Toliko je to upadljivo: saradnici imitiraju stil govora lidera. Slične reči, sintagme, gestikulacije, ritam rečenice. Potpredsednici, sekretari, portparoli – love nijanse harizmatičnog idola; leđima okrenut televizoru, pogađam iz koje je stranke govornik! (Ne po sadržaju priče, već po dikciji.) Koliko ih je već koji preko noći u svakoj rečenici moraju da upotrebe kliše jednostavno, nešto što, kao Koštunica. Ili da seckaju rečenicu proizvodeći kompjuterski ritam (uz animaciju rukama) kao Đinđić. A onaj nesrećni Kosovac tako je imitirao glas Slob. Miloševića, da sam morao dobro da otvorim oči – o kome se zapravo radi, od njih dvojice.
Pa kako tek uspešno imitira Vojislava šešelja jedan mlad čovek iz njegove okoline! Onaj što ne propušta priliku da naglasi da je završio prava, i to baš uspešno. Onaj koji je javno, na Skupštini Srbije (beše 12. juli 2001, u 17 i 45) rekao da je film BBC o stradanjima u Srebrenici (prikazan na RTS 1) – brukanje Srpskog naroda; nije bruka što se desilo, već film o tome. To su najodličniji đaci Žute kuće iz Bulevara (Revolucije, Kralja Aleksandra…). Nije sam, odlikaš. Imao je gde i da nauči znanje. Mogu odmah da nabrojim na desetine takvih perfektnih izdanaka Žute kuće, koji su zadužili našu istoriju. A da ipak Kartaginu zapalimo?
No, hteo sam nešto drugo; moćan je efekat suncokreta.