U duši demokratskog nacionalizma je Ravna gora, ona iz slogana “Ravna gora pobediti mora”, kojim je Vojislav Koštunica pozdravio Ravnogorce u selu Ba 8. maja 1995. godine. Tada je on rekao da su “ciljevi Ravnogorskog pokreta bili (…) oslobodilački, ciljevi komunističkog pokreta zavojevački, porobilački. Ravnogorci su se borili da svoj narod oslobode. Komunisti su hteli da svoj narod porobe. (…) Kako je Ravnogorcima cilj bila sloboda , oni su težili da se za nju izbore , da je osvoje primernim sredstvima. Ta sredstva su bila demokratska a ne nasilnička.” Četnici Draže Mihailovića su “bili rukovođeni težnjom da svaki život sačuvaju”, jer je “svaki ljudski život dragocen”. Svaki, sem života dr Sime Milošević i Ivana Gorana Kovačića. Dr Sima Milošević, profesor beogradskog Medicinskog fakulteta, bio je ranjen na Sutjesci; Ivan Goran Kovačić (pesnik Jame, treba li to da kažem?) nije htio da ga ostavi pa su ga zajedno sa Simom Milošević našli četnici i zaklali (“jer svaki ljudski život je dragocen”) u selu Vrbnica, nedaleko od Foče, sredinom juna 1943. godine. Moja ulica nosila je ime Sime Miloševića (ovo sve govori Radomir Konstantinović). Sad je to ime izbrisano. Ali zato će jedna druga beogradska ulica dobiti ime jednog drugog doktora, a to je doktor Svetislav Stefanović. On je u nacističkom Srpskom narodu 1942. godine na Božić apelovao “za uključenje Nove Srbije u novi poredak Evrope, koji se stvara u borbi ujedinjenih naroda Evrope protiv anglo-amerikanske i antievropske plutokratije i judeo-masonske internacionalne lažne demokratije”.
Neću da vas pitam: u kom drugom gradu Evrope ulice dobijaju imena nacističkih ideologa? Ovo je pitanje za nacionaliste (pa i one “demokratske”, svakako), pitanje važno, i to zato što odnos nacionalista prema zločinima (i zločincima) iz najnovijeg vremena, iz epohe razaranja Jugoslavije, može da se razume samo u vezi sa njihovim odnosom prema zločinima i zločincima Draže Mihailovića i Dimitrija Ljotića. Mislim da srpski nacionalizam ne pristaje na Haški tribunal onako kako ne pristaje na suočavanje sa sopstvenim zločinima.
Eto, ovako se izjašnjava najveći ovdašnji filozof, marta 2002. u Beogradu, naglašavajući da je Druga Srbija ona koja se ne miri sa zločinom.
Otvoreno, britko!