Komentar za početak
Tuđinu se hvali, svome se požali. (Trt! Svaki dan vidimo da se događa obrnuto!)Zapisnuti!
ČLAN 146 KZ
U članu 146. našeg KZ je utvrđeno krivično delo – neovlašćeno prikupljanje ličnih podataka:
„Ko podatke o ličnosti koji se prikupljaju, obrađuju i koriste na osnovu zakona neovlašćeno pribavi, saopšti drugom ili upotrebi u svrhu za koju nisu namenjeni, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine.
Kaznom iz stava 1. ovog člana kazniće se i ko protivno zakonu prikuplja podatke o ličnosti građana ili tako prikupljene podatke koristi.
Ako delo iz stava 1. ovog člana učini službeno lice u vršenju službe, kazniće se zatvorom do tri godine.”
Pomolak tora, ali napuštenog
ТРАКТАТ О БРКОВИМА
За нализу стања
Пожимо од питања:
Зашто је Мандушић Вук
Носио мрки брк?
Можда приличи
Носити брке по цичи.
Али иначе? Лети
Само штети.
У реду: бркат
У посети куму.
Чему брци у
Шетњи кроз шуму?
На симпозијуму?
Брк не смета
Док ималац куња.
Али како једе
Слатко од дуња?
Брке не носиш
Да би теже дисао!
Ерго,
Длаке над уснама
Имају дубљи смисао.
Власник бркова
Хоће да каже:
Озбиљан је чова,
Који не лаже.
Длаке испод носа
Носи чељаде
Које има поноса
Да не краде.
Ето. Очито,
Бркат презире мито.
(парадоксално је
Притом –
Руно на лицу =
Морална брана,
За разлику од
Ћосавог аивана.)
Не збуњује ме
Ни једног трена
Да нам је брката
Политичка сцена,
Али:
Муче ме факти
Који анализу руше:
Бркатих за извоз,
А криминала до гуше!
Negantesima valja reći ne
Perpetuum mobile
Muka svakodnevnog tegljenja da bi se jelo, odijevalo, stanovalo i uživalo navela je ljude da porade na realizaciji mašine koja bi idealno posredovala u proizvodnom procesu. Ime te zamamne ideje zahvaćeno je iz bunara latinskog jezika: perpetuum mobile.
O, čuđenju nema mjesta. Naša sanjarenja su slatka i inventivna. Perfektno bi bilo otaljavati mučne poslove bez troškova. Ta hipotetička zlatna kokoška (živina poznata pod pseudonimom perpetuum mobile prve vrste) vazda bi džabe davala višak rada i ne bi patila od habanja.
Pomišljali su prije svega na uređaj koji bi crpio toplotu morâ i okeanâ i u kružnom procesu tako stečenu toplotu pretvarao u mehanički rad. Ova varijanta vječnog motora, nazvana perpetuum mobile druge vrste, jednako bi uspješno uljepšavala naše leziljebovićke dane – kad bi počem postojala.
Prvi prirodnjak koji se nesebično zauzeo da definitivno usreći čovječanstvo u pomenutoj stvari bio je, po prilici, fizičar Robert Bojl (1627-1691). On je pošao od svakodnevnog opažanja da voda koja ističe iz slavine na dnu velikog rezervoara značajnom brzinom može pogoniti odgovarajuću turbinu. Ako se već iskorišćena voda prikupi i crijevom vrati u isti rezervoar (mislio je: po pricipu spojenih sudova), vječna mašina biće realizovana! Trik nije uspio, ali su razmišljanja o neuspjehu ugrađena u potonje napretke fizike.
Ovdje nećemo upućivati na druge, mnogobrojne pokušaja konstruisanja vječnih mašina – odvuklo bi nas to na neželjene bogaze istorije nauke. Recimo da su plemenite zablude bile na izvjestan način plodotvorne: fizičari su odgovorili na pitanje zašto realizacija redovno izostaje. (Jer cijela poenta i jeste u realizaciji zamisli; van nje, imamo tek lijepi talog riječi, možda pogodan za borhesovsko štivo.) “Smetnja” je prepoznata kroz dva fundamentalna zakona termodinamike. Shodno prvom, ne postoji proces u kojem bi se vršio rad koji je veći od spolja dopremljene energije. Shodno drugom, ne postoji proces čiji bi jedinstven konačan ishod bio: potpuno pretvaranje u rad količine toplote koja je uzeta od okoline. (Priroda naplaćuje porez na promet.)
Ovo ne znači da su agilni inventori vječne mašine razočarano stali pred rampom prirodnog zakona. Njihov broj se jeste smanjio ali do dana današnjeg, u svijetu i kod nas, povremeno podnose perpetuum mobile patente od kojih očekuju civilizacijski prevrat. Evo:
Prije nekoliko godina sam i sâm imao bliski susret sa PM (perpetuum mobile) pronalazačem. Nekoliko puta je dolazio u moj kabinet. Donosio je skice modifikovanog transformatora i tvrdio da po njegovoj šemi može da se vječno vrti rotor indukcionog motora, uz to s pozitivnim energijskim bilansom. Ovaj dragi čovjek, kome jedino smijem odati ime (Ljubivoje), dao se, dakle, na kreativnost u oblasti elektrotehnike. Upozorio sam ga na stanje stvari u toj oblasti. Veoma je uljudno podnosio moje negacije onog što mu je bilo najsvetije na svijetu! Gledao sam taj užagreni pogled i jedva primijetno eksitovano crvenilo jagodica već prosijedog čovjeka koji je kao višak u fabrici “Zastava” ostao bez prihoda, na ulici. Dao sam mu srednjoškolski udžbenik elektromagnetizma. Mislio sam – odustaće. Došao je kroz mjesec dana; izvadio je iz torbe nove skice, neka poboljšanja, kolut žice, slog transformatorskih limova, lemilicu i elektromotor iz rashodovane veš-mašine… Bio sam utučen…
Američko društvo fizičara je prije neku godinu riješilo da se demonstartivno zaštiti od sličnih pokušaja. Baveći se etičkom stranom fizike, i humanim vrijednostima, oglasilo se 4. aprila 2003. godine (na granici ozlojeđenosti) posebnom Izjavom o mašinama s vječnim kretanjem. Ovaj kratki a britki tekst glasi:
“The American Physical Society deplores attempts to mislead and defraud the public based on claims of perpetual motion machines or sources of unlimited useful energy, unsubstantiated by experimentally tested established physical principles.” (Američko društvo fizičara osuđuje pokušaje da se obmane i zavede javnost pomoću najava mašina vječnog kretanja ili izvora neograničene korisne energije, što je nesaglasno sa ustanovljenim fizičkim principima.) Lako bismo sa zabavnim Ljubivojem, ali gospodo:
Manir aktiviranja fiktivnih PM mašina u društveno-političkoj sferi života, svakodnevna je pojava. I nije deranžiran tek jedan profesor ili jedno strukovno udruženje, već milionske mase; jer, po definiciji, PM projekti su u raskorku sa činjenicama stvarnosti. Kao osvješćujući primjer neka posluži vijest koja upravo stiže iz Austrije: odlučno je osuđen na robiju britanski “istoričar” D.I. koji je patentirao skicu PM poricanja holokausta; po zamisli autora, ubuduće će se znati da u Aušvicu nije bilo gasnih komora; u svakom slučaju, o tome Firer nije bio obaviješten (sic – ništa novo pod kapom nebeskom!). Kod nas:
Nedavno je na Cetinju patentirana inovirana varijanta pravoslavne (integrisane!) PM mašine; ona će više uraditi na poricanju postojanja Crnogorske pravoslavne crkve nego što se u nju sredstvava uloži. Pufka auspuh i mašine koja ne poznaje istorijsku utemeljenost Crnogorske države. Traži se projekat mašine koja neće poznavati ni antifašistički supstrat Crnogorskog građanskog identiteta. Zamišljena je beogradska PM mašina koja će u svakom bogovom radnom ciklusu puno više dati legi-timske radne solidarnosti sa Srbima u Crnog Gori nego što će potrošiti unutrašnje energije bratskih odnosa. I tako dalje… Svi ovi strojevi jesu instant “realizacije” (jer zasnovani na nerealnom Drang nach Umgebung principu), ali pouzdano čine ekološku štetu (trovanje olovom). Tendenciju ekspanzije ovih ideja prepoznao je još davno umni srpski mladić Svetozar Marković (1846-1875); prepisujemo njegove riječi iz beogradskog glasila protiv stihije straha, mržnje i nasilja: “Čim se monarhična vlast utvrdila u zemlji, ona je odma počela pomišljati da rasprostrani granice svoje vlasti i van Srbije… To je bilo načelo politike, koja je poznata pod imenom “Velika Srbija”… Osnovati veliku Srbiju značilo je preneti vrhovnu vladu nad Bosnom i Ercegovinom od sultana na porodicu Obrenovića; preneti u Bosnu i Ercegovinu srpski ustav i srpsko državno ustrojstvo sa svim njegovim kapetanima, načelnicima, sudskim instancijama, mnogobrojnim kancelarijama i celokupnim birokratskim aparatom.”
U maniru Lešeka Kolakovskog, kad je poštapajući se ironičnom-ciničnom filozofskom močugom hodočastio kroz čestare biblijskih legendi, zapitajmo se koja su naravoučenijâ gornje priče? Ima ih mnogo, a izdvojićemo ono najvažnije: Kad vam savremeni Perpetuum Mobile Menadžeri požele dobro jutro, tražite konak…
Pomolak viteza
DJELO ČINI ČOVJEKA
Duboko se zamislimo nad opštepoznatom izrekom odijelo čini čovjeka. Ta ne može biti da je neki prošli mudrac doslovno tako htio da izjavi! Taj neveliki zahtjev… Mi imamo objašnjenje nastale konfuzije. Prvobitno, maksima je glasila djelo čini čovjeka. To je već u cjelosti shvatljiv stav; dostojanstven, čovječan i prkosan zahtjev. Avaj, vremenom se ispostavilo da se radi o teškoj obavezi koju mnogi ne mogu da podnesu! Tako se sa djela priješlo na odijelo, i sve je postalo lakše, pristupačnije. Oformiti djelo je mukotrpno; sašiti odijelo kudikamo lakše. I tu je kraj svake mudrosti.
Pomolak mišljenja
SMRT MARKE PULVER UND BLEI
1. Kad je crnogorski osamnaestogodišnji mladić koji obećava, Borislav Pekić, osuđen 1948. za antidržavnu aktivnost, doživio je kaznu (po sopstvenom priznanju) kao legalnu posљedicu onoga što je svjesno učinio. Izdržao je u tamnici много i vidio svašta. Potom je to svašta i opisao u tri debele memoarske sveske sa, danas slavnim, naslovom Godine koje su pojeli skakavci.
Da bi efektno i promptno napakostio svojim arhineprijateljima komunistima, na jednom mjestu ironiše na račun sudije (crnogorca) Milonje Stijovića.
Taj Stijović, piše Borislav, razgovarao bi sa na-smrt-osuđenim čovjekom. Pitao bi ga uljudno, kakvu smrt želi. Sudija se služio riječima koje bi se i danas mogle čuti kao narodni narativ u selima Police kraj Berana: „Voljka ti vješanje, voljka ti strijeljanje“.
Pekić vjeruje da je time poentirao – opisao suštu blamažu neukih a bahatih pobjednika (komunjara). Nesrećnik bi izabrao; ali u presudi nije pisalo, na primjer, da je egzekutirani izbjegao ponižavajuću smrt konopcem „po naročitoj milosti Josipa Broza Tita“. Niti da je privilegovan aktom strijeljanja.
2. U romanu Purpurni vek opisuje Lajoš Zilahi nešto interesantno. U revolucionarnim danima sredinom devetnaestog vijeka pohapšeni su neki antimonarhisti, Košutovi sљedbenici, Mađari i drugi. Sudilo im se po kratkom postupku, i surovo. Citat sa strane 295. glasi:
„Po naročitoj milosti Franje Josifa, četvorica među na smrt osuđenima izbegli su smrt konopcem. Oni su imali privilegiju smrti Pulver und Blei, odnosno od baruta i olova. Ovakvo izvršenje smrtne presude je manje ponižavajuće. Oni su izdahnuli sutradan, pokošeni plotunom streljačkog voda.“
3. Ali mnogo, mnogo prije vakta koje opisuje Zilahi postojao je običaj gradacije smrtne kazne. Ja sam pogledao o tome u kultnoj knjizi koja piše o Robinu Hudu (the best-loved outlaw of all time). Uglednici tog doba (trinaesti vijek), koji zaslužuju otmenu titulu vitez, mogli su, ako zapadnu nevolja, tražiti od svojih neprijatelja da im se omogući dostojna smrt od mača (die by the sword). Vješanje se shvatalo i kao čin ponižavanja, sramota žrtve. Na primer, jednoj okoreloj rđi od zločinca Robin Hud presuđuje „a shameful death by the rope“.
Skakavci su, izgleda, pojeli i vjekove.
Šta da se radi.
Pomolak lisca
PERFORMANS
Kad je doneta odluka, da se od plate ne može živeti, ne znam i kvit! Ne mogu se setiti, pa sve po tabanima ceo dan da me golicate. Možda sam prespavao, možda nisam bio kod kuće. Tek jednog dana napravim bilans: hleb košta H dinara, mleko M dinara, šećer Š dinara… Ukupni mesečni troškovi T dobijaju se kao zbir pomenutih potrepština: T=H+M+Š+… A primio sam platu u iznosu od P dinara. Razrogačim oči i ustanovim nejed-nakost T>P. Što se mene tiče, sav jad je u ovoj formuli, ali da prevedem na jezik razumљiv i političarima koji su formulu omogućili: platom se ne mogu pokriti životni troškovi. Veličinu T oni zovu potrošačka korpa, mada nikad nije bilo da se poteže korpa za ovolicno.
Nisam ja ogorčen na političare, ne. Њihovo je da probaju razne socijalne varijante, pa koja uspe. Nego me grize savest, bio sam nesmotren, a da sam znao za odluku, rekao bih: stanite, formula je opasna po obe vrste bubrega u organizmu. Sad, ni-sam reagovao, i saučesnik sam. S te strane, osnova za neku veliku društvenu dreku nema – sam pao sam se ubio. Ostalo je da uzmem sopstvenu sudbinu u svoje ruke i spasavam što se spasiti dade.
Smislio sam sledeće.
Ako su savetodavni mozgovi najboљih narodnih sinova ponudili rešeњe T>P, kao prosperitetnu opciju, biće da su u stvari hteli nama prosečnima da sugerišu stil života sadržan u zahtevu: Č teži V. Smisao ovih oznaka je sledeći: Č označava čoveka, svakog pojedinca među nama, a V je vlast kao takva. To jest, izvolite mudrijaši približite se vlasti! Tamo je novac. Tamo se može nešto uraditi na reparaciji životne formule. Vi, bumbari, koji biste hteli da živite od svoje plate, preispitajte svoj stav! Razmislite i sami; hoćete da je dovoљno to što savesno vršite poslove prosvetnog radnika? što uzorno lečite bolesne? Ha, ha, ha. A kako će vas onda po potrebi uceњivati? Ne, lepotani! Izvolite budite uz vlast, i neka je to jedina mogućnost da se promeni znak nejednakosti i nastane spasonosno: T maњe od P. Pa ako se otuđite, smesta množimo formulu života sa minus jedan, što, jelte, dovodi do agonije u vidu T>P (i ne tražite grešku u računu, opet će biti po našem).
Skontavši sve ovo, napravio sam konkretan plan da se preporučim centrima moći. Pošao sam na selo, u rodni kraj, odakle sam pre trideset godina otišao trbuhom za kruhom u potrazi za doktoratom iz fizike. Prošetao sam do luga i ubrao zdrav, žilav, poduži glogov trn. Vratio sam se u glavni grad. Posredstvom lista Drmokratija (sva su slova na svom mestu), najavio sam spektakularni performans.
U rečeno vreme seo sam na sami centar gradskog trga. Izuo sam se. Leva noga mi je malo ćopava; vidi se poveći ožiљak (još iz vremena kad sam bio u komunističkoj partiji). Ali desna noga mi je zdrava. To su mogli svi dobro da vide iz gomile građana koji su radoznalo piљili u performans, ometani užurbanim novinarima i fotoreporterima. Ekipa policajaca pratila je događaj uљudno, sa strane, spremni da – ako zatreba – spreče nepovoљne posledice. Teatralno sam izvadio malu kutiju, pa iz crvenog њenog jastučeta, sa mesta gde je moj otac držao medaљu za hrabrost, izvukao trn. Lagano sam ga pokazivao, magijskim kretњama kakvog iskusnog mađioničara. Onda sam odlučno stisnuo zube; polako sam zabadao trn u desno stopalo. Masa je zanemela. Oblio me hladan znoj; eto, mrmљao sam, hleba bez motike ne biva (a od ranije sam znao da, takođe, bez uzaludne muke ne biva nauke). Trajalo je to minut-dva. Sve vreme sam prstom pokazivao na Њegoševu sliku koju sam prethodno postavio na stolicu sa moje leve strane (za bukvalce, kojih je, žalim slučaj, mnogo; a i prosto zato što bez Њegoša nijedan posao kod nas ne može da se obavi).
Najzad sam podigao desnu nogu s trnom kroz taban i vitlao њome. Svi su mogli da vide s gorњe strane stopala flomasterom ispisano: Jugoslavija.
Dva policajca su me podigla; držali su me za ruke, dok je treći bio mobilan u telefoniraњu; sevali su blicevi; davao sam intervju za sutrašњe brojeve dnevnih i noćnih listova. Pola naroda je plakalo, pola pљeskalo. (Mi nikad nemamo jedan narod, no dve polovine њegove.) Sutradan, šepajući po stanu uz bolne grimase, očekvao sam rasplet događaja. Može biti da performans i ne da rezultat; šta ćemo, rizik postoji. No, ubrzo se oglasio telefon. S druge strane žice bio je portparol monarhokomunističke partije Svi dešњaci sveta. Molio me da se prihvatim članstva u њihov Savet bunila. Toliko sam imao prisebnosti da ne dam momentalnu saglasnost, mada sam znao za њihovu finansijsku širokogrudost. Potom su se javili iz čuvene fabrike obuće Kopito; šaљu cipele, pitaju za broj. Do podne sam imao još desetak korisnih kontakata.
Sutradan su počela da pristižu pisma. Jedno je bilo posebno zanimљivo. U њemu je kratko stajalo: Poštovani gospodine, vi koji svojom maštom smelo dodirujete kreativne neočekivanosti svake vrste pokazujete da imate snagu da našu zbiљu odlučno usmeravate. Šokirani smo nelogičnošću Vašeg performansa i želimo da se inspirativnosti takve vrste nastave. Budimo u vezi. Potpis: Komora (što god to značilo). Naravno, stigli su pozdravi i od udružeњa starousedelica.
Ali ja čekam poziv, onaj glavni. Posle koga glava ne boli. A noga će prezdraviti… Vaљa još, svakako, razmisliti o imiџu ličnog imena.
Dodati jedno Trnski? I tu će neko pomoći. Postoje i specijalizovane agencije. Nema zime za uspešne performasone.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
