Desi se, ne tako često: gledamo čovjeka na televiziji, govori obične stvari, logično; srce nam zaigra, kao da smo mi glavom tamo razložno progovorili, onako kako svaki dan ćutimo. Pitamo se u nijemoj tišini, pa ima li još normalnih ljudi, blago nama dovijeka!? Smiješimo se: ima, evo ih. I nastavimo da mu se divimo. On nas ne konstatuje, i dalje vergla; mora da je mortus trijezan…
Sećanje na Vukotu Babovića
>