Začudili smo na početku naših ratova. Kako mirni komšija, koji je bio nastavnik nečega, možda domaćinstva, jedno jutro u osam sati ima na ramenima čin potpukovnika. A drugi poznanik, koji je bio konobar, veoma uspješno vodi zatvor inovernika i pokazuje začuđujuću inventivnost u diverzitetu metoda mučenja. A treći sugrađanin, poslastičar, bezgrešno i nepogriješivo prijedvodi stotinu u akciji paljenja tri sela. Više ne stavljam ni znakove pitanja, šta će mi. Mislili smo, za svaki posao treba vrijemena, para u učenja. Možda sam neobavešten. Možda svi ti ljudi imaju kvalifikacije. Možda su završili neke tajne nauke. Je li moguće, da se zverstva ne uče? Ako postoji takva škola, u njoj je glavni prijedmet zveronauka.
Sećanje na Vukotu Babovića
>