Komentar za početak
Um caruje, snaga klade valja. (Ovo se neko zajebava. Snaga caruje, umni klade valjaju.)Zapisnuti!
POREZ
Jedan je građanin prijavio godišnji prihod za porez u iznosu od 1200 mojih plata.
Što ja primim na kraju mjeseca, on prima tri puta dnevno: jednom za doručak, drugi put za ručak, treći put za večeru.
Bilo je toga i za Titova vakta, samo su takvi popunjavali poresku prijavu u zatvoru.
Pomolak tora, ali napuštenog
НЕПАТРИОТСКА ПЕСМА
И опет нас киње, децу пред крај века: Да смо недостојни хистерије наше; Да нас је захватила западњачка река И да нам се душе опасности плаше!
Земљо добра лажу! Ко те данас воли Тај те мудро воли јер зна да си мати Које се не тичу ни боси ни голи, Већ све млеко сишу здригли и богати.
Па данас кад видим да задњег несоја Обасипаш златом, обасјаваш сјајем, Ја ти не дам живот, домовино моја! Знајући шта не дам. И зашто не хајем.
Negantesima valja reći ne
Astroološki motivi
Izrekao sam već neđe rezolutno i apsolutno nezadovoljstvo pojavom da plemeniti instrument durbin nose oko vrata teški probisvijeti koji su, godinama, broda oko vrata naše sudbine. Njihove se slike ne skidaju sa ekrana televizija – red vanisha (odstranjivač mrlja – stain remover), red likova sa međunarodnih potjernica… Jer, durbin je sprava za predosjećanje budućnosti. A onaj koji predosjeća, taj je duševan, i daleko od banalnosti zločina. Postoji umišljaj da se iskoristi ovaj psihološki kontekst upotrebe durbina za poslove usađivanja u podsvijest naroda poruke da je duša od čovjeka onaj koji je pomlatio toliki silni inovjerni svijet. Ta, čovjek sa durbinom oko vrata! On zna nešto što će tek biti, i ono o čemu ostali još ne slute. Komandant, ako nosi durbin oko vrata, nije zločinac.
Znameniti fizičar Johan Kepler (1571 – 1630) razrađivao je u delu Dioptrice princip rada astronomskog durbina. Dobar matematičar, koji je bio na tragu infinitezimalnog postupka analize, udario je temelje moderne astronomije. Formulišući tri zakona kretanja planeta, učvrstio je heliocentričnu koncepciju ustrojstva sveta. Kepler je naučnik za ponos prirodnih nauka i za inspiraciju novih đaka.
U srijedu, 14. septembra 2005. čitali smo vijest u novinama: Otvoren Astrološki institut Johan Kepler u Beogradu.
Kao što je i red, Institut ima direktora. Koristi adekvatne prostorije u reprezentativnom delu grada. U tekstu je istaknuto da je program rada institucije usklađen sa međunarodnim standardima astrološkog obrazovanja koje preporučuje Internacionalna astrološka asocijacija.
Po planu nastave, školovanje traje tri godine. Za to vreme ima se usvojiti znanje iz dvadeset sedam predmeta, po programu nastave. Prva godina osposobljava polaznike za natalni horoskop. Na drugoj godini se izučavaju: prediktivne astrološke tehnike i prognostička astrologija. Tu se daju i osnove astrologije odnosa, a dobiju se i bitne informacije o elekcionoj i horarnoj astrologiji. Treća godina je rezervisana za karmičku astrologiju, kao i za psihologiju u astrologiji.
Posebna pažnja, kako se naglašava u članku, posvetiće se astrološkoj etici i istoriji astrologije. Diplomirani stiču pravo da otvore sopstvenu školu i edukuju druge. Predavači su i ugledni astrolozi iz sveta.
Ističe se da je jedan od ciljeva Instituta uspostavljanje kriterijuma, ko sve može da se bavi astrologijom.
Čitajući ovo, danas još mogu da gunđaju jedino deklarisane komunjare. Na njih, međutim, pravovremeno je bačena anatema i njihova skepsa sada samo služi da im uveća sopstvenu sramotu. Kad li a ono:
Dvanaestog novembra 2005: jedan astrolog kao takav poručuje: “Težnja Mila Đukanovića da Crna Gora postane samostalna država u okviru kraljevine neće mu se sada ostvariti, jer za tu ideju neće imati podršku, a neke stvari se mogu preokrenuti u suprotnom smeru samo u jednom nepredvidivom trenutku.” Tekst sam pronašao u listu Danas, dvobroj 12/13. novembar 2005, na strani XV, u vidu pikantnog citata koji je u rubriku Ispod (s)vesti smestila novinar Tamara Kaliterna.
Ne treba se čuditi. Fakulteti i školuju kadrove da bi ti kadrovi valjali u okviru kraljevine. A valjaće u nepredvidivom trenutku. Više, neka niko ne pita koje je radno mjesto astrologa. I zašto su potrebni kriterijumi, ko može da se bavi astrologijom.
Mi smo mali, pa niti hoćemo niti možemo da drugome, većem, određujemo kakve institute da njeguje u oblasti istraživanja i obrazovanja. Lično mi se čini nesumnjivim da crnogorske đake ne treba vezivati uz hladni astrološki leš da u dugoj, ledenoj noći manipulacijâ ispamećeni čekaju svanuće…
U osnovi astrološki pristup ponižavanja i poništavanja nesumnjivih osobenosti Crne Gore primjenjuje se svakodnevno, pa i na najneočekivanije načine. Pogledajmo neke detalje vezane za kampanju negiranja crnogorskih tapija na sopstvenu nepokretnu imovinu.
Pravovremeno smo informisani na koju sve teritorije u Crnoj Gori pledira građanin Karađorđević, stanovnik Beograda. Katastarska površina imanja koja su njegovi preci uspjeli da kupe (uštedom od svojih plata) mjeri se, ako smo dobro razumjeli, je li, hiljadama kvadratnih kilometara – što u priobalnom pojasu, što na zimzelenim visoravnima…
Kada je čuo da se zemlja krčmi, i da se krčme objekti na njoj, građanin Radović iz Morače, poletan kakav jeste, iznio je podatke kolika teritorija u Crnoj Gori njemu pripada po pravu svetosavskog nasljeđa iz prošlih… milenijuma. On potražuje nove hiljade kvadratnih kilometara… U ovom svijetlu, jasno je zašto je taj eksproprijator u pokušaju nas sitnoposjednike i bezemljaše nazvao kopiladima. Naime:
Kopile je nezakoniti potomak. Ono (pošto nije ni muškog, ni ženskog, no srednjeg roda) objekat je društvenog prezrenja: kao takvo nema ime, nema ugled, a najvažnije je da ne može ništa da naslijedi (“Ja sam kopile… Bez imena, bez imetka” – našli su filolozi kod Kranjčevića). Nekad su kopilad bacali u vodu; cijela jedna rijeka se, nekako, tu negdje, zove Đetinja. Jer tako treba sa nevaljalcima i huljama, pogotovu sa nikogovićima.
Ergo, Crnogorci u statusu kopiladi, kako to interpretira jedna crkva, koja se ne plaši svoje otvorene pseudo-hrišćanske djelatnosti, ne mogu legitimno dužiti prostor Crne Gore! Zbog toga i priručni sekretari iz toga miljea, ne poetski nego prizaično veledu da su državu Crnu Goru napravili srpski popovi, i ta je dakle zemlja bez ostatka prekrivena (vo vjeki vjekov) crnim plaštom klerikalizma. Kako je reagovala legitimna država? Kao i u slučaju metalne grabljivice slećele na vrh Rumije: efi-kasno. (Sve je groteskno u toj priči o SPC-vjerskom oplemenjivanju vrha Rumije: angažman vojske liči na žilvernovski preudorealizam, a duhovni učinak je običan religiozni placebo.)
Javna potraživanja su, vidimo, značajna. Ozbiljne enciklopedije pišu da je površina Crne Gore 13812 kvadratna kilometra. Ali u notorni opis neodgovornosti umišljenih kolonizatora (colonialist irresponsibility) regularno spada i osporavanje svakog podatka koji potiče iz dijela prošlosti koji su oni sami imenovali kao “crna rupa” istorije. Mi ćemo tek saznati šta se zapravo vidi kroz astrološki durbin koji ominozno visi oko njihovog vrata non stop.
Plemeniti pronalazač gromobrana, amerikanac Bendžamin Franklin, nije vidio blagostanje koje bi na vrhovima kopalja donosile vojske samoproklamovanih konkvistadora. Vazda mi je na pameti njegova valjana riječ:
“Nikad nije bilo lošeg mira ili dobrog rata.”
Pomolak viteza
RAZREšETAN
Kako se silazi sa funkcije? Prva mogućnost je da budeš razriješen, jer si dobio ostavku. Druga mogućnost je da budeš razriješen, jer si dobio otkaz. Treće mogućnost je da budeš razrešetan. Po svoj prilici, stvari teku ovim redom: ako nećeš da dobiješ ostavku, pa odbiješ da dobiješ otkaz, neizbježno budeš razrešetan. Možda i nije baš tako u svim pojedinostima, ali razrešetani ne govore…
Pomolak mišljenja
INTELEKTUALNA REZONANCIJA
1. Ivo Andrić piše u Travničkoj hronici:
Davil se dugo kolebao između jave i sna, jer su snovi imali više veze sa javom dosadašnjeg njegovog života, a sadašnja java ličila pre na neki san u kom čovek biva naglo bačen u čudnu, daleku zemlju i doveden u neobičan položaj.
Ova misao izaziva sećanje na čuveni Geteov stih iz Prologa u Faustu:
Was ich besitze, seh ich wie im Weiten, Und was verschwand, wird mir zu Wirklichkeiten.
U našem prevodu:
Šta imam, u daljini spava, A što iščeze, moja je java.
2. Negde u memoarskim zabeleškama sjajno opisuje Mihailo Lalić jedan svoj strah iz djetinjstva. Iz potaje, u kući, gleda dječak kroz zvirinke prozorskih zastora: ide čovjek pored rijeke. Ekspedicija koja pljačka i za sobom sije glad i smrt.
Na prvi pogled ništa naročito: rijeka i, s one strane, šljive, kuće, uzbuna među kokoškama ispod oraha; putem korača osrednji čovjek u plavetnim dimijama i crvenom džamadanu, za njim Švabe s puškama i torbacima…
Pred očima nam je antologijska pjesme Brane Petrovića Ide čovek pored reke:
Ide čovek majko moja najstarija država ide crkva porušena ide lađa bez posade Ide groblje svih vremena prah i pepeo sklanjaj decu majko moja ide zločinac
Kakav potresni literarni dublet!
3. Pamtimo dobro one slavne stihove iz Hasanaginice:
Šta se bijeli u gori zelenoj? Al je snijeg, al su labudovi?
Danac Hans Andersen pisao je u bajci The Little Mermaid (Mala Sirena):
Now she saw the mainland ahead of her, high blue mountains on whose peaks the white snow shone as if swans were lying there. Down by the coast were lovely green forests…
(Gledala je kopno tamo, visoke, modre planine na čijim se vrhovima sijao bijeli snijeg kao da su tamo popadali labudovi; a ispod se širile divne zelene gore.)
4. A dusk like that of the outer world obscured his mind as he heard the mares hoofs clattering along the tramtrack on the Rock Road… Dok čitamo ovu Džojsovu rečenicu iz knjige „A Portrait of the Artist as a Young Man“ može nam se desiti da pjevušimo davnašnji hit Džimija Stanića
Moja kobila Suzi, Suzi Često šeće po pruzi, pruzi.
5. Pa je li ovo, i sve slično koje se može naći i citirati – plagiranje? Nije, već intelektualna rezonancija. I čitalac ne oseća neugodnost zbog nečijeg prepisivanja, već snagu sopstvene asocijacije. Prisećanje ovdje ima moć citiranja u stručnom radu. Blagosiljati: Evo nas na uzbudljivom izvoru talasanja Misli i Osjećaja.
Pomolak lisca
DUG I OPOMENA
Samoubistvo kao fenomen zanima, od najranijih vremena, široki krug stručњaka, ali i javnost u najmasovnijem smislu reči. Suicidalne porive pokušavaju da rasvetle filozofi, sociolozi, psihijatri… Posebno su u žiži naučni pokušaji da se nađe veza između broja samoubistava i nepristojnih uslova života.
Dovodi li pogoršaњe životnih uslova do povećaњa broja samoubica? Građani su uskraćeni za pravu informaciju. Svi znamo za slučajeve da su љudi digli ruku na sebe zbog materijalne bede i opšte depresije. Međutim, je li to pravilo? ili su samo sporadični akti? Ubedљiva statistika nam izmiče!
Lično verujem da broj onih koji su digli ruku na sebe nije ovih godina veliki; bar nije onoliki koliko su zacrtali kreatori naše sutrašњice. Da se dovedu u sklad predviđaњa i tvrdokorna stvarnost, institucije sistema pojačavaju pritisak i dižu opomene na nas. Ovde ćemo sa par reči osvetliti jedan segment te vrste: dizaњe opomene na građane od strane elektrodistribucije.
Lično je na mene dignuta jedna takva opomena, pa mogu da svedočim iz prve ruke. Evo, što se forme tiče: opomena lepo izgleda, papir je kvalitetan, format skladan, sami tekst opomene pristojno stilizovan; posebno je ukusno rešeњe udar-nog dela (pretњa neposrednim iskљučeњem): nešto krupnija slova u kompjuterskom slogu, skoro dražestan font, i nadasve љupka boja, diskretni lila tonalitet – sve upadљivo i malo ukoso. Moderno.
Rešio sam da se kao građanin uzjogunim. Opomena je podmetnuta u poštansko sanduče u strogoj diskreciji – nisam osetio došuњavaњe lica koje je donelo smradnu presudu. Prvo sam bio utučen; brzo sam se pribrao. Svejedno sam tu noć probdeo. Sastavio sam pismeni demarš koji ću ujutru izreći nadležnima. Hteo sam da pomenem najubitačnije argumente u najkraćoj formulaciji, stoga sam sastavio tekst koji glasi:
Vi ste eksponenti Države. Objavљujete moj dug Državi. Ali treba da znate da nisam dobio plate već za tri meseca. Dug Države prema meni je veći. Kako se usuđujete da izmirujete moje obaveze od juče, kad su neizmirene vaše obaveze od pre sto dana?
Stavio sam znak pitaњa, odahnuo sam: u veri da će im on biti kao omča oko vrata. Treba sa њima pisano, pismeno i otmeno…
Iza šaltera elektrodistribucije sačekala me je ovlašćena dama. Pročitala je protest bez uzbuđivaњa, puls joj je bio industrijski: pedeset herca. Rekla je, potrošeno se mora platiti; žalba nadređenoj instanci: druga vrata desno.
Na rečenoj adresi našao sam ovlašćenog, a više ostrašćenog gospodina. Na њega je tekst ostavio veseo utisak; pregoreli su mu osigurači i spontano rekao, da ja nisam mogao da se naљutim: Građanine, ludi ste kao struja!
Plemenitog čoveka! Pamtiću ga doveka! Zbog dijagnoze i pravnog leka. Neka!
Bio sam primљen i pročitan, a osećao sam se kao popišan.
Naveče sam na televiziji gledao neki francuski film o smrtnoj kazni. Dojmile su me se scene stražara i sudskih izvršiteљa koji se u čarapama prikradaju zatvorenoj žrtvi da ga iznenada ćape, saopšte vest o odbijaњu žalbe i odvedu bogu na istinu. Do zore mi se pričiњavao sumoran bat koraka bosih poštara oko mog sandučeta u dvorištu.
Agonija je trajala desetak dana. Svakog sam jutra ustajao izmožden; prva radњa se sastojala u testiraњu ringle: ukљučim, prospem kap vode i napregnuto čekam. Kad zaskakuće kapљica, kao da me sunce ogreje. Još jedan ceo, topao dan je preda mnom…
E, konačno jedne subote, đavo je došao po svoje. Ringla je ostala hladna kao glečer. Pomodreo sam, i od besa. Rešio sam ovog puta da intervenišem impulsivno, usmeno. Preskočio sam prvu instancu i s vrata počeo da vičem na od smeha zace-nutog gospodina. Više nisam lud, upozorio sam. Bar ne kao struja – iskљučili su je. Otreznio se i uputio me sprat iznad. Primila me je uљudna gospođa koja mi je rekla dve korisne stvari.
Prvo, građanine, treba da znate da taj novac koji vama uzmemo nama uzme država i otpravi vama u vidu penzija i plata. (Opa!) Treba da znate, novac vam se vraća kroz plate!
Drugo, ne dajte da vam seku struju! Niko ne sme da vam iskљuči struju! Mi smo protiv iskљučivosti.
Kako ste protiv? Evo lila na belo. Postoji i nalog za iskљučivost. Potežem ubitačne kontra-argumente….
Boљe da ste potegli štogod oštrije, po prilici sataru, govorila mi je sad već u četiri oka uљudna gospođa. Kakvi argumenti i bakrači! Sata-ra! Marš iz dvorišta! i kvit.
Od te duševne žene naučih tada dve važne stvari: za novac, oni su samo skretničari u њegovoj cirkulaciji od mene do mene; elektrodistribucija je institucija koju možeš isprašiti ako se pojavi s makazama. Nakaze, imam makaze!
Novo prikљučeњe sam platio, svaka se škola plaća… Ali, koliko li je onih koji, za razliku od mene, kao budale bez roptaњa trpe? Koji nisu dočuli za svoja prava? Koji ne znaju kako se formiraju fondovi za plate? Oni državu i zemљu doživљavaju kao stambeni prostor na koji bahatom gazdi plaćaju kiriju. A kirija se plaća bez roptaњa, i od vajkada. Kirija se trpi, dok je iole podnošљivo. Ali kad su računi veliki, kad kirija počne bukvalno da hara, tada podanici dospevaju u staњe hara-kirija.
Možda i nije loše da se pojavљuju prvi znaci sličnosti sa Japancima; makar i preko harikirija…
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Posredstvom medija zvanog televizija otkrili smo novi soj badijavnih radnika.