Усред једног дичног града,
Крај сокака од Ивеше,
Стоји стара трошна зграда
(сјајан знамен из културе!)
Која једном давно беше
Дом песника, барда Ђуре.
Истрошена ћеремида,
А прозори заковани.
Пукотина преко зида
Двапут дубља него лани.
Јер у доба Јакшић Ђуре
Не бејаше беомала,
Не бејаше арматуре –
Преко мере беше кала.
Дрво труло, зид се круни.
Поцрнела зјапе врата.
На тавану још се буни
Дух сликара од заната.
Када прођем крај капије
Око влажи, срце бије:
Видим Ђуру како пије
Љуту прошлост Шумадије.
Гледам камин: тама гори.
Нахерени, црни рог
Сенку крије, она збори:
Не да ђаво, не да бог.
Хоћемо ли тужног Ђуру
Још једанпут као канту
Износити на тортуру:
Шутирати у Сабанту?
Крагујевац,
Март 1993.
