Ja sam rođen 1910. godine. Kažu da sam već govorio kad su Turci ušli u Budimlju (Balkanski ratovi). Kosto je tri godine stariji. Poslije Kosta rodio se Krsto. Krsto se satro u klisuri, krava se survala preko njega; glavu mu provalilo; liječio ga doktor Vrabac; nakon godinu dana pojavio se šarlah; Krsto je umro 1921. godine.
Marija je bila druga Vukadinova žena; prva njegova žena je bila od Novovića iz Trepče.
Bilo nas je osmoro đece: Kosto, Krsto, Miloš, Radoš, Draga, Mileva, Malina i Jagoš.
Naša stara kuća bila je više (iznad) puta. Dolje je bila izba, gore brvnjača. Švabe su je zapalile 1915. godine. Godine 1916. porodica s vratila iz zbjega, prvo u kuću Dragiše Babovića. Onda smo našu kuću obnovili, opleli od pruća i slame. Otac Vukadin bio je tada mobilisan. Na početku se borio u Peći, u Balkanskim ratovima. Poslije je išao prema Glasincu; na Glasincu su izginuli neki Budimljani.
Godine 1918. harala je bolest: španjolka (groznica). Bila je velika glad. Imali smo tri nerodne ratne godine. Bila je velika suša. Brale su se koprive u Meču-Ravni i po Mušinome Brdu. I korijen koprive su iščupali! Od tada ne mogu da zamislim zeljanik! Ostala je pjesma:
Kopriva je mnozinu spasila
Pa se zato ona proglasila
Jeli smo sjeruu, palamidu, zelje; talu smo mljeli, i koru cerovu, pa mijesili hljeb. Rese sa lijeske smo jeli. O tome postoje stihovi:
A za resu sa ljeskove grane?
Gospoda joj ne nađoše mane
Žita što je bilo pokupila je vojska. Davao se desetak. Sve je popaljeno i opljačkano posle nerodnih godina.
Znači, 1921. godine umro je Krsto. A onda su umrli Mileva, Malina i Jagoš, za nedjelju dana, od šarlaha. Jagoš je bio napredno dijete, umro je za 48 sati! Iste godine umro je otac, od zapaljenja pluća i crvenog vjetra. Radoš je umro poslije godinu dana od zapaljenja pluća. Svi su gore sahranjeni u našem groblju. Grobovi im se više ne raspoznaju. U očev grob je još nekoliko osoba sahranjeno, a u grobu majke Marije – Stevova majka Rakita.
Kosto je bio u prvom razredu gimnazije kad je otac umro. Nastavio je školu, bio je odlikaš, u učiteljskoj školi je dobio blagodijanje od 300 dinara mjesečno. To piše u njegovoj diplomi. Pošao sam i ja u školu 1921. godine, i završio četiri razreda. Poslije sam morao da napustim školu, i da obrađujem imanje. Trebalo je 100 dinara za upis, i nije se imalo. Nijesmo mogli da platimo i za Kosta i za mene, to je iznosilo 200 dinara. Bio sam odličan đak u osnovnoj školi. Škola je bila u Đuzinoj kući, a onda za četiri sezone u kući Đuraškovića, kod Ponora. Budimljani su napravili svoju školu 1925, kod Brnjice; izgorela je 1949.
Od čega je porodica živjela? Sijali smo kolomboć, sadili pasulj i tikve, proizvodili 1500 kilograma žita, pa onda jedan dio prodamo… Otvarani su i državni radovi, mi smo to koristili. Na primer, kad se gradio put za Rožaje. Išao sam i ja tada, dnevnica je bila 25 dinara. A Kosto je išao da gradi put prema Bijelom Polju, preko ljeta. Majka mi je išla u nadnicu da žanje žito. Kravu smo držali, svinju, kokoške. Kad je Kosto maturirao 1929. godine u Učiteljskoj školi, postavljen je u Gradačcu, Brčko, u Bosni, za učitelja. Imao je platu 950 dinara. Mogao si onda za te pare da kupiš devet tovara kukuruza. Znači, dinar kilo kukuruza.
Godine 1930. počeo sam da radim kamen. I razbolio se od zapaljenja slijepog crijeva. Hitno sam prebačen na Cetinje. Smjestili su me u bolnicu Danilo Prvi, kod hirurga Novikova. Stigao sam u ponoć, primili me. Vizita je koštala 100 dinara. Posle sedam dana izvršena je operacija. Ležao sam devet dana. Za kola pri transportu dali smo privatniku 650 dinara; ovo je platio ujak.
Kuću smo ozidali 1932. Zidao je Ivan Đurašković. Majstor je digao rogove za 1400 dinara.
U aprilu 1933. dobio sam poziv za vojsku; treba da se nađem 3. maja u Pljevljima. Prijavim se kao bolestan, te me oni pošalju na superkomisiju u Sarajevo. Odem na stan kod Mihaila Babovića, doktora. Zamolim ga da mi pomogne: Pravim kuću, ako boga znaš! On donese kafu i tortu. Nije htio da me oslobodi, to jest odloži služenje vojske. Reče mi da se vojska u starosti ne služi, i da posluša rođaka; pametnije je da se odloži gradnja kuće nego vojska. Onda ja nastavim put za Berane. Spremim se, krenem za Pljevlja, iz Pljevalja za Zemun. Sada je tamo Poljoprivredni fakultet, gdje je bila kasarna u koju sam upućen. Prvo sam nabastao na… svoga komandira! Kasnio sam, znači, zbog pregleda u Sarajevu.
Boravio sam pet i po mjeseci u Zemunu i učio radio-telegrafiju. Poslije toga roka dobijem prekomandu u Skoplje, kod ruševina dvorca Cara Dušana. Neki Rus, bjelogardijac, uzeo je mene za pomoćnika. Donosio sam mu kisjelu vodu. Igrao šah sa njim.
Da pomenem pogibiju kralja Aleksandra Karađorđevića 1934. godine. Ja baš bio kupio kartu za pozorište, kad tamo – zaključano. Kažem ja Rusu, bogami je kralj poginuo! On mi odbrusi: Ćuti, budalo jedna! Vidim, Rus je nervozan, ne govori, šeta; onda uključi radio; slušamo obojica: poginuo kralj u Marselju.
Ujutru, položio sam zakletvu novom vladaru… Ubrzo završim svoj rok, poslije pogibije kralja, pa se vratim iz Skoplja u Zemun. Prebacim se nekako do Pljevalja iz Zemuna. Iz Pljevalja, muka – nema prevoza. Hoćemo li pješke – hoćemo! Kofer na leđa i ćeraj do Pavinog Polja, do sela Grab, đe je Kosto bio sa službom. Tu smo prenoćili. Sjutra krenemo autom ka Budimlji. Tamo dvije sobe opremljene, ostalo ništa. Majka i sestra Draga još žive u staroj kući u strani; ja odmah pređem u novu, nezavršenu kuću. Kraj je 1934. Dogodine (1935) krenemo da dovršimo kuću…
Novembra mjeseca 1935. sam postao član Partije. Tu su bili Dragiša Babović, Rajko Labović, Redžo Malević. Pitali su me, hoću li i ja. Šetali smo od Rudeša do Graca.
Ali, već trećeg juna (1936) dolazi patrola da me uhapsi. Kako? Bio je uhapšen Dragiša, na saslušanju i mučenju je provalio mene, a njega je provalio Branko Veljić.
Kako sam uhapšen? Bio sam na mobi kod Dragiše, kopam. Dolazi patrola. Odem kod kuće da se obučem. Plač kod kuće! Povedoše me na vrh Varoši, u žandarmerijsku stanicu. Tamo Savo Labudović, Rajko Labović. Bez saslušanja upute nas ka Dubrovniku, rijeka Gruž, zatvor. Putem, dakle, Berane, Trepča – pa dalje. Do Dubrovnika sam izbrojao 25 patrola. Skoro svuda pješice. Slatko li sam jeo mlijeka u Nikšiću! Odatle za Viluse. Povezali su nas, pa hajde napred. Nijesu nas mučili. U Trebinju nas zatvore, dva dana i dvije noći – nikog da se interesuje za nas! Neki Đorđević, nosio je duple cvikere: vidi na zidu piše Manojlo Kastratović. Razbijesnio se; E, ovaj je mene otkrio! Poslije se umirio. Na Humu nas ukrcaju na voz. Onda čamcem preko Gruž rijeke.
Sjutra: počinje mučenje. Bili su nas kao konje! Po tabanima. U 11 sati bace ti kilogram hljeba i tačka. Tu smo ostali deset dana. Posle nas smjeste u voz, pa putuj za Sarajevo. Tamo smo bili po sedmorica u sobi. Zadržali su nas u Sarajevu pet ili šest dana. Jednom dođoše da pitaju, ko je Miloš Babović? Kad ono, o čemu je riječ: došao Kosto, da me obiđe! Donio je poklon, ali mi ga zatvorske vlasti nijesu uručile. Vežu nas na kraju, pa dalje za Beograd. Ka lokaciji Aleksandrova 5. Predali su nas sudu. Istražni sudija je Mađar. Sud za zaštitu države, sudi koministima. Ja ne priznajem ono što sam priznao u Dubrovniku! Stave nas u maricu. Pa transportuj na Adu Ciganliju. Vidim: zid preko šest metara! Bio sam u sobi 21. Tamo već dvojica, neki Hrvat i jedan Slovenac. Dvospratni su kreveti. Hrana je bila dosta dobra. Ugojiše se ljudi! Vidim, postoji tu neka organizacija. Meni stiže pismo. Piše mi dr Ivan Ribar: Ja sam, veli, tvoj branilac, u slučaju da ti se sudi.
Pitaju jednog dana, ko će da plijevi spanać? Ja se prijavim. Nađem Rajka i Dragišu. Šetnja je bila obavezna, prije i poslije podne, po sat i po. To je ono kretanje bez razgovora, u krug.
U novembru me pustiše. Jedno jutro, dakle, slobodan sam, odem za Peć, pa za Berane. U hotelu, Miladinovići me dočekaše, bio je to hotel Evropa u Beranama. To je bilo uslovno puštanje na slobodu, dok se slučaj ne razmotri. Radilo se o 325 Crnogoraca. A i bili su oni događaji na Belvederu, pa je država malo popustila…
Sestra Draga se udala septembra 1936. godine, dok sam bio u zatvoru.
Jednoga dana, bila je godina 1937, dolazi kod mene Milan Kuč. Razgovaramo, on hoće da stekne sliku kako sam se držao u zatvoru i na isleđivanjima. Bio je zadovoljan onim što je čuo, stekao je utisak o događajima i vjerovao mojoj priči. Rekao mi je na kraju da upravo ja treba da formiram novu partijsku ćeliju. Vidim da je odluka da to uradim ja, i da su tog momenta zaobiđeni Rajko Labović i Dragiša Babović. Ja uzmem Redža Malevića i Đura Kneževića; počne partijski rad, ponovo posle provale…
Oženio sam se 16. aprila 1939. g. Dragom Malević. Imala je pola maturu i pohađala radničku domaćičku školu. Prosci su bili još Dragiša i Dragutin Babović. Zapala je meni! Bili smo na ručku, popili. Pješke otišli do crkve. Vjenčali se. Autom smo se prebacili do Budimlje. Uveče je bila igranka. Listom su, sjećam se, došli Babinjani.
Vinka se rodila 1. februara 1940. godine.
Januara 1941. stigne poziv da se javim u Srebrenicu, na vojnu vježbu. Partija je tražila da se prebacimo u ilegalstvo. Žandarmi su me tražili, ali sam ja bio u šumi. Nijesam spavao u svojoj kući. Tako sam i 27. marta bio u Jejevicama. Vidim odozgo, Kosto ide ka našoj kući. Donio je vijest: Simović je u Beogradu izvršio državni udar. Ubrzo dolazi Milan Kuč. Traži da se organizuje zbor u Beranama.
Sleže se narod u grad!
No, već sjutra stiže mi poziv od vojske. Treba da se javim u Meljine. Trećeg aprila pođem za Pljevlja, iz Pljevalja za Rudo. Onda za Čapljinu; tamo džumbus i gužva neviđena. Stignemo u Herceg Novi oko 5 sati. U kafani nekoj blizu crkve popijemo kafu. Odjednom grmljavina aviona, bombardovanje! Bio je šesti april. Spustimo se u Meljine. Bježali smo u masline. Tu ostanemo dva dana. Prebacimo se u Sutorinu. Tako sve nešto neodređeno do 17. aprila. Onda čujemo za kapitulaciju. Štab puka, vidimo, pali dokumentaciju! Ostalo je samo da mi vojnici bježimo preko planina! Osjetili smo tu neku vrstu panike. Ja, Majo i Radovan Radunović i još jedan, i Ralević učitelj, krenuli smo prema Nikšiću, pa na Vojnik planinu, pa gore ka Sinjajevini – i tu smo organizovali konak. Snijeg bješe. Nađosmo dubirog i tamo nešto kompijera. Zapalili smo vatru, i večerali nenadano.
U Kolašinu smo bili oko pet sati. Nikog u gradu, pusta ulica! Srete nas Njemac… Bio je Uskrs. Zamislite: častio nas je pićem, hranom i cigaretama! Produžimo put, ja za Budinlju. Stignem u ponoć; putovao sam od Herceg Novog do Budimlje, četiri dana i četiri noći. Razbudim ukućane; koja radost – bili su me prežalili…
Već sjutradan vrše se pripreme koje inicira Partija: treba dizati ustanak. Aktivni su na tom planu Vlado Šćekić, i ostali. Početkon juna stiže direktiva: da se spava u šumi. Dvadeset drugog juna, bila je neđelja, našli smo se tako u Gaju Delevića. Uto je stigao kod nas Kosto. Ispričao nam je vijest: Njemci napali Rusiju.
Veliko uzbuđenje. Čekamo Staljinov govor. Okupili smo se oko radioaparata, vlasništvo Mila Babovića. Filipsov aparat na baterije. Govori Staljin, mi upijamo svaku riječ. Završi se govor. Veliko razoračaranje među nama! Jer Rusi predviđaju da će rat trajati dugo.
S tim u vezi, desila se zabavna stvar. Dragišina majka Jovana sanjala je da će rat koji je tek počeo trajati – četiri godine. Sin joj Dragiša bijesni: jesi li luda, umukni, kakve četiri godine. Hoće majku da bije u bijesu.
Nastupili su dani priprema za ustanak. Agitacije, zalaganje za novu vlast. Ja i Vlado Šćekić u Budimlji, Dapsiću i Petnjiku. Vršimo smotru ljudstva 12. jula. Zborno mjesto je Džakovica. Došlo je pet-šest stotina. Uveče se vratimo kući. Ujutru već stiže vijest da je u Crnoj Gori ustanak. Onda 16. jula pristupamo sabotažama – paljenje mostova: Na Brnjici, u Groc, na Skakavcu. Narod bježi ka šumama… Sviće 17. jul. Marjan Malević i Drago Malević ubjeđuju potencijalne ustanike da se ne može, i tako dalje.
Formirao sam četu od Budimljana. Zaposijedamo položaje na Nikolj- Brdu. Nailaze na motorima Italijani. Pripucao je Milosav Babović; patrola pobježe nazad, za grad. Nailaze Poličani niz Groc, i drugi – svi iz svojih pravaca. Zauzimamo Jasikovac, približavamo se gradu. Biramo zgodne položaje pred veče, za ofanzivu. Pogibe jedan Knežević. Čuli smo da ga je ubio Nedžib Zeković, krenuli da bježe za Rožaje. Sviće 18. juli. Napadnemo grad, zauzmemo ga.
Uskoro se desi napad Italijana i Arbaneza od Peći. Petog avgusta prisiljeni smo da napustimo grad. »Režimljije« idu u susret na Čakor, da pregovaraju sa agresorima. U Vinickoj paljevina dvadesetak kuća. Vidimo, na djelu je teška osveta… Paljevine i u Beranama. Strijeljanje na Jasikovcu… Povlaćimo se u šumu, idemo prema Štitarima, i dalje do Lise. Poslije sam se vratio na Babino. Prebrojimo se: u Budimlji vazda imamo sigurnih devet boraca. Počinje reorganizacija. Formiramo odrede. Planiramo akcije. Počinje priprema za Pljevlja. Palili smo most na Bioči uoči 1. decembra. Nosili smo ranjenog Radonju Đukiča. (Poodirali smo se!)
Poraz kod Pljevalja… Nijesam bio tamo; ostao sam u grupi koja je radila na terenu.
Novembra 1941. ubijen je Tomica Čukić, predsjednik Opštine pod okupacionom vlašću. Odnekud se mislilo da tim povodom treba likvidirati mene, i još neke Budimljane.
Ja sam ranjen u atentatu 21. decembra 1941. Bio sam nepokretan do februara 1942. Prvo sam bio prenijet u kuću Jola Babovića (Petnjik), poslije desetak dana nose me na Babino. Četa je morala da se prebaci preko Lima. Mene su ostavili, nijesu me mogli prenijeti. Kad sam stao na noge, vratio sam se u Budimlju.
Osmog avgusta 1942. rodio se Vlado.
Bio sam u Budimlji do 10. oktobra 1942. godine. Bio sam pod strogim nadzorom: 20 metara od kuće, ograničeno kretanje. Ovu mjeru su odredili četnici. Ali, 19. januara 1943. su me uhapsili. I druge neke Baboviće, pa i Kosta. Odveli su nas u Dolac, u zatvor. Kosta vode dalje u Kolašin, na 40 dana zatvora. Pustili su nas da se svaki treći dan javljamo u Dolac. Kosto je onda dalje transportovan za Bar, i deportovan za Njemačku.
Tako se to javljanje oteglo do maja 1943. Nastaje ofanziva partizana. Vojne misije prelaze partizanima. Četnici ostaju na cjedilu.
Dušan Boričić je 15. februara 1943. sproveden u Kolašin, pa i on za Njemačku; tamo je umro, mislimo poslije oslobođenja, obolio na plućima…
Desetog oktobra 1943. veliki napad partizana. Došli su na Crni Vrh. To je vrijeme kapitulacije Italije, vode se pregovori sa Italijanima. Divizija »Venecija« prišla je partizanima.
No poslije pet dana, trpimo napad Njemaca i pomagača. Vode se borbe po Polici. Četvrta crnogorska brigada štiti narod i položaje. Mi formiramo odbore vlasti. Ja sam u seoskom odboru. Tako nekih deset dana. Onda smo morali da odstupimo ka Kolašinu. Pozvao nas je Savo Joksimović i poslao na teren. Po zadataku, 3. novembra napustili smo jedinicu i došli u Berane, da formiramo odbore vlasti. Te aktivnosti smo imali do 7. januara 1944. Tih je dana 4. Crnogorska prodirala prema Bihoru. Naišli su na muslimansku zasjedu, mnogo je poginulo (Trpezi, i okolina)… Ja idem onda po zadatku u Štitare, bio sam tamo sekretar opštinskog odbora i vodio partijsku organizaciju. Tamo sam živio do 15. aprila 1944. Njemci su nadirali, mi se povlačili. Preko Jelovice pa za Kolašin, poslije za Mateševo. U Mateševu smo bili 24 sata. Pa idi za Andrijevicu. Prenoćili smo, ali onda natrag za Mateševo! Ka Trešnjeviku. U Bare. Napadnu nas četnici Pavićevića. Mi onda na planinu Lisu. Tu smo ih slomili. Okrenemo ka Andrijevici. Već je bio formiran bataljon odbornika. Bio sam u Zabrđu sa jednom grupom. 29. aprila 1944. u pet popodne šalje me Savo Joksimović u Lubnice. Po noći, ja i još dvojica dospijemo tamo. Prenosimo naređenje jednoj četi da se pripreme – ujutru treba napasti Berane. Ja sam se onda sa tom četom uputio prema Crnom Vrhu. Sviće 30. april 1944. godine. Snijeg, magla. Krećemo u napad, napadaju drugi iz drugih pravaca. Moja četa izbija iz pravca Manastira. Malo neoprezno smo nastupali, bilo je pogibija u našim redovima, morali smo odstupiti, prema Lončarima. Savo me šalje onda u Štitare kod Nika Strugara, gdje je bila njegova 7. omladinska brigada, da zatražim pomoć. Ali ja sretnem štab brigade još usput! No opet je slabo išlo, još jedno povlačenje. Prvog maja 1944. priključili smo se bataljonu u selu Buče. Stigla je da pomogne i neka jedinica iz Spuža. A onda su 4. maja u 5 sati popodne stigla dva bataljona i mogla se organizovati ofanziva. U prvi mrak napadamo Berane. Petog maja u zoru smo u Beranama.
Ubijeno je mnogo četnika. Oni se povlače preko Bihora. No ginuli su i tamo. Sto dvanaest civila prebjeglo je za Srbiju.
Poslije tih događaja sam po zadatku u selu Budimlji, tamo sam sekretar odbora. Tako do jula mjeseca te godine. A onda dolaze Njemci od Bihora. Partizani su pobijedili na Ostroj Jeli, i još po negdje. Vojska je na položajima, pa je aktuelno organizovati pomoć za front.
Sjećam se, 8. avgusta Njemci su još jednom napali preko planina. Stiže naređenje da se ide u zbjeg. Povlačimo se ka Crnom Vrhu. Vodim Vlada i Vinku, i svu porodicu. Na Vučju planinu ostavio sam porodicu, pa sa borcima ka Kolašinu. Donio sam 30 kg brašna, to je ostalo porodici. Oni pod vedrim nebom! Srećom, nije potrajalo, sjutradan se zbjeg polako vraćao, Njemci su zaustavljeni, narod je sačuvan. A mi preko Sinjajevine približavamo se Beranama. Ponovo zauzmemo Berane 28. avgusta 1944. godine i odemo svak na svoje mjesto.
Desetog septembra 1944. ostajem na terenu po zadatku, ostali se kreću ka Bijelom Polju. Situacija je nestabilna, opet ofanziva. Ostajem u Krčevu. No 12. septembra ujutru opšti napad partizana, dosta iznenada. Uhvatili smo četnike na spavanju. Poginulo je dosta četnika.
Berane je konačno oslobođeno.
Poslije toga, radio sam do oktobra 1945. Tada sam postavljen za sreskog referenta za snabdijevanje.
20. februara 1946. godine rodio se Vukota. Vukota je rođen u bolnici u Beranama. Ja sam mu dao ime, po mom đedu koji je bio svojevremeno glavar sela.
Referent sam bio do 1947. godine. Poslije toga sam povjerenik za privredu pri sreskom odboru do 1949. godine. Osamnaestog oktobra premješten sam za Titograd za upravnika Uprave. Tu sam ostao do avgusta 1950. godine.
Ćerka Ilinka je umrla jula 1950. godine.
Poslije sam bio sekretar državnog poljoprivrednog dobra u Beranama. Nijesam mogao da izdržim klimu u Titogradu! Tako do marta 1951. godine. Do marta 1951. sam predsjednik mjesnog odbora Budimlja. Onda razni poslovi oko formiranja sreskog zadružnog saveza, gdje sam bio i sekretar; imali smo dvanaest nabavno-prodajnih zadruga.
Vukadin je rođen 10. jula 1951. godine.
Majka Marija je umrla jula 1952. Imala je slabu jetru.
Ali 1958. godine idem u Vodnu zajednicu za direktora. Tu sam bio do 1963. godine, a onda direktor stambenog fonda.
Penzionisan sam 1965. godine sa 35 godina radnog staža.
Da kažem nekoliko rečenica o bratu Kostu.
Prva njegova služba bila je u Gradačcu. Tamo je, kažu, imao neku učiteljicu.
Bio je poslije rata i poslije povratka iz zatočeništva u Njemaćkoj na položaju inspektora u državnoj kontroli na Cetinju.
Stiže Rezolucija informbiroa. Neki Memić njegov kolega vodio je razgovore sa Kostom. Kosto nije prijavio razgovor. Uhapsili su Memića. On ispriča da je razgovarao sa Kostom. Kosta uhapse i sa Cetinja prebace na Goli Otok. Žena mu je bila tada na Murinu. Andro Mugoša mu je bio dao kola da dođe do Budimlje. Žena Rada mu je umrla u novembru 1949. godine, na Murinu, tamo je i sahranjena. Kosto je uhapšen oktobra 1949, te nije bio na sahrani svoje supruge. Sa Radom je bio u braku negdje od 1947. godine; bila je mlada, bolešljiva. U trenutku udaje imala je nepunih 16. godina, morala se pisati molba sudu da se dozvoli brak. Imala je završenu crtačku školu. Bila je iz porodice Krdžića. Bolovala je od tuberkuloze.
Vratio se iz zatvora jula 1951. godine.
Dobio je službu u Rožajama, kao inspektor u prosvjeti. Tamo se oženio 1952. godine Darinkom. Darinkina sestra je bila Poleksija, tašta Milorada Lečića; imala je maćehu Gunu.
Napomena 1: Kostov dosije, kretanje u službi i slično, imamo u fascikli u Budimlji.
Napomena 2: Ovaj razgovor je pribilježio Vukota; bila prisutna Mirjana. Bila je to jedna večer, kad smo pravili kuću u Budimlji, orijentaciono sredinom osamdesetih; možda ima negdje i tačan datum, kad je vođen razgovor.
Napomena 3: Naknadno sam našao u jednoj svesci zabilješku o Miku. Ovo su riječi koje sam tada zabilježio (kraj 1997. godine):
Kad su Švabe 1916. godine okupirale Budimlju, vojnici su davali djevojkama čokolade. One su mislile da je to sapun!… Zapalile nam Švabe kuću 1916. godine. Mi djeca igrali smo se na zgarištu. Jedan vo je lutao stranom u blizini, i ničeg više nije bilo…“ (Trideset godina poslije ovog zgarišta, rođen sam ja.)
* * *
Stara kuća pletara nalazila se iznad puta, u strani. Pravio ju je otac Vukadin. Kad je godine 1931. Kosto završio učiteljsku, bilo je pravo vrijeme da mislimo na gradnju nove kuće. Dogovorimo se da nabavljamo materijal. Sestra Draga je bila djevojka. Udala se 1936, kad sam bio u zatvoru.
Kamen smo donosili sa targama, iz Jejevica. Pijesak smo gomilali preko godine, koristili smo konja, donijeli smo preko 160 tovara pijeska, a da za to nijesmo platili ni dinara. Kosto je pomagao kada dođe na raspust. Sa Ivanom Đuraškovićem smo se pogodili da ozida i digne rogove, sve za 1400 dinara. Komšije su pomagale, argati se ne plaćaju – to je bila pomoć, moba. Građa je bila smrčeva, nabavili smo 16 kubika kod Maša Kastratovića s Goražda. Budimljani su dotjerali za noć svu tu građu. Otkud smo imali pare? Prodali smo tele 160 dinara, brat dao koliko je imao, ujak nam je pomagao; tako smo pokrili kuću.
U maju 1932. dobio sam poziv za vojsku. Otišao sam u Pljevlja. Tražio sam da se javi komandi da sam bolestan. Napijem se vina, pošalju me na ljekarsku komisiju u Sarajevo. Bi sam siguran da ću se vratiti kući, jer je rođak Mihailo Babović, pukovnik, ljekar koji daje otpuste. Tražim vezu, on me dočeka. Ispričam mu kako jeste, pozvan sam u vojsku, gradim kuću, samo još jednu godinu – da završim započeto! A on kaže: Niko te neće drugi pregledati, samo ja, ali ti baš ja ne dam. Moraš u vojsku. Sjećam se, obratio se jednom oficiru: Pukovniče, ovo je moj rođak; pravi kuću, ali mu ne dam da odloži vojsku, kuća se može praviti i u starosti, a vojska se služi dok je čovjek mlad i zdrav.
Tako, dobijem dokumenat u kojem je pisalo: Sposoban za vojsku!
Ja se vratim za Pljevlja, pošalju me Komandi bežične telegrafije koja je bila u Zemunu (bataljon bežične telegrafije, jedini u zemlji.) Kasnim 15 dana. Završim u septembru obuku. Prebace me u Skoplje, u jedinicu za bežičnu telegrafiju, da radim na radiostanici. To je bila 1934. godina, mjesec oktobar. Služio sam vojsku 18 mjeseci.
Ubrzo, u Skoplju kupim jednog dana kartu za pozorište; kad, nema predstave. Poginuo kralj Aleksandar u Francuskoj! Vratim se u kasarnu, vojska u pripravnom stanju. Ubrzo dođe komandant puka – govori nam da je poginuo Aleksandar Karađorđević, treba da se zakletva ponovo polaže. Određeno je da se vojska zadrži još mjesec dana preko roka. To je, naravno, bilo teže nego sve dotad!
Na kraju, otputujem u Zemun. Razdužim se, pa dalje za Pljevlja, Bijelo polje, do Berana. Vidim da su majka i sestra još u staroj kući. Dolje su dvije sobe okrečene; stavili smo prozore. Tražim ćebe i ponjavu, odem u novu kuću – gore više nijesam spavao. Oženio sam se 16. aprila 1939. godine.
U novembru 1935. primljen sam u Partiju direktno. Primio me je Dragiša Babović. No, već maja 1936. dolazi do partijske provale. Šta se desilo? Branko Veljić, sekretar Mjesnog komiteta za Berane, kad su ga uhapsili, pod pritiskom prokaže imena sekretara partijskih ćelija; među njima je bio i Dragiša Babović. Dragišu dakle uhapse; bilo je to u Loznoj (gdje se nalazio kod sestre i zeta). Dragišu transportuju za Dubrovnik, i on tu provali Rajka Labovića, Toma Malevića i Miloša Babovića. Sjećam se, bio je 3. jun 1936. Dolaze tri žandarma u Budimlju. Kopao sam kukuruz kod Dragiše Babovića (moba), i uhapse me oko jedan sat popodne, te sprovedu u zatvor. U 5 popodne su nas vezali (Rajka Labovića, Savića Labudovića i mene); krenemo na put pravcem Trepča, Andrijevica, Trešnjevik, Mateševo, Lijeva Rijeka, Pelev Brijeg, Titograd, Danilovgrad, Bogatić, Nikšić, Vilusi, Trebinje – maršruta koja je trajala 42 sata, a bili smo bez hrane, vode… Pa onda prema Dubrovniku (Hum), u Dubrovačku rijeku čamcima i konačno u zatvor. Imao sam utisak da smo hermetički zatvoreni. Prosto nas ubače i tu ostave deset dana. Saslušavaju, ne daju ni vodu, ni u VC da odemo. U Dubrovniku je bio sabirni centar; utvrđivali su da li je neko član Partije. I naravno bili nas kao telad! I 11 sati doture nam po jedno kilo hljeba, to je sljedovanje.
Jedne noći u mraku prozivaju Miloša Babović. Ukrcali su me u čamac, pa preko Dubrovačke rijeke, onda na voz te za Dubrovnik, šalju nas u Sarajevo. To je onaj zatvor gdje je bio zatočen i Gavrilo Princip. U ćelijama su po 6 zatvorenika. Među njima, sjećam se, bio je Blagojević Obren, ministar finansija Jugoslavije poslije rata. Ostanemo pet – šest dana , niko nas ne saslušava.
Onda je naređen polazak ka Beogradu. Odredište: ulica Kralja Aleksandra broj 4 (zatvor). Odatle nas prebace na Adu Ciganliju. Sjutra dolazi istražni sudija suda za zaštitu države. Pita nas: Vi hoćete da srušite Jugoslaviju! Nije tačno, odgovaramo; ali ako ćete nas mučite kao u Dubrovniku – sve ćemo da priznamo. Sudija je bio neki Jakob Job, Mađar. Vrate nas u ćeliju.
Ubrzo, jednog dana je ošao na Adu Ciganliju konobar sa policajcem; kaže mi, druže kako je vaše ime. Od danas pa do daljnjeg drugi brine o vašoj ishrani – a to je Partija. Dva jela dnevno imate da birate, birate danas za sjutra, i dobijate po pola litra varenike za doručak, ručak i večeru. Čamcem je svakog dana stizala hrana. Kao kakvom gospodinu, servirala se na stolu, i sve ostalo!
Poslije toga dobijem pismo, dostave mi ga preko uprave. Otvorim pismo, tamo se kaže: U koliko budete izvedeni pred Sud za zaštitu države, ja sam Vaš branilac. Pročitam: Dr Ivan Ribar u potpisu. Ako sam dobro zapamtio, u isto vrijeme su bili u zatvoru Pepica Kardelj, i još jedna Slovenka, kasnije je bila narodni heroj. Onda Persa Delević (bila je strašan junak). Kasnije se udala za profesora Biljurića, prije neku godinu umrla je u Titogradu, ima sina i ćerku, a sin joj je doktor. Iz Berana su bili u zatvoru Branko Veljić, onda Šoškić, Ćulafić, Savić Labudović i Rajko Labović. Đermo Đedro, Mađar, bio je tužilac pri sudu za zaštitu države. I podigao je optužnicu. Uprava nekog preduzeća za plijevljenje povrća, uzme me za poslove plijevljenja spanaća. (Mogli smo i da odbijemo da radimo, kao politički zatvorenici, ali je meni više odgovaralo da radim.)
Na kraju, Dragiša i Rajko odoše kući. Ja ostajem i dalje, do 1. novembra 1936. Zove me tada istražni sudija i kaže, puštamo te sad, a ako se ne usvoji žalba, zvaćemo te u zatvor. Ja preko Save, čamcem, te svrati kod rođaka, vječitog studenta Vukašina Babovića. (Kasnije je on stradao kao četnik.) Prihvatio me na stan. Tamo su bili on, žena i ćerka. Sin mu je Miloš Babović, napravio je veliku kuću. Mislim na Karaburmi, ali nijesam više siguran. Potom krenem vozom iz Beograda za Peć. Stignem sa 4 banke u džepu. Nađem taksistu Milana Bandovića. Ja bih, velim, za Berane, te me on uzme u kola. Dam mu one 4 banke. Stignemo u Berane, ja odmah u hotel Evropa. Znao sam gazde, Miladinoviće, Mladena, Srećka i druge. Čuju da sam iz zatvora. Oni me časte pivom; ručam kod njih, a kelner kaže: plaćeno je sve, platio je Mladen. Zahvalim mu se. U to Dragiša Babović stiže točkom (biciklom). Tu pukne čast i razgovor…
