Komentar za početak
Sit gladnu ne veruje. (Sve je ovde ispreturano, zastarelo. Neoliberalistički bre: gladan situ veruje.)Zapisnuti!
MAK O LJUBAVI
Neki političar s tv ekrana nam besedi: „Po Makijaveliju, sigurnije je da te se ljudi plaše, nego da te vole.”
Pomolak tora, ali napuštenog
И ОВАЈ ЗНАМЕН ЗЕМЉЕ СРБИЈЕ
Усред једног дичног града,
Крај сокака од Ивеше,
Стоји стара трошна зграда
(сјајан знамен из културе!)
Која једном давно беше
Дом песника, барда Ђуре.
Истрошена ћеремида,
А прозори заковани.
Пукотина преко зида
Двапут дубља него лани.
Јер у доба Јакшић Ђуре
Не бејаше беомала,
Не бејаше арматуре –
Преко мере беше кала.
Дрво труло, зид се круни.
Поцрнела зјапе врата.
На тавану још се буни
Дух сликара од заната.
Када прођем крај капије
Око влажи, срце бије:
Видим Ђуру како пије
Љуту прошлост Шумадије.
Гледам камин: тама гори.
Нахерени, црни рог
Сенку крије, она збори:
Не да ђаво, не да бог.
Хоћемо ли тужног Ђуру
Још једанпут као канту
Износити на тортуру:
Шутирати у Сабанту?
Крагујевац,
Март 1993.
Negantesima valja reći ne
Liberalizacija inata
Ko zna kad je to počelo: bljutavo veličanje inata. Sad smo stigli do tačke kad je mit inadžije potporni stub učenja o nebeskom narodu. Panegirike inatu izriču šalterski radnici, daktilografkinje opštinskih komiteta, nesvršeni studenti filozofije, komercijalni direktori, kanonski usrećitelji življa, rektori i akademici; nemaju kud, pa priču slušaju, prihvataju i dalje šire individualni poljoprivredni proizvođači, turbo folk golotinja, portparoli, lažni diplomirani pravnici, te savjetnici predsjednika. Riječju, svi. Uvjeravaju nas da, u krajnjoj nuždi, imamo na raspolaganju autentični odbrambeni mehanizam: inat. Ovaj domaći izvor imuniteta protiv svih insuficijencija mozga i srca do sada, naime, nije omanuo…
Slušam te specijalističke uvide u sindrom inata i godinama odlažem, da se ne slažem. Dosta je onih koji bi se na tu temu nadahnutije od mene obrecnuli. Ali više nije riječ o stilu no o pukom prevrtanju crijeva u stomaku (kako je danas u modi slikovito fiziološki objasniti).
Ali, šta je sam inat? Najbolje, slijedimo ovdje upute rječnika i citirajmo jedno mjesto iz djela poznatog konzumenta inadžijskog pića duševnog, inače komuniste svetosavske provenijencije: “Sve ću Vukašinu da dam, sve, tebi u inat!” Navod objašnjava suštinu, kamen temeljac pojma: hirovito ponašanje koje ne haje za viša pravila, za razumne regule. Ne mari za pravila uopšte. Autentični inat upravo savršeno istrajava u naumu nenatrunjenog kaprica. Tu je poslednja linija odbrane našeg dešperantnog inferiorca, koji upaničeno viče: nećeš moći, makar crko! Ne čini se da su potrošene šanse dogovora, ni blizu nije razdjelnica biti ili ne biti, a akter aktivira bojne otrove utovljenog ijeda i ogoljenog ćefa.
Kad sam kod jednog istaknutog književnika našao da sintagmu inat lepi protura kao izbrušeno istorijsko zavještanje, tri dana nijesam imao apetit kao čovjek. Je li baš tako, da nas je inat održao, i da će nas i dalje održavati ako ga njegujemo suptilno i istrajno kako ta klica otpora i zaslužuje? Odmetnuti virus inata ima tako prostu strukturu, da tu za ponos ništa ne ostaje. Na stranu što slijepi kapric izaziva identičnu repliku na protivničkoj lokaciji pa gubi boju i miris jedinstvenosti. Inat daje pravo drugima da zapate svoj soj inata, sa istim pravilima inaćenja i uz istu zastavu originalnosti. Inat može biti samoinat grdni. Kao ordinarna opstrukcija bez obzira na razvoj situacije, nije ništa drugo do očajnička nemoć i falš izbor indolentnog individuuma. Na svojoj smo čapri osjetili da inatom dolazimo u konflikt sa NATOm; mada to rasni inadžija neće priznati!
Ovim smo i konstatovali da imamo (izgleda odvajkada) riječ inadžija. (Ponekad se piše i velikim slovom). Nemamo termine za mnoge neophodne pojmove, ali imamo vrlo preciznu imenicu inadžija. Inadžija je, dakako, zanimanje (uporediti sa kujundžija ili kafedžija). Zakoni tvorbe riječi su neumitni: onoga što nema u životu nema ni u leksici, i obrnuto. Kako inadžija imamo preko mjere, moramo ih nekako i zvati. I ja vas pitam: kad postoji riječ tvrdoglav, kako nema riječi mekoglav?
No ako je inadžija zanimanje, ne može biti govora samo o pasivnoj strani pojave. Dotični mora nešto i da prodaje. Tačno tako i biva! Naš učeni inadžija ističe inat kao pozitivnu karakternu osobinu, prvom pogodnom prilikom pohvaliće inat. što znači da nešto prikriva, izgleda baš lihvarski dio nagodbe. Pa koliko košta inat kod Inadžije na glasu? Čuli smo ovih dana da cijena na nacionalnom tržištu može ići i do dvadeset miliona, u stabilnoj stranoj valuti. Eto, u inat se ide iz osjećanja inferiornosti; ali i zato što je unosno. I jedan i drugi aspekt traži tačku oslonca koju ne treba objašnjavati; u tome je baš otporna stupidnost inadžije!
Ima, naravno, i inadžija-individualaca, naivnih sitnosopstvenika van esnafa, koji inaćenje prihvataju skoro kao sportsku disciplinu. Osvrt na njih ima teorijski značaj, jer se tako može uočiti da je inadžija kao takav ne samo glup nego i lijenj. U poslovima inata, zbilja, ne treba ništa preduzimati u znoju lica svog. Dovoljnio je ne htjeti! Samo naoko je paradoksalno da jogunjenje može nekome da uknjiži prihod; ali je biznis biznis – postoji rizik aktivnosti. Ostali su luzeri kojima je i preostao izgovor o veličini nacionalne osobine koja se zove inat. I naravno da je luzer i svekoliki narod, ali ko o tome još hoće da ćakula… U toj se masi tokom vjekova i začela poslovica: Od inata nema goreg zanata. Može biti, ali to definitivno nije liberalna poslovica!
Mogu se lingvisti od struke i ne složiti, ali ja znam da je riječ inat nastala od hirovitog sažimanja sastavnih djelova nepristojnog ispljuvka “i na ti (ga)!” , uz neizostavno odmjeravanje do lakta. Razumije se, novi dvosložni objekat stekao je inoviranu uljuđenost, ali nama ne izlazi iz glave rečena prostačka slika.
U rečnicima, inat se i prkos vrlo često tretiraju kao sinonimi. To simplifikovanje je u mnogim slučajevima zadovoljavajuće. Međutim, ovdje ću napraviti distinkciju i prkosu ataširati jednu raskošnu, pozitivnu dimenziju koja je nezamisliva u vidnom polju inata. O čemu je riječ? Prkos iskazuje čovjek koji je silom sputan, nasiljem lišen svih normalnih dostojanstvenih odgovora kabadahijama, te na primer prezirom, ignorisanjem ili trpljenjem iskazuje smotreno svoju filozofsku vertikalu i humanu stabilnost. Svi znamo za fotografiju onog Crnogorca koji je lijepim, odlučnim osmijehom otpratio posljednje svoje sekunde na svijetu- vezanih ruku, pred fašističkim strijeljačkim strojem. Taj je dokumenat nesumnjivi biljur kulturne i civilizacijske riznice postojanja Crnogoraca. Nasuprot toj vrsti prkosa, iz koje zrači neugasivost fermenta čovječnosti u jedinki, stoji inat uprljan nečasnim ćefovima i demonstacijom nenužne kosijer-brutalnosti i nevaspitanosti. Kad se timare pomeni zločinjenju, kad se dižu monumenti retrogradnom vremenu, kad se poliraju poprsja ubica koji su oko vrata teglili zlatne i gvozdene ornamente iz Hitlerovih i Musolinijevih uzornih trezora – eto primjera inata nad inatima: pljuje se na antifašističku baštinu koja je univerzalni ponos civilizacije zemnog šara. Zato, uvidimo dok ima vremena: da je multičetnički inat u Crnog Gori blentavi teret ovoj zemlji na početku milenijuma. Svijet će svakako naći načina da izvrši dezinsekciju te zaraze. Radi sopstvene perspektive mogli bismo razmisliti o intelektualnom karantinu za domaće inadžije koje žive i stvaraju ovdje – što bi rekao Marko Darinkin – na prijelazu iz dvadesetog u devetnaesti vijek!
Pomolak viteza
DEMON STRANTI
I u snu su im se javljali, demon stranti. Paradoks je u tome, što se sve zbivalo u ateističkoj glavi.
Pomolak mišljenja
ŠTA SMO PISALI PRE OSAM GODINA?
Otvaramo ovaj maleni članak pohvalom nastojanja Zlatka Pakovića da u „Politikinim“ subotnjim dodacima Kultura, umetnost, nauka pokreće u rubrici Intelektualac u tranziciji važne teme koje su pune polemičkog naboja. Tako je bilo i 27. juna 2009. u prilogu Poznaj samog sebe, koji afirmiše razgovor o odnosu nauke i religije.
Tema je stara. Poslednji snažan impuls razgorevanju skoro utuljenog plamena dao je onaj Papa, sada već upokojen u Gospodu, koji je organizovao Simpozijum (s ograničenim jemstvom) u Vatikanu (o tome je samo-ironično pripovedao zapaženi učesnik „vesele gozbe“ maestro nauke Stiven Hoking). Dakle, povremeno se smenjuju ciklusi udaljavanja ili približavanja nauke i religije kao dva tipična antipoda. Trenutno nas zapljuskuje cunami afirmisanja religije kao nauci komplementarne delatnosti; suzivot nauke i religije se preporučuje i u njemu prepoznaje ne samo zadovoljstvo saradnje već i sama kreativna dobit. U nametanju veštačkih spona između te dve delatnosti uključuje se i dnevna politika i to je uvek ekscesni momenat; doskorašnji lider jedne velike svetske sile znao je da u javnom obraćanju, tonom kognitivne topline i stavom celomudrene zabrinutosti pohvali nastojanja kreacionista da naprečac objasne misteriju postanja. I mi imamo lidere koji rado razrađuju posledice ovog naloga Velikog Brata. U pamćenju nam je poletno osporavanje evolucionih pogleda na svet, koje je zapretilo da kroz mehanizme institucija obrazovanja postane delatno.
Pakovićev članak, pored toga što je kao i uvek pisan uzoritim stilom, preporučuje toleranciju u polemici koja, valjalo bi to, treba da preraste u sadejstvo poslenika nauke i religije. Nije lako (mada je moguće, a pokašto i neophodno) progovoriti protiv apsolutizacije tolerancije koja nas na vetrometini tranzicije šiba po vasceli dan. Treba se možda uzdržati još neko vreme, jer dabome ni vekovi nisu pokopali sećanja na ugljenisane kosti Đordana Bruna i staračke „pokajničke“ tamničke dane Galileo Galileja.
Smesta mogu da podržim privrženost poeziji Jovana Hristića i posebno ohrabrujuće sentimente u njegovoj pesmi Poznaj samog sebe. Ne bih se složio da u njoj tražim potporu za potrebu da odnos nauke i religije postane kreativan. Od starih Grka nam je ostalo i ovo: između nas i dragih osoba uvek je isprečena… istina.
U članku se veli da „ne postoji jedinstven standard ni za naučnost, ni za religioznost.“ Za religioznost po definiciji ne postoje standardi, ponajmanje unikatni. Za nauku, međutim, takvo merilo postoji. Ono se zove naučni metod. Nobelovac Fejnman bi rekao, ta nema razlike između nauke i naučnog metoda. Nauka je sebi nametnula pravila kojih se u traganju za istinom mora pridržavati. Ima ih desetak, sva su rigorozna, a za naš razgovor dovoljno je naglasiti samoregulativni zahtev da svaka naučna teorija ima obavezu da ponudi jasan i realan način opovrgavanja nove misli. Iznošenje „tvrdnje“ koja ne nudi mogućnost egzaktnog samopropitivanja irelevantno je (mada može biti praćeno izlivima zadovoljstva, šta mari?). Nije reč o tome da se nešto isprečilo sa ambicijom neprikosnovenosti, već da li možemo osporiti neprikosnovenost! Postoji definicija nauke (u tom sklopu i naučna definicija religioznosti; no ne postoji ozbiljna religiozna definicija nauke – tu naprosto simetrija ne postoji).
Zadovoljenje agendi naučnog metoda razlog je što su mnogi zaslužni poslenici nauke dobijali Nobelovu nagradu pod sede dane, za ono što su veliko uradili kao mladići (Albert Ajnštajn, Denis Gabor). Naravno da neko može biti i naučnik i umetnik (Milanković, Supek). Naravno da se naučnik može zabavljati i religionim spekulacijama (Paskal). To, međutim, ne može da naruši autonomnost jednog ili drugog zanimanja. Ne postoji presek skupova nauke i religije. Nema ukrštanja. Metafizika nije predmet nauke, metafizika (s one strane fizike) je jedina oblast interesovanja religije. Naučnik može u nešto verovati (složeno pitanje intuicije), ali time ne narušava međe nauke – ionako naučni rezultat, ako ga bude, mora proći proceduru metodološke verifikacije i kompleksne teorijsko-opitne prakse.
Nijedan krucijalni zaključak nauke nije metafizički! Pojedinac koji se radosno bavi i fizikom i metafizikom može biti u-sebi-interaktivno kreativan; načelno, nauka i religija nisu u kreativnom odnosu, jer se ne dodiruju ni temom, ni metodom.
***
Prošlo je osam godina, a ponovo su se razgorele teme na koje smo se osvrnuli gornjim člankom. Članak je dakle aktuelan i samo ga treba preštampati – da bude uzaludan, kao što je i na početku bio. Jer, prouzrokovao je u tučno leto 2009. salvu protivgradnih, banalno verskih raketa koje su promašile u Dodatku i nauku i umetnost i kulturu (tako je bio omeđen uređivački, a roganovićevski prostor).
Naglasimo ovom članku srećnu podudarnost koje onda nismo bili svesni. Mogli smo citirati stav poznatog evolucionog biologa sa Harvarda Stiven Džej Gulda (Stephen Jay Gould, (1941-2001). On je uporno ponavljao istinu, koju ćemo sad navesti kao pesmicu:
Nauka i religija su područja bez preklapanja,
svaka od njih je suverena u vlastitom domenu,
svaki konflikt između njih je izlišan.
To je baš ono što je naša neznatnost i tvrdila: „Ne postoji presek skupova nauke i religije. Nema ukrštanja. Metafizika nije predmet nauke, metafizika (s one strane fizike) je jedina oblast interesovanja religije.“ (Ne mora se biti biolog da bi se rekla istina o darvinizmu; dovoljno je izvesno iskustvu u nauci kao ljudskoj delatnosti, na primer u fizici.)
Jest, tako je braćo draga.
Pomolak lisca
KAKO BITI CRNOGORAC U JUGOSLAVIJI
Pošao sam u šetњu. Iz prve bočne ulice izlete neko i ustremi se na mene. U trenu pomislih: terorista, te nagoh u bekstvo. Ali, bilo je kasno. Pridošlica mi je već držao podužu cev ispod nosa. Bio je to mikrofon. Jedna druga spodoba me je uporno snimala.
– Nemaš nikakve šanse – reče taj odlučni mladi čovek. – Ne pružaj otpor. Ovo je intervju.
Prepad je uspeo! Znao sam da kod nas nema rata, nije ga ni bilo i sa te strane su građani bili bezbrižni. Znao sam da su kriminalci, ako ih i ima, akcijama naše milicije sabijeni u mišje rupe. Ta znao sam i da elektronikom opskrbљeni novinari iznuđuju na ulicama mišљeњe prolaznika, ali sam mislio neće grom u koprive!
– Molim vas, recite za naše gledaoce: izjašњavate li se kao Srbin ili Crnogorac?
Au, jebote. (Ne psujem često, ali dogorelo do nokata.) Šta ću sad? Da sam se bar malo pripremio… Pokušavam da se setim, šta drugi rade u sličnim nevoљama. Zaričem se da više nikad u nacionalnom smislu nespreman ne izađem na ulicu. Promrmљao sam nešto u smislu: što je to, braćo, važno – razumemo se, imamo preča posla… Kamerman se cerekao, a novinar je ironično primetio:
– Neće to proći baš tako. Videćemo se još!
Dok su pakovali opremu, pokušah da im vratim milo za drago:
– Recite mi bar ko ste? Strani ili domaći plaćenici?
Upozoreњe sam, međutim, ozbiљno shvatio. U tišini svog doma sastavio sam Kratko pravilo za razgovor na temu Ko si – Srbin ili Crnogorac? Da mi se nađe u џepu, za slučaj da me crni đavo odnese na ulicu, u čeљusti raznih medija. Pravilo predviđa dva laviraњa: 1) Pokušati sa foliraњem u stilu jednog slavnog državnika: odgovoriću vam odmah, ali na jedno drugo pitaњe; 2) Ako ne uspe, pomenuti metaforu o svetlosti; na pitaњe postoji li sud koji može da presudi je li svetlost talas ili čestica? fizičari kažu, ne postoji.
Vaљanost uputstava testirao sam jednom prilikom kad su mi dodelili ćoše nekog okruglog stola. Primenivši varijantu 1) hitro sam počeo da brbљam o koječemu. Ali me voditeљ još hitrije upitao, govorim li ja to srpski ili crnogorski? Skliznuo sam na varijantu 2) i kad sam rekao da sam svetlost… iskљučili su me. Debakl!
Tražeći izlaz, otvorio sam kњigu Ko je ko u Srbiji. Nađem tamo dve odrednice, dva čoveka istog prezimena. Vidi se, rođaci. Potiču sa iste tačke geografske karte, pa ipak im se mesta rođeњa razlikuju. Uz to, jedan je Srbin, drugi Crnogorac. Jedan pravoslavac, drugi ateista. Vidim iskusni љudi baš u problemima koji mene muče. Okrenem telefon i pitam: ovde Černiševski, šta da radim? Kako da se postavim na dilemu: Srbin ili Crnogorac?
– Budalo – reče pravoslavac. – To nije dilema, već lozinka.
– Kretenu – reče ateista. – Pitaju te hoćeš li sutra glasati za Crnogorca iz Srbije, ili Srbina iz Crne Gore!
Otvoriše mi se dva oka u glavi…
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Čitaj kako nije napisano: Ne kompanija Kostića, već Kostić i kompanija