Ovih dana sam naglo obezvoљio. Ovo uprkos ohrabrujućim izjavama naših probranih narodnih sinova da će boљe sutra početi već doveče. Supruga, naravno, vidi moju snuždenost i oprezno me podseća na psihijatrijski fakat da su traume mladosti uzročnici naših sadašњih emotivnih havarija. Dobro, ja bih hteo da pomognem sebi. Vadim jednu traumu od pre četrdeset godina i analiziram.
Bio sam tada osnovac. Jednog dana učiteљ nam je čitao priču Pošla koka na pazar. Ushićen umotvorinom predano je pokušavao da i đake oduševi. Dobili smo domaći zadatak: naučiti sa razumevaњem, pa da narednog dana iznesemo svoja zapažaњa.
Mnoge su se čitanke od tada promenile, ne znam da li se razumemo. Radi se o jednoj koki koja je naumila da skokne do pazara. Kako joj je nožica bila kaљava, naredila je jednom žbunu da to očisti. Avaj, žbun nije hteo. I tu nastaju problemi, najmaњe kokini. Ona je prosto rešila da pripreti. Dovela je kozu da obrsti žbun. Ali se i koza uzjogunila. Mislila je da ima lični izbor. Koka je rešila da insistira; dovela je vuka da izjede kozu. Ne lezi vraže, i vuk otkazuje poslušnost. Ucene se nastavљaju, ali čvrst moralni stav ispoљavaju redom selo, vatra i voda (ako nisam nešto preskočio). Koka, međutim, rešava da ide do kraja. Dovodi koњa da kazni neposlušnu vodu koja nije htela da kiњi vatru. Popij, kaže koka, koњu, ovu vodu! Koњ lakonski izjavљuje: Hoću. Nastaje neočekivani rasplet: prepadnuta voda meњa stav i gasi vatru, ova navodno nema kud i pali selo. Sad selo zdušno mlati vuka, te ovaj odustaje od moralnog kreda i kidiše na kozu. Prepadnuta koza počiњe da brsti posle čega jadni žbun sabere dva i dva te očisti kokinu nožicu. Priča se završava tako što je nemoguća koka sa izvesnim zakašњeњem, ali zadovoљna otišla na pazar.
Vispren kakav sam bio, priču sam lako zapamtio. Sa razumevaњem je išlo teže. Pitao sam starijeg brata, šta će koka uopšte na pazaru i to po svaku cenu? On je nabusito rekao da mudri tako što nikad ne pitaju. Tražio sam da mi sestra razjasni da li je u datim okolnostima baš najpreče očistiti nožicu, i to na žbunu?
Ona je kratko rekla da to naš narod drži za samopodrazumevajuće. Au, već mi je bilo nelagodno. Hrabro sam otišao u očevu sobu i kočoperno tražio da odgovori je li baš nužno zapaliti selo samo zato da neka koka ostvari svoj hiroviti naum? Ne kažem da me nije shvatio: verovatno je bio u nekim svojim teškoćama, tek ja sam se od batina spasio smionim skokom kroz prozor. Moja zbuњenost raste, te noći sam loše spavao. Ujutru, u očaju, na ivici plača prilazim majci i netaktično, bez uvoda izjavљujem: Koњ je pogrešio! Nikada neću zaboraviti њen zabrinuti izraz. Smestili su me u posteљu i privili obloge.
Iz noći u noć sam buncao. Saњao sam selo u plamenu, mahnitu hajku na vuka, oglodanu kozu i prљavi žbun. Do besa me je dovodio prizor puta kojim se, zadovoљna i čista, gega bahata koka dok na obližњoj livadi stoji sit i gasan koњ s kalpa-cima.
Nekako sam prezdravio. To jutro, sa torbom na leđima, prišao sam đedu i zavapio: Pa kakva je to priča?!
Đed je gucnuo čašicu rakije, pomilovao me po kosi, pa rekao: De, smiri se, priča kao priča. Dobro bi bilo da je zaboraviš, ali vidim, nećeš moći. Kad je tako, bar zapamti: nije ni partizanska, ni četnička, no narodna priča.
U školi je bilo loše. Kad sam rekao da koka i nije trebalo da se miče sa buњišta, učiteљ je poskočio od jada. A kada sam zakљučio da koњ nije u pravu, pa makar bio i ugledni pravnik, pozeleneo je; ja sam razred ponavљao.
Eto, ovo je moja ispovest. Sve sam otvoreno stavio na papir. Ima nekog đavola u toj psihoanalizi; ukućani već misle da mi je boљe.
Ali narodu nije boљe. Ja sam zbog priče jednom ponavљao, a ona se u narodu ponavљa i ponavљa. Šta ja tu mogu, rekoh da je priča narodna. Po њoj, koњ uvek smatra da nema ličnog izbora. I za taj stav se uvek izbori. Naročito kad su izbori.