Komentar za početak
Odkud sam se nadao da me sunce ogreje, odonud me led bije. (Dvosmisleno. Kako iz ovog postići da se ne odnosi na Rusiju?)Zapisnuti!
KAKO? LAKO
Neko se zapitao, nije bitno – pitaju se mnozina: kako je mladi partizan, pa još Dobrica, stigao na današnju biljegu, kako je pisac knjige Daleko je sunce mogao sve iz svoje duše da ispovraća, na trasi od Triglava do Hilandara? Nauka još ćuti o tome.
Ali ne ćute popovi. Briga ih za stil i sadržaj. Dostojevski je u progonstvo otišao kao revolucionar – pristalica Š. Furijea – a vratio se čovek koji piše panegirike caru i slavi despotiju i rusku kontinentalnu hegemoniju.
Bitno im je konvertitorstvo.
Pomolak tora, ali napuštenog
СТАМПЕДО ЈЕ КРЕДО ЗА СВАКО ГОВЕДО
За сва говеда
Од Пном Пена до Толеда
Нема важније трке
Ни жешће фрке од стампеда.
Свако право говедо
Пријављује се за стампедо.
Да би трка почела
Полази се од начела:
А) Жега мора бити пасја,
Б) Нигде не сме бити хлада,
Ц) До језера триста миља,
Д) У ваздуху сто обада.
Кад осети луди бол,
Кад доживе убод худи
У меса дебела –
Трка је почела!
Питање је части
Из трке не испасти.
(Та шта кажем, какве части!
Такво јуне које падне
Неће пасти
Никад више траву зелену.
Преко стазе га прегазе!)
Телад трче како хоће,
Ал најкраће до хладноће.
Скака стаза добро води
Ако носи ка слободи
Од обада
У дубокој свежој води
Мада, невелика то је нада.
Правац трке није битан
Но на крају два су циља:
А) Сачувати живу главу,
Б) Место славе наћи траву.
О, да:
Свако стадо одреда
Носи печат стампеда…
Negantesima valja reći ne
Astroološki motivi
Izrekao sam već neđe rezolutno i apsolutno nezadovoljstvo pojavom da plemeniti instrument durbin nose oko vrata teški probisvijeti koji su, godinama, broda oko vrata naše sudbine. Njihove se slike ne skidaju sa ekrana televizija – red vanisha (odstranjivač mrlja – stain remover), red likova sa međunarodnih potjernica… Jer, durbin je sprava za predosjećanje budućnosti. A onaj koji predosjeća, taj je duševan, i daleko od banalnosti zločina. Postoji umišljaj da se iskoristi ovaj psihološki kontekst upotrebe durbina za poslove usađivanja u podsvijest naroda poruke da je duša od čovjeka onaj koji je pomlatio toliki silni inovjerni svijet. Ta, čovjek sa durbinom oko vrata! On zna nešto što će tek biti, i ono o čemu ostali još ne slute. Komandant, ako nosi durbin oko vrata, nije zločinac.
Znameniti fizičar Johan Kepler (1571 – 1630) razrađivao je u delu Dioptrice princip rada astronomskog durbina. Dobar matematičar, koji je bio na tragu infinitezimalnog postupka analize, udario je temelje moderne astronomije. Formulišući tri zakona kretanja planeta, učvrstio je heliocentričnu koncepciju ustrojstva sveta. Kepler je naučnik za ponos prirodnih nauka i za inspiraciju novih đaka.
U srijedu, 14. septembra 2005. čitali smo vijest u novinama: Otvoren Astrološki institut Johan Kepler u Beogradu.
Kao što je i red, Institut ima direktora. Koristi adekvatne prostorije u reprezentativnom delu grada. U tekstu je istaknuto da je program rada institucije usklađen sa međunarodnim standardima astrološkog obrazovanja koje preporučuje Internacionalna astrološka asocijacija.
Po planu nastave, školovanje traje tri godine. Za to vreme ima se usvojiti znanje iz dvadeset sedam predmeta, po programu nastave. Prva godina osposobljava polaznike za natalni horoskop. Na drugoj godini se izučavaju: prediktivne astrološke tehnike i prognostička astrologija. Tu se daju i osnove astrologije odnosa, a dobiju se i bitne informacije o elekcionoj i horarnoj astrologiji. Treća godina je rezervisana za karmičku astrologiju, kao i za psihologiju u astrologiji.
Posebna pažnja, kako se naglašava u članku, posvetiće se astrološkoj etici i istoriji astrologije. Diplomirani stiču pravo da otvore sopstvenu školu i edukuju druge. Predavači su i ugledni astrolozi iz sveta.
Ističe se da je jedan od ciljeva Instituta uspostavljanje kriterijuma, ko sve može da se bavi astrologijom.
Čitajući ovo, danas još mogu da gunđaju jedino deklarisane komunjare. Na njih, međutim, pravovremeno je bačena anatema i njihova skepsa sada samo služi da im uveća sopstvenu sramotu. Kad li a ono:
Dvanaestog novembra 2005: jedan astrolog kao takav poručuje: “Težnja Mila Đukanovića da Crna Gora postane samostalna država u okviru kraljevine neće mu se sada ostvariti, jer za tu ideju neće imati podršku, a neke stvari se mogu preokrenuti u suprotnom smeru samo u jednom nepredvidivom trenutku.” Tekst sam pronašao u listu Danas, dvobroj 12/13. novembar 2005, na strani XV, u vidu pikantnog citata koji je u rubriku Ispod (s)vesti smestila novinar Tamara Kaliterna.
Ne treba se čuditi. Fakulteti i školuju kadrove da bi ti kadrovi valjali u okviru kraljevine. A valjaće u nepredvidivom trenutku. Više, neka niko ne pita koje je radno mjesto astrologa. I zašto su potrebni kriterijumi, ko može da se bavi astrologijom.
Mi smo mali, pa niti hoćemo niti možemo da drugome, većem, određujemo kakve institute da njeguje u oblasti istraživanja i obrazovanja. Lično mi se čini nesumnjivim da crnogorske đake ne treba vezivati uz hladni astrološki leš da u dugoj, ledenoj noći manipulacijâ ispamećeni čekaju svanuće…
U osnovi astrološki pristup ponižavanja i poništavanja nesumnjivih osobenosti Crne Gore primjenjuje se svakodnevno, pa i na najneočekivanije načine. Pogledajmo neke detalje vezane za kampanju negiranja crnogorskih tapija na sopstvenu nepokretnu imovinu.
Pravovremeno smo informisani na koju sve teritorije u Crnoj Gori pledira građanin Karađorđević, stanovnik Beograda. Katastarska površina imanja koja su njegovi preci uspjeli da kupe (uštedom od svojih plata) mjeri se, ako smo dobro razumjeli, je li, hiljadama kvadratnih kilometara – što u priobalnom pojasu, što na zimzelenim visoravnima…
Kada je čuo da se zemlja krčmi, i da se krčme objekti na njoj, građanin Radović iz Morače, poletan kakav jeste, iznio je podatke kolika teritorija u Crnoj Gori njemu pripada po pravu svetosavskog nasljeđa iz prošlih… milenijuma. On potražuje nove hiljade kvadratnih kilometara… U ovom svijetlu, jasno je zašto je taj eksproprijator u pokušaju nas sitnoposjednike i bezemljaše nazvao kopiladima. Naime:
Kopile je nezakoniti potomak. Ono (pošto nije ni muškog, ni ženskog, no srednjeg roda) objekat je društvenog prezrenja: kao takvo nema ime, nema ugled, a najvažnije je da ne može ništa da naslijedi (“Ja sam kopile… Bez imena, bez imetka” – našli su filolozi kod Kranjčevića). Nekad su kopilad bacali u vodu; cijela jedna rijeka se, nekako, tu negdje, zove Đetinja. Jer tako treba sa nevaljalcima i huljama, pogotovu sa nikogovićima.
Ergo, Crnogorci u statusu kopiladi, kako to interpretira jedna crkva, koja se ne plaši svoje otvorene pseudo-hrišćanske djelatnosti, ne mogu legitimno dužiti prostor Crne Gore! Zbog toga i priručni sekretari iz toga miljea, ne poetski nego prizaično veledu da su državu Crnu Goru napravili srpski popovi, i ta je dakle zemlja bez ostatka prekrivena (vo vjeki vjekov) crnim plaštom klerikalizma. Kako je reagovala legitimna država? Kao i u slučaju metalne grabljivice slećele na vrh Rumije: efi-kasno. (Sve je groteskno u toj priči o SPC-vjerskom oplemenjivanju vrha Rumije: angažman vojske liči na žilvernovski preudorealizam, a duhovni učinak je običan religiozni placebo.)
Javna potraživanja su, vidimo, značajna. Ozbiljne enciklopedije pišu da je površina Crne Gore 13812 kvadratna kilometra. Ali u notorni opis neodgovornosti umišljenih kolonizatora (colonialist irresponsibility) regularno spada i osporavanje svakog podatka koji potiče iz dijela prošlosti koji su oni sami imenovali kao “crna rupa” istorije. Mi ćemo tek saznati šta se zapravo vidi kroz astrološki durbin koji ominozno visi oko njihovog vrata non stop.
Plemeniti pronalazač gromobrana, amerikanac Bendžamin Franklin, nije vidio blagostanje koje bi na vrhovima kopalja donosile vojske samoproklamovanih konkvistadora. Vazda mi je na pameti njegova valjana riječ:
“Nikad nije bilo lošeg mira ili dobrog rata.”
Pomolak viteza
ADOBTIRANJE
[CDATA[ Adaptacija je prilagođavanje. Postoji adaptacija na datu klimu, može se adaptirati stan, ili pozorišna pretstava. Vješti korisnici kompjutjera danas znaju za program Adobe. Dok ovo pišem, na raspolaganju mi je softverski paket Fotoshop 5.0 iz arsenala A-dobe pomoću kojeg mogu intervenisati u sadržajima proizvoljne fotografije: dodavati, ucrtavati, sjenčiti, duplirati, brisati – riječju, adaptirati. Vješti programjeri mogu danas falsifikovati autentične sadržaje neke fotografije. Sve to obuhvaćeno je novom riječju adobtiranje, adaptiranje tehnikom Adobe. (Poželjno je na ovom mjestu iznimno ne primjenjivati pravila palatalizacije, jednačenje b u p isprijed t.) Sjajan primjer adobtiranja stvarnosti desio se u četvrtak, 21. septembra 2000. godine; Beogradske dnevne novi-ne Večernje novosti , na naslovnoj strani objavile su fotografiju sa predizbornog mitinga Socijalističke narodne partije u Berana-ma; u želji da izvijesti o prisutnih sto hiljada podanika (kako i priliči na skupu gdje govori predsjednik Republike), list je meto-dom adobtacije upetostručio broj mitingaša; na nakoliko mjesta te znamenite podvale vide se identična lica; klonirani ljudi svuda su rasuti po fotografskom polju; ne samo ljudi, klonirana su o-kolna brda, drveće i objekti, sa sve državnim i stranačkim zasta-vama. Mi ne vjerujemo da je ovo prvi slučaj adobtiranja, neće zacijelo biti ni posljednji. Zato, zapamtite predloženu riječ. ]]
Pomolak mišljenja
GENIJE
Dosadno je bez Ajnštajna u medijskom prostoru. Zato je utješno da se emituje serijal „Genije“ o životu ovog fizičara, na televiziji National Geographic. Drugu epizodu smo gledali u nedjelju 30. aprila 2017. od 22 časa. Kad smo svojevremeno objavili knjigu „Podvig mladog Ajnštajna – devet članka koji su utemeljili modernu fiziku“ (Mikroknjiga, Beograd 2005) napisali smo na koricama da je Ajnštajn „najzaslužniji fizičar svih vremena“. Mislimo da su ovo tačne, a odmjerene riječi.
Početak serijala je obećavajući. Scenaristi su iskoristili podatke iz Ajnštajnove Autobiografije. Miloš i ja smo čitali i prevodili ovu knjigu. Otud znamo da je ona teška za ekranizaciju, zbog toga što Ajnštajn stavlja znak jednakosti između života i djela. Po njemu, važni su misaoni procesi u mozgu i jednačine i rezultati koji proisteknu, ako proisteknu, a koji se na kraju radnog dana mogu staviti na papir. Svaki dan je radni dan, inače ne postoji. Dobro, tu su i takozvani događaji, o njima Ajnštajn piše uzgred, ovlaš i samo u kontekstu razmišljanja na temu Šta je ovaj svijet u koji smo zaronjeni? A to nije pravi predložak za TV radnju kakva se svakodnevno propagira u filmovima, pričama i reportažama na malom ekranu. Zbog toga, pohvale za ekipu koja je iz takve „suve drenovine“ iscijedila kapi uzbudljivih scena! Gluma je dobra, dinamika radnje na nivou, savremena je režija. Gledaćemo i dalje.
To da je Ajnštajn poistovjetio biografiju sa stručnim i naučnim radom u oblasti fizike navodi nas na sjećanje da je jedan Nišlija, vrhunski pjesnik, ostavio za sobom, u svom kratkom vijeku, niz jarkih stihova, koje danas citiramo i opravdano vadimo iz zaborava. Nedavno je reditelj Oliver Frljić govorio kako mu ne izlaze iz uma stihovi Branka Miljkovića, jer o njemu je riječ: Isto je pevati i umirati. Ovaj balkanski genije tvrdi isto što i fizičar: rezultat mog života su pjesme koje sam napisao; one nijesu izmišljena stihovanja, one su sadržaj mojih dana provedenih na ovome svijetu. Miljković je umro mlad. Da je pisao autobiografiju, izgleda bi postupio po Ajnštajnovom receptu: ničega nema van stvaralačkih trenutaka u životu autora.
Ova priča nam donosi u sjećanje jedan stari vic. Vojnik je na pregledu kod psihijatra. Doktor mu pokazuje nalivpero i pita, „Na šta vas asocira ovaj predmet?“ Vojnik bez razmišljanja i ustezanja odgovara: „Na p…u.“. Doktor se mršti i ponavlja pitanje pokazujući mu pepeljaru. Vojnik odgovara isto. I treći put doktor testira pacijenta vojnika, postavlja mu isto pitanje pokazujući maramicu. Vojnik odgovara da ga asocira na p…u. Psihijatar je konsterniran. Vojnik ga tješi: „Doktore, ne uzduđujte se. Što god da mi pokažete, ja stalno i jedino mislim na p…u.“
Tako je i sa Ajnštajnom. Možete ga odvesti i na vašar u Topoli, on će tamo tražiti rešenje jednačine gravitacionog polja. U istim okolnostima Miljković bi odrecitovao najnoviji stih svoje buduće pjesme.
(Pa, možda i neka naša serija o Miljkoviću u budućnosti nije nemoguća misija?)
Pomolak lisca
IZBARABЉIVAЊE INTELEKTUALACA
Rečeno je davno, ne može biti da je to moja misao, da velika nužda zakon meњa. Ono što bi, eventualno, bilo moje zapažaњe sastoji se u takoreći opitnoj opservaciji da promene te vrste hoće da se pojačavaju baš u vremenima kad je velika nužda sasvim mala.
Ovaj neophodni teorijski uvod pomoći će da uočimo pravu meru u onome što nameravam u ovoj priči da iskopam. Ne pomiњem slučajno kopaњe; nije nikakav pesnički uzlet već asocijacija na samoj površini.
Tog jutra sam, po vrućini, pešačio prema gradu kad ugledah na obližњoj њivi povijenog, oznojenog čoveka. Kopa. Po neveštom držaњu motike zakљučih da nije iskusni zemљoradnik, pa ga osmotrih. Po iznošenom odelu kakvo sam i sam imao pre dvadesetak godina, po retkoj kosi koja je karakteristično osedela, videh da nije seљak. On odloži motiku i prepreči mi put. Srdačno mi steže ruku, a onda me još prisnije zagrli.
Bio sam siguran da se ne znamo. Predloži da sednemo pod orah.
– Ti nisi iz ovoga mesta – reče.
– A obojica nismo iz ovoga vremena – dodadoh.
– Zaustavљam pešake, namernike bez limuzine, – objasni mi. – A kad sam osetio i žuљeve na dlanu desnice, znao sam da si profesor.
– Brate po majčici matici! – uskliknuh. – Ustaj da se izљubimo!
Zapodenusmo zanimљivu konverzaciju. On mi reče mnogo lucidnog o istorijatu krompirove zlatice; kao magistar arheologije uživao je u magiji prošlog i znao je to da potencira na primeru ozloglašene bube koja ume da mnogo težačkog truda svede na gorku (krom)pirovu pobedu. Na kraju besede ja zavapih, ne bez patetike; ah, ta lepinotarsa decemlineata! Ovo da bih pokazao uviđavnost pažљivog slušaoca; a i hteo sam da stavim do znaњa sagovorniku da se može osloniti i na moju širu poљoprivrednu kulturu, mada sam doktor fizike, što nije neka legitimacija u sparnom danu pod orahom u društvu zaљubљenog u prošlost.
Potom sam mu pripovedao sa dosta detaљa kako se izlazi na kraj sa vraškom travom tipac, pa još na slomovratnim planinskim livadama. O klepaњu kose znavaše ponešto, ali je pritom dosta naivno ulazio u problem izbora pravog brusa. Ne, kosibaša biti ne bi mogao…
Pričali smo mnogo. Kako se gazi crni luk, kad je pravi momenat da se tele odluči, šta činiti protiv krtice, vredi li pokušati sa malinama, može li kunić dostići polnu zrelost pre godinu dana, dovodi li veštačko đubrivo do kiselosti ovog inače posnog i peskovitog tla. Priznajem da je moj sagovornik bio za nijansu svestraniji znalac meteorologije, a ja sam bio agrokulturniji u načelu – što se možda od mene nije očekivalo: imao sam jedan akademski stepen viška. Što je, proporcionalno, jedna stepenica egzistancijalnog maњka.
Zahvaљivao mi je što sam pristao na podsticajnu razmenu korisnih informacija. Teško je, reče, biti inokosan na њivi. Na šta mu ja, ne bez prekora rekoh:
– O, pa za koju to formu života kibucujete?
Baš tog momenta, posra me neka potpuno nezainteresovana ptica. Za divno čudo, istovremeno mi pade na glavu i zreo, krupan plod oraha.
– Nije sve crno kakano izgleda, – rekoh tužno.
Arheolog odrecitova poznate stihove:
Nit ga orah, nit ga kopah,
kao dar s nebesa pade orah.
Slušajući sam mislio, srećna je zemљa koju obrađuje poetska duša na ispadaњu…
Šta mi bi da se baš tog momenta setim kulturne revolucije u Kini? Pod prinudom, slali su navodno profesore univerziteta da obrađuju њive. Ovo naše je, ipak, dobrovoљno. Može li iko zdrav reći da je dobrovoљna kulturna revolucija gora od prinudne kulturne revolucije? Ne može. Nikad nije bilo isto: prinudna dobrovoљnost i dobrovoљna prinuda.
Bi mi milo da je i u ovim stvarima naša stvarnost baš sa humanutim likom…
Ali, vaљalo je meni ići put grada.
Ne koraknuh čestito ni tri puta, zaustaviše se sjajna, skupocena kola i mladić љubazno otvori vrata.
– Ulazi slobodno, – vikao je za mnom љubiteљ iskopina. – Ta prevejana baraba duša je od čoveka; nije to više geg iz pozorišta.
Cenio sam њegovu žrtvu dok je pridavao gas. Ometao sam mladića koji je ispoљavao samrtničku rešenost da negde stigne na vreme.
Kroz zamućena vetrobranska stakla gledao sam zabrinuto prema istoku; ne pogađam kakav će sutra biti dan; meteorologija mi je i daљe slaba. Tačka. Isto kao i nužda. A zakon je već promeњen.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Takva su bila vremena: narod je iznjedrio dva najpoznatija političara. Logički paradoks je razriješio snajperista.