Pozvali su nas na konsultacije. U sali za konferencije čekalo je mnogo dekana, prodekana, sekretara, delegata. Sa zakašњeњem od dvadeset minuta pojavio se ministar. Seo je u centralnu tapaciranu stolicu, od pet koliko ih je bilo na bini. Pratio ga je lični sekretar koji je neupadљivo seo sa ministrove leve strane.
Ministar je debeo, ali nije otromboљen. Ima stomak, ne bi se moglo reći da je trbuљast. Počele sede. Kosa s krupnim talasima, preko i iznad čela bačena tamo negde. Puši lulu i ciga-retu, redom. Levu ruku je prebacio preko naslona susedne stolice. Gleda u luster. Pućka.
Kaže sekretaru: Piši, Pero, nemoj da te saњam! Zakљučke formuliše brzo, usmeno i sve ih izgovara tako da Pero može da zapiše – ako malo žustrije zamahne olovkom. Dva-tri puta ga opomiњe i požuruje: Pa, piši, Pero, ne mogu ovo isto da ti naknadno diktiram! Konverzacija sa Perom ima i elemenat blagog uveseљavaњa publike.
Ministar je političar, ali u oblasti kulture i obrazovaњa. Podrazumeva se izvesna delikatnost duha. Obaveštava nas da će morati da ide u petnaest do dva (bez obzira što je sam birao ter-min za ovaj glomazni skup).
Čeka ga neki afrički ambasador.To je ambasador koji ga juri već dva dana. Kad ga ambasador juri već dva dana mora da je jako važno.
Ministar pravi opaske na granici vulgarnog. Nije vulgarno, na granici je. Tu granicu kontroliše. On misli da je kontroliše lako i pouzdano. Pritom se smeje. Kaže: Kako nemate čime da pišete? Vaљda ste poneli alat sa sobom? Na te reči prvi reaguje piskaralo Pera. Dok piše, počiњe da mu se izvija levi kraj usana; beleži i značajno se smeška; ukapirao je! Ministar se ne smeška, čak je ozbiљan.
Nešto pre dva ostajemo, prema najavi, sami u sobi. Ministar je istrčao. Ostao je Pera da predsedava. On hvata priliku i kategorično izjavљuje: Kako ON ne shvata da je sva ova materija meni u malom prstu? Ja sa tim spavam!
Razmišљam, gde sam to lice video? Sad je ministar, ali imam utisak da se taj lik meškoљi negde u mom mutnom sećaњu…
Dok izlazim iz sale, provaљuje iz mene: sećam ga se! Bio je moj đak! Mora da je to on. Sigurno je on.
Pamtim њegove odgovore pred tablom. Nespretno drži kredu. Kad piše, tabla škripi, kreda pišti. Rusvaj! Molio sam ga da prihvati kredu sa tri prsta, ovlaš, ali ne kao olovku; da je drži koso prema tabli. Ne može. Ostavљa utisak da iskreno ne uspeva. Užasna škripa u učionici. Onda ga celo odeљeњe moli da prestane, da ne piše. Dovoљno je da priča.
Drugi su bili dužni da rešavaju zadatke na tabli, da izvode formule. Samo je on toga bio pošteđen. Ne da nije morao, molili smo ga da odustane, da to ne čini, sve je u redu, priznajemo ti, znaš ti to, podrazumeva se, samo govori. Bili smo mu zahvalni kad ne piše, trijumfovali smo kad to postignemo.
Da, sećam se, nema više sumњe – to je on.
Nije lako zapamtiti lik svakog učenika. Za dvadeset godina rada, na primer, prodefiluje pred nastavnikom, recimo, dve hiљade mladića i devojaka. Treba se naročitim postupcima istaći, pa da pobedite prosečnost, da postanete osoba koja se pamti. Pa i ako je đak izuzetan, godinama predstave blede, ko će ih reprodukovati posle dve decenije?
Ali taj zvuk krede po uglačanoj tabli u rukama (nespretnog?) učenika! Kao kad koљete zeca, bio je komentar njegovih kolega. Neizdržљivo!