Bazdua je cvetala, a sreda je. Nije subota, nije nedeљa. Nije vikend. To je dan onako, s reda. Ne mogu, prema tome, da idem u Gњili Potok.
A za mene je cvetaњe bazdue, cvetaњe samo jedne bazdue. One iz našeg dvorišta u Gњilom Potoku. One pored koje sam odrasla, one pored koje su odrasla moja deca. Pod kojom sam učila – matematiku ni naopako, ali zato: francuski govoriti – sve razumem. Tu sam prvi put slušala zabavnu grm-љavinu jugoslovenskog nevremena. Čitala sve što sam čitala, a bogami se retko čitalo. Tu sam pisala domaće zadatke, a bogami više prepisivala no pisala. Tu sam smišљala svoje najboљe kњige, one nenapisane. Ukazivala svojoj ćerci na babarogu, prve batine prilepila svom malom sinu. Zamišљala da sedim sa svojim mužem u prve prolećne dane, nekih godina – čitava leta, u ona jeseњa popodneva kad Sunce (s velikim S) zalazi do iduće godine (što god to značilo), za vreme začaranih sati indijanskog leta, sredinom oktobra (po gataњu Baba-Miruše). A gde? je bio za to vreme moj srećko, dabogda se ne vratio, no nisam ja te sreće. To je ona bazdua pored koje smo večerali u tople i kratke julske noći kad se nebo sastoji samo od zvezda (naravno, ako je vedro, a i tada jedino kad nije mesečina), strepeći da ne naiđu prijateљi (a bog zna jesmo li ih i imali) i vide da nam je na trpezi samo ćasa s lukom i vodom. Isto je to bivalo u sparne avgustovske večeri čekajući kišu, jer sve sprži božja muњa; u rane večerњe sate u septembru kad nas prva vetrina sa goleti preseli iz kužine u sobičak (bogme neokrečen) u kojem nije prostrano kao na poљani ni tako zeleno kao na њoj (kad je godina berićetna, a ne sećam se zadњi put kad tako beše). Ali, u tom sobičku je toplije nego pored bazdue, sredinom septembra svake godine (ove je bio izuzetak). E, samo da se ne čuje onaj voњ iz telećara!
Kao da je ta bazdua jedina na svetu (mogla bi joj žeљu nositi i da jeste), kao da samo ona cveta s proleća, kao da samo u њenom bokoru gmižu smrdibube od ranog jutra do pred noć i žure da im ne prođe uzalud dan dug kao gladna godina, a koja nije bila gladna. Smrdibube – vrednice. Ako je neko dangubio, bila sam to ja, i opet mi nije jasno što sam se trudila ilijek. Kao da sa te bazdue pada sitni grki prah na kosu i ruke, kao da su sve druge bazdue samo delimično bazdue, samo površno bazdue, samo, možda, bazdue… Čekam subotu, a božja vera je neću dočekati, da odem tamo kao da nikad nisam bila tamo, kao da hiљadu godina nisam tamo bila (hiљada godina = milenijum), to jest za sve vreme sankcija, a srećko mi je najveća sankcija; kao da nikud, osim tamo, ne želim da odem (to je samo: kao), kao da tamo želim da ostanem zauvek.
Ali iz Beograda, bogami, neću.
Samo, bazduu ne bih meњala ni za lipu. Jer, bazdua je sećaњe. A to je jedino što mi je još pored srećka ostalo.
Pišem dan i noć. Ponekad noć i dan. Dnevnik i nije ništa drugo do ad hok memoari.
Provrednila sam se i moji memoari polako prerastaju u memohektare…