Komentar za početak
Od kriva drva senka pada na stranu. (Kao i od pravoga.)Zapisnuti!
OPET KIŠ
Za onu antologijsku Kišovu priču o streljanju grofa Esterhazija kaže Gatalica da je stara ugarska skaska.
Onda doznajemo da je 1917. ta priča kao farsa ponovljena u Solunu pri streljanju Apisovog druga majora Ljubomira Vulovića, koga je za smrt pripremio kolega junak Radojica Tatić (strana 379 u Velikom ratu).
Gatalica ne spominje Kiša.
Miloš, zvani Borhes, kaže da i ne treba. Ko dobrog naratora na selu u gluvo doba, oko vatre, pita je li istina to što govori, i čija istina?
Zamešateljstvo, koje je možda dobro za umetnost. Ali onaj pokojni kritičar Jeremić koji je posran u Času anatomije, eno se malo dodatno promeškoljio u grobu?
Pomolak tora, ali napuštenog
ТРИЈУМВИРАТИ
Ми имамо три народна сина
Али им се кадикад –
Промене имена!
Кумови су по народној мери;
Новина је:
Ми имамо три народне ћери!
Negantesima valja reći ne
Malomorgenska plemenska prognoza
Jedne godine, držao sam studentima predavanje na temu fizičkih osnova procesa deformisanja čvrstih tijela. Prostim demonstracionim opitnim sredstvima ex cathedra ilustrovao sam elastično ponašanje materijala pri malim naprezanjima u oblasti važenja Hukovog zakona, a onda ukazao na granicu elastičnosti. Kad nju pređemo, upadamo u oblast trajne, plastične deformacije materijala. Sugerisao sam slušaocima da, po mogućstvu, izvedu i neki svoj home experiment. Među slušaocima bio je i jedan, ako sam dobro zapamtio Kruševljanin, koji je sa naglašenom koncentracijom bilježio obaveze u svesci. Sljedeće nedjelje, bez mnogo razmetanja, donio mi je rezultat opita: kao list papira tanak metalni disk. Objasnio je da je to petoparac koji je pretrpio plastičnu deformaciju. Kako ste primijenili tako veliku homogenu silu po cijeloj površini novčića – insistirao sam. Sačekao sam da prođe brzi voz Beograd-Raška, kratko je objasnio…
Bila je srijeda, 9. avgust 2006. godine. Oko podne, iznenada su me posjetila dva Babovića, D. R. i M. T. U običnoj komunikaciji, prijatni su ljudi. Budimljani smo, dobro se znamo i nosimo isto prezime; ali, ne razmjenjujemo posjete, popričamo minut-dva kad se slučajno sretnemo na kaldrmi kroz Votnjik ili oko seoskog Doma. Razgovaramo o običnim stvarima, uglavnom kurtoazno, često iz godine u godinu ponavljajući teme. A teme su banalne: vrijeme (meteorološki pojam), vremena (politički pojam), trošno ljudsko zdravlje, prilike u selu…
Danas, vidim, razlog posjete je specifičan. Nose obavještenje, ili neki poziv. Fotokopirani tekst na listu A4 formata je naslovljen Rođače – brastveniče. I već znam o čemu je riječ! Neka popovsko-plemenska farsa, u korist prosrpskih grupacija u Crnoj Gori. Već prva rečenica proglasa izaziva u meni gastro-enterološki kompleks problema; ona glasi:
“Milošću božjom a uz blagoslov njihovog visokog preosveštenstva Mitropolita crnogor-sko-primorskog Amfilohija i Episkopa budimljansko-nikšićkog Joanikija, Vasojevići od-lučiše da se vrate proslavi svoje stare slave svetog Aleksandra Nevskog – u narodu Aleksandrovdan.”
Prosta činjenica da su pojedinci krenuli u neki posao, ma kakav bio, zavijena je u metafizičke oblande. Kao, Vasojevići imaju informaciju iz Božije kancelarije da im je refundirana milost Tvorca. Kao, svetosavski popovi su tome dodali malo transcendentnog bibera – dozu blagoslova u čorbu blagodata sa najveće adrese. Kao, nijesu odlučili njih nekoliko nego vaskoliki Vasojević. Kao, postoji neki metafizički biljeg (mora biti star!) koji se zove slava plemena, a mračnim silama je biljeg bio potisnut, pa sad vaskrsava… Kao, postojao je neki čistokrvni Vasojević Nevski, i narod jedva čeka da ga se sjeti. Imam snage za samo još jedan citat iz letka:
“Istorijski opravdano tradicionalno prigodno a dušom naroda nadahnuta ova odluka bi prihvaćena sa radošću i oduševljenjem.” Očito:
Postoji neki aerosol, neki zaumni sprej, od monada duše naroda spravljen, i probrane odluke se poprskaju ovim aerosolom, pardon: naciosolom – potom odluke izazivaju opšte oduševljenje. Sa jezičke strane, valja uočiti bitnu distinkciju: Za legendarnu odluku nikad se ne kaže da je bila prihvaćena; ona jednostavno bi prihvaćena. Ko ne uočava razliku, neka pita pojedine u slavjanstvu istaknute okolotrebinjske Srbe. Takođe, citirana rečenica ne trpi zapete (zaboga!), pa ih tamo i nema.
Uveli su instituciju domaćinstvo slave. Ove godine, kao četvrti po redu, poslije Lakušića, Radevića i Boričića, domaćini slave su Babovići. Ne pojedinci Babovići, već brastvo kao takvo (jednom je to u tekstu i bratstvo). Zašto Babovići? Jer su brojni i “imaju ugled u plamenu” (tako piše!). Koji se brastvenik odazove, učestvovaće u “svetom činu” svečane liturgije velikodostojnika. Bez obzira što postoje i takvi Babovići koji ne pristaju na prisustvo službi gdje kolo vode “visoki velikodostojnici” koji (između ostalog) proglašavaju svecima okolopljevaljske popove, morbidne ratne zločince.
Postoji kum slave. Zove da se sjatimo i letimo kud i ostale tice. Ništa ne pitajte, sve smo osmislili: i liturgiju, i spomenik kome treba, i kulturni program; biće “i još nekih sadržaja”. Polazi se od pretpostavke da kod Babovića ne postoje ateisti, ne postoje antišovinisti, čak ne i obični građani koji su priznali Crnu Goru i ne trpe plemensko obezljuđenje.
Ideja je da se napravi jednovjerujuća prosrpska kaša koju ima da kusaju svi sa prezimenom Babović. Te niko ne smije da zazire, je li tako, što bi u tom druženje bio izložen vjerovatnim kontaktima sa a) ordinarnim kriminalcima, b) nazdravičarima ratnih zločinaca, c) badnjodanskim kosijer-jurišnicima, d) dilerima droge, e) vlasnicima lažnih diploma, f) pomagačima neotkrivenih ili nerazjašnjenih ubistava, g) sedmobataljonskim ćatama, h) … šta hoću da kažem? Da u Babovićima ima nesporno časnih ljudi, ali nužno i nevaljalaca pobrojanih i nepobrojanih vrsta (riječju, kao i u svim drugim bratstvima).
Postoji li takva organizovana religioznost koja bi jednom liturgijom, ma i svetom, okajala svako nevaljalstvo koje se skuplja pod kišobran od tako nesigurne potke kao što je jednoprezimenjaštvo?
Pojedinac od integriteta s prvom odbija da se utopi u sjenku plemena, u “bratskom zagrljaju i poljupcu sa plemenicima”. Pleme je čudna genetska banka gdje se nerijetko pokušavaju pranja biografija. Ali, oprez! Pranje sinovca radnja je translegalna (u bankarstvu je isti slučaj sa pranjem novca).
(Kako je dobro što sam ovdje uspio da pripučim ove dvije sintagme: pranje novca i pranje sinovca! Ne zakunite se da one nijesu i u praksi pripučene, čim postoji ovakvo jezičko sazvučje.)
U svakom slučaju, savremeni ustavi ne operišu pojmom plemena. Ni u Crnoj Gori, ni u stotinak državu koje su do sada prepoznale u Crnoj Gori valjano definisanu i konstituisanu državu. (Vasojevići još nijesu priznali Crnu Goru?)
Teško se oteti utisku da oni koji drže uzde plemenskih homogenizacija izgovaraju plemenik kao da su htjeli reći sedlanik, pa omašili (u godini Frojda, koji je ponešto znao o mutnim tokovima podsvjesnih lapsusa).
Govorim o faktima: erekcija plemena ne ostavlja sjemena. Crna Gora neće dopustiti da preko nje pređe brzi voz na fingiranoj mistici zasnovane krvne lojalnosti, koji bi trajno nagrdio građansko lice naše domovine.
Pomolak viteza
OFICIRSKI TVRDOKOR
Kor je latinska riječ za sve predstavnike jednog reda ljudi, čije karakteristike razmatramo datog časa. Oficirski kor je dobro uhodana sintagma za sve oficire u posmatranoj skupini. Oficirski korovi su početno igrali važne uloge u istoriji naših društveno političkih vratolomija. I sad, neočekivano primjećujemo da se za sve to silno vrijeme nije iskristalisao termin oficirski tvrdokor; a na vrhu je jezika. Nije kasno; i nije nepotrebno ovog časa. I izgleda biće aktuelno.
Pomolak mišljenja
ZAPIS O DVA FIFIJA
Grofici Ziji se život nije mađarski skockao kako je zamišljala u svojim tinejdžerskim danima. Udala se brzopleto za nekog italijanskog fićfirića. Fićfirić je kicoš (mađ. fityfirity), a kaže se i vrtirep. Ubrzo je morala da emgrira iz paklenog braka. Otišla je iz Budimpešte u neko malo mjesto u Istri, da se osami i da vidi šta će donijeti vreme i mediteranska klima. O ovom detaljno pripovijeda Lajoš Zilahi u drugom tomu romana Ararat.
Grofica u jednom momentu svoje odiseje kupuje štene da joj prekrati dosadne usamljeničke dane. Nadenula mu je ime Fifi. (Imala je neke psihološke motive da ga nazove baš tako.)
Obezbedila je za Fifija sve što treba, kako može jedna plemkinja koja ne oskudeva. Korpu, ležaj, posudu za hranu, posudu za vodu; onda povodac, češalj, četku, gumenu kost, higijenske potrepštine.
Roman Ararat, saga o Dukajevima, pojavio se odmah posle Drugog svetskog rata, 1947 godine. Zilahijeva dela su bez zadrške prevođena kod nas, ne jednom. Zilahi je umro u Novom Sadu 1974.
Sada ćemo napustiti tužnu povest mađarske grofice i setiti se jedne dečje pesmice Dragana Lukića. Književnik Dušan Radović je visoko ocenio stihove na koje mislimo i uvrstio ih u Antologiju srpske poezije za decu.
Naslov pesme na strani 122 upravo glasi… Fifi.
Lukićev pas Fifi je vaspitan, čist, sa manirima. On je vlasništvo žene koja vodi računa o svim detaljima Fifijevog života. U šetnju ga vodi na uzici od svile. Fifi je sa noktima lila, ima mašnicu od tila. Vaspitava psa (Fifi, nisi slep). Razvija kod psa osećaj samosvesti (Fifi, ti znaš ko si). Zašto ne, gazdarica bi mogla biti grofica u izvesnim godinama. Takvih je bilo dosta posle raspada evropskih monarhija.
Pesnik Dragan Lukić je rođen 1928. U njegovoj biografiji piše: Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. Već početkom pedesetih godina uspešno piše dečju poeziju.
Kako se jedan Fifi ušunjao iz mađarskog jezika u nesrodni srpski jezik? Kako je vragolasto skočio iz proze u poeziju? To je čičak koji je zakačio tanku svilu naše pažnje onom oštrom kukom znaka pitanja. Odgovori nisu jako urgentni. Možda su i nebitni.
Bolje dva fifija nego jedan. (Foto: Fifijev kroki.)
Pomolak lisca
DRAGI STRIKO, OPET JA
Nije prošlo ni dva dana od kada sam ti poslao pismo, a evo ponovo uzeh parče hartije da ti se javim! Godinama, znaš zbog čega, što se kaže nisam imao ni sliku ni ton. Hvala bogu, posle Dejtona imam tona!
U ovom pismu hteo bih da te pohvalim, što pišeš srpsku poeziju. Ja volim osećajnu stvar; možda se ne bi reklo, ali sam ovih meseci pročitao dosta stihova. Videh te jednom na televiziji. Slušajući te kako recituješ u odsudnom času za našu partiju (ti reče, koja se još igra), zaplakao sam (košta me ponosa da ovo kao borac priznam, ali me hrabri da i ti tog momenta nisi bio daleko od jecaja).
Bog zna da li pod tim utiskom, tek i sam sam počeo da pišem poeziju. Evo me da se, kao i svaki početnik, stidim pred tobom zbog priznaњa! A kako li je tek početnicima u pedesetim! No nije na odmet i da ponovim maksimu (kao maksimom po diviziji!): krv nije voda. Brinem, šta ćeš ti na sve to reći. Posebno se sekiram i satarim (ovu sam reč izmislio iz ovih stopa; dovedi je u vezu sa satarom, kao što i onu prvu vaљa dovesti u vezu sa sekirom), hoćeš li pozdraviti teme koje obrađujem. I ton kojim celina zvuči? Mislio sam da je najboљe, ako ti pošaљem jedno stihosočinenie, pa da prosudiš, i po prilici – ohrabriš. Ta pesma ti se nalazi u dodatku ovog pisma, potraži je; ne bacaj koverat, inače ode i ona!
A sada dve-tri neprijatnije sitnice, ne mogu da izbegnem.
Prvo, ovamo kod nas je neko spadalo pronašlo pesmu koja se zove Ima nešto za koju tvrdi da je tvoja. Ja ne verujem. Onda on pokazuje ime i prezime; postoji li još koji pesnik s tvojim imenom (dešava se…)? Taj kreten koristi svaku priliku, kad sam u društvu, da me provocira. Naročito mi je teško kad odrecituje
Ima nešto isto u љudima,
Ima neke Bosne u Slovencu.
Onda ja objašњavam da je to nemoguće – pokazujem pisma od strika i dokumetujem koja su u stvari tvoja autentična i nepokolebљiva gledišta glede Slovenaca. Do kraja mi je gnusno kad čujem nastavak (mangup je namerno pretumbao stihove):
Ima nešto što u nama ima
Što nas drži u istome vencu…
Ja ga potom upozoravam na tvoje dileme koje sam rasvetlio u prošlom pismu. Među nama, striko, ipak ima nešto što upućuje da si ti autor: pesma je u desetercu… Može i uz gusle da se peva. A ja sam, kao što znaš, tebi bezgranično veran. Ako je tvoja, sviđa mi se. Mada mi je teško reći, posle svega. Uzgred, u stihovima,
U predelu oko divљeg Lima
Ima jedno parčence Banata,
nazire se jedna faktografska teškoća. Vasojevići se jesu selili u Vojvodinu, obrnuti smer migracije mi nije poznat.
Drugo. Doprlo mi je do ušiju (ne pitaj za kanale cinkareњa) kako si negde napisao, љudi citiraju po sećaњu: Pegavo dupe J. Broza.
Groza!
Znam da u ovom vremenu ima mnogo intriga, ali svejedno mi je u duši groza, kad na to pomislim. Izbegavaj, doboga, tako što! Ne bih želeo da me primoraš da se preko novina odričem najrođenijeg strica!
Jesi obavešten čovek, ali baš toliko…
Nastaviš li u tom stilu, odbićeš me od čitaњa tvojih pisama, što mi je inače ovih dana duševna hrana i omiљena zabava. Pozdrav, Sinovac.
Dodatak
Evo moje pesme Smena generacija:
Šeset prve bejah đače.
Nosio sam T. štafetu
kilometar, a i jače.
Ne zaradih ni monetu –
to bejaše čast na svetu.
Danas mi se samo plače.
Porede me sa fukarom,
nosio sam pozdrav Starom.
A ja ćutim, sin mi đače.
Kroz SFRJ nosi pušku;
vrag odneo svaku šalu:
nije pismo u drvetu,
nego metak u metalu.
Ko te pita za monetu!
Da izvuče glavu mušku.
Opet viču: čast na svetu.
(Porede ga sa fukarom:
ne ubija svetim žarom.)
Eto, toliko. Strepim od tvog suda. Svi mi strepimo od ponekog suda. Čujem da sada i buџe strepe od suda. Hvala bogu, sitna sam riba. Najgore što mi se može desiti jeste da gorњe stihove pošaљeš u noćni sud.
Do sledećeg dopisanija, tvoj Sin(ovac).
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Zumirati Crnu Goru – in vivo.