SAMOUBISTVO

Navršilo se sto godina od kako je umro Marko Popović, poznatiji kao Marko Miljanov. Treba da se zadržimo na priči broj 6 u Primjerima čojstva i junaštva. Reč je o klasičnom štivu koje se i u čitankama pominje, pa da iznesem samo osnovne podatke. Skadarski vezir, koji je pokrenuo vojsku da pokori Kuče, nudi izbor crnogorcu Đulji Jovanovu: barjak carski (da ga nosi kao izdajnik) ili konopac (za na grlo). Đulja kaže: Pomozi bože, hoću konopac na grlo, a ne barjak na Kuče! Odbio je ponudu, da se predomisli, i tresnuo nogama u šticu, “te se prevrnuo”. Običan čovjek Đulja našao je u sebi snage da kaže: Sam ću ja, pašo, mać šticu, da se ne muče tvoji Turci. Samoubistvo. Jedno od najpoznatijih samoubistava u našoj literaturi. Na teško pitanje, kako prepoznati je li došao kraj životu, i kada je to tačno – odgovorio je obični Crnogorac Đulja nepogrješivo i pravovremeno. Postoje ljudi koji su ne obični građani, nego čelnici država, pa se još diče (a mnogi ih potpaljuju, da je tako) da su vođe, voždovi, istorijske ličnosti – a ne znaju da izvrše samoubistvo kao prosti čovjek Đulja. Možda misle da su besmrtni? Olako su stali na čelo naroda, da ga vode, a ne mogu da upravljaju svojim životom. Pada im na pamet da čuvaju unuka, u momentu kad valja povući neki mnogo logičniji i sudbonosniji potez. Naravno da je paša mogao i sam da ubije Đulju. Ali, on ga stavlja na probu: da vidi čvrstinu morala. Đulja shvata da je on već mrtav, savremeni državnici ne shvataju! Ne vide da ih ovovremene paše samo kušaju, jesu li dostojni potomci. Razumiju li, išta? Nude im da uđu u knjige i slavu, oni bi da obrađuju dva hektara vinograda. Nastradalo je na desetine mladića, oni bi da imaju starost. U stanju su da se kriju! Imaju tjelohranitelje. Etički potencijal samoubistva se ne smije zagubiti, jer se društvo razboli: pobrka kriterijume, ne zna cijenu života i smrti. Ko ne oseća u sebi toliku snagu, da može držati etički potencijal samoubistva na potrebnom nivou, taj se i ne kandiduje za čelnika. Mogao je i Đulja da računa na starost, i da trampi svoju zlu sudbinu na opštu nesreću Kuča. Ali, nije. šta znači akt polaganja zakletve pred Narodnom skupštinom, ako ne da je izabrani sposoban da ne omalovaži etički potencijal samoubistva? Ništa nije grđe vidjeti no bivše predsjednike koje se kao mrcine vuku po budžacima otadžbine. Da ojađeni narod smišlja zakone, šta sa njima… Pojedincima je mučno i osjećanje da su obožavali osobu koja nema kuraži, da se ubije.