Мене често језа хвата
Од грађанског сваког рата.
Гај Јулије на врх слона
(Не сећам се; можда коња?)
Покрај реке Писатело
(Он би реко Рубикона)
Одлучи се на то дело
Беспоштедног братског рата
Против гордога Помпеја,
Против Рима и Сената.
Окрете се насред воде,
Војсци својој рече вест:
“Nunc alea iscta est!”
Два миленија после тога
Трупе јесу, ал без слона
(Не бих реко: и без коња!)
На владару није тога,
Војсака пуна авиона,
Конзул не зна вишњег бога.
Пуне људе, милионе,
У транспортне авионе –
Шишај реке рубиконе!
Без савести, без изреке,
Амфибијом преко реке!
Неспокоја и дилема
Да се сече, пуца, лема?
Нема. Нема. Нема. Нема.
Све чешће ме језа хвата
Од грађанског сваког рата…
