Kazandžija Blagoje već dugo čeka na pristaništu da uplovi lađa „Kosmet“. I akademik Kostić čeka lađu, ali iz drugog pravca, onu koja se zove „Srpska“. On dakle stajaše, a kazandžija se neprestano vrtijaše. I sumrak se poče hvatati, a lađa još nema. Uđoše u mehanu. Mehana je čista, teško da se uporedi sa onom iz 1882, u koju nas je uvodio Laza Lazarević. Konobar je uljudan, nema potrebe za osornošću od pre sto godina („A šta je ovo ovako masno? Je li, magarče“). I ne pije se „nekaka šomavača“, već rakija tomavača.
Noć se otegla. Kazandžija je nervozan i pospan. Kunja, u polusnu brine, mogu li se lađe „bobandirati“? TV ispod plafona uključen. Daju se vesti u kasnim satima. Citiraju odlomak iz intervjua dvadeset prvog predsednika Kraljevske Akademije Republike Srbije:
„Čini mi se da „Kosmet“ više nije u našim vodama. Bojim se da je, u ovom trenutku, jedina politička mudrost na koji način, sa elementima dostojanstva, napustiti plovilo koje de fakto i de jure više nije u našim rukama. I to neko ovom narodu mora da kaže“.
Blagoje se rasani. Sa zaprepašćenjem gleda u Akademika: „Ti to bupnu i ostade živ. Hoćeš da moja lađa, umesto da uplovi, ode rekom bez povratka?“
U kafani metež. Za susednim stolom vrije jedna od frakcija iz patriotske džibre:
„Kostić bi mogao da se kandiduje i za dostojnog naslednika grofa Čedomilja Mijatovića, prvog predsednika Srpske kraljevske akademije, i potpisnika zloglasne ‘Tajne konvencije’, kojom je Srbija još 1881. godine predala svoj državni suverenitet i nacionalnu slobodu tuđinskoj i neprijateljskoj Austrougarskoj. A sve pod izgovorom njene evropeizacije i modernizacije, njenog opstanka, lažnog napretka i prosperiteta.“
„Prvi kao i dvadeset prvi!“ rezignirano će Blagoje.
Među gostima gostione beše i braća Rusa, sa onom, kako mi velimo, „širokom naturom“; i oni nemilice dodavaše.
Akademik se pravda: „Evo i ja sam negodujem. Nepotpuno sam citiran. A poentirao sam ovako: mnogo više me interesuje sudbina „Srpske“, jer na njoj se vozi jedan ozbiljan, aktivan, delujući kulturni i naučni deo od milion i po do dva miliona ljudi.“
Ovo kazandžiju nije utešilo, mada drži da je bolje da već uplovi makar jedna od lađa. Svadljiv, zlobno pita akademika da se on ne sprema da, eto, uđe i u Evropsku uniju, kojoj je uvek malo „Čerkeza, ljubitelja Evrope?“
„Tema mi je mrska, ako ne i mrtva“ veli mu pomirljivo besmrtnik, „baš ako želiš da znaš ući ću u EU, ali povraćajući. Govorim kako mi savest nalaže. Tako je 1961. pevao Nišlija Miljković kad mlidijaše ući u Raj. Sad ne bi bilo loše da se rastanemo bez dodatnih čarki, da obojica potražimo savete i ne izlažemo sopstveni mozak intelektualnoj i političkoj vetrometini. Ne treba nam ni citat“. Pošto je razmislio, poentira:
„Obojici nam treba savet, a ne savest.“
Ideja da imaju stav, ali ne svoj, dopala se kazandžiji. Uglaviše da se sutra nađu u elitnoj mehani na Andrićevom vencu i izdaju zajedničko saopštenje. Akademik se nećkao i naglasio da neće doći ali da će biti prisutan.
Tako je i bilo. Javnost je sa simpatijama primila zajedničko saopštenje kazandžije i akademika. Ono je bilo kratko i pomirljivo: „Sve će to narod povratiti“.
Evo kako je uglavljen ovaj srećan ishod:
Glagol повратити znači „ponovo zadobiti“, kazandžiji je to dovoljno. Glagol povratiti znači „bljuvati“, lekaru je to očigledno.
Tako su nam sve ovce ostale na broju. (Pastir je sijao od zadovoljstva.)
