Pričao mi je Deda Mile Rančić, na sedeljci “mladenci” 25. marta 2006. kod Dijane i Miloša:
Sami kraj Drugog svjetskog rata. U jednoj palanci, ispod Niša, partizani učvršćuju vlast. Mile je bio mlad vojnik. Veče je i vojna trojka patrolira uskim sokakom. Nemaština je, vojnici nemaju uniformu, već suknenu odjeću i gumenjake.
Odjednom, njegov drug zdesna ga je iznenada i snažno odgurnuo u stranu. Tren potom na desni rukav mu se sručio leđen vode.
Drug mu je objasnio: vidio je u magnovenju da sa prozora ispod kojeg su prolazili neka žena samo što nije izlila na njihove glave tekućinu…
Mile mi objašnjava: ujutru, moj kaput se raspadao na površini koja je sinoć okvašena. Onda Deda pravi dramsku pauzu, a ja sam u nedoumici – ne znam šta je. Pamtim da je Ćosić negdje pisao o posipanju splačina na prolaznike… ali pomije ne progorijevaju sukno?
Deda nastavlja: bio je to ratvor žive sode… Žena je taj metod primijenila više desetina puta! Uvijek je ciljala u središnju figuru patrole – taj je po prilici mogao biti oficir.
Te su noći uhapsili zlikovicu. Priznala je djelo, i mnogo sličnih diverzija. Mile je odbio da prisustvuje izvršenju smrtne kazne, a nudili su mu takvu mogućnost.
Druga priča glasi: On i njegov pratilac sprovode osuđenika na vječitu robiju. Odredište je 12 km od Niša. Cijelim putem, osuđenik se veoma pristojno vladao, i bio krajnje blagonaklon. Stižu vozom na jednu stanicu, tri km od samog centra grada. Osuđenik traži da se tu iskrcaju; da se više ne klopara vozom; obećava dobre novce da mu to Mile omogući. Mile pristaje, ali odbija novce. Onda osuđenik predlaže da pozovu fijaker – platiće on tu vožnju. Tako i bude. Kod zatvora osuđenik plati i preplati fijakeristu – i naloži mu da nas dvojicu vrati do željezničke stanice. Mile to odbija; mrak je i mora ostati do ujutru – da dežurnom preda osuđenika. Mile ponovo odbija debele pare ni za kakvu protivuslugu. Na kraju, fijaker će čekati do ujutru, sve je plaćeno, a ujutru će sa patrolom prema Nišu.
I tako, ujutru Mile po propisu isporuči osuđenika službenom licu. Osuđenik pita službeno lice – bi li dozvolio da časti dvojicu iz patrole koji su ga sproveli; častiće ih po sopstvenoj volji, i bez ikakve protivuslige. Oficir dozvoli taj čin kao želju osuđenika.
Mile priča da je dobio neku veliku svotu novca, koju nije dotad nikad imao u džepu…
A krivica osuđenika nije bila mala. Bio je šef fabrike u toku rata; pogoni su zapošljavali na desetine radnika. Njegovom “zaslugom” više od dvadeset radnika je, pod raznim optužbama, likvidirano. Galantni čovjek je na sudu priznao i više nedjela.
Mile je jednom slučajno saznao epilog: Osuđenik je zbog dobrog vladanja pušten na slobodu poslije dvanaest godina robije.