Као и сви аутентични белаји, почело је бенигно. Једног дана, сам у кући, огладним. У остави нађем све у свему једну кесицу супе, за белаја бистре. Kувам 65 грама тврдог састојка u 1000 милилитара воде; пошто је то породична мера за четири особе, одвојим мојих 250 милилитара, почнем с обедом.
Али белај не долази сам.
Заборавио сам да примијеним формулу обрачунавања количине при сипању у тањир; кад су у питању пензионери, формула је неопходна. Сместа прекинем ручак. Напишем Овде је вујовићевско (министар Вујовић, умањивач пензија у Србији) умањење, милилитара (доза у социјализму), а милилитара (минимална неолиберална загарантована доза). Одмалим тих милилитара, неоправдано заграбљених милилитара. Наставим са конзумацијом супе у суду, сад већ легалне количине и по одлуци Уставног суда. По навици, читам док ручам, овог пута Политику. Стари сам ја читач још старијег листа.
Почеше да се ту и тамо, бежећи пред кашиком, у течности појављују слова! Ухватим А, поједем. Ухватим Е, поједем. Слично је било са О и К. Изненада, у мојој кашици – белај, упецао сам слово F.
Светијебем! (ријеч есејисте Дежуловића). Па шта ово ја гутам?
Школску супу латинично издање…
И све се то десило (белај над белајима) док сам отварао страницу новина са рубриком Сачувајмо српски језик. Пензионер (sic!), фауна из београдског филолошког врта, пљује ми у тањир и псује Црногорцима сјеме у одиви, поводом ћириличног разура српства. Прескочим пасус; и писац текста и београдски читач су Црногорци, свађа у кући, нека то сад, велим.
Наставим полако да једем, но она латиница из инградијената једе мене. На реду је слово S. Покушавам да га прогутам. ‘Оћеш. Закачило се за непце као удица.
Узмем старији број Политике, са овим нијесам имао среће. Кад опет ‘оћеш: и тамо вујовићев пензионер из филолошког забрана чува српски – у наставцима. (Чепају ти дилбери по колумнама најстаријег балканског дневника као жртве морене тешком зловољом или бар зубобољом, да се послужимо дијагнозом руског лекара Чехова.)
Доводи хонорарни острашћеник у питање моју горњу тврдњу да сам читач. А тако је писао и врсни стилиста Владан Десница у роману Пролећа Ивана Галеба, на 365. страни оног црвеног Радовог издања из 1986. Филолог ме утерује у тор читатеља. Ратоборност ме издаде, био сам спреман да попустим, кад угледам писмо једног дежурног грађанина, који доказује да могу бити само београдски читалац, какав је и он.
Савест ми раздиру дилеме, на непцу се укотвило издајничко слово S, у кашици ево новог улова: не мање мрско R! Одустао сам од обеда, не мора ни да се руча сваки дан. Нек ме ова супа мимоиђе, како би завапио Пастернак на руској ћирилици.
Опружио сам се на гладан стомак и превртао мислима. Утјеха ми је био овај дијалектички цитат који је изгледа европска левица позајмила Десници: “У стварима је једна луда збрка и једна мудра хармонија; један пијани беспоредак и један дубљи смисао. Коме је дано да то спозна, добро је проживио свој вијек.” Ријешио сам да главоломну пијану збрку замијеним дјелатним хармоничним смислом.
Смислио сам нову азбуку које ћу се држати убудуће. То је генетски модификована (ГМ) латиница. Избацио сам дијакритичке знаке, подложне критици. Који ће ми кад имам одлична ћириличка слова као замену. Ево мојих графема-фаворита: A, B, C, Ч, Ћ, D, Џ, Ђ, E, F, G, H, I, J, K, L, Љ, M, N, Њ, O, P, R, S, Ш, T, U, V, Z, Ж, Ś, Ż.
Primera radi, evo kako ћu se sad lako izboriti sa чuvenom Nazorovom aliteracijom: “I cvrчi, cvrчi cvrчak na чvoru crne smrчe”. А шta ћe ona dva prekobrojna slova: Ś, Ż – uz to i nedosledno napisana?
Niko nije savrшen, mali feler da se bogovi ne naљute. Kad sam bio dijete govorila mi je Majka: “Śedi da neшto iźedeш.” А та sе śећања ne mijeњaju lako i ne trampe olako.
