Љ. Симовићу
И киша је мрачна
И мрак киши
И душа је наша плачна
И покопан је у нама ред пречи и виши.
И нико више не зна
Шта се с нама збива
И од кога је ова казна
На длановима? Низ стреху? Понад наших њива?
Јој омекшала је мисао за челом
Па једино злосутна једна Метафора
Као облак црн виси над селом:
Шкропи кужна љута киша –
Он у оделу белом
Раскречен по мравињаку пиша.
