Komentar za početak
Tuđinu se hvali, svome se požali. (Trt! Svaki dan vidimo da se događa obrnuto!)Zapisnuti!
ČEDOMIR
Postoji ovde molodoj istorik histerik Čedomir. Brani Srbe u vremenu i prostoru. Veli da su 1945. komunisti razvejali srpske kosti vojnika palih u Prvom balkanskom ratu. Potom veli da su te razvejane kosti pokupili Makedonci, kojima su Srbi poklonili državu, da su te srpske kosti onda služile studentima medicinskog fakulteta u Skoplju, za obuku!!
O izvorima za ovakve tvrdnje ne govori. Ako hoću da proverim navode, odakle da krenem, i koliko će trajati?
Gnusni lažovi i polu-historici računaju na to da nemamo vremena sve da proverimo.
Pomolak tora, ali napuštenog
СВАКО ПЛЕМЕ ИМА СВОЈЕ ВРЕМЕ
Свако време има своје теме
(Свако време зајашу дилеме)
Свако време тегли своје бреме
Свако време лучи туђе семе.
Свако време изналази креме
Свако време залута у шеме
Свако време одболује треме
(Свако време има своје време).
„Свако време има своје неме.“
Negantesima valja reći ne
Partenogeneza lažnih hipoteza
Pričao mi je Vlado Babović iz Budimlje, a njemu je pričao Jovan Mališić iz Vinicke, kako je (ne tako davno) Mika Mališić, Jovanova majka, pisala duga i brižna pisma svojoj đeci koja su bila u tuđini, na studijama. Pošto bi izvijestila potanko o ukućanima (o zdravlju, radu, pokušajima i nadanjima), dometnula bi po koju rečenicu i o domaćim životinjama. Pri tom bi redovno pisala: naša Krava (sa velikim slovom K). Kad su joj đeca, jednom, diskretno preporučila da smanji to slovo, rekla je: “Ne! Meni gramatika tu ne treba. Znam ja šta pišem. Ova će se dobročiniteljka uvijek pominjati kao Krava. A nijesu ni u Indiji baš ludi “
Priča mi je poslužila tu nedavno kao pomoć da odgovorim: zašto pišem Crnogorski jezik. Riješio sam da istrajem na lingvističkom antilegalizmu dok taj jezik ne uđe u Ustav! Potom, obećavam, vratiću se gramatici i pominjati crnogorski jezik. Trenutno, namjestio sam u svom kompjuteru Default komandu da se, po potrebi i automatski, ispravlja tekst te neizostavno piše veliko C. Sad evo i pasus digresije, o fizici:
Naučnici su krajem devetnaestog vijeka bili prilično zadovoljni stanjem temeljne prirodne nauke fizike; činilo se da je posao shvatanja Prirode priveden kraju. Ipak, neki od onih, čiji glas kroz istoriju stiže i do naših dana, opominjali su da se vide jedan ili dva oblačića na vedrom nebu fizike.
Prvi oblačić je identifikovan kao problem toplotnog zračenja. Razvedravanje na tom dijelu neba izazvao je Maks Plank otkrićem svoje formule koja je upućivala na suštinu frekventne zavisnosti spektralne emisione moći apsolutno crnog tijela.
Tih dana, u svitanje dvadesetog vijeka, Plank je uveo ideju kvanta zračenja, koja je danas u temelju moderne kvantne fizike. Da bi pomjerio granice znanja i ulio ljudskoj gordosti nov pokretački impuls morao je snažni Plank – da izađe iz zabrana onovremene (klasične) fizike.
To jest, morao je da ospori važeći legalizam epohe. U nauci, šematizovani legalizam je poguban.
Istorija nauke, i ne samo nauke, puna je takvih primjera. Gunđanja je bilo, no Plankovu neposlušnost pratila je kakva-takva evropska tolerancija. U jezičkoj nauci, danas i kod nas, slušamo drugačije pjesme:
Batinom šematizovanog Srbskog legalizma evo se lemaju leđa Crnogoraca koji pomisle na Crnogorski jezik. Pronijela se vijest: Neko udruženje Srbsko, a iz Bara, tuži Kaću Brković. Jer je u školi, na radnom mjestu, profesorka Kaća upisala čas iz – Crnogorskog jezika. Bogami su davijali i ministra Slobodana Backovića! Jer ćuti. Legalisti djeluju profinjeno, europski, tiho. Takoreći, vlastelinski otmeno.
Crnogorce, koji traže svoja pojedinačna i kolektivna prava po demokratskoj proceduri – niko ne uzima za ozbiljno. No ako malo, makar simbolično “istrče” iz zabrana demokratske procedure, svi se namah nadure i prijete da najure
Uljuđeni legalizam (u paralelnoj koloni, ukorak sa klerosavskiom bahatošću), u Srbskim mokasinama čepa Crnom Gorom! Tom vrstom obuće zamijenili su sedmobataljonci cokule, da ne dobiju proširenje vena.
Ali gospodski poslovi moraju imati i teorijsku zasnovanost; dan pred početak popisa stanovništva u Crnoj Gori pojavile su se u ovoVremenoj beogradskoj štampi Hipoteze. Zamišljene kao sredstvo za lemanje nepoćudnih, bolje da ih zovemo Leme; ima ih sedamnaest, evo prvih pet:
Lema Prva. U Crnoj Gori uskoro će se govoriti crnogorskim jezikom.
Podmetačina govori da će Crnogorski jezik imati datum rođenja, biće oktroisan. Ono što su vjekovima mucali nepismeni seljaci u brdima i nahijama ne smije se nazvati onako kako će se tek nazvati! Ali gospodo: Ono što je uskoro, biće samo sloboda da postojeći jezik kojim govorimo nazovemo svojim nacionalnim imenom. Neće biti komičnog izmišljanja riječi. Samo iz znamenite kuće Brkovića stiglo je do sada dosta demantija na tu temu. Ako se pominje prekrštavanje jezika, može se reći da je negdanji kum bio samozvan. Treba, je li, osporiti svaku autentično Crnogorsku volju; ona se uvijek doživljava kao đa-volja!
Lema Druga. Ha, ha: Kako bi izgledala književnost na hipotetičnom Crnogorskom jeziku?.
Hoće da se rekne kako je cijela tamošnja (podLovćenska, podDurmitorska, podVisitorska) književnost jednostavno srpska. Pljunuli su nas izjavom da u Crnoj Gori nema nijedne pristojne knjižare. Neka je i tako, pitam: Te nepostojeće knjižare jesu li uzrok ili posljedica stanja zapuštenosti brige o jeziku Crnogoraca?
Lema Treća. Ajde, de, postoji specifičan bouquet govora Crnogoraca.
Eto te delikatnosti koja me onespokojava! Arsenik u čokoladi. Priznaje se na nivou ličnog doživljaja da je Crnogorski jezik samosvojan. Međutim, stav se ne smije kao takav politički uobličiti! Simpatični bi Lane Gutović tu ružičastu misao ovako finalizovao: Ne može da škodi ako taj jezik zovemo srpski. A ako ne škodi
Lema Četvrta. Crnogorski govor je konzervativan, i nema budućnost.
Kuku meni, zamjena teze. Vele, naš jezik (navodno, ono što je igda valjalo od njega) lingvistički je kromonjonac. Ta šta kažem! Prije će biti lingvistički igvanodon, biljojed iz doba krede – koji je izumro. Dakle, bez budućnosti. Žalimo slučaj, nije evolutivan! Postojao je taj jezik, ali davno, dok su Crnogorci, kuj gođ da krenu, pucali uvis, a oko njih sijevale fišečine. Umuknuli smo, otkad imamo zakon o oružju.
Lema Peta. Jezik u kafićima je srpski.
Elem, sadašnji Crnogorci su mutavi. Jer imađahu jezik koji je okoštao i ne služi u datom trenutku. Srbi, koji su nekad govorili jezikom Dositeja, na vrijeme su osjetili duh dolazećeg Vremena i prilagodili govor potrebama kafića. Mi smo i tu zakasnili! U savremenom crtanom filmu beogradske škole, Crnogorac koji ulazi u kafić trenutno se transformiše u Srbina. Jado moj!
Eto, kakva se sve ekvilibristika napravi, samo da se izbjegne prosta istina da Crnogorci pričaju na Crnogorskom jeziku. Da zaključimo, ovako:
Ako napišeš roman, Srbin si. Ako naslikaš sliku, Srbin si. Ako si vjernik, Srbin si. Ako si ratnik, Srbin si. Ako govoriš, Srbin si. Jedino, ako uštineš Moldavku za dupe, Crnogorac si – ne pravdaj se! Hm.
Pomolak viteza
DVOŽUČNE RASPRAVE
Nijesu lako živeli naši prijeci, kad im se rijetki događaj dvožučnog jajeta činio takvom dobiti da su to i u posebnu riječ pretočili. Kaže se: nijesu sva jaja dvožučna (rijetke su povoljne prilike). Ili: njemu je svako jaje dvožučno (hoće ga sreća). Pomislite! Evo i jedne neočekivane primjene ovog idioma koja se iskristalisala zadnjih godina. Koje su godine diskusija! Kad oponenti vode žučnu raspravu, misli se bogme na žestoke razmjene mišljenja. Za slikanje stanja u našim skupštinama nedovoljno je reći da smo čuli žučne rasprave. Obavezno su to dvožučne rasprave. Jasno kao dan.
Pomolak mišljenja
GNUSNA PREVARA MAESTRA MARADONE
Na jednom važnom međunarodnom takmičenju, davno je to bilo, fudbaler argentinske reprezentacije Diego Maradona dao je Englezima gol nečasnim postupkom. U skoku je rukom zahvatio loptu i poslao je u mrežu iza konsterniranog golmana Šiltona.
1. Ova bizarna situacija bila je tema i inspiracija moje pjesme „Igra“. Tu poetsku indignaciju sam objavio u časopisu KORACI (broj 3/4, godina 1989). Časopis je tih godina vodio i uređivao otmeni šumadijski bard Slobodan Pavićević. (Njega odavno nema; brk njegov, lijevi ili desni svejedno, vrijedio je više od mnogog današnjeg poslenika u kulturi.)
IGRA
nogometaš zvani diego maradona
u gipkom skoku vatrenoj nameri
u magnovenju
odnosi loptu odnosi sferu praiskonsku
rukom postiže gol
vratar zvani bobi šilton
ne veruje da postoje paralelni svetovi
propušta efemerne trenutke s indignacijom
mirno čeka onu kolotečinu
a gledalaca sto hiljada
sto hiljada čeloveka homo sapiensi
isijava svetlo isijava zvuk
a nema prelaza vidnog od svetla na zvuk
niti: obratno
to je teško ali može
oni su ambijent
publika vidi:
fudbaler zvani maradona
kleči na aut-liniji
rukama priziva nebo
i gle nebo se otvara
odozgo kulja reliktni mrak u prazne oči
dečije
i vidi:
golmana zvanog šilton
hor uznosi lepotica od plesa do topline
postaje čovek od miline istočne strane terena
on, međutim, drži čas metafizike
koji se rascvetava u poslednje čudo:
homo sapiens maradona
od lepljivog mraka od Cvokota Iskona
nemo valja loptice tvrde
te ih krišom baca u Mrežu Zaputanu
ravno do nevidljivog minotaura
kroz uspenje kroz stav
kroz bitnost
šiltona
2. Fudbal je, naravno, igra. Neko se zgodno sjetio da fudbalsku iglu zaglavari – proglasi za najvažniju sporednu stvar na svijetu. Ali ta dosjetka zamagljuje krucijalnu poentu: fudbalska igra, i svaka druga sportska igra, bezbolna je imitacija rata među zavađenim plemenima. Krucijalno u toj imitaciji je strogo poštovanje pravila igre – čega u taljiganju života nema ni na pomolu. Dok se lopta kotrlja, a sudijski paragrafi, kakvi god da su, imaju apsolutni autoritet – mi smo začarana publika koja pravično navija za Svoje i sanja Pravdu na Zemlji. Ako se desi povlačenje za dres, start đonom ili neovlašćena upotreba ruke, od sudije očekujemo da svima objavi da se desilo veliko zlodjelo koje narušava svetost Pravila. U sportu, gnušamo se Grabeža.
Televizijski prenosi nam predočavaju da se Pravila sve više skrnave. Potire se sama slava sporta! Podozrijevamo da je koristoljublje zatrovalo sjajnu ideju sportskog nadmetanja. Nije riječ samo o sadašnjosti. Robno-novčana zavjera protiv bitnosti sporta napada i istoriju sporta. Kako pričamo djeci, đacima, o prošlim događajima i nadmetanjima? Ah, bolje ne pitajte.
3. Politikin Mali Zabavnik (1 jun 2017, broj 154, strana 15) donosi osvrt „Najgolovi u istoriji fudbala“. Po zasluzi se u tekstu za đake pominju zaista unikatni potezi majstora Ibrahimovića. Dalje se govori o bliskom susretu Šiltona i Maradone. Maradoni se dodjeljuje isti tretman kao i Zlatanu. O mangupskoj prevari govori se kao o „previdu sudije“. Krađa rezultata se opisuje kao „spretno“ davanje gola! Dok ogavni izgrednik kleči na aut-liniji u odurnoj metafizičkoj pozi i pozdravlja svog boga obmane, bitangini saigrači su u nedoumici; Diego ih kori i opominje: radujte se, inače će sudija da se dozove pameti i poništi gol! Pioniri će naučiti iz ovog štiva da je lažni gol – Božje djelo. Krađa jednako Božje djelo? Nijedan negativni, a istiniti, epitet koji mora da ide uz Maradonin postupak nije ponuđen vrijednim čitačima Politikinog zabavnika.
O izgredniku će biti snimljeni i filmovi iz kojih ključa eulogija i euforija. Bijedni „gol“ postaće najgol.
Sijemo zaborav, blagosiljamo šarlatanstvo. Šaljemno pedagošku poruku da se kroz prste gleda na prevare i krađe. To su postupci koji se protokom vremena, eto, mogu premetnuti u vrline. U igri, kao i u životu.
Pomolak lisca
KOKA ČISTUNICA
Ovih dana sam naglo obezvoљio. Ovo uprkos ohrabrujućim izjavama naših probranih narodnih sinova da će boљe sutra početi već doveče. Supruga, naravno, vidi moju snuždenost i oprezno me podseća na psihijatrijski fakat da su traume mladosti uzročnici naših sadašњih emotivnih havarija. Dobro, ja bih hteo da pomognem sebi. Vadim jednu traumu od pre četrdeset godina i analiziram.
Bio sam tada osnovac. Jednog dana učiteљ nam je čitao priču Pošla koka na pazar. Ushićen umotvorinom predano je pokušavao da i đake oduševi. Dobili smo domaći zadatak: naučiti sa razumevaњem, pa da narednog dana iznesemo svoja zapažaњa.
Mnoge su se čitanke od tada promenile, ne znam da li se razumemo. Radi se o jednoj koki koja je naumila da skokne do pazara. Kako joj je nožica bila kaљava, naredila je jednom žbunu da to očisti. Avaj, žbun nije hteo. I tu nastaju problemi, najmaњe kokini. Ona je prosto rešila da pripreti. Dovela je kozu da obrsti žbun. Ali se i koza uzjogunila. Mislila je da ima lični izbor. Koka je rešila da insistira; dovela je vuka da izjede kozu. Ne lezi vraže, i vuk otkazuje poslušnost. Ucene se nastavљaju, ali čvrst moralni stav ispoљavaju redom selo, vatra i voda (ako nisam nešto preskočio). Koka, međutim, rešava da ide do kraja. Dovodi koњa da kazni neposlušnu vodu koja nije htela da kiњi vatru. Popij, kaže koka, koњu, ovu vodu! Koњ lakonski izjavљuje: Hoću. Nastaje neočekivani rasplet: prepadnuta voda meњa stav i gasi vatru, ova navodno nema kud i pali selo. Sad selo zdušno mlati vuka, te ovaj odustaje od moralnog kreda i kidiše na kozu. Prepadnuta koza počiњe da brsti posle čega jadni žbun sabere dva i dva te očisti kokinu nožicu. Priča se završava tako što je nemoguća koka sa izvesnim zakašњeњem, ali zadovoљna otišla na pazar.
Vispren kakav sam bio, priču sam lako zapamtio. Sa razumevaњem je išlo teže. Pitao sam starijeg brata, šta će koka uopšte na pazaru i to po svaku cenu? On je nabusito rekao da mudri tako što nikad ne pitaju. Tražio sam da mi sestra razjasni da li je u datim okolnostima baš najpreče očistiti nožicu, i to na žbunu?
Ona je kratko rekla da to naš narod drži za samopodrazumevajuće. Au, već mi je bilo nelagodno. Hrabro sam otišao u očevu sobu i kočoperno tražio da odgovori je li baš nužno zapaliti selo samo zato da neka koka ostvari svoj hiroviti naum? Ne kažem da me nije shvatio: verovatno je bio u nekim svojim teškoćama, tek ja sam se od batina spasio smionim skokom kroz prozor. Moja zbuњenost raste, te noći sam loše spavao. Ujutru, u očaju, na ivici plača prilazim majci i netaktično, bez uvoda izjavљujem: Koњ je pogrešio! Nikada neću zaboraviti њen zabrinuti izraz. Smestili su me u posteљu i privili obloge.
Iz noći u noć sam buncao. Saњao sam selo u plamenu, mahnitu hajku na vuka, oglodanu kozu i prљavi žbun. Do besa me je dovodio prizor puta kojim se, zadovoљna i čista, gega bahata koka dok na obližњoj livadi stoji sit i gasan koњ s kalpa-cima.
Nekako sam prezdravio. To jutro, sa torbom na leđima, prišao sam đedu i zavapio: Pa kakva je to priča?!
Đed je gucnuo čašicu rakije, pomilovao me po kosi, pa rekao: De, smiri se, priča kao priča. Dobro bi bilo da je zaboraviš, ali vidim, nećeš moći. Kad je tako, bar zapamti: nije ni partizanska, ni četnička, no narodna priča.
U školi je bilo loše. Kad sam rekao da koka i nije trebalo da se miče sa buњišta, učiteљ je poskočio od jada. A kada sam zakљučio da koњ nije u pravu, pa makar bio i ugledni pravnik, pozeleneo je; ja sam razred ponavљao.
Eto, ovo je moja ispovest. Sve sam otvoreno stavio na papir. Ima nekog đavola u toj psihoanalizi; ukućani već misle da mi je boљe.
Ali narodu nije boљe. Ja sam zbog priče jednom ponavљao, a ona se u narodu ponavљa i ponavљa. Šta ja tu mogu, rekoh da je priča narodna. Po њoj, koњ uvek smatra da nema ličnog izbora. I za taj stav se uvek izbori. Naročito kad su izbori.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Ono što nas impresionira kod narodnih izabranika je svojevrsna vrhunska uglađenost!