Čitao sam mudru, setnu knjigu „Hadrijanovi memoari“ od Margerite Jursenar (prevod: Ivanka Pavlović, No limits books). Stigao sam do 118. stranice kad me prekide televizija iz susedne sobe.
Bio je to izveštaj sa nedavnog okruglog stola na temu “Političko-bezbednosni i odbrambeni aspekti kosovsko-metohijskog problema”. Razgovarali su predstavnici vojske, policije, naučnih instituta, organizacije rezervnih vojnih starešina, Fakulteta bezbednosti, Univerziteta odbrane i Policijske akademije, kao i Kluba admirala i generala. Udarno izlaganje podneo je ministar Woolin (slušaoci su podneli kako-tako) (Geometrijsko pojašnjenje: Sto je suštinski bio ćoškast, ali mnogougao sa mnogo stranica, čemu nas uči geometrija, počinje da liči na krug. Napomena: I u nastavku sam crven u komentarima na crne stavove koje sam slušao. Pređimo na posao.)
Nacionalno pitanje Srba na Balkanu je otvoreno. O tom pitanju odlučuju isključivo Srbi, kako god se zvala instant država u kojoj su sticajem nesrećnih okolnosti utamničeni (Woolin je upravu: Nacionalistička liga se igra i ima svoj fajnal for. U BiH je ona tradicionalno u Laktašima. Crnogorci kao uvijek pred rudu: tamo je fajnal for uveliko u toku, igra se drugo poluvreme u Spužu.)
Rešavanje problema Kosova ne može se desiti bez integralnog rešavanja nacionalnog pitanja Srba na Balkanu, gde postoje „zamrznuti konflikti“”. Građanski rat u SFRJ ostavio je srpski narod u državama koje nije birao. (Šta smo korisno naučili iz ovog uvida? Problem Kosova je vezan za nacionalno pitanje Srba na Balkanu. Nacionalno pitanje Srba je priča stara? Priča može biti stara samo ako se neko o njoj permanentno stara. Moramo se postarati da svi Srbi žive u srpskoj državi. Zvocanje: Pa živeli su svi Srbi na Balkanu jednom u jednoj državi. Zvala se SFRJ (tiše tamo u zadnjoj klupi, ta država nije bila srpska). Kakav je bio rat devedesetih? Isključivo građanski – u miru postoje nacije, u ratu građani, naučite tuke iz zadnje klupe. Konflikti mogu biti zamrznuti, ali se ne sme dopustiti da budu omrznuti. Mir je vazda nacionalni, ali je rat uvek građanski.)
Srbija ima legitimno pravo da štiti svoje sunarodnike gde god živeli. (Ovo je već Woolinijada, pa je komentar malo veseliji. Srpska dijaspora praktično je nastala 1690. godine sa prvom velikom seobom pod Arsenijem Čarnojevićem. Usledila je druga velika seoba 1740. sa Arsenijem Jovanovićem na čelu. Tako je nastala dijaspora u Mađarskoj, Austriji, Češkoj, Slovačkoj, Rusiji… Od ukupno 11,5 miliona Srba, dva miliona živi u okruženju, a još toliko ima ih po celom svetu. Evo nekih primera: U Republici Srpskoj milion i 200 hiljada, U Australiji ima 200 hiljada Srba. U Beču, živi skoro 200 hiljada Srba, u Nemačkoj živi tri puta po 200 hiljada Srba. u Crnoj Gori 182.473 (možemo vala i ovo zaokružiti na 200 hiljada). Čekajte, moja aritmetika nešto škripi; nemam podatke za Čikago, a za Kanadu samo jedna notorna tetka? Ništa, ovo je važno: Mi težimo da odbegli narod ne pustimo iz zagrljaja, ne bismo li jačali naš nacionalni identitet. Kako oni to misle, odosmo mi. A tlo? A krv? Sve drugo đeni, đeni – ali geni? Kolje nas što velika većina iseljenika ima novo državljanstvo. Kako ih onda zaštiti u borbi kad nemaš ni topa ni damu? Ali ćeraćemo se još.)
Svi Albanci (iz Albanije, Makedonije, Crne Gore i Kosova) imaju potpuno isti stav kad su u pitanju Srbi i Srbija. (Woolin je u pravu. Tolika uniformnost u nakaradnom mišljenju nije svojstvo civilizovanog društva. Drugačije je kod nas: postoje razlike u mišljenju. Da pojasnimo, pogledajmo knjigu Arnauti i velike sile koju je napisao Vladan Đorđević, srpski političar (predsednik vlade od 1897. do 1900. godine), član Srpske akademije nauka. Između korica ove knjige Arnauti su skoro krvožedne životinje sitnog zuba; uz to ne razlikuju šećer od snega. Podsećaju „na praljude koji su zbog straha od drugog zverinja noćili na drveću; da ne padnu, svojim repovima su se držali za granje. Darvinistički naučno se može konstatovati ovo: vremenom se rep predaka Arnauta sve manje upotrebljavao, posledično je sve više kržljavio. Poenta je ova: mi ne mislimo svi isto o veličini i obliku tog repa; u tome je distinkcija prosvećenosti na kojoj ovde insistiram.)
Woolin odaje priznanje predsedniku Srbije na velikoj političkoj i ličnoj hrabrosti što je predložio unutrašnji dijalog o Kosovu! Jer, u poslednja dva veka niko nije imao hrabrosti da toliko uđe u suštinu kosovskog problema. (Možemo li u ovom kontekstu pomenuti Njegoša? Po Woolinu, da. Njegoš je nešto pokušao u Gorskom vijencu, uvodna reč vladike Danila skoro je na liniji („isklaće se braća među sobom“), ali referat ne zvuči baš unutar-dijaloški – bavi se sam sobom. Otvoreno se pobunio Vuk Mićunović sa koalicijom. (Hm, Mićunović.) Na kraju je teze prosejao na sito i rešeto jedan iguman, a dosolila neka baba. Dalje kroz istoriju: trudio se i Garašanin, onoliko iskreno, ipak nedovoljno. Onda, o dijalogu je govorio i Tucović. Od nedavno nema Tucovića ni u dijalogu, ni na Slaviji: neko sad tamo piški, a čuje se i svirka (u Srbiji se zna kome ili čemu). Dobro, Radovan Zogović je za dijalog, ali bre on nije Srbin… Pomognimo Woolinu u njegovom pravednom gnevu: ne treba nama sporna dugovečnost, već dugovečni spor.)
Pred spavanje sam opet otvorio Hadrijana na onoj strani 118. Tamo piše nešto onespokojavajuće: „Do danas svi su narodi propadali zbog nedostatka plemenitosti.“
