Otvaramo ovaj maleni članak pohvalom nastojanja Zlatka Pakovića da u „Politikinim“ subotnjim dodacima Kultura, umetnost, nauka pokreće u rubrici Intelektualac u tranziciji važne teme koje su pune polemičkog naboja. Tako je bilo i 27. juna 2009. u prilogu Poznaj samog sebe, koji afirmiše razgovor o odnosu nauke i religije.
Tema je stara. Poslednji snažan impuls razgorevanju skoro utuljenog plamena dao je onaj Papa, sada već upokojen u Gospodu, koji je organizovao Simpozijum (s ograničenim jemstvom) u Vatikanu (o tome je samo-ironično pripovedao zapaženi učesnik „vesele gozbe“ maestro nauke Stiven Hoking). Dakle, povremeno se smenjuju ciklusi udaljavanja ili približavanja nauke i religije kao dva tipična antipoda. Trenutno nas zapljuskuje cunami afirmisanja religije kao nauci komplementarne delatnosti; suzivot nauke i religije se preporučuje i u njemu prepoznaje ne samo zadovoljstvo saradnje već i sama kreativna dobit. U nametanju veštačkih spona između te dve delatnosti uključuje se i dnevna politika i to je uvek ekscesni momenat; doskorašnji lider jedne velike svetske sile znao je da u javnom obraćanju, tonom kognitivne topline i stavom celomudrene zabrinutosti pohvali nastojanja kreacionista da naprečac objasne misteriju postanja. I mi imamo lidere koji rado razrađuju posledice ovog naloga Velikog Brata. U pamćenju nam je poletno osporavanje evolucionih pogleda na svet, koje je zapretilo da kroz mehanizme institucija obrazovanja postane delatno.
Pakovićev članak, pored toga što je kao i uvek pisan uzoritim stilom, preporučuje toleranciju u polemici koja, valjalo bi to, treba da preraste u sadejstvo poslenika nauke i religije. Nije lako (mada je moguće, a pokašto i neophodno) progovoriti protiv apsolutizacije tolerancije koja nas na vetrometini tranzicije šiba po vasceli dan. Treba se možda uzdržati još neko vreme, jer dabome ni vekovi nisu pokopali sećanja na ugljenisane kosti Đordana Bruna i staračke „pokajničke“ tamničke dane Galileo Galileja.
Smesta mogu da podržim privrženost poeziji Jovana Hristića i posebno ohrabrujuće sentimente u njegovoj pesmi Poznaj samog sebe. Ne bih se složio da u njoj tražim potporu za potrebu da odnos nauke i religije postane kreativan. Od starih Grka nam je ostalo i ovo: između nas i dragih osoba uvek je isprečena… istina.
U članku se veli da „ne postoji jedinstven standard ni za naučnost, ni za religioznost.“ Za religioznost po definiciji ne postoje standardi, ponajmanje unikatni. Za nauku, međutim, takvo merilo postoji. Ono se zove naučni metod. Nobelovac Fejnman bi rekao, ta nema razlike između nauke i naučnog metoda. Nauka je sebi nametnula pravila kojih se u traganju za istinom mora pridržavati. Ima ih desetak, sva su rigorozna, a za naš razgovor dovoljno je naglasiti samoregulativni zahtev da svaka naučna teorija ima obavezu da ponudi jasan i realan način opovrgavanja nove misli. Iznošenje „tvrdnje“ koja ne nudi mogućnost egzaktnog samopropitivanja irelevantno je (mada može biti praćeno izlivima zadovoljstva, šta mari?). Nije reč o tome da se nešto isprečilo sa ambicijom neprikosnovenosti, već da li možemo osporiti neprikosnovenost! Postoji definicija nauke (u tom sklopu i naučna definicija religioznosti; no ne postoji ozbiljna religiozna definicija nauke – tu naprosto simetrija ne postoji).
Zadovoljenje agendi naučnog metoda razlog je što su mnogi zaslužni poslenici nauke dobijali Nobelovu nagradu pod sede dane, za ono što su veliko uradili kao mladići (Albert Ajnštajn, Denis Gabor). Naravno da neko može biti i naučnik i umetnik (Milanković, Supek). Naravno da se naučnik može zabavljati i religionim spekulacijama (Paskal). To, međutim, ne može da naruši autonomnost jednog ili drugog zanimanja. Ne postoji presek skupova nauke i religije. Nema ukrštanja. Metafizika nije predmet nauke, metafizika (s one strane fizike) je jedina oblast interesovanja religije. Naučnik može u nešto verovati (složeno pitanje intuicije), ali time ne narušava međe nauke – ionako naučni rezultat, ako ga bude, mora proći proceduru metodološke verifikacije i kompleksne teorijsko-opitne prakse.
Nijedan krucijalni zaključak nauke nije metafizički! Pojedinac koji se radosno bavi i fizikom i metafizikom može biti u-sebi-interaktivno kreativan; načelno, nauka i religija nisu u kreativnom odnosu, jer se ne dodiruju ni temom, ni metodom.
***
Prošlo je osam godina, a ponovo su se razgorele teme na koje smo se osvrnuli gornjim člankom. Članak je dakle aktuelan i samo ga treba preštampati – da bude uzaludan, kao što je i na početku bio. Jer, prouzrokovao je u tučno leto 2009. salvu protivgradnih, banalno verskih raketa koje su promašile u Dodatku i nauku i umetnost i kulturu (tako je bio omeđen uređivački, a roganovićevski prostor).
Naglasimo ovom članku srećnu podudarnost koje onda nismo bili svesni. Mogli smo citirati stav poznatog evolucionog biologa sa Harvarda Stiven Džej Gulda (Stephen Jay Gould, (1941-2001). On je uporno ponavljao istinu, koju ćemo sad navesti kao pesmicu:
Nauka i religija su područja bez preklapanja,
svaka od njih je suverena u vlastitom domenu,
svaki konflikt između njih je izlišan.
To je baš ono što je naša neznatnost i tvrdila: „Ne postoji presek skupova nauke i religije. Nema ukrštanja. Metafizika nije predmet nauke, metafizika (s one strane fizike) je jedina oblast interesovanja religije.“ (Ne mora se biti biolog da bi se rekla istina o darvinizmu; dovoljno je izvesno iskustvu u nauci kao ljudskoj delatnosti, na primer u fizici.)
Jest, tako je braćo draga.
