Elektronsko pismo upućeno Kragujevačkoj Svetlosti u petak, 28. septembra 2001.
EPPUR SI MOUVE – IPAK NAS VRTE
Neke dnevne novine (napr. Danas, u dvobroju od 22-23. septembra), donele su (verovatno plaćeni) oglas sa potpisom Saveznog sekretarijata za vere u kome se prilažu fotografije i citiraju navodne bogo-verske misli Kanta, Pupina, Ajnštajna, Darvina i Planka. Tu je i krupnim slovima napečatan mudrijaško-korektni molbeni zahtev: Iskoristite svoje pravo! Odaberite! Očigledno, namera je Sekretarijata da se đacima u kritičnim danima opredeljivanja za nastavu veronauke toplo preporuči taj predmet. Samo po sebi, to nije štetno, ali:
Čitalac ostaje šokiran nečuvenom moralnom vratolomijom na koju su se odlučili ljudi Sekretarijata: drsko provocirajući, nude nam autoritet velikana nauke da osnaže propagiranje vere! Može li se to, a da sačuvamo zdrav razum?
Nećemo uzurpirati novinski prostor da bismo izneli svih pet citata. Pogledajmo samo prvi; navodno, Imanuel Kant je rekao: “Bog mora postojati jer bez Njega se ne bi moglo razumeti ni otkud je materija, niti otkuda zakonitosti u njoj.” Ali ko je god slušao makar gimnazijski kurs filozofije zna da je ovo suštinski falsifikat. Upravo je Kant bio taj koji je učio da se sa istim uspehom može obrazlagati da je svet i konačan i beskonačan, kako u prostornom tako i u vremenskom smislu; baš po filozofu iz Kenigsberga jednako uspešno se može argumentovati i da Bog postoji, i da Bog ne postoji. Bejaše tu i drugih antinomija vezanih za najopštije kategorije, ali neka se na tu temu jave za reč profesionalni istoričari filozofije. I kukavičije jaje je činjenica, ali u tuđem pologu ništa drugo do podvala.
Kako onda takvim priređivačima citata verovati i kad se pozivaju na Ajnštajna i Planka, institucije svetske nauke? Pazite, osnivač Teorije evolucije, Čarls Darvin, tim oglasom se preporučuje našoj mladeži – de facto kao udarna pesnica kreacionista! Nije nepoznato da kreativni ljudi imaju filozofske dileme u svojim naučnim naporima; suočeni sa nepojamnošću celine kosmičkih pojava, i sa vlastitim spoznajnim teskobama, često nose u sebi neki vid religiozne intime, o kojoj ponekad i progovore na ovaj ili onaj način. Ali je to daleko od svake dnevne crkveno-verske prakse. Vidimo da su naši propagatori postojanja Boga stigli dotle da su u stanju, političko-šićardžijski, da nacrtaju Vrhovno biće, sa sve brkovima i bradom i to ponude kao priručnik deci. To je pad, filozofski, religiozni i zdravorazumski.
Ali ostavimo sve te plitke podvale na stranu, pogledajmo šta je u svemu nesporno. Sama suština nauke je u naučnom metodu. A srž naučnog metoda je da ne postoje konačne istine; da se sve tvrdnje moraju dokazivati i preispitivati; da naučna baština nije sveta i nedodirljiva. S druge strane, šta je suština crkvene vere? Da postoje konačne istine, da postoje tvrdnje koje se ne smeju stavljati pod sumnju, da postoje svete i nedodirljive dogme. Moše li biti koegzistancije nauke i vere, pod istim krovom? Ne.
Od samog početka formiranja univerziteta u Evropi, bitna odrednica univerziteta je autonomija. Prvobitno, taj pojam označava oslobađanje od srednjevekovne crkveno-feudalne stege. Laička škola je bežala od crkve, pod hram nauke, davno pre pojave komunista! Jedno vreme je izgledalo da je definitivno utekla. Ali crkva ne odustaje od potere. šta je suština nastojanja crkvenih vlasti da se dokopadu svetovnih obrazovnih institucija? Svakako, nastojanje da se okoriste oreolom značaja koji ima egzaktna nauka u savrenemom društvu. Svedoci smo da ne pokušava naučna škola da se ubaci u nastavne planove bogoslovije, nego obrnuto! Najbolje je da do veštačke unifikacije ne dođe; naučni metod je ona nepremostiva granica koja razdvaja veru od nauke; čak i kad se ne postavlja pitanje vrednosnih sistema nauke i vere, treba insistirati da nauka i vera ostanu dve autonomne institucije, sa sopstvenim, neograničenim slobodama delovanja.
A ono što je školi potrebno jeste nauka o religiji; predmet gde bi se posredstvom naučnog metoda izučavale istorija i teorija, psihologija i sociologija religioznosti; taj predmet spada u laičku školu i njega mogu da slušaju pripadnici svih konfesija – on bi obogatio naše filozofsko i umetničko, integralno kulturno biće. Predmet bi predavali profesori čije se znanje proverava standardnim putem. Veronauci, koja ne može da se podvrgne testu naučnog metoda, mesto je u autonomnim crkvenim školama; one takođe moraju imati neometani prostor vlastitog delovanja.
Postupak Saveznog sekretarijata za vere ozbiljno je zabrinuo naučnu javnost. Metodom citatoloških diverzija samo ćemo povećati konfuziju oko uvođenja veronauke pod krov svetovnih škola. Ta ne može se preko leđa tvorca Teorije relativnosti reklamirati učenje da čovek može da hoda po vodi i da je Bog prvo stvorio svetlost, pa tek onda Sunce i svetila. Nisu naučnici razvijali prosvetiteljstvo i racionalizam u saradnji sa crkvama, nego uprkos crkvenih dogmi: sporilo se skeptično dokazivanje sa aktom totalitarne svetosti nekoga ili nečega.
Ko ne veruje neka se informiše šta je preživljavao Galilej, i kako je skončao Đordano Bruno.