Poljski pesnik Adam Zagajevski piše pesme koje imaju i kvalitet prevodljivosti. Evo kako uverljivo zvuči na našem jeziku njegova pesma Duša:
Više ne smemo da izgovaramo tvoje ime.
Već znamo da si neizreciva,
anemična, veoma krhka i osumnjičena
za tajanstvene prestupe u detinjstvu.
Znamo da ti nije dozvoljeno da stanuješ
ni u muzici, ni u drveću, kad se sunce gasi.
Znamo – a tačnije, tako nam je rečeno –
da te nema uopšte, nigde.
A ipak stalno čujemo tvoj umorni glas –
u ehu i žalbi, u pismima, koje nem piše
iz grčke pustinje Antigona.
Svakako je Ljubica Rosić vešt prevodilac; ali sam siguran da bi bio valjan prevod i na engleski. Reči moraju imati smisla, kako god rečenicu prelamali. OK, neka postoji i muzika reči koja je do te mere autentična, da se ne da prevesti za tuđu dušu. Ali nam trebaju Zagajevski čovečanstva da ne bismo pali u depresiju: kako je onom Tipu uspelo da poseje definitivnu jezičku zbrku na Zemlji.
Stvar je u sledećem: mnogi pomisle, da i oni mogu tako pisati. Odlično! Ali pomenuti i Antigonu… Odlično!