Spustio sam teme na kauč i uz velike napore, steњući, podigao noge uza zid. Dok se krv slivala u glavu i damari bili u slepoočnice, pozvao sam sina. Ušao je i stao zaprepašćen.
– Ali, ćale… – promucao je.
– Ništa: ćale, – odbrusio sam. – Sedi i slušaj.
– Tebi nije dobro?
– To možda. Ali ako i daљe budeš zakerao, biće mi još gore!
– Zašto dubiš na glavi? – upitao me polako i razgovetno.
– Sine, ono što sada hoću da ti kažem, može se samo u ovoj pozi recitovati. Prelazim na stvar: jesi li još u dobrim odnosima sa probisvetom Simićem? Da, da, onim iz komšiluka?
– Pa ne, još od davnih dana kada sam dobio batine zbog tog družeњa.
– Obnovi to drugarstvo, ako nije kasno. Reci mu da nema ništa zazorno u tome što je prepisivao tvoje domaće. Izvini se. Pitaj ga je li slobodno koji put s њim u šverc. To što si pao na ispitu i tri dana ne izlaziš iz sobe, to rade samo gusani. Simić već im diplomu za nedajbože. Raspitaj se.
Dva-tri puta je nevoљnik hteo da me prekine; nije došao do reči. Ja sam mleo i mleo, iz duška, kao čaktalo. Skoro bez razmišљaњa. A i šta je tu imalo da se posebno smisli? Sve sušta suprotnost onome šta sam savetovao pre petnaestak godina.
– Napregnućemo se za jedne patike, a mobilni telefon posle toga što pre. Pa plivaj! A navike počni da meњaš odmah, pod hitno. Sinoć si legao u deset, to zdravo čeљade više ne radi. Ne budali. Još jednom: kњige baci, ne dangubi, a na diplomu misli!
Sve teže sam disao. Dečko je bio u šoku. Na ivici plača, ne izdrža, izjuri iz sobe. U sumanutom tempu nastavio sam monolog, iz mozga vičući za њim:
– Tri godine obdaništa, plus osam godina osnovne škole, plus četiri gimnazije, plus četiri fakulteta, plus četiri za magistraturu, plus četiri godine doktorat – to je 27 (dvadeset sedam) godina crnčeњa. A posle toga još toliko godina preda-nog rada na fakultetu. A finale? 27 dana na ulici, jer plata u iznosu dva puta po 270 dinara kasni četiri puta po 27 dana. E, nećeš mojim putem! E, ne dam majčin sine! Samo preko mene mrtva. Odučiću te. Nećeš mi takav rasti. Ne utiri mi lozu, moju i tvoju! Ako nisam umeo ja, moraš bar ti biti pri pameti koliko i svi glupaci. Zapni! Dosta je jedan blavor u kući! Nema mesta za dve zamlate! Lenštino. Osvesti se… Odumi.
Klonuh na kauč, posle 27 minuta lajaњa. Osetih kajaњe: jesam li preterao? Kako će ovaj žuč i čemer delovati na mladu psihu? Zabrinuh se. Polako, na prstima se prikradoh dečjoj sobi. Povireh kroz kљučaonicu. Uznemiren, svašta sam očekivao.
Ali videh svog sina na kauču, u čudnoj pozi: noge ka plafonu, glava na ležaju; lice zajapureno, čelo u grču, sav u stavu napregnutog odlučivaњa.
Navreše mi suze jadosnice.