Sednem i napišem sledeću priču:
Jedan čovek idući iz varoši jao na magarcu, a њegov sin, momčić od desetak – petnaestak godina, išao pored њega pešice. Susretne ih M.V, pak reče:
– To nije pravo, brate, da ti jašeš, a dijete da ide pješice; tvoje su noge jače od њegovih.
Onda sjaše sa magarca i posadi sina na њ. Malo daљe sretne ih Z.Đ, pak reče:
– To nije lijepo, momče, da ti jašeš, a otac da ide pješice, tvoje su noge mlađe.
Onda uzjašu obojica i pođu tako malo, ali ih sretne V.P, pak reče:
– Kakva je to budalaština: dva matora magarca na jednoj slaboj životiњi! Pravo bi bilo da čovjek uzme batinu, pak da vas obojicu šćera!
Tad sjašu obojica, i pođu pješice, otac s jedne strane, sin s druge, s magarac u srijedi. Sretne ih V.D, pak reče:
– Ala ste vi tri čudna druga! Za nije dosta da dvojica idu pješice? Ne bi li bilo lakše da jedan od vas jaše?
Tad otac reče sinu:
– Mi smo obojica svakojako jahali na magarcu, sad bi vaљalo da magarac jaše na nama, – pak onda obale magarca na zemљu, te mu jedan spreže predњe noge, a drugi stražњe, pa ga onda uzmu na kolac među se, i tako ga ponesu. A kad se љudi koji su ih sretali i stizali stanu sad još većma smijati i čuditi onda otac ujedanput baci magare na zemљu i poče da ga driješi. Kad naiđe V.Š. i povika:
– Ta onaj je svaki čovjek luđi od ovoga magarca koji hoće svemu svijetu da ugodi. Ja ću sa svojim magarcem da činim kako sam i najprije po mojoj voљi činio; a љudi neka govore šta im drago.
Pa onda uzjaše na magarca, a otac i sin iza њega pješice i tako otidu i još idu i nikako da stignu kući. Kući?
* * *
Napisavši priču, smesta istrčim na ulicu. Zaustavim prvog prolaznika i tutnem mu tekst pod nos. Čitaj ! velim. On, struњen, posluša. Kad završi, upitno me i nepoverљivo pogleda.
– Reci, – kažem ja. – Reci, ko su osobe M.V, Z.Đ, V.P., V.D. i V.Š?
– A, mene nećeš zbuniti! – odvrati neznanac. – To su poznati maloletnici u našoj sredini!
Pa se naže, i poverљivo mi na uvo šapnu puna imena i prezimena.
Ja se zabezeknuh. Sve tačno! Od slova do slova. Čoveku više nije bilo zanimљivo. Već je odmicao žurnim korakom. Ne stigoh da ga pitam: kako?
Vidim, to bi za narod mogla biti zgodna pogađalica. I reših, da igru obelodanim.