Komentar za početak
Čeg se mudar stidi, tim se lud ponosi. (Ovo je samo agenda iz plana rada ludoga.)Zapisnuti!
DVA MONSTRUMA
Dvadeset drugog jula 2011 je Norvežanin Andres Behring Breivik u dva teroristička napada – u centru Osla i u omladinskom kampu Radničke partije Norveške na ostrvu Uteja ubio sedamdeset sedam osoba. Kažu da je na suđenju rekao: “Moja dela zasnovana su na dobroti, a ne na zlu.”Analitičari nam sugerišu da je on vitez mržnje, vlasnik ksenofobije i islamofobije. Ultradesničar. Rob svoje zamršene ideologije. Bolestan um. Paranoidna šizofrenija? Ekstremna narcisoidnost?
James Eagan Holmes (24) obeležio je godišnjicu Breivikovog zločina. Kako? Upao je na ponoćnu projekciju najnovijeg filma iz serijala o Batmanu u gradiću Aurora, predgrađu Denvera, u državi Kolorado (SAD). Bacio je suzavac i otvorio vatru. Dvanaest ljudi ubio, šezdesetak teže ili lakše ranio. Holmes je diplomirao neurologiju i postdiplomac je na univerzitetu u Denveru.
Sad čekamo visprene analize. Biće na hiljade teorija. Opet će nedodirljiva ostati jedino krvoločna ideologija apsolutnog kapitalizma. Jer živimo u najboljem od svih sistema.
Nema majčinog sina da se usudi da u najvažniji društveni kontekst stavi ova dva paradigmatična događaja. Makar kao pokušaj analize.
Pomolak tora, ali napuštenog
НЕ ДАЈ СЕ СРПСКА РЕЧИ!
Не дај се српска речи;
Блатњав је
Молер који те кречи.
Не дај се српска речи –
Слепац
Се на те бечи.
Не дај се на веру северу,
Не дај се другу на југу,
Заобиђи стоку на истоку;
Не дануј у хладу на западу.
Не дај се кредиту, не дај се дугу!
Куд ћеш у дугу, избегни борбу,
Не дај се српска речи танјугу,
Не стављај главу у овсену торбу!
Не дај се округлом столу,
Округлом избору, округлом волу.
Не дај се кретену, не дај се
Си-ен-ену.
Српска речи:
Не клечи!
Српска речи
Не дај се: српској речи.
Negantesima valja reći ne
Namjera nemara
Bliži se rasplet zapetljanih odnosa dvije republike u sastavu jugoslovenskog rezidijuma koji se šifruje sa S&CG. U ranu jesen ove 2004. godine učestalo slušam u beogradskoj čaršiji (dunjo moja) ono patetično pitanje: Kako sad (hajd budi pametan) u ovakvoj Srbiji može biti išta neprihvatljivo za Crnu Goru? Šta to može biti sporno i poslije smjene u oktobru 2000. godine? (O bože moj šta je to sporno?)
Dva su dobra razloga što želim tim pitanjem da se pozabavim. Prvi je: spektar ličnosti koje su voljne da tako nešto pitaju; postavljaju ga u novinama a) propali kandidati za ambasadore, b) šuškajući analitičari na televizijama, c) brkati savjetnici na tribinama, d) profesori privatnih fakulteta na okruglim stolovima, e) neprijazni utovljenici na rođendanima, te f) začuđujuće rutavi tinejdžeri na žurkama. Drugi je razlog što pojedinci iz te raznorodne a goleme skupine, za vjerovati je, nastupaju iskreno. Možda samo dobro glume, ali ću ovdje pristupiti profesionalno i raspravljati priznajući tim generalima srpske patriotske naive – dobre namjereen général. Neću ovdje pominjati očevidne grozote u koje spadaju rijeke pretvorene u zaboravljena groblja, pusti gradovi adaptirani za ambijent haunting tales cjelovečernjih filmova, ili bogomolje tretirane razornim eksplozivnim napravama. Obično prelistavanje dnevnih novina dovoljno je za voluminoznu sumornu kolekciju primjera anahrone hajdučije na osnovu koje možemo uzdahnuti vapajem starih Rimljana: Sapienti sat.
Pogledajmo neke od modusa manifestacije hajdučije. Primjeri su uzeti metodom slučajnog uzorka, to vam garantujem.
Od malih nogu (i malijeh noga) upućuju nas školske vlasti na epske pjesme u kojima se borba za slobodu izvodi kroz povremene prepade koje hajduci izvode skokovima iz klekovog grmlja dolje na drumove i konfiskacijom od Turaka tri tovara zlata. Govorio sam već o tome da se danas u Crnoj Gori bez odgovorne književne analize ne smiju ove umotvorine servirati na intelektualni jelovnik učenika. Ima jedan akademik u Beogradu koji je potrošio cirka tri leđena mastila da nagrdi Lenjina koji pod mostom čeka da orobi carsku kasu, a prosuo bi šest leđena suza kad bi neko izbacio iz školskog programa u Crnoj Gori junačku pjesmu Oranje Marka Kraljevića. Govorim, dakle, o smišljenom utemeljenju hajdučkog mita (boli njih kita). S druge strane, u samoj Srbiji, borba protiv ohajdučenja javne scene je duga i gorka. Paralelno sa romantičarskim ushitima hajdukovanjem, koje možemo nazrijeti u mnogim djelima đačke biblioteke, primjera radi, u Radičevićevoj pjesmi Ajduk (rode mili u preteškoj noći), pratimo i ukazivanja na civilizacijske stranputice. U satiričnoj pjesmi Al mi sada…, napisanoj 1856. godine, cinični i dobri boem Đura Jakšić veli:
Al” još teže meni pada,
Što ja nemam ko nekada
Mlado srce, moćne ruke;
Otišo bih u hajduke –
Stekao bih zlatne toke,
Krčmarice crnooke,
I na domu gojne voke.
Sve to mi još gledamo moj Đuro, i te zlatne toke, i te gojne voke i te dive crnooke koje se sada zovu estradne zvijezde, bar dok igraju arkan-kan na Zvezdinom stadionu…
Kad reprezent vlasti smije da šutne novinara u muda pred milion svjedoka (oni su gledaoci direktnog TV prenosa ovog nogetanja na javnoj sceni) bez ikakvog sudskog raspleta za taj svojevrsni testis-testa narodskog podivljenja, što je to ako nije hajdučija?
Kad reprezent vlasti može da dezavuiše saobraćajnog policajca na dužnosti, to je gospodo hajdučija. No, ako potom taj policajac bude i degradiran u službi, jer ne zna da je izabrano lice transcendentni nad-zakon, to je uznapredovala hajdučija. Ako se omladinski delinkvent može (daleko bilo) uspješno verati strmim skalinama do odaja gornjih u kojima ljetuju reprezenti vlasti, to jeste bolni refleks na jakšićevski dojam hajdučije. Kad ustvrdimo da su još nepismeni no ćefnuti dečarci ispisali grafite poruke međunacionalne mržnje, ili da su pod-tinejdžerske kategorije življa isprevrtale (metodom šta zna dete šta je sto kila) nadgrobne spomenike davno upokojenih inovjernika, eto klasične groteskne hajdučije.
E, posebna je vrsta hajdučije kad svetosavci (poluautomatskim kosijerima?) rašćeruju Crnogorske pravoslavce po Crnogorskoj planini Sinjavini, kraj Ružice kraj božje crkvice.
(Nije tačno da danas, u post-jakšićevskoj Srbiji, nema ko da sve to skupa nazove hajdučija. Međutim, oni koji se ispod te konstatacije žele potpisati, po prilici mogu stati u omanji kabinet naučnika-istoričara gospođe Latinke Perović.)
Idemo dalje. Hajdučija je kad skrojiš nane crnu pamučnu majicu broj 36 (dječja veličina) sa likom masovnog zločinca. Kad prodaješ priveske, kad prodaješ postere, kad prodaješ gusle, kad prodaješ cedeove, kad prodaješ krst što veliča lik masovnog ubice – sve je to hajdučija. Koja treba da nas bratski spaja? Ah, zašto se takva hajdučija ima nekome bolno emotivno dopasti u Crnoj Gori? Lično mi je žao što se kod Njegoša može pročitati aforizam: ‘Zlo činiti ko se od zla brani, tu zločinstva nije nikakvoga.”
Čovjek zabrinuta lica kaže: – ‘Kategorično i odgovorno tvrdim da general Mladić nije u Srbiji.” Takav logički treset saopštava osoba koja je vlasnik naučne titule, ima diplomu koju je stekao u tvrdoj univerzitetskoj utakmici za naučno zvanje koje je zasnovano da slavi naučnog metoda. Pred milionskom javnošću on se bruka jer devalvira stameni naučni princip da nepostojanje dokaza nije isto što i dokaz o nepostojanju. Ta pravno-logička hajdučija – što ima da se nekome sviđa, gospodo? Ali:
Hajdučija se više i ne spori, budući da se ne mogu sporiti hajduci. Zato zvaničnik i poziva: – ‘Najbolje je da se hajduci dobrovoljno predaju.” Što ima da se nekome dopada ova lingvistička tatula (kužnjak, datura stramonium)? Predati se – odvajkada znači: svojom voljom staviti se u ruke vlasti; umetanje dobrovoljnosti ovdje je indikator nedoučenosti, no sama nedoučenost surogat je za strah sopstvenoj političkoj stražnjici. Postoji samo a) predati se, ili b) biti uhapšen. Sve treće je bijeda nedostojnih narodnih predstavnika. To jest hajdučija političke neodgovornosti. Što bi se ona nekome dopala u Crnoj Gori dvadeset prvog vijeka?
Addenda. Hajdučija je i napasti Darvinovu evolucionističku teoriju svetosavskim strjelicama iz dogmatskog tobolca jedne sklerotizovane profesorke, člana klerotizovanog centralnog komiteta njene parlamentarne stranke. To je bila na sreću (zasad?) samo hajdučija u pokušaju. Jer se svetosavski legalisti nijesu sjetili da je objave na guslama koje za razliku od kompjutera ne zrače (opusculum citatum: Ali gusle, srbske gusle, lagati ne znadu).
Kad svetosavci iz Crne Gore zatraže od svetosavaca iz Srbije, i obrnuto, obeshajdučenje javnih poslova, steći će se dostojni preduslovi da na potezu Bijela – Crnja involvirani narodi civilizovano komuniciraju.
Pomolak viteza
SLUTANJA
Slutnje, pa i crne, kako su bezazlena stvar, kad su pjesničke, iskušene u domu svom, u krevetu toplom svom. Kakve su slutnje onih stotina hiljada saplemenika koji su slutili u lutanjima. Ta duševna stanja nazivaće se u našim predanjima slutanja.
Pomolak mišljenja
LOKORLI ORUŽJE
U romanu Purpurni vek napominje Lajoš Zilahi na jednom mestu da je vrsni inženjer, major Laslo Marki učinio važno otkriće – realizovao revolucionarno oružje lokorli.
Reč je nastala sažimanjem dva naziva: za lokomotivu i konjicu. Priča pronalazač Marki gospodinu Daliju: „Zamisli, molim te, džinovsku lokomotivu u kojoj se može smestiti vod vojnika i šest topova. Konj u bici može da ponese samo jednog jedinog jahača, a da ne pomenemo da konjski trup predstavlja odličnu i lako ranjivu metu. Koža lokorlije se sastoji od dva palca debelog gvožđa. Ali po obliku nije nalik na lokomotivu već na valjak sa puno otvora iz kojih bljuje vatra. Čim ugledaju ovo čudovište, ruski vojnici će se predati, a onda je naša stvar da ih povedemo protiv cara. Oni to i žele!“
Potom je gordi pronalazač uručio Daliju, konspirativno, tehnički crtež lokorlija.
Kakva sećanja budi ova priča u vašem mozgu? Ako imate bar trideset godina lako se može desiti da vam se javi asocijacija na jednu epizodu iz balkanskih ratovanja devedesetih.
Srpski inovator na krajiškom frontu zvao se Dragan. U ono vreme imao je nešto niži vojni rang, čin kapetana. U skladu sa ovdašnjim mentalitetom, pronalazak nije bio vojna tajna. Vest je objavljena i inventor je detaljno objašnjavao pojedinosti na državnoj televiziji. Ne znamo da li je uopšte postojao tajni crtež, ali svejedno. Novo, ubojito oružje je već bilo deo naoružanja jedinice na terenu. Kapetan se slikao pored bojnog voza.
Videli smo to oklopno šinsko vozilo. Imalo je otvore kao i čelični valjak majora Markija. Kapetan Dragan je šarmerski objasnio da će krajišnici sada imati prevlast na bojnom polju. Naime, neprobojni, takoreći blindirani voz ima da se kreće napred, potom i nazad; iz utrobe će vod vojnika pucati kako levo tako desno, na šumovite padine oko pruge, gde se kriju pobunjenici koja valja pobijediti i razoružati. Ta, predaće se! Prosto! Laknulo nam je. Tehnika i domišljatost učinili su svoje. Pobeda je na dohvatu ruke.
Ko je to u generalštabu krajiške vojske čitao evropske klasike, mađara Zilahija između ostalih – ne znamo. Ne može se poreći da je sličnost ove dve epizode iz istorije ratovanja u Evropi neporeciva i intrigantna. Hm. Ovih dana, dok u zatvoru čeka nastavak suđenja pod optužbom za teška krivična dela, kapetan Dragan možda razmišlja i o ovoj epizodi iz svoje vojne karijere. Detalje ćemo možda saznati jednom iz njegovih memoara.
Stoji činjenica: Nekoliko uglednika su kod nas pod optužbom za akademski plagijat. Osporava im se neopohna originalnost stručnih i naučnih radova na osnovu kojih su dobili titule master, magistar ili doktor. Moguće je da bi oni rado menjali optužbu za plagijat – za neku drugačiju vrstu optužbe. S druge strane, mislimo da bi Kapetan Dragan rado menjao optužbu za ratne zločine – za optužbu plagiranja čuvenog pisca Lajoša Zilahija.
Pomolak lisca
BUM-BUM, BAR!
A, bez pogovora bilo je u našem narodu onih koji su se nećkali da idu u rat. Te nije vreme, te postoje svrsishodniji načini, te rat je grabež i nesreća. Plus nezaobilazno: svaka se čarka ionako mora završiti dogovorom i mirom. U tome su predњačili pisci nedorasli da budu nacionalne veličine. A toliko talentovani jesu da unose smutњe i defetizam svojim nakaradnim tekstovima koji propagiraju interesnu zajednicu sa neprijateљima. Њih je po zasluzi apostrofirao svesrpski pisac, budni čuvar sa branika najboљih banki naših genskih naslaga.
Nazvao ih je: Bumbari.
Bumbar je ko voli posle ručka da prilegne (dok negde neki Srbin pati). Bumbar je koji voli med, a da ga ničim ne zagrči. Bumbar misli na standard dok se bije boj za moj (narod). Bumbar izbegava da imalo pogine za boљe sutra Svih. Bumbar ne haje za tajna načertanija. Pravi problem što su mu deca gladna. Zahteva očigledno kao slepac. Bumbar upozorava da su nam juriši u istorijski rikverc.
Budnog čuvara ćemo ovde zvati Srpko Branković.
Jednom sam ga video uživo. To znači ne na televiziji, no na promociji. Držao se kano klisurina. Doduše, malo oniža. I ko ga nikad nije video zna da nosi brkove. Kakvi su to brkovi? Gusti, ali za divno čudo daju mu momirљivi izraz lica. Bio je skupocenije obučen od svih bumbara u sali. Jedino nije imao kape.
Zato mu je bila upadљiva Noga: cipele skupe, cipele uvozne, obuća omraženih zemaљa, šta drugo do da čovek u besu taj đon izgazi…
(Ono sa kapom sam možda malo izdramatizovao; ko zna da li za њega uopšte ima kape?) Namrgođen, samo je za trenutak ušao u koktel-salu. Smesta je napustio omraženo mesto gde se pije prozapadni viski i zaboravљa na patњu naših prozapadnih krajeva. Ko je hteo da vidi, video je u њegovom prkosnom koraku da nemo ukazuje na još jedno značeњe engleske reči cocktail: nepunokrvni trkački koњ, a bogami i podignuti koњski rep (sa sve onim što ide malo ispod).
Naveče sam saњao upečatљiv san. Ulazi Branković. Pesnička duša, ali se deca razbežaše. Bat vojničkih cokula. Evo, kaže, ne nosim više talijansku obuću. Jesi li se naspavao, Bumbare? Jesam, kažem prestrašeno. Nisam siguran da sam i daљe u roju bumbara, pravdam se. On veli: a, nedovoљno, svaki bivši bumbar treba da bude kao pokajnik bar bum. Posle toga mora da usledi bum, bum. Kako je to bio strašan san govori podatak da sam povratak u javu doživeo kao pravo olakšaњe.
Možda on trenira za zamenika oca nacije. Da se podsetimo: po definiciji, otac nacije postaje osoba koja je j….. majku narodu (više puta). Eto.
Њegov, Srpkov, napad na bumbare liči na ozbiљan trening u tom pravcu. On nam veli:
Možeš biti zoљa
Možeš biti pčela
Možeš biti obad
Možeš biti zunzar
a ti si izabrao da budeš bumbar! A razmisli, jado, da bi mogao biti i stršљen! Gde bi nam onda bio kraj? A kraj bi nam bio pravi početak.
Pročitao sam negde, ne sećam se ko se tog podatka dokopao, da se takav prorok (nacionalni porok) zove: Zaradboљegsutra. On ni(je)če sadašњicu.Naš Srpko Branković Zaradboљegsutra je govorio: S bumbarima obadaњa nema.
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Za ponešto treba da prihvatimo i svoj dio krivice. Učenost, pa utučenost.