Kad je doneta odluka, da se od plate ne može živeti, ne znam i kvit! Ne mogu se setiti, pa sve po tabanima ceo dan da me golicate. Možda sam prespavao, možda nisam bio kod kuće. Tek jednog dana napravim bilans: hleb košta H dinara, mleko M dinara, šećer Š dinara… Ukupni mesečni troškovi T dobijaju se kao zbir pomenutih potrepština: T=H+M+Š+… A primio sam platu u iznosu od P dinara. Razrogačim oči i ustanovim nejed-nakost T>P. Što se mene tiče, sav jad je u ovoj formuli, ali da prevedem na jezik razumљiv i političarima koji su formulu omogućili: platom se ne mogu pokriti životni troškovi. Veličinu T oni zovu potrošačka korpa, mada nikad nije bilo da se poteže korpa za ovolicno.
Nisam ja ogorčen na političare, ne. Њihovo je da probaju razne socijalne varijante, pa koja uspe. Nego me grize savest, bio sam nesmotren, a da sam znao za odluku, rekao bih: stanite, formula je opasna po obe vrste bubrega u organizmu. Sad, ni-sam reagovao, i saučesnik sam. S te strane, osnova za neku veliku društvenu dreku nema – sam pao sam se ubio. Ostalo je da uzmem sopstvenu sudbinu u svoje ruke i spasavam što se spasiti dade.
Smislio sam sledeće.
Ako su savetodavni mozgovi najboљih narodnih sinova ponudili rešeњe T>P, kao prosperitetnu opciju, biće da su u stvari hteli nama prosečnima da sugerišu stil života sadržan u zahtevu: Č teži V. Smisao ovih oznaka je sledeći: Č označava čoveka, svakog pojedinca među nama, a V je vlast kao takva. To jest, izvolite mudrijaši približite se vlasti! Tamo je novac. Tamo se može nešto uraditi na reparaciji životne formule. Vi, bumbari, koji biste hteli da živite od svoje plate, preispitajte svoj stav! Razmislite i sami; hoćete da je dovoљno to što savesno vršite poslove prosvetnog radnika? što uzorno lečite bolesne? Ha, ha, ha. A kako će vas onda po potrebi uceњivati? Ne, lepotani! Izvolite budite uz vlast, i neka je to jedina mogućnost da se promeni znak nejednakosti i nastane spasonosno: T maњe od P. Pa ako se otuđite, smesta množimo formulu života sa minus jedan, što, jelte, dovodi do agonije u vidu T>P (i ne tražite grešku u računu, opet će biti po našem).
Skontavši sve ovo, napravio sam konkretan plan da se preporučim centrima moći. Pošao sam na selo, u rodni kraj, odakle sam pre trideset godina otišao trbuhom za kruhom u potrazi za doktoratom iz fizike. Prošetao sam do luga i ubrao zdrav, žilav, poduži glogov trn. Vratio sam se u glavni grad. Posredstvom lista Drmokratija (sva su slova na svom mestu), najavio sam spektakularni performans.
U rečeno vreme seo sam na sami centar gradskog trga. Izuo sam se. Leva noga mi je malo ćopava; vidi se poveći ožiљak (još iz vremena kad sam bio u komunističkoj partiji). Ali desna noga mi je zdrava. To su mogli svi dobro da vide iz gomile građana koji su radoznalo piљili u performans, ometani užurbanim novinarima i fotoreporterima. Ekipa policajaca pratila je događaj uљudno, sa strane, spremni da – ako zatreba – spreče nepovoљne posledice. Teatralno sam izvadio malu kutiju, pa iz crvenog њenog jastučeta, sa mesta gde je moj otac držao medaљu za hrabrost, izvukao trn. Lagano sam ga pokazivao, magijskim kretњama kakvog iskusnog mađioničara. Onda sam odlučno stisnuo zube; polako sam zabadao trn u desno stopalo. Masa je zanemela. Oblio me hladan znoj; eto, mrmљao sam, hleba bez motike ne biva (a od ranije sam znao da, takođe, bez uzaludne muke ne biva nauke). Trajalo je to minut-dva. Sve vreme sam prstom pokazivao na Њegoševu sliku koju sam prethodno postavio na stolicu sa moje leve strane (za bukvalce, kojih je, žalim slučaj, mnogo; a i prosto zato što bez Њegoša nijedan posao kod nas ne može da se obavi).
Najzad sam podigao desnu nogu s trnom kroz taban i vitlao њome. Svi su mogli da vide s gorњe strane stopala flomasterom ispisano: Jugoslavija.
Dva policajca su me podigla; držali su me za ruke, dok je treći bio mobilan u telefoniraњu; sevali su blicevi; davao sam intervju za sutrašњe brojeve dnevnih i noćnih listova. Pola naroda je plakalo, pola pљeskalo. (Mi nikad nemamo jedan narod, no dve polovine њegove.) Sutradan, šepajući po stanu uz bolne grimase, očekvao sam rasplet događaja. Može biti da performans i ne da rezultat; šta ćemo, rizik postoji. No, ubrzo se oglasio telefon. S druge strane žice bio je portparol monarhokomunističke partije Svi dešњaci sveta. Molio me da se prihvatim članstva u њihov Savet bunila. Toliko sam imao prisebnosti da ne dam momentalnu saglasnost, mada sam znao za њihovu finansijsku širokogrudost. Potom su se javili iz čuvene fabrike obuće Kopito; šaљu cipele, pitaju za broj. Do podne sam imao još desetak korisnih kontakata.
Sutradan su počela da pristižu pisma. Jedno je bilo posebno zanimљivo. U њemu je kratko stajalo: Poštovani gospodine, vi koji svojom maštom smelo dodirujete kreativne neočekivanosti svake vrste pokazujete da imate snagu da našu zbiљu odlučno usmeravate. Šokirani smo nelogičnošću Vašeg performansa i želimo da se inspirativnosti takve vrste nastave. Budimo u vezi. Potpis: Komora (što god to značilo). Naravno, stigli su pozdravi i od udružeњa starousedelica.
Ali ja čekam poziv, onaj glavni. Posle koga glava ne boli. A noga će prezdraviti… Vaљa još, svakako, razmisliti o imiџu ličnog imena.
Dodati jedno Trnski? I tu će neko pomoći. Postoje i specijalizovane agencije. Nema zime za uspešne performasone.