Jutros sam ustao rano. Tipična navika nas Srba iz Crne Gore! Pogledao sam na uru koju sam kupio nedavno na Simpozijumu o modernom marketingu: divan dizajn naše firme Darvil. Pokazivao je osam i trideset. (Prokleti tajmeru, kasnim!, prosiktao sam i sa odbojnošću strpao u regal gnusni instrumenat (koji je pronašao, da ne budem nepravedan, jedan naš zemљak iz Holandije, Krsto Hajgens). Na brzinu sam navukao svoje novo odelo (doneo sam ga sa jednog nedavnog šopinga) od fine pomoravske tkanine lister. U trku sam nazuo bali-mokasine i uleteo u svoju mazdu. Sva sreća da će me ova brza šumadijska kola za jedan momenat prebaciti do deska, uzdahnuo sam.
Moja firma, s umilnim naškim nazivom Interferoteks, na koji sam ponosan (da dodam neskromno, termin je moj), na drugom je kraju grada: treba proći tri semafora, počev od onog pored dragstora, razminuti jedan ekskluzivni supermarket, dućan elektronike Aiva, i odmah tu, kod skvera, pored diskonta (mi bi Srbi rekli: okazion) piva tuborg , ni minut odatle, vidi se soliter u čijem su suterenu naše prostorije.
Dao sam gas i sledio se – auto poče da trokira. Maler. Kumplug, bremza… ništa. Šta sam mogao? Zamolio sam dva tinejџera da odguraju krš na trotoar. Hoće, naravno. Gledam ih, obuli najke, nose petstojedan, lakosta majice i lenonke. Krasna srpska omladina! Nervozno sam zapalio danhil cigaretu i miris srpskog duvana me ogalio. Taksi – viknuo sam. Šofer se nije ni okrenuo. Dakle, peške… Za svaki slučaj, dok traje šetњa, ukљučio sam pejџer. Nek bibiće. Na prvom kiosku kupio sam magazin huper. Ne smem ćerki na oči bez te novine. Umalo nisam udario o stub koji je krupnim plakatom reklamirao neki referendum. Pored reda za benzin išao sam dobrih pola sata. Što je samo popularna ta srpska sirovina! Saleću me crnoberzijanci – ne, hvala. Kod butika San Marino uleteo sam u tramvaj. Nećete verovati, stao je posle samo sekund truckaњa. Nema električne energije. Srećom, bio sam blizu ciљa.
Uleteo sam u zgradu. Vidim, ne radi ni lift, mada meni nije neophodan. Hausmajstor sa šrafcigerom nešto je petљao u holu. Uleteo sam u biro. Zavalio se u foteљu. Drmnuo sam viski. Malo sam se sredio i pomislio kako bi bilo mudro da ostatak dana ništa ne preduzimam: očito sam ustao na levu nogu. Ali, lako je reći… Bacio sam pogled na tajmtejbl. Prvo je vaљalo potpisati jedan bajati kontrakt. Hajde. Svojim lepim rekspen nalivperom, od koga se ne rastajem, udario sam paraf. Teže je bilo prostudirati jednu proforma fakturu s tridesetak stavki…
Utoliko je došlo vreme za fruštuk. Sekretarica je dopremila mekdonald hamburger. Posle smo pili tursku kafu. Bog da blagoslovi tu biљku sa naših њiva, Srbi bez њe ne bi mogli!
Prekide nas telefon. Da mi upišeš sina na fakultet, molio me kolega iz magacina. Ne za њega, nego moli partner iz susedne filijale. On je jednom nama fakturisao nešto što baš nije bilo lako. Koji fakultet? Medicina. Pa to košta, brajko. Ne dinari. Inostrani papir. Marke. Govorim li srpski?
Tresnuo sam slušalicu. Љutio sam se na još jedan srpski aparat, telefon, kojeg je pronašao neki dokoni naš gastarbajter, u Nemačkoj u prošlom veku – mislim da se zvao Aca Beli. Izgubih mir zbog invencije naše gore lišća!
Do kraja radnog vremena nisam više mogao da se koncentrišem na probleme. Tačno tako: nema adekvatnijeg termina od te naše reči koncentracija. Bez њe, ode cela psiha u kolomboć!
U tri sam se odvezao kući rentakarom. Posle svega nisam imao snage za rikverc-hodaњe. Jedva sam čekao da se dokopam kauča. Ali, avaj! Maltretiraњa su tek počiњala. Supruga me je na vratima informisala da je otkazala veš-mašina i da treba kontaktirati servis. OK. S nogu sam prezalogajio, bezvoљno: supa, salata, senf, viršle (kraće bi se kod nas reklo hotdog). Zavalio sam se u ligenštul i upalio televizor (ne mora odmah tekstil u mašinu!). Neke dosadne reklame. Nadao sam se mojoj omiљenoj seriji Šerif i prostitutka. I baš tada je u sobu uleteo moj sin Danijel i uzrujano konstatovao: u ovoj se kući o svemu vodi računa, ali o kompakt diskovima ni pod razno! Nije mi bilo do razgovora ove vrste, pa ipak nisam mogao da skrijem zadovoљstvo dok sam ga posmatrao s minđušom na uhu kako se kočoperi u ribok patikama. Onako drčan, od glave do pete Srbin.
Spaslo me je veće zlo: sused koji je s vrata zavapio kad ćemo, pobogu, u ovoj zgradi da organizujemo, kao ceo svet, kulturan svet, antene za sve kanale, i satelitsku televiziju. Razmišљao sam kako da reagujem: da zamolim persone da se ad hok raziđu, pošto želim da meditiram, i to transcendentalno ili da junački podnesem to što mi je izgleda Gospod namenio za ovaj dan.
Tada se desilo ono što me je nateralo da završim tekst, jer posle takvog jednog događaja učinilo mi se da ostalo ne može biti vredno da se stavi na papir. O čemu se radilo?
Spiker je najavio ekstra vest. Svi smo seli. Pojavila se i Žaklina sa huperom.
Emisija je bila kratka i turobna. Svet nas je izbacio iz Ujediњenih nacija. Ćutali smo.
Ja sam prvi došao sebi. Oblačeći piџamu, procedio sam: Pa šta, i koji će nam?!
Niko se nije složio sa mnom, i niko nije protestovao.
Pogledao sam kroz prozor. Smrkavalo se. Neki tip u џinsu stajao je pored bifea i švercovao devize, u društvu elegantne dame koja je šarmantno stajala pored lila limuzine i nudila, vaљda cigarete.
Utulio sam lampu.
(Post skriptum: Na podvučene reči sam alergičan; zamolio sam koleginicu, inače lektora, koja ima dosta slobodnog vremena, da nađe neke više srpske termine i zameni. Ali ona je bila nervozna tog časa, spremala se za žurku i ja evo ostavљam tekst u tom smislu falš. )