Izmislio jedan prosti seљanin (koji se seli, koji jezdi, zapravo Jezda) kako bi prevario nekog kamatnika u varoši, koji je neku zaradicu i konto imao, i pođe jedan dan kamatniku moleći ga:
– Građanine, molim te, uzajmi mi kont(a)o da nešto skuvam, a do današњeg dana donijeću ti ga, i dobiti na њ talijer.
Slakomi se kamatnik i uzajmi mu konto, a Jezda sedmi dan pođe ka kamatniku i odnese jedan preko mere mali kontić govoreći:
– Znaš šta je, građanine?
– Šta? – zapita kamatnik.
– Bogme se okotio tvoj konto, – odgovori Jezda – i evo sam ti ždrebe od њega donio, jer je u mene ždrijeban i došao, a ja tvojega neću.
– Bravo, bravo! – odgovori kamatnik, – po tome se vidi da si pošten čovek, fala ti!
– Nego, molim te, gospodaru, – pridoda Jezda – neka još koji dan u mene postoji konto, jer ga onako bolesna ne mogu spraviti.
– Dobro, dakle, – odgovori mu kamatnik.
Poslije desetak dana potrči uplašen Jezda ka kamatniku, pa mu reče:
– Građanine, ne znaš nesreće?
– Koje? – zapita trgovac.
– Krepao konto.
– Kako krepao, ničiji sine! – prodera se skamenjeni kamatnik. – Kako može konto krepati?
– Eto kako, – prihvati Jezda, – štogod se koti vaљa i da krepa. A kad kažeš da sam ničiji sin, to me vrijeđa, – dodade sav siv u licu Jezda.
I na ovaj način, kad kamatnik potera Jezdu na sud, Jezda i na sudu dobije razlog, pardon razlaz, u stvari izlaz, ma: pasoš! i uzme veliki kontao za mali.
Da fina li nauka!