Otkad znam komšiju Tuњa, znam ga kao povučenog, mrgodnog čoveka. Na pitaњe: kako si? koje niko ozbiљan više i ne razmatra, tamnim glasom naširoko raspreda da se sve ojelo, da jedva spaja kraj s krajem. Pa bi obavezno završio dramatičnom konstatacijom: A da kako? Ka jado jadov i mrčo mrčov.
Eto, taj me Tuњo jutros sreo, podigao glavu, smeška se krajičkom usana; neke mu iskrice iz očiju – da ne poverujem! Priđe i diskretno mi šapnu: Upalilo je. Nisam ni ja tikva bez korena. Ubacili su mi ime na crnu listu Socijalkapitalističke partije. U kompjuteru je!
Od ranije znam da je moj kolega sa posla Krњo još odavno na crnoj listi. Ali ne vladajuće partije, već opozicionog Republikanskomonarhističkog bloka, u širokim slojevima znanog kao Krst uz kost, a tačnije najmoćnijeg partnera u koaliciji, Demokratskodespotske partije. Ne krije on to, naprotiv. Kad oko devet sati pijemo petu jutarњu kafu, prosto likuje – navodi razgovor na tu temu i vidimo mu neku auru tajanstvenu na čelu kad ga zapitkujemo: šta? kako?
Koincidencija! Juče, kad sam pokušavao da povežem ove čiњenice, upade sin u sobu i postavi provokativno pitaњe: Ćale, jesi li ti profesor univerziteta? Pitaњe me zateče! Reših da ostvarim s tim u vezi neku vaspitnu dobit, te odgovarajući potvrdno namestih izvesnu ponositu pozu. Dete jedva dočeka. Daj mi, onda, veli, trista maraka za patike; dobro, dvesta – ne moraju biti prva liga. Pokuњeno rekoh: Nemam.
Uvek me tako razdire neki samozaborav.
ãTo sam i očekivao, reče moj naslednik fiksirajući me odlučno u intelektualno čelo. Ali, slušaj, da se dogovorimo. Vreme je već jednom da se uozbiљiš. Porodičan si čovek. Hteo si hleba bez motike? – nije sve izgubљeno, postoji još jedna šansa; potrudi se. Budeš li nekakav disident, za dvadeset godina ti ne gine vila na Dediњu.
Crv sumњe naseli se u moju izmoždenu lobaњu. Kako se u stvari dospeva na crnu listu? Tuњo i Krњo o tome ćute, a to je bitan segment postupka. Najlakše je bilo da pošteno platim nekom uslugu, i mirna… (zamalo rekoh!) A krenuo sam pogrešnim putem; iako nisam kљuse, pouzdao sam se u se.
Sreo sam predsednika Glavnog odbora i u brk mu rekao da nikad neću ući u SKP. On mi sasvim određeno reče da onda idem u PM. Ckvrњče! Jučeraњče. Ne zna s kim ima posla. Dvostruki udarnik sa Omladinske Radne Akcije! On se posprd-nu: Tvrd je ORA voćka čudnovata. I ode da igra bilijar.
Rešio sam potom da napadnem opozicioni blok. Smislio sam otrovni aforizam: Mi znamo najkrađi put do blagostaњa; transparent s tim tekstom nosio sam na mitingu opozicije, hodajući u kontrasmeru. Posledice su bile žalosne. Jedino se u opozicionim novinama Kreštalica oglasila izvesna dama sa kratkim komentarom da je viđen natpis anonimusa koga neće lapis i da je to još jedan dokaz da nam treba Apis. O crnoj listi ni primisli.
Onda sam se okomio na Crkvu. Kupio sam na ček Ničeovog Antihrista i poslao ne mojem nego Њegovom Preosveštenstvu. Napisao sam i posvetu pod naslovom: slepigram
Kada poče da se šeta
Skupi sanduk; svete mošti
Video sam, mimo sveta
Neće proći bez glupošti.
Onda pun potpis, i adresa, s kraćom biografijom. Posrednim putem sam se informisao kako mi se akcija izjalovila; samleo me je žrvaњ hrišćanskog milosrđa iz domena dogme nemilosrdnog praštaњa, naročito neprijateљima.
Zloban i podoban pokušao sam sa Srpskom Akademijom Nauka i Umetnosti. Sastavio sam osmerac koji je imao da deluje kao jedanaesterac u fudbalu: najteža osuda-
Zavapiše kad u SANU
Stare bitke, stara slava!
Video sam ko na dlanu
Da će narod da crkava.
Ne kažem da nisu hteli da reaguju, ali birali su tih meseci podpredsednika, i ja sam ispoљio nestrpљeњe.
Aktivirao sam jedan od glavnih aduta: performans pred očima vlasti; pred očima javnosti. Neka gledaju, kad već ne čitaju! Nabavio sam malo belo mače i crvenim slovima preko leđa napisao: MORGEN. Ceo dan sam s њim šetao po Pionir-skom parku. Naišla je patrola milicije. Ja se ponadah, ali oni samo pomilovaše umiљatu životiњu.
E, tu ne izdržah. Popeh se na najviše drvo u gradu. Inspirisan jednom slavnom scenom iz Felinijevog filma, vikao sam koliko me grlo nosi: Hoću crnu listu! Hoću listu! Lrnu cistu!!
Narod se masovno okupљao i u smehu zabavљao. U opštoj graji samo su nagađali šta ja to hoću, i pitali da li to baš mora da bude crno…
Trenutno, umesto crne liste imam belu košuљu; kopča se na leđa.
Ustanova i nije tako daleko od Dediњa…