Komentar za početak
Od kriva drva senka pada na stranu. (Kao i od pravoga.)Zapisnuti!
VIDRAK
Oraspoložila me vijest da će Zlatko Paković pripremati predstavu “Spomenik i njegov čovek”, o životu i smrti Stevana Filipovića. Riječ je o spomeniku na brdu Vidrak u Valjevu. Prije nekoliko godina molio sam moje Stankoviće da posjetimo taj monument koji je radio Vojin Bakić. Oni su mi izašli u susret, kao vazda. (A posjetili smo i samo istorijsko mjesto đe je obješen odvažni borac za slobodu.)
Vojin Bakić je prvoklasam moderni skulptor. Đe je god gradio, ostao je uzbudljiv trag umjetnika, spomen mučenicima i oplemenjen prostor za posjetioce. Pisao sam već, više ne znam u kojoj svesci, o njegovom moćnom rešenju u Kragujevcu, na jednoj od lokacija groznog fašističkog stratišta: ona kriva površina nerđajućeg čelika koja u toku sunčanog dana baca tužni pokretni odblijesak na grad i okolinu i ’ne dozvoljava’ da se zaborave nevine žrtve. I ovđe u Valjevu sam bio u ushićenoj drhtavici, u podnožju junaka koje u času smaknuća šalje narodu optimističke i tačne riječi o budućnosti.
Paković je rođen u Valjevu i ističe da voli što se tamo rodio – zbog herojske smrti Stevanove. A meni je za ponos što s njim dijelim to poštovanje prema žrtvama za slobodu. Takva su vremena: nema ih mnogo koji javno slave ono što je za istinsku slavu i ponos. Još mi je drago što mlađi ljudi prihvataju rizik moralno čvrsto ističu svoju progresivnu skalu vrijednosti (Paković je rođen kad sam ja bio na trećoj godini studija tehničke fizike u Beogradu. On još ističe da je učio u školi koja nosi ime Andra Savčića, kojega su četnici zaklali; još ne propušta da pomene Živana Đurđevića, kojega su četnici živog ispekli na ražnju. Time Zlatko primjerom potvrđuje da je ’čovjek biće koje se usuđuje’.)
Vidrak! Mjesto spomenika. Finim slučajem, toponim Vidrak krije u sebi vid i raku. Stevanu je ostala raka, kolevka Zmajovina, a nama, novim snagama, pročišćen vid.
Jest, tako je braćo draga.
Pomolak tora, ali napuštenog
ОРОНУЛИ МЕСЕЦ
Како је месец некад био потентан!
Знала је месечина крпе да скине
С лепотица Будимље и околине.
Месец је данас de facto другачији –
Грешан сам, постао је свачији!
Где му је хладна она мушка врелина
Љубав која је палила по селима?
Уопште, више не знам за цурицу
Којој Месец прекине макар пуљицу.
Гледам га како небом споро гегуца:
Да нисам наглув, чуо бих да кашљуца!
Уместо од здравља (као некад) да пуца.
Лице бледо, старачке ружне пеге
Не милују женска бедра и белеге!
Не узносе ребра мушка и отоке
(гојне, влажне, једноглаве; једнооке).
Време је дошло, сазреле сасвим ствари.
Мењати ведро небо и Месец стари!
Negantesima valja reći ne
Neapoljska čamotinja perjanika Vukala
Vremena živimo u kojima su mogući višemjesečni štrajkovi u prosvjeti; vidjeli smo, indukuje ih jedna kontra-prosvjetiteljska supstanca sa svetosavskim aditivom i još nije napravljena analiza razorne destruktivnosti ovog politikantskog bučkuriša na kvazi-sindikalnoj osnovi, ovog odurnog letargena na crnogorskom tkivu.
Živimo u vremenima kad Crna Gora rađa i njivi pisce, umjetnike i stvaraoce koje prekriju separatističke ospice na sam pomen crnogorskog jezika (crnogorsko ime četvorojednog jezika).
Zbog toga bi bilo rizično da ma ko, ovoga časa, izađe u narod sa dvije teze: a) Crnogorski prosvetari su revnosni i samoprijegorni podvižnici, i b) Oni se služe crnogorskim jezikom i afirmišu ga u crnogorskim školama.
A upravo ta zapažanja je svojevremeno zabilježio srpski književnik Ljubomir Nenadović. U spisu O Crnogorcima, slikajuci Cetinjsko podneblje i vrijeme kneza Danila, on primjećuje slijedeće: “Svi Crnogorski učitelji, koje sam do sada poznao, dobri su i vrlo revnosni za prosvetni napredak. U svim školama jezik je – crnogorski; u mnogome različan je od onog priznatog, lepog jezika na kome je Biblija prevedena. Govorio sam jednom prilikom na Cetinju da bi trebalo, radi književnog jedinstva, da uvedu onaj jezik kojim se danas piše u Beogradu i Novom Sadu. Taj jezik, na kom se dosada najviše pisalo i radilo, ostaće zasvagda kao srpski književni jezik. Ako Crnogorci produže svoje škole kao dosada, onda, posle sto godina, između ta dva jezika biće veća razlika nego što je između portugalskog i španskog. Ja ne kažem koji je jezik lepši; samo napominjem: da bi, za ljubav književnoga jedinstva, trebalo da manjina pristupi većini; i da svi koji jedno ime srpsko na sebi nose počnu i jednim jezikom pisati. No na Cetinju nimalo nisu skloni tome. Oni vele: mnogo je lepše i dičnije kazati: “lijepa, bijela, sijeda kosa u đeda” nego: “lepa, bela, seda kosa u deda”.
Pa evo, prošlo je tih famoznih sto godina (i koja više). Mi smo ta generacija koja je mogla, bojao se neumorni valjevski putopisac, krenuti krivim stazama portugalske tvrdoglavosti. Je li Ljubomir bio dobar dijagnostičar i prognozer, prosudite sami. Koliko je današnjih učitelja “vrlo revnosno za prosvetni napredak” u Crnoj Gori? U svim crnogorskim školama jezik je – srpski. Kakav španski, kakav portugalski jezik? Ko od nas sa osjetljivijim kardio-vaskularnim aparatom smije tek tako preuzeti zdravstveni rizik makar da pomene crnogorski jezik! Pljunuće ga dežurni kerberi i drzniku namijeniti jednu od hajkačkih fleka (a izbor je bogat; onaj popovski pačvork o komunističkim kopiladima Milovana Đilasa i nije od najprljavije vrste). “Za ljubav književnoga jedinstva” prosvetitelji nebeske provenijencije pričaju nam da je Ljubomir izmišljao i da na Cetinju nikad nije bilo da su đeca pričala crnogorski. “Za ljubav književnoga jedinstva” premještaju komuniste u Danilovo doba i pripisuju im retrogradni antisrpski promiskuitet. “Za ljubav književnoga jedinstva” danas nema namjernika koji ce uložiti trud da nauči crnogorski jezik (jer, kako učiti nepostojeći jezik?).
A nije uvijek bilo tako. Lukavi protin sin se trudio! Jako je poznat ovaj citat iz spisa Ljubomira Nenadovića (godina je 1878):
“Za vreme prvog bavljenja mog na Cetinju, knez Danilo neprestano me popravljao u govoru. Jednom predveče, u šetnji, na Cetinjskom Polju, razgovarao se on nešto s Crnogorcima. U tome dođe perjanik i reče mi da mu kažem da je večera gotova. Kad je knez Danilo svršio svoj razgovor, upita me: Što je dolazio perjanik?” “Zovu na vječeru”, odgovorih mu ja. “E ti prećera!” odgovori on glasno smejući se. “Ni Crnogorci ne kažu vječera. Govori odsada kao što si navikao!”
Ovu anegdotu prepričavaju mnogi, i danas, često otprilike (anegdote se dorađuju, jakako). Čuo sam je i iz usta onih koji ne čitaju niti imaju namjere u tom smjeru. Nešto im se dopalo u opisu pisca sa strane, u njegovoj jezičkoj nevolji i u stavu kneza Danila. Pitaju se da li je onaj đed sa “lijepom, bijelom, sijedom kosom” još u zivotu.
Kad, ovih dana! Najpoznatiji srpski pop u Crnoj Gori naprasno forsira riječi: Prvijenstveno; Opijelo, … On vidi da ponovo jedna manjina ne bi da se prikloni većini prosto “za ljubav književnoga jedinstva”. On zna da prećeruje, i namjerno prećeruje. On se boji da je Nenadović bio malo preširoke ruke, te da krucijalna sentenca mora biti jednostavnije formulisana: Za ljubav bezuslovnoga jedinstva. Za tako krupan plan mora se ponešto i žrtvovati (na primjer, održati opijelo dedi).
Ljubomir Nenadović se trudio da govori crnogorski (moramo pretpostaviti) iz časnih pobuda: ukazivanje poštovanja domaćinu.
Ovaj pop se trudi da govori crnogorski s prećerivanjem, nesumnjivo iz nečasnih pobuda: cinično ispoljavanje nepoštovanja identiteta domaćih “pobunjenika”. Pop drsko veli: sa ovakvim ili onakvim jezikom, ne manišemo vam – da ste Srbi! Prvijenstveno je da održimo opijelo “portugalskim” tendencijama u Crnoj Gori. Žrtvu koja bježi proganjaju gonioci sa dodatnim, iracionalnim, zločinackim impulsom. To nam znanje može pomoći u shvatanju paničnog lovačkog instinkta koji je (u pojačanju) viđen kod Popa Misionara.
(Da se može Danilo dići iz groba, rekao bi i ovome: Govori odsada kao što si navikao!)
Kod sebe, kod mojih, kod svih zemljaka-montanjara viđao sam i viđam jedno stanje površne i brzometne sentimentalnosti koju, ne bez sarkazma, nazivam sentimomentalnost. Paradigma tog stanja je ona scena kad je Njegošev posilni Vukalo u Napulju sreo – Ljubomira Nenadovića! Tog trena sunce ga je ogrijalo, pa se ispovijedio:
– A da kako da ti se ne obradujem! Pogiboh ti u ovom nesrećnom svijetu. Nijedan te lacmanin ne razumije; ili govorio njemu ili stoci, svejedno. Ovđe sam ti bio cijele zime kao u tavnici. Nema ko “dobro jutro” da mi reče.
Da je agorafobični perjanik htio (za vazdugu zimu) da nauči kratku frazu Buongiorno, vidio bi da lacmani (baš kao ni Nenadovići) nijesu stoka od koje se bježi u tavnicu. No, u međuvremenu, stvari su krenule na bolje; vjerujem da odrastaju mlade generacije spremne da uče strane jezike, da ih svijet ne asocira na nesreću, da Drugačiji nije obavezno stoka, da sebe ne dozivljavaju kao Utamničene. Oni pobjeđuju sentimomentalnost u sebi! Naučili su: sentimomentalni ljudi su objekat manipulatora – nema šta neće učiniti za ljubav (književnog!) jedinstva.
Pomolak viteza
KORAKS NAPRIJED
Slobodoumni misleći svijet u ovoj deceniji kod nas obilježio je karikaturista Koraks. Njegovi svakodnevni likovni komentari društveno političke situacije nenadmašni su grafički eseji i lucidni kroki uvidi u suštinu dnevnih događanja. Više od toga, njegove karikature opominju i pretskazuju. Sintagma korak naprijed označava svaki naprijedak i pomak u pravom smjeru. Očevidno, Koraks naprijed sintagma ući će u naš lingvistički fond da označi talentovan, pravovremen i hrabar istup pojedinca na korist svih. Koraks naprijed je jedan, a ko rak naprijed napravili su, na žalost, mnogi.
Pomolak mišljenja
ŠTA SMO PISALI PRE OSAM GODINA?
Otvaramo ovaj maleni članak pohvalom nastojanja Zlatka Pakovića da u „Politikinim“ subotnjim dodacima Kultura, umetnost, nauka pokreće u rubrici Intelektualac u tranziciji važne teme koje su pune polemičkog naboja. Tako je bilo i 27. juna 2009. u prilogu Poznaj samog sebe, koji afirmiše razgovor o odnosu nauke i religije.
Tema je stara. Poslednji snažan impuls razgorevanju skoro utuljenog plamena dao je onaj Papa, sada već upokojen u Gospodu, koji je organizovao Simpozijum (s ograničenim jemstvom) u Vatikanu (o tome je samo-ironično pripovedao zapaženi učesnik „vesele gozbe“ maestro nauke Stiven Hoking). Dakle, povremeno se smenjuju ciklusi udaljavanja ili približavanja nauke i religije kao dva tipična antipoda. Trenutno nas zapljuskuje cunami afirmisanja religije kao nauci komplementarne delatnosti; suzivot nauke i religije se preporučuje i u njemu prepoznaje ne samo zadovoljstvo saradnje već i sama kreativna dobit. U nametanju veštačkih spona između te dve delatnosti uključuje se i dnevna politika i to je uvek ekscesni momenat; doskorašnji lider jedne velike svetske sile znao je da u javnom obraćanju, tonom kognitivne topline i stavom celomudrene zabrinutosti pohvali nastojanja kreacionista da naprečac objasne misteriju postanja. I mi imamo lidere koji rado razrađuju posledice ovog naloga Velikog Brata. U pamćenju nam je poletno osporavanje evolucionih pogleda na svet, koje je zapretilo da kroz mehanizme institucija obrazovanja postane delatno.
Pakovićev članak, pored toga što je kao i uvek pisan uzoritim stilom, preporučuje toleranciju u polemici koja, valjalo bi to, treba da preraste u sadejstvo poslenika nauke i religije. Nije lako (mada je moguće, a pokašto i neophodno) progovoriti protiv apsolutizacije tolerancije koja nas na vetrometini tranzicije šiba po vasceli dan. Treba se možda uzdržati još neko vreme, jer dabome ni vekovi nisu pokopali sećanja na ugljenisane kosti Đordana Bruna i staračke „pokajničke“ tamničke dane Galileo Galileja.
Smesta mogu da podržim privrženost poeziji Jovana Hristića i posebno ohrabrujuće sentimente u njegovoj pesmi Poznaj samog sebe. Ne bih se složio da u njoj tražim potporu za potrebu da odnos nauke i religije postane kreativan. Od starih Grka nam je ostalo i ovo: između nas i dragih osoba uvek je isprečena… istina.
U članku se veli da „ne postoji jedinstven standard ni za naučnost, ni za religioznost.“ Za religioznost po definiciji ne postoje standardi, ponajmanje unikatni. Za nauku, međutim, takvo merilo postoji. Ono se zove naučni metod. Nobelovac Fejnman bi rekao, ta nema razlike između nauke i naučnog metoda. Nauka je sebi nametnula pravila kojih se u traganju za istinom mora pridržavati. Ima ih desetak, sva su rigorozna, a za naš razgovor dovoljno je naglasiti samoregulativni zahtev da svaka naučna teorija ima obavezu da ponudi jasan i realan način opovrgavanja nove misli. Iznošenje „tvrdnje“ koja ne nudi mogućnost egzaktnog samopropitivanja irelevantno je (mada može biti praćeno izlivima zadovoljstva, šta mari?). Nije reč o tome da se nešto isprečilo sa ambicijom neprikosnovenosti, već da li možemo osporiti neprikosnovenost! Postoji definicija nauke (u tom sklopu i naučna definicija religioznosti; no ne postoji ozbiljna religiozna definicija nauke – tu naprosto simetrija ne postoji).
Zadovoljenje agendi naučnog metoda razlog je što su mnogi zaslužni poslenici nauke dobijali Nobelovu nagradu pod sede dane, za ono što su veliko uradili kao mladići (Albert Ajnštajn, Denis Gabor). Naravno da neko može biti i naučnik i umetnik (Milanković, Supek). Naravno da se naučnik može zabavljati i religionim spekulacijama (Paskal). To, međutim, ne može da naruši autonomnost jednog ili drugog zanimanja. Ne postoji presek skupova nauke i religije. Nema ukrštanja. Metafizika nije predmet nauke, metafizika (s one strane fizike) je jedina oblast interesovanja religije. Naučnik može u nešto verovati (složeno pitanje intuicije), ali time ne narušava međe nauke – ionako naučni rezultat, ako ga bude, mora proći proceduru metodološke verifikacije i kompleksne teorijsko-opitne prakse.
Nijedan krucijalni zaključak nauke nije metafizički! Pojedinac koji se radosno bavi i fizikom i metafizikom može biti u-sebi-interaktivno kreativan; načelno, nauka i religija nisu u kreativnom odnosu, jer se ne dodiruju ni temom, ni metodom.
***
Prošlo je osam godina, a ponovo su se razgorele teme na koje smo se osvrnuli gornjim člankom. Članak je dakle aktuelan i samo ga treba preštampati – da bude uzaludan, kao što je i na početku bio. Jer, prouzrokovao je u tučno leto 2009. salvu protivgradnih, banalno verskih raketa koje su promašile u Dodatku i nauku i umetnost i kulturu (tako je bio omeđen uređivački, a roganovićevski prostor).
Naglasimo ovom članku srećnu podudarnost koje onda nismo bili svesni. Mogli smo citirati stav poznatog evolucionog biologa sa Harvarda Stiven Džej Gulda (Stephen Jay Gould, (1941-2001). On je uporno ponavljao istinu, koju ćemo sad navesti kao pesmicu:
Nauka i religija su područja bez preklapanja,
svaka od njih je suverena u vlastitom domenu,
svaki konflikt između njih je izlišan.
To je baš ono što je naša neznatnost i tvrdila: „Ne postoji presek skupova nauke i religije. Nema ukrštanja. Metafizika nije predmet nauke, metafizika (s one strane fizike) je jedina oblast interesovanja religije.“ (Ne mora se biti biolog da bi se rekla istina o darvinizmu; dovoljno je izvesno iskustvu u nauci kao ljudskoj delatnosti, na primer u fizici.)
Jest, tako je braćo draga.
Pomolak lisca
KAKO SE RADIKALIO ČELIK
Gvozden je bio fin, pristojan čovek. Stakloduvač u radionici jednog naučnog instituta, važio je za pouzdanog zanatliju. Znam ga sa odbojkaškog terena, gde smo se okupљali u pola deset, u pauzi za doručak. Komunikativan, otvoren, spreman za šalu, ubrzo je postao zaštitni znak dobrog razumevaњa u našem kolektivu. Od miљa smo ga zvali Gvožđe, što je on oduševљeno prihvatio. Ubrzo se našlo onih koji su u sebi otkrili ostatke nekadašњeg znaњa hemije i javila se nova, skraćena formula nadimka: Fe, što se, naravno izgovaralo u dahu EFE. Zdravo, Efe. Kako si, Efe? Serviraj, Efe! Efe, vidimo se u birtiji.
Efe je, kao i ja, bio član Partije. Povremeno smo se skupљali povodom Sastanaka. Najčešće je dnevni red bio jadan i bled; diskutovali smo, ćutali i skrivali poglede. Sala u kojoj smo se nalazili, ta jedna u kojoj smo se uvek i svi zatvarali, ponela je nečasno ali zasluženo ime Tikva. Efe, hoćeš li da daš sebi oduška u Tikvi? Hoću, ali zajedno! Vidimo se u tri u Tikvi, i sl.
A onda su se vremena promenila. Prestali smo sa jednoglumљem; imali smo kraći nastranački pluralizam, da bismo se skrasili u modernoj eu-ropskoj opciji, čiji se balkanski varijetet naziva višesraњačka demokratija. Rasturili smo se; ja sam i firmu promenio.
Prođe neko vreme, sretnem Gvozdena na ulici. Ave, Efe; kako si, u kojoj si partiji? SPsssst, kaže on. Šeret, kao i uvek, bi mi milo da ga vidim u starom izdaњu. Pitam ga za zajedničkog drugara Blaška. On mi izrecitova: Što se tiče Blaška, radi na tome da biografiju zataška. Ali on je kolporter, primetih ja. Ne više, reče drug Gvozden. Umesto toga, treba mu folportret od ugleda; postao je doktor nauka. Kako? Preko noći, reče Efe. Može li se od kolporata do doktorata, preko noći. Može, konstatuje Efe. Vidim, drug Gvozden se promenio. Malo ironiše; počeo da psuje; pravi igre reči.
Ne prođe ni mesec, sretnem Šarca. Dobar smečer iz onih odbojkaških dana. Žali mi se da mu je Efe iz čista mira opsovao majku. Ne mogu da poverujem! Zašto bi, on? Šta se to sa љudima događa? Pozovem Efea telefonom. Pa dobro, čoveče, šta se to s tobom događa? Smeje se i veli, ništa posebno, trenira drskost. Rutinska stvar. Čeliči se. Kako šef propagira. Nije ništa lično. Politička stvar. Ne ostavљa lične traume. Pozdravi me sa SRSsssssst! Pitam, je li rekao ćirilicom, ili latinicom? Ćirilicom, kaže. I sve u tome stilu.
Prođe još neko vreme. Jedno veče, ukљučim televizor i lepo vidim: okrugli sto. Na centralnoj poziciji, razbaškario se Gvozden. Ne može da se dođe do reči od њega. Voditeљ čupa kosu s glave. Rektor propao u fijoku od stola. Gvozden preti. Otvara dosijee. Pomiњe majke, strine i tetke. Poziva na boks-meč. Pљuje. Vadi pištoљ. Nisam imao izbora. Odmah pozovem Blaška. Znaš šta, počnem ja. Ništa mi ne govori, prekida me on. Sve sam video. Predloži! Moramo ga maći iz Glavnog odbora, procedim ja kratko. O kej, veli Blaško. Prihvaćeno. Blaško je melem na ranu, mislim dok nervozno šetam po stanu. Malo je takvih љudi koji te u momentu shvate. U takvim stvarima mora ići glatko ili nikako. Već su me zvali iz Centrale. Poruka je kratka: kako se brzo išlo od uličnog prodavca večerњaka do doktora nauka, još se brže može sići od doktora nauka do prodavca večerњaka na ulici. Pusti, vraga! Ipak je dobro biti doktor nauka, zakљučih. Dobro je umovao deda-Avram (ne onaj, nego moj deda): Pita je glasita, ali meso je meso…
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Jasno je što jedan Starkelja želi da bude Mladić; ali zašto Mladić želi da bude Čiča?