Komentar za početak

Na mlađima svet ostaje. (Mlađi odlaze, evo nekoliko decenija. Dedovi se više ne kunu: dece mi, već: decenije mi. Šta će mi poslovica umesto deteta. Hoću da i moj svet ostaje.)

Zapisnuti!

CICER KOMPROMIS

Kad je u Rimu ubijen Cezar, prihvaćen je Ciceronov kompromisni predlog da se sva Cezarova akta i naredbe priznaju za važeće, a da njegove ubojice ostanu nekažnjene.

Zamalo pa da imamo sličnost sa likvidacijom Zorana Đinđića, nekih dva milenijuma posle Cezara. Po mogućstvu da niko nije kriv, a uredbe da se ipak malo promijene.


Pomolak tora, ali napuštenog

ПОВИНУЈУЋА ПОВЕСТ
ПОВИНИСА

Препоручи да ме тамо приме;
Да утекнем, да препливам плиме.
Повинос је моје друго има.

Да презимим ове дуге зиме –
Прехрани ме, дивим имаш чиме!
Повинос је моје право име…

Не реци им! помози ми тиме.
Пружи заклон – задужио си ме.
Повинос је: презиме и име.

Акобогда мењаће се климе,
Нећу чучат под богато виме,
Биће понос моје сушто име.



Negantesima valja reći ne

Zlosrećna sudbina Denisa Grigorijeva

Godina je Nikole Tesle. To znači da ćemo se naslušati neodmjerenih izjava. Govore nam da je Tesla a) Genije, b) Kosmički Genije, c) Kosmički Srbski Genije, d) Ukrotitelj munja, e) Pobjednik nad Mrakom, f) Moderni Jason koji otima zlatno runo elektriciteta, g) Izumitelj svega, h) Mistični hranilac golubova… Vidite da sam u škripcu! Šta da pišem, a da nije rečeno? Pošto ne znam ništa o magijskom maniru kojim se struja “krade” od bogova, pisaću o zabrinjavajućoj pojavi krađe električne energije od elektrodistributivnog preduzeća.

Prije godinu ili dvije, planinareći obodom beranske kotline, došli smo na prevoj između Tifrana i Jejevica. Na vrhu Čukara staza nas je vodila pored piramidalnog potpornog stuba dalekovoda. Vidimo začuđujući prizor: neko je jednim dijelom ruinirao statiku nosećih elemenata. Nedostaju neke od ključnih prečaga L-profila koje grade trouglaste mreže između ivica piramide… odnijeti su šrafovi… Bili smo razočarani i ljuti. Napadnuto je nešto što se ne smije dirati, prvo zbog elementarnih razloga bezbijednosti u selu, duž kojeg se proteže stodeset-kilovoltna linija. Tu sam se sjetio Čehovljeve priče Zločinac s predumišljajem! U njoj:

Denis Grigorijev, siroti ruski seljak, sjedi pred namrgođenim carskim činovnikom, sudskim isljednikom. Priveo ga je revnosni čuvar pruge Ivan Semjonov Akinfov: obilazio je zorom svoju dionicu, na sto četrdeset prvoj vrsti, i zatekao krivca kako odvrće zavrtanj kojim se šine pričvršćuju za pragove. S kojim je zavrtnjem i priveden zakonu, taj štetočinja Denis Grigorijev! (Videti: A. P. Čehov, Pripovetke, Prosveta, Beograd 1966, strana 99.)

Da, složeni fenomen krađe, u mnogim standardnim varijantama, materija je pravno regulisana. Povrh toga, smisleno je razvijen mehanizam moralnog zgražanja nad činom krađe. Očito, mora se njegovati etički grč na sami pomen neovlašćenog upada u ovaj ili onaj posjed.

O, ružno je ukrasti kokošku siromahu! To znači dovesti u pitanje jutrošnji status sofre oko koje se roje pregladnjeli mališani. Takve uvrede i lišavanja dovele su do formiranja preciznog blasfemičnog termina za lopužu te kategorije – kokošar.

Nastanak pojma kokošar ukazuje na kontroverznu nakanu da se krađe rangiraju; tako ispada da postoje i one koje su, nekako, prihvatljivije! Moralna osuda ima skalu – blage forme krađe graniče se, navodno, sa zafrkancijom. Avgustovska krađa krastavaca u susjedovoj berbi prerasta u sportsku disciplinu. Prisvajanje bilo čega ne-našeg, učinjeno bez velikog pravnog rizika, nazvano je mažnjavanje koje u nekim oblicima prerasta u osnovu za drski akt hvalisanja.

Ali šta je krađa struje?

Izvještaji elektrodistribucija pokazuju da nema evidencije za oko 25 posto električne energije u opticaju. Od četiri proizvedena vata, jedan je utrošen bez civilizovanih knjigovodstvenih tragova. Opa!

Da li je osoba koja prozaično zemaljski krade struju (Teslin fluid, mefistofelovski otet bogovima) na tapetu javne osude? Ne bi se reklo – termin strujar ne postoji! Kad izgovorite tu nepostojeću riječ, asocijacije su čak pozitivne: nije li to osoba vična u poslovima sa elektrikom? Dakle, postoji riječ kokošar, ne postoji riječ strujar. Zašto ne postoji odijum u ovom drugom slučaju?

Prvo, valjalo bi primijetiti da narod povezuje pravo na malo besplatne struje sa doktrinom prirodnog prava na egistenciju. Ne može biti da kroz dvije žice iznad moje kuće, nad mojom njivom, teče taj dragocjeni entitet bez boje, mirisa i ukusa, ali sa potencijom da grije, hladi, prži, vrti, buši, razara i pomaže – a da i meni dijelom ne pripada (kao vazduh planine, kao voda potoka). Jer, inače bi to kretanje elektriciteta u potpunosti bilo rigidno-etatističko, koje imam pravo da negiram. U svakom slučaju osjećam mutnu ujdurmu ne-znam-koga da budem skrajnut kao punopravan korisnik prirodnih resursa u koje, vidimo, spada električno obilje. Heleni su vjerovali da su u čorbi od četiri elementa (vazduh, voda, zemlja, vatra); moderni čovjek dodaje ovoj aristotelovskoj magmi petu mirođiju: elektrotok, krvotok tehničke moderne. Pa tako:

Nije isključeno da se kod dijela komšiluka krađa struje doživljava kao mali akt herojstva, korak ka novoj emancipaciji. Ponekoji razmišlja: krao bih i ja, ali ne smijem! A zašto ne smijem? Jer sam, na žalost, kukavica. Evo ovaj tu smije. Čak su ga i opomenuli, ali je on ponovo prebacio žice preko dva voda od crvene medi (Homer). Pa šta – nikome nije manjkalo… Ćef je vlasti da oporezuje i zabranjuje – ne štite oni nikoga i nigdje. Lopov je imao petlju da se tome usprotivi. Zbog toga je junak. Nije li krađa taj trenutak lucidnosti koji me je zaobišao samo zato što sam nedovoljno odvažan?

Još je jako ukorijenjen osjećaj da nije isto ukrasti privatniku što i ukrasti državi ili društvu. Tobože, zamršeni su putevi raspoznavanja gubitnika u krađi struje; ali je potpuno jasno (još od Sokrata) šta znači da nekome dugujemo pijetla.

Struja je roba. Ona se dakle proizvodi, iznosi na tržište i prodaje. I kao što je s pravom glasovita izreka da ne postoji tako nešto kao što je besplatan ručak, tako se može reći da ne postoji besplatna struja. Strujar je lopov. (Da budem jasan: ovdje ne mislim na obične male Grigorijeve, koji jedva sastavljaju kraj s krajem (takvi su izgleda i najurednije platiše u elektrodistribucijama). Mislim na one tajkune koji se razmeću zlatnim lancima (u interpretaciji filozofa poč. Bora Kneževića: dodaci nedostacima!) na račun mažnjavanja. Mislim na one “domaćine” koji zamalterišu tajni strujni vod u svojoj vili. Mislim na “dovitljivce” koji ilegalni šteker prikrivaju od očiju inkasanata luksuznim šifonjerom…)

Svakojako, gotov sam pomisliti da je krađa struje tek jedan tranzicijski metamoralni fenomen koji kao takav, neće potrajati i kojeg država Crna Gora neće tolerisati. Naprotiv, postaće uzor-primjer kako valja sa svom ozbiljnošću urediti i niz drugih “minornih” moralno-pravnih nepriličnosti. Jer:

Najgora strana tolerisanja “ničije” struje je bahato kršenje elementarnog prava sirotog čeljadeta da je rođenjem jednako sa svim inim jedinkama pred zakonom. Nema stajne tačke po kojoj ja treba da plaćam struju po propisanoj cijeni, a moj komšija ne mora! Tu eventualno napravljeni građanski rascjep (isto je i sa računom za TV) nužno stvara i produbljuje pukotinu koja ne može biti drugo do zvirinka u fingirano divljaštvo. Jajarenje kilovatima – ne.

Pardon, a šta je bilo sa skrušenim Denisom, junakom melanholičnog pisca Čehova? Odležao je kaznu… Jer carski zakon bijaše dura lex.



Pomolak viteza

SA FINOM KONTRADIKCIJOM

Govorila je fino; njena dikcija je imalo osobenu aromu, bila je to takozvana kontra dikcija. Sa dikcijom kaže, partijski drugovi su joj proleteri, kontradikcija veli da su enormno bogati. Sa dikcijom poručuje, da je za demokratiju. Kontradikcija poručuje, da su neki demonstranti upravo prijebijeni. Sa dikcijom obraz laže, rade na zbližavanju dvije republike. Kontradikcija iznosi stav da se sa onim tamo ne može, i treba ga srušiti. Život je jedna fina kontradikcija. šteta što ne traje duže!


Pomolak mišljenja

BOL I SIMBOL

Evo te odlične fotografije iz 1999. godine. Bombe padaju po Beogradu, svuda po Srbiji. Najzad je meta i Palata na Ušću. Pogođena je, gori. Kulja dim iz zadnjih spratova.

Prizor posmatra Pobjednik s Kalemegdana. Okrenuo je dupe starom Beogradu (Generalštabu? Vojnom muzeju? Prošlosti?). Piša mu se ne vidi. Zbog toga smo slobodni da pretpostavimo dvije mogućnosti. A) Piša je tu kolateralna šteta, čovjek samo gleda prizor. B) Pobjednik stvarno piša, s namjerom da ugasi požar. Ne, postoji i treća mogućnost: Statua razočarano mrmlja: „Pišam se NA TO“.

Jednom smo Ognjenu, dok smo šetali Kalemegdanom, pokazali Pobednika. Njegov zabrinuti komentar, tada kad je imao pet godina, glasio je: “Ne može da siđe…”

Kako vrijeme prolazi, ova dijagnoza dobija na značaju i dubini.


Pomolak lisca

IZBARABЉIVAЊE INTELEKTUALACA

Rečeno je davno, ne može biti da je to moja misao, da velika nužda zakon meњa. Ono što bi, eventualno, bilo moje zapažaњe sastoji se u takoreći opitnoj opservaciji da promene te vrste hoće da se pojačavaju baš u vremenima kad je velika nužda sasvim mala.

Ovaj neophodni teorijski uvod pomoći će da uočimo pravu meru u onome što nameravam u ovoj priči da iskopam. Ne pomiњem slučajno kopaњe; nije nikakav pesnički uzlet već asocijacija na samoj površini.

Tog jutra sam, po vrućini, pešačio prema gradu kad ugledah na obližњoj њivi povijenog, oznojenog čoveka. Kopa. Po neveštom držaњu motike zakљučih da nije iskusni zemљoradnik, pa ga osmotrih. Po iznošenom odelu kakvo sam i sam imao pre dvadesetak godina, po retkoj kosi koja je karakteristično osedela, videh da nije seљak. On odloži motiku i prepreči mi put. Srdačno mi steže ruku, a onda me još prisnije zagrli.

Bio sam siguran da se ne znamo. Predloži da sednemo pod orah.

– Ti nisi iz ovoga mesta – reče.

– A obojica nismo iz ovoga vremena – dodadoh.

– Zaustavљam pešake, namernike bez limuzine, – objasni mi. – A kad sam osetio i žuљeve na dlanu desnice, znao sam da si profesor.

– Brate po majčici matici! – uskliknuh. – Ustaj da se izљubimo!

Zapodenusmo zanimљivu konverzaciju. On mi reče mnogo lucidnog  o istorijatu krompirove zlatice; kao magistar arheologije uživao je u magiji prošlog i znao je to da potencira na primeru ozloglašene bube koja ume da mnogo težačkog truda svede na gorku (krom)pirovu pobedu. Na kraju besede ja zavapih, ne bez patetike; ah, ta lepinotarsa decemlineata! Ovo da bih pokazao uviđavnost pažљivog slušaoca; a i hteo sam da stavim do znaњa sagovorniku da se može osloniti i na moju širu poљoprivrednu kulturu, mada sam doktor fizike, što nije neka legitimacija u sparnom danu pod orahom u društvu zaљubљenog u prošlost.

Potom sam mu pripovedao sa dosta detaљa kako se izlazi na kraj  sa vraškom travom tipac, pa još na slomovratnim planinskim livadama. O klepaњu kose znavaše ponešto, ali je pritom dosta naivno ulazio u problem izbora pravog brusa. Ne, kosibaša biti ne bi mogao…

Pričali smo mnogo. Kako se gazi crni luk, kad je pravi momenat da se tele odluči, šta činiti protiv krtice, vredi li pokušati sa malinama, može li kunić dostići polnu zrelost pre godinu dana, dovodi li veštačko đubrivo do kiselosti ovog inače posnog i peskovitog tla. Priznajem da je moj sagovornik bio za nijansu svestraniji znalac meteorologije, a ja sam bio agrokulturniji u načelu – što se možda od mene nije očekivalo: imao sam jedan akademski stepen viška. Što je, proporcionalno, jedna stepenica egzistancijalnog maњka.

Zahvaљivao mi je što sam pristao na podsticajnu razmenu korisnih informacija. Teško je, reče, biti inokosan na њivi. Na šta mu ja, ne bez prekora rekoh:

– O, pa za koju to formu života kibucujete?

Baš tog momenta, posra me neka potpuno nezainteresovana ptica. Za divno čudo, istovremeno mi pade na glavu i zreo, krupan plod oraha.

– Nije sve crno kakano izgleda, – rekoh tužno.

Arheolog odrecitova poznate stihove:

Nit ga orah, nit ga kopah,

kao dar s nebesa pade orah.

Slušajući sam mislio, srećna je zemљa koju obrađuje poetska duša na ispadaњu…

Šta mi bi da se baš tog momenta setim kulturne revolucije u Kini? Pod prinudom, slali su navodno profesore univerziteta da obrađuju њive. Ovo naše je, ipak, dobrovoљno. Može li iko zdrav reći da je dobrovoљna kulturna revolucija gora od prinudne kulturne revolucije? Ne može. Nikad nije bilo isto: prinudna dobrovoљnost i dobrovoљna prinuda.

Bi mi milo da je i u ovim stvarima naša stvarnost baš sa humanutim likom…

Ali, vaљalo je meni ići put grada.

Ne koraknuh čestito ni tri puta, zaustaviše se sjajna, skupocena kola i mladić љubazno otvori vrata.

            – Ulazi slobodno, – vikao je za mnom љubiteљ iskopina. – Ta prevejana baraba duša je od čoveka; nije to više geg iz pozorišta.

Cenio sam њegovu žrtvu dok je pridavao gas. Ometao sam mladića koji je ispoљavao samrtničku rešenost da negde stigne na vreme.

Kroz zamućena vetrobranska stakla gledao sam zabrinuto prema istoku; ne pogađam kakav će sutra biti dan; meteorologija mi je i daљe slaba. Tačka. Isto kao i nužda. A zakon je već promeњen.


Aforizam (ponekad u boji) za kraj

Naravno da se opiremo i branimo dinar; Evropa postaje eurotična.
>