Otkrio sam unitarizam tamo gde vam ne bi… Ali, kud sam zapeo, dozvolite da se predstavim.
Ja sam biolog. Doktor sam nauka (nerado ovo ističem, i ako ističem činim to ne da vas ikako opčinim, već pre svega da potcrtam časnu čiњenicu da sam radan i pošten čovek, ozbiљan pregalac, a ta mi legitimacija, pred vama, treba već i zbog onog što ću u daљem tekstu izneti). U zadњe vreme zanet sam bionikom, jednom disciplinom koja je savremena i perspektivna, a u nas nedovoљno popularisana. Radeći na svojim problemima, primetio sam ovih dana jednu sporednu stvar, mada ne i sasvim efemernu, premda sam toga postao svestan kad se ona kao takoreći nus-produkt isprečila na mom radnom stolu.
Elem, evo o čemu je reč. Pokušaću da jednostavnim sredstvima opišem suštinu problema.
Posmatrajte svoju ruku. Pokušajte da se počešete prstima te iste ruke po celoj toj ruci! Naravno, ne ide. Bez uzbuđeњa, molim vas. Ako do sada to niste primetili, nije greh, i sam sam godinama to previđao… Vidite, dlan možete počešati, pa i malo niže, do korena šake – ako se boљe potrudite. Ali daљe od toga ni slučajno! Da se počešete oko lakta, pa to je naprosto fantazija!
Posle prvog otrežњeњa otkrićemo da, opet, možemo dosegnuti rame, pa i nešto niže, prema mišici u staњu smo neke regije kože da počešemo. Već na polovini mišice, prsti zapiњu: daљe ne ide.
Tako, sa potrebnom naučnom skrupuloznošću možemo zakљučiti: dobar deo ruke van je domašaja prstiju i samim tim ostavљen na milost i nemilost dejstva svraba. A šta to znači, nije vam teško shvatiti. Dosada svraba, ma kog porekla on bio, svima nam je hiљadama puta presedala. Onemogućiti nekome da se, u datom momentu (baš u datom momentu!) i na datom mestu (i nigde drugde!) detaљno i pošteno počeše? nema veće božje kazne, naravno! Sad, pretpostavimo da vam je komarac sleteo na podlakticu. Ništa više i ništa ozbiљnije. Ta, šta kažem! Ne komarac, dovoљna je jedna ordinarna muva. Na vama je sada da se počešete, ili ćete lepo poludeti. Ali, kako? Izneta analiza pokazuje da, tamo, prsti baš te ruke ne mogu ni slučajno dosegnuti. Upravo sa ovog mesta je startovala moja imaginacija. Ova potencijalna nevoљa bilo kog od nas inspirisala me je da predložim jedan pronalazak, spravu za češaњe zabitih mesta ruke. U osnovi, to je jedan, nije neodmereno reći, mali robot; svojevrsni robot; inicira se prstima ruke, kroz posebne naprstke. Impulsi se prenose do izvršnih organa (specijalne četkice) koje se mogu protegnuti tako da servisiraju celu dužinu ruke. Neću vas zamarati detaљima konstrukcije! Dovoљno je napomenuti da meni, kako rekoh stručњaku za bioniku, nije bilo teško rešiti neke tehničke poteškoće. Nije neke, no celi niz њih, ali sve-jedno, sad su ti problemi prošlost. I sve funkcioniše kako je zamišљeno. Izvršio sam probe, razume se. To je nešto što čini posao! Može se reći – ništa revolucionarno, ali da olakšava ži-vot, to da. Nije mala stvar.
Dobro, sad da kažem o neveselim događajima koji se desiše posle mojih stvaralačkih radosti izazvanih uspešno okončanim korisnim poslom. Reših da patentiram pronalazak. Što da ne, i vi biste poželeli to isto na mom mestu. Šta kažem: poželeli? Pa moja je dužnost, kao naučnika i pronalazača, da obelodaњujem znaњa do kojih dolazim, da to grune u narod.
Elem, odem u patentni biro. Takva i takva stvar, kažem. Ovo su crteži, ovo proračuni. A ovo je realizacija. Ozbiљan posao, kompletirano. Radi, proverite.
Čuo sam od mnogih: o aљkavosti administracije koja selekcioniše pronalaske. Ta i čitam svaki dan rđava iskustva drugih! A evo da kažem: aљkavost – to je, uveravam vas, blaga reč. Sad, i ja sam na redu da se uverim kako oni koji treba da podstiču inovatorstvo čine upravo obrnuto: koče, destimulišu, zagorčavaju, deprimiraju.
Rečju, završilo se na ovom. Službenik me strogo pogledao, ne daj bože kao da pred sobom ima umobolnog čudaka i, uz ironičan (sic!) osmeh, odgurnuo sav moj trud. Jedva da me udostojio krunskog argumenta protiv pronalaska kojeg sam sa puno љubavi nazvao: kibernetizovani samopodešavajući istoruki samodržač.
Taj krucijalni razlog arogantnog odbijača bio je ovaj. Svrab na nekom mestu jedne ruke može se prirodno odstraniti češaњem prstima druge ruke.
Da ne poverujete da na tako odgovornom mestu sedi čeљade koje će u kritičnom momentu (za mene, za druge, za nauku) izgovoriti te i takve banalne, prizemne, grube reči! S kim ja onda da komuniciram? Preko kojeg kanala da se nametnem javnosti? I da li uopšte da trošim vreme na objašњavaњu očitih istina?
Kome da ekspliciram da jedna ruka treba da bude slobodna, samostalna ruka, koja autonomno funkcioniše i može (konačno: mora) biti samo-dovoљna? Samo takve ruke u organizmu, samo takav skup samoposluživajućih organa može biti na celovit način uklopљen u jedinstvo organizma.
Ruka koja se nije razvijala ni toliko da se sama može počešati, ne može biti istinski prihvatљiv deo jednog skupa organa koji bi da čine bratski samoorganizovano ujediњen organizam…
Sad kad sam sve ovo ispričao, oprezno ali i odlučno pozivam čitaoca (i samog besumњe šokiranog prezentiranim čiњenicama) da se vrati na početak priče. Tamo sam, naoko brzopleto istrčao sa jednom neugodnom kvalifikacijom. Ne da verujem, nego pouzdano znam, da se taj prvi pogrešni utisak u čitaocu postepeno transformisao do uvereњa kojeg se i sam držim: korov unitarizma ne bira kulturu koju će da zajaše! I uvek ima bezazlenu masku.
S poštovaњem, malo razočarani, još uvek ne i deprimirani sugrađanin.