Leksikoni nas uče da je poslovica sažeta formulacija iskustva. Bitno je znati da je ona izrikom i zaveštajna poruka. Obično se na nju gleda kao na jezgrovito opažanje prihvaćeno u tradiciji (dr Nada Milošević u Rečniku književnih termina, Nolit, Beograd 1986).
Kako su nastale poslovice? Zašto su se održale? Zbog čega su na glasu? Nastaju li i danas poslovice?
Bez obzira na brojnu literaturu, teško je poreći da ova pitanja kod nas nisu sasvim prevaziđena. Utisak je da zahtevaju dodatnu elaboraciju, naročito ono poslednje.
Veruje se da su mnoge poslovice autorski proizvod koji je vremenom prihvaćen kao prepoznatljiv narodni umetnički medaljon. Kroz istoriju, reference se zature i ostaju citati koji se, navodno, visoko kotiraju u matrici opšteljudskih vrednosnih stavova (setimo se poslovičnog zloslutnog upozorenja: Ko sudi, sudiće mu se.). Biva i ovako: Rečenice i stihovi slavljenih pesnika preuzimaju se kao poslovice (na primer, Njegoševo glasovito deseteračko uputstvo: Neka bude što biti ne može, koje je borbena crnogorska varijanta komentara hrišćanskog apologete Tertulijana Credo quia apsurdum).
Popularne su poslovice koje oslikavaju etički profil uglednika (Od glave riba smrdi). Među najčuvenije spadaju i one koje afirmišu mudrost malih ljudi (Ćutanje je zlato). Varijeteti su mnogi, ali su uvek u fokusu i poslovice koje su komentar istorijskih situacija. Pogledajmo samo kako je vešto skovan iskaz “Bolje grob nego rob“. Ovo dramatično upozorenje se prihvata kao način da se porazi sramota individualnog egoizma. (Očito, i njena inverzija može izraziti frustracije nekih skučenih vremena i potrebe nezanemarljivog broja podanika.) Postoje, dakle, i državotvorne poslovice. Njihova geneza je zanimljiva.
Državotvorne poslovice nastaju, po prilici, ovako. Bahati segmenti svite pri vrhu vlasti smisle za dnevnu upotrebu neku upečatljivu glupost (posebno uspele su, vidimo, apsurdne); detonacija te lingvističke bombe (koja počiva na dovoljno opštoj formulaciji neke akutne situacije te uspešno generiše željeni šok-talas) širi se u vremensko-prostornom smislu. Njenu verifikaciju snažno će podupreti ljudi od pera i komentatori, jer hoće i moraju; na kraju će narod nametnutu javnu kvalifikaciju svariti kao “mudru” poslovicu.
Dobar primjer te tehnologije je sve izvesnije na-naše-oči sazrevanje jedne bucmaste poslovice. Podanici neprestano slušaju, povodom Kosova (ali nije bitno): “Narod koji nema prošlost, nema ni budućnost.” Ništa neće pomoći ako samo odmahnemo rukom i rečenicu nazovemo običnim intelektualnim mlataranjem. U pozadini je napor da se sasvim konkretni državotvorni propusti i transparentna statusna nezajažljivost elite opravdaju poslovičnim nabojem naše kolektivne sudbine.
Centar kondenzacija ove “narodne mudrosti” je, može biti, u preambuli Ustava Srbije. Naime, tamo piše da građani Srbije donose Ustav “polazeći i od toga da je Pokrajina KiM sastavni deo teritorije Srbije”. To znači samo jedno: da je teritorija KiM večno srbijanska, jer je tamo njena prošlost (kolevka u simboličkoj ravni); u suprotnom, ne bi bilo budućnosti građana Srbije, što nije alternativa. Smisao insistiranja na definiciji sadašnjeg trenutka kroz prizmu spone budućnosti sa prošlošću takoreći je pravna obaveza najvišeg ranga. Zdušno i apriorističko odbijanje onog Ahtisarijevog plana samo je bilo prosta posledica poslovica…
Mnozina sada ponavljaju, jer moraju, tu rečenicu koja plasira kauzalno-posledičnu vezu juče-danas. Kao članovi Partije, kao Patriote. Jer nije lepo drugačije. Jer si inače unutrašnji neprijatelj. Idemo i na pleonazme: pod pogubnim si uticajem i Soroša i Čedonja (dva ih je mrska s tim nadimkom).
Svedoci smo faze formiranja protoposlovice iz magme političkog žargona. (Sam termin protoposlovica je složenica koja sadrži predmetak protos, što na grčkom znači najraniji, a bogami i najugledniji; moguće, poneki čitalac je složenicu shvatio kao “poslovicu koju rado koriste prote” – ni to tumačenje ovde ne želimo da osporimo.)
Usled dugog ponavljanja, protoposlovična “misao” će postati narodna mudrost. Skoro da je već zazvučala kao isfiltrirana činjenica bitisanja, bez obzira što je šuplje sve u njoj (ili baš zbog toga)!
Protoposlovice nastaju na ideološkim pijankama partijskih komiteta. Onda se nude narodu kao narodni proizvod – najvećma portparolaškim mehanizmima. Odabir prvih varijanti od kojih nastaju protoposlovice, fermentaciona jezgra nepomerljivih i nepomirljivih sudova, male su tajne narodskih, domaćinskih liderčića. Svakako, danas tu vidimo i uticaj “mladih lavova” u komitetima (tako zovu tu faunu!). Oni ponešto i čitaju, a znaju i da uključe kompjuter. Kad čitaju, čitaju hitove. Podvlače pojedine rečenice od kojih se može ispeći narodna mudrost.
Evo mogućeg scenarija nastanka protoposlovice “Narod koji zanemaruje prošlost, ne može računati na budućnost.” Neki obrazovani član Partije je, čitajući Suzanu Tamaro i njen roman Anima mundi (Megahit br. 106), uočio na strani 54 (Narodna knjiga, Alfa, 1997) sledeće reči:
“Izbrisao sam prošlost. Brišući je, poništio sam i budućnost.”
Podvukao je ovaj red, i duboko se zamislio. Kako on povazdan brine samo za naciju, ekstrapolisao je misao tako da se odnosi ne na sudbinu jednog pojedinca, što je bez veze, nego na srpsku naciju, što je seriozno i krucijalno. Tako je nastala ideja koja je saopštena šefu, a ovaj se opredelio za formulaciju koja glasi: Nacija koja nema prošlost, nema ni budućnost. Onda je ustao i krenuo na naredni sastanak; napravio je kratku stanku između dva svoja istorijska koraka, te riječ “nacija” ipak zamijenio širim pojmom “narod”. Ili je bilo tako nekako.
Kao što vidimo, odabir građe za pravi idiomatski naboj poslovice, ko i sam čin fuzionog paljenja pojmova u njenom jezgru, što podiže političku temperaturu, nije sasvim trivijalan postupak. Mučan je u svojoj banalnosti sav potonji njen aktivni život, a naročito kasniji njen kraj i izrežirani postupak umrtvljavanja do stadijuma hladnog patuljka.
Varijacije u tumačenju su moguće; ovako ili onako, jedno je sigurno – uskoro će naši đaci učiti u školama novu narodnu poslovicu. Biće vezana za Kosovo, uglavnom simbolično. A Kosovo će, pomoću ruskih stega, biti vezano za nas (riječ poslovica je ruskog porijekla). Ona će biti biser među biserima:
“Narod koji nema prošlost, nema ni budućnost.”
Ko sumnja, neka još jednom pročita: imamo iskaz kojeg krase notorni kvaliteti poslovice (Sprichwort, Proverb). Prije svega, vidi se namah da je to “rič odvijeka” (Menčetić). Nudi gotov zaključak. Ima rezigniranu primenu (svojstvo više nego poželjno). Zahtev nije dramatičan, ali opominje na važne obaveze.
Patriotske. One koje elita nameće neeliti.
Desi li se, a desiće se, da naši bardovi skloni asindetonici porade još malo na stilskom doterivanju izreke, te ostave tamo samo one najskuplje reči, dobićemo oblik “Bez prošlosti, bez budućnosti”. Kako ova forma, međutim, ima latiniziran šmek, neminovan je lingvistički kolaps na stadijum populističke parole:
“Prošlost – budućnost”.