Komentar za početak

U laži su kratke noge. (Hm.)

Zapisnuti!

KALAMBUR

Kad se zgražamo da ministar policije ne smije biti bivši provalnik, time ne želimo reći da je onda država pretrpjela znatnu materijalnu štetu, pustošenjem trafike.

Mislimo najprije da je u drugom poluvremenu te prljave utakmice državi nanijeta moralna šteta, ovog puta znatna.

Vidimo da su pobrkane dvije nespojive priče. Pa, od kalambura te vrste pravljeni su i klasični vicevi: „Ne znam umijem li da sviram violinu – nijesam ni probao!”


Pomolak tora, ali napuštenog

РЕЦИТАЛ ЗА САВРЕМЕНИ БАЛ

Грађанин
Саветујем браћи;
Нађите се на средокраћи!
А они: по (чијем?) ћаћи…

Рокер
Пуста су места где се паре не згрћу.
Умрети за принцип? Ни природном смрћу!
Где нема клопе људи више не сврћу.
Умрети за наду? Ни природном смрћу!

Песник
Пишем о слободи
А
У
Стваралачком грчу
Црева моја слушам
Ка-
Ко
Злослутно крчу.

Бивша скојевка
Стрепели смо, беше тврдо;
Пуцали смо, тренирали,
Но учинак беше мали:
Сваки метак бојно брдо.

Дежурни моралиста
Сподоба, можда: бена
Која се
Гнушала једног ондашњег развода –
У пет градова данас
Има пет жена,
Док туце малолетница
(разних парфема и разног тена)
У свом опелу вода.
Особа која је жигосала неморал развода!

Голооточанин
Она глад!
Оно неспавање!
Оне муке!
Она нехигијена!
Дабогда се уништио
Људски род!

Југословен
Разболевају нас од свега,
Али нас упорно лече
Од
Носталгије!

Спортски коментатор
Можемо ли
Више
Од много!?

Оронули старац
Осећам јутрос
Чулима устрепталим:
Миришу љубичице!
Руди на истоку –
Сунце ће скоро.
Сунце!
Чекајте, биће!
Не може боље.
Гоље.



Negantesima valja reći ne

Naučna misija ili ručna komisija?

Hoću pišem o sjaju neoracionalizma. Građani Crne Gore glasali su 21. maja 2006. Te svijetle neđelje, birališta su zatvorena u 21 čas. Valjda nepun sat potom, CeSID organizacija i prateća omladina objavilili su prognozu da su suverenisti pobijedili. Uprkos nekim netipičnim okolnostima koje se tiče strukture biračkog tijela, kao i geografske distribuiranosti političkih boja, uigrana ekipa statističara bila je na visini zadatka; ubjedljivi, samopouzdani i kulturni. Pogodili su, kao i uvijek do sada.

Suprotni tabor, prije svih drugih glavni opozicioni prvak, odmah je preventivno naružio ovu organizaciju (“mi znamo ko su oni”). Na fonu emotivne insinuacije i metodičke drskosti prepoznali smo dublju suštinu ovakve reakcije. Upućuju gubitnici na politizaciju prebrojavanja glasova. A međutim:

Ozlojeđeni su na nauku. Bolje nijesmo ni očekivali.

Progovorimo neku riječ u odbranu nauke! Pogledajmo, koji grijeh su to počinili, u noći istorijskog Referenduma, ljudi novog senzibiliteta?

Omladinci su na osnovu uvida u 15% listića dali prognozu sadržaja svih listića, i to sa impresivnom tačnošću od jedan posto! Pritom su razgovijetno u sažetoj formi objasnili gledalištu postulate korišćenog metoda.

Da pokušamo da naučno-popularno uprostimo uvid u suštinu: Zamislimo da je svaki sedmi glasač glasao javno. Iz tog podatka “strani plaćenici” nam kažu kako je glasalo i cjelokupno glasačko tijelo; pritom pogriješe samo kod jednog glasača na svakih stotinu glasača (u drugim okolnostima, pogriješe i osjetno manje; vrlo često greška ne prelazi nekoliko promila)! Bravo!

(Onda nam kamera prikazuje razjarene oponente; mladom čovjeku koji nas podučava egzaktnosti kažu ovi na-putu-da-izumru mamuti: “Mamu ti!”)

Emocije isfrustriranih političkih učesnika ozbiljnog državnog posla svakako štete stabilnosti izuzetnog jednog instituta, instituta egzaktnosti. Loše je, posebno je loše, što i inžinjeri među političarima ne shvataju da su statistički zakoni takođe – zakoni. Veoma pouzdani statistički zakoni su uzor savremene fizike. Skupovi sa velikim brojem objekata imaju svoju unutrašnju logiku. To je tvrda logika, koja ne iznevjerava. Posebno, naučni metod je u stanju da ukaže i na granice moguće greške. Zato su mladići rekli: ne očekujte da će ručno (karikaturista Koraksić bi rekao: pomoću računaljke) prebrojavanje dati radikalno drugačiji ishod; rezultat neće pasti ispod 55%. Tako je i bilo. Pošto ti vazda-oprezni prognozeri dosad nijesu ni jednom pogriješili, mrzost na njih, nema sumnje, samo je ispoljavanje klasične malicioznosti. Što ona silna gomila analitičara, uvodničara, savjetnika i eksperata po svu dugu izbornu noć na TV ekranima bdije? Cesidovci do 22 sata urade posao i idu na počinak, kao uredni porodični ljudi, mirne savjesti.

Strano je kad emotivni starci graknu na racionalnu mladost. (Još bi se i dalo razumjeti da se suprotno događa…) Primijetimo, što sve nijesu bili u stanju da insinuiraju na adresu (u mladosti tu i tamo zaista raskalašne) gospođe Sefereje. Svaki razgovor skrenu koliko treba, da ocrne sada upokojenu gospođu. Bar jedan je na taj način, konkurišući za ambasadorsko mjesto, popunio svoj kukurikulum vite (ispravno odštampan termin). Ali za nasljedstvo gospođe Sefereje su zainteresovani, o! Pardon:

Zar ne liče na nekoga ko svesrdno pomaže da se namjerno razbije skupocjena vaza, pa onda skuplja parčiće po podu, i ljuti se što od krhotina ne može da rekonstruiše makar bijednu ćikaru? Da, takvi se prijavljuju Evropi, ljuto osporavajući domovinu Crnu Goru, da čuvaju zajedničku državu.

Osporavaju i simbole postojbine. Posilni, taman što su oprali maskirne uniforme pojedincima koji su se prekjuče vratili s lijeve strane mutne vode Drine, alergični su na crvenilo crnogorske zastave. Ne prepoznaju orla s grba, lavu okreću leđa. Njima velim: Gospodo, to je crnogorski grifon! Grifon? Lavlje tijelo sa orlovskom glavom; čest likovni motiv u starim kulturama (Egipat, Vavilon, Krit…). Demon, čuvar bogova. Legenda kaže:

Naši preci, Protocrnogorci, od olovnih slova Štamparije pravili su puščana zrna. (Agilni Đurađ Crnojević nabavio je novu tehnologiju pečatanja knjiga samo tri godine poslije Gutembergovih epohalnih pronalazaka.) Došlo je vrijeme da se obrne logika: Pravimo slova, od olova kojim su u izobilju raspolagali magacini Sedamdesetsedmog bataljona! Evo prave teme gdje opozicija može biti konstruktivna, evo posla i za vlast i za kritičare. A regularnih demokratskih izbora će svakako biti, neki će već i brzo doći. Samo:

Lijepo je sanjati o ovom: U budućnosti se neće provoditi zamorne procedure ručnog prebrojavanja svih glasačkih listića. Statistika će zauzdati političke ostrašćenike. Brojanje kao bukvalna djelatnost biće napušteno. Biće dovoljno da se objave statističke predikcije i da pragmatički bude objavljen rezultat volje glasača. Možda će se napustiti i ideja masovnog izlaska na birališta! Dovoljno će biti da otvore reprezentativna biračka mesta. Demokratija će postati jeftinija i brža. To će biti dobitak za sve, u okolnostima kad ne možemo ili nećemo da otklanjamo i evidentne nedostatke sistema opšteg prava glasa i slična uopštavanja.

Sjećate li se onog Njegoševog lika koji se vajka: prisuka sam pedeset godina. Da vesele li zgode u epskom trenutku! Druga su to bila vremena, pa su rijetke bile prilike da se ostari. Svaki dan su na televizijama likovi koji su prisukali i znatno više od pola vijeka, pa ih ne mrzi da idu ovamo ili onamo, u ovaj ili onaj centar – kako bi doprinijeli sijanju nevjerice u neminovnu pobjedu novovjeke osjećajnosti koja je ozarena sjajem neoracionalizma, a ne neonacionalizma.

Njima velim na čistom crnogorskom jeziku: da su najprvi u najgoroj disciplini – sputavanju potomaka. Jeste, liče na učitelje koji okreću leđa učenicima. (Takvima kuku.)

Jednom smo, ne tako davno, bili u prilici da citiramo inspirativnu misao Čarlsa Darvina koji veli da Republika ne može uspjeti ako ne raspolaže kritičnom masom ljudi prožetih principima pravde i časti.

Tada smo ovaj citat ponudili uz malu zebnju, i da opomenemo. Danas, poslije Referenduma, citat ponavljamo uz uzdržan trijumf, a opomena neka ostane…



Pomolak viteza

ADOBTIRANJE

[CDATA[ Adaptacija je prilagođavanje. Postoji adaptacija na datu klimu, može se adaptirati stan, ili pozorišna pretstava. Vješti korisnici kompjutjera danas znaju za program Adobe. Dok ovo pišem, na raspolaganju mi je softverski paket Fotoshop 5.0 iz arsenala A-dobe pomoću kojeg mogu intervenisati u sadržajima proizvoljne fotografije: dodavati, ucrtavati, sjenčiti, duplirati, brisati – riječju, adaptirati. Vješti programjeri mogu danas falsifikovati autentične sadržaje neke fotografije. Sve to obuhvaćeno je novom riječju adobtiranje, adaptiranje tehnikom Adobe. (Poželjno je na ovom mjestu iznimno ne primjenjivati pravila palatalizacije, jednačenje b u p isprijed t.) Sjajan primjer adobtiranja stvarnosti desio se u četvrtak, 21. septembra 2000. godine; Beogradske dnevne novi-ne Večernje novosti , na naslovnoj strani objavile su fotografiju sa predizbornog mitinga Socijalističke narodne partije u Berana-ma; u želji da izvijesti o prisutnih sto hiljada podanika (kako i priliči na skupu gdje govori predsjednik Republike), list je meto-dom adobtacije upetostručio broj mitingaša; na nakoliko mjesta te znamenite podvale vide se identična lica; klonirani ljudi svuda su rasuti po fotografskom polju; ne samo ljudi, klonirana su o-kolna brda, drveće i objekti, sa sve državnim i stranačkim zasta-vama. Mi ne vjerujemo da je ovo prvi slučaj adobtiranja, neće zacijelo biti ni posljednji. Zato, zapamtite predloženu riječ. ]]


Pomolak mišljenja

GENIJE

Dosadno je bez Ajnštajna u medijskom prostoru. Zato je utješno da se emituje serijal „Genije“ o životu ovog fizičara, na televiziji National Geographic. Drugu epizodu smo gledali u nedjelju 30. aprila 2017. od 22 časa. Kad smo svojevremeno objavili knjigu „Podvig mladog Ajnštajna – devet članka koji su utemeljili modernu fiziku“ (Mikroknjiga, Beograd 2005) napisali smo na koricama da je Ajnštajn „najzaslužniji fizičar svih vremena“. Mislimo da su ovo tačne, a odmjerene riječi.

Početak serijala je obećavajući. Scenaristi su iskoristili podatke iz Ajnštajnove Autobiografije. Miloš i ja smo čitali i prevodili ovu knjigu. Otud znamo da je ona teška za ekranizaciju, zbog toga što Ajnštajn stavlja znak jednakosti između života i djela. Po njemu, važni su misaoni procesi u mozgu i jednačine i rezultati koji proisteknu, ako proisteknu, a koji se na kraju radnog dana mogu staviti na papir. Svaki dan je radni dan, inače ne postoji. Dobro, tu su i takozvani događaji, o njima Ajnštajn piše uzgred, ovlaš i samo u kontekstu razmišljanja na temu Šta je ovaj svijet u koji smo zaronjeni? A to nije pravi predložak za TV radnju kakva se svakodnevno propagira u filmovima, pričama i reportažama na malom ekranu. Zbog toga, pohvale za ekipu koja je iz takve „suve drenovine“ iscijedila kapi uzbudljivih scena! Gluma je dobra, dinamika radnje na nivou, savremena je režija. Gledaćemo i dalje.

To da je Ajnštajn poistovjetio biografiju sa stručnim i naučnim radom u oblasti fizike navodi nas na sjećanje da je jedan Nišlija, vrhunski pjesnik, ostavio za sobom, u svom kratkom vijeku, niz jarkih stihova, koje danas citiramo i opravdano vadimo iz zaborava. Nedavno je reditelj Oliver Frljić govorio kako mu ne izlaze iz uma stihovi Branka Miljkovića, jer o njemu je riječ: Isto je pevati i umirati. Ovaj balkanski genije tvrdi isto što i fizičar: rezultat mog života su pjesme koje sam napisao; one nijesu izmišljena stihovanja, one su sadržaj mojih dana provedenih na ovome svijetu. Miljković je umro mlad. Da je pisao autobiografiju, izgleda bi postupio po Ajnštajnovom receptu: ničega nema van stvaralačkih trenutaka u životu autora.

Ova priča nam donosi u sjećanje jedan stari vic. Vojnik je na pregledu kod psihijatra. Doktor mu pokazuje nalivpero i pita, „Na šta vas asocira ovaj predmet?“ Vojnik bez razmišljanja i ustezanja odgovara: „Na p…u.“. Doktor se mršti i ponavlja pitanje pokazujući mu pepeljaru. Vojnik odgovara isto. I treći put doktor testira pacijenta vojnika, postavlja mu isto pitanje pokazujući maramicu. Vojnik odgovara da ga asocira na p…u. Psihijatar je konsterniran. Vojnik ga tješi: „Doktore, ne uzduđujte se. Što god da mi pokažete, ja stalno i jedino mislim na p…u.“

Tako je i sa Ajnštajnom. Možete ga odvesti i na vašar u Topoli, on će tamo tražiti rešenje jednačine gravitacionog polja. U istim okolnostima Miljković bi odrecitovao najnoviji stih svoje buduće pjesme.

(Pa, možda i neka naša serija o Miljkoviću u budućnosti nije nemoguća misija?)


Pomolak lisca

PRONALAZAK

Otkrio sam unitarizam tamo gde vam ne bi… Ali, kud sam zapeo, dozvolite da se predstavim.

Ja sam biolog. Doktor sam nauka (nerado ovo ističem, i ako ističem činim to ne da vas ikako opčinim, već pre svega da potcrtam časnu čiњenicu da sam radan i pošten čovek, ozbiљan pregalac, a ta mi legitimacija, pred vama, treba već i zbog onog što ću u daљem tekstu izneti). U zadњe vreme zanet sam bionikom, jednom disciplinom koja je savremena i perspektivna, a u nas nedovoљno popularisana. Radeći na svojim problemima, primetio sam ovih dana jednu sporednu stvar, mada ne i sasvim efemernu, premda sam toga postao svestan kad se ona kao takoreći nus-produkt isprečila na mom radnom stolu.

Elem, evo o čemu je reč. Pokušaću da jednostavnim sredstvima opišem suštinu problema.

Posmatrajte svoju ruku. Pokušajte da se počešete prstima te iste ruke po celoj toj ruci! Naravno, ne ide. Bez uzbuđeњa, molim vas. Ako do sada to niste primetili, nije greh, i sam sam godinama to previđao… Vidite, dlan možete počešati, pa i malo niže, do korena šake – ako se boљe potrudite. Ali daљe od toga ni slučajno! Da se počešete oko lakta, pa to je naprosto fantazija!

Posle prvog otrežњeњa otkrićemo da, opet, možemo dosegnuti rame, pa i nešto niže, prema mišici u staњu smo neke regije kože da počešemo. Već na polovini mišice, prsti zapiњu: daљe ne ide.

Tako, sa potrebnom naučnom skrupuloznošću možemo zakљučiti: dobar deo ruke van je domašaja prstiju i samim tim ostavљen na milost i nemilost dejstva svraba. A šta to znači, nije vam teško shvatiti. Dosada svraba, ma kog porekla on bio, svima nam je hiљadama puta presedala. Onemogućiti nekome da se, u datom momentu (baš u datom momentu!) i na datom mestu (i nigde drugde!) detaљno i pošteno počeše? nema veće božje kazne, naravno! Sad, pretpostavimo da vam je komarac sleteo na podlakticu. Ništa više i ništa ozbiљnije. Ta, šta kažem! Ne komarac, dovoљna je jedna ordinarna muva. Na vama je sada da se počešete, ili ćete lepo poludeti. Ali, kako? Izneta analiza pokazuje da, tamo, prsti baš te ruke ne mogu ni slučajno dosegnuti. Upravo sa ovog mesta je startovala moja imaginacija. Ova potencijalna nevoљa bilo kog od nas inspirisala me je da predložim jedan pronalazak, spravu za češaњe zabitih mesta ruke. U osnovi, to je jedan, nije neodmereno reći, mali robot; svojevrsni robot; inicira se prstima ruke, kroz posebne naprstke. Impulsi se prenose do izvršnih organa (specijalne četkice) koje se mogu protegnuti tako da servisiraju celu dužinu ruke. Neću vas zamarati detaљima konstrukcije! Dovoљno je napomenuti da meni, kako rekoh stručњaku za bioniku, nije bilo teško rešiti neke tehničke poteškoće. Nije neke, no celi niz њih, ali sve-jedno, sad su ti problemi prošlost. I sve funkcioniše kako je zamišљeno. Izvršio sam probe, razume se. To je nešto što čini posao! Može se reći – ništa revolucionarno, ali da olakšava ži-vot, to da. Nije mala stvar.

Dobro, sad da kažem o neveselim događajima koji se desiše posle mojih stvaralačkih radosti izazvanih uspešno okončanim korisnim poslom. Reših da patentiram pronalazak. Što da ne, i vi biste poželeli to isto  na mom mestu. Šta kažem: poželeli? Pa moja je dužnost, kao naučnika i pronalazača, da obelodaњujem znaњa do kojih dolazim, da to grune u narod.

Elem, odem u patentni biro. Takva i takva stvar, kažem. Ovo su crteži, ovo proračuni. A ovo je realizacija. Ozbiљan posao, kompletirano. Radi, proverite.

Čuo sam od mnogih: o aљkavosti administracije koja selekcioniše pronalaske. Ta i čitam svaki dan rđava iskustva drugih! A evo da kažem: aљkavost – to je, uveravam vas, blaga reč. Sad, i ja sam na redu da se uverim kako oni koji treba da podstiču inovatorstvo čine upravo obrnuto: koče, destimulišu, zagorčavaju, deprimiraju.

Rečju, završilo se na ovom. Službenik me strogo pogledao, ne daj bože kao da pred sobom ima umobolnog čudaka i, uz ironičan (sic!) osmeh, odgurnuo sav moj trud. Jedva da me udostojio krunskog argumenta protiv pronalaska kojeg sam sa puno љubavi nazvao: kibernetizovani samopodešavajući istoruki samodržač.

Taj krucijalni razlog arogantnog odbijača bio je ovaj. Svrab na nekom mestu jedne ruke može se prirodno odstraniti češaњem prstima druge ruke.

Da ne poverujete da na tako odgovornom mestu sedi čeљade koje će u kritičnom momentu (za mene, za druge, za nauku) izgovoriti te i takve banalne, prizemne, grube reči! S kim ja onda da komuniciram? Preko kojeg kanala da se nametnem javnosti? I da li uopšte da trošim vreme na objašњavaњu očitih istina?

Kome da ekspliciram da jedna ruka treba da bude slobodna, samostalna ruka, koja autonomno funkcioniše i može (konačno: mora) biti samo-dovoљna? Samo takve ruke u organizmu, samo takav skup samoposluživajućih organa može biti na celovit način uklopљen u jedinstvo organizma.

Ruka koja se nije razvijala ni toliko da se sama može počešati, ne može biti istinski prihvatљiv deo jednog skupa organa koji bi da čine bratski samoorganizovano ujediњen organizam…

Sad kad sam sve ovo ispričao, oprezno ali i odlučno pozivam čitaoca (i samog besumњe šokiranog prezentiranim čiњenicama) da se vrati na početak priče. Tamo sam, naoko brzopleto istrčao sa jednom neugodnom kvalifikacijom. Ne da verujem, nego pouzdano znam, da se taj prvi pogrešni utisak u čitaocu postepeno transformisao do uvereњa kojeg se i sam držim: korov unitarizma ne bira kulturu koju će da zajaše! I uvek ima bezazlenu masku.

            S poštovaњem, malo razočarani, još uvek ne i deprimirani sugrađanin.


Aforizam (ponekad u boji) za kraj

Rogue from vogue (bitanga iz mode).
>