Komentar za početak

Obraz ide s glavom. (Više jok; video sam jedan obraz kako ode, a glava ostade.)

Zapisnuti!

EKONOMIJA ISTINE

Kad uđeš u Partiju, putevi postaju prohodni. Vrata se otvaraju. Zamisli mogu da se ostvare. Vremenom uviđaš da ne možeš jedino ono što nećeš. Kosmos je nedokučiv, ali samo zato što ti je u suštini neinteresantan. Šta su zvezde na nebu? Neke baklje par kilometara gore. Mogao bi do zvezda, kad bi imao stvarni motiv da ih dosegneš. Te baklje u principu možeš da utaškaš. Ali ko time, i zašto, da se bavi? Čovek Partije nema dileme: Zemlja je centar sveta. Oko Zemlje se vrti Sunce i sve zvezde. Aristotel je to rekao, on je najveći i nama je to dovoljno, imamo završenu priču. Galilej je smešan, pravi ispade. Treba biti praktičan u tim poslovima svetonazora. Cepidlačenje ruži istinu. Lepota istine je u njenoj skromnoj ekonomiji. Zemlja je stara koliko i čovečanstvo. I šlus. Evolucione dokaze je izmislio Darvin, i šlus.

(Slobodno prepričavam i dodajem ponešto jednom dijalogu iz Orvelove knjige “84”.)

Dragan se čudi, Miloš se čudi: kako i otkud porast crkvenog uticaja početkom ovog milenijuma?

Religija je političarima elegantna zamena za istinu. (Kao što je peripatetička patetika dobra zamena za Kopernikovo učenje.) Kolovođa najmoćnije svetske sile je imao dobre savetnike kad je sa TV ekrana celomudreno ukurčeno objavljivao glasačkoj masi: pustimo da se čuje i kreacionističko “mišljenje”; ko zna?

Autokratiji je religija potrebna. A i dovoljna.

Član Partije lakše podnosi mrsku misao neminovne smrti. Učini mu se da je svemoćan, pa i večan.

Ko hoće da bude slobodan, i kome je sloboda bitna, završiće kao rob. Zašto? Biće porobljen većinom. Zar slobodoumlje nije većinski proces? Nije, jer vlast nas uvek stavlja pred izbor: sloboda ili sreća. Mali čovek uvek bira sreću. (Na primer, oduševi ga obećanje da se Vođa bori da mu poveća penziju – mimo pravnih normi, a uz obilatu gomilu laži i religijske obmane.)

Manjina se upisuje u gorde robove.


Pomolak tora, ali napuštenog

БРАВО: БРАВА ЗА БРАВА

Слушам брава;
Обећава:
Сви лопови из брава.



Negantesima valja reći ne

Ojdo da te kažem

Razumije se, znam za glagol davijati još iz osnovne škole. U razredu su postojale jedinke spremne da dostave učitelju, ili razrednom starešini, povjerljive podatke iz života kolektiva. Kroz mrežu davijanja saznavalo se ko je krpenjajkom slomio prozor, otkud listovi kupusa oko katedre u kasnim jesenjim danima, od koga je prepisan treći zadatak na pismenom iz matematike, i ko njuči na časovima polugluvog prefesora maternjeg jezika, po definiciji srpskog. Davija se dabome diskretno, ta se tehnika uvježbava; ipak se po pravilu znalo ko je davijao. Kad osili, dostavljač zna i da javno prijeti: Davijaću te kod Razrednog!

Kad prođu godine, promijeni se štošta, ali davijanje ne nestaje, poprima ozbiljnije forme. Ide se na davijanje kod paše, sekretara komiteta, predsjednika bilo čega, tužitelja, okružnog sudija, ambasadora SAD, sivih eminencija. Koga ne mrzi da prevrće po rečnicima, naićiće na žalosnu sudbinu Ilije iz Drobnjaka: “Paša pozove k sebi sve Drobnjake koji su na Iliju davijali, da sam izvidi što je među vojvodom i njegovim davudžijama.” (Ovaj demokratski paša insistirao je na suočenju, što je, vidjećemo, nivo koji se često ne dosegne.)

Danas kad pitate mališane, što je to davijanje, kažu da ne znaju. Daleko od toga da se moralni kristal u dušama novih naraštaja prosvijetlio! Pojava je i dalje u punom cvijetu, samo se drugačije zove. Akcenat više nije na radnji, već na počiniocu radnje. Dostavljač rečene vrste nazvan je tužibaba. Bilo pravično ili ne, ova se kovanica ustalila u našim školama, i ima grozno pežorativno značenje. Tužibaba je jad nad jadima; to je cinkaroš koji je dozlogrdio. Opanjkava i kad to niko ne traži. Očekuje svakako i neku vrstu plate za svoj rad, ali nije uvijek jasno je li aktivnost bez pasije. Kod probranih se vide i elementi tužibapskog talenta. Ovako ili onako, posljedice špijuniranja su evidentne. U zlatnim predkomunističkim vremenima, mnogi je nestašni nevoljnik bičevao bijesnim pogledom davijača dok je u ćošku klečao na šaci lanjskog kolomboća. Danas, u postkominističkim odjeljenjima, davija se žestoko, mada su posljedice nikakve. Ipak, opšte je prezrenje na tužibabe, što ovima, izgleda, ne škodi – neki takvu slavu iskoriste kao preporuku za učlanjenje u ciljanu političku partiju.

Davijanje je kod nas legendarno! Ušlo je, naravno, u mnoge narodne, a junačke pjesme. šta će mi ovo ograničenje!? Pojava je poznata i u lirskim pjesmama (Omeru i Merimi je došla glave jedna mala straža ). Sjajan se primjer nalazi u guslarskoj osmotaktnoj pjesmi koja, koliko se sjećam, počinje ovako:

U vrijeme kad na Nikšić Crnogorci udariše,

Kad bijaše došlo doba da ne bude turski više –

U logoru Crnogorskom pokraj kule Mušovića

Neko Knjazu okleveta popa Mila Jovovića!

Domišljati roker Amadeus iskoristio je ovu sliku da napravi dopadljivu muzičku burlesku. Ali nešto drugo želim reći: Klevetnik se u narodu zove Neko. Dalje Knjaz u naelektrisanoj atmosferi časti junaka sa potencijalnom ljagom riječima “Nit si vino nit si voda!”. Ispod nivoa pomenutog paše, Gospodar se služi inverznim pravom: Ne dokazuje Tužibaba Neko svoje navode, već Oklevetani ima da se brani i eventualno pobije rečeno!

Ova institucija anonimnog davijala veoma je interesantna u našem životu, literaturi, navikama i kulturnom obrascu kao takvom. U citiranoj pjesmi je ideja nekritički preuzeta iz desetotaktne svetosavske večerinke: Kod kneza Lazara, dok se krkalo i pilo, neka uštva, zaboravio sam mu ime (ako ga uopšte ima) davija Miloša Obilića da sprema izdaju u sjutrašnjem okršaju na Kosovu. Potom je Obilić u nevolji da opere čistu dušu svoju, a zlatokriloj uštvi dobro do današnjeg dana! I pod uticajem takvih legendi koje se transportuju kroz osmerce i deseterce, formira je jedna kultura narodna gdje se doduše pljuje tužibaba, ali i štiti njegov identitet!

Na izvor informacija niko se ne obazire. Do kraja pjesme možeš biskati, hoće li Nikola povući za uvce onaj moralni izmet – nećeš tako nešto uočiti.

Može li se toj predmodernoj, dijelom uvezenoj, a katunskoj navici, stati u kraj u Crnoj Gori? šta znam. Prije neku godinu objavio sam zbirku satiričnih pjesmica Napušten tor. Naravno, izdanje potpisano, legalizovano, cipovano, recenzirano, prikazano – sve javno i po zakonu. Nedavno sam čuo da je procedura bila nedovoljna za naše prilike! Neko je pritegao opanke i davijao me Državnoj bezbjednosti. Čudnim okolišnim putevima, nehotično, saznao sam ime tužibabe; ovdje ću ga zvati Nerast Tužibabić. Neka se ne povrijedi tradicija anonimnosti! Čujte, davijao me je svetosavac iz dobro bradate vasojevićke kuće – zbog riječi koje sam dragovoljno i pri punoj svijesti svojeručno objelodanio. Bože, budale!

Nekoliko je mjesta u toj zbirci koje se rasnom potplaćenom žbiru mogu učiniti kao izvor prihoda. Evo hoću da uvaženom čitaocu predočim ovdje (četnicima moguće najmrskiju) pjesmu iz pomenute zbirke; naslov joj je Upirali su prstom i žigosali krstom:

Ljudi-ljigade koji su upirali prstom

U jagnjeće brigade —

Raspoređeni su danas u divizione

Novokomponovane

Lopovske armade!

Uštve koje nemahu ništa, onomad —

Do gole stražnjice —

Namnožile se jutros ko gamad

I drže desnu stranu glavne ulice!

U dernjavi: Držte lopova!

Izrasta klasa kradosnobova.

Ulični potkočači, sitni kokošari,

Potkazivači, plaćenici i fukare

(o, znamo čiji su dobošari!)

evo na putu su rokfelerski da ostare.

Samo se još po neko nada,

I viče:

Da felerima rokfelera

Rok folova ne zastarijeva

I ne ističe…

O guslarska (ostrašćena) nulo!

šta te, veliš, sagnulo:

Da poljubiš penčeta

Gazde kuće gdje te obulo?

Glupost čitaju plemenici;

Cijene: nikakva šteta!

Skoro da se vesele!

(Očito

Majka bolje da je rodila kopito.

Bez brige za cipele.)

Zar

U Beograd su te slali

Samo da postaneš obuto i sito?

Zbilja, zar?

Nije li onda umjesto sapiensa

Valjalo da se rodi ad hoc preživar.

Ali,

Ti najbolje znaš:

Da ne valjaš ni žutu banku.

Zato se pohotno nadaš

Udijeljenom sirotom čanku.

što zgrabiš,

Gučiš kao milostinju!

(Samobrukajuću

pogledaj, rode, avetinju.)

Ovim sam, konačno, gospodina Nerasta, rođaka mi, sveo na ništa. Napravio sam najjavniju prečicu izneđu autora i DB. špijun više nema razloga “da ide u Kolašin!”

Možda će se stvari promijeniti nabolje. Čujem da je u Crnoj Gori već zvanično uvedena jedinica davijanja. To je jedan Fuksan (1 Fx). Predstavlja onu količinu klevetničkog potencijala u davudžiji koja je dovoljna da se ne žali truda prebroditi i sinje Adrijanovo More – zarad slatkog užitka cinkarenja “vojvode Ilije”. Ako je tome tako, skromnost me goni da procijenim kako je Nerastovo davijanje moje malenkosti reda veličine nekoliko mikrofuksana! Skoro zanemarljivo zagađenje, budući da ni cio jedan fuksan izgleda nije smrtonosna doza



Pomolak viteza

U TRALJAMA ŽIVOTA

Glumio je, mislim dobro, ješnog Srbina u sjetnom filmu štefica Cvek u raljama života. (Bilo je tamo više srpskih glumaca, nećete pogoditi ko je.) Od njega je tražio režiser da jede, mada je glavna glumica očekivala jedan drugi, jako sličan glagol. Poslije dobrog ručka, zaželio se odmora… Kasnije, viđali smo ga kako lješkari u srpskoj Skupštini (opet problem sličnog glagola: lješkari, a ne lješ kara, što je narod očekivao od muškarčine). Stigle su godine, umor savladao ratnika, divanio je desetak godina u udobnim zakono davnim, davnim foteljama. Sa svojim nezaboravnim kolegama meškoljio se u traljama života, sve do nedavno. Pa šta. Macola, macola.


Pomolak mišljenja

ŠTA SE ŠIRI BRZINOM SVETLOSTI

1. Pre osamnaest godina napisao je Ljubivoje Ršumović pesmu „Pri svetlosti sveće“.

U tišini čistoj pri svetlosti sveće
Svako slovo biva svetlije i veće

I misao moja koju slovo nosi
Mraku nezemaljskom radošću prkosi

I ono što strepim i što ne smem reći
Izdati me neće nikuda pobeći

I senke na zidu tajnovito prisne
neće dozvoliti da ih mrak istisne

Kuća bez tih senki i bez žutog voska
nije pesma nije lavra anđeoska

U tišini ovoj pri svetlosti sveće
Osećam niko me napustiti neće

Ni Marko Miljanov i Riga od Fere
Niko od junaka što se dušom mere

Pesnici će svoje prinositi pesme
Na oltar dobrote koji pasti ne sme

Znaju moja braća slute moji gosti
Da se i mrak širi brzinom svetlosti

Zato ova kuća ova sveća tanka
ko ikone stoje na pragu opstanka

U tišini svetoj pri svetlosti sveće
Svaka rima nosi sunce i proleće

A molitva moja okrenuta Bogu
Govori da moram svedoči da mogu

Sve tajne detinjstva sakriti u reči
U muziku stiha koja duhom leči

Zato ova radost ovaj govor drski
Slavi srpski jezik slavi inat srpski

Ova patriotska pesma, generalno, stoji na solidnim temeljima. Majstor rime je otvorio temu na najlepši način: U tišini čistoj pri svetlosti sveće / Svako slovo biva svetlije i veće. Silan je optimizan utkan u ovom dvostihu: Pesnici će svoje prinositi pesme / Na oltar dobrote koji pasti ne sme. Posle ovog maksimuma opada snaga pesnikove imaginacije, poetski izraz ide nizbrdo sve do slabog poslednjeg dvostiha. Možda smo prestrogi u osudi: u mrkloj noći oko tople roditeljske kuće padale su bombe, bilo je to ratno proleće 1999. Ali u tom kotrljanju riječi niz padinu inspiracije – ima jedan značajan momenat. U pesmi se izrazito izdvaja svojim aforističkim sečivom misao

Znaju moja braća slute moji gosti
Da se i mrak širi brzinom svetlosti

Pravo je zadovoljstvo primetiti ovde kakva se iznenadna opomena javlja kad se goli fakt obuče u izazovnu odoru eterične poetike. Sam autor je kasnije izjavljivao da je njegov najuspeliji aforizam „Mrak se širi brzinom svetlosti“.

2. Ovih dana se na društvenoj mreži Facebook pojavio aforizam „Tama se širi brzinom svetlosti“. Ne pominje se Ršumović. Autor koji se potpisao (R. Mićković ) zaradio je nekoliko desetina lajkova. Već je onoliko popularan. Kako to?

3. Ušli smo na Internet. Google pretraživač nam je rekao nekoliko zanimljivih novosti. Bar dve osobe dobijaju komplimente kao autori otkrića da se mrak (tama) prostire brzinom svetlosti (Newsweek intervju, 6. mart 2017. u 08:00h; Astronomski magazin – Komentari, utorak 13. oktobar 2009. u 21:35h). Sam Ršumović ponavlja da je ovo o brzini mraka njegov moto (Nedeljnik, 20. april 2017). Mi smo komentarisali Ršumovićev stih-aforizam u časopisu Matica, jesen 2010, na strani 103.

4. Ostaje da primetimo rađanje nove književne forme: kolektivni aforizam. Pomodno bi se on mogao nazvati i istinoidni aforizam. Ako vam se neka misao dopadne, potpišite se ispod datog teksta. Vaša privrženost lijepom izrazu je dovoljan motiv da vas opravda. Prioritet je izanđala kategorija. Kauzalitet? Neka ga koristi kome valja. Koga briga?


Pomolak lisca

DEVEDESET TREĆE,U GROZNU JESEN

Bilo je te godine (pozna jesen) svega na voљu. Parade političara. Pokreti paravojski. Nauka se bavila paraznaњem. Cvetala je paraekonomija. Kњiževnici su grcali u paradigmama. Parapsiholozi su pisali pesme. Paradedovima su se kosti prevrtale u grobovima. Paramecijumi su plivali u skupštinama. Nadletali su nas paraglajderi. Instituti izmišљali parametre. Vlada je bila iza paravana. Proizvedeno je sto paralaža po glavi stanovnika. Svakog dana parastosi. Narodni sinovi su povlačili paralele. Opštili smo parabolama. Na televiziji Paraskeva. Majko mila šta je bilo parazita!

Para jedino nije bilo, te godine (u poznu jesen).

Slao mi je platu u iznosu od dva biliona trista milijardi četiristo miliona petsto hiљada šesto sedamdeset osam dinara i devet… para (para je, izgleda, ipak bilo?). Sa malom pozajmicom mogao sam oko podne da kupim za te pare kutiju keksa Soko Štark. Ujutru (ali tog istog dana) mogao sam da kupim čak dve kutije; sasvim prirodno, u skladu sa poslovicom ko rano rani dve kutije grabi. Svi smo pevali šlager Keks sera sera

Kad se samo setim onih dugih redova pred blagajnom! Nikad više tog dostojanstva, te kulture, tog reda. Tražim ga da mu se zahvalim za taj red u državi.

Jednom mi je poslao џak krompira; sa sve џakom. Bogo moj, pored plate i џak krompira… (Poetska asocijacija: još suviše ralo i volove, pak ti ori ter se hlebom rani.) Ali pažњa me je ganula; zna on da imam išijas, te naređuje da se џak krompira ima podeliti na dva univerzitetska profesora. O, ne bih bez zla izneo pedeset kila na treći sprat, svakako… Te mi čuči i deli na ravne univerzitetske časti. Preostala je vreća. Dobro nam je došala i ona da spakujemo neke rogove zaostale iz vremena samoupravљaњa (a porasli su i novi roščići). Bilo je kolega koji su u tu ambalažu utrpavali mačke. Svakako, dođi, da ti se zahvalim i da te pљunem nečim.

Putovao sam te godine (u poznu jesen) vozom od Kragujevca do Beograda, da držim predavaњe studentima iz fizike (ne bih, no je bila na redu važna lekcija: Slobodan pad). Novaca za kartu ne beše. Gužva, stojim u hodniku. Približava se kon-dukter; strugnuh u kupe iz kojeg upravo beše izašao. On marљivo produži da obavљa svoj posao; izbegao sam bliski susret, provireh – dobro je, mogu ponovo na jednoj nozi kraj prozora u hodniku. Zadovoљno sam pevuckao: bože me pomozi, ko se to vozi, bez karte na jednoj nozi?… Bacih kratak pogled ka kraju vagona. Kontrolor je upravo izlazio. Za trenutak je oklevao; poče lagano da okreće glavu; prvo se pojavio desni, snažni crni brk; pa poluprofil; pa profil; uhvatih њegov kratak pogled, učini mi se blag i prijateљski; namršti se, sa razumevaњem; uzvratio sam mu istom merom, lakim izvijaњem obrva. Nema više takvih kontrolora, koji znaju svoj posao… Ali neću da oštetim državu. Platiću to kad-tad. Doći ćeš mi kad-tad: da ti vratim što dugujem.

Beše mi nestalo mastila dok sam pregledao pismene zadatke svojih studenata (te godine – u poznu jesen). Pošto? Toliko i toliko. Nemam; uh, zaboravio sam sako na stolici. Dobro, stanite, veli setna prodavačica gledajući u moj sako, uzmite, platićete već jednom, to se može svakome desiti, љudi smo… Replicirao sam najglupљim načinom: da li smo, još uvek? Dolazi već jednom, te patrone koje sam na mufte dobio, da ti vratim.

Na kraju te godine (u poznu jesen) dođe, mislili smo neće, Nova godina. Posledњe minute, pred Ponoć, proveli smo čekajući platu koju no si nam bio otpravio. Kamion s novcem stigao je do Topole i tu mu se u zimskoj noći gube tragovi. Nije to jedini trag koji se utire. Ali jedan znamo do pećine. Deoba je bila na tvoju štetu: nama muka, tebi muk. Dođi za kusur, da ti vratim.

Duga je to priča, ne mogu više. Ali svi pamtimo tu godinu (beše pozna jesen). Ko može reći da nije bilo svačega: od paravojski do parabeluma, od parajlija do paralažova.

Ne beše jedino para.

I tebi (jedinom?) ne beše para. U istoriji našoj. Što našoj?

Tražim te. Da popričamo, što nam juče puče, što nam sada pada, imal sutra jutra? Što je juče stalo, što je danas kalo, što je sutra malo?

Tražim te; neću sud Haški. Za naš usud, sud Naški.

Tražim te, što mi je sutra malo.

Naći ću te malo sutra.


Aforizam (ponekad u boji) za kraj

Kasni sude, u tom ratu, sjever je htio da porazi jug, pa je to spriječio zapad, pošto se istok uspavao. Na kraju su se mladi razbježali na sve četiri strane svijeta.
>