Боже мили уда великога!
Који шћаше по земљи Србији,
По Србији земљи да преврне:
Традицију гиздаву госпођу;
Историју стару ал држећу;
И Просвету даму од манира;
И Културу малолетну цуру.
Политику од слаба морала
(која би се ионако дала),
Наду крхку која је пропала!
И Истину срамежљиву женску,
Па несталну кочоперну Веру
И Госпођу велику и малу.
Још отмену другарицу Меру,
Удовицу умрлог Разума;
Обрлати Лепоту, Самоћу…
Нетакнута оста само чума.
О, спаси нас махнитога рога!
Боже драги уда великога!
