Komentar za početak
Obraz ide s glavom. (Više jok; video sam jedan obraz kako ode, a glava ostade.)Zapisnuti!
KRIVICA
Koliko treba da mine vremena poslije smrti pa da leš dalje faktički nije kriv za neko aktuelno dešavanje (koje se odigralo poslije njegove smrti)?
Poslije Titove smrti, svih 15 godina poslije, neki misle da je Tito kriv što je zaklan narod u Srebrenici. Bez obzira što je Karadžić mogao i da ne naredi masakr.
Neki misle da je Marks kriv što je postojao Gulag. Bez obzira na to što je Staljin mogao i da ne naredi formiranje logora. Interesantno, međutim:
Niko ne krivi Ajnštajna, ili znatno manje krivi, što je otkrio vezu mase i energije, pa je pala bomba na Hirošimu…
Pomolak tora, ali napuštenog
ВИЗИЈА ТОДОРА ПРАШЧЕВИЋА
У стотој својој посујма Тодор
Прашчевић убоги створ,
Да благи Бог нешто крије.
Можда смо само напуштен тор
На пландиштима Галаксије.
Negantesima valja reći ne
Ojdo da te kažem
Razumije se, znam za glagol davijati još iz osnovne škole. U razredu su postojale jedinke spremne da dostave učitelju, ili razrednom starešini, povjerljive podatke iz života kolektiva. Kroz mrežu davijanja saznavalo se ko je krpenjajkom slomio prozor, otkud listovi kupusa oko katedre u kasnim jesenjim danima, od koga je prepisan treći zadatak na pismenom iz matematike, i ko njuči na časovima polugluvog prefesora maternjeg jezika, po definiciji srpskog. Davija se dabome diskretno, ta se tehnika uvježbava; ipak se po pravilu znalo ko je davijao. Kad osili, dostavljač zna i da javno prijeti: Davijaću te kod Razrednog!
Kad prođu godine, promijeni se štošta, ali davijanje ne nestaje, poprima ozbiljnije forme. Ide se na davijanje kod paše, sekretara komiteta, predsjednika bilo čega, tužitelja, okružnog sudija, ambasadora SAD, sivih eminencija. Koga ne mrzi da prevrće po rečnicima, naićiće na žalosnu sudbinu Ilije iz Drobnjaka: “Paša pozove k sebi sve Drobnjake koji su na Iliju davijali, da sam izvidi što je među vojvodom i njegovim davudžijama.” (Ovaj demokratski paša insistirao je na suočenju, što je, vidjećemo, nivo koji se često ne dosegne.)
Danas kad pitate mališane, što je to davijanje, kažu da ne znaju. Daleko od toga da se moralni kristal u dušama novih naraštaja prosvijetlio! Pojava je i dalje u punom cvijetu, samo se drugačije zove. Akcenat više nije na radnji, već na počiniocu radnje. Dostavljač rečene vrste nazvan je tužibaba. Bilo pravično ili ne, ova se kovanica ustalila u našim školama, i ima grozno pežorativno značenje. Tužibaba je jad nad jadima; to je cinkaroš koji je dozlogrdio. Opanjkava i kad to niko ne traži. Očekuje svakako i neku vrstu plate za svoj rad, ali nije uvijek jasno je li aktivnost bez pasije. Kod probranih se vide i elementi tužibapskog talenta. Ovako ili onako, posljedice špijuniranja su evidentne. U zlatnim predkomunističkim vremenima, mnogi je nestašni nevoljnik bičevao bijesnim pogledom davijača dok je u ćošku klečao na šaci lanjskog kolomboća. Danas, u postkominističkim odjeljenjima, davija se žestoko, mada su posljedice nikakve. Ipak, opšte je prezrenje na tužibabe, što ovima, izgleda, ne škodi – neki takvu slavu iskoriste kao preporuku za učlanjenje u ciljanu političku partiju.
Davijanje je kod nas legendarno! Ušlo je, naravno, u mnoge narodne, a junačke pjesme. šta će mi ovo ograničenje!? Pojava je poznata i u lirskim pjesmama (Omeru i Merimi je došla glave jedna mala straža ). Sjajan se primjer nalazi u guslarskoj osmotaktnoj pjesmi koja, koliko se sjećam, počinje ovako:
U vrijeme kad na Nikšić Crnogorci udariše,
Kad bijaše došlo doba da ne bude turski više –
U logoru Crnogorskom pokraj kule Mušovića
Neko Knjazu okleveta popa Mila Jovovića!
Domišljati roker Amadeus iskoristio je ovu sliku da napravi dopadljivu muzičku burlesku. Ali nešto drugo želim reći: Klevetnik se u narodu zove Neko. Dalje Knjaz u naelektrisanoj atmosferi časti junaka sa potencijalnom ljagom riječima “Nit si vino nit si voda!”. Ispod nivoa pomenutog paše, Gospodar se služi inverznim pravom: Ne dokazuje Tužibaba Neko svoje navode, već Oklevetani ima da se brani i eventualno pobije rečeno!
Ova institucija anonimnog davijala veoma je interesantna u našem životu, literaturi, navikama i kulturnom obrascu kao takvom. U citiranoj pjesmi je ideja nekritički preuzeta iz desetotaktne svetosavske večerinke: Kod kneza Lazara, dok se krkalo i pilo, neka uštva, zaboravio sam mu ime (ako ga uopšte ima) davija Miloša Obilića da sprema izdaju u sjutrašnjem okršaju na Kosovu. Potom je Obilić u nevolji da opere čistu dušu svoju, a zlatokriloj uštvi dobro do današnjeg dana! I pod uticajem takvih legendi koje se transportuju kroz osmerce i deseterce, formira je jedna kultura narodna gdje se doduše pljuje tužibaba, ali i štiti njegov identitet!
Na izvor informacija niko se ne obazire. Do kraja pjesme možeš biskati, hoće li Nikola povući za uvce onaj moralni izmet – nećeš tako nešto uočiti.
Može li se toj predmodernoj, dijelom uvezenoj, a katunskoj navici, stati u kraj u Crnoj Gori? šta znam. Prije neku godinu objavio sam zbirku satiričnih pjesmica Napušten tor. Naravno, izdanje potpisano, legalizovano, cipovano, recenzirano, prikazano – sve javno i po zakonu. Nedavno sam čuo da je procedura bila nedovoljna za naše prilike! Neko je pritegao opanke i davijao me Državnoj bezbjednosti. Čudnim okolišnim putevima, nehotično, saznao sam ime tužibabe; ovdje ću ga zvati Nerast Tužibabić. Neka se ne povrijedi tradicija anonimnosti! Čujte, davijao me je svetosavac iz dobro bradate vasojevićke kuće – zbog riječi koje sam dragovoljno i pri punoj svijesti svojeručno objelodanio. Bože, budale!
Nekoliko je mjesta u toj zbirci koje se rasnom potplaćenom žbiru mogu učiniti kao izvor prihoda. Evo hoću da uvaženom čitaocu predočim ovdje (četnicima moguće najmrskiju) pjesmu iz pomenute zbirke; naslov joj je Upirali su prstom i žigosali krstom:
Ljudi-ljigade koji su upirali prstom
U jagnjeće brigade —
Raspoređeni su danas u divizione
Novokomponovane
Lopovske armade!
Uštve koje nemahu ništa, onomad —
Do gole stražnjice —
Namnožile se jutros ko gamad
I drže desnu stranu glavne ulice!
U dernjavi: Držte lopova!
Izrasta klasa kradosnobova.
Ulični potkočači, sitni kokošari,
Potkazivači, plaćenici i fukare
(o, znamo čiji su dobošari!)
evo na putu su rokfelerski da ostare.
Samo se još po neko nada,
I viče:
Da felerima rokfelera
Rok folova ne zastarijeva
I ne ističe…
O guslarska (ostrašćena) nulo!
šta te, veliš, sagnulo:
Da poljubiš penčeta
Gazde kuće gdje te obulo?
Glupost čitaju plemenici;
Cijene: nikakva šteta!
Skoro da se vesele!
(Očito
Majka bolje da je rodila kopito.
Bez brige za cipele.)
Zar
U Beograd su te slali
Samo da postaneš obuto i sito?
Zbilja, zar?
Nije li onda umjesto sapiensa
Valjalo da se rodi ad hoc preživar.
Ali,
Ti najbolje znaš:
Da ne valjaš ni žutu banku.
Zato se pohotno nadaš
Udijeljenom sirotom čanku.
što zgrabiš,
Gučiš kao milostinju!
(Samobrukajuću
pogledaj, rode, avetinju.)
Ovim sam, konačno, gospodina Nerasta, rođaka mi, sveo na ništa. Napravio sam najjavniju prečicu izneđu autora i DB. špijun više nema razloga “da ide u Kolašin!”
Možda će se stvari promijeniti nabolje. Čujem da je u Crnoj Gori već zvanično uvedena jedinica davijanja. To je jedan Fuksan (1 Fx). Predstavlja onu količinu klevetničkog potencijala u davudžiji koja je dovoljna da se ne žali truda prebroditi i sinje Adrijanovo More – zarad slatkog užitka cinkarenja “vojvode Ilije”. Ako je tome tako, skromnost me goni da procijenim kako je Nerastovo davijanje moje malenkosti reda veličine nekoliko mikrofuksana! Skoro zanemarljivo zagađenje, budući da ni cio jedan fuksan izgleda nije smrtonosna doza
Pomolak viteza
FORINTATI
Čuo sam u prolazu odlomak razgovora. Zdravo, jesi li forintao danas? Ne, u petak ću. šta to znači? Mnogi narod išao je ovih godina do Mađarske, najčešće samo do Segedina. Prijeđe se granica kod Kelebije, gdje li, kupi se roba (najrazličitija, uključujući i hranu) za forinte. Pa nazad u domovinu. Tako se ponešto zarađivalo, čuvao standard i priježivljavalo. Forintati brate, to jest povremeno rintati (naporno raditi) uz transakcije sa forintama, klipsati na sjever, buvljačiti.
Pomolak mišljenja
PREDVIĐANJA I PREVIĐANJA
Čitamo tekstove na internetu. Slušamo izveštaje na radiju. Prelistavamo štampu. I ne razumemo! Konfuzija nije posledica jezičkih teškoća. Naša patnja je više alpinistička – ne uspevamo da se popnemo uz glatku liticu besmisla. Nudimo dva sveža primera.
Primjer 1 Medijska kuća B92 nam objašnjava šta se desilo na današnji dan:
Petnaestog maja 1945. nemačke trupe napustile su Jugoslaviju u Drugom svetskom ratu. U četvorogodišnjem ratu poginulo je 1.706.000 ljudi, a zemlja je porušena i opustošena.
Da pojasnimo atmosferu koja se čitaocu sugeriše ovom informacijom: Nestašni turisti iz Nemačke veselili su se neko vreme u Beogradu i svuda okolo. Jugend je preterala sa konzumiranjem alkohola. Neki inventar je stradao, bilo je i porušenih objekata, pa i mrtvih telesa. Kad su shvatili da postaje neprijatno, rešili su da se bez dodatne pompe vrate u Nemačku. Počinjala je i radna nedelja, možda. Tek, napustili su naše krajeve. Začudili su se da je na Balkanu ostalo bez života više od milion ljudi. Mrtvi su počeli da zaudaraju, nije više bilo lepog provoda. Idemo dečki. Leševi i šut na napuštenoj pozornici? Neko će već da počisti scenu.
Trebalo je dati ovakvu odlučnu i konciznu, moralnu informaciju:
Petnaestog maja 1945. definitivno su poraženi na jugoslovenskom tlu njemački okupatori i njihove zločinačke sluge. Partizanska narodna vojska, u okviru antifašističke Alijanse, protjerala je i poslednjeg hitlerovca iz naše domovine. Granula je sloboda poslije četvorogodišnje naporne oslobodilačke borbe. Okupator je prouzrokovao masovne pogibije, veliku patnju i enormna razaranja. Smrt fašizmu – sloboda narodu.
Primjer 2 Elitni autor uticajnog dnevnika „Danas“ iznosi svoje mišljenje povodom nasrtaja peticionaša na status teorije evolucije u našim školama. Pošto je (korektno) ponovio da ostaje privržen crkvenom nauku koji se zove kreacionizam („čvrsto verujem da je ovaj svet i čoveka u njemu stvorio Gospod Bog), dosledno ali i pomirljivo zaključuje:
Školskih planova i programa što se tiče, ostajem pri stanovištu da u njima treba da budu zastupljene i kreacionistička i evolucionistička teorija, pa neka đaci biraju koja im bolje odgovara.
Da pojasnimo atmosferu koja se čitaocu sugeriše ovim stavom: Što god ko izjavi, jednako je vredna ponuda na švedskom stolu post-istina. Kreacionizam je, kao i darvinizam, tek jedna teorija. (Ali verski stav nije teorija, već skup dogmi. Teorija je skup uvida u istinitost pojave, uvida koji se podvrgavaju kriterijumima naučnog metoda.) Nauka ili nauk o nečemu – čovječanstvu je potpuno svejedno. Đaku treba prepustiti da odluči da li je Zemlja lopta ili ploča. Ignorišimo fakt da nauka može da predvidi moment pomračenja Sunca (koristeći zakon gravitacije), i da izračuna starost stijene u zemljinoj kori (koristeći zakon radioaktivnog raspada). Crkvena previđanja jednako su valjana kao i savremena naučna predviđanja.
A očekivali smo (sa dosta valjanih razloga) da savremeni, obrazovani intelektualci stanu iza ovakve edukacione politike:
Školskih planova i programa što se tiče, ostajemo pri stanovištu da u njima treba da bude zastupljena evolucionistička teorija (koja počiva na naučnom metodu). Đacima treba reći da je kreacinistički stav jedan davno prevaziđeni vjerski nauk u neskladu sa dobro utemeljenim naučnim činjenicama. Civilizacijski napredak ne sledi iz biranja stanovišta koja pojedincu bolje odgovaraju, nego iz kolektivnog, školskog opredeljenja za znanja koja su bliža, i sve bliža istini. Smrt nauku – sloboda nauci.
Pomolak lisca
DUG I OPOMENA
Samoubistvo kao fenomen zanima, od najranijih vremena, široki krug stručњaka, ali i javnost u najmasovnijem smislu reči. Suicidalne porive pokušavaju da rasvetle filozofi, sociolozi, psihijatri… Posebno su u žiži naučni pokušaji da se nađe veza između broja samoubistava i nepristojnih uslova života.
Dovodi li pogoršaњe životnih uslova do povećaњa broja samoubica? Građani su uskraćeni za pravu informaciju. Svi znamo za slučajeve da su љudi digli ruku na sebe zbog materijalne bede i opšte depresije. Međutim, je li to pravilo? ili su samo sporadični akti? Ubedљiva statistika nam izmiče!
Lično verujem da broj onih koji su digli ruku na sebe nije ovih godina veliki; bar nije onoliki koliko su zacrtali kreatori naše sutrašњice. Da se dovedu u sklad predviđaњa i tvrdokorna stvarnost, institucije sistema pojačavaju pritisak i dižu opomene na nas. Ovde ćemo sa par reči osvetliti jedan segment te vrste: dizaњe opomene na građane od strane elektrodistribucije.
Lično je na mene dignuta jedna takva opomena, pa mogu da svedočim iz prve ruke. Evo, što se forme tiče: opomena lepo izgleda, papir je kvalitetan, format skladan, sami tekst opomene pristojno stilizovan; posebno je ukusno rešeњe udar-nog dela (pretњa neposrednim iskљučeњem): nešto krupnija slova u kompjuterskom slogu, skoro dražestan font, i nadasve љupka boja, diskretni lila tonalitet – sve upadљivo i malo ukoso. Moderno.
Rešio sam da se kao građanin uzjogunim. Opomena je podmetnuta u poštansko sanduče u strogoj diskreciji – nisam osetio došuњavaњe lica koje je donelo smradnu presudu. Prvo sam bio utučen; brzo sam se pribrao. Svejedno sam tu noć probdeo. Sastavio sam pismeni demarš koji ću ujutru izreći nadležnima. Hteo sam da pomenem najubitačnije argumente u najkraćoj formulaciji, stoga sam sastavio tekst koji glasi:
Vi ste eksponenti Države. Objavљujete moj dug Državi. Ali treba da znate da nisam dobio plate već za tri meseca. Dug Države prema meni je veći. Kako se usuđujete da izmirujete moje obaveze od juče, kad su neizmirene vaše obaveze od pre sto dana?
Stavio sam znak pitaњa, odahnuo sam: u veri da će im on biti kao omča oko vrata. Treba sa њima pisano, pismeno i otmeno…
Iza šaltera elektrodistribucije sačekala me je ovlašćena dama. Pročitala je protest bez uzbuđivaњa, puls joj je bio industrijski: pedeset herca. Rekla je, potrošeno se mora platiti; žalba nadređenoj instanci: druga vrata desno.
Na rečenoj adresi našao sam ovlašćenog, a više ostrašćenog gospodina. Na њega je tekst ostavio veseo utisak; pregoreli su mu osigurači i spontano rekao, da ja nisam mogao da se naљutim: Građanine, ludi ste kao struja!
Plemenitog čoveka! Pamtiću ga doveka! Zbog dijagnoze i pravnog leka. Neka!
Bio sam primљen i pročitan, a osećao sam se kao popišan.
Naveče sam na televiziji gledao neki francuski film o smrtnoj kazni. Dojmile su me se scene stražara i sudskih izvršiteљa koji se u čarapama prikradaju zatvorenoj žrtvi da ga iznenada ćape, saopšte vest o odbijaњu žalbe i odvedu bogu na istinu. Do zore mi se pričiњavao sumoran bat koraka bosih poštara oko mog sandučeta u dvorištu.
Agonija je trajala desetak dana. Svakog sam jutra ustajao izmožden; prva radњa se sastojala u testiraњu ringle: ukљučim, prospem kap vode i napregnuto čekam. Kad zaskakuće kapљica, kao da me sunce ogreje. Još jedan ceo, topao dan je preda mnom…
E, konačno jedne subote, đavo je došao po svoje. Ringla je ostala hladna kao glečer. Pomodreo sam, i od besa. Rešio sam ovog puta da intervenišem impulsivno, usmeno. Preskočio sam prvu instancu i s vrata počeo da vičem na od smeha zace-nutog gospodina. Više nisam lud, upozorio sam. Bar ne kao struja – iskљučili su je. Otreznio se i uputio me sprat iznad. Primila me je uљudna gospođa koja mi je rekla dve korisne stvari.
Prvo, građanine, treba da znate da taj novac koji vama uzmemo nama uzme država i otpravi vama u vidu penzija i plata. (Opa!) Treba da znate, novac vam se vraća kroz plate!
Drugo, ne dajte da vam seku struju! Niko ne sme da vam iskљuči struju! Mi smo protiv iskљučivosti.
Kako ste protiv? Evo lila na belo. Postoji i nalog za iskљučivost. Potežem ubitačne kontra-argumente….
Boљe da ste potegli štogod oštrije, po prilici sataru, govorila mi je sad već u četiri oka uљudna gospođa. Kakvi argumenti i bakrači! Sata-ra! Marš iz dvorišta! i kvit.
Od te duševne žene naučih tada dve važne stvari: za novac, oni su samo skretničari u њegovoj cirkulaciji od mene do mene; elektrodistribucija je institucija koju možeš isprašiti ako se pojavi s makazama. Nakaze, imam makaze!
Novo prikљučeњe sam platio, svaka se škola plaća… Ali, koliko li je onih koji, za razliku od mene, kao budale bez roptaњa trpe? Koji nisu dočuli za svoja prava? Koji ne znaju kako se formiraju fondovi za plate? Oni državu i zemљu doživљavaju kao stambeni prostor na koji bahatom gazdi plaćaju kiriju. A kirija se plaća bez roptaњa, i od vajkada. Kirija se trpi, dok je iole podnošљivo. Ali kad su računi veliki, kad kirija počne bukvalno da hara, tada podanici dospevaju u staњe hara-kirija.
Možda i nije loše da se pojavљuju prvi znaci sličnosti sa Japancima; makar i preko harikirija…
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Hm: Neko uhapsi Gotovinu i napravi dobru vijest,