Komentar za početak
Svaki je svoje sreće kovač. (U čijoj kovačnici?)Zapisnuti!
O DRŽAVI RODE
Pesnik Ljubomir (Simović) nam priča:
“Kafana Šargan je šezdesetih godina bila ostrvo odbačenih negde na periferiji Beograda, a danas je cela Srbija kafana Šargan. Kafana puna poniženih ljudi bez perspektive i nade”.
Nema nikakvu ideju o tome da je svojom četničkom ideologijom renovirao jedno krilo kafane. On je, je li, samo objektivni posmatrač. Učesnik u radovima – e to ne.
Zato je izgleda u pravu Basara kad često ističe da nemamo definisanu državu, i da se mora sazvati Ustavotvorna skupština.
Ad hoc.
Pomolak tora, ali napuštenog
ВЕЛЕ-ДА-МОЖЕ
На свечаној академији
У првом реду и благом нереду
Господа и председници –
Срећници, предузетници
(скупо обучен необучен го вел-мо-жа
У бахатости отврднуо),
И даме мазн
(како се некоћ неко посПрднуо).
Све ноге прекрштене,
Сви погледи укрштени.
Кршан некрштен;
Готов да мазне.
Ципеле сјајне,
Све фирме стране
И разне.
(Улошци од небеске казне.)
Negantesima valja reći ne
Unuci
Nemam toliko papira koliko bih morao imati da ispišem sve psovke koje sam, za svoga vijeka, u našoj rasnoj psovačnici, čuo ili pročitao. Toliko nemam. Grmada do sada registrovanih i klasifikovanih invektiva penje se do neba; teško je naći osobinu ili relaciju pojedinca koja nije napadnuta i ugrožena.
Ipak, čini li se to meni, ima jedan izuzetak. Taj se izuzetak zove unuk. Desi li se, psovača koji nekom psuje unuka u najboljem slučaju teško sažalijevamo, on je beznadežni bonik.
Ružiti nekome unuče, izgleda suviše je ozbiljna stvar. Sva druga bića, fizička i metafizička, podložna su blasfemijama najcrnje građe: od majke i sestre do Boga i Bogorodice. (Oca što se tiče, njemu je zaprijećeno radnjom: oca ti kroz oca.) Jeste, dešavaju se verbalni izgredi kad se pominje i dete, ali više kao uopšteni nastrani umišljaj akta – naum nije vezan za nečijeg konkretnog unuka. Pa je li unuk zaštićena vrsta? Izgleda: jeste. Svi znamo:
Kad sagovorniku nametneš temu unučadi, slušaj i uživaj! Bolje da se odmah korigujem: on će ti nametnuti takve razgovore. Riječi koje ćeš čuti, znaj da su njegove birane riječi; osjetićeš njegova samo za te povode gajena osjećanja i saznaćeš njegove prvoklasne nade.
E, ni približno unuku ne mazi se sopstveno dijete. Pogledajmo akutne činjenice. Mnogi kolač koji je pripadao sinu, pojeo je unuk. Dijete povremeno tučemo, unuka nikad. Mnoge bake su upravo tako utemeljile svoju slavu nepomućene plemenitosti. Slobodno ovog momenta intervjuišite sopstvenu okolinu i provjerite ovu tvrdnju – toga što se tiče imam miran san. Razvijaju se čitave teorije, zašto je tome tako; toliku inventivnost da ne očekuješ od našeg čeljadeta. Kao, vihor života nam nije dopustio da se zbližimo sa sinovima. Kao, evo nama penzije pa ćemo uživati u druženju sa mališanima, ali – šta ćemo – to su već unučad (oni su nadoknada, objekt ozdravljenja nečiste savjesti, nada oprosta i sl). Te kao, vrag ga znao, i genetika ište svoje, a šta će iskati drugo ako ne zaumne stvari koje se slute a ne ekspliciraju…
Mnogome neće biti prijatno da čuje, ali ja ću ovdje smjesta napasti mit o unuku. Unuk je jedna prozaična pojava. Pozadina odnosa đed-unuk zasnovana je na ne tako dičnoj računici: Evo meni osvetnika i on će (ako-bog-da) oprati đedovu biografiju. Velim, u tome je sva silina odgonetanja. Kako sad?
Za života, mnozina zagovnaju do temelja. Toliko, da to ne stignu da dezinfikuju. Ne samo što oni neće imati, za proces obezagađenja, dovoljno vremena, snage i hemijskih sredstava, već takvu ekološku aktivnost ni naslednici prve linije srodstva neće uspjeti da dokrajče. Sinovi i kćeri su angažovani na poslovima pukog preživljavanja i ako im to uspije, sjajno, sjajno… Tako, tek će sinovi sinova steći pravu šansu da meritorno objasne da ono što je bilo kao da nije bilo! Eto.
Trebalo mi je sijedih na glavi da prostu tu činjenicu i sam shvatim. Bolno sam, kao i svi recitatori Gorskog vijenca, pokušavao da rasvijetlim, na primer, kad su i kako bojovnici na Kosovu polju pobijedili onda Turke? Pa razumije se, ne 1389. već dva pokoljenja kasnije, kad su unuci toliko otfrkli i ojačali da su mogli pustiti niz istoriju glas o podvigu svojih đedova.
Takve proste fakte, na primjer, smetnuo je nedavno s uma uglađeni gospodin Svi za koga se pročulo da je verifikovao poraz patriota na Kosovu u najnovijem konfliktu. I da nije bio dešperantan, prošao bi slično. Ta, od nas se očekuje da ćutimo, kao prva generacija svjedoka. Čemu žurba i riječi bilo kakve? Ionako će doći unuci koji će, lica glatkog kao dječija guza, zapečatiti u istoriji pobjedu Libertadosa na polju Kosovu, iz godine 1989, to jest 1999!
Ne može prije! Jer, gledajte: Da bi četnici pobijedili partizane valjalo je da prođe šezdeset dugih godina. Trideset godina potroše sinovi na inkubaciju osvete, a drugih trideset godina potroše unuci dok ne sazru za narodnu skupštinu. Ali je na kraju, izvinite, pobjeda čista kao suza. Tako rade ozbiljni delegati.
Ta naša (komunistička) instruiranost da postoji nešto što je istorijska istina intakta, izvrgnuta je ruglu. šopenhauer i jeste bio idealista kad je podučavao da čovjek živi u sadašnjem, a ne u prošlom, ili budućem trenutku. Za nijansu dublju filosofiju stvarnosti otkriva u našem podneblju slijedeći epigram:
Uzo unuk svoga dedu
Metno ga na krilo
Pa uz gusle pevao mu
što je negda bilo.
No, finesa od koje se ne može umaći glasi: da bi zapečatio definitivnu istorijsku pobjedu, moraš na početku izgubiti! Neka vas ne zavara ovaj dubinski paradoks. Ima nekog vraga u svetosavskom obožavanju poraza. Pobjeda je dosadna, jednosmerna, sama sebi dovoljna (pretjeranu dozu odioznog insistiranja na pobjedi, za duga života, nalazimo kod neopreznih, na primjer kod Tita). S druge strane, poraz kao takav je mnogodimenzionalan; traži objašnjenje, žudi za prevazilaženjem. Poraz je veličanstvena stvar – moraš se opravdavati. Tu ima toliko posla…
U stripu o Alanu Fordu, kako sam sa zakašnjenjem saznao od svoje đece, postoji jedna glasovita sentencija: “Ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti.” Ne znam kako, ali je autoru promakla… površnost. Nacionalisti oko nas se drže perspektivnije misli: Ako kaniš (stvarno) pobijediti, moraš izgubiti! I tu smo na izvoru poente:
Upravo se ovoga plaše u Crnoj Gori unuci bjelaša pobjednika. (Podozrijevaju, i druga strana ima unuke.) šta sve ne bi dali da su im preci 1918. izgubili od Crnogoraca na Ćemovskom polju, pa da danas berkaile lege artis izglasaju pobjedu. Vidite, poraz je svekoliki kapital! U ovom slučaju toga nije bilo, i sada je velika panika u redovima beogradskih unuka i jednog unučeta u Crnogorskoj skupštini.
Usplahirenost je tolika da nas pitaju, nakostriješeni: otkud u spektru Sunca plavetna komponenta svijetlosti talasne dužine nešto ispod 500 nanometara (a vidjeli su tu boju i na pučini pored Budve i kao prozračje lovćenskih visina). Neznalice, samo da to uistinu nijesu, znale bi da plavetnu boju mogu naći i u nekim antologijskim pjesmama velikog srpskog pjesnika Stevana Raičkovića.
Usplahirenost je tolika da nas pitaju što će vam svijetla, što majska, što zora – dosta vam je vapaj Bože pravde?
Usplahirenost ide dotle da običan referendum izgovaraju kao referen-dum-dum. Gospodo draga?
Bijeli unuci na plavetnoj muci!
Pomolak viteza
ZDRAVA KOLIMA
Kažu da je Staljin, Josif Visarionovič, jednom ponosno rekao: Kako je zdrava kolima u mojoj zemlji!
Pomolak mišljenja
LOKORLI ORUŽJE
U romanu Purpurni vek napominje Lajoš Zilahi na jednom mestu da je vrsni inženjer, major Laslo Marki učinio važno otkriće – realizovao revolucionarno oružje lokorli.
Reč je nastala sažimanjem dva naziva: za lokomotivu i konjicu. Priča pronalazač Marki gospodinu Daliju: „Zamisli, molim te, džinovsku lokomotivu u kojoj se može smestiti vod vojnika i šest topova. Konj u bici može da ponese samo jednog jedinog jahača, a da ne pomenemo da konjski trup predstavlja odličnu i lako ranjivu metu. Koža lokorlije se sastoji od dva palca debelog gvožđa. Ali po obliku nije nalik na lokomotivu već na valjak sa puno otvora iz kojih bljuje vatra. Čim ugledaju ovo čudovište, ruski vojnici će se predati, a onda je naša stvar da ih povedemo protiv cara. Oni to i žele!“
Potom je gordi pronalazač uručio Daliju, konspirativno, tehnički crtež lokorlija.
Kakva sećanja budi ova priča u vašem mozgu? Ako imate bar trideset godina lako se može desiti da vam se javi asocijacija na jednu epizodu iz balkanskih ratovanja devedesetih.
Srpski inovator na krajiškom frontu zvao se Dragan. U ono vreme imao je nešto niži vojni rang, čin kapetana. U skladu sa ovdašnjim mentalitetom, pronalazak nije bio vojna tajna. Vest je objavljena i inventor je detaljno objašnjavao pojedinosti na državnoj televiziji. Ne znamo da li je uopšte postojao tajni crtež, ali svejedno. Novo, ubojito oružje je već bilo deo naoružanja jedinice na terenu. Kapetan se slikao pored bojnog voza.
Videli smo to oklopno šinsko vozilo. Imalo je otvore kao i čelični valjak majora Markija. Kapetan Dragan je šarmerski objasnio da će krajišnici sada imati prevlast na bojnom polju. Naime, neprobojni, takoreći blindirani voz ima da se kreće napred, potom i nazad; iz utrobe će vod vojnika pucati kako levo tako desno, na šumovite padine oko pruge, gde se kriju pobunjenici koja valja pobijediti i razoružati. Ta, predaće se! Prosto! Laknulo nam je. Tehnika i domišljatost učinili su svoje. Pobeda je na dohvatu ruke.
Ko je to u generalštabu krajiške vojske čitao evropske klasike, mađara Zilahija između ostalih – ne znamo. Ne može se poreći da je sličnost ove dve epizode iz istorije ratovanja u Evropi neporeciva i intrigantna. Hm. Ovih dana, dok u zatvoru čeka nastavak suđenja pod optužbom za teška krivična dela, kapetan Dragan možda razmišlja i o ovoj epizodi iz svoje vojne karijere. Detalje ćemo možda saznati jednom iz njegovih memoara.
Stoji činjenica: Nekoliko uglednika su kod nas pod optužbom za akademski plagijat. Osporava im se neopohna originalnost stručnih i naučnih radova na osnovu kojih su dobili titule master, magistar ili doktor. Moguće je da bi oni rado menjali optužbu za plagijat – za neku drugačiju vrstu optužbe. S druge strane, mislimo da bi Kapetan Dragan rado menjao optužbu za ratne zločine – za optužbu plagiranja čuvenog pisca Lajoša Zilahija.
Pomolak lisca
CAR TRAJAN
Vredno je pažњe povremeno prisećaњe na imperatora Trajana. Stupio je na vlast 98. I bio na čelu države sledećih devetnaest godina. U Rimu je zidao mnogobrojne veličanstvene građevine, naročito na Forumu Trajanovu. U provincijama je gradio puteve i pristaništa. Ratovao je pet godina sa Tuđinima preko Dunava, i pobedio. Da bi sprečio upad Germana, opasao se Zidom. Imperija se tada širila na 7 miliona kvadratnih kilometara, a imala je 70 miliona podanika. Trudio se da una-pređuje zemљu. Uspomena na њega ostala je lepa. Posle њega, Senat je pozdravљao svakog novog vladara rečima: Da si srećniji od Avgusta i boљi od Trajana.
I nama se kroz istoriju više puta događao car, ovakav ili onakav, ali Trajan. Jedan od њih nam je posebno skrenuo; našu pažњu na Sebe.
Stupio je na presto pre sto godina, ili se narodu samo tako čini. Zvanično se to krunisaњe obavilo zamalo pa 98. (nestrpљeњe!). Koliko će da vlada ne znamo, ali su analogije sumorne. Razidao je mnoge veličanstvene građevine. Međutim, obožavao je forume. U provincijama je obećavao puteve, a od pristaništa ništa. Nije ratovao pet godina sa TuđManima preko Dunava, ali je izgubio. Da bi sprečio upad GerMana i šireњe Mana, opasali su ga Zidom, pa je narod ostao čist ko pištoљ. Hteo je da proširi imperiju na 70 miliona kvadratnih kilometara i da je naseli sa 7 miliona stanovnika. Trudio se da uzemљi napredak. Uspomena na њega ostaće slepa. Za њegove vlade, u inat je pozdravљao sve druge političare rečima: Da ti se posreći od Jula i da si po voљi Trajana.
Dugo se mislilo da on nije car Trajan. Vremenom se ispostavilo da je Trajan i da trajniji ne može biti.
Car Trajan se ne meњa, izuzev (retko) po padežima. Ako nastane potreba da se meњa po padežima, meњa se jedino ovako: Trajan; Trajnoga; Trajnome; Trajnoga; o, Trajni; sa Trajnim i o Trajnome. Neophodna su maњa uputstva za upotrebu ovih prdeža. Najčešće je u opticaju dativ. Vokativ je skoro nepotreban, tu je i kad ga ne zoveš. Instrumental je obavezan, a lokativ svakodnevan.
Za њegove (v)ere muzika je doživela procvat. Naročito jedna forma њena: na svadbama, kad su izbori, po selima i poselima čulo se narodњakaњe. Emotivnija podvrsta narodњakaњa zvala se brunclikakaњe.
Њegove pristalice su na spontanim mitinzima (trijumfi) nosile Њegove slike sa natpisima: in hoc signo vinces (u Slobodnom prevodu: ovim ćeš se znakom pobediti).
Od ličnih osobina navodimo dve, mada su i ostale dosta navedene. Bio je slabodouman. Važio je za čoveka neokaљane obrazine.
Uvek se zalagao za miran rat do istrage. Samu istragu je, međutim, brižљivo zaobilazio.
Voleo je da blagosiљa narod, rečima: veselili se dabogda!
U procesu realizacije ove žeљe, prva dva slova su se zaturila.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Napraviše DEPOS, u program staviše EPOS.