Koji je smisao rvanja? Ne sviđa mi se ta mudrolija. Ali to je zaista jedna moja lična averzija i ništa više od toga. Zašto to kažem?
Bio sam tek ’četvrtak’ u osnovnoj školi kad sam primijetio sklonost mojih vršnjaka da se fizički nadgornjavaju. ’Svako malo’ neki pjetlić bi se učekičio ispred mene, s ponudom: “Ajde da se zavalimo!”
Dvoje se zavaljuju, to jest rvaju se – ko će koga da zavali, položi na pleća.
Te ponude sam sa indignacijom odbijao. Ali su mnogi drugi prihvatali izazov i čerupali se kao živina u prašini, dok jedan ne bi pobijedio. Bilo je i raznih uslova korektnog zavaljivanja; ako se kaže da nema potkučivanja, to znači da je zabranjeno da protivniku sapleteš iznenada noge – inače duel ne bi bio viteški. Čuli smo za termin grčko-rimski stil, ali se on realizovao u našim pravilima borbe.
Nije bilo većih povreda, nikakvi prelomi ili teži bubetci. Samo da se zna koga niko od nas u razredu ne može da zavali… To jeste jedan vid viteštva; danas svaka hulja ima za pojasom odapet pištolj i, hajde, pobijedi deliju! Pa i kad bi se dvojica pesničil, to je za današnji praksu bilo napredno odmjeravanje snaga ili postizanja zadovoljštine bilo kog tipa. Bude po koja čvoruga, ponekad pojavi krv iz nosa, pa šta? Razredni starešina nas izgrdi ili ne izgrdi, zaradimo neku bezazlenu kaznu (ostati još jedan čas u školi, to jest biti u “zatvoru”, čučati malo u ćošku učionice đe je delinkvent izložen moralnoj eroziji pred kolektivom i sl).
Pojavili su se tada iz našeg kraja i istaknuti zavaljivači koji su bili zapaženi u jugoslovenskim okvirima! Vujo Bakin (muško ime Baka, otac Vujov; kratko silazni akcenat) Boričić osvajao je medalje na ozbiljnim takmičenjima. Zdepast, omanji, mišićav i jak – teško ga je bilo oboriti. Bio je nastavnik matematike i vrlo solidan momak. Ako se dobro sjećam, jednom je bio i šampion one velike države, u svojoj kategoriji.
Pa onda, Milo Ristov, moj profesor istorije. U cijeloj opštini nije bilo muža koji bi mu stao na megdan zavaljivanja; čak i bez obzira na razlike u kategorijama. Imao je neku njegovu vještinu, iznenadni zahvat i munjevit preokret u borbi. Mi Budimljani smo mu se divili, jer je “u naše ime” sportski ponižavao kabadahije iz drugih sela, koji su nam nerijetko bili “dužnici” u raznim tinejdžerskim omrazama.
Vidimo, sad kad je prošlo grdno vrijeme, nijesu ti dani zavaljivačkog odrastanja bili tako odiozni. Svejedno, ja ni danas da “oprostim” sportu koji se zove rvanje.
