Komentar za početak
Svaki je svoje sreće kovač. (U čijoj kovačnici?)Zapisnuti!
SINOVI POPOVA
Treba napisati članak o značajnim sinovima iz popovskih porodica, i o ljudima koji su i sami bili jedno vrijeme popovi, ili se pripremali za popove… pa onda se pročuli po djelima u suštini antipopovskim.
Darvin se pripremao za popa, pa otkrio evoluciono porijeklo čovjeka.
Đura Jakšić je bio popov sin, pa pisao anticrkvene stihove.
Dositej se spremao za sveštenika, pa se odmetnuo i napravio značajno prosvetitejsko djelo.
I tako dalje. Sve te ljude danas SPC mrzi i anatemiše i pokušava da baci u zaborav, da izbriše.
I baš kad sam se spremio da od cijele te problematike napravim teoriju – primijetim da je i Slob. Milošević iz popovske kuće! Eto logičke zavrzlame, koju sam i sâm kritikovao kad ju uočim kod drugih: Otklon od jedne ideje ne znači da je nova ideja pozitivna. Ne znači ništa, sam po sebi, taj gest – kad razgovaramo o kvalitetu novih poslova!
Pomolak tora, ali napuštenog
МИ
Гром удари на Светога Саву
А ми се питамо ко је у праву.
Negantesima valja reći ne
Poznatost
Sredinom devedesetih, pitao sam na beranskoj čaršiji profesora srbistu, da li je ovo najnovije krvoproliće na prekodrinskim ornicama povećalo ugled pisca I. Andrića. On tada reče, jeste.
Jedva je godina dana prošla, a mi smo se, nekako, skoro na istom mjestu, dotakli identične teme. Ovog puta namršteni profa bješe mrzovoljan i izusti: nije; nobelovac je veli precijenjen te ga moramo bez milosti survati niz vrleti književničke i svake druge hijerarhije. Diskretno mi je ponudio (samo za ličnu upotrebu, jedna pilulu torokanja dnevno), pikantni detalj koji ruinira moralnu kristalnu rešetku književnika. Mi vidimo:
Mnoge ličnosti kupaju se u mliječnom sjaju javne pažnje, a da je naporno dokučiti ključni razlog njihovog izranjanja na društvenu scenu. Očito je da su podržane u bijegu od anonimnosti, zbog nekog krupnog razloga u pozadini. Takoreći, učinjeno je da budu poznate. Sugeriše nam se njihova osobena kreativnost. Posmatrači međutim podozrijevaju: ako i postoji, njihovo djelo ipak je samo etiketa, manje ili više podnošljivo objašnjenje za publiku (kad se razgovara, što je on poznat, da se prosto može reći: zbog te i takve serije slika, ili sličnog proizvoda).
Izgleda, duboko u tajnosti se drže stvarni razlozi zbog kojih su nekome otškrinuta vrata javne scene. Rijetka je (kad se stvari otrgnu kontroli) pojava spontane popularnosti u svijetu intelektualaca. Pojedinac mora još da je pravovjeran u odnosu na aktuelni karavan ideja, i koherentan sa kasajućom elitom. Kako on ispunjava taj zahtjev, obično je na virovit način zamaskirana tajna.
Najbolje je ako autora štiti djelo priličnog kvaliteta, pa nije žestoko akutno pitanje porijekla njegove slave. Sjajne primjere za analizu problema poznatosti nalazimo baš u polu-znanim i djelimično zaturenim detaljima biografije gospodina Andrića. Reći ću nešto pod A) i nešto pod B).
A) Izgleda je nesumnjivi fakt da je naš nobelovac podržao kandidaturu Josipa Broza Tita za Nobelovu nagradu za mir. Svojim perom i crnim muređepom napisao je po bijelom papiru ove promišljene ocjene:
“Kad sam saznao da su neki ugledni predstavnici naučnog i političkog života iz inostranstva predložili vašem Komitetu da se mirovna nagrada za godinu 1973. dodeli predsedniku Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, Josipu Brozu Titu, ja sam se obradovao ali se nisam iznenadio, jer kao većina mojih sunarodnika i ja u Predsedniku naše Republike vidim izrazitog zatočnika mira i borca protiv rata i nasilja… Borba za mir bila je i ostala u osnovi svih njegovih nastojanja.” (Zamislite na ovom mjestu izraze lica onih političkih gromada koje žare i pale u Beogradu po skupštinskim odborima za bezbijednost…).
“Oslobođenoj Jugoslaviji pošlo je za rukom da za kratko vreme uspostavi dobre ili normalne odnose na svima svojim granicama, pa i na onima od svojih suseda od kojih su dotle delile razne opreke; ona je našla mogućnost da postane aktivan član i iskren branilac Ujedinjenih nacija, kao i da odigra važnu ulogu u organizovanju nesvrstanih zemalja. U isto vreme ona je, opet pod rukovodstvom Predsednika Tita, rešavala jedno za drugim pitanja svoga unutrašnjeg uređenja, nalazeći pravednija i savremenija rešenja za sve svoje narode i narodnosti, na svima područjima zajedničkog života.” (Zamislite izraze lica onih diplomiranih histerika koji formuliše zakonska akta o identičnosti partizanskih i četničkih pregnuća…) Ali gospodin Andrić se ne obazire:
“Ukratko, i oružana borba protiv nadmoćnog zavojevača, i stvaralački rad na unutrašnjem uređenju zemlje, i ostvarenje miroljubive saradnje sa svima državama sveta bez obzira na njihovo unutrašnje uređenje – sve su te aktivnosti nove Jugoslavije imale za cilj i slobodu čoveka, a njihov inicijator i rukovodilac bio je Predsednik Josip Broz Tito.
Opštepoznata je neumorna aktivnost koju je Predsednik Tito razvio u međunarodnom životu posleratnog sveta. Ona je obuhvatila sve kontinente i Predsedniku Titu i njegovoj zemlji pribavila znatan ugled jer je po opštem mišljenju vođena u duhu mira i čovečnijih odnosa među ljudima i narodima. Razumljivo je da su sve te činjenice mogle da podstaknu državnike i javne radnike inostranstva da Predsednika Tita predlože za nagradu vašeg Komiteta u 1973. godini.”
I dok nobelovac “usrdno podržava” ovaj predlog i obrazlaže “njegovu osnovanost” kad je riječ o “jednom velikom borcu za mir”, u čaršiji gdje bruje vijesti o bosanskom slomu turkaluka, može biti njegov rejting strmo pada. Ali stvari ne idu tako pravolinijski. Ako se prije podne šuška o nagradi za mir, popodne kolajupriče o deportacijama:
B) Ivo Andrić je, kažu, napravio jednom prilikom (bilo je više takvih prilika) elaborat za iseljavanje Albanaca sa Kosmeta, po naredbi Ministarstva vanjskih poslova Kraljevine Jugoslavije. O, ho. Ovo može biti motiv da nacionalistička elita ne dozvoli poslije ručka da potone mit o čovjeku (jutros opanjkanom) koji se i ovako odužio rodu. (Fenomen izronjavanje pod dejstvom sila zasluga o kojima ne treba javno govoriti. To nijesu zasluge kreativnosti. Mnogi takvi razlozi su bizarni. Kad bi elite objelodanile enciklopediju bizarnih razloga, javnost bi se šokirala. To bi bio društveni skandal mučniji od bilo koje lustracije. Priča o retuširanju, na osnovu koje se o nobelovcu valja izraziti kao o “moralnom bedniku”, tek je jedna od…)
Ove i ovakve igre oko javne promocije ličnosti čine sindrom koji sam ovdje pokušao da imenujem terminom poznatost. Povod je zabrinutost:
Ako se mreže pletu oko nesumnjivih veličina, kakve sve pogodbe nijesu na djelu kad se manipuliše sa dnevnom poznatošću kreativnih sirotana? Na pragu smo godine koja može biti istorijski reper Crne Gore. Njeni sinovi domovinu sagledavaju u četvorodimenzionom prostoru definisanom osama koje se zovu Egzistencija, Posjedovanje, Ugled i Vrijeme.
Sad mi vi recite, zar Joj nijesu ugrožavali i samu egzistenciju, ne jednom tražeći ništa manje no glavu. I recite, zar ne posežu za Njenim posjedom? I recite, zar ne kaljaju Njen ugled? I recite na kraju zar nam ne troše zemne dane?
Direktno velim, bojim se na čijim će se poznatostima predano raditi u narednim mjesecima. Jer će cijena te poznatosti minornih činovnika biti pokušaj potiranja četiri ose našeg koordinatnog sistema, da se četvoroprostor naše datosti svede na nulu.
Srećni dani, svim zasluženo nepoznatim ljudima!
Pomolak viteza
KOMUNJISKACIJA
Komuniciranje u kojem dominira njiska; njiska je prodorna, učestala i neposustala; svakog dana cijela niska njiski. Naročito je građaninu dojadila jedna njiska koja je izuzetno podla i niska: njiska iz ministarstava za informisanje, te njiska portparola stranaka. Komuniskacija se odigrava na konferencijama za štampu, u posebnim prostorijama, tzv. njiskodromima.
Pomolak mišljenja
ŠTA SE ŠIRI BRZINOM SVETLOSTI
1. Pre osamnaest godina napisao je Ljubivoje Ršumović pesmu „Pri svetlosti sveće“.
U tišini čistoj pri svetlosti sveće
Svako slovo biva svetlije i veće
I misao moja koju slovo nosi
Mraku nezemaljskom radošću prkosi
I ono što strepim i što ne smem reći
Izdati me neće nikuda pobeći
I senke na zidu tajnovito prisne
neće dozvoliti da ih mrak istisne
Kuća bez tih senki i bez žutog voska
nije pesma nije lavra anđeoska
U tišini ovoj pri svetlosti sveće
Osećam niko me napustiti neće
Ni Marko Miljanov i Riga od Fere
Niko od junaka što se dušom mere
Pesnici će svoje prinositi pesme
Na oltar dobrote koji pasti ne sme
Znaju moja braća slute moji gosti
Da se i mrak širi brzinom svetlosti
Zato ova kuća ova sveća tanka
ko ikone stoje na pragu opstanka
U tišini svetoj pri svetlosti sveće
Svaka rima nosi sunce i proleće
A molitva moja okrenuta Bogu
Govori da moram svedoči da mogu
Sve tajne detinjstva sakriti u reči
U muziku stiha koja duhom leči
Zato ova radost ovaj govor drski
Slavi srpski jezik slavi inat srpski
Ova patriotska pesma, generalno, stoji na solidnim temeljima. Majstor rime je otvorio temu na najlepši način: U tišini čistoj pri svetlosti sveće / Svako slovo biva svetlije i veće. Silan je optimizan utkan u ovom dvostihu: Pesnici će svoje prinositi pesme / Na oltar dobrote koji pasti ne sme. Posle ovog maksimuma opada snaga pesnikove imaginacije, poetski izraz ide nizbrdo sve do slabog poslednjeg dvostiha. Možda smo prestrogi u osudi: u mrkloj noći oko tople roditeljske kuće padale su bombe, bilo je to ratno proleće 1999. Ali u tom kotrljanju riječi niz padinu inspiracije – ima jedan značajan momenat. U pesmi se izrazito izdvaja svojim aforističkim sečivom misao
Znaju moja braća slute moji gosti
Da se i mrak širi brzinom svetlosti
Pravo je zadovoljstvo primetiti ovde kakva se iznenadna opomena javlja kad se goli fakt obuče u izazovnu odoru eterične poetike. Sam autor je kasnije izjavljivao da je njegov najuspeliji aforizam „Mrak se širi brzinom svetlosti“.
2. Ovih dana se na društvenoj mreži Facebook pojavio aforizam „Tama se širi brzinom svetlosti“. Ne pominje se Ršumović. Autor koji se potpisao (R. Mićković ) zaradio je nekoliko desetina lajkova. Već je onoliko popularan. Kako to?
3. Ušli smo na Internet. Google pretraživač nam je rekao nekoliko zanimljivih novosti. Bar dve osobe dobijaju komplimente kao autori otkrića da se mrak (tama) prostire brzinom svetlosti (Newsweek intervju, 6. mart 2017. u 08:00h; Astronomski magazin – Komentari, utorak 13. oktobar 2009. u 21:35h). Sam Ršumović ponavlja da je ovo o brzini mraka njegov moto (Nedeljnik, 20. april 2017). Mi smo komentarisali Ršumovićev stih-aforizam u časopisu Matica, jesen 2010, na strani 103.
4. Ostaje da primetimo rađanje nove književne forme: kolektivni aforizam. Pomodno bi se on mogao nazvati i istinoidni aforizam. Ako vam se neka misao dopadne, potpišite se ispod datog teksta. Vaša privrženost lijepom izrazu je dovoljan motiv da vas opravda. Prioritet je izanđala kategorija. Kauzalitet? Neka ga koristi kome valja. Koga briga?
Pomolak lisca
DOGAĐAJ
Hodao sam ulicom ingeniozno promišљajući našu društvenu zbiљu. Eto, trudim se da nikad ne budem zaludan. S druge strane, to mi je davnašњa navika. Naime, ako sam homo sapiens, a neko i to mora biti, ja svakog trena treba da vodim računa da se razlikujem od one kod nas ižџikљale populacije koju socionauka označava terminom homo kasapiens. Bejah na dobrom putu da rešim jednu aktuelnu dilemu, kad iznenada iz obližњeg lokala stiže divљa graja, skoro lavež. Htedoh da viknem, dovraga je li to kafeterija ili kafilerija, kad shvatih da je tamo na delu već i tuča između dva uzrujana čoveka. Ni časa ne časeći, pritrčah. Drugome bi bilo teško da se odluči na čiju će stranu, ali sam ja u tim poslovima maher. Za par sekundi mi je bilo jasno da treba da pomognem onom nižem. Ali ne zato što je niži, kako bi čitalac pogrešno mogao da protumači, već zato što je bio naglašeno prgav – sa još nekim znacima rasne pogani.
Udruženim snagama napadosmo našeg protivnika. Imali smo nekih početnih uspeha, mada je otpor bio srčan. Razume se da smo našim pesnicama ciљali ka њegovoj glavi, s jasnom namerom da mu pomutimo rudimente svesti. A na samoj glavi uglavnom smo ciљali onu groznu izbočinu koja se kod normalnih љudi naziva nos. Svaki naš pogodak u tu lokaciju izazivao je burno odobravaњe rastuće gomile znatižeљnika. Oni umereniji su samo aplaudirali.
No ubrzo se odnos snaga promenio. Bez obzira što nam se pridružio jedan dobro držeći gospodin, počeli smo da primamo žestoke udarce, jer je protivnička strana narasla na četiri odlučna borca. Prekorno sam pogledao u razularenu a još neopredeљenu gomilu posmatrača i to je dalo efekta: dobili smo pojačaњe od pet komada. Ali ni oni nisu zaostajali. Sad ih je bilo teško prebrojati. Nije u stvari ni bilo prave potrebe za kvan-titativnim pokazateљima našeg konflikta. Retke su bile mlakoњe koje se još nisu pesničile. Već se moglo govoriti o masovnom krkљancu. Udarci su pљuštali na sve strane. Događaj je poprimio bitna obeležja ovdašњe naravi, što su svi akteri s po-nosom primećivali, uprkos silnih masnica, čvoruga, ogrebotina i ostalih manifestnih posledica ovakvih društvenih interakcija.
Teško mi je proceniti koliko je ulična razmena mišљeњa trajala, sve i da nisam bio izubijan. U burnim događajima u pitaњu je, znate, jedno psihološko vreme. Na kraju se prirodno ispoљio neizbežan psihofizički zamor materijala i udarci su jeњavali. Neki su se udaљili hramajući, neke je rodbina povela.
Ja sam bio u povećoj grupi onih koje je pokupila hitna pomoć. Kad rekoh: pokupila – može se pomisliti da ciљam na policiju. Ali, ne. Policajaca je bilo na mestu događaњa, ali oni iz nekog razloga nisu stali ni na ovu ni na onu stranu.
Osvestio sam se u bolnici. Jedno oko zatvoreno, usta modra i otepala; mnogo uboja i otvorenih rana. Kao kroz maglu sam video љude oko kreveta. Konačno sam shvatio da su to rođaci i prijateљi. Zabrinutih lica postavљali su mi uobičajena pitaњa: kako sam se dao? je li bilo teško? hoće li biti osvete?
Kakve osvete? mutao sam. Hoće, ako mi pružite elementarnu pomoć, a to je: doznajte pre svega ko su dva čoveka na početku sudara; drugo, raspitajte se šta je predmet spora, ako predmet postoji.
Obećali su rečenu pomoć. S osećaњem iskrenog sapatništva napustili su bolnicu.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Onda, imali smo u Beranama kliNiku Labović. Manje tehnike, više humanosti.