije, činiš to na sopstveni, ne mali rizik. Koje god ime pomeneš u pozitivnom kontekstu, sjutra ćeš se kajati. Koju god bivšu akciju preporučiš, rehabilitovao si dobar dio rasnih nitkova.
Tako, brbljivost nas teško košta. Pitaju nas, šta reče? Znaš li, mrčo, šta se iza toga krije? Izgleda samo ti nijesi čuo za ono? Jesi li pođetinjio, kad ti je ovo tvoj izbor? Đe si rastao? Đe to ima? Koje ti to čitaš knjige? Džabe si se školovao…
To ne znači da ćeš ćutanjem obezbijediti svoj lagodan položaj. Prije ili kasnije polagaćeš račune, što se nijesi izjasnio po tom i tom pitanju. Dobro smo gledali, nijesi bio na ovoj strani. Sve smo prelistali – ti ništa o onome! Tu nedostaje tvoj potpis! Zadovijek!
Pa ipak, naša pozicija kada je riječ o prošlosti nije tako beznadežna. Mora se pribjeći parcijalnoj afirmaciji parcijalnih učinaka. Vidimo: zahtjev za nedodirljivim integritetom bilo čije biografije, pretjeran je. Integralno konzumiranje prošlosti ubija nam apetit; jestivost svega i svačega nikud ne vodi i moramo liječiti tu vrstu alavosti. Ali opet, negiranje svega ostavlja nas zimomorne i pometene na vjetrovitim pustarama istorije.
Čini se da u djelatnosti pojedinih istorijskih ličnosti ima pregnuća koja se mogu podržati. Stajući iza uočene ideje, ne mislimo da operemo fleke nesojstva sa džamadana te persone. Namjera je na sasvim drugoj strani. Afirmativne tirade vezane za segmente riječi i djela nekog iz ranijih vremena prilažu se zbog omladine, zbog dana koji nailaze. Nekako se moraju pozlaćivati vrijednosni sistemi zajednice. Ideje iz prošlosti, za koje nam se čini da se mogu reparirati i preporučiti, ne smijemo zaboraviti ili prećutkivati uz izgovor da ih je i autor, onda, ovako ili onako, nedosljednošću, okaljao. Ako smijem reći, na planu morala nacije, valja primijeniti vrijednosni ključ koji, koliko razumijem, u poslovima književnosti zastupaju mudri i odmjereni: umjetničko relevantna kreativnost pojedinca ne mora (ne treba) da se pokopa u bezdanu jamu zaborava (ali i da se ne slavi čudovišno pompezno), samo zato što biografija književnika obiluje i zaista odurnim ideološkim bazdom (nacizma, na primjer). Postoji klica kreativnosti, dakle, koja zaslužuje da ostvari svoj genetski zapis, a roditeljska posteljica će i onako da gnjili i trune. Ponegdje se čuje i ovako: nikao cvijet iz baljege.
Možda je pogodan primer za ilustraciju onaj koji je Crnogorcima svakako blizak: vojvoda iz Kuča, Marko Popović, sin Miljanov. (O savremenicima sudiće neko još nerođen.)
Ima nekoliko mladih crnogorskih istoričara i polemičara koji istražuju, znaju i iznose bez zazora “istinu po sebi” iz prošlosti Crne Gore. Mi pozdravljamo tu pojavu; vrlo je dobra njihova spremnost da razmite našu prošlost. Čuli smo jasno od njih ono što smo slutili: vojvoda Marko, a on je samo jedan od mnozine , ne može biti amnestiran od mana kao što su žudnja za vlašću, “neobjašnjiv” porast ličnog bogatstva u godinama dok je bio visoki državni službenik, dvoličnost, štreberstvo uz primjere neblagorodnosti koji se direktno kose sa, njime javno proklamovanim, principima etičnosti. Sve to stoji i ne smije biti zatureno: torba naših tereta je prepuna, ali je ne skidajmo sa umornog ramena ni za trenutak.
Ali u evaluaciji tegobne duše njegove, koja je kompleksna i protivrječna duša čovjekova, naići ćemo na jedno biserno književno djelo (Primjeri čojstva i junaštva) i na upotrebljiv, izazovan moralni princip (Princip čojstva i junaštva).
Primjeri čojstva i junaštva književno je djelo koje čini čast crnogorskoj pisanoj riječi, kako god tu knjigu pogledali i u kojigod period čitaoca situirali. Izborom tema, namjerom i elaboracijom, autor je ostvario pun pogodak. Tamo su tekstovi koji univerzalnošću jedne etičnosti na nekoliko mjesta hoće da nadmaše (bogme) mnoge stranice Gorskog vijenca.
Pokušaj da se etika Crnogoraca sagleda kroz dihotomiju čojstva i junaštva, vrijedan je pažnje. Bez obzira koliko je to originalan poduhvat, činjenica je da ima odjeka u našoj sredini, da je prihvaćen kao moguć, mada zahtijevan odgovor na dileme ljudskosti i slobodarstva i sada i ubuduće.
Ovdje je, vidimo, riječ o poslovima cijeđenja, a to je jedini proces koji ima smisla kada se obaziremo na prohujala vremena. Mutljag istorije neka ne prođe kroz filter ovih dana. Pogledajmo koliko je, i za što, upotrebljiva frakcija koja se destilisala kroz naša najčistija htijenja. Taj bistri miomirisni, opojni koncentrat prošlosti čini se da će dati svježinu sjutrašnjeg dana. Trunje, smrdljivi polutrulež, rđa, bazda, otpad, gadež svake vrste – ne prenosi se u novi život; tu vrstu otpada već ćemo i sami, našim životima, sopstvenim akcijama dovoljno izdašno generisati i ostaviti svojim potomcima, na iskušenje: što sa njim? Ništa, svo to đubre u mutnu Maricu!
Prema tome, rast kristala (pravilnih, uzbudljivih, čistobojnih, otpornih, naočitih) iz svakojake džibre istorije je jedino o čemu govorimo. U vrijednosni sistem naših i sjutrašnjih dana valja ugraditi to nasljeđe sa Meduna i nadziđivati našim materijalom taj princip čojstva i junaštva. Izdržljiv je to temelj.
Ne dižemo spomenik umrlim ljudima. Oplemenjujemo ambijent za život danas, a to će reći misli su nam usmjerene duž pozitivne ose nedokučivog i strašnog Vremena.
Pomolak viteza
DOBITI DEMAĆI ZADATAK
Ovu deceniju su obiljeležili i užasni padovi u srpsko albanskim odnosima. Mržnja buja, dijaloga nema; ubistva su postala uobičajena stvar, pritom sa elementima bestijalnosti u postupku lišavanja života. Dugogodišnji utamničenik komunističke vlasti Adem Demaći jedan je od rijetkih poznatih Albanaca, ako ne i jedini, koji je za deset godina kročio u Beograd, sa ciljem da napravi dijalog sa Srbima intelektualcima. Prvi put je gostovao prije Kosovskog rata, za života Životića. Kontakt je žestoko sastanizovan (vidjeti posebnu odrednicu sastanizovati). Drugi put je gostovao poslije Kosovskog rata, kod Karića. Opet je odjek događaja bio pun negativnih konotacija. Adem Demaći po drugi put među Srbima nije uspio da zapali oganj razumijevanja i autentičnu klicu sporazumijevanja. Ostao je opet kod mnogih samo jedan mučan utisak da je u pitanju otaljavanje Demaćijevog domaćeg zadatka. Bojim se da će se ubuduće terminom demaći zadatak asocirati na aktivnosti koje pod firmom nezavisnog mišljenja nude jednostrana rješenja lišena autentične arome kompromisa.
Pomolak mišljenja
ŠTA SE ŠIRI BRZINOM SVETLOSTI
1. Pre osamnaest godina napisao je Ljubivoje Ršumović pesmu „Pri svetlosti sveće“.
U tišini čistoj pri svetlosti sveće
Svako slovo biva svetlije i veće
I misao moja koju slovo nosi
Mraku nezemaljskom radošću prkosi
I ono što strepim i što ne smem reći
Izdati me neće nikuda pobeći
I senke na zidu tajnovito prisne
neće dozvoliti da ih mrak istisne
Kuća bez tih senki i bez žutog voska
nije pesma nije lavra anđeoska
U tišini ovoj pri svetlosti sveće
Osećam niko me napustiti neće
Ni Marko Miljanov i Riga od Fere
Niko od junaka što se dušom mere
Pesnici će svoje prinositi pesme
Na oltar dobrote koji pasti ne sme
Znaju moja braća slute moji gosti
Da se i mrak širi brzinom svetlosti
Zato ova kuća ova sveća tanka
ko ikone stoje na pragu opstanka
U tišini svetoj pri svetlosti sveće
Svaka rima nosi sunce i proleće
A molitva moja okrenuta Bogu
Govori da moram svedoči da mogu
Sve tajne detinjstva sakriti u reči
U muziku stiha koja duhom leči
Zato ova radost ovaj govor drski
Slavi srpski jezik slavi inat srpski
Ova patriotska pesma, generalno, stoji na solidnim temeljima. Majstor rime je otvorio temu na najlepši način: U tišini čistoj pri svetlosti sveće / Svako slovo biva svetlije i veće. Silan je optimizan utkan u ovom dvostihu: Pesnici će svoje prinositi pesme / Na oltar dobrote koji pasti ne sme. Posle ovog maksimuma opada snaga pesnikove imaginacije, poetski izraz ide nizbrdo sve do slabog poslednjeg dvostiha. Možda smo prestrogi u osudi: u mrkloj noći oko tople roditeljske kuće padale su bombe, bilo je to ratno proleće 1999. Ali u tom kotrljanju riječi niz padinu inspiracije – ima jedan značajan momenat. U pesmi se izrazito izdvaja svojim aforističkim sečivom misao
Znaju moja braća slute moji gosti
Da se i mrak širi brzinom svetlosti
Pravo je zadovoljstvo primetiti ovde kakva se iznenadna opomena javlja kad se goli fakt obuče u izazovnu odoru eterične poetike. Sam autor je kasnije izjavljivao da je njegov najuspeliji aforizam „Mrak se širi brzinom svetlosti“.
2. Ovih dana se na društvenoj mreži Facebook pojavio aforizam „Tama se širi brzinom svetlosti“. Ne pominje se Ršumović. Autor koji se potpisao (R. Mićković ) zaradio je nekoliko desetina lajkova. Već je onoliko popularan. Kako to?
3. Ušli smo na Internet. Google pretraživač nam je rekao nekoliko zanimljivih novosti. Bar dve osobe dobijaju komplimente kao autori otkrića da se mrak (tama) prostire brzinom svetlosti (Newsweek intervju, 6. mart 2017. u 08:00h; Astronomski magazin – Komentari, utorak 13. oktobar 2009. u 21:35h). Sam Ršumović ponavlja da je ovo o brzini mraka njegov moto (Nedeljnik, 20. april 2017). Mi smo komentarisali Ršumovićev stih-aforizam u časopisu Matica, jesen 2010, na strani 103.
4. Ostaje da primetimo rađanje nove književne forme: kolektivni aforizam. Pomodno bi se on mogao nazvati i istinoidni aforizam. Ako vam se neka misao dopadne, potpišite se ispod datog teksta. Vaša privrženost lijepom izrazu je dovoljan motiv da vas opravda. Prioritet je izanđala kategorija. Kauzalitet? Neka ga koristi kome valja. Koga briga?
Pomolak lisca
ZAR JOŠ NISAM CEZAR?
Propatio sam u godinama đakovaњa moje dece. Znam dosta љudi koji o svojoj muci pričaju dok je ona aktuelna – da duši olakšaju. Ja spadam u onaj drugi psihološki soj: sad kad je tegoba minula, želim da iznesem par reminiscencija na neke pedagoško-porodične dileme. Sam postupak bi se mogao krstiti kao roditeљska distanca. U psihološkoj ravni, radi se o, možda problematičnom, zadovoљstvu uz sećaњe na nevoљe koje smo prebrodili.
Uџbenici! Krv su mi popili. Nateram sina da čita lekciju Interferencija iz uџbenika fizike; prilegnem, siguran da sam sebi obezbedio bar tri sata spokoja. On, međutim, dolazi kroz tri minuta i pokazuje da je formula 136 na strani 7 pogrešna. Kako? pogrešna, reagujem iracionalno. A vidim, jeste. Ma, glupa…
U čemu je stvar? Kao da mi neko uklaњa tlo pod nogama. Bio sam đak, družio se sa svojim kњigama od septembra do juna, uvek na prijatan način. A pravo uzbuđeњe sam doživљavao kad bi mi otac doneo, nedeљu dana pred početak školske godine, komplet uџbenika za sledeći razred; preli-stavao sam sadržaj i uživao što će bogme imati šta da se čita naredne godine. Prava pustolovina! Greške su bile retke, retke – uglavnom štamparske. A evo, nešto se krupno, a za mene iznenada, promenilo: u uџbenicima su greške, mučne, velike, stid-ne. Kao da nam neko namerno čačka u svetiњu…
Dobro, fizika je teška, kažem detetu i tešim sebe. No, upada ćerka i pokazuje geografiju. Ćale, ove granice nemaju pojma! Pazi samo da ti nemaš pojma, odbrusim ja, a krajičkom oka proveravam: zaista, dete je u pravu, ta mapa na 438. strani bi mogla i međudržavni sukob da izazove. Posvedočio bi ko je koliko sinoć gledao televiziju.
Šta ću, kukavac. Neko mi je, izgleda, izbio glavni pedagoški mlatač iz ruku. U moje su vreme roditeљi izgovarali ono ubitačno: uzmi kњigu u ruke, jad te ne vidio! Pa bi lepo odlazili svojim poslom, a mi bismo zanemeli pred autoritetom zahteva.
Malo sam omekšao, postao taktičniji u ophođeњu sa konzumentima uџbeničkih umotvorina. Vidim, gusto. Ali su deca ufursatila. Počela strastveno da čitaju! Odvraćam, ne pomaže. Sistematični u tražeњu citata! Svete se. Diskretno sklaњam fiziku; podmećem zanimљiva štiva. Ne uspevam. Malo, malo, čujem kuc-muc: da mi razjasniš ovo, da prodiskutujemo ono.
Najžešći udarac mi je zadat kad sam suočen sa uporednom analizom dva citata. U prvom je doslovno stajalo: Prema savremenim saznaњima, Svemir je prostorno neograničen i večan. U drugom citatu, stotinak stranica daљe u istom uџbeniku, stoji: Prema savremenim saznaњima, na osnovu mereњa Hablove konstante, starost Svemira se proceњuje na nekih petnaestak milijardi godina.
Pa budi roditeљ u savremenim uslovima!
Naime, teško mi je da ustvrdim kako ima dva Svemira. Mada, takvih koncepcija je bivalo. Tek – zanemeo sam. Oglasio se telefon! Prvi put da kažem: sunce me je ogrejalo. Alo? Da, da, smesta postavi figure!
Istorija me izbezumila. Sve, sve, ali istorija u mojoj kući!
Niti reci: čitaj; niti reci: ne čitaj; niti reci: slušaj; niti reci: ne slušaj; niti reci hvataj beleške… U očajaњu sam se popeo na tavan. Tavan – raj nebeski za decu i spas nebeski za roditeљe. Našao sam uџbenik istorije mog dede. A, doskočiću vam! Mil. A. Kostić, direktor gimnazije, Opšta istorija za sredњe i stručne škole, deo prvi – Stari vek, peto izdaњe sa slikama u slogu, Beograd, izdavačka kњižarnica Gece Kona, 1. Knez Mihailova ulica 1, 1929, cena 25.- Din.
Čitaj, кćeri…
Kako je roditeљska briga za psihu deteta bila čedna! Posledice su, da ne poverujete, ispale tužne. Kako?
Otkrijem da moj sin rida u svojoj sobi. Kleči ispod postera nekog mladog rejvera i u suzama ponavљa: U mojim godinama ti si imao ceo svet diskoteke, a ja ništa nisam učinio. Iz susedne sobe čuo se devojački plač, nešto tiši, ali osećajniji, no jednako neutešan; ćerka je klečala ispod postera neke mlade dame i jecala: U mojim godinama ti si osvojila ceo svet radio-etra, a ja nisam ništa učinila! Na stolu je ležao uџbenik istorije, otvoren na 155. strani: tamo je, kurzivom, opisan uzorni postupak Julija Cezara, њegovo slavno prenemagaњe pred bistom Aleksandra Makedonskog. Ko je mogao da nasluti? Vinovnik sam jedne traume kod naslednika, eto.
Pedagoški neuspesi, pa i očigledni promašaji u vaspitaњu kao takvom, napravili su od mene neurotičan slučaj. Ovo s rimskim imperatorom prevršilo je meru; prokљučao je u meni bes. Otišao sam iza kuće (jer treće sobe nemam); klečeći pred očevom slikom, zavrištao sam:
– U mojim godinama ti si bio mrtav, a ja još učim istoriju!
Bio je to kљučni događaj, posle kojeg se u porodici došlo do konsenzusa; oduševљeno smo svi prihvatili maminu ideju da kupimo malog, љupkog zeca.
Kažem, propatio sam u godinama đakovaњa moje dece. Lepo je sećati se.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Nije to više štap i šargarepa, već granata i gramata. Ponekad batina i baština.