Novina Danas, na naslovnoj strani dvobroja 18/19. maj 2002. godine donosi vest pod naslovom Nova Pravda za stare grehe; u nadnaslovu stoji: Vladan Batić najavio nove zakone o rehabilitaciji političkih zatvorenika i kažnjenika.
U tekstu se precizira da će najesen pred poslanicima Republičke skupštine dospeti predlog Zakona o rehabilitaciji političkih zatvorenika i kažnjenika koji su osuđeni u političkim montiranim procesima od 29. novembra 1945. do dana donošenja zakona. U nekakvom obraćanju, ministar je precizirao da će zadovoljštinu moći na ovaj način da dobiju i ravnogorci i golootočani, podjednako.
U celoj priči komentar zaslužuje jedino datum – taj kraj studenoga 1945. Granica se može, sa malo dobre volje, translirati nekoliko godina unazad. Ekstrapolaciju mogu naši vični i fleksibilni pravnici načiniti lako, takoreći malim prstom. Pa bi bilo šteta da se u tom smislu ne postupi, jer bi inače iz vidokruka ispali i pojedini slučajevi koji takođe vapiju za urgentnim uvidom. Ja verujem da će uključenje i starijih nepravdi srećno kompletirati spisak odurnih kvaziprocesa; jer delimična pravda i nije pravda! šta će nam pravo, ako nije za sve?
Daleko od toga da ću biti toliko radikalan pa da tražim da proces preispitivanja startuje od studenoga 1918! To jest da insistiram da se zaviri u pravdu koju je ondašnja vlast u Beogradu nanela zelenim Crnogorcima. Takođe neću tražiti da taj start bude studenoga 1928. jer bi to značilo da se mora preispitati slučaj stanovitog Josipa Broza, Hrvata (pa šta?), koji je u montiranom političkom procesu zaradio pet godina tamnice u Lepoglavi. Ali dajte da Zakon obuhvati bar znamenitu 1929. godinu! Naime, to bi bila prilika da se kroz demokratsku optiku osvetli afera Đura Đaković.
Setimo se samo pravničkih mahinacija tog prevejanog političkog radnika. Prvo je izdejstvovao svoje hapšenje, izigravajući neustrašivog borca protiv šestojanuarske diktature. Onda je izmanipulisao sudske i istražne organe terajući ih da ga zverski muče. Vrhunac njegove perfidnosti sastoji se u načinu kako je samoskončao: odveo se do jugoslovensko-austrijske granice i tamo izvršio samoubistvo pištoljem otpozadi – pripisujući taj sramni čin režimu koji je nazivao nenarodnim!? I sami komunisti, dok su bili na vlasti, izvrdavali su da izvrše reviziju ovog procesa, što je najbolji znak podlosti koju je nabeđeni radnički tribun mogao da podmetne pravničkom ustrojstvu države Karađorđevića.
Zadržimo se ovde kratko i na ideje Zakona za povraćanje imovine svim i svakom. I treba! Opet, moja primedba ne seže dalje od – startnog datuma. Ovog puta, uključio bih svakako i godinu 1941. Zašto? Evo samo jednog, ali ilustrativnog primera. Koristeći konfuziju Drugog svetskog rata, izvesni Sava Kovačević je osilio i mimo propisa zaskako fašističke tenkove u Crnoj Gori i Hercegovini. Bez obzira što to nisu više naše teritorije! Pravničke nečistoće ne zastarevaju! Očito, pomenuti Kovačević je dirnuo u imovinu Trećeg Rajha pleneći je od mirnih i stidljivih Hitlerovaca koji su turistički planinarili po vrletima Bosne. Ispravimo grešku i vratimo im njihove amfibije izrađene od prvoklasnog Krupovog čelika! Takođe, postoje indicije da je drčni gerilac zauzimao i ustaške bunkere u Lastvi, i drugde. Tim bespravnim oduzimanje tuđe imovine posebno je ugrozio i dobrosusedske odnose na ovim prostorima. U potencijalna zlodela ide i zauzimanje Prozora, o čemu postoji bogata sudska dokumentacija koju komunisti nisu stigli da unište. Bez obzira što je dotični Sava na kraju zaglavio 13. juna 1943. na Sutjesci, imovinski sporovi kojima je kumovao imaju se pravično razrešiti, nego šta!