Komentar za početak
Ne gori obraz od sunca, već od poštenih ljudi. (Ko je vidio da u Skupštini nekome obraz gori?)Zapisnuti!
DO PREKŚUTRA
Marko Simonović (Institut za jezike, Utreht) piše i govori naški (četvorojezički):
‘Otkrit ćemo najbolje čuvanu lingvističku tajnu: da si možemo do prekśutra zabranjivati da izgovaramo i pišemo određene reči i konstrukcije, ali se nikako ne možemo sprečiti da ih razumemo, te da se jezik pravi i održava komunikacijom, koja je među nama vazda nesmetana. Netko će, dakle, morati objasniti govornicima da zajednički jezik nije samo ono na čemu se pevaju ratničke pesme, ispredaju nacionalni mitovi i piše junačka historija, nego jednako tako i ono na čemu se optužuje, vređa i psuje majka na etničkoj osnovi…’
’Zajednički je jezik, primetit će možda netko, čak i ono na čemu se vodi diskusija o tome šta činiti kad već nema zajedničkog jezika…’
’Sve što je potrebno jest službena potvrda da je naš jezik, kako god ga zvali, jedan jezik i da govornicima našeg jezika ne treba prevođenje.’
’Termini “bosanski jezik”, “crnogorski jezik”, “hrvatski jezik” i “srpski jezik” svi sadrže jednu elementarnu neistinu, jedno obećanje jezične granice tamo gde jezične granice nema.’
Pomolak tora, ali napuštenog
ПРОЛАЖНА ЛЕПОТА
Лепотица бајна једном беш
Носила је скупоцени веш
Вешто купљен за девизе кеш.
Еј, мењала је крвотоке
Гледајући момке међ пороке.
Еј, пуштала је водоскоке –
Гуке влажне и гипке боке
Превијајући на отоке.
Авај, важва једном, лепа беш;
Данас само смршавели леш.
Тихо леж сложен у сандуку:
Ноге к западу; исток – глава
(од Вардара па до Триглава).
Negantesima valja reći ne
Privatizacija zločina
Kad se prebrojavaju pristalice nekog važnog gledišta u ovom ili onom razvrstavanju, kao što smo već ilustrovali na primjeru gnusno-organizovane religioznosti, počesto se stigne do vrlo visokih procenata. Pritom, i suprotno shvatanje čeka svoju priliku da obnaroduje sopstveni hod ka devedesetprocentnoj podršci. U tom pogledu ima jedna društvena kampanja koja je prevršila svaku mjeru. Riječ je o procesima privatizacije.
Danas je teško naći čeljade na javnoj sceni koje neće gorljivo insistirati na potrebi što hitnije svekolike privatizacije. Privatizuje se vodonik (najlakši elemenat), aluminijum (laki metal), gvožđe (u sredini periodnog sistema elemenata) i bizmut; privatna akumulacija uranijuma (devedeset drugi elemenat) zasad se goni po službenoj dužnosti, iz poznatih razloga. Privatizuju se i jedinjenja, prije svih voda, bez razlike slatka, slana, ili akumulaciona. Kišu još niko nije privatizovao, ali na vrijeme evo patentiram ideju…
Zaštitni znak valjanosti ovih procesa je nadaleko slavljeni tender, koji počesto zna da se izvrgne u tendera-mandara postupak.
No vidi čuda, još nije privatizovan onaj supstrat, koji na samom početku treba privatizovati, jer je njegova privatizacija uslov uspješne privatizacije svega drugog. Riječ je o zločinu.
Zločin nema ko da privatizuje.
Da se ne bi slučajno privatizovao zločin, vode se beskrajne diskusije o privatizaciji kisjele vode.
Dug je spisak argumenata koji govore o tome da je privatizacija zločina uslov bez kojega se ne može. Evo nekih primjera:
a) Kad zločinca reklamiraju na javnim mjestima, kao što su narodne biblioteke i sajmovi knjiga, udaranjem u talambase da je napisao zbirku poezije (a knjige su vječne, i pisci netruležni), mi smo tužni što smo kao poreski obveznici uvučeni u jadnu igru da smo suvlasnici preduzeća beščašća;
b) Kad iskreni vjernici učestvuju na liturgijama svoje crkve, koju što će nego hvale i obožavaju, pa vide eno viri kama za pojasom popa iz okruga pljevaljskog, kojeg svetkuju po kvazi-kanonskom filaretskom naumu da se ne dozvoli privatizacija akta klanja i silovanja, što će oni, ti iskreni vjernici, već da bol svoju u grudima ozlijeđenim stisnu – do boljih vremena supresije preduzeća beščašća? Danas, kad sretnemo popa na ulici, i vjernike i nevjerujuće, sve nas hvata jeza: što ako je kandidat za sveca?
c) Jedna neprivatizovana zločinačka firma je ovih dana u prisustvu svjedoka, i to na (časnom) Sudu, rekla nekome, otprilike: “A tebi, kako Bog da!” Naravno, pozivanje na nadnaravno biće je obična, podla ovozemaljska prijetnja. Ona znači ovo: Ubiću te, ili ja ili neko moj, od smrti nećeš umaći, smrt ti je od “Boga”, “zaslužena je” i neće biti istrage. Ne postoji ubica, postoji osvetnik i njegovim prstom na obaraču upravlja lično klanovsko-mafijaško nerazlučeno “božanstvo”. Ovakva mudrovanja, kojima se služe popovi, i koji uče vjernike da i oni koriste ta mudrovanja – nijesu ništa drugo do naumi i pozivi na realizaciju nauma. (Prijetnja da će ti se desiti zlo, a niko neće biti kriv (jer je skrivena pod neprivatizovani religiozni plašt) mora biti opisana u krivičnom zakoniku civilizovanih zemalja.) Vidite li:
Ilegalisti će sve privatizovati, ali će se do zadnjeg našeg časa legalistički boriti da zločin ostane opštenarodno, nestigmatizovano, neprivatizovano ” nacionalno dobro”. Kao da ne znamo: zločin je roba koju proizvode i distribuiraju tačno definisani privatnici; zasad se skrivaju pod populističkom firmom legalizma.
Da umetnemo u ovu sumornu priču jednu veselu zgodu! Dvadeset godina živo se sjećam te scene na benzinskoj pumpi pored druma blizu Cetinja. Naša mala, osunčana porodica vraćala se sa mora, gdje smo proveli kraći odmor plivajući u drevnoj, Hadrijanovoj vodi. Zaustavili smo se da kupimo gorivo. Pržila je popodnevna jara po crnogorskom kršu. Naiđoše i kola koja su se, onda, popularno nazivala “tristać”. Neobično su se približavala – svi smo motrili pridošlicu. Limuzina stade pod uglom od 90 stepeni u odnosu na naš pravac. Sredovječni šofer, smireni gospodin, promoli se kroz prozor i dade nam signal da on ne želi da bude uslužen preko reda. Onda se obrati radniku, koji ga je ispod oka posmatrao, riječima: “Može li ovako.” To nije bilo pitanje, zvučalo je kao pozdrav. Radnik je bez ljutnje rekao: “Može, ali nema usvijet!”
Zagovornici baštinjenja nevaljalstva su uticajni i brojni, često se deklarišu i kao sagovornici. Zbilja, kad vapiju za intelektualnim dijalogom persone koje su sve učinile da se nacionalizuje zločin, te potencijalnim sagovornicima prospe mozak iz lobanje (i tako sto hiljada puta); kad četnički podvižnici iz političkih partija mučne (mučke?) proviniencije, koji se kočoperno tutumrcnu čas hodnicima crnogorske Skupštine, čas beogradskim trgovima u sumracima fudbalske euforije, zahtijevaju uvažavanje njihovog evropejstva (koje se cementira probranim proširenjem spiska svetitelja); kad … mi se sa sjetom pridružujemo rezignaciji onog Cetinjanina (Može, ali nema usvijet!).
Svi koji nas usrdno guraju u kolektivizaciju zločinstva, zadruge ništarija i manipulatora, usmeravaju nas na bespuća kolektivnog samoubistva. Mi hajde da se sjetimo poznate priče o preživjelom samoubici. Osvrće se na taj problem i Berđajev u onoj maloj knjižici metalno-modrog odsjaja o samoubistvu. Ukratko:
Samoubice, generalno, činom dizanja ruke na svoju egzistenciju, osnažuju volju za životom – ako se desi da prežive.
Kad je, onda, u nekom evropskom gradu, eksponent Bulatović propustio priliku da stane ispred šaltera gdje se konkurisalo za državno uozbiljenje republikâ iz sastava SFRJ, mnogi su taj propust doživjeli kao čin samoubilačke dešperantnosti Crne Gore, jednog starog i vazda respektovanog političkog subjekta na balkanskoj pozornici.
No, kad je već naša otadžbina preživjela taj suicidni akcident, uzdamo se u mišljenje koje proističe iz evropskog empirijsko-teorijsko filozofskog nasljeđa – da će se ona sada boriti za svoj život sa udvostručenim snagama…
Kako i priliči subjektu koji je omirisao onostrano.
Pomolak viteza
SPROZANI ŽIVOT
Srozao se život, često ćemo reći. Odlično rečeno, zbog nasrtljivog poređenja sa čarapom. Davnašnja je ta riječ, čini nam se. Jer su stari povodi, da se ona upotrijebi. Ponekad mislim (nemam dokaze, ali mi se misao sviđa) da je tako govorio i Đura Jakšić, makar kad je bio u Sabanti. Ali je Đura bio pjesnik! Mi obični smetenici moramo modifikovati uzdah: sprozao se život! To znači da se srozao na prozaičan način. Nemamo ništa protiv proze, ali svaki dan…
Pomolak mišljenja
GENIJE
Dosadno je bez Ajnštajna u medijskom prostoru. Zato je utješno da se emituje serijal „Genije“ o životu ovog fizičara, na televiziji National Geographic. Drugu epizodu smo gledali u nedjelju 30. aprila 2017. od 22 časa. Kad smo svojevremeno objavili knjigu „Podvig mladog Ajnštajna – devet članka koji su utemeljili modernu fiziku“ (Mikroknjiga, Beograd 2005) napisali smo na koricama da je Ajnštajn „najzaslužniji fizičar svih vremena“. Mislimo da su ovo tačne, a odmjerene riječi.
Početak serijala je obećavajući. Scenaristi su iskoristili podatke iz Ajnštajnove Autobiografije. Miloš i ja smo čitali i prevodili ovu knjigu. Otud znamo da je ona teška za ekranizaciju, zbog toga što Ajnštajn stavlja znak jednakosti između života i djela. Po njemu, važni su misaoni procesi u mozgu i jednačine i rezultati koji proisteknu, ako proisteknu, a koji se na kraju radnog dana mogu staviti na papir. Svaki dan je radni dan, inače ne postoji. Dobro, tu su i takozvani događaji, o njima Ajnštajn piše uzgred, ovlaš i samo u kontekstu razmišljanja na temu Šta je ovaj svijet u koji smo zaronjeni? A to nije pravi predložak za TV radnju kakva se svakodnevno propagira u filmovima, pričama i reportažama na malom ekranu. Zbog toga, pohvale za ekipu koja je iz takve „suve drenovine“ iscijedila kapi uzbudljivih scena! Gluma je dobra, dinamika radnje na nivou, savremena je režija. Gledaćemo i dalje.
To da je Ajnštajn poistovjetio biografiju sa stručnim i naučnim radom u oblasti fizike navodi nas na sjećanje da je jedan Nišlija, vrhunski pjesnik, ostavio za sobom, u svom kratkom vijeku, niz jarkih stihova, koje danas citiramo i opravdano vadimo iz zaborava. Nedavno je reditelj Oliver Frljić govorio kako mu ne izlaze iz uma stihovi Branka Miljkovića, jer o njemu je riječ: Isto je pevati i umirati. Ovaj balkanski genije tvrdi isto što i fizičar: rezultat mog života su pjesme koje sam napisao; one nijesu izmišljena stihovanja, one su sadržaj mojih dana provedenih na ovome svijetu. Miljković je umro mlad. Da je pisao autobiografiju, izgleda bi postupio po Ajnštajnovom receptu: ničega nema van stvaralačkih trenutaka u životu autora.
Ova priča nam donosi u sjećanje jedan stari vic. Vojnik je na pregledu kod psihijatra. Doktor mu pokazuje nalivpero i pita, „Na šta vas asocira ovaj predmet?“ Vojnik bez razmišljanja i ustezanja odgovara: „Na p…u.“. Doktor se mršti i ponavlja pitanje pokazujući mu pepeljaru. Vojnik odgovara isto. I treći put doktor testira pacijenta vojnika, postavlja mu isto pitanje pokazujući maramicu. Vojnik odgovara da ga asocira na p…u. Psihijatar je konsterniran. Vojnik ga tješi: „Doktore, ne uzduđujte se. Što god da mi pokažete, ja stalno i jedino mislim na p…u.“
Tako je i sa Ajnštajnom. Možete ga odvesti i na vašar u Topoli, on će tamo tražiti rešenje jednačine gravitacionog polja. U istim okolnostima Miljković bi odrecitovao najnoviji stih svoje buduće pjesme.
(Pa, možda i neka naša serija o Miljkoviću u budućnosti nije nemoguća misija?)
Pomolak lisca
KAKO SE RADIKALIO ČELIK
Gvozden je bio fin, pristojan čovek. Stakloduvač u radionici jednog naučnog instituta, važio je za pouzdanog zanatliju. Znam ga sa odbojkaškog terena, gde smo se okupљali u pola deset, u pauzi za doručak. Komunikativan, otvoren, spreman za šalu, ubrzo je postao zaštitni znak dobrog razumevaњa u našem kolektivu. Od miљa smo ga zvali Gvožđe, što je on oduševљeno prihvatio. Ubrzo se našlo onih koji su u sebi otkrili ostatke nekadašњeg znaњa hemije i javila se nova, skraćena formula nadimka: Fe, što se, naravno izgovaralo u dahu EFE. Zdravo, Efe. Kako si, Efe? Serviraj, Efe! Efe, vidimo se u birtiji.
Efe je, kao i ja, bio član Partije. Povremeno smo se skupљali povodom Sastanaka. Najčešće je dnevni red bio jadan i bled; diskutovali smo, ćutali i skrivali poglede. Sala u kojoj smo se nalazili, ta jedna u kojoj smo se uvek i svi zatvarali, ponela je nečasno ali zasluženo ime Tikva. Efe, hoćeš li da daš sebi oduška u Tikvi? Hoću, ali zajedno! Vidimo se u tri u Tikvi, i sl.
A onda su se vremena promenila. Prestali smo sa jednoglumљem; imali smo kraći nastranački pluralizam, da bismo se skrasili u modernoj eu-ropskoj opciji, čiji se balkanski varijetet naziva višesraњačka demokratija. Rasturili smo se; ja sam i firmu promenio.
Prođe neko vreme, sretnem Gvozdena na ulici. Ave, Efe; kako si, u kojoj si partiji? SPsssst, kaže on. Šeret, kao i uvek, bi mi milo da ga vidim u starom izdaњu. Pitam ga za zajedničkog drugara Blaška. On mi izrecitova: Što se tiče Blaška, radi na tome da biografiju zataška. Ali on je kolporter, primetih ja. Ne više, reče drug Gvozden. Umesto toga, treba mu folportret od ugleda; postao je doktor nauka. Kako? Preko noći, reče Efe. Može li se od kolporata do doktorata, preko noći. Može, konstatuje Efe. Vidim, drug Gvozden se promenio. Malo ironiše; počeo da psuje; pravi igre reči.
Ne prođe ni mesec, sretnem Šarca. Dobar smečer iz onih odbojkaških dana. Žali mi se da mu je Efe iz čista mira opsovao majku. Ne mogu da poverujem! Zašto bi, on? Šta se to sa љudima događa? Pozovem Efea telefonom. Pa dobro, čoveče, šta se to s tobom događa? Smeje se i veli, ništa posebno, trenira drskost. Rutinska stvar. Čeliči se. Kako šef propagira. Nije ništa lično. Politička stvar. Ne ostavљa lične traume. Pozdravi me sa SRSsssssst! Pitam, je li rekao ćirilicom, ili latinicom? Ćirilicom, kaže. I sve u tome stilu.
Prođe još neko vreme. Jedno veče, ukљučim televizor i lepo vidim: okrugli sto. Na centralnoj poziciji, razbaškario se Gvozden. Ne može da se dođe do reči od њega. Voditeљ čupa kosu s glave. Rektor propao u fijoku od stola. Gvozden preti. Otvara dosijee. Pomiњe majke, strine i tetke. Poziva na boks-meč. Pљuje. Vadi pištoљ. Nisam imao izbora. Odmah pozovem Blaška. Znaš šta, počnem ja. Ništa mi ne govori, prekida me on. Sve sam video. Predloži! Moramo ga maći iz Glavnog odbora, procedim ja kratko. O kej, veli Blaško. Prihvaćeno. Blaško je melem na ranu, mislim dok nervozno šetam po stanu. Malo je takvih љudi koji te u momentu shvate. U takvim stvarima mora ići glatko ili nikako. Već su me zvali iz Centrale. Poruka je kratka: kako se brzo išlo od uličnog prodavca večerњaka do doktora nauka, još se brže može sići od doktora nauka do prodavca večerњaka na ulici. Pusti, vraga! Ipak je dobro biti doktor nauka, zakљučih. Dobro je umovao deda-Avram (ne onaj, nego moj deda): Pita je glasita, ali meso je meso…
Aforizam (ponekad u boji) za kraj
Kakvu urotu? Crna Gora više ne može podnijeti onoliku dobrotu svojih sinova.