Komentar za početak
Sit gladnu ne veruje. (Sve je ovde ispreturano, zastarelo. Neoliberalistički bre: gladan situ veruje.)Zapisnuti!
MEHMED V
Čujem za mene novi podatak:
Nekada se dodeljivao orden Karađorđeva zvezda sa dijamantima; ali je dodeljena samo dva puta:
a) Nikolaju II Romanovu: (Svetlana Lukić: manje-više mi je jasno, bili smo saveznici, mrzeo je komuniste, voleo crkvu, Rus je).
b) Mehmedu V: (Svetlana Lukić: Ne znam šta je Srbima lepo uradio, ali znam da je u Prvom svetskom ratu bio nemački saveznik i da je pod njegovim barjakom izvršen genocid nad Jermenima).
Pomolak tora, ali napuštenog
КАЖА О ПО-
БЕДНИЦИМА
Већале су главе седе;
Довео нас до поБеде.
Скупио је светлу свиту;
Терао нас к неолиту.
Цвркутале певачице;
Селио нас као тице.
Нашао је два-три скота;
Извео нас из живота.
Уз њега је и порота;
Еј, дивота.
Еј. Дивота.
Negantesima valja reći ne
Svetosavske štrajkačlije
Mrzitelji škole kod nas su brojni, i javljaju se u nekoliko alotropskih modifikacija. Za ovu priliku izdvojio sam tri vrste prononsiranih školomrzaca: štrajkači, presretači karijera i matematikofobi. Recimo po neku riječ o njima.
A) Štrajkači se kod nas regrutuju iz redova truanata. Mi imamo dosta truanata, ali po običaju ne imenujemo grozne stvari pa ne znam kako da prevedem taj engleski termin (možda: bježalo?). Truant je, kad jednom, o paradoksa, postane nastavnik, opsjednut idejom da štrajkuje. Kako je usov štrajkova kod nas bespogovorno korelisan sa množenjem prosvjetitelja – svetosavaca, ne možemo a da se ne osvrnemo na praksu vješanja ikone dotičnog sveca na vidnim panoima naših škola. Šta mi u stvari znamo o Svetom Savi? Problem je dijelom u evidentnoj činjenici da niko nema toliko vremena, energije i volje da pročita sve relevantno. Posljedica naše neobaviještenosti, koja je dakle iznuđena u ovom ili onom obimu, žalosna je: prosto, lako nas je prevariti. Ne stignemo da provjerimo sve podatke! Srećom, nijesmo sami, pa ponešto razjasne drugi u ime nas i za nas. Tako u Beogradskoj Republici za jul 2002. možemo da ponovo pročitamo Veselina Čajkanovića, na temu Svetosavlje, paganstvo i hrišćanstvo. Evo nekih Veselinovih navoda: a) Sveti Sava je, u jednoj priči, prokleo i upropastio svog psa, za koga se izrikom kaže da mu je bio veran i da se od njega nije odmicao… b) Sveti Sava je drugom prilikom prokleo celo selo, da se više ne množi, i da od tada svi seljaci nose samo crno odelo. c) Zbog toga što mu jedan čovek u selu Slivnici nije dao hleba, izrekao je svetac strašno prokletstvo nad celim selom: da nemaju nikad svojih kuća, nego da se potucaju po tuđim kućama… d) U jednoj pripovijeci iz sela Temnići priča se kako je Sveti Sava upropastio ticu kosa takoreći ni za šta. e) Ima jedno verovanje poznato u mnogim srpskim krajevima, koje Svetoga Savu dovodi u bizarnu vezu sa vucima. Prema tom verovanju, Sveti Sava o svome danu saziva u planini sve vukove što ih ima, i – u vezi sa jednim starinskim shvatanjem da vuk ima prava da traži i dobije svoju nafaku – određuje im hranu (tajin) za narednu godinu, to jest šalje ih u razne torove i daje uputstvo šta da tu zakolju i pojedu.
Kako iz svih ovih dogodovština, i fakta da je Sveti Sava okarakterisan kao božanstvo čija je oblast stočarstvo i stoka, proizilazi urgentna odluka da njegova slika mora da visi u učionicama i zbornicama Crnogorskih škola? Kad je o tome neko relevantan, u nadležnim ustanovama, i uz poštovanje javnosti, promišljao? Možda jeste; uzmimo da je neutješni zaključak tada bio da do danas Crnogorka nije rodila ništa dostojno da se u vidu slike okači u prosvjetnim institucijama. Te da smo prinuđeni da izložimo uvozne veličine pred oči mališana. Ali što tada izbor nije pao na, recimo, jednog Dositeja Obradovića? Mislimo na onog upornog, marljivog i obrazovanog Vojvođanina koji je propovijedao, na primer, ovo: “Bolje je mnogo jednu pametnu i poleznu knjigu s kolikim mu drago troškom dati da se na naš jezik prevede i naštampa, nego dvanaest zvonara sazidati i u sve nji velika zvona poizvešati: zrno pameti neće se deci našoj pridodati, ako ćedu im doveka zvona lupati. (…) Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce!” On je još savjetovao da se kao prirodna prihvati činjenica da postoje Srblji raznih zakona i nekolikih vjera. I da pisac treba da se uznese i do univerzalnog humanizma te da piše za um, za srce i za naravi človečeske! Eto, autor tako uzvišenog programa etiketiran je kao meki Srbin, pa je u učionice okačeno štogod tvrđe. U sramnoj sportskoj disciplini pljuvanja na Dositejevo prosvetiteljstvo visoko se svojevremeno plasirao Slobodan Jovanović za koga je Obradović raspop i svrzimantija (!); nošen ambicijom da jednom za svagda poentira, nazvao ga je Slobodan osnivačem srpske literature u kojoj nema Boga. (Ju, naopako!)
Posle provale svetosavlja osuli su se, rekosmo, štrajkovi. Štrajk u školama? Da, sa tendencijom da bude višegodišnji. Da šteta bude nenadoknadiva. Da proces varvarizacije naše djece bude ireverzibilan. Ko su ti unesrećitelji naših potomaka? Ko ih je priučio da školski čas može da bude kratak koliko mu drago? Da polugođe traje koliko mu drago? Šta će nama buduće zakašnjelo saznanje da je neko želio da Crnogorsko školstvo propadne? Zaprla im dabogda zimnica.
B) Utisku, da od propasti prosvjete nije šteta, doprinosi i raširena pojava da obrazovanost i diploma nijesu potrebni uslovi za obavljanje javnih poslova. Koliko je samo balvana zajušilo mnoge važne kucavice u mnogim resorima, pa ništa. U vremenima kad je fakultetska diploma zaista raširena pojava i prva odskočna daska za kvalifikovanu djelatnost, uzdanje u zdrav mozak neinficiran studijama samo je manifestacija pogane mrzosti na školu. Bagatelisanje pripremnih intelektualnih napora za formiranje važnih karijera dostiže ovdje i ondje razmjere groteske! Nikako nam ne izbija iz glave slavni slučaj osobe koja je dogurala do načelnika saniteta, ili tako nekako, pokupila najviša odlikovanja vojna i civilna, tu u susjedstvu, a da nije imala diplomu bilo kog medicinskog fakulteta. Niti mu je tu diplomu neko tražio, niti je neko primijetio da dotični ne umije da operiše ili dijagnosticira. A vremena su burna. Treba ići u susret događajima, ne gubiti dugo vrijeme u školskoj klupi. Presretati! Ići u susret karijeri! Završavati životnu školu. Školovati se uz rad, uveče i na terenu. Presretači položaja i funkcija znaju da je škola danguba; nije na poljzu najbržima; zakrečava arterije samoproklamovanih kreativaca. Ali jednom prihvaćen metod primjenljiv je bez ograničenja:
U našim nesrećnim ratovima izgleda se umjesto vojne stručnosti tražilo nešto drugo (zato su preopterećeni sudovi od kućnog praga pa do Haga). Javnost bruji o izvjesnom M. N. Odjeci buke stižu do nas. Nije nam slučajno priča zanimljiva. Ko je N.? S. kelner, koji 1991. odlazi u Z. Ubrzo se obreo u G., još dok su kasarne JNA blokirali. Preko noći stiče činove. Komanduje gardijskim brigadama n. vojske, pa redom Sad ga optužuju za brojna nedjela protiv civila u G., posebno za naređenje da se strijelja na desetine nenaoružanih građana, itd. Eto te paradigme! Majko božja koliko je, pred rat, i tamo i ovamo i na sve strane bilo školovanih generala! Kad je zapucalo, komandovali su kelneri! Čini mi se da je i u B. bilo slično. ‘Kelneri” su munjevito proizvođeni u generale. Čemu tolike skupe vojne škole? Toliki narodni troškovi da se proizvede komandni kadar? Sad se tamo pitaju, a pitanje nam se čini poznato, koji će nam norac stajaća vojska i sjedeći oficiri kad u NOR-u (narodno oslobodilačkom ratu) ne trebuju? Srednja ugostiteljska, to je nešto drugo. Koji će nam norac, ako uvijek pronađemo, kad zatreba, po nekog mirka, koji ni mrava ne bi…?
C) Matematika je kod nas opšte mjesto jednog pervertiranog mita! Još mi je pred očima lik popularnog rokera koji se pred kamerama šeretski hvali da je iz računa imao samo dvojke, a i to mu je bilo poklonjeno zbog talenta. Dok tu bruku javno saopštava, ne bez smisla za glumu striže uokolo očima po uglovima auditorijuma, i naslađuje se gromkim aplauzom masovnog odobravanja. Mislim, zabavljač je, neka mu bude.
Ali evo na TV i u novinama, poznati pisac je za uvođenje vjeronauke u škole. Sporno je: kako bahato argumentuje. Kaže, otprilike: Ni ja nisam volio matematiku, pa sam ipak morao godinama da slušam i matematiku. Grozno je: kad se tako zbori javno, iz usta poznatog čoveka. (Izjava je potrebna jer je viđen za ambasadora savezne države na jednom ostrvu). Formalno logički naprasno ukravaćen gospodin je u pravu. Zbilja, zašto se u školama uči fizika, a ne sanovnik? Zašto se izučava astronomija a ne horoskop? Ko je odlučio? Zapad? To je onaj stav: radi se o ujdurmi (za vjerovati je: komunističkoj), nikako o sublimiranom svjetskom i vjekovnom iskustvu koje je dovelo do pouzdanih civilizacijskih načela čovečanstva. Eto, neko ko nije sklon Srbima, jedno jutro je mrzovoljno zaključio: malo ćemo mučiti pravoslavce matematikom! U istu saznajnu i pedagošku ravan da dovede nauku, matematiku i vjeronauku može samo neko ko je protagonista onog mentaliteta koji je natjerao Adama Mihnjika da citira Ivu Andrića: Balkan je teško razumjeti, jer na Balkanu svi lažu i ne zna se kome vjerovati. Jedan govori jedno, drugi drugo, treći treće i čovek se gubi u svemu tome Dodajmo ovo: Avion, kojim rečeni pisac (probuđeni dio naroda!) aterira na Zdipar, gdje li, da nas tamo, sve nas, reprezentuje – srušio bi se, da ne bješe matematike, strmoglavce u J. M. Ako bi uopšte poletio (sa visokooktanskim religioznim zanosom u turbomotoru).
Crnogorci, koji su na nedavnim izborima još jednom demonstrirali zavidni smisao za modernost, očekuju da škole budu institucije za dostojno obrazovanje. To se neće obistiniti ako štrajkačlije nema ko da zaustavi, karijeriste nema ko da kontroliše; a mrzilogičare nema ko da pljune. Metronom građanskog strpljenja odbrojava.
Pomolak viteza
PROTOKORALAN
Riječ sam čuo prvo na televiziji, pomoslio sam da je lapsus. Potom sam je čuo na ulici, pomislio sam da je moda. Ali je učestala njena upotreba i treba se pomiriti sa fakticitetom. Protokoralan akt je podvrsta protokolarnog akta. U složenicama, proto znači prvi, glavni, najugledniji. Riječ koral ovdje upućuje na simbol ukrasa na probranim toaletama. Protokoralan prijem je glavni prijem sa najuglednijim zvanicama koji jeste neka vrsta modne revije, i ništa više.
Pomolak mišljenja
Slavija, nesuđeni Bulevar Čestitosti
Prva slika: Noć je, nad blatnjavom periferijom odavno se smrklo. Po neki retki namernik žurno prođe Slavijom. Jedne majske vlažne večeri, u neko doba, jedna otmena gospođa nailazi sa fenjerom u levoj i štapom u desnoj ruci. To se čestita pesnikinja Maksimović vraća iz grada.
Druga slika: Noć je, plavet se zgusnula, retke no bučne bombe padaju oko Slavije. Trese se poprsje bronzanog Dimitrija Tucovića. Ispred starog hotela na klupi sedi čestiti i stasiti Stevan Raičković i tiho zbori: Na Trgu Slavija, u dubokoj tmini, / Sedim sam na klupi… ko da sam jedini.
Treća slika: Dva čestita korifeja, već ostareli velemajstori Gligorić i Smislov, igraju poslednju partiju svog dugog šahovskog rivaliteta. Povuku potez, pa netremice gledaju, preko leđa bronzanog Tucovića, u plavet nad Ušćem. Obojicu, nesumnjivo, šah pobeđuje. Partija će se po prilici završiti rezultatom 0:0.
Četvrta slika. Silazim od Proleterskih brigada strmom Beogradskom ulicom. Na Trgu, sa desne strane, vidim sunčani časovnik. Vedro je i čestita senka kosmičkog vremena klizi ka desetki horizontalnog brojčanika.
Sve ove slike prošlih dana, koje mi se javljaju na pomen Slavije, iščezle su. Utulio se Desankih fenjer, prazna je Stevanova klupa, Svetozar i Vasilij predali su izgubljene pozicije. Ruka kojoj smo dosezali do zvezde Severnjače odsečena je.
Mislio sam: ostaće bar poprsje nad kostima čestitog patriote Dimitrija, radničkog poslanika i tribuna sirotinje i obespravljenih.
Mislio sam: ne može sve da nestane sa Slavije. Mislio sam da Zmajeve reči iz Svetlih grobova neće utihnuti: Jest, tako je, braćo draga, / Ti grobovi nisu rake, / Već kolevke novih snaga!
Mislio sam da spomenici čuvaju tradiciju (Spajajući gromkim jekom / I Božanskom silom nekom, / Spajajući vek sa vekom / I čoveka sa čovekom.). Mislio sam: i da hoćemo ne možemo izmestiti sve naše grobove u ograđene komunalne parcele (Groblje j’ zemlja kom se hodi; / Groblje j’ voda kom se brodi; / Groblje — vrti i gradine; / Groblje — brda i doline, / Svaka stopa: Grob do groba).
Prevario sam se. Odneće nekud Dimitrijeve kosti, zatrpaće rupu, ograbuljaće humus, zasadiće beton.
Bronzu Dimitrijevu će spustiti uz staklenu neoliberalnu fasadu jedne… banke.
Na Slaviji, za koju smo se nadali da će biti preimenovana u Bulevar Čestitosti, na mesto gde je bio grob rodoljuba, radničkog poslanika i tribuna sirotinje i obespravljenih – piškiće fontana.
Eh, moja čestita Desanka. Eh, moji čestiti Stevane, Svetozare, Vasilij. Eh, moj čestiti časovniče. Eh… Kakav cinizam.
Pomolak lisca
ON, ZOON POLITIKON
Povremeno (i evo opet) podiže se graja u našim (ko)medijima. Približavaju se izbori i stranke pokušavaju da zauzmu što veći politički prostor.
Tuga božja pogledati portparole u onom odsudnom času koji je narod neprevaziđeno okarakterisao znamenitom maksimom: ne može se i stisnuti i prdnuti!
Lično pratim politički razvoj jednog od lidera. Do sada sam uspeo da sklopim sledeći mozaik њegovog angažmana:
- 1. Ima direktno partizansko poreklo, ali ne uvek.
- 2. Izravno podupire četnike odozgore (ravne), no međutim.
- 3. Sve mu je ravno do Kosova gde počiњu vrleti vrle brige.
- 4. Jeste za narodnu stvar (res publica), nije za republiku.
- 5. Monarhija, da, mada; ma, da!
- 6. Socijalizam kљuje, komunizam pљuje, anarhizam bљuje.
- 7. Hoće demokratiju, ako se demos malo skrati.
- 8. Neće u Evropu, jer je tamo ovamo.
- 9. Dragi su mu Srbi, dok ga ne zasvrbi.
- 10. Omiљeni stih: To je nama naša borba dala da imamo višak kriminala.
- 11. Bije ga glas da je načitan i obrazovan; o svakoj temi je pročitao što se pročitati moglo i što se dalo naći; odatle je pojmio sublimirano načelo učiteљice života: nakradi pa vladaj.
- 12. Omiљena izreka: dođoh, videh, pobesneh.
- 13. Omiљeno doba dana: noć; pokušava da se toga otrese, ali noć navike čini svoje.
O, dragi, meni nakloњeni čitaoče! ti koji si pocepanih čakšira i prslih opanaka hrabro prošao kroz draču ovih trinaest ritova, možeš li sastaviti u svojoj mašti suvisli politički profil našeg narodnog sina? S kojim pravom to tražim od tebe kad sam se i sam zapleo u kučine tog zadatka! Poražen haosom svog misaonog aparata, izleteo sam na ulicu i upitao prvog prolaznika: Kako sve to može da stane u jednoj osobi? Ostavio je utisak iskrenosti kad je prosto rekao: jebi mi oca ako znam! Shvatio sam da ću morati sam da se snalazim i orijentišem u nesvakidašњoj klasifikaciji.
To je dakle! Svi žalimo one koji sipaju prašinu u oči i u uši graju – a raju? ko žali raju u pokušaju da takvog tipa prvo svrsta i tek onda da digne dva prsta?
Teškoće su velike, ali još nisam odustao. Zbiљa, gde spada spodoba takvih svetonazora? Samonikli nazor delija… Prelistavao sam enciklopediste, ništa. To je samo po sebi deprimirajuće. Pa sam zvao obavešteњa, ništa. Consulting kod vračare – ništa…
Napregnuto razmišљajući, setih se da je neko nekad (a beli je imao razloga) rekao kako je čovek politička životiњa. Otvorim zoologiju. Rezultati mršavi; pomenuto je dosta vrsta, ali su sve do jedne u granicama očekivane normale. Za nijansu sam bio boљe sreće uz mitološki priručnik. Kentaur odgovara u jednom aspektu (pola čovek, pola koњ), ali je ukupan tretman nedovoљan. I himera sadrži delić istine, naime ono stručno-biološko značeњe reči (organizam koji se sastoji od više genetički različitih tkiva, a nastaje kao rezultat mutacije, nenormalnog razdvajaњa hromozoma u mitozi kod prirodnog ili veštačkog kalemљeњa). Neku istraživačku nadu ostavљa postupak kombinovaњa vampira, karakonџule i avraule, međutim…
Potragu nastavљam, ostaje da se vidi. Pre neki dan se, na žalost, stvar dodatno komplikovala. Ispostavilo se da je neophodno uzeti u obzir i četrnaestu osobinu onog natprirodnog bića: p-čelo je naglo da se zanima za novokomponovanu muziku i neprestano pevuši hit:
Od Odbora dva putića
Vode na dve strane…
Čitalac je svakako obavešten da svako prošireњe sistema istraživaњa za jedan parametar… Uh! Zebem i od primisli (šta ako je tako?) da imam posla sa nestacionarnim objektom istraživaњa.
U svakom slučaju, konačnu istinu vam u ovom tekstu ne mogu saopštiti. Ali sam dužan da obavestim čestite čitaoce da uporno nastavљam posao i nadam se da ću u dogledno vreme rečenu temu iscrpno obraditi u kњizi koju evo najavљujem pod naslovom Anatomija dva morala.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Stalno se vraćamo na početak. Ta, slobodu smo apsolvirali.