Imali su 1990. osamnaest godina. Dičili smo se njihovom mladošću. Tjerali smo ih da uče. Da osvoje svoju struku i imaju hljeb u ruci. Da postanu vaspitani, konstruktivni članovi društva. Znali smo, teško je pitanje: kako doći do krova nad glavom; treba egzistanciju zaslužiti. Potajno smo se nadali, ta srediće se nekako i to. Prieduhitrili su nas. Nacionalni udarnici udarili su alkom na sirotinjska vrata; je li dečko kod kuće? Obezbijedili smo mu rov nad glavom!
Sećanje na Vukotu Babovića
>