Ovog proleća naučismo još jednu stranu reč: lustracija. Zavirivanje u rečnik stranih reči nije me mnogo prosvetlilo: kod Vujaklije, na primer, piše da je lustracija “svečano čišćenje od grehova, čišćenje žrtvom”, pa čak i “razmatranje”. Nedostatak društvene prakse po tom pitanju nateralo me je i da čitam stručne pravničke tekstove, što inače ne činim kad god se može.
Iznenada, imao sam prilike i da se upoznam sa tekstom K. Čavoškog i M. Stefanovske, dvoje profesora beogradskog Pravnog fakulteta; naš list Danas je preneo izvode iz njihovog članak “Lustracija: zloupotreba religioznih izraza u političkom govoru”. Iz tog zabavnog štiva prvo saznajem da je lustracija ogavna čistka, i to prvenstveno komunistička čistka. Zamera joj se retroaktivnost i narušavanje stroge zakonitosti u krivičnom pravu. Potom se iznosi zgražanje prema praksi doušništva, te ukazuje na distinkciju između zločina i greha. Dalje se autori jadaju što lustracija, izgleda, ne bi obuhvatila zločince iz integralnog vremena komunističkog terora. Vapiju što bi se tom merom izgubio korak sa duhom prosvećenosti. Na teorijskom planu, vele da je pročišćenje u nadubljoj protivnosti s liberalnom idejom slobode, a u praktičnom smislu ostaje nerešiv problem edukacije edukatora. Obavešteni smo i o kompleksnosti sindroma dosijea, kao i o mogućim ucenama nepoželjnih konkurenata. O, nije se moglo razminuti bez pominjanja stambolićevštine! Zaključak je: ako se dopusti lustracija, imaćemo komunizam bez komunista.
šta sam dakle naučio iz ovog članka? Da je sve ovo komunistička ujdurma koja je u raskoraku sa našom, jel te, prosvećenošću. Da šovinistički profesori, savetnici ratnih zločinaca, nisu niti smeju biti predmet lustracije, jer su antikomunisti. Da rasistički senatori nemaju nikakav greh podložan aktu lustracije, jer su antikomunisti. Da klerikalni etnofiletisti ljubitelji mitraljeza, lubanja i TV reklamiranja ni pod razno neće biti lustrirani, jer su zaštićeni – antikomunizmom. Da novinari kojima su iz usta curile huškaške bale, tići mržnje – kao antikomunisti imaju imunitet.
No, običan građanin, lišen uvida u visoke teorijske sfere problema, mora da se posluži njemu primerenim sredstvima. Ja sam pokušao sa analogijom. Sećam se jedne zabavne epizode iz laboratorije za atomsku fiziku, u naučnom institutu u Vinču. Primetimo jednom da su nam neki od vitalnih kablova – oglodani! Ubrzo otkrijemo vinovnika: mali poljski miš. Posle kratkog većanja rešimo da ga se otarasimo, jer se šteta koju je pravio nije mogla više tolerisati; ugrožavao nam je veze i komunikacije i ispravno funkcionisanje sistema. (Sad vidim da smo se onda bili odlučili na akt lustracije.) Pomoću obične mišolovke sa malo miomirisne slanine zlikovac je uhićen! Organizovali smo suđenje na terenu. Preki sud nije dugo većao; krivica je bila golema, a nove opasnosti realne. Predlagana je najstroža kazna. Rukovodilac naučnog tima, međutim, suprostavio se ovom levičarskom zastranjivanju i crvenom teroru (kao u delima Antonija Isakovića!). On je, tobože, uzeo na sebe mučnu ulogu egzekutora i izašao sa osuđenikom na stratište u dvorištu. Mnogo kasnije, pričao nam je da je glodara odneo živog i zdravog do ograde instituta, nekih sto-dvesta metara prema Dunavu, i pustio ga na širinu vinčanskih livada! Kako god bilo, odahnuli smo u laboratoriji!
Ja ni danas, posle čitanja vapijućeg članka uglednih profesora, ne mislim da je miša valjalo ostaviti da gricka polivinilske izolacije, a zarad čuvanja njegovih mišjih prava u svetlu prosvetiteljskih tradicija evropske civilizacije. šta više, imam taj utisak, i miš je profitirao, a završni čin drame, pun uzornog humanizma i zavidne uviđavnosti, nosi u sebi snagu simbolike u korist jednog mogućeg modela lustracije u praksi.
I mada sam ispričanom pričom nesumnjivo locirao sebe u lustracionom problemu, ja ne mislim da sam ovom mišjom epizodom iscrpeo svu kompleksnost lustracionih fenomena. Zato mi se čini da je vrlo zdrava stajna tačka koju je nedavno zauzeo uvaženi naš publicista Teofil Pančić. On je prosto rekao, da mu nije stalo do toga da li se sud zove krčag, ako ga ne kanimo slomiti; ali mu je veoma stalo do toga da pre svega masovne ubice i megazločinci krivično odgovaraju za svoja zlodela. Lustraciju, dakle, on vidi kao poligon finih radova, ali tek pošto se neizostavno urade pozamašni grubi radovi.