Poslao sam pismo na adresu redakcija@politika.co.yu danas, 29. maja 2001. Povod: jezička pitanja!
Poštovani g. Fekete
Vrlo je dobro što je Politika obnovila korisnu rubriku Slovo o jeziku. Ne sumnjam da će tamo biti interesantni i poučni tekstovi, već i zbog vašeg ličnog renomea u jezičkim pitanjima.
Ispalo je podsticajno da ste seriju napisa počeli razmatranjem glagola izdvojiti. Kao što i treba, zauzeli ste rezolutan stav: “Otuda nije korektno reći – da za kilogram jabuka (ili čega drugog što se kupuje) treba izdvojiti toliko i toliko dinara.”
Dopustite da pokušam argumentovano oboriti vaš sud. Verujem da su (u poslednjoj deceniji) ekonomski, i drugačije, nagrđeni potrošači na pijacama, i drugde, spontano izvršili značenjsku translaciju glagola izdvojiti. To novo jezičko polje su prihvatili i novinari i sada ga s pravom eksploatišu. O čemu je reč? O skupoći, o nemaštini, o mukotrpnom življenju, o brizi za preživljavanjem. O odgovornom i grčevitom, a permanentno sa zebnjom, uvidu u porodični budžet.
Kad komotno živite, normalno živite, vi tada na pijaci plaćate, trgujete, trošite. Nudite sitniš za voće, kupujete, baš i ne pitate koliko košta, raspoloženi ste, šalite se sa seljakom, proizvožačem robe.
Kad ugroženo živite, na ivici egzistencije, vi naravno ne plaćate; vama otimaju iz džepa. I zato tu valja reći: izdvajamo od sirotinje! Na pijaci ste što morate, a radije biste pobegli. Mrštite se, hteli biste da se svađate, sa nakupcem. Gospodine Fekete, sa nakupcem. Nakupcu se ne plaća, njemu se izdvaja. Ako imate poslednjih pedeset dinara, i morate detetu doneti kilogram jabuka za dvadeset dinara – stisnutih zuba ćete reći: izdvojio sam tih dvadeset dinara. Ne isto takvom siromahu iz šumadijskog sela, nego preprodavcu.
Dva su dakle momenta koja su izazvala teskobu u logičnom poimanju glagola izdvojiti: 1) siromaštvo vlasnika novčanika, 2) gramzivost i bezobzirnost onog u čiji se džep sliva narodna sirotinja. Neka vas ne sablažnjavaju ove reči! O njima se ne raspravlja. Kupac ih tako doživljava!
I ranije smo govorili: izdvajamo. Na primer, izdvajamo za samodoprinos (ne plaćamo, nego izdvajamo; to je kao bilo dobrovoljno, ali…). Samo, onda smo retko za šta izdvajali, ostalo smo plaćali. Sada je obrnuto: za retko šta plaćamo, za sve ostalo (i za sitnice) panično izdvajamo. Dakle, nije reč o slabom osećanju jezičkih finesa, nego baš obrnuto: o suptilnoj interakciji života i jezika! Hvala Vam što ste identifikovali jezičku građu koja odlično ilustruje proces taloženja novih, i pomerenih, značenjskih slojeva u terminima.
Istina, i Vi navodite neke od varijacija značenja glagola izdvojiti. Samo, rekao bih, niste izveli konzistentan zaključak. Nećete uspeti sa svojim naumom – da “ocrnite” upotrebu glagola izdvojiti, sada i ovde. Ili ćete uspeti, ali samo u danima, kad dođu i ako dođu, koji će opet biti poželjni (normalni): kada kilogram jabuka bude za građanina zanemarljiv trošak, u zemlji nabreklog Pomoravlja. Jezik će se, u tim novim okolnostima, sam od sebe “pročistiti”; prosto neće biti čoveka koji će izdvajati za voće. Svi će pazariti malo šljiva ili kupina.
Složimo se u tome, pa iz Vaših i mojih usta u božje uši!
Sa osobitim poštovanjem
Vukota BABOVIĆ,
Beograd