Komentar za početak
Na mlađima svet ostaje. (Mlađi odlaze, evo nekoliko decenija. Dedovi se više ne kunu: dece mi, već: decenije mi. Šta će mi poslovica umesto deteta. Hoću da i moj svet ostaje.)Zapisnuti!
SKROMNI NIL
Umro je 26. avgusta 2012. Nil Armstrong, u 82. godini. To je onaj astronaut koji je kao prvi homo sapiens nagom kročio na Mjesec. Eh, da je mogao Galilej da to vidi svojim okom! Otuda je izgovorio za Zemljane istorijsku riječ: “Ovo je mali korak za mene, ali veliki za Čovječanstvo.”
Na vijest o smrti hrabrog putnika pojavio se na TV američki predsjednik Obama. On je, onako predizborno, pohvalio američki duh u vezi sa misijom Apolo 11 i Nilom u kosmičkom brodu.
Eto ti sad. Time se umanjuje svijetlo univerzalne poruke sa površine Zemljinog satelita. Bolje je taj trijumf vezati za postignuće čovječijeg uma i pregnuće Zemljana.
Zbilja, oduševljenje je tog 20. jula 1969. bilo opšte i nimalo ideološko i nacionalno. Tito je ugostio Nila i dva drugara, odlikovao ih; Nil je Titu poklonio parče Mjeseca. Narod je aplaudirao. Svi smo bili gordi. Ja sam imao 23 godine, i mislio sam na Galileja, njegov oštećeni vid, uhapšeno Crkvom tijelo i svijetli um.
Danas ovamo ne dolaze slavni osvajači nepoznatih prostranstava i civilizacijski avanturisti. Niko nam ne daruje rude iz dalekih svjetova. Đoković donese po koju tenisku žutu lopticu, to je sve.
Svi samo žarko žele da pobijede na izborima. Obama je ustvari preveo Nilovu rečenicu; ona sada zvuči ovako: Ovo je mali korak za Čovječanstvo, ali veliki za Mene Obamu, za moju Partiju i kapitaliste koje promovišemo.
Jebala ih dobit.
Pomolak tora, ali napuštenog
ГОЗБА
гајили су Предањ
пунокрвни Предањ
утовили Предањ
ставили на Ражањ
натегнули Чокањ
наложили Огањ.
смислили су Слогањ
окретали Предањ
чварио се Ражањ
правили се Важањ
читали су Кажањ
отсекли су Лобањ
од печеног Предањ
сервирали Лобањ
печен мозак преда Њ.
Negantesima valja reći ne
Zlosrećna sudbina Denisa Grigorijeva
Godina je Nikole Tesle. To znači da ćemo se naslušati neodmjerenih izjava. Govore nam da je Tesla a) Genije, b) Kosmički Genije, c) Kosmički Srbski Genije, d) Ukrotitelj munja, e) Pobjednik nad Mrakom, f) Moderni Jason koji otima zlatno runo elektriciteta, g) Izumitelj svega, h) Mistični hranilac golubova… Vidite da sam u škripcu! Šta da pišem, a da nije rečeno? Pošto ne znam ništa o magijskom maniru kojim se struja “krade” od bogova, pisaću o zabrinjavajućoj pojavi krađe električne energije od elektrodistributivnog preduzeća.
Prije godinu ili dvije, planinareći obodom beranske kotline, došli smo na prevoj između Tifrana i Jejevica. Na vrhu Čukara staza nas je vodila pored piramidalnog potpornog stuba dalekovoda. Vidimo začuđujući prizor: neko je jednim dijelom ruinirao statiku nosećih elemenata. Nedostaju neke od ključnih prečaga L-profila koje grade trouglaste mreže između ivica piramide… odnijeti su šrafovi… Bili smo razočarani i ljuti. Napadnuto je nešto što se ne smije dirati, prvo zbog elementarnih razloga bezbijednosti u selu, duž kojeg se proteže stodeset-kilovoltna linija. Tu sam se sjetio Čehovljeve priče Zločinac s predumišljajem! U njoj:
Denis Grigorijev, siroti ruski seljak, sjedi pred namrgođenim carskim činovnikom, sudskim isljednikom. Priveo ga je revnosni čuvar pruge Ivan Semjonov Akinfov: obilazio je zorom svoju dionicu, na sto četrdeset prvoj vrsti, i zatekao krivca kako odvrće zavrtanj kojim se šine pričvršćuju za pragove. S kojim je zavrtnjem i priveden zakonu, taj štetočinja Denis Grigorijev! (Videti: A. P. Čehov, Pripovetke, Prosveta, Beograd 1966, strana 99.)
Da, složeni fenomen krađe, u mnogim standardnim varijantama, materija je pravno regulisana. Povrh toga, smisleno je razvijen mehanizam moralnog zgražanja nad činom krađe. Očito, mora se njegovati etički grč na sami pomen neovlašćenog upada u ovaj ili onaj posjed.
O, ružno je ukrasti kokošku siromahu! To znači dovesti u pitanje jutrošnji status sofre oko koje se roje pregladnjeli mališani. Takve uvrede i lišavanja dovele su do formiranja preciznog blasfemičnog termina za lopužu te kategorije – kokošar.
Nastanak pojma kokošar ukazuje na kontroverznu nakanu da se krađe rangiraju; tako ispada da postoje i one koje su, nekako, prihvatljivije! Moralna osuda ima skalu – blage forme krađe graniče se, navodno, sa zafrkancijom. Avgustovska krađa krastavaca u susjedovoj berbi prerasta u sportsku disciplinu. Prisvajanje bilo čega ne-našeg, učinjeno bez velikog pravnog rizika, nazvano je mažnjavanje koje u nekim oblicima prerasta u osnovu za drski akt hvalisanja.
Ali šta je krađa struje?
Izvještaji elektrodistribucija pokazuju da nema evidencije za oko 25 posto električne energije u opticaju. Od četiri proizvedena vata, jedan je utrošen bez civilizovanih knjigovodstvenih tragova. Opa!
Da li je osoba koja prozaično zemaljski krade struju (Teslin fluid, mefistofelovski otet bogovima) na tapetu javne osude? Ne bi se reklo – termin strujar ne postoji! Kad izgovorite tu nepostojeću riječ, asocijacije su čak pozitivne: nije li to osoba vična u poslovima sa elektrikom? Dakle, postoji riječ kokošar, ne postoji riječ strujar. Zašto ne postoji odijum u ovom drugom slučaju?
Prvo, valjalo bi primijetiti da narod povezuje pravo na malo besplatne struje sa doktrinom prirodnog prava na egistenciju. Ne može biti da kroz dvije žice iznad moje kuće, nad mojom njivom, teče taj dragocjeni entitet bez boje, mirisa i ukusa, ali sa potencijom da grije, hladi, prži, vrti, buši, razara i pomaže – a da i meni dijelom ne pripada (kao vazduh planine, kao voda potoka). Jer, inače bi to kretanje elektriciteta u potpunosti bilo rigidno-etatističko, koje imam pravo da negiram. U svakom slučaju osjećam mutnu ujdurmu ne-znam-koga da budem skrajnut kao punopravan korisnik prirodnih resursa u koje, vidimo, spada električno obilje. Heleni su vjerovali da su u čorbi od četiri elementa (vazduh, voda, zemlja, vatra); moderni čovjek dodaje ovoj aristotelovskoj magmi petu mirođiju: elektrotok, krvotok tehničke moderne. Pa tako:
Nije isključeno da se kod dijela komšiluka krađa struje doživljava kao mali akt herojstva, korak ka novoj emancipaciji. Ponekoji razmišlja: krao bih i ja, ali ne smijem! A zašto ne smijem? Jer sam, na žalost, kukavica. Evo ovaj tu smije. Čak su ga i opomenuli, ali je on ponovo prebacio žice preko dva voda od crvene medi (Homer). Pa šta – nikome nije manjkalo… Ćef je vlasti da oporezuje i zabranjuje – ne štite oni nikoga i nigdje. Lopov je imao petlju da se tome usprotivi. Zbog toga je junak. Nije li krađa taj trenutak lucidnosti koji me je zaobišao samo zato što sam nedovoljno odvažan?
Još je jako ukorijenjen osjećaj da nije isto ukrasti privatniku što i ukrasti državi ili društvu. Tobože, zamršeni su putevi raspoznavanja gubitnika u krađi struje; ali je potpuno jasno (još od Sokrata) šta znači da nekome dugujemo pijetla.
Struja je roba. Ona se dakle proizvodi, iznosi na tržište i prodaje. I kao što je s pravom glasovita izreka da ne postoji tako nešto kao što je besplatan ručak, tako se može reći da ne postoji besplatna struja. Strujar je lopov. (Da budem jasan: ovdje ne mislim na obične male Grigorijeve, koji jedva sastavljaju kraj s krajem (takvi su izgleda i najurednije platiše u elektrodistribucijama). Mislim na one tajkune koji se razmeću zlatnim lancima (u interpretaciji filozofa poč. Bora Kneževića: dodaci nedostacima!) na račun mažnjavanja. Mislim na one “domaćine” koji zamalterišu tajni strujni vod u svojoj vili. Mislim na “dovitljivce” koji ilegalni šteker prikrivaju od očiju inkasanata luksuznim šifonjerom…)
Svakojako, gotov sam pomisliti da je krađa struje tek jedan tranzicijski metamoralni fenomen koji kao takav, neće potrajati i kojeg država Crna Gora neće tolerisati. Naprotiv, postaće uzor-primjer kako valja sa svom ozbiljnošću urediti i niz drugih “minornih” moralno-pravnih nepriličnosti. Jer:
Najgora strana tolerisanja “ničije” struje je bahato kršenje elementarnog prava sirotog čeljadeta da je rođenjem jednako sa svim inim jedinkama pred zakonom. Nema stajne tačke po kojoj ja treba da plaćam struju po propisanoj cijeni, a moj komšija ne mora! Tu eventualno napravljeni građanski rascjep (isto je i sa računom za TV) nužno stvara i produbljuje pukotinu koja ne može biti drugo do zvirinka u fingirano divljaštvo. Jajarenje kilovatima – ne.
Pardon, a šta je bilo sa skrušenim Denisom, junakom melanholičnog pisca Čehova? Odležao je kaznu… Jer carski zakon bijaše dura lex.
Pomolak viteza
PO SETA
Dolaze nam Karađorđevići. Nekako stidljivo, ali navrate. Prvo jedan, onda drugi, tu skoro i treći. Savjetuju ih da Kruna posjete bude sjeta. Te posjete ćemo ubuduće zvati po sjete.
Pomolak mišljenja
TRG DIMITRIJA TUCOVIĆA: SLAVNI VETERANI SMISLOV I GLIGORIĆ IGRAJU ŠAH
(Povodom vijesti da Svetozar Gligorić dobija ulicu u Beogradu)
Tabla prepuna figura
Akteri zagledani u dalj
O pobjedi ne misle
Nije im do rokade
Paze da nekog ne povrijede
Svjetski prvak vrti glavom:
Dumaju što zdjes ničja nevazmožna
Već odavno je savsjem jasno
Remija u šahu nema
Poštene igre jedino vrijede
Ostalo je pišljiv život
Ne i čuvstvo garmonii.
Dopire arija iz Boljšog teatra
Smislov na potezu sluša
Dugo ne shvata šta će tamo topovi
Daje oficira za konja
Osvrće se po Slaviji –
Švercer hrani golubove
Kod groba socijalističkog prvaka.
Očima pita Vasja, v čem pravda šahmat?
Odgovora niotkud, ali iz tišine ruske stepe
Dopire glas Botvinika:
Inogda on prinimal rešenija
Poražavšie svajej glubinoj.
Ima taj što reći o staroj gvardiji!
A tek o istinoj prirodi čeloveka.
Gligorić pije kafu. Odbija
Pola sata da pojede pješaka
(Ispitivaet k partneru uvaženjie)
Pozicija je zamršena
Smrtno ozbiljna i blijeda ćuti publika
Fatum – vešć serjoznaja.
Na prstima ulazi pokojni Brana Petrović
Iz džepa mu vire Nedeljne informativne novine;
Vasilij potresno ustaje, traži autogram
Aplaudiraju penzioneri sa Kalemegdana
(Kapablanka opravdano otsutan
Onostrano zaviruje u poziciju
Misli da treba uzeti damu na polju d1
I ona zaljubljeno vrišti)
Već se smračilo i na istoku i na zapadu
Odbrana je popustila
Barabe upadaju u Gligin stan
Velemajstor je u nemogućoj poziciji
Ovo sada je Balkanski gambit
Previše je žrtvovao
Trebalo je preskočiti otvaranje
Glavu gore Svetozare
Mada sumnjamo da išta ima gore –
Opljačkan i prebijen
Slavni partizan ne kapitulira
Smireno okreće leđa uzurpatorima
Revnosno popravlja havarisani položaj
Dok zakazuje rođendansko slavlje
U magnovenju vidi mladu gravidnu ženu:
Hita iz ulice Svetozara Markovića
Pruža ruku ka bronzanom spomeniku
Ne haje za kružni tok saobraćaja
Propušta jedino buduće dane
Uzleću golubovi sa biste
Ili je to uspenje svetog Dimitrija.
Velemajstor Svetozar zgranuto gleda
Trudnica neodgovorno jede kilo bijelog hljeba
Toplu žvaće mirisnu sredinu
Od koje se mogu umijesiti
Tri garniture figura po Dubrovačkoj stilizaciji!
Diže ruku da alarmira
Pravi nijemi skandal u Sali
Svi su potrešeni
Jedino Sudija bučno aplaudira
(Niko nije danas poražen
Potpisani su skraćeni formulari)
Pomolak lisca
BIZGOV PIŠE DNEVNIK
Četvrtak, 27. septembar
Danas sam ručak preskočio; moja ćopava Dostana kuvala je celo pre podne deset zrna pasuљa u dva litra vode. Ne љutim se na њu, dobro je jadnica i to skanatorila. U stvari, mrzelo me da sađem sa krova, krpio sam mesto gde nam točurke prokišњava kad je vlažna jesen, a ova će biti takva, i ratna. Posle ću na partiju ajnca; prestao sam da idem na posao, rudnik će ionako prekosutra da zatarabi. Neko je oko tri guslao kod Poganoga Dola.
Petak, 28. septembar
Rano sam, neočekivano, imao posetu; vragomicao sam papriku sa suvom prekjučerašњom kolobotњicom, pa se poleknuh, imao sam da se udavim; istrčao sam na česmu. Kad uz puteљak od Frangića idu dvojica. Jednoga poznajem, Mijat Krkoњa, danguba ovdašњa. Drugi je imao crnu šubaru; neob-rijan čovek zelenih očiju, i u guњu. Kasnije sam čuo: odaziva se na ime Komo Kaplar.
Rekoše da računaju na mene. Počelo je. Majka otaџbina traži sinove. Pedeset godina robije mnogo je i za Nesrbina. Još su nešto govorili, slabo sam razumevao; ali se sećam da su rekli kako će neko i za nešto da plati. Mijat je na rastanku zakљučio: Polazimo sjutra, prije kokotova. Tutnuo mi je na dlan sto maraka. Ja sam se skamenio; nisam video tu novčanicu još od svoje svadbe. Šta bleneš u sitniš, rekao je Kaplar. Treba nešto i za brašњenik.
Subota, 29. septembar
U rasvit, čuo sam slab zvižduk. Loše sam spavao i odmah skočio s kreveta. Bez zadržavaњa uputili smo se uz Čukar. Nisam pitao, kuda idemo; bilo je nepotrebno. Čestitali su mi na prvom počivalu. Sad si nacionalista, čoveče!, rekao je Mijat mrkog izgleda. Kaplar me je važno pogledao zelenim očima i kratko klimnuo glavom; pribeležio je nešto u svoj notes. Kilometar daљe čekao nas je stari autobus, poluprazan. Pristigli su još neki kompaњoni, pa smo nastavili. Kroz prozor su odjeknula dva-tri rafa – (prekid teksta; iscepana tri lista).
Utorak, 2. oktobar
Vratio sam se kasno sinoć. Marsarati ne može uz ovaj moj puteљak, ostavio sam ga dole kod vodenice. Kako je to čudno: Zelenooki mi je pričao da je Mars bog rata Starih Rimљana; eto, kad to spojiš, dobiješ marsarati; Ali po њega treba otići. Kad su mi dali kљuč, opet sam blenuo u dlan. Mijat mi je u dosadi šapnuo (ako sam dobro zapamtio): Statusni simbol ratnika. Ne shvatam baš najboљe. Vidim da naš posao nema cenu. Dosta je naš narod trpeo.
Sreda, 3. oktobar
Kod Mijata Krkoњe meze. Prvoklasna šunka; ma, nije je on teglio. Ima dasa posilnog. Smešan je bio: na jedno rame šunka, na drugo motorna testera. I tako od jedne do druge kuće u akciji.
Počeo sam da pravim kuću. Najmio sam desetak Rumuna. Za šaku nemačke siće. Temeљ je pri kraju. Pili smo viski, kad se iz omara začu motorna testera. Biće to prvoklasna građa. A što da ne? A što bi rasla za drugoga?
Četvrtak, 4. oktobar
Izmlatio sam Dostanu. Previše zvoca, pita. One što ne rode, brzo se prozle. Šmajser ne držim napofatu, ali je ipak uočљiv. Gde ću ga? U novoj kući falabogu biće odaja na pretek; da se i ja jednom raskomotim. Ali џvangaњe ne podnosim, ni koliko Đedo iz Čikaga.
Petak, 5. oktobar
Nadgledam radove. Još ne pratim Dnevnik, treba struja da mi stigne od Graca ovih dana. Kako vreme leti! Već sutra ujutru ponovo na zadatak. Bajo P. je u bolnici. Ono da meni, Miki Bizgovu soli i okoliši! Sedeli smo u Mijatovom lokalu (prekjuče otvorio), kojeg je Komo krstio Kod tri krsta, kad Bajo poče: Ti vikend ratnici odu; riču; šetaju; rikošetajući se vrate sa ponešto plena! Nije čestito ni završio, dobio je ćušku da zapamti. A ostali da vide. Kafana se ispraznila – ne trebaju mi duhoviti. Ja sam nacionalista. A bogami će se ta moja žrtva poštovati!
Subota, 6. oktobar
Otisnuli smo se onamo, prema planu. Ovog puta nas je bilo više. Malo smo se i koškali. Jedni su me tražili u svoju ekipu; zvali su se Petoglavi orlovi. Ali su se o mene otimali i neki pod imenom Nemani sa dve čeљusti. Prikљučio sam se grupi Četvorooka zveriњa. Mada, pošteno, ni jedno, ni drugo, ni treće, ni četvrto … nikad nisam video u šumama zavičaja. Ali, biva. Smotru je izvršio Komo Kaplar, u nedostatku važnijih koji su većali o iznenadnim promenama u redosledu akcija. Nisam imao šiš u čarapi! Dobro, evo. Iznenada, desilo se ubi – (ponovo poderana sveska).
Utorak, 24. oktobar
Danas sam čitao pesmu Majko pravoslavna. Trebalo je vremena, bokte; zamara me, ali sam izdržao. Mogu ja sve kad hoću, samo sam školu mrzeo.
Sreda, 8. novembar
Biću izabran za poslanika. Na promotornom skupu sam rekao: Mi se, drugovi, borimo za bogato društvo. Biva, u toj borbi, kao i u svakoj drugoj da je neko raњen; pa će za њega to ispasti boga(љ)to društvo. (Sad se i ja pravim duhovit, podučavao me Komo Kaplar; ne sme se u borbi za svetu stvar biti smrtno ozbiљan; vidim, dobro je primљeno.) Sudbina je sudbina, hvala Bogu da smo rodu na usluzi. Pa kako se kome zalomi. A može li bogato društvo biti bez bogatih pojedinaca? Ne može. (Ovo su rekli oni, uglas.) Radimo za prosperitet, i on će doći!
Četvrtak, 14. decembar
Danas sam se razveo od Dostane. Dosta mi je Dostane. Nemam više vremena za њu. Pa nek nađe њeno društvo! Da se razumemo: razvod nema nikakve veze sa Suzanom iz Mostara. Sutra moram do Beograda. Svratiću u Morgen banku da otvorim kontić. Uštedelo se nešto, nisam ni ja repa bez kore-na…Treba da razmišљam i o povratku iz nacionalizma. Narod kaže, zasviraj i za čarapu (pardon: pojas) zadeni!
Napomena Što pišem ovaj dnevnik, ja? Mislim, šteta je da se ne sazna šta mi se događalo; tako sam stavio na papir prve zabeleške. A onda me povuklo; naročito kad mi je Suzana pokazala roman Memoari kљastog Pere. Pročitao sam, Bos traži da nam se malo jezik išlifuje, ako smo narodni predstavnici. O čemu se tamo pripoveda? Diletanti! Moje će štivo biti od prave sorte. A hvala bogu, zdrav sam i čitav, sa obije noge; izgledam kao puce. Zatrebala mi je pomoć oko gramatike. Našao sam učenu osobu, doktor nauka. Hoće da pomogne, duša od čoveka. A beše devedeset treća; za šaku nemačkog sitniša… Za sve se nađe leka, pa i za lektore.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Kad se Marko mane rala, a prihvati morala...