Komentar za početak
Ne gori obraz od sunca, već od poštenih ljudi. (Ko je vidio da u Skupštini nekome obraz gori?)Zapisnuti!
ALEGORIJA
Njemački novinar Jirgen Todenhefer analizira krajem novembra 2015. u Gardijanu nevolje u Siriji i sa Sirijom. Pita se, kako je moguće da još uvijek političari Zapada vjeruju da je malj najbolje sredstvo za uništavanje osinjeg gnijezda?
Naravno, Oland mora reagovati, piše Jirgen. Ali niko ga ne sprečava da to učini s barem malo pameti. Izokola, preporučuje Olandu da pročita makar prvu lekciju iz “Priručnika terorizma za glupane”.
Novinar nudi direktnu sliku: Mosul, grad u kojem živi milion i po ljudi, a među njima nema više od 15.000 ISIS terorista. Jirgen kao da viče: Ako hoćete da se riješite ISIS-a u Mosulu, moraćete sravniti cijeli grad.
Ko voli dobar novinarski stil, rado će čitati ovu analizu. Ima ironije, ima sarkazma, ima tuge i prekora. Čak nam je novinar diskretno ukazao na scenario razmišljanja koji je apokaliptičan: Hoćemo li da uništimo stanovništvo (sravnimo cijeli grad), pa da teroristi više ne budu bitni, a bušotine da budu dostupne?
Todenhefer nije za sveopštu smrt (der Tod) naroda u regionu. Njegov je stav: Moramo konačno početi tretirati muslimanski svijet kao istinskog partnera, a ne kao jeftinu benzinsku stanicu koju možemo pljačkati kad god nam se prohte. Nama ostaje da tugujemo našu tugu:
Svašta smiju ovdašnji novinari, sem da zucnu o alegorijskoj slici benzinske stanice.
Pomolak tora, ali napuštenog
СЕЋАЊЕ НА ЛЕКЦИЈУ О
ЛАЖНОМ
ЦАРУ
Врло давно, пре два века,
Варалица нека проста
Дошетала до Цетиња,
А у својству важна госта.
Скупили се Црногорци,
Све го јунак до јунака;
Слободари, диви, борци
Под теретом од пушака.
Оклевао ни трен није;
Дично стао крај дувара:
„Велможа сам из Русије –
Бирајте ме за свог цара!“
Како рече, пушка пуче
А за њоме шенлук прави.
Грабају се ко ће први
Господара да објави.
Одважнога и по мери
Провиђење посла Сина.
Поста земља до вечери
Независна царевина.
***
Још и данас када читам
Епизоду Шћепан Мали,
Голем терет од искона
На душу се моју свали.
Онда јецам самом себи
Као да су речи меци.
Заћутати?Испричати?
Без зазора својој деци:
Дошао је колко јуче
Хулиганац неки стари
И битанга од човека
Да мој народ насамари…
Negantesima valja reći ne
Nauka i nauk
Uz sve nedaće koje su nas stigle protekle decenije, imamo na djelu i mučne pojmovne konfuzije. Ponešto iz te znane nam torbetine posledica je opšteg usložnjavanja društvenog života, ali nije mali doprinos ni manipulatornog, svesnog zamagljivanja sadržaja i granica pojmova, sa ciljem da se napravi prostor za napuštene pokrete, trule ideologije ili nezrele političke ideje. Ovdje želim, u sklopu tog kompleksa, da se osvrnem na važan sindrom interakcije vjere i nauke, u sklopu događaja koji su aktuelni ili to lako mogu sjutra biti.
Nema sumnje da je bilans nauke u postnjutnovskom periodu impresivan. Dvadeseti vijek je u tom smislu predstavljao kulminaciju. Više ne treba dokazivati isključivu efikasnost nauke u sagledavanju potreba čoveka, identifikaciji i rešavanju problema i iznjedravanju tehnoloških inovacija. Složimo se samo da oko nas još hodaju pojedinci koji su prošli kroz ovakav slijed čudesa: rođeni u štali na šaši i vuni, ogrijali su se oko ognjišta na goloj zemlji, srkali luk i vodu iz drvene ćase, obuli se u gumenjake, a onda je stiglo: časovnik na ruci, frižider u kuhinji, vožnja avionom, auto u garaži, kompjuter na radnom stolu, satelitska antena na krovu i mobilni telefon u džepu.
Nema sumnje da su crkve loše podnijele ovakav uspon nauke. One prije svega loše podnose jedninu nauke! Jer, ne postoji nacionalna nauka, kao što ne postoji ni nacionalna tablica množenja (citat pozajmljen od mondijaliste… Antona Pavloviča Čehova). Srećom, za istinski religiozne postoji častan izlaz; sama nauka je rigorozna u omeđivanju svoga djelokruga rada. Predmet naučnog istraživanja su samo one teme na koje se striktno može primijeniti naučni metod. Po profesoru Džejmsu Letu, svaka ozbiljna tvrdnja mora proći test a) Oborivosti, b) Logike, c) Sveobuhvatnosti, d) Poštenja, e) Ponovljivosti i d) Dovoljnosti. (Detaljnije o ovome u sjajnoj knjizi Da li postoje stvari koje ne postoje, autora Voje Antonića). Samo ukratko komentarišimo prvi zahtjev. Suština mu je u sljedećem: nauka ne plasira tvrdnje za koje nije moguće zamisliti dokaz koji bi ih oborio. Sva rigoroznost naučnog duha ogleda se u ovom stavu – jer on suštinski traži da autor tvrdnje mora naznačiti put kojim je moguće osporiti tu tvrdnju! Ako takvo uputstvo principijelno ne postoji, besmislen je svaki razgovor na pokrenutu temu, jer se promovišu nedodirljive konačne istine.
Otuda proizilazi da je naučni metod ona nepremostiva prepreka na putu pomodne unifikacije racija i vjere kroz magmatičnu koncepciju duhovnosti. Vjersko učenje upravo zagovara sve suprotno od naučnog metoda: crkvena dogma počiva na aksiomima svetosti, nepogrješivosti i okamenjenosti; svaka riječ je za vjeki vjekov, nema suvišne zapete i kao prijetnja nadnosi se mač odmazde nad svakom jeresi. Iz toga se može izvesti samo jedan zaključak: racionalno i iracionalno, ako već eto postoji istovremeno, ne smije da egzistira izotopično! Neka postoje, strogo odijeljeni, hramovi nauke (laičke škole) i hramovi vjeronauka (crkve). Slikovito rečeno, nema razumne potrebe da igramo ragbi na odbojkaškom terenu.
U prethodnom stavu nijesam slučajno upotrijebio riječ vjeronauk umjesto raširenog kod nas oblika vjeronauka. Mišljenja sam da se ovaj posljednji, a pogrješni oblik, plasira tendenciozno e da bi se kondenzovala magla konfuzije, i mi bili guske u njoj. Naime, kako smo obrazložili, postoji znanje koje se dokazuje (nauka, racionalna oblast) i znanje koje se pokazuje (nauk, iracionalna oblast). Tako nauk o vjeri se može nazvati vjeronauk, ali se ne može transformisati u vjeronauku, a da to ne bude smišljeno i perfidno manipulisanje sličnošću riječi. U oblasti metafizike govorimo dakle o vjeronauku, u oblasti fizike o nauci. što o tome “cjepidlačimo”?
Onog momenta kad popovi počnu glagoljiti o vjeronauci, znamo da su zagazili u zabranjeni atar popolizma (vjerski oblik populizma) i treba ih u tome sprečavati zarad zdravlja društva (što država vidimo i ne čini, a morala bi shodno svojim zakonima). Onog momenta kad kvazi svetosavci počnu da pobadaju krstače po visovima naše građanske domovine, treba im stati na put – zarad elementarne arhitekture humanih vrijednosti (što službeni organi ne čine, a valjalo bi). Onog momenta, onog momenta kad se od dima tamjana ne može naći ekološki zbjeg ni u Smiljevici planini, morali bi nekome strogo reći: dosta, i nazad u porodični vjerski obred! Kućeš? Na trg? Na televiziju? Nazad u mir i sreću porodičnu, nesoju! Okači u svom domu ikonu ratnog zločinca; ako imaš tri sobe okači i tri ratna zločinca; no, kad iskipi na ulicu ta kužna zločinačka lava, postoje službe za borbu protiv elementarnih nepogoda, i neka rade svoj posao!
Neće biti da ne postoje propisi koji ne dopuštaju da brljom omađijana nemanjićka rulja u nikšićima bljuje polupismene deseteračke nadri javor-gusle-stihove koji slave kamu i prostakljuk. Neće biti da nema državne i društvene odbrane od četničke kosijer-litije niz glavnu ulicu beranćana. Neće biti da se ne može stati na put vjerskim pravoslavnim ktitor-opoganiteljima dok sa malterom, cementom i miješalicama svetosavki nadgrađuju svekoliku istoriju Crne Gore! Hoće li se kroz dvije godine moći izaći iz kuće a da se ne udari u pripratu juče namalterisane vjekovne nemanjićke bogomolje! Neće biti da se u visokoškolskim ustanovama sve brojnijih nikšića na mala vrata ustoličava vjeronauk, mimo java crnogorskog javnog mnjenja, mimo ustavnih normi, a da se studenti i nemaju kome požaliti. Jer:
Od samog početka formiranja univerziteta u Evropi, bitna odrednica univerziteta je težnja ka autonomiji. Prvobitno, taj pojam označava proces oslobađanje od srednjevekovne crkveno-feudalne stege (pa šta je drugo radio Galilej?). Laička škola je bježala od crkve, pod hram nauke, davno prije pojave komunista! Jedno vrijeme je izgledalo da je definitivno srećno utekla. Ali crkve ne odustaju od potjere. šta je suština nastojanja crkvenih vlasti da se dokopaju svetovnih obrazovnih institucija? Svakako, težnja da se okoriste, kako rekosmo, oreolom značaja koji ima egzaktna nauka u savremenom društvu. Svedoci smo da ne pokušava emancipovana škola da se ubaci u nastavne planove bogoslovije, nego obrnuto! Najbolje je da do veštačke unifikacije više nikad i ne dođe; naučni metod je ona nepremostiva granica koja razdvaja vjeru od nauke; čak i kad se ne postavlja pitanje vrijednosnih sistema nauke i vjere, treba insistirati da nauka i vjera ostanu dvije autonomne institucije, sa sopstvenim, neograničenim slobodama delovanja. Iskustva iz susjedstva nijesu utješna:
Prošle jeseni je, zar ne bijaše tako, Savezni sekretarijat za vere atakovao u Srbiji na zdrav razum i ozbiljno zabrinuo naučnu javnost. Ta adresa je kroz više novina, i ne jednom, emitovala u najširu javnost navodne citate, zatucano bogo-vjerske rečenice Kanta, Pupina, Ajnštajna, Darvina i Planka. Očigledno, namjera je Sekretarijata bila da se đacima – u kritičnim danima opredeljivanja za nastavu vjeronauke – toplo preporuči taj predmet. Pisao sam već o svemu tome, ali se ponešto i ovdje mora ponoviti.
Čitalac ostaje konsterniran lakoćom pljuvanja (sa visokog pijedestala) na racionalističku Evropsku tradiciju naručilaca tog suštinskog falsifikata: drsko nas provocirajući, nude nam autoritet velikana nauke da osnaže propagiranje vjere! Kad se laže, treba lagati drsko i krupno – zar to ne bješe nečija poznata maksima? No, metodom citatoloških diverzija, na duži rok se samo povećava pojmovna zbrka u društvu, na opštu štetu. Ta ne može se preko leđa tvorca Teorije relativnosti reklamirati učenje da čovek može da hoda po vodi i da je Bog prvo stvorio svjetlost, pa tek onda Sunce i svjetila. Nijesu naučnici razvijali prosvjetiteljstvo i racionalizam u saradnji sa crkvama, nego uprkos crkvenih dogmi i netolerantnim akcijama organizovane religioznosti: tuklo se racionalno biće homo sapiensa sa imidžom totalitarne svetosti nekoga ili nečega.
što je građanskoj školi stvarno potrebno jeste nekakva nauka o religiji; predmet (koji bi predavali stručnjaci provjerenog i provjerljivog nivoa obrazovanja) u kome bi se posredstvom naučnog metoda izučavale istorija i teorija, psihologija i sociologija religioznosti; taj predmet spada u laičku školu i njega mogu da slušaju pripadnici svih konfesija – on bi obogatio naše filozofsko i umjetničko, integralno kulturno i humano biće. Vjeronauku, koji ne može da se podvrgne testu naučnog metoda, mesto je u autonomnim crkvenim školama; one takođe moraju imati neometani prostor vlastitog djelovanja. Mogu potegnuti i ambijentalni dokaz da je to rešenje pravo: zar postoji prostor koji je za izučavanje vjeronauka podesniji od manastira ili kakvog drugog religioznog objekta?
Ovakve argumente ne slušaju oni koji su pregli da zlo, zavjetovano da Crnogorcima ospori Crnogorsku crkvu (ali i ime Crnogorsko), pokulja iz porodičnih i vjerskih objekata na ulice i opogani jezivim plakatima, slikama zločinaca, opskurnim parolama i deseteračkim i guslarskim trabunjanjima građansku suštinu slobodarskih trgova…
Pomolak viteza
NACIONALNI PROJEKTIL
Nacionalni projekat je Tajna, još od Načertanija. Manje je tajno oružje za realizaciju načertajnija (nije slovna greška), jer ga morate upotrijebiti. Zove se Nacionalni projektil. Bez obzira, u razgovoru o njemu poželjno je naglasiti, pomalo konspirativno, da je riječ o tajnom Teslinom oružju.
Pomolak mišljenja
ДВАДЕСЕТ СЕДМИ МАРТ
1. Двадесет седмог марта 1941. изашли су умни Србијанци на улице и тргове својих градова. Мислим на оне одговoрне грађане који су већ тада уочили да се морају супротставити нарастајућем злу фашизма, а пре свега раскинути ланце недоличног пакта. Били су то патриоти по најчистијој дефиници тога осјећања. Није их било мало у Србији. Узвикивали су пароле које су без сумње аутентична баштина слободарства, оне пароле из директоријума где се чувају сећања на независност и достојанство. Чуло се тога дана у Београду: „Боље гроб него роб“. Ми нисмо измислили овај узвик, али на српском најмелодичније одјекује! Реч је о пароли која мора остати видно истакнута у излогу културе пост-југословенских народа. Заиста, не може се језгровитије исказати порив човечности у једној државној заједници.
2. На жалост, постоје историчари и политичари који, ето, имају резерву према двадесет седмом марту. Они се мрште на помисао да постоје хероји и подвижници слободе, који могу и живот дати за змајјовинске и ђуројакшићке идеале. Њима се не скакуће по босанским планинама у надгорњавању са окупаторима и њиховим помагачима. Ма ни по асфалтираним улицама. Они с правом искаљују бијес на идеју Јасеновца, али не питају се откуд и како Јајинце. Мрска им је парола „Боље гроб него роб“. Имају дипломе филозофског факултета, група за историју.
3. Радије умрети него ропски живети –свијетла је европска парола. Поклич бриселске револуције, средином ускомешаног деветнаестог века гласио је баш тако: „Plutôt mourir que vivre esclaves.“ (Ту чињеницу наглашава Зилахи у Пурпурном вијеку, на страни 74.)
Но добро, шта је онда онај одважни узвик Боље гроб него роб, на улицама Београда 27. марта 1941? Увозна парола, плагијат или креација домаћег патриотизма? Или просто мудар одговор срчаних људи, наших предака, у правом историјском моменту?
Одговор је очевидан. Белодано је тужно понижавати акте слободоумља пљувањен на пароле неутемељено осумњичене као комунистичка улична бука. А било је таквог ревизионистичког задаха у „освртима“ десничарских кликојеба, доктора историјски наука.
Pomolak lisca
STOJSER
Sneg je počeo da pada u sumrak. Bile su to one krupne, šestougaone pahuљe koje lete bez žurbe; u kovitlacu, zadržavaju se oko sijalice iznad ulaznih vrata; talože se tajnovito, kad osednu podsećaju na male vasionske letelice, sa porukom koju ćemo jednom vaљda shvatiti. Da, pravi sneg našeg detiњstva.
Ubrzo je obelelo; sneg rastoči onaj gusti mrak koji oko ponoći pokuљa iz obližњe šume; daleko u poљu mogao sam da nazrem siluete pasa koji su nekud zamicali. Zaspao sam sa onom davno zaboravљenom radošću da ću ujutru doručkovati kraj prozora našaranog mrazom, u sobi punoj belila. Tako sam snažno prizivao taj prizor, da sam skoro poverovao: u blizini biće i roditeљi, davno već mrtvi.
Pred zoru je sneg pojačao. Beše napadao do kolena. Očistih staze do kužine, česme i drvљanika. Sve u selu učini mi se blisko i blizu, i pitomo. A snežilo je bez prestanka. Oko ručka, moje stope po dvorištu ličile su tek na neznatne uvalice terena; pred noć, sneg je bio do prozora.
Sledeće jutro se zabrinuh; dvorišna vrata sam s mukom otvorio. Ledeni smet je upirao u ragastove. Napoљe se nije imalo kud. Putem su, celog bogovog dana, prošle samo jedne sanke, sa seљakom u nekoj љutoj nevoљi. A nebesa su se sklopila, sipa bez prestanka. U selu je zamirao život.
Za tako retke smetove imao je moj otac jednu retku reč: stojser. Њome je kratko i jasno, precizno, naslikana zimska muka života na selu za stoletnih lapavica.
Mislio sam: neće biti kod nas stojsera za moga života; i sto i prvi put se prevario u svojoj detiњastoj prognozi.
Eto, dragi čitaoče, ili budući čitaoče (ako ikada ova ispovest bude iskopana iz leda i snega moga kraja), pišem ti zarobљen u večnoj zimi koja ne jeњava i kojoj se kraja ne nazire; pišem ti ono što znaš ali ne shvataš, kao što ja ni do danas nisam shvatio kako da to nisam znao: svaka ciča počiњe vedrinom, a toplina s početka ove priče završava se smrzavaњem. Šta se dogodilo? Danima i sedmicama padao je sneg; mraz je okivao domaćinstva u selu; izolacija je bila potpuna, preko okolnih brda prosto se nije moglo; susedi prestaše da se posećuju; trošile su se oskudne zalihe: drva je nestajalo; mrtvaci su odlagani na prtinu, s nadom da se jednom, ako bude sreće, dostojno sahrane; majke su rađale decu, i plakale, molile se bogu da osvetnici odrastu i otope sneg s brda.
Ko se to, i zašto, sa nama sprda?
Koji greh okajavamo?
Smršao sam; iz kuće nemam kud; pomiren sa sudbinom, zurim u ledena brda i čekam smrt. Imam zeca; i њegovi su dani izbrojani; glođe nameštaj i trpi; privržen mi je. Dođe u krilo i dugo me gleda crvenim očima. Odgonetam, pita li me nešto ili me teši? Onda obojica čuљimo uši, bogzna kakve (i odakle) zvuke očekujemo…
Jutros smo nešto i čuli. Zaboga, jesu li halucinacije? Iz pravca škole, iza crkve, trešte bubњevi; oglasili su se megafoni; brekću mašine (buldožeri? tenkovi?). Neko je recitovao. Možda mi je um oslabio od duge patњe. To je glas Našeg Barda? Jasno se razabirao њegov bariton:
Požari, povodњe i stojseri,
sve je to po čovekovoj meri.
Onda je usledila muzika, pa se oglasila Crvenkapa, nevina kao i uvek. Pevala je:
I posle svega,
malo nam je snega!
Selo se zagrcnulo od optimizma. Odnekud, dim se došuњao! Čini mi se da sam čuo i stare akcijaške popevke (u sred sela ispod snega / sija svetlo našeg stega).
Prvi put posle mnogo dana pomislih: možda vaљa preživeti, i preživajući.
Smislih parolu: Životarite, živujući. Učini mi se, namah, da u tih dvadesetak slova, od toplote, svetlosti i blagog talasaњa, poče nešto da diše…
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Optimisti smo, biće bolje. Svakog dana korak napred.