Како је месец некад био потентан!
Знала је месечина крпе да скине
С лепотица Будимље и околине.
Месец је данас de facto другачији –
Грешан сам, постао је свачији!
Где му је хладна она мушка врелина
Љубав која је палила по селима?
Уопште, више не знам за цурицу
Којој Месец прекине макар пуљицу.
Гледам га како небом споро гегуца:
Да нисам наглув, чуо бих да кашљуца!
Уместо од здравља (као некад) да пуца.
Лице бледо, старачке ружне пеге
Не милују женска бедра и белеге!
Не узносе ребра мушка и отоке
(гојне, влажне, једноглаве; једнооке).
Време је дошло, сазреле сасвим ствари.
Мењати ведро небо и Месец стари!
