Novine me obaveštavaju da je svojevremeno gospodin Neimenovani poslao pismo skupljenima u selu Ba (sic!). To je bilo 9. maja 1995. Poručio je:
Draga braćo i sestre, dragi Ravnogorci! Saborci generala Mihailovića! Ciljevi ravnogorskog pokrerta bili su oslobodilački, a ciljevi komunističkog pokreta zavojevački, porobljivački. Ako Ravnogorski pokret ne postoji pravno, postoji stvarno. Njihovo odbijanje da priznaju vaše postojanje samo potvrđuje vašu nepatvorenost i političku i moralnu čistotu. Od njih vam priznanje nije ni potrebno. Ono će doći u jednoj drugačijoj, demokratskoj Srbiji. U njoj se tek možemo izboriti za ostvarenje ravnogorskih ideja.
Ili tako nekako, jebi ga.
Devetog maja 1945. plus pola veka.
Sad, ovako: To je pisac Neimenovani čije sam ime zaokružio, ja glasač, 24. septembra 2000. – pomažući da se ustoliče pravnogorske zamisli. Imao sam tog trenutka više od pedeset godina…
Trinaestog maja ove godine gledao sam slike na televiziji: Dete, kada (pardon, kama), bela Rada, masna brada, redenici, arhaici.
Neko se već setio da Bulajića valja nominovati za Oskara. Njegovo vreme tek dolazi.