Ovaj članak za Jež naš je osvrt na prilog sociologa dr A. Kišjuhasa. Rad je publikovan u Danasu 15. januara 2017. I ima naslov Korenje sveg zla.
U uvodu autor konstatuje da se vode „neobično i bespotrebno oštre polemike“ o društvenim nejednakostima koje danas navodno proizvodi kapitalizam; naglašava da njegov doprinos diskusiji „nije nimalo personalan“. On oseća potrebu da saopšti svoj uvid o sudbini „čoveka u raljama privatne svojine“. To će učiniti prelamajući problem kroz prizmu antropologije.
Iz letargije nebrižljiva čitača ubrzo me razbudila ova misao: „Ko ne priča o poljoprivrednoj revoluciji, neka ćuti o kapitalizmu. Kako to?“ Obično sam uljudan, ali ovde sam refleksno poskočio sa stolice i mahinalno izgovorio rečenicu koja je nedopustiva sa stanovišta građanskog vaspitanja, jer dovodi oca kao takvog u nedoličan položaj objekta seksualnog iživljavanja. Autor dalje elaborira:
Homo Sapiens postoji oko 200 hiljada godina. To je vreme potrošio kao lovac-sakupljač, ako izuzmemo poslednjih 8000 godina od kako se, na nesreću, bavi poljoprivredom. Lovci uvek žive u izdašnom komunizmu (svako prema mogućnostima, a svakom prema potrebama). Nije im bitno šta je čije na trpezi, u magazi, u krevetu. Ta se, pak, praksa ne odnosi na zemljoradnike. Oni su neskloni skitanju i ubijanju, dok su skloni krčenju šuma i kurčenju na ograđenim imanjima.
Na nesreću, ljudi su odlučili da žive u sedelačkim zajednicama, baveći se poljoprivredom. Tu se pojavio zli katastar i privatna svojina. Mimo upliva kapitalizma, formulisana je deseta Božja zapovest – ne poželi žene bližnjega svoja (to jest tuđe privatne svojine). Poljoprivreda je sve odagnala u majčin polni organ, tačnije u tri takva organa. Autor je rezolutan: „Ni otkriće vatre, ni štamparske prese, ni parne mašine, ni interneta, ni nuklearne fisije nije jače preusmerilo život“. Evo sad citata za celovečernju zabavu:
„Umesto raznovrsne i bogate ishrane (lovca – VB), čovek (poljoprivrednik – VB) je počeo da se hrani jedino pšenicom ili pirinčem, postajući niži i neuhranjeniji. Počeo je da radi desetostruko više, od jutra do mraka. Sa pripitomljenim životinjama i u trajnim naseobinama došle su i nove zarazne bolesti. Baš kao i ograde, zidovi, robovi, vojske, te despotski i autokratski politički i ekonomski aranžmani. Pojavom viškova hrane, ironično ali i razumljivo, pojavljuju se društvene nejednakosti i ljudska beda.“ Ali, ko je mogao znati? Pita se začuđeni pisac i zakleti poštovalac naučnog metoda.
Koliko juče nisam znao da konzumiranje pšenice uzrokuje pojavu nedužnih despota i autokrata, kao i drugih zaraznih bolesti.
„Kineska devojčica iz 8. Veka umrla je od neuhranjenosti jer je u selu propao zasad pirinča“ – nije kriv društveni sistem, već poljoprivreda. A smrt „dečaka iz Mančestera iz 19. Veka koji je u fabrici radio 14 sati za koricu hleba, ako je preživeo male boginje“? Opet kriva pšenica! Sve je to „nakaradno iskustvo sa poljoprivredom“, zgrozio se naš univerzitetski nastavnik.
Naučni pištolj sociologa koji je sve do sada visio na čiviluku, sada je u trećem činu opalio ćorkom: „Niko nas nije proterao iz Edenskog vrta slobodnog i ravnopravnog lova i sakupljanja. Iz njega smo izašli sami, želeći da za sebe uzgojimo gajbu neke proklete voćke. Drugim rečima, sejanjem semenki u zemlju, čovek je počeo da žanje ekonomsku, polnu i političku nejednakost, mukotrpni rad, kao i zarazne bolesti, karijese i despotizam.“ „Stvarni koren ljudskih nevolja je u korenju pripitomljenih biljaka.“ Danas se ne proizvode nevolje, potiču one iz pre-istorije. Kapitalizam sa time nema ništa. Nabediti kapitalizam za karanje (i u smislu grdnje), ili za karijes – svašta! Sad sledi autorov autoritarni kreščendo:
„Pšenica, a ne kapitalizam (ili socijalizam), jeste stvarni koren sveg zla, i osnovni uzrok ljudske patnje, nejednakosti i neslobode.“ Zbog pšenice rmbačimo. Zbog pšenice „imamo gazde, vladare, popove i elite“.
Trenutak nepažnje, vekovi ispaštanja. Pa kad se tome još dodaju „neobično i bespotrebno oštre polemike“…
Pomislite samo koliko nas je ova post-istina naučno obogatila! A mrštili smo se na Forbsovu listu milijardera, umesto na pšenicu. Meljemo li meljemo o neoliberalizmu, a istovremeno nosimo pšenicu u mlinove da se melje. Bili smo zavedeni izveštajem humanitarne organizacije Oksfam po kojoj „Samo osam ljudi na svetu poseduje bogatstvo koliko i 3,6 milijardi ljudi na planeti, odnosno polovina svetske populacije“– umesto da pljujemo po pšenici zlosrećnici. Nobelovci upozoravaju da je „jaz između super bogatih i siromašnih veći nego ikad“. Sram ih bilo! A toliki silosi žita im izbiše oči. „Šokantno je da tolika količina bogatstva bude u rukama nekolicine, u trenutku kada jedan od desetoro ljudi na planeti živi sa manje od dva dolara dnevno”, izjavila je izvesna Vini Bjanima.
Ovakvim mislima treba dati zadušnice, uz služenje kuvane pšenice.
I izvikani filozof Adorno je pre pedesetak godina obrukao kad je rekao da su „ljudi svedeni na ulogu statista u čudovišnom filmu bez gledalaca, jer svi glume u njemu“.
Melemna je ova „naučno obaveštena rasprava“ koju je post-sociolog prigrlio. Jer mi smo mislili da je sociologija kao nauka izdahnula pod ruševinama Berlinskog zida. Nije, veselimo se, evo je u nikad boljem zdravlju. Ona je feniks-nauka, ovog puta tipa „Mali Radojica“! Prihvatimo stoga neo-sociologiju, braćo i sestre u Hristu.
Nisam ja naprasno postao vernik, no shvatam da je Bogočovek bio u pravu: bavio se (ribo)lovom i sakupljanjem, a ne oranjem, i to 6000 godina posle početka pogrešne pšenične usmerenosti društva.
U duhu hrišćanske ljubavi, posle ovakvog prosvetljenja, naši učenici na časovima veronauke mogu trenirati, a na velikom odmoru i zagrajati onu besklasnu razbrajalicu: „Ava, ava, ava – niko nije krava. Dživ, dživ, dživ – niko nije kriv.“
Mi odrasli zapevajmo post-truth, istinoidnu pesmicu: Zdušno kapitalizam ljubiti / Tu ne može zala biti / Nema vode, nema zemlje / ni pšenice za sejanje.
