Komentar za početak
Ne gori obraz od sunca, već od poštenih ljudi. (Ko je vidio da u Skupštini nekome obraz gori?)Zapisnuti!
LUDNICA M DELIĆA
Davno je bilo, ali svi pamtimo fudbalske prenose i komentare Mladena Delića. Ono nezaboravno: “Ludnica, šta je ovo…”.
Sa Nikolom Teslom je kod nas odavno ludnica, sveopšta, groteskna. U namjeri da se glorifikuje Nikola Tesla, ljudi stavljaju sebi u zadatak da pronađu što efektniju formulaciju i pohvalu – pa da nadmaše sve prethodnike koji su ‘slavili’ Teslu. Ali izreći veliku glupost, veću od postojećih, sve je teže.
Moj omiljeni istoričar Predrag J. Marković stao je crtu svim minulim glorifikatorima američkog inventora srpskog porijekla. Rekao je u Kulturnom dodatku Politike 9 februara 2019: “Nikola Tesla, čovek koji je izmislio moderan svet…”. Izmislio moderan svet.
Eto u kakvu ličnost je sazreo čovjek, zvijezda kultne Diskoteke, podpredsjednik socijalista i renomirani državni istoričar sadašnje Srbije. Publicista. Uvodničar.
Tesla je sve izmislio. Pa da ne nabrajam u nedogled, mogu da se lapidarno izrazim: Tesla je izmislio moderan svet.
Kad je čovjek siguran da će mu uz aplauze biti štampano bukvalno sve što naškraba, ama bilo šta, bez ikakve recenzije – možemo mi biti sugurni da će ubrzo dasa lupnuti štogod nepojamno.
Bre, Srbine. Ludnica, šta li je…
Pomolak tora, ali napuštenog
ЕГАЛАБАЛАВАЦ
Као врло мал
Царем императорем постал
Шалабајзер Егалабал.
Уз дворске фолове
Уз препуне столове
Правио је егалабалове.
Царски је скривао двор
Његов тужни скор
Отмен прљав веш:
Много спрдњи и шал
Понеки грозни леш
На хиљаде ситних зал.
На ниске гране спал
Великог царства
Император мал
Недорасли Егалабал.
И сњим (грехота)
Поштована
Учитељица живота.
Negantesima valja reći ne
Kukurijek
Poslije dubokih snjegova i žestokih noćnih mrazeva počinje da cvjeta kukurijek u Jejevicama, iznad moje kuće u Budimlji. Ta robusna biljka časa ne časi: žuri da otvori svoje godišnje poslove dok mnoge druge, nježne biljne konstrukcije još nijesu ni konstatovale proljećne dahove.
Kukurijek (Helleborus odorus) višegodišnja je zeljasta biljka. Pomalja krupne cvjetove zeleno-žute boje. Tkivo sadrži glukozid heleborin i alkaloide celiamin i spintilamin, te je ova vrsta otrovna. Da, kukurijek nagovještava novi ciklus biološke aktivnosti i on je kod nas u botanici što i pijevac u zoologiji: glaska se da probudi okolinu i najavi promjene. Gle zanimljivosti u Crnogorskom jeziku: pijevac kukuriječe!
Subota je danas. Meni je u pameti jedna davna subota, 21. septembar 1996. godine; padala je sitna, ledena kiša, dostojna jednog Crnjanskog iz mladih dana. Išao sam na sesiju Beogradskog kruga; gost je bio Adem Demaći, sa jednim mladim čovjekom kojemu sam zaboravio ime. Pokušavalo se sa dijalogom Srba i Albanaca – filozof Miladin Životić je mislio, u zlo doba kad mu je vrijeme… Bio sam svjedok, tog dana, sa kojom je energijom, strpljenjem, izdržljivošću i pronicljivošću održavao Miladin kurs ljudskog dostojanstva u sudaru dva nepomirljiva entiteta. Ko je tog dana mogao znati da će se ubrzo tučiti nebeska Srbija sa nebeskim snagama NATO koalicije? Kao što niko tog dana nije mogao da tvrdi da bezumnog rata na Kosovu neće biti. Plijenila me je ličnost filozofa; sjetio sam se proročkih riječi koje se mogu naći kod Dantea, otprilike ovako: Onaj je u pravu, za koga Gvelfi kažu da je Gibelin, a Gibelini da je Gvelf.
Te sam večeri ostavio slijedeći zapis:
“Ovu deceniju su obiljeležili i užasni padovi u srpsko-albanskim odnosima. Mržnja buja, dijaloga nema; ubistva su postala uobičajena stvar, pritom sa elementima bestijalnosti u postupku lišavanja života. Dugogodišnji utamničenik komunističke vlasti Adem Demaći jedan je od rijetkih poznatih Albanaca, ako ne i jedini, koji je za deset godina kročio u Beograd, sa ciljem da napravi dijalog sa srpskim intelektualcima. Kontakt je žestoko sastanizovan. (Napomena, poslije skoro deset godina: morao sam tada da izmislim novu riječ, sastanizovati, koja, vidimo, znači satanizovati na sastancima – jedan proces uhodan u Srbiji i okolo do perfekcije.) Adem Demaći i Miladin Životić nijesu uspjeli da zapale oganj razumijevanja i posade autentičnu klicu sporazumijevanja. Ostao je opet kod mnogih samo jedan mučan utisak da je u pitanju obostrano zbunjeno otaljavanje neshvaćenog domaćeg zadatka. Bojim se da će se ubuduće termin demaći zadatak asocirati na aktivnosti, ma čije da su, koje pod firmom nezavisnog mišljenja, ili svejedno pod pritiskom osione vlasti koja je vlasi sopstvene pameti pošišala nularicom, nude jednostrana rješenja lišena autentične arome kompromisa.”
Filozof Miladin Životić umro je nekih sto pedeset dana poslije te sesije, u vezi koje ga je politički establišment popljuvao sto pedeset puta. Opet je bila neka subota, ovog puta vedra i svijetla i topla, 1. mart 1997. Bile su zadušnice i zatekao sam se sa Mirjanom na Novom groblju u Beogradu: sahranjivali smo njenu sestru Anđeliju. Vidim ispred kapele veliku grupu ljudi, u tihom razgovoru, među njima i neke poznate ličnosti.
Bila je to ceremonija oproštaja od Miladina Životića. Bio sam propustio da saznam, tri dana prije, za njegovu smrt… Uzmem iz Mirjaninog buketa jedan struk kukurijeka i uključim se u red za mimohod. Dok sam čekao, iz suprotnog pravca vidim smrknutu Vesnu Pešić i pomalo rezigniranog, ali uvjek nasmijanog iskusnog velemajstora Svetozara Gligorića (on bar zna šta je mat). Diskretno ali ispitivački posmatrao me iz omanjeg društva, neko vrijeme, Ivan Stambolić (već postojano na mušici prizemno-podzemnog elementa jedne maligne družine nevoljne Srbije); besumnje me je pomiješao sa bratom Vladimirom. Uglavnom:
Položio sam na odar Miladina Životića kukurijek.
Potresen neplaniranom simbolikom u trenu poklonjenja sjenima Miladina Životića, kasnije sam zapisao slijedeće stihove:
Palio si vajne vatre
Posred brklje gdje ne gori ništa,
Adios sa poprišta.
Modar prilažem ti
Helleborus odorus
Kukurijek na odar
(Prijek lijek duši zanavijek
kroz reliktni torus.)
Ushtješe da zagrebu
Safir čisti tvoga pera Zlokrpe od mermera
Maniti od čelika
Od belaja lajavci
(Sami bi rekli: klika)
Te trgovci od mehka kalaja
I lomnog prozorskoga stakla.
Kaljuga te ne bješe dotakla
(Kuja iz pakla pod Avalom skotna).
Sad na miru o Biću sanjaj
I sjećaj se Mora s glavom viš panja.
U moru morâ
Treba nam riječ mila a životna;
Dosvidanja. Do svitanja
Adios Miladine Životiću.
(Palio si vajne vatre
Posred bare gdje ne gori ništa;
Salut sa ratišta.)
Danas čitam neke redove Antimemoara Mirka Kovača, sjećanja koje on “mjerom pali i mjerom gasi”. Mislim da sam i ranije negdje načuo za Životićevo pregnuće do Žute Grede, da održi govor. Sad je krematorijum račune izravnao i ne moramo reći: Hvala, nije trebalo. On se vratio sa Žute Grede, mnozina nijesu. Ne moramo biti, i nijesmo, na kraj srca. I ja ga pamtim, sada zauvijek, kao dobrog čovjeka, ni Gvelf ni Gibelin, koji je mnoge ohrabrio u ljudskosti, onih opasnih, poganih dana…
Ali mi gledamo naprijed. Pitamo se, gdje su sada u Srbiji intelektualne uporišne tačke koje će umno percipirati proces sazrijevanja građanskih vrlina Grne Gore, odgovorno sagledavati interakciju sa njenim okruženjem i ne otežavati crnogorskoj eliti da istraživački djelotvorno izbalansira državotvorni supstrat u složenoj društvenoj klimi Crne Gore. Ah, to nijesu geruzijsko-mantijaški restlovi koji ovih dana drže skupštine, stolove i savjetovanja. Ta sa tih mjesta, sve skupa, slušamo samo površno janičarsko otaljavanje zadataka koji slijede iz okoštuničenih svetosavskih, antimodernizacijskih fuga uspaničenog srpskog nacionalizma.
Takvi su već, minule decenije, posvuda oko nas, četiri puta kukurijekali i četiri puta tuđim glavama začinili žalosnu čorbu nepotrebnih poraza.
Pomolak viteza
ZLIKOVNICA NOVCA
Vrijednost novca je padala, kovnica novca ubrzavala rad. Inflatorni proces su ubrzavali. Stigli su do nivoa paničnog galopa. Kraj? Ne. Još su ga akcelerirali, potom. Još, još, još… Eksprijesno je padala vrijednost novca. Eksprijes, eksprijes, eksprijes… Muzli su, dok krava umalo nije lipsala. Onda su zlikovci zaustavili zlikovnicu novca…
Pomolak mišljenja
ДВАДЕСЕТ СЕДМИ МАРТ
1. Двадесет седмог марта 1941. изашли су умни Србијанци на улице и тргове својих градова. Мислим на оне одговoрне грађане који су већ тада уочили да се морају супротставити нарастајућем злу фашизма, а пре свега раскинути ланце недоличног пакта. Били су то патриоти по најчистијој дефиници тога осјећања. Није их било мало у Србији. Узвикивали су пароле које су без сумње аутентична баштина слободарства, оне пароле из директоријума где се чувају сећања на независност и достојанство. Чуло се тога дана у Београду: „Боље гроб него роб“. Ми нисмо измислили овај узвик, али на српском најмелодичније одјекује! Реч је о пароли која мора остати видно истакнута у излогу културе пост-југословенских народа. Заиста, не може се језгровитије исказати порив човечности у једној државној заједници.
2. На жалост, постоје историчари и политичари који, ето, имају резерву према двадесет седмом марту. Они се мрште на помисао да постоје хероји и подвижници слободе, који могу и живот дати за змајјовинске и ђуројакшићке идеале. Њима се не скакуће по босанским планинама у надгорњавању са окупаторима и њиховим помагачима. Ма ни по асфалтираним улицама. Они с правом искаљују бијес на идеју Јасеновца, али не питају се откуд и како Јајинце. Мрска им је парола „Боље гроб него роб“. Имају дипломе филозофског факултета, група за историју.
3. Радије умрети него ропски живети –свијетла је европска парола. Поклич бриселске револуције, средином ускомешаног деветнаестог века гласио је баш тако: „Plutôt mourir que vivre esclaves.“ (Ту чињеницу наглашава Зилахи у Пурпурном вијеку, на страни 74.)
Но добро, шта је онда онај одважни узвик Боље гроб него роб, на улицама Београда 27. марта 1941? Увозна парола, плагијат или креација домаћег патриотизма? Или просто мудар одговор срчаних људи, наших предака, у правом историјском моменту?
Одговор је очевидан. Белодано је тужно понижавати акте слободоумља пљувањен на пароле неутемељено осумњичене као комунистичка улична бука. А било је таквог ревизионистичког задаха у „освртима“ десничарских кликојеба, доктора историјски наука.
Pomolak lisca
KAKO SE RADIKALIO ČELIK
Gvozden je bio fin, pristojan čovek. Stakloduvač u radionici jednog naučnog instituta, važio je za pouzdanog zanatliju. Znam ga sa odbojkaškog terena, gde smo se okupљali u pola deset, u pauzi za doručak. Komunikativan, otvoren, spreman za šalu, ubrzo je postao zaštitni znak dobrog razumevaњa u našem kolektivu. Od miљa smo ga zvali Gvožđe, što je on oduševљeno prihvatio. Ubrzo se našlo onih koji su u sebi otkrili ostatke nekadašњeg znaњa hemije i javila se nova, skraćena formula nadimka: Fe, što se, naravno izgovaralo u dahu EFE. Zdravo, Efe. Kako si, Efe? Serviraj, Efe! Efe, vidimo se u birtiji.
Efe je, kao i ja, bio član Partije. Povremeno smo se skupљali povodom Sastanaka. Najčešće je dnevni red bio jadan i bled; diskutovali smo, ćutali i skrivali poglede. Sala u kojoj smo se nalazili, ta jedna u kojoj smo se uvek i svi zatvarali, ponela je nečasno ali zasluženo ime Tikva. Efe, hoćeš li da daš sebi oduška u Tikvi? Hoću, ali zajedno! Vidimo se u tri u Tikvi, i sl.
A onda su se vremena promenila. Prestali smo sa jednoglumљem; imali smo kraći nastranački pluralizam, da bismo se skrasili u modernoj eu-ropskoj opciji, čiji se balkanski varijetet naziva višesraњačka demokratija. Rasturili smo se; ja sam i firmu promenio.
Prođe neko vreme, sretnem Gvozdena na ulici. Ave, Efe; kako si, u kojoj si partiji? SPsssst, kaže on. Šeret, kao i uvek, bi mi milo da ga vidim u starom izdaњu. Pitam ga za zajedničkog drugara Blaška. On mi izrecitova: Što se tiče Blaška, radi na tome da biografiju zataška. Ali on je kolporter, primetih ja. Ne više, reče drug Gvozden. Umesto toga, treba mu folportret od ugleda; postao je doktor nauka. Kako? Preko noći, reče Efe. Može li se od kolporata do doktorata, preko noći. Može, konstatuje Efe. Vidim, drug Gvozden se promenio. Malo ironiše; počeo da psuje; pravi igre reči.
Ne prođe ni mesec, sretnem Šarca. Dobar smečer iz onih odbojkaških dana. Žali mi se da mu je Efe iz čista mira opsovao majku. Ne mogu da poverujem! Zašto bi, on? Šta se to sa љudima događa? Pozovem Efea telefonom. Pa dobro, čoveče, šta se to s tobom događa? Smeje se i veli, ništa posebno, trenira drskost. Rutinska stvar. Čeliči se. Kako šef propagira. Nije ništa lično. Politička stvar. Ne ostavљa lične traume. Pozdravi me sa SRSsssssst! Pitam, je li rekao ćirilicom, ili latinicom? Ćirilicom, kaže. I sve u tome stilu.
Prođe još neko vreme. Jedno veče, ukљučim televizor i lepo vidim: okrugli sto. Na centralnoj poziciji, razbaškario se Gvozden. Ne može da se dođe do reči od њega. Voditeљ čupa kosu s glave. Rektor propao u fijoku od stola. Gvozden preti. Otvara dosijee. Pomiњe majke, strine i tetke. Poziva na boks-meč. Pљuje. Vadi pištoљ. Nisam imao izbora. Odmah pozovem Blaška. Znaš šta, počnem ja. Ništa mi ne govori, prekida me on. Sve sam video. Predloži! Moramo ga maći iz Glavnog odbora, procedim ja kratko. O kej, veli Blaško. Prihvaćeno. Blaško je melem na ranu, mislim dok nervozno šetam po stanu. Malo je takvih љudi koji te u momentu shvate. U takvim stvarima mora ići glatko ili nikako. Već su me zvali iz Centrale. Poruka je kratka: kako se brzo išlo od uličnog prodavca večerњaka do doktora nauka, još se brže može sići od doktora nauka do prodavca večerњaka na ulici. Pusti, vraga! Ipak je dobro biti doktor nauka, zakљučih. Dobro je umovao deda-Avram (ne onaj, nego moj deda): Pita je glasita, ali meso je meso…
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Današnji Filipidesi izreknu nam vijesti sjedeći. Daleko od toga da potom umiru!