Mirko je dovikivao Slavku: Pazi, metak! Ali je to bilo onda. Prošlo je šezdeset godina i skojevci naših dana jedan drugoga opominju, čuvaju i hrabre rečima: Pazi, imetak!
Ne, nije osobit vic. Slušali smo ministra za šiljenje vere. On ovako objašnjava zašto sa sektama, koje će on definisati kao sekte, treba beskompromisno. Model ponašanja je – vojska! Sekta nije vojska. U kom smislu? Pa ne može svaka grupica u zemlji da se samoproglasi vojskom; obuče neko uniformu i rekne: ja sam vojska. Baš tako, kaže šilja, ne može ni svaka grupa da se samoproglasi verujućom organizacijom.
Našao Mirko analogiju! Zna on zašto čuva Slavka, i na koji način. Ni trepnuo nije pred kamerom zbog činjenice da je analogija nemoguća: Vojska je državna tvorevina, i samo takva može i biti. A Crkva je odvojena od države, i samo takva može biti.
Međutim šilja ne priča svoju priču, iz neznanja. On gura koncepciju radi plate koja mu se daje da gura tu koncepciju.