Nedavno je umro dragi čovjek, vojvođanski pisac, otmeni Tišma. Vidi se otkud gornji naslov! Ali, odgovara:
Danas je 15. mart 2003. Beograd je u tuzi, sahranjuju Zorana Đinđića. Hvali ga Ćosić (zašto on, koji je obogotvorio Slob. M. Znak čuđenja). Hvali ga Pavić (zašto on, koji je obogotvorio Slob. M. Znak čuđenja). Drži mu slovo Amfilohije (zašto on?). Evo zašto: da ukaže na (po scenaristima predstave) poželjan smjer smrti; jer reče: “Mač pilatovske pravde visi nad našim narodom”. Lijepa poruka u uši ambasadora Evrope i Amerike! (Ko je Baraba, tek ćemo da vidimo). Ministar pravde mu za rastanak veli da je istorijska pravda što će na vječni pokoj pokraj Ilije Garašanina (mrtve niko ne konsultuje!).
Tako je to kad nekog ubiju “trećeg dana uskršnjeg posta” i kad je “rana od bratske ruke”.
Najpoganije je u smrti što ništa ne možeš za sebe da učiniš. Mogu i biografiju brzo i trajno da ti falsifikuju! Jevrem to zove otimanje duše. Kažu da je oprezni čovjek Milovan Đilas rekao još dok je mogao da reče (a znajući za naum strvinara): Između mene i Boga ne smije stajati Amfilohije!
Mrtav Meša Selimović nije bolje prošao. Ostrvilo se na nagradu koja nosi njegovo ime (ni tu se nije pitao) jedno Nedremano oko. šovinističko oko, koje ne drema, i koje okom (Nedremanim) ne može da vidi (živog Muslimana) drpilo je književnu nagradu koja nosi ime mrtvog muslimana! I 23. aprila 2003, kad je nagrada dodeljena, Nedremano oko, budno da mazne ono što mu ljudski ne pripada, reklo je u kameru: Ja znam da se Meša, sa onog sveta, slaže da ova nagrada meni ide, on me sluša ovog časa, čujem mu glas. Nedremano oko je, dakle, ne samo uzelo pare iz trezora koji mu ne pripada, već je i pljunulo ateističku blagorodnu suštinu istinski velikog pisca Meše (dok je bio živ). Isti onaj probisvet koji je na jednom brdu kod Trebinja obelodanio da su mošti Jovana Dučića netruležne, evo se sprda i sa Selimovićem: Čuje taj ekstrasenzor da ga odonut pozdravlja Meša, razdragan što nagrada ide baš humanom šovinisti RPN i poručuje: Uzmi, bolan, tebi je to namijenjeno, a da kome drugome! (Na ovu temu čudio se i Čudić, veliki enciklopedista naših književnih nagrada.)
Nedremane svaštočinje!
A na vrhuncu Drugog Svjetskog rata, zvao je Svetislav Stefanović Ivu Andrića na saradnju u Antologiji srpske savremene pripovetke. Ivo mu je otpozdravio iz Soko Banje 18. septembra 1942. godine klasičnim stilom učtivosti: Čast mi je izvestiti Vas da mi nije moguće odazvati se vašem pozivu ni dati svoj prilog za tu Antologiju. Pozvao se na prilike, koje nijesu normalne. Dodao je: U sadšnjim izuzetnim prilikama ne želim i ne mogu da učestvujem ni u kakvim publikacijama, ni sa novim ni sa ranije već objavljenim svojim radovima. – Sve sam ovo našao u izdanju pripovijedaka Ive Andrića, u izboru samog pisca (SKZ, Beograd 1992), Sveska prva. šta mislite, što književnik (u međuvremenu i nobelovac) nije ovog puta takođe otkazao? Jer ponovo je bio rat, poslije ravno pola vijeka. Zato što je bio mrtav!
Ima na ovo temu bespomoćnosti leša i jedna divna pjesma Marka Vešovića (navedena je u jednoj davnoj Antologiji Crnogorske poezije koju držim u Budimlji).
Najpoganije je u smrti što ništa…