Komentar za početak

Oteto – prokleto. (Previše sažeto; teško se onda napraviti izuzetak.)

Zapisnuti!

SVETSKI USPEH

Nekad, ne tako davno, smatralo se bespogovornim da je kulturni praznik u državi ako se pojavi prevod neke knjižice, bilo koje, u inostranstvu bilo kojem, našeg autora, bilo kojeg, makar Miodraga Bulatovića.

Danas su dramski tekstovi Biljane Srbljanović na evropskim i svetskim pozornicama neprekidno. Rezultat je bez premca: Njeni komadi igrani su u više od 160 pozorišta u svetu i prevedeni na više od dvadeset jezika.

Pa opet, vlastela ćuti. Misli, proći će. Priželjkuje, zaboraviće se. Ocenjuje, nije to.


Pomolak tora, ali napuštenog

ТРИЈУМВИРАТИ

Ми имамо три народна сина
Али им се кадикад –
Промене имена!

Кумови су по народној мери;
Новина је:
Ми имамо три народне ћери!



Negantesima valja reći ne

Poporukoljub

Televizijske emisije iz suda u Hagu prikazuju ovih dana scene svjedočenja Sloboumnog svjedoka. Sudsko osoblje je u nelagodi – kao da je u sudnici neko aktivirao Paklenu Mješinu. Moje asocijacije su ovakve:

Godine 1991, u proleće, Sloboda sa N nas je popisivala. Popisivač, studentkinja iz studentske zadruge, ohrabruje me da se autentično izjasnim ko sam i otkuda. Apsolutno sve je to blagorodno stvorenje upisivalo u formular! Važi li da sam Jugosloven? Svakako. Prihvatili biste i da sam Crnogorac? Naravno. A ako sam neopredijeljen? Upravo takva je rubrika rezervisana. Onda mogu reći da sam Votnjičar? A što je to? Jedan zaselak u zavičaju; pa da pišemo da sam Votnjičar? Da pišemo! što bi bilo da sam se izjasnio kao Kinez? Zabilježila bih!

Tražio sam da se moji podaci unesu hemijskom olovkom. Gospodine, rekla je, vlast se služi isključivo grafitnom olovkom.

Neobrisivi podaci su proglašavani nevažećim i završavali u košu. Tako je formular, nastao u inače solidnoj demokratskoj proceduri, postajao formular-pur-lar.

Danas, popis je skup i rijedak događaj, pa mnoge socijalne dileme rješavaju agencije za ispitivanje javnog mnjenja. Ne molimo mi njih nizašta, već one nas love. Svakako vi znate: u pravilnim vremenskim razmacima izvještavaju nas ovlašćena lica, grafitnom slatkorječivočću, sa ekrana televizije (koja pretenduje da timari nacionalne interese) o tome da se u Crnoj Gori najviše vjeruje sloboumnima, u tom kontekstu a) radoviću i b) medojeviću. I u jedan i u drugi odiozni navod sumnjam.

Kad zimi zastudi, u mom su se selu igrale “koze”. Bijaše to jedna studiozna i psihološka igra: član protivničke ekipe sakriva prsten ispod deset čarapa, a mi pogađamo, ispod koje je. Često onaj koji je neku od čarapa prstenovao bježi u ćošak, da ga oči ne odaju! Danas se niodčega ne bježi u čošak: evo nas žežoče gleda sa ekrana, i laže ko lipijen (brine se o našem pravu da znamo sve).

O medojevićima u Crnoj Gori ja ovdje ne mogu. Ali, o pošasti radovića moram.

U Titovoj Jugoslaviji bio je u opticaju podatak da je (recimo) devedeset procenata odraslog stanovništva sklono principima ateizma. U džibri nacionalističkog vrenja poslije Maršalove smrti tekle su neke duh-hemijske reakcije koje su trenutno u fazi odurnog zadaha: izgleda da se već 90 procenata odraslog stanovništva udara u religiozne prsi. Prema popisu od prije dvije godini, u Crnoj Gori obitava 6170 ateista. Nekada su dakle bili ugledna i brojna vojska, sad ih nema ni koliko međeda (koje, s pravom, štiti zakon).

Jednom sam već pisao o kriterijumima autentične religioznosti. Da prepričam jedan dio:

Još prije Prvog svjetskog rata, danas nekim stručnim krugovima poznati psiholog James H. Leuba ustvrdio je da je Hrišćanstvo prohodalo na dvije dogmatske noge – a) dogma Boga na koga se može uticati obožavanjem i b) dogma vječnog života. Bez ovih ekstremiteta, ljupko novorođenče ne bi napravilo ni koračić, akamoli gigantski iskorak od dva milenijuma! Sad, u skladu sa Ljubinim metodom, ispitanike s vremena na vrijeme treba zamoliti da odgovore na dva krucijalna pitanja: 1) Da li vjerujete u Boga koji intelektualno i emotivno komunicira sa čovjekom; u Boga kome se pojedinac može moliti i očekivati pažnju, razumijevanje i odgovor? i 2) Da li vjerujete u zagrobni život, tj. da ste lično besmrtni? Moguće odgovore na ova dva nezaobilazna pitanja treba svrstati u tri kategorije. Potvrdno na oba pitanja odgovaraju ubijeđeni teisti. Imajući sve ovo u vidu, što bi moglo da se uradi protiv odurnih statističkih zafrkancija? Pomišljam na uvođenje poreza na iskrenu religioznost!

Vjernici bi trebalo da plaćaju dodatni porez. Oni, naravno, koji priznaju to svoje stanje, i žele da ga sačuvaju po svaku cijenu, pa i finansijsku. Taj novac bi punio fondove za život religiozne zajednice (podizanje hramova, vjeronauk u njima, plate popova…). Je li ovaj namet čudan? Ne. Takva privrženost neka košta, kao i mnoge druge. Vjernička odgovornost kazivala bi o iskrenosti koja je silno udaljena od “šarlatanstva 90%”. Tada bismo možda i doznali koliko ovdje egzistira bogougodnih duša. Ovakvom se raspletu pak ne nadamo, ne zato što su ljudi tvrdice na porez, već što je statistička istina opasna, i najdirektnije ugrožava odiozne manipulatore.

Dakle, postoji jedna institucija koja a) drži da Crnogorci ne postoje, b) drži ponekad da postoje (u ovom slučaju samo da ih proglasi kopiladima), c) drži da nema crnogorskog jezika, d) drži ponekad da ima crnogorskog jezika (u ovom slučaju samo da bi izvijestila da je to marveni jezik). Ta je institucija jedan crnomitraš.

Vi zbilja mislite da je crnomitraš najpopularnija institucija u Crnoj Gori? Ja ne. Ne poričem da organizovana religioznost ima podršku sa uticajnih kota, ali tog ideološkog surogata pobožnosti nema u suvišku. Svejedno, progovorimo koju o pogrešnoj moralnoj podršci koju ugledni pojedinci iskazuju štabu organizovane svetosavske religioznosti, pa i u Crnoj Gori, kroz praksu poporukoljuba.

Riječnici objašnjavaju da glagol zgroziti se znači užasnuti se, te daju lijep primjer: “Kad bi ko god Crnogorcima predložio da takvom smrću [na točku] Turčina umore, svi bi se zgrozili” (Lj. Nenadović).

Baš mi ova riječ treba! Zgrozimo se kad političari od formata rukoljubom daju rđav nauk narodu. Primijetimo kako se sa feudalnim rukoljubom obračunavaju suvereni i drugim državama. Nedavno je novi saudijski vladar preduzeo akt široke i javne edukacije: naredio podanicima da mu ne ljube ruke. U obrazloženju je istaknuto da je neprihvatljivo za slobodne i otmene duše (sic!) da ljube tuđe ruke. Kralj, naime, nije Bog, a nije ni roditelj.

Kod nas, nevolja je u čudnoj inverziji: narod dolje morao bi da edukuju rukovodioce gore. Zar ne postoji snimak koji pokazuje da predsjednik vlade jedne zemlje na Balkanu juri prvog popa kojega je ugledao, da mu poljubi ruku; ovaj nesrećni crkvenjak nije imao šansu da umakne, i da je htio. (Nije htio.) Morao je da mu iskaže Tribute of Admiration (znak divljenja), inače propade sekularno carstvo. Razmetanje pobožnošću (Ostentation of Piety) ne asocira na nas. Nadu temeljim maksimom koja odlučno niječe praksu neslobodarstva; ta rečeno je od prave ličnosti, i u prigodnoj prilici: Crnogorci ne ljube lance. Hoću reći, po prirodi stvari:

Pukovniku intruderu domet nije vrh liste popularnosti, već komora 777. bataljona.



Pomolak viteza

OSJETNO GLADNIJE

Vremenska prognoza je već postala roba koja se svakodnevno troši. Svi nas bombarduju informacijama da je danas, na primjer, umjereno oblačno, sa pritiskom od 997 milibara. Niko ne zna šta je jedan milibar, ali vijest prijenose dalje. Kao da je od ne znam kakve važnosti ako dune jugoistočni vjetrić ili, vrlo bitno, padnu tri kapi kiše. No. da nije riječ o vješto plasiranom lukavstvu? Eto, niko i ne pita zašto se bar u istoj mjeri ne saopštava sociološka prognoza za tekući dan, a petkom za vikend. Bilo bi pošteno reći: dragi slušaoci, danas će biti osjetno gladnije. Neka ostane ovaj termin zabjeležen, možda je on lucidno anticipiranje budućnosti.


Pomolak mišljenja

GNUSNA PREVARA MAESTRA MARADONE

Na jednom važnom međunarodnom takmičenju, davno je to bilo, fudbaler argentinske reprezentacije Diego Maradona dao je Englezima gol nečasnim postupkom. U skoku je rukom zahvatio loptu i poslao je u mrežu iza konsterniranog golmana Šiltona.

1. Ova bizarna situacija bila je tema i inspiracija moje pjesme „Igra“. Tu poetsku indignaciju sam objavio u časopisu KORACI (broj 3/4, godina 1989). Časopis je tih godina vodio i uređivao otmeni šumadijski bard Slobodan Pavićević. (Njega odavno nema; brk njegov, lijevi ili desni svejedno, vrijedio je više od mnogog današnjeg poslenika u kulturi.)

IGRA

nogometaš zvani diego maradona
u gipkom skoku vatrenoj nameri
u magnovenju
odnosi loptu odnosi sferu praiskonsku

rukom postiže gol

vratar zvani bobi šilton
ne veruje da postoje paralelni svetovi
propušta efemerne trenutke s indignacijom

mirno čeka onu kolotečinu

a gledalaca sto hiljada
sto hiljada čeloveka homo sapiensi
isijava svetlo isijava zvuk
a nema prelaza vidnog od svetla na zvuk
niti: obratno
to je teško ali može

oni su ambijent

publika vidi:
fudbaler zvani maradona
kleči na aut-liniji
rukama priziva nebo

i gle nebo se otvara
odozgo kulja reliktni mrak u prazne oči
dečije

i vidi:
golmana zvanog šilton
hor uznosi lepotica od plesa do topline
postaje čovek od miline istočne strane terena

on, međutim, drži čas metafizike

koji se rascvetava u poslednje čudo:
homo sapiens maradona
od lepljivog mraka od Cvokota Iskona
nemo valja loptice tvrde
te ih krišom baca u Mrežu Zaputanu
ravno do nevidljivog minotaura

kroz uspenje kroz stav
kroz bitnost
šiltona

2. Fudbal je, naravno, igra. Neko se zgodno sjetio da fudbalsku iglu zaglavari – proglasi za najvažniju sporednu stvar na svijetu. Ali ta dosjetka zamagljuje krucijalnu poentu: fudbalska igra, i svaka druga sportska igra, bezbolna je imitacija rata među zavađenim plemenima. Krucijalno u toj imitaciji je strogo poštovanje pravila igre – čega u taljiganju života nema ni na pomolu. Dok se lopta kotrlja, a sudijski paragrafi, kakvi god da su, imaju apsolutni autoritet – mi smo začarana publika koja pravično navija za Svoje i sanja Pravdu na Zemlji. Ako se desi povlačenje za dres, start đonom ili neovlašćena upotreba ruke, od sudije očekujemo da svima objavi da se desilo veliko zlodjelo koje narušava svetost Pravila. U sportu, gnušamo se Grabeža.

Televizijski prenosi nam predočavaju da se Pravila sve više skrnave. Potire se sama slava sporta! Podozrijevamo da je koristoljublje zatrovalo sjajnu ideju sportskog nadmetanja. Nije riječ samo o sadašnjosti. Robno-novčana zavjera protiv bitnosti sporta napada i istoriju sporta. Kako pričamo djeci, đacima, o prošlim događajima i nadmetanjima? Ah, bolje ne pitajte.

3. Politikin Mali Zabavnik (1 jun 2017, broj 154, strana 15) donosi osvrt „Najgolovi u istoriji fudbala“. Po zasluzi se u tekstu za đake pominju zaista unikatni potezi majstora Ibrahimovića. Dalje se govori o bliskom susretu Šiltona i Maradone. Maradoni se dodjeljuje isti tretman kao i Zlatanu. O mangupskoj prevari govori se kao o „previdu sudije“. Krađa rezultata se opisuje kao „spretno“ davanje gola! Dok ogavni izgrednik kleči na aut-liniji u odurnoj metafizičkoj pozi i pozdravlja svog boga obmane, bitangini saigrači su u nedoumici; Diego ih kori i opominje: radujte se, inače će sudija da se dozove pameti i poništi gol! Pioniri će naučiti iz ovog štiva da je lažni gol – Božje djelo. Krađa jednako Božje djelo? Nijedan negativni, a istiniti, epitet koji mora da ide uz Maradonin postupak nije ponuđen vrijednim čitačima Politikinog zabavnika.

O izgredniku će biti snimljeni i filmovi iz kojih ključa eulogija i euforija. Bijedni „gol“ postaće najgol.

Sijemo zaborav, blagosiljamo šarlatanstvo. Šaljemno pedagošku poruku da se kroz prste gleda na prevare i krađe. To su postupci koji se protokom vremena, eto, mogu premetnuti u vrline. U igri, kao i u životu.


Pomolak lisca

PRESEЉEЊE ILI PRIČA O DVA ANĐELA NEBESKA

Ko drži do sebe, gledaće da živi u glavnom gradu. To sam shvatio, pošto sam osamnaest godina proveo u palanci. Nije važno u kojoj; mogu samo reći, kamo sreće da je bilo u Smederevskoj.

Elem, jednog jutra sam se razbudio i rekao: za Beograd! Ostalo je da posle te prelomne rečenice elaboriram neka praktična pitaњa tipa 1) u koju opštinu? 2) u koju ulicu? 3) kad tačno? Ovo posledњe pitaњe sam najlakše eliminisao. Kao skroman čovek, seliću se u avgustu. Dosta Beograđana je tada na odmoru te će moj dolazak izazvati minimalnu disturbaciju. Takva anonimnost je prigodna i ja je savršeno doziram. Nisam potrošio suviše vremena ni u odgonetaњu prvog pitaњa. Snašao sam se izvrsno ne otvarajući kartu grada. Ako postoji naseљe koje nosi otmeno i razgaљujuće ime Zvezdara, šta tu još ima pametno čeљade da razmišљa? Nije prilika da iznosim svoj, neću reći nabujali ali hoću stabilni, dobro omeđeni patriotizam, međutim povezano je sa temom. Kako? Mnogi se sprdaju sa primislima da smo mi potomci nebeskog naroda (uočite finesu koja mi daje ozbiљnost: potomci); ja zastupam tu genezu, držeći celu priču za par excellence figuru neraskidivu od naše prirode. I onda recite nije li normalno da sam se bez kolebaњa odlučio: živeću na Zvezdari, tu gde se svakog trena, kroz magičnu moć imena (nomen est omen), asocira jedna nebeska vertikala koja oplemeњuje. Nije to nešto što je suvišno, zar ne?

I taman bejah na putu čiste lepršavosti, zaveden lakoćom izbora i raskrčenim stazama bliske budućnosti, kad zapeh na izboru ulice. Spotakoh se na pitaњu 2) koje sam skoro bio proglasio za irelevantno. Razumem da je važno je li ulica bučna ili ne; svetla ili ne; asfaltirana ili ne; zelena ili ne. Tešio sam se da to nisu viša pitaњa, narodna na koncu pitaњa – da su to pitaњa ne više i ne šire nego ekološka pitaњa i kao takva rešiva banalno, skromna do površnosti. Iz opreza i jedne sistematičnosti (za koju ne biste pretpostavili da sam je stekao u provinciji) reših da to pitaњe izbora ulice završim ipak metodološki korektno. Zavirio sam u imenik ulica.

Kakvih tu sve nema imena! I komunističkih i neorealističkih. Dopustite digresiju, nisu zaobiđeni ni brojni naši knezovi (bili ili ne bili radi kavzi).

Baš u vezi s knezovima primetim jedan sjajan naziv: Ulica kneza Mutimira. Skoro da sam poskočio sa stolice. Ne, izvinite, znam toliko istorije, nije da prvi put sričem to ime. Ali, znate kako je: smetne se s uma. Jednu blagost istorijsku, jedno pamćeњe plemensko, a da milovaњe predaka osetio sam tog časa. Nije li mnogo naše mutimirstvo najvredniji teret naše prošlosti? Nisu li naši Mutimiri zavredeli najsvetlije stranice istorije? Nije li mutiti mir najčasnije narodno zaveštaњe koje se prenosilo s brda na brdo, iz veka u vek, s kolena na koleno?

Tako da sam radosno zakљučio: živeću u ulici kneza Mutimira.

Ali od čega zavise naše sudbine? Od malog pomeraja (merљivog milimetrima) našeg očnog mišića. Baš tako. Skliznuo mi je pogled do jedne susedne ulice i kao što slučaj hoće…

Beše to ulica kneza Trpimira.

Pa sad vi recite da me nije na iskušeњe Svevišњi metnuo. Opomena za jednostranost. Nismo mi samo mutimiri, bili smo isto toliko (ako ne i više) trpimiri. Koliko smo mutili, toliko smo i trpeli. Ponekad smo trpeli i kad nismo mutili.

Otkriće me je stavilo na neplanirane muke. Da li sam ja veći patriota kad mutim ili kad trpim? Imam li veći ugled kao građanin u ulici trpimira ili u ulici mutimira? Mučen dilemama, utonuo sam u san. Javio se Đavolak koji mi krešti u uvo da su Mutimiri kreature Pale ovamo iz samog Pakla. Najposle shvatam da mi je, u stvari, upaљen televizor! Budim se, obliva me znoj; kao noj odbijam da dignem glavu sa jastuka: s ulice dopire graja (miting) i jasno čujem da psuju Trpimira.

Tu sam izgubio samopouzdaњe koje me je do tada na pravi način služilo i navodilo na ispravne zakљučke. Izabrati se mora, ali kako? I jedno i drugo rešeњe je dovoљno srpsko, kao što je iz moje analize proizašlo. No, ipak ne mogu stanovati u više od jedne ulice istovremeno. Kako se drugi љudi suočavaju sa odgovarajućim antinomijama? Ne verujem da prekonoć preleću iz ulice u ulicu? Čovek ipak nije tica; bar nemamo tu vrstu krila, ako i jesmo anđeli nebeski; kao što to behu dva srpska kneza. A opet, ući u jednu ulicu od dve pomenute, u bilo koju, i tu ostati uprkos svemu dugo, možda do kraja života…

Preseљeњe se oteglo.

A rekao bi čovek: veliki li je Beograd. Bar tako izgleda iz palanke. U kojoj sam do daљњeg.


Aforizam (ponekad u boji) za kraj

Prvo su me negirali, a onda nogirali.
>