Srednja ringla na šporetu ne radi, već odavno. Bojler je prokapao. Jutros je fen pregoreo; počeo je nenormalno da zuji, onda je zasmrdeo. Okno na terasi je napuklo, lepimo ga selotejpom, prvi će ga vetar provaliti. štampač je na izdisaju; ostaju velike, maligne fleke po tekstu, i nekoliko vertikalnih linija križaju papir od vrha do dna.
Trebalo bi dotrajale aparate zameniti, ali kako? Neka ih još ovu zimu, kao hubertus u onoj setnoj pesmi jednog dobrog dečjeg pesnika (“dobar je, dobar, i ovaj stari”).
Valjalo bi svakog dana ostaviti na stranu po sto dinara, na ime amortizacije. Jeste, to je dobra ideja: od sutra ćemo. Od ponedeljka ćemo. Od decembra ćemo. Dogodine ćemo.
Mašina za rublje već ima dvadeset pet godina. U međuvremenu, postala je uređaj iz inostranstva. Neće još dugo; na jednu nogu ne može; često se na kraju napornog rada starački zakašlje, udara se u prsa i saginje; okupimo se oko nje, i zabrinuto je posmatramo, stavljamo joj dlan na čelo; kad se umiri, čuči iznemoglo u ćošku, briše znoj sa čela; mi se povučemo u svoja ćebad, i svoje brige.
A dostojan je pogreb zaslužila!
Televizor prikazuje sve užu i užu sliku. Neiskreno, izjavljujem, bar njega neću oplakivati – neka crkne.
Davno, kad bi se takav maler dogodio, i porodica prelazila na niži nivo funkcionisanja, za kraće ili duže vreme, majka je govorila; e, sad smo rat rabota!