Toliko se namnožilo afera plagiranja u novijoj intelektualnoj praksi da sam kao čitalac i (samozvani) Ježev kritičar postao već i neurotičan. Čim vidim novu odštampotinu, refleksno mi se javi upozoravajući stav: a da nije reč o još jednom plagijatu? Tako i ovog puta. Za 800 dinara kupio sam novi roman Vuka Draškovića „Aleksandar od Jugoslavije“. Izdavač naravno hvali knjigu. Ipak, roman mora proći moj test otpornosti materijala. Pa na posao!
Svetozar. Prvo sam uporedio Vukovu knjigu sa knjigom Svetozara Pribićevića „Diktatura Kralja Aleksandra“. (Hm. U Svetozarevom naslovu se izgubila Jugoslavija, a njeno mesto zauzela Diktatura.) Pribićević se fokusira na dva fakta: 1) manjak ljudi i 2) višak para.
Svetozar, prekodrinski Srbin, dosta govori o ljudima koji su bili žrtve kralja Aleksa (tako ću mu ja tepati u ovom prikazu). Na strani 271. on piše: „Koliko je hiljada ljudi bez suda pobijeno u Kraljevini Jugoslaviji i nikome ni dlaka s glave nije pala.“ Mrštim se. Ljudi nestaju netragom u demokratskoj zemlji…
Finansijske prilike porodice Karađorđević, dokumentuje Svetozar, kratko vreme pre dolaska Petra na presto, bile su zaista očajne. Stari kralj izgleda nije imao ni da zakrpi čarape (strana 357). Ubrzo posle smaknuća (sklonuća) Obrenovića, stvari se drastično menjaju. Odjednom narod vidi veliko bogatstvo donedavnog golofuskovića…
Prevrćem stranice novog romana, tražeći potvrdu ovih iskaza. Autor ne plagira ovo računovodstvo.
Đuro. Posle onog pitanja Ko je ubio Katarinu? Vuk postavlja i pitanje Ko je ubio Aleksa? Po Vuku, Aleks je prva žrtva fašizma u Evropi. Za života, Miroslav Krleža se upitao Ko je ubio Đura Đakovića? Đuro Đaković je 1928. u Drezdenu postao organizacioni sekretar CK KPJ. Ubijen je, kako tvrdi Krleža, 25. aprila 1929. u Jugoslaviji. Čija je žrtva orgsek Đaković? Koja je ideologija naručioca ubistva?
Broz. Svako malo (every now and again) se kroz stranice romana tutumrcne neka protuva Broz. Ilegalac, bombaš, ubica, Moskovski plaćenik. Čini se da je sveprisutan i kad je od 1928. pet godina na robiji. Brozni period naše istorije!
Baba Marija. Revolveraška parlamentarna rasprava u Skupštini Kraljevine 1928… Zna se ko je pucao: Dok Račić Holidej (eng. Punisha the Little Cancer). Nije se moglo zabašuriti: mnogo narodnih očevidaca. No, ko je naručilac ubistva (pitanje koje je bilo moderno i onda, a danas je koliko moderno toliko i nepopularno, to jest mrsko)? Ko je inspirisao masakr u Skupštini, a da monarh nema pojma? Dva su kandidata: Svetozar Pribićević i Marija Radunović. Naši istoričari ne znaju da reše ovu dilemu. Ko je pak gospođa Marija? Moja Baba, mir pepelu Njenom. Najvažnije je da od plagiranja i dalje nema ni korova. Preveliki otklon od plagijata se inače u teoriji književnosti zove enormalna originalnost.
Kralj (B)rusofil. Sve najlepše o carskoj kući Romanovih! Kako su to bili fini, uviđavni ljudi, blagi vladaoci. Lajoš Zilahi, na primer, govori na tu temu drugačije, ali je on običan lajoš! I kao takav nepodoban za plagiranje. Po ugledu na Romanove, koji robijaše šalju za Sibir zloglasnim putem Vladimirka, Aleks internira Svetozara, koji se zalagao za princip demokratske svrgljivosti diktatora, zloglasnim bespućem – u Brus. Kralj (B)rusofil! Za svoju političku kosu našao je adekvatan brus.
Kažu da je internirac baš u Brusu, za duga vremena, shvatio svu dubinu Aleksove odluke da između Kralja i njegovog Naroda ne sme da postoji nikakav posrednik. I njegov narod to uvažava do dana današnjeg.
Tro-ijedan narod. (Može se reći i Trojedan narod). Crna Gora je u ovom romanu dobro prošla. Iako te države posle aleksije (nije štamparska greška) 1918. nema u realnom vremenu, čitalac vidi da u romanu monarhija Crna Gora stoji bez prekida rame uz rame sa monarhijom Srbijom. Izuzetak je američki predsednik Vudro Vilson koji se čudi da Crne Gore nema u Versaju. I vidi ćoravi Vudro da monarsi ne stoje rame uz rame: Kaži more đe ti je Đed!? (Kad se ta i slična ambivalencija pojavi u nekoj sceni, čitalac razmišlja: „Ne znam što je, ali evo je opet“)
Tro-ijedan narod ulazi u novu državu. Poetski, to je državna detelina sa tri lista. Neko je amputirao četvrti list. Premda se zna da je upravo detelina sa četiri lista nagoveštaj sreće. Vrhovni komandant ne zna o otkidanju ništa. Neka lepotica u jaketi peva potresnu pesmu ’Razbolje se zorna Zorka / sa Cetinja Crn… (ups) Srpkinja’. Sve u svemu, književni pravac ’Mixing frogs and grandmothers’, ima svoju punu promociju bar u delovima romana koji tretira Kraljev odnos prema Đedovini.
Zaključak. A) Retkost za našu književnu scenu: Evo romana koji je sve samo ne plagijat međuratne literature o dinastiji Karađorđević. B) Postoji šansa da će naši potomci Kralja od Jugoslavije pamtiti po imenu Aleks Romanov. (Zbog činjenice da ovakav kralj postoji samo u Vukovom Romanu, ali i zbog neupitne naklonosti pisca prema dinastiji Romanov.)
