Недавно сам у антикварници купио књигу о старогрчком филозофу Демокриту (470 – 360). Књига је вредна сама по себи, али сам се брзо уверио да сам сјајно трговао. Неки претходни читалац оставио је на маргинама своје коментаре и размишљања. Интервенције су занимљиве за читаоце Јежа и овде их прилажем уз минималне, углавном стилске преправке. Маргиналије су дате у заградама и црвеним фонтом. Анонимни читалац, видимо, склон је мишљењу да демократија нема алтернативу. Постоји, постоји, и зове се демокритија.
Демокрит из Абдере у Тракији, био је ученик Леукипа, првог зачетника античког атомизма, којег је потом надмашио. (А говоре о колевци демократије! У демократским друштвима постоје само учитељи, који редовно надмаше сами себе.)
Према легенди, Демокрита су сматрали душевно поремећеним јер се стално смејао, па су га послали Хипократу да га излечи. Доктор је нашао да Демокрит није поремећен, просто је веселе нарави. Демокрит понекада зову насмејани филозоф. (Први демократски председник над нама оспоравао је ненаучни појам веселе нарави и насмејаности; смех му је био коштуница у грлу.)
Демокритов отац оставио је сину велико богатство. То је Демокриту омогућило да крене на дуга “студијска” путовања по разним земљама. Након неколико година путовања, разметни син се без новца вратио у Абдеру (Смањене дневнице?). Демокрит је држао јавна предавања и стекао следбенике. (Данас је редослед догађаја супротан: имаш ли следбенике, држиш предавања као шеф групе.) Стекао је славу својим откривањем природних закона (Звучи као омашка; слава се стиче прикривањем закона). Ту је способност искористио да би уверио људе како може предвидети будућност (Данас водеће демократске земље лако предвиђају будућност, јер је креирају). Због тога су његови суграђани почели да на Демокрита гледају као на некога ко није само обични смртник, па су му чак понудили и свој полис на управу (Абдера на води?). То је, међутим, Демокрит одбио, желећи да води миран и осамљен живот на копну (Овде би му следовао немиран и посрамљен живот.) Антички извори наводе да је Демокрит написао 73 дужа списа, али од свега тога данас је остало само око 100 фрагмената (Онај наш је досад у тамници написао тек фрагмент од 100 књига.)
Овај фолозоф-материјалиста каже у фр. 118 “да више воли наћи један једини доказ него добити персијско краљевство” (Превазиђено: Постоје демократи који баш воле да добију источна нафтна краљевства, а да се не нађе ниједан доказ томе.)
Демокрит учи да постоји празан простор, пошто не може бити кретања монада без празног простора. (Изгледа тачно; упореди са кретањем избеглица номада (не монада), но они мисле да постоји и брисани простор.) Пуноћу или битак замишља као оно што је састављено од атома које се крећу у празном простору. Атоми не настају и не пропадају: они су вечни, непроменљиви и недељиви (Често се срећом могу и продати.)
Консеквентно, по Демокриту атоми су материја која се креће (док не наиђе на демократски зид.). Међутим, узрок кретања атома није нека виша сила (на пример, демократско бомбардовање); атоми имају принцип кретања у себи. Признавање опште узрочне нужде један је основних принципа атомистичког система и чини Демокрита једним од главних зачетника детерминизма (Застарело учење; данас последица може да претходи узроку. Упореди: Нобелова награда за мир 2009.)
