Čuvao sam se toga, svejednako me je snašlo. Dobio sam kњiževnu nagradu.
Mislio sam da ne spadam u grupu stvaralaca koja je tom pretњom ozbiљnije ugrožena. Literarno delo mi je neveliko po obimu i ne bi se reklo da je kod publike prihvaćeno. Pa, kako je onda došlo do nežeљene vrednoće i nagrađaja koji je usledio?
Početkom godine, kontam usled insuficijencije racionalnosti, napisao sam esej pod naslovom Marković Ante Portas. U tekstu sam se osvrnuo na našu društvenu neo-zbiљu početkom devedesetih. U raspravi sam zastupao tezu da mi je sada boљe nego pre sedam godina. Izvrgao sam ruglu uvreženo mišљeњe da su mi tadašњih dve hiљade maraka plate više konstituisale dostojanstvo nego današњih dvesta maraka. Da se razumemo, sve sam to pisao u nastupu malodušnosti i esej od početka do kraja nosi pečat jednog autopsihoterapeutskog pos-tupka, što još nije greška. Greška je usledila kad mi se to publikovalo.
Dojurili su novinari. Pitali su kako sam se odlučio za izdavača. Odgovorio sam da je samo jedan s teškom mukom pristao, i to kad sam obezbedio sponzor-deliju. Onda su u jednom pitaњu sugerisali da se moje štivo može čitati i kao de fakto fina post-modernistička proza. Ja sam to odlučno odbio uz komentar da se o postu može kojekako govoriti, da je post kod nekih u zadњe vreme moderan, čak da se može govoriti i o mom ličnom postu ako prihvatimo neospornu čiњenicu da je on kao takav iznuđen. Jedan mlađi poslenik pisane reči, isko-ristivši pauzu, pitao me je učtivo, vrlo ozbiљnim tonom: utirem li ja to nove puteve naše društvene misli i kњiževnog izraza.
Prekinuo sam ga i rekao da se već godinama samo panično batrgam da mi ne utru trag. On se diskretno nasmejao i stavio mi do znaњa da je razumeo moju potrebu za delikatno osenčenom skromnošću, ali da – kao i uvek – delo živi svojim životom čim se otrgne od autora. Šta se tu može!
Prikazi u štampi bili su laskavi. Jedan naslov je glasio: Osvetљene Augijeve štale naše bliske prošlosti. Večerњi list je pisao o zori lucidnosti mrzovoљnog intelektualca u kaљuzi krize.
Zabrinuo sam se. Krug se zatvarao. Počeo sam da uviđam da se moj slučaj dovodi u vezu sa jednom upravo oformљenom kњiževnom nagradom. Insinuacije su bile više nego prepoznatљive. Čemerno sam se osećao u klopci. Aždaha priznaњa je tražila nove žrtve…
Kad me je pozvao izdavač, slutio sam eskalaciju slučaja. Oštro me je prekoreo, gde sam? Na pecaњu; kad je kertes, nek je kertes! Pa kako dovraga nemam mobilni telefon? Dosta mi je i ovaj debilni. Spremili smo pompeznu promociju… Ko će da govori. Onaj jedan. Ajaoooj.
Žiri je zasedao stojeći. Žurilo im se. Odluka je bila kako jednoglasna, tako i preglasna. Konačno su našli laure-ata. Jahaće ga kao da je Pegaz.
Sve živo čeљade podnese. Preživeće se i ovo. Ali me peče što žreci ne uzeše u obzir olakotnu čiњenicu, da mi je ovo prvi put.
Nevin nisam, ali zašto baš odmah drakonska nagrada?